IMANUEL KANT

Imanuel Kant (1724-1804) je iveo u Kenigzbergu, gradu u ondanjoj Pruskoj (danas je to

Kalinjingrad, u Rusiji). Kau da za ivota nije naputao grad. Ipak, on je u filozofiji stvorio uenje
koje je daleko od zatvorenosti u lokalne okvire ba on kao zadatak svoje filozofije uzima
izgraivanje univerzalnih normi koje bi svi mogli da prihvate, zadravajui svoje razliitosti. Bio
je poznat po pedantnom i urednom ivotu, tako da su npr. njegovi sugraani mogli da navijaju
sat po njegovim etnjama.
U filozofiji sa njime poinje novi period Nemaka klasina filozofija (ili Nemaki klasini
idealizam).
Kantova najpoznatija dela su tri kritike: Kritika istog uma, Kritika praktinog uma i Kritika moi
suenja. Ovim trima kritikama pripadaju i tri osnovna, jednostavna pitanja filozofije:
ta mogu da znam?,
ta treba da inim? i
emu mogu da se nadam?
Kant na ova stara pitanja filozofije odgovara na novi nain, dodeljujui nove uloge pojmovima
slobode i uma.
Pozabavimo se prvo Kantovom teorijom saznanja. Kantov poduhvat u toj oblasti se moe
posmatrati kao sjedinjavanje najboljih elemenata empirizma i racionalizma u novu sintezu.
Empirizam je uio da predmet nauke mora biti dat u iskustvu i da nije mogua pouzdana nauka o
predmetima koji nisu dati u iskustvu. Odatle sledi da je nemogua nauka koja raspravlja o prirodi
supstancije kao da je ona data preko uroenih ideja, kao to je bio sluaj kod racionalista (Kant je
mo da se imaju uroene ideje nazivao intelektualni opaaj, za razliku od opaanja ulima).
Dotle se Kant slae sa empiristima.

Kantov portret
Ali, Hjum je stvorio probleme i empiristima i racionalistima, tvrdei da uzroni odnos kao forma
ne postoji u iskustvu, iako je to jedna od najvanijih stvari u naukama, na koju se uvek pozivamo
kada tvrdimo da u prirodi vladaju zakoni. A takvih formi koje omoguavaju iskustvo ima vie.
Kant je izvor svih takvih formi, koje povezuju ulna iskustva i prave od njih povezano i
objanjeno iskustvo (nauku), smestio ipak u razum. Taj razum sada nije deo duha u kome se
stvara navika kao kod Hjuma, ni izvor uroenih ideja kao kod Dekarta, nego mo koja svojim
pojmovima koje ne izvlai iz iskustva, povezuje iskustvo.
Razum, dakle, obezbeuje vezu raznovrsnosti iskustva i moe time da usmerava eksperimente. Za
napredak nauke prvo je potrebno zamisliti (izmisliti) mogue objanjenje pojava, odnosno jednu
hipotezu. Posle toga, na razum svoje pojmove i hipoteze koje je stvorio, moe da proverava i
opravdava samo pomou iskustva, a ne na drugi nain, npr. preko uroenih ideja koje su istinite
same po sebi.
To je to novo reenje za problem teorije saznanja koje je predloio Kant. Udeo razuma u saznanju
zvao je apriori saznanja, a udeo iskustva, aposteriori saznanja. Ovi pojmovi govore o tome da je
razum logiki raniji kada formiramo neku hipotezu, dok se ulni podaci potom smetaju u okvire
koje je postavio razum. Na taj nain ini se kao da subjekt propisuje prirodi njene zakone. On to
ne ini realno, ali ti zakoni ne bi bili saznati bez njegovog razuma. To je jo jedna potvrda moi
subjekta i znaaja njegovih osobina, prvenstveno njegove slobode, za napredak saznanja.
Poto se ovo povezivanje iskustva moze zvati i sinteza, Kant je sve sudove nauke zvaosintetiki
sudovi apriori i smatrao da je glavni problem filozofije da objasni kako su oni mogui.
Ali, na razum nuno razmilja i o pitanjima celine sveta koja nije data u iskustvu. To su pitanja o
Bogu, slobodi, beskonanosti, besmrtnosti.

Kada misli na razmatranje ovakvih pitanja Kant ne govori vie o Razumu nego o Umu. Kada
razmiljamo o ovim temama na um se, poto je ostao bez pomoi iskustva, nuno zaplie
uantinomije, situacije u kojima ne moe da se odlui izmeu dva stava. Na primer: Da li svet ima
poetak u vremenu, ili nema?, ili: Da li je svemir beskonaan ili konaan?

Kantova silueta
To je, kao i ranije, zato to nam nije data mo intelektualnih opaaja kojima bi mogli saznati
kakve su stvari po sebi, nezavisno od toga kako ih vidimo ulima. Stvar po sebi je po Kantu
nesaznatljiva. To znai da ne postoji opaanje koje nije proeto nekom teorijom, niti teorija koju
ne treba opravdavati nekim opaanjem, te se zbog toga nijedna teorija ne moe brzo i definitivno
dokazati, to otvara potrebu za slobodnim komuniciranjem u filozofiji. Ne moemo prekinuti
raspravu pod izgovorom da je nae miljenje otkrilo kakvo je neto po sebi, odnosno da je otkrilo
poslednju istinu o tome.
Kant je smatrao da je ovakvim reenjem problema nainio kopernikanski obrat u filozofiji.
Kantova etika je takoe specifina i revolucionarna. U njoj Kant na jo jasniji nain primenjuje
svoj pristup filozofskim pitanjima.

GOTFRID VILHELM LAJBNIC

Rodjen u Lajpcigu,a ziveo od 1646-1716. godine. Razvijao je simbolicku
logiku. Bio je polihistor, odnosno mnogoznalac, poznavao je veliki broj
naucnih oblasti. Bio je nemacki filozof slovenskog porekla.Bavio se
diplomatijom, osnovao je Berlinsku akademiju nauka,pisao istoriju
Hanoverske porodice. Kao hriscanin oseca opasnost od Turaka protiv
kojih se borio veliki deo svoga zivota. Zalagao se za ujednjenje evropskih
naroda protiv Turaka. Najvaznija dela su:Monadologija i

Teodiceja.Monadologija vodi poreklo od grckih reci: monas-jedinica i

logos-nauka. A samo delo govori o monadama. U tumacenju sustine
supstancije vraca se antickom atomizmu.Sustinu cini beskonacno
mnostvo monada odnosno jedinica.Monade nemaju velicinu,one niti
nastaju,niti nestaju,a njeni slozeni sastavi-agregati mogu nastati i
nestati.Nemaju prostor kroz koji bi nesto trebalo izaci ili uci.Lajbnic
zagovara ontoloski pluralizam,Spinoza monizam,a Dekart
dualizam.Monade su piramide hijerarhijski uredjene.Na dnu piramide
su monade bez svesti,malo vise su monade sa svescu,a na samom vrhu
je monada Boga.Postoji uredjenost u svetu monada-prestabilarna
harmonija.Monade imaju percepciju ili moc opazanja.Drugo njegovo
znacajno delo,Teodiceja je kovanice dve grcke reci: teos-Bog i dikepravda. Tako da bi prevod ovog dela bio O Bozjoj pravenosti. Posto se u
ovom delu govori o pravdi Boga,postavlja se pitanje otkud ovoliko zlo u
svetu ako je Bog svemocan i pravedan i ipak ne moze da ga
otkloni.Lajbnic pokusava da opravda Boga tako sto nalazi razloge za
postojanje zla u svetu.Pokusava da relativizuje zlo na
razlicite nacine.Mi mislimo da je zlo sve ono ruzno sto nam se
desava,ali on smatra da je to dobro, iz nekogugla.Po njemu,zlo ne
postoji samo po sebi vec zavisi od ugla posmatranja.Dobro i zlo su
kategorije etike i nalaze se na suprotnim skalama
eticke vrednosti.On dalje kaze,ako posmatramo nesto sa stanovista
celine to nije zlo,a ako posmatramo sa stanovista dobrog onda je zlo i to
je prvi nacin njegove relativizacije zla.Drugi nacin relativizacije odnosi
se na njegovo misljenje da od svakog zla moze biti gore zlo.Tako da,to
sto smo mislili da je zlo,pokazace se kao dobro.Zlo postoji da bi se
znalo sta je dobro.On kaze da je covek zavrseno,ali nije savrseno
bice.Lajbnic deli zlo na tri vrste:
1.Metafizicko zlo-sastoji se u jednostavnoj nesavrsenoj patnji(fizicka
patnja),a ona se sastoji,izmedju ostalog,u tome sto se radjamo
bez znanja.Ovo se moze shvatiti i kao fizicko zlo.
2.Fizicko zlo-tip zla kada osecamo glad,ali takav tip zla moze da se
otkloniti proizvodnjom hrane
3.Moralno zlo- sastoji se u grehu

Imanuel Kant (1724 1804)

Roen je u Keninzbergu i nikada ga nije napustio. Keninzberg se nalazio
u tadanjoj Pruskoj, a danas se on naziva Kalinjingrad i to je ruska
enklava, nalazi se izmeu Poljske i Litvanije. Kant je bio jako udan, nije
se enio, njegov ivot se deli u dve faze: 1) pretkritiki period i 2) kritiki
period. Granica izmeu ova dva perioda je godina 1781. Tada je Kant
objavio svoju prvu kritiku. Pre toga je reavao probleme pod uticajem
Lajbnica i Volfa i njihovog racionalizma, ali ga je Hjum razbudio. Posle
1781. godine objavio je jo tri kritike.
1781. KRITIKA ISTOG UMA (Kantova teorija saznanja, kljuno
pitanje ove teorije je ta mogu da znam?)
1789. KRITIKA PRAKTIKOG UMA (Kantova etika, teorija morala,
kljuno pitanje je -ta treba da radim? ili kako ja treba da radim?, u ovom
delu Kant ispituje granice spoznaje.)
1791. KRITIKA MOI SUENJA (Kantova estetika, kljuno pitanje
emu mogu da se nadam?)
Neki e rei da se Kantova filozofija moe svesti na ova tri gore
pomenuta pitanja, a sam Kant ta tri pitanja e svesti na jedno jedino
antropoloko ta je to ovek?
Kritika istog uma
U ovom delu Kant je pokuao da rei antagonizam izmeu racionalizma i
empirizma. I jedni i drugi su dopola u pravu. Racionalizam precenjuje
razum, a podcenjuje iskustvo, a empirizam vice versa. Kant smatra da je
nesumnjivo da saznanje poinje sa iskustvom, ali se i kod iskustva ne
zavrava, postoji neto to razum dalje iz samoga sebe dodaje, to je mo
istog uma. Kant polazi od analize a priori i a posteliori sudova, od
sintetikig i analitikih sudova, koji su inspirisani Hjumovom kritikom
pojma uzronosti.
sintetiki a posteliori

analitiki a priori
Svi sudovi moderne prirodne nauke su sintetiki (a posteliori), oni su
zasnovani na iskustvu i iskustveno su provereni, a kod takvih sudova
dolazi do sinteze odnosno do dodavanja nekih podataka. Svi nauni
stavovi su sudovi sa vie pojmova. Oni mogu biti tani i netani. Postoje i
sudovi koji su a priori, oni su bez ikakvog prethodnog iskustva. Takvi
sudovi su analitiki. Kod njih dolazi do analize, dolazi do ralanjivanja
pojma neke stvari, analizira se sam pojam.
Kant je postavio pitanje Kako su mogui, a postoje, sintetiki sudovi koji
su a priori? To su pitanja metafizike, matematike i svih onih prirodnih
znanja. Kako je mogue da proivljavamo saznanje, a da ne izlazimo u
iskustvo. U metafizici postoje razne vrste sudova koji nisu potrebni da se
provere u iskustvu.
Kant je podelio saznajne moi na tri dela: 1) ulnost; 2) razum i 3) um;
Na nivou culnosti Kant razlikuje formu I sadrzaj. Forma culnosti su
prostor I vreme. Prostor I vreme su a priorne forme culnosti, ne postoje
sami po sebi nego po subjektu opazanja. Imaju transcendentalni identitet
I empirijski realitet. Ne postoje pre akta opazanja nego samo kao forme.
Sve sto opazimo, opazimo u prostoru I vremenu, ali prostor I vreme ne
mozemo opaziti. Sadrzaj culnosti je sirov (nesredjen) materijal culnog
opazanja koji dobijamo preko cula. Treba da uvedemo formu u opazanje
da sadrzaj culnosti ne bi bio sirov. Tu uvodimo razum, a priorne forme ili
kategorije kojih ima 12. Na nivou razuma kategorije pomazu da
organizujemo sirov materijal iskustva. Kant deli kategorije na 4 vrste:
kvalitet, kvantitet, relacije I modalitet. Postavlja pitanje kakav je odnos
kategorija I culnog iskustva. Kategorije kao a priorne ne proizilaze iz
iskustva I ne zasnivaju se na osnovu iskustva. Kategorije se samo
podudaraju sa iskustvom,ali ih iskustvo ne odredjuje. Kant prelazi na
stranu razuma I tu dolazi do preokreta-Kopernikanski obrt u teoriji
saznanja. Ne odredjuje iskustvo subjekat vec subjekat iskustvo odnosno
objekat. Kant razlikuje fenomen I noumen. Fenomen je stvar za nas (svet
po nama,po I preko nasih kategorija). Kroz prizmu nasih kategorija

posmatramo svet. Noumen je svet sam po sebi. Kant postavlja granicu

saznanja, saznajemo noumen, ono sto se podudara I odnosi na samo
iskustvo. Pojmovi koji prelaze granice iskustva su pojmovi uma (pojam
Boga,besmrtnost duse,prvi uzrok). Svet ima I nema kraj. U ovoj
konstataciji teza I antiteza imaju istu vrednost. Ovo saznanje nije naucno
posto ne mozemo nista dokazati. Tvrdnje metafizike se ne mogu proveriti
u iskustvu I zbog toga, Kant smatra da metafizika nije nauka I da pojmovi
uma imaju vrednost na prakticnom nivou. Pojam Boga, besmrtnosti
,slobode su znacajni pojmovi za covekov zivot-regulativne ideje.
Postojanje Boga ne mozemo dokazati, ali je korisno pretpostaviti da Bog
postoji.
Kritika praktikog uma
To je Kantova etika, koja odgovara na pitanje ta treba da radim? I kako
treba da radim?; Praktiko treba razlikovati od praktinog. Praktiko se
odnosi na ovekovo delovanje u praksi, a praktino je ono delo koje je
korisno, funkcionalno Moralno delo, po Kantu, je samo ono delo, koje
je izvreno u skladu sa moralnim zakonima. Moralni zakoni moraju biti
univerzalni i nuni. Kant moralni zakon naziva kategoriki
imperativ. Postupaj tako da maksima tvoje volje moe postati princip
opteg zakonodavstva. Imperativ je zahtev za nekakvo ponaanje,
kateogriki zai da imperativ nije uslovljen, on je bezuslovan, u formi je
kategorikog suda. Sa druge strane kategorikog imperativa nalai se
hipotetiki imperativ, koji uvek glasi u formi Ako onda. Npr. Ako elim
da budem astan ovek onda ne smem da kradem i da laem. Kanr eli
da moralno delovanje uini nezavisnim od posledica. Samo preko
univerzalnosti se moe postii i opte dobro. Test univerzalnosti je
postupak, koji emo uzdii na nivo maksime odnosno na subjektivni nivo
ponaanja. Moralni postupak je samo onaj koji se moe ponavljati
neogranieni broj puta, onaj to je prihvatljiv za sve.
Kategoriki imperativ vodi u formalistiku etiku, dok hipotetiki vodu u
sadrajnu. Sadrajna etika je utilitaristika, hedoonistaika,
eudajmonistika. To su one etike kod kojih je odreen sadraj delovanja,
odnosno ono to neko treba da radi. Kant eli da moralne principe uini

zavisnim od samog oveka. Formalistika etika podrazumeva

autonomiju oveka ( autonomos nezavisnost), a sadrajna
podrazumeva heteronomnu etiku ( heterus razliito).
Kant razlikuje pojmove moralitet i legalitet. Legalno je sve to je u skladu
sa zakonom. Moralno je sve to je u skladu sa tim i sa slobodnom voljom
svakog pojedinca.
Sloboda je postulat uma, koja se mora pretpostaviti. Mora se pretpostaviti
da postoji Bog i da postoji besmrtnost due. Ti pojmovi dobijaju status
regulativnih ideja.
FIHTE
Deklarisao se kao Kantov ucenik,on je nastavljac Kantove filozofije sa
zeljom da je sprovodi i interpretira bez pretenzije da bilo sta menja. Fihte
je pozitivno i pohvalno govorio o Kantu u smislu da je konano izveo
filozofiju na transcndentalni put. Hvali transcendentalizam u Kantovoj
filozofiji. U tumacenju Kantove filozofije Fihte je pokazao sustinu slobode
pa smatra da je noumen u Kantovoj filozofiji ostatak dogmatske filozofije i
smatra da treba zadrzati samo fenomen. Fihte u delu Ucenje o
nauci shvata filozofiju kao strogu nauku. Filozofija treba da ima znacajnu
javnu ulogu u cilju praktickog angazmana. Fihte se prakticki angazovao.
Bio je odusevljen francuskom burzoaskom revolucijom. Drzi govor
nemackom narodu da im probudi svest o potrebi za slobodom, da
Nemacka tako izadje na put revolucije, put slobode. On dalje kaze da,
ako zele da budu slobodni moraju poci od pretpostavke da su slobodna
bica, jer ako u tom pravcu ne budu mislili, nece do slobode nikada doci.
U noumenu vidi opasnost za covekovu slobodu, ogranicenje i smatra da
svet po coveku treba da bude njegovo delo. Kljucni pojam od kojeg
polazi Fihte je pojam ja (misli se na kolektivno ja). Ja stvara svet. Zeli da
obezbedi slobodu subjektu zato sto subjekat ima pravo na slobodu,
sloboda je njegova sustina. Fihte ne dozvoljava da ga bilo sta ogranici.
Covek=covekov svet. Covekov svet nije gotov, zavrsen. Covek nije dat
vec je zadat. Covek delovanjem izgradjuje svoj svet, a taj svet nije kao
metafizicki svet. Svet zavisi samo od nas, naseg ja. Uvodi princip ljudske

slobode. Sloboda je pretpostavka od koje se polazi.Covek polazi od

pretpostavke da je Slobodan. Fihte naglasava delatni karakter ja i daje
prednost praktikom umu. Filozofija mora zapoceti uvidjanjem da je ja
delotvorna radnja, cin. Ono predstavlja samoostvarujuci spontani proces.
Ja jeste proces i to samoostvarujuci. Kao takvo, ja je slobodno. Covek je
racionalno bice koje deluje. Mi izgradjujemo nas svet koji je rezultat
naseg delovanja i time potvrdjujemo sopstvenu slobodu. Oblikujemo svet
u skladu sa nasim ciljevima. Fihte kaze da ucinimo svet zavisnim od
naseg dela. Postoji i drugo ja i druga racionalna bica, druga sloboda, koja
je granica i prepreka prve. Fihte tu vrstu slobode naziva ne-ja i to je
antiteza, za razliku od prve ja koja je teza. Otpor uvek postoji, otpor od
strane drugih racionalnih bica i njihovih sloboda. Treba da postujemo ta
bica i njihove slobode. Fihte razvija dijalekticku filozofiju i kaze da postoji
borba izmedju onog ja i ne-ja i kao rezultat borbe se javlja novo ja i to je
sinteza.