KANT Kantov ivot i spisi Imanuel Kant roen 22. aprila l724. godine u Kenigzbergu u istonoj Pruskoj.

. Njegova porodica vodi poreklo iz kotske. d mnogobrojne d svojih roditelja Kant bio etvrto dete. Otac mu bio zanatlija, sedlar. I mati i otac pripadali su religijskoj sekti pijetista, i uenja pijetizma ostala su i za Kanta sastavni d njegovih religijskih ubeenja. d Kantu bilo osam godina, stupio u gimnaziju u Collegium Fridericianum, gde dobio solidno klasino obrazovanje. Bio uvek prvi u razredu, i ve tada njegovi drugovi proricali su mu veliku budunost. Na univerzitet stupio l740. i upisao se na filozofski fakultet, ali poseivao i predavanja iz teologije. Uitelj filozofije bio mu na univerzitetu Martin Knucen, koji ga uveo u Lajbnic-Volfovu filozofiju. Kako Kant svretku univerzitetskih studija ostao bez materijalnih sredstava (ba tada umro mu otac), bio prinuen d se primi za domaeg uitelja u raznim imunim porodicama u blizini Kenigzberga. Domai uitelj bio vie godina. Godine l755. Kant se habilitovao n Univerzitetu u Kenigzbergu z privatnog docenta, to i ostao itavih l5 godina. Kao docent iveo d honorara dobivenih z svoje predavanje i za svoje spise. Tek l770. uspeo Kant d postane redovan profesar lgike i metafizike. Popravivi time bitno svoje materijalno stanje, Kant se d tada d obradi svoga novog kritikog sistema. Tek l78l. izalo njegovo glavno kritiko dl (Kritika istog u). Za ovim delom reaju se dalji mnogobrojni spisi kritike filozofije. Oni donose Kantu slavu i priznanja. U docnijim godinama, kad Kant stekao kuu i batu, njegov ivot postao stereotipan, d svaki sat u njemu bio ispunjen unapred odreenim zadatkom. U poslednjim godinama svojim, Kant patio d starake iznemoglosti, duhovne istroenosti i umora. Umro u osamdesetoj godini ivota, l2. februara l804. Kant bio enciklopedijski obrazovan filozof. d egzaktnih nauka dobro poznavao astronomiju, mu fiziarima naroito briljivo studirao Njutna, matematiku poznavao izblie samo kao elementarnu (viu matematiku niti poznavao, niti ulazio u njene rblm). Naroito dobro poznavao fiziku geografiju, kojoj d i nekoliko originalnih priloga. filozof, tvorac jednog opsenog filozofskog sistema. Njegova duhovna veliina kao filozofa lei, meutim, vie u originalnosti njegovih ideja i otroumnosti i opirnosti sa kojima izvodio konzekvencije tih ideja, nego u pozitivnoj vrednosti njihovoj. Kant spada u tzv. pozne genije, kad d radi na svom glavnom kritikom dlu bilo mu 46 godina, kad ga zavrio 57. Drugi mislioci u ovom dobu zavravaju svoju spisateljsku karijeru, Kant intenzivno produuje. Kant bio osrednjeg rasta, slabe telesne konstitucije. Na njegovom mravom telu stajala velika glava sa izrazito plavim oima i visokim lm. Samo zahvaljujui svojoj umerenosti i pravilnosti svoga docnijeg ivota, uspeo Kant d doeka duboku starost. U svojim ranijim godinama rado iao u drutva i u njima, sa svojih otmenih manira, rado bio priman. Kant nikada nije video drugu veu varo sem Kenigzberga, njegova putovanja ograniavala su se na okolinu njegove rodne varoi.

Kant bio omiljen predava. U svojim predavanjima n se vie trudio d svoje sluaoce naui misliti nego d im saoptava gotove rezultate. Njegova predavanja obuhvatala su ne samo filozofske discipline (naroito logiku i metafiziku), nego i matematiku, fiziku, antropologiju, fiziku geografiju i dr. Pri predavanjima Kant se, prema tadanjem obiaju, uvek sluio jednim odreenim piscem, ali pri predavanju esto dodavao, "to pisac na ovom mestu kae nije tano". Njegovi spisi su mnogobrojni i raznoliki. Stil tih spisa nije besprekoran, tavie u svojim glavnim delima nain pisanja Kantov zamren terminologija nesigurna, iz ega su proizala i proiziiaze mnoga nerazumevanja. Naprotiv, u nekom d ranijih stil jasan i lak.

U Kantovom filozofiranju postoje dve periode, pretkritika i kritika.

Postavlja tri osnovna pitanja i na svako od njih odgovara u jednoj knjizi, elei da odgovori na sutinsko pitanje: ta je ovek?

1.ta ovek moe da zna? (tj. kakve su i kolike njegove moi saznanja?) Kritika istog umateorija saznanja

2.ta ovek treba da radi? (da bi bio slobodno bie koje ne ugroava i ne naruava slobodu drugih ljudi)Kritika praktinog uma-etika

3.emu ovek treba da se nada? (da bi mogao shvatiti prirodu kao celinu i da u haosu moe da nae red, lepotu i smisao) Kritika moi suenja-estetika

poreklo saznanja

Kant je, u Kritici istog uma, pokuao da ispita mogunosti i granice ljudskog saznanja. On je te granice i mogunosti ispitivao i u vezi sa metafizikom i u vezi sa naukom.

ta je metafizika? Da li su sudovi metafizike apriorni ili aposteriorni?

Da li su sudovi metafizike analitiki ili sintetiki?

Metafizika je filozofska disciplina koja se bavi onim to je s one strane prirode, kosmosa, jednom rei, onim to je preko ili s one strane ulnog opaanja, pa prema tome i celokupnog iskustva. Metafiziki sudovi, prema tome, moraju biti apriorni. Po tome to proiruju nae znanje, oni moraju biti sintetiki.

Kant je u kritici istog uma postavio pitanje da li su mogui metafiziki sudovi. Kako bismo odgovorili na to pitanje moramo da razmotrimo u emu se sastoji Kantova filozofska revolucija. Ta revolucija obino se naziva kopernikanskim obrtom.

Obino se smatra da objekti postoje sami po sebi, potpuno nezavisno od toga da li ih subjekti saznaju ili ne. Tabla postoji, verujemo, ak i kada je niko ne opaa, ili ne misli na nju. Osim toga, tradicionalno se pretpostavljalo da je subjekt koji saznaje pasivan, da subjekt pasivno prima utiske od objekta, i da ih eventualno kombinuje. Na posletku, smatralo se da se istina sastoji u slaganju naih tvrenja sa injenicama. Naa tvrenja su istinita ako odgovaraju injenicama. Recimo, tvrenje tabla je zelena je istinito samo ako je tabla zelena. Pri tome, dok saznajemo, na sud moe da varira ja mogu tvrditi i "da je tabla plava" ili uta itd. dok predmet koji se saznaje ostaje konstantan, tj. ne menja se. Tabla je zelena, bez obzira na to kako mi sudimo o njenoj boji. Prema tome, predmeti ne samo da postoje sami po sebi, ve i predstavljaju ono prema emu nae znanje treba da se upravlja. Nae saznajne moi bi trebalo, nekako, da krue oko objekta (sudovi variraju) sve dotle dok ga ne saznaju, odnosno dok se nae suenje ne poklopi sa injenicama o objektu. Kant je, nasuprot tome, smatrao da objekti treba da se upravljaju prema naoj moi saznanja. Nae moi saznanja su ono to je, prema Kantu centralno. Objekti se vrte oko nas. Dalje, subjekt ne prima samo pasivno utiske, ve i sam aktivno doprinosi saznanju. Dok stvari aficiraju (deluju na) naa ula, i ine da pasivno primamo utiske, osete, dotle sam subjekt sreuje, organizuje, aktivno oblikuje te utiske. Prema tome, objekt nam preko ulnosti daje samo materijal, grau za saznanje. Subjekt sam od sebe, i sam iz sebe daje formu, ili formira, obrazuje, oblikuje, ureuje taj materijal. Transcendentalno Forme koje se nalaze u subjektu, a koje se ne nalaze u objektima koje subjekt saznaje, kao to smo rekli, prethodne svakom iskustvu. Transcendentalno je svako saznanje koje se ne bavi predmetima, ve naim saznanjem o predmetima, ukoliko ono treba da je a priori. Filozofija koja se ne bavi ispitivanjem predmeta ve naim saznanjima o predmetima se naziva transcendentalnom filozofijom.

Budui da filozofija ispituje ono to (u okviru moi subjekta) prethodi iskustvu, predmetnost ostaje sa one strane, odnosno on se proglaava transcendentnim transcendentalnostsubjektivni uslovi iskustva transcendentnostonostrana, nama nedostupna, objektivna stvar po sebi

podela sudova

ista mo subjektivnosti potvruje se u sintetikim sudovima a priori Polazi se od razmatranja razlike izmeu sudova: analitikih i sintetikih apriornih i aposteriornih (a priori-pre iskustva, a posteriori-posle iskustva)

Analitiki sudovi ne proiruju saznanje, ve samo objanjavaju jednu stvar ne izlazei van njenog pojma, odnosno ralanjavajui ga i otkrivajui predikat u njemu

Sintetiki sudovi dodaju predikat razliit od onoga to se u pojmu zamilja, kao to je to sluaj sa svim empirijskim sudovima

Postavlja se pitanje: Da li su i, ako jesu, kako su mogui sintetiki sudovi a priori, (jer jedino bi oni bili dodaci saznanja od strane razuma, dok su analitiki sudovi (iako apriorni) samo pojanjavajui. Takve sudove moemo da naemo u osnovnim naelima matematike, ali i svake teorijske nauke. 1. a priori sudovi sudovi koji se nalaze u umu pre svakog iskustva, i njihova istinitost ne zavisi od iskustva; shodno tome, neiskustveno, apriorno saznanje jeste mogue; 2. a posteriori sudovi sudovi koji dolaze nakon iskustva, tj. sudovi koji zavise od ulnih podataka I koji moraju da se dokazuju u iskustvu.

1. analitiki sudovi objanjavaju pojam, ali se sadraj analitikog suda ve nalazi u samom subjektu koji elimo da objasnimo. Na primer: "sva tela su rasprostrta" je analitiki sud jer nije potrebno da izaemo iz pojma "telo" (subjekat) da bismo utvrdili da je rasprostrto (predikat). 2. sintetiki sudovi ovi sudovi proiruju pojam jer predikat nije obuhvaen subjektom. Na primer: "sva su tela teka" predikat "teka" nije obuhvaen subjektom "tela", odnosno u iskaz unosimo novo saznanje. Shodno toj dvostrukoj podeli, Kant konano odreuje: 1. svi aposteriorni (iskustveni) sudovi su sintetiki: kroz ula uviamo karakteristike (predikate) objekata koje nam nisu dostupne u samom pojmu, 2. za analitiki sud nije potrebno iskustvo: budui da predstavlja samo objanjavanje pojma (subjekta) preko karakteristika koje se u njemu ve nalaze, analitiki sudovi se ve po definiciji kreu jedino u sferi pojmova.

iste forme ulnosti

iste forme ulnosti su prostor I vreme.To znai da mi nikada nita ne iskuavamo preko naih ula, a da sadraj toga iskustva ne zadobija prostorni i vremenski karakter. Kada apstrahujemo (zanemarimo) sve to opaamo, jo uvek opaamo prostor i vreme. Prema tome, prostor i vreme se ne nalaze u stvarima, niti se stvari nalaze u prostoru i vremenu, ve samo u subjektu, i prethode svakom iskustvu. Prostor i vreme nemaju objektivnu realnost. Prostor i vreme se nalaze samo u subjektu, i oni predstavljaju forme opaanja ili naine na koje subjekt opaa. Sve to opaamo, opaamo kao da je u prostoru i vremenu. Zato su prostor i vreme forme opaanja svakog fizikog objekta. Prostor i vreme su neempirijski (isti) apriorni opaaji. Oni predstavljaju iste apriorne forme ulnosti. Sa druge strane, tek na osnovu prostora i vremena mogue je bilo kakvo iskustvo ne mogu opaziti fiziki objekt, a da ga me opazim u prostoru i vremenu. Kant ih upravo zato naziva transcendentalnim. Transcendentalno je ono to je subjektivno, apriorno i to je nuan uslov mogunosti iskustva. Ono to se opaa je pojava. Iza pojave stoji stvar po sebi, ali je ona nedohvatna.

iste forme razuma: kategorije

Mi ulima opaamo da sunce sija. ulima opaamo da je kamen vru. Mi, takoe, na osnovu ulnog opaanja i pamenja znamo da je kamen bio vru i ranije kada je sunce sijalo, ta vie, da je kamen uvek bio vru kada je sunce sijalo. Meutim, mi ne moemo da opazimo da je sijanje sunca uzrok toplote kamena. Mi, drugim reima, ne moemo, samo na osnovu ulnog opaanja da tvrdimo da sunce zagreva kamen. Mora postojati neto tree, neto to ne moemo otkriti u samim stvarima, neto to ne moemo ulima opaziti, to omoguuje sud sunce zagreva kamen. To je, prema kantu kategorija kauzaliteta. Kategorija kauzaliteta ne nalazi se u stvarima, objektima koje saznajemo, ve se, poput prostora i vremena, nalazi u saznajnom subjektu. Saznajni subjekt sam od sebe, sam iz sebe, dva opaaja dovodi u kauzalnu vezu. Meutim, dok prostor i vreme predstavljaju forme u kojima opaamo, kategorije predstavljaju forme u kojima razumevamo, odnosno mislimo objekte. Zato Kant naziva kategorije istim , apriornim pojmovima razuma. Kategorije razuma su, kao i forme ulnosti transcendentalne. To znai da su a) subjektivne, tj. da su u subjektu, odnosno da nisu objektivne, tj. da nisu u stvarima, b) da ne zavise od iskustva, tj. da su apriorne, i c) da predstavljaju uslov mogunosti iskustva iskustvo kauzaliteta ne bismo mogli da imamo (bez formi prostora i vremena i) bez pojmova stvari i kauzaliteta. Kategorije: kvantitet(jedinstvo, mnotvo, celokupnost)

kvalitet(realnost, negacija, limitacija)

relacija(inherencija i supstancija, kauzalitet i dependancija, delovanje i trpljenje)

modalitet(mogunost egzistencija, nunost sluajnost)

Kategorije vae samo u granicama mogueg iskustva. To znai da se forme prostora i vremena mogu primeniti samo na osete i utiske, koji time postaju opaaji, odnosno da se pojmovi razuma mogu primeniti samo na opaaje, koji se, na taj nain, sintetiu u iskustvo. Celokupno nae saznanje, prema tome, zavisi od onoga to nam je dato, od utisaka, oseta. Opaaji bez pojmova su slepi, a pojmovi bez opaaja su prazni, ponovimo. Pojmovi se mogu, dakle, smisleno, primeniti jedino na opaaje.

Nasuprot pojmu transcendentalnog, stoji transcendentno. Transcendentno oznaava stvarnost samu po sebi, potpuno nezavisno od naina na koji je mi saznajemo. Mi saznajemo samo pojavu stvarnosti, a ta pojava zavisi od naina na koji nam se stvarnost pojavljuje, tj. od formi ulnosti i pojmova razuma. Meutim, stvar po sebi ne moemo da saznamo, pa ak ni to da li postoji ili ne. Zato Kant pravi razliku izmeu onoga to je pojavno, fenomenalno, unutar granica mogueg iskustva, i onoga to je noumenalno, izvan granica mogueg iskustva. Stvanost sama po sebi, ili kako to Kant kae stvar po sebi, ono noumenalno, lei izvan granica iskustva.

Meutim, na duh tei da sazna stvar po sebi. U tom nastojanju on primenjuje kategorije preko granica mogueg iskustva. Na taj nain on proizvodi tri klase ideje o dui, svetu i bogu. Meutim, poto kategorije, tj. pojmovi razuma mogu smisleno da se primene samo na opaaje, on zapada u antinomije nereive probleme. Antinomije su kontradiktorne teze koje se mogu podjednako dobro argumentovati, tj. koje su podjednako uverljive. Obe, meutim, ne mogu biti istinite.

praktina filozofija

Za razliku od istog (teorijskog) uma, ogranienog svojim saznajnim moima, praktini um ulazi u nadulni svet (noumena) (to ga ini superiornim u odnosu na teorijski) Ideje uma ne mogu biti saznate, jer su pojam o nadulnom, kojem ne moe da odgovara nita ulno. Sloboda volje, besmrtnost due i postojanje boga ne mogu biti nikad predmet znanja jer se nemogu ulno iskusitipa ih stoga teorijski um ne moe da dokae ve mogu biti samo stvar uverenja, tj. etikog odnoenja ovek:je ambivalentno bie, jer ivi u svetu prirode i svetu slobode sebi pribavlja vrednost i dostojanstvo kao slobodno, a ne prirodno bie iz ega se izvodi primat praktikog uma

Sve dotadanje etike su bile utemeljene na nekom naturalnom odreenju (strasti) ili na boijoj volji.

Tradicionalna etika shvata moralno delanje kao sredstvo za neki cilj:sreablaenstvo korist. Kan eli se da se ispita valjanost ovekovog moralnog prosuivanja: Razmatra se samo htenje, a ne predmeti htenja Moralnost poiva na slobodnoj umskoj volji, pa se ne moe pojaviti kao sredstvo neega drugoga, nego je sama sebi svrha i cilj. Merilo moralnog delanja nije uinak, nego motiv, tj. oseanje dunosti etika iste dunosti Sloboda nije data ve zadata: ovek treba moralno da deluje pretpostavljajui kao da je slobodan, pa se sloboda:ne moe pozitivno odrediti kao sloboda za neto,ve samo negativno kao sloboda od neega Iz postavke po kojoj se samo dobra volja kao autonomna volja moe apsolutno pokazati dobrom dolazi se do nunosti, do kategorinosti svog temeljnog moralnog zakona, do uvenog kategorikog imperativa

kategoriki imperativ

1.formulacija: Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek moe vaiti kao princip opteg zakonodavstva.

2.formulacija: Postupaj tako da oveanstvo u tvojoj linosti, i u linosti svakog drugog, uvek upotrebljava ujedno i kao cilj, a nikada samo kao sredstvo.

"Dve stvari ispunjavaju moju duu uvek novim i sve veim divljenjem i strahopotovanjem to se vie i ustrajnije razmiljanje bavi njima: zvezvadno nebo nada mnom i moralni zakon u meni",reie Kant.

Primer 1

Pretpostavimo da se osoba A eta obalom, i da na puini vidi davljenika. Osoba A momentalno skae u vodu, pliva iz sve snage, daje sve od sebe kako bi to pre doplivala do davljenika. Izdaju je snage, davljenik je predaleko, posustaje. Dok je osoba A stigla na mesto gde se nalazio davljenik, davljenika vie nema utopio se. Da li emo biti spremni da kaemo da je osoba A postupila kako treba, da je postupila ispravno, ili dobro? Svi bismo se sloili da je postupila dobro. Zato? Moralni postupak osobe A moemo razloiti na tri komponente: 1) ona je htela da pomogne, dakle, imala je dobru volju da pomogne, 2) ona je pokuala da pomogne, izvela je in spasavanja, 3) ona je doivela neuspeh u tom pokuaju. Budui da njen in spasavanja nije uspeo, moralna ispravnost tog ina ne lei niti u inu niti u njegovom uspehu. Ovaj in nazivamo dobrim u moralnom smislu zato to je osoba A htela da pomogne i zato to je dala sve od sebe da bi to uinila. Drugim reima, njena volja je bila dobra (u moralnom smislu). U kom sluaju jednu volju nazivamo dobrom ili moralno ispravnom? Primer 2 Uinili ste neto loe svom drugu. Drug zna da mu je uinjeno neto loe, ali ne zna ko mu je to uinio. Sa druge strane, taj drug je spreman da vam pokazuje matematiku. Meutim, ako sazna da ste mu vi naudili, on to nee eleti da uradi. Sada vas pita: Da li si mi ti uinio to?. Vi se nalazite pred alternativom. Ako kaete istinu, postupiete moralno ispravno, ali neete dobiti oekivanu pomo od druga. Ako slaete, postupiete moralno neispravno, ali e vam drug pokazati matematiku.

Zato smatramo moralno ispravnim da se kae istina? Zato smatramo moralno ispravnim da se ne slae?

Kazivanje istine, odnosno nelaganje je moralno ispravno zato to predstavlja ispunjenje/izvrenje dunosti ne lai!.

Dunost je nunost delovanja iz potovanja prema moralnom zakonu. Drugim reima, ako potujemo moralni zakon, moramo postupiti na nain na koji on nalae.

Primer 3 Pretpostavimo da mladi sedi u autobusu. U autobus ulazi starica, dodue, sposobna da stoji, ali sa naporom. Mladi vidi da joj je potrebno, prema moda ne i neophodno, da sedne. Meutim,

mladia mrzi da ustaje, sedi mu se, i on odluuje da nastavi da sedi. U tom trenutku zapaa da pored starice stoji lepa devojka, da lepa devojka vidi da staricu, da vidi njega, i da vidi da on nee da ustane starici. On sad, zato da bi se dopao devojci, ipak odluuje da ustane starici i tako izvrava dunost.

Budui da je izvrio dunost, mladi je postupio prema dunosti, ali nije postupio iz dunosti. Potovanje prema moralnom zakonu, drugim reima, nije predstavljalo motiv mladievog ponaanja. Njegovo ponaanje bilo je motivisano dopadanjem lepoj devojci. Kant postupanje prema dunosti naziva legalitetom, a postupanje iz dunosti moralitetom. Postupak mladia bio je, dodue, legalan, ali ne i moralan.

Kategoriki imperativ Zato mi imamo dunost da ne laemo? Zato, recimo, nemamo dunost da laemo? Maksima predstavlja princip, naelo delovanja. To je pravilo kojim se rukovodimo u naem ponaanju. Koja maksima moe da postane dunost? Kant kae: "Radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno moe hteti da postanem optim zakonom". ta to znai?

Pretpostavimo da kao maksimu uzmemo princip: "lai uvek kada ti moe doneti neku korist ili kada te moe izbaviti iz neke nevolje." Sada se zapitajmo da li ova maksima moe da proe test univerzalizacije, tj. da li moe da postanem optim zakonom, odnosno dunou. Pretpostavimo da svako zaista lae kada od toga ima koristi ili kada ga to moe izbaviti iz nevolje. U tom sluaju niko nikome vie ne bi verao. A budui da je to da mi drugi poveruje u ono to govorim nuan uslov mogunosti da ga slaem, samo laganje bi postalo nemogue. Prema tome, gore navedena maksima, kada se univerzalizuje ini samu sebe nemoguem, tj. ponitava se ili potire.

Kant naelo "radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno moe hteti da postanem optim zakonom", naziva kategorikim imperativom (zapoveu). Ako bi se, na primer, tvrdilo "ako ne lae, ljudi e te potovati", to bi bio samo hipotetiki imperativ. Njime se, naime, nelaganje navodi kao uslov za sticanje potovanja. Meutim, zapovest "ne lai" ne predstavlja se u obliku uslova za neto drugo, ve kao bezuslovna dunost: ona sama nije uslov za neto drugo, niti je neto drugo uslov za nju ona naprosto mora (zato imperativ) da se sprovodi.

Kategoriki imperativ se, prema Kantu, moe izraziti i u sledeem obliku: "Postupaj tako da ovetvo u svojoj linosti kao i u linosti svakog drugog oveka uvek upotrebljava u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo." Na primer, ako laem nekoga, tada ga ja tretiram samo kao sredstvo da doem do neke koristi, a ne potujem ga kao oveka.

Autonomija Prema Kantu, moralne zakone donose sami moralni subjekti. Oni koji donose zakone ujedno su oni za koje ti zakoni vae. Kako? Samo ono to ima umski oblik, tj. ono to se slae sa kategorikim imperativom moe postati moralni zakon. Um, pak, predstavlja sutinu moralnih subjekata.