Zonska teorija kristala.

Kvantna teorija provodljivosti metala.

Zonska teorija kristala
U atomskoj fizici je bio razmatran sluaj pojedinanog atoma i njegovih energetskih nivoa (orbita)
u njegovom elektronskom omotau.
Ta slika je prilino jednostavna i prikazana
E
je na (sl. 1. a.). U zonskoj teoriji kristala
razmatra se skup velikog broja bliskih atoma
provodna zona
koji su vrsto vezani u vorovima kristalne
reetke. To dovodi do ujedinjavanja svih
(recimo) prvih orbita svih atoma koji grade
Wg = EJ min
kristalnu reetku u zonu sainjenu od ogromzabranjena zona
nog broja jako bliskih energijskih nivoa
valentni nivo
zona prvih orbita. Na isti nain su stvorene
valentna zona
zone drugih, treih orbita. Zadnji, delimino
popunjeni energetski nivoi pojedinanih atoma
tzv. valentni nivoi se ujedinjuju u valentnu zonu.
Iznad nje postoji jo samo jedna zona, a to je
zona sastavljena od energijskih nivoa u kojima
se elektroni mogu nai kada su u meuatompopunjeni nivo
skom prostoru provodna zona (sl. 1. b.).
Izmeu energijskih zona, koje se mogu
popunjavati elektronima, nalaze se zabranjene
zone. Zabranjena zona obuhvata sve one vrednosti energije koje elektroni ne mogu imati.
Treba stalno imati na umu da ova zabrana nije
prostornog ve energetskog karaktera.
irina i dozvoljenih i zabranjenih zona
popunjeni nivo
(za elektrone) je od nekoliko do desetak eV-a.
Prosean razmak susednih energijskih podnivoa u istoj zoni je obino manji od 10 20 eV.
a.
sl. 1.
b.
Od posebnog znaaja su valentna i provodna
zona, pa se zato zonalni model najee prikazije sa samo te dve zone. Sa Wg je oznaena irina
zabranjene zone koja se nalazi izmeu valentne i provodne zone.
Kako je valentni nivo u pojedinanim atomima samo delimino popunjen (osim kod inertnih
gasova), i valentna zona kristala je samo delimino popunjena elektronima.
U provodnoj zoni tj. u meuatomskom prostoru se nalaze samo oni elektroni koji su jonizovani.
Da bi napustili svoje atome elektroni moraju da savladaju zabranjenu zonu izmeu valentne i provodne
zone, tj. da dobiju energiju veu od irine zabranjene zone obino od zagrevanja kristala ili od
elektromagnetnih talasa kojima je taj kristal osvetljen. Na taj nain Wg je minimalna energija koja je
potrebna za jonizaciju, tj. za prelazak elektrona iz valentne u provodnu zonu, tj. za prelazak elektrona iz
vezanog u slobodno stanje. Energija jonizacije mora biti vea od Wg ako se elektron nalazi na nekom
od niih podnivoa valentne zone, ili jo vea ako je u nekoj od niih popunjenih zona.
irina zabranjene zone je razliita za razliite materijale:
- kod provodnika tj. metala W g 0,1eV
- kod poluprovodnika W g 1eV i
- kod izolatora W g 10eV .
Kako je energija fotona svetlosti od 1,656 eV do 3,185 eV, dovoljno je da metal bude osvetljen
pa da se u provodnoj zoni metala nae ogroman broj elektrona to je i objanjenje dobre provodljivosti
metala. Moe se primetiti da je za jonizaciju u metalima dovoljna i energija fotona infracrvenog
(toplotnog) zraenja.
1

Kod poluprovodnika je broj elektrona u provodnoj zoni znaajno manji nego u metalima zbog
oko 10 puta vee energije potrebne za jonizaciju.
Kod izolatora elektroni u obinim uslovima (sobna temperatura, osvetljenost) ne mogu dobiti
dovoljno energije za prelazak u provodnu zonu, pa ih tamo praktino i nema. Meutim, ako bi izolator bio
izloen nekom visokoenergetskom zraenju kao to su tvrdi ultraljubiasti ili X zraci ( ija energija
fotona nadmauje vrednost W g 10eV a ) i izolator postaje provodnik struje.
Celo ovo objanjenje se bazira na injenici da u provoenju struje uestvuju samo slobodni
elektroni, tj. elektroni koji se nalaze u provodnoj zoni kristala.
Kod nekih metala irina zabranjene zone je tako mala da se valentna preklapa sa provodnom
zonom. U tom sluaju svi elektroni koji se nalaze u ove dve preklopljene zone uestvuju u provoenju
struje, a logino je da su to onda i najbolji provodnici.
Osnovi kvantne teorije provodljivosti metala
Klasina teorija provodljivosti metala je zasnovana na slobodnim elektronima koji se usmereno
kreu u provodnoj zoni metala, tj. kroz njegov meuatomski prostor gonjeni spoljanjim elektrinim
poljem. Klasino objanjenje elektrinog otpora koji metal prua proticanju elektrine struje zasniva se na
sudaranjima slobodnih elektrona sa jonima metala koji osciluju u vorovima njegove kristalne reetke.
Ovakva klasina slika je pomogla u objanjavanju mnogih fenomena vezanih za proticanje struje
kroz metalni provodnik.
Ipak neke stvari su ostale neobjanjene, tj. izvesni eksperimentalni rezultati se nisu slagali sa
teorijskim predvianjima. Npr. klasina teorija predvia da poveanje temperature metala dovodi do
znaajnog poveanja njegove provodljivosti, tj. konkretno da tada slobodni elektroni daju doprinos od
3
R specifinoj molarnoj toploti metala, ali u eksperimentalnim merenjima ovog doprinosa nema.
2

Klasina fizika takoe nije uspela da objasni pojavu superprovodljivosti.

Kvantna teorija primenjena na metal stvara sledeu sliku: veoma mala rastojanja izmeu
pozitivnih jona koji su u vorovima kristalne reetke metala izazivaju da se slobodni elektroni metala
nalaze u potencijalnoj jami konane dubine energetska dubina ove jame je jednaka izlaznom radu
elektrona iz metala. Dakle elektroni koji nemaju energiju jednaku ili veu od izlaznog rada ostaju u
metalu, ali se pritom iako su u provodnoj zoni nalaze na odreenim energetskim podnivoima.
Slobodni elektroni se na podnivoima rasporeuju u skladu sa Paulijevim principom, kao i sa principom
minimuma energije.
Pritom postoji jedna znaajna razlika u odnosu na rasporeivanje elektrona u elektronskom
omotau nekog atoma. U atomu broj elektrona u datom energetskom nivou (orbiti) odreen je sa tri
kvantna broja i iznosi 2 n 2 , gde je n redni broj energetskog nivoa (orbite) raunato od atomskog jezgra.
Stanje slobodnog elektrona u potencijalnoj jami kristalne reetke metala, odreeno je sa samo dva
kvantna broja: onim koji odreuje njegovu energiju i onim koji odreuje njegov spin. Dakle u datom
energetskom podnivou mogu se uvek nai samo dva elektrona sa spinovima
teorija dalje predvia da e na T = 0 K biti potpuno
popunjeni svi najnii podnivoi potencijalne jame do
odreenog podnivoa koji se naziva Fermijev nivo.
Dakle Fermijev nivo je najvii jo uvek popunjeni
podnivo potencijalne jame na apsolutnoj nuli (sl. 2.).
Svi podnivoi ispod Fermijevog nivoa su tada popunjeni, a svi iznad njega su prazni.
Ne manje znaajna razlika u odnosu na klasinu sliku je da osnova elektrinog otpora jeste rasejanje elektrona kao De Broljevog talasa na nepravilnostima kristalne reetke metala kroz koju se prostire,
a ne sudarima sa jonima metala. Ove nepravilnosti
mogu biti izazvane i samim termikim oscilovanjem
jona metala u vorovima kristalne reetke.
2

1
1
i . Kvantna
2
2

Fermijev nivo

T=0K

sl. 2.

broj elektrona

S obzirom da se kvanti oscilovanja kristalne reetke nazivaju fononi, u strunom argonu moe se
rei da se elektroni kao De Broljevi talasi rasejavaju na fononima, tj. da je elektrini otpor u metalu
posledica elektron fonon interakcije.
29 elektrona
Za koncentraciju elektrona: n 10
energija Fermijevog nivoa je: E F 10eV .
m3
Ve ovakva dosta pojednostavljena kvantna slika reava oba ranije pomenuta problema koje
klasina fizika nije mogla da razrei.
Problem doprinosa slobodnih elektrona
E
specifinoj molarnoj toploti metala, mogue je
razjasniti posle sledee analize: vano je razmotriti koji broj elektrona od njihovog ukupnog
broja se pobuuje na vie energetske podnivoe od Fermijevog nivoa zbog porasta tempeT=0K
rature metala. Teorijsko predvianje je prikaEF
zano na sl. 3. Formula koja prikazuje ove graT1 = 300 K
fike podatke je:
N k T

.
N
EF

Za energiju Fermijevog nivoa od E F 5eV i

za temperaturu T 300 K , a uz vrednost Bolcmanove konstante k 1,38 10 23
N
0,005 0,5% .
N

J
dobija se:
K

sl. 3.

To znai da je dolo do pobuivanja izuzetno malog broja od ukupnog broja elektrona svega pola
procenta. Ovo je mogue objasniti jer su na T = 0 K svi podnivoi ispod Fermijevog nivoa popunjeni, pa je
mogue pobuditi samo one elektrone koji se nalaze neposredno ispod Fermijevog nivoa. Za elektrone koji
se nalaze daleko ispod Fermijevog nivoa potrebno je previe energije za direktan prelazak na neki od
pobuenih nivoa, a fotoni toplotnog infracrvenog zraenja nemaju tu energiju. A prelazak ovih elektrona
u nekoliko koraka navie je onemoguen zato to su svi vii nivoi do Fermijevog ve popunjeni.
Ovaj mali broj pobuenih elektrona odlino objanjava zato nema oekivanog doprinosa
slobodnih elektrona specifinoj molarnoj toploti pri zagrevanju metala.
Superprovodljivost
Superprovodljivost je otkrio holandski fiziar Kamerling Ones 1911. godine. On je ispitivao
ponaanje metala na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli i otkrio je da iva ispod T c = 4,2 K vodi
struju bez ikakvog otpora, znai R = 0.
Krajem dvadesetih godina dvadesetog veka dolo je do znaajnog razvoja kvantne teorije
radovima Diraka i Hajzenberga. Taj razvoj je i doveo do onoga to sam ve rekao u prethodnoj lekciji:
kvantna teorija smatra da je osnova elektrinog otpora rasejanje elektrona kao De Broljevog talasa na
nepravilnostima kristalne reetke. Ove nepravilnosti mogu nastati i kao posledica termikog oscilovanja
atoma u vorovima kristalne reetke. Energija ovog oscilovanja je kvantovana (a to znai da ima strogo
odreene vrednosti) i jedan kvant ove oscilatorne energije se naziva fonon. Skraeno se moe rei da je
elektrini otpor u metalu posledica rasejanja slobodnih elektrona na fononima kristalne reetke, tj da je
posledica elektron fonon interakcije.
ak i bez primene matematikog jezika bilo je tada jasno je da na T = 0 K prestaju oscilacije
atoma u vorovima kristalne reetke, pa da nema vie razloga za nepravilnosti u strukturi kristalne
reetke, a da samim tim nema ni razloga za rasejanje slobodnih elektrona na njima, tj. da na apsolutnoj
nuli ne bi trebalo da bude nikakvog otpora proticanju elektrine struje.
Dakle, kvantna teorija je predviala superprovodljivost na apsolutnoj nuli, ali ne i na viim
temperaturama. Meutim, Onesovo otkrie je bilo jasno: svi metali ispod T c = 4,2 K su superprovodnici
(Tc se naziva kritina temperatura). Pojavio se problem jer i na 4,2 K atomi kristalne reetke osciluju, pa
se moe oekivati elektron fonon interakcija, tj. izvestan otpor i na toj temperaturi.
3

A onda je dolo do novih eksperimentalnih otkria koja su samo produbila ovaj problem. Evo
nekoliko najvanijih:
- otkriveno je da je za olovo Tc = 7,2 K, a za niobijum Tc = 8,9 K.
- otkriven je Majsnerov efekat, tj. da superprovodnik istiskuje iz sebe magnetno polje, ali i da pri
pojaanju spoljanjeg magnetnog polja postoji odreena jaina kada polje uspe da prodre u
superprovodnik i da uniti njegovu superprovodljivost. Kako i sama struja koju proputamo kroz
superprovodnik jeste izvor magnetnog polja, jasno je da mora da postoji ogranienje njene jaine i da
iznad te granine jaine struje nema superprovodljivosti.
- otkriven je izotopski efekat, tj. da razliiti izotopi istog elementa imaju razliite Tc . Ovo otkrie
je ukazalo da je za superprovodljivost bitna masa atoma koji osciluju u vorovima kristalne reetke
(izotopi istog elementa se meusobno razlikuju po broju neutrona u jezgru atoma, tj. po ukupnoj masi
atoma). Masa atoma, kao oscilatora, odreuje energiju fonona i tu je postalo jasno da fononi na neki nain
izazivaju pojavu superprovodljivosti ovo je bilo potpuno neoekivano jer su fononi u interakciji sa
elektronima upravo uzrok elektrinog otpora u metalu.
- otkriveno je da neke vrste keramike (Miler i Bednorc Nobelova nagrada za fiziku 1987.
godine) imaju vrlo visoke vrednosti kritine temperature (high Tc ita se: haj ti si). Kod njih je Tc = 30
40 K. Vrlo je znaajno postii to viu Tc jer bi to olakalo komercijalnu upotrebu ovog fenomena.
Napred iznete probleme su razreili Bardin, Kuper i rifer sa amerike, a Bogoljubov sa ruske
strane. Njihova ideja je da elektron fonon interakcija stvara uslove da se dva elektrona spoje u
elektronski par (Kuperovi parovi). Ako je temperatura materijala vea od Tc onda fononi imaju dovoljno
energije da ove parove i razore. Meutim ako je temperatura materijala manja od T c tada fononi nemaju
dovoljno energije da razaraju Kuperove parove, ali i dalje imaju dovoljno energije da ih stvaraju. Kuperov
par se kao De Broljev talas prostire kroz kristalnu reetku bez rasejanja tada fononi ne samo da nemaju
dovoljno energije da razore Kuperov par, nego nemaju ni dovoljno energije da izazovu njihovo rasejanje.
Zato je otpor tada jednak nuli.
Kuperov par elektrona ima celobrojni spin (-1, 0 ili 1 dobija se sabiranjem pojedinanih
polubrojnih spinova elektrona koji ine par), pa se ponaa kao bozon
Poluprovodnici
Poluprovodnici su elementi IV grupe periodnog sistema, a najee upotrebljavani u elektronici su
silicijum i germanijum. irina zabranjene zone kod silicijuma je 1,1 eV, a kod germanijuma 0,72 eV.
Oko deset puta vea energija potrebna za jonizaciju u odnosu na metale, uzrok je oko milion puta
manje provodljivosti poluprovodnika u odnosu na metale. Ipak u provodnoj zoni poluprovodnika postoji
izvestan broj slobodnih elektrona koji su tu dospeli iz valentne zone. Energiju za prelazak su dobili
poglavito od fotona svetlosti kojoj je poluprovodnik izloen, a jedan manji deo od fotona infracrvenog
zraenja ali samo onog koje je na granici sa svetlosnim talasima.
Meutim, pored ovih slobodnih elektrona u provodnoj zoni slobodni nosioci struje u
poluprovodniku su i upljine u valentnoj zoni. Da bi se objasnilo postojanje upljina potrebno je
razmotriti veze u kristalnoj reetki poluprovodnika.
Svaki atom (recimo germanijuma Ge) je
eeeeokruen sa etiri najblia i susedna atoma Ge i sa
njima gradi kovalentnu vezu (sl. 4.), tako to se njeGe
Ge
gova etiri valentna elektrona udruuju u kovalentne parove sa po jednim od etiri valentna elektroee- ee- eena susednih atoma. Na taj nain svaki atom Ge u
kristalnoj reetki dolazi do stabilne konfiguracije
Ge
od 8 elektrona u valentnom nivou.
Ako se jedan od takvih valentnih elektrona
ee- ee- eejonizuje, tada u valentnoj zoni nastaje upranjeno
mesto tzv. upljina. Kako je tenja atoma, koji je
Ge
Ge
izgubio svoj valentni elektron, da ga vrati jako izraena zbog sada vrlo nestabilne konfiguracije
eeee- sl. 4.
od 7 elektrona, moe se lako desiti da neki od valentnih elektrona iz nekog od susednih atoma pree u tu
upljinu. Na taj nain upljina se premestila u taj susedni atom iz koga je elektron doao, to i upljine kao
pozitivne kvazi estice ubraja, zajedno sa slobodnim elektronima u slobodne nosioce struje u
4

poluprovodniku. Rekao sam da su upljine pozitivne zato to se kreu u smeru suprotnom od smera
kretanja elektrona u valentnoj zoni poluprovodnika, tj. one se ponaaju onako kako bi se ponaale
pozitivne estice.
U istom poluprovodniku broj slobodnih elektrona u provodnoj zoni je uvek jednak broju upljina
u valentnoj zoni. Ovo je oigledna posledica prethodno opisane pojave jonizacije u poluprovodniku.
Meutim, ipak postoji nain da se naini poluprovodnik sa vikom slobodnih elektrona u odnosu
na broj upljina i to je tzv. n tip poluprovodnika ( n je skraenica od negativan ), ali postoji nain da
se napravi i poluprovodnik sa vikom upljina u odnosu na broj slobodnih elektrona i to je tzv. p tip
poluprovodnika ( p je skraenica od pozitivan ).
n tip poluprovodnika (sl. 5.)
Postoji mogunost da se u kristalnoj reetki (recimo) silicijuma nae atom nekog petovalentnog
elementa: fosfora (P), antimona (Sb) ili arsena (As). To se moe dogoditi prirodno jer je mogue da je
prvo sluajno dolo do meanja silicijuma i arsena, a zatim do njihove kristalizacije. Slino tome mogue
je i vetaki dovesti do stvaranja primesa As u kristalnoj reetki Si u modernoj elektronici ovaj postupak
se naziva dotiranje.
Atom arsena je petovalentan, tj. u
E
provodna zona silicijuma
valentnom nivou ima pet elektrona. U kristalnoj reetki silicijuma on e takoe biti
okruen sa etiri atoma Si. etiri od svojih
pet valentnih elektrona As e upotrebiti za
kovalentne parove sa okolnim atomima Si.
Kada se ovi parovi formiraju, peti valentni
0,054 eV
eelektron arsena e jednostavno postati viak
valentni nivo arsena donorski nivo
zato to tada As ima 9 elektrona, a ne eljenih 8 u valentnom nivou. To e biti razlog
da As tei da se oslobodi ovog elektrona.
Ako je energija potrebna za prelazak ovog
elektrona, iz valentnog nivoa As u provodnu
zonu Si, mala a jeste i iznosi 0,054 eV, (ovaj
valentna zona silicijuma
par sam uostalom zato i izabrao), tada e on
lako dobiti energiju potrebnu za prelazak pa
e se to i desiti. Na taj nain nastaje slobodni
elektron u provodnoj zoni silicijuma, ali nema
sl. 5.
nikakve upljine u njegovoj valentnoj zoni.
p tip poluprovodnika (sl. 6.)
provodna zona silicijuma
Princip dobijanja p tipa poluprovodnika je slian prethodnom, samo to sada Si
treba dotirati nekim trovalentnim materijalom.
U obzir dolaze: bor (B), indijum (In) ili aluminijum (Al). Najpovoljniji je bor (B), jer je njegov valentni nivo na svega 0,08 eV od najvieg
nivoa valentne zone silicijuma. Atomu bora
u kristalnoj reetki silicijuma manjka jedan elevalentni nivo bora akceptorski nivo
ktron u valentnom nivou (ima ih smo 3), pa
moe da napravi tri kovalentna para, ali etvrti
0,08 eV
ene moe jer mu jedan elektron nedostaje. Lako
se moe desiti da neki od susednih atoma Si
preda jedan svoj valentni elektron atomu bora
valentna zona silicijuma
- za to je potrebna energija od svega 0,08 eV.
To znai da e u valentnoj zoni silicijuma nastati upljina, ali u njegovoj provodnoj zoni nema
sl. 6.
slobodnog elektrona zato to je taj elektron u valentnom akceptorskom nivou atoma bora.
Valentni nivo atoma petovalentne neistoe se naziva donorski nivo zato to daje elektrone za
provodnu zonu poluprovodnika.
5

Valentni nivo atoma trovalentne neistoe se naziva akceptorski nivo zato to prihvata elektrone iz
valentne zone poluprovodnika.
Moderna elektronska industrija se zasniva na poluprovodnikoj tehnologiji.
n tip
e-

e-

p tip
e-

Si
e-

e- e-

e- eSi

e-

eSi

e- e-

e- e-

e-

e-

e-

B
e-

e-

Si
e-

e-

Si
e-

e- e-

e-

e-

e-

As

e-

e-

Si
e- e-

e-

e-

e- eSi

e-

e-

sl. 7.

Si
e-

esl. 8.

e-