1. Kako nastaje jonska veza? Prikažite na primeru.

Da bi se ostvarila jonska veza između atoma, jedan atom mora predi u pozitivno naelektrisan jon(katjon)
otpuštanjem određenog broja elektrona, a drugi atom mora predi u negativno naelektrisan jon(anjon) primanjem
tih elektrona. Energija koju treba dovesti prvom atomu da bi otpustio elektron je energija jonizacije (Ei), i što je
manja Ei to taj atom lakše otpušta elektron. Ei je definisana procesom:
+ -
A A + e (Ei1 )
+ 2+ -
A A + e (Ei2) itd.
odnosno:
2+ -
A A + 2e (Ei1 + Ei2)

Energija koju drugi atom oslobodi usled vezivanja atoma određena je kao afinitet prema elektronu (Ea), i on je vedi
što lakše atom vezuje jon.
- -
A+e A (Ea1)
- - 2-
A +e A (Ea2)
itd.
odnosno:
- 2-
A + 2e A (Ea1 + Ea2)

S obzirom da najmanju Ei imaju elementi IA i IIA grupe (tipični metali, sem Be), a najvede Ea elementi VIIA i kiseonik
iz VIA grupe (tipični nemetali), jasno je da de ovi elementi međusobno graditi jedinjenja sa tipično jonskom vezom.
I mnogi drugi metali mogu davati jone, odn. davati jedinjenja u kojima je kao hemijska veza zastupljena jonska
veza, ali njihovu jonsku vezu ipak treba smatrati kao jonsku vezu sa parcijalnim karakterom kovalentne veze. Udeo
kov. veze de zavisiti od Ei metala i Ea nemetala.

Broj elektrona koji se razmenjuju u jonskoj vezi zavisi od broja valentnih elektrona. Broj elektrona koji prvi atom
otpušta ne može biti vedi od broja valentnih elektrona, a broj elektrona koji drugi atom prima je ograničen brojem
nepopunjenih orbitala u valentnoj ljusci tog atoma.
Pr 1:
2 2 6 1
Na(1s 2s 2p 3s )
2 2 6 1 5
Cl(1s 2s 2p 3s 3p )
Atom Na de otpustiti elektron iz 3s orbitale čime postiže stabilnu elektrosku konfiguraciju plemenitog gasa neona i
postaje pozitino naelektrisan jon-katjon;

2 2 6 1 2 2 6 -
Na(1s 2s 2p 3s ) Na+(1s 2s 2p ) + e
Elektron koji je otpustio atom Na, prima atom hlora(uz oslobađanje energije) u svoju delimično popunjenu 3p
orbital čime postiže stabilnu eletronsku konfiguraciju plemenitog gasa argona, i postaje negativno naelektrisan jon-
anjon:
2 2 6 1 5 - - 2 2 6 1 6
Cl(1s 2s 2p 3s 3p ) + e Cl (1s 2s 2p 3s 3p )
+ -
Zbog različitog nelektrisanja ova dva jona Na i Cl se privlače jakom elektrostatičkom silom koju nazivamo jonskom
+ -
vezom, što možemo prikazati formulom: Na Cl
Kako povezani katjon i anjon čine sva suprtona električna pola, jonska veza se jop naziva heteropolarna veza. Atom
koji otpušta elektron nazivamo electron-donorom, a atom koji prima electron nazivamo electron akceptorom.
Dakle, u navedenom primeru, e. donor je Na, a e. akceptor je Cl.
+ -
Na + Cl [ Na ] + [ Cl ] (stavi elektrone)

1
Pr2:
2 2 6 2 6 2
Ca(1s 2s 2p 3s 3p 4s )
2 2 5
F( 1s 2s 2p )
Kako se u 4p orbitali nalaze 2 elektrona, atom Ca otpustiti ta dva elektrona(utrošena energija jonizacije je Ei 1 + Ei2)
i postati pozitno naelektrisan jon sa stabilno e. konfiguracijom plemenitog gasa argona:
2 2 6 2 6 2 2 2 2 6 2 6 -
Ca(1s 2s 2p 3s 3p 4s ) Ca +(1s 2s 2p 3s 3p ) + 2e

Ova dva elektrona može primiti fluor. Međutim, u delimično popunjenu 2p orbital može statu samo još jedan
elektron da bi fluor postigao stabilnu elektronsku konfiguraciju plemenitog gasa neona:

2 2 5 - - 2 2 6
F( 1s 2s 2p ) +e F ( 1s 2s 2p )
+
stoga su za primanje kalcijumovih 2 jona potrebna dva atoma fluora, od za jona kalcijuma Ca potebna su dva
- - 2+ -
fluoridna jona F . F Ca F
- 2+ -
F + Ca+ F [ F ] [ Ca ] [ F ]

Vidimo da broj naelektrisanja jona određuje njegovu valencu, koju u ovom slučaju nazivamo jonskom valencom,
Dakle, u navedenim primerima Na je pozitivno monovalntan, a Ca pozitivno divalentan, dok su Cl i F negativno
monovalentni.

Atomi se međusobno povezuju jonskom vezom da bi postigli stablinije energetsko stanje. Npr sistem u kojem je
+ -
NaCl je stabilniji od sistema u kojem su nevezani joni Na i Cl . To se vidi iz slededeg: ako saberemo Ei (Ei>0, E
potrebna za jonizovanje atoma Cl), sa Ea (Ea<0, E koje sistem oslobodi usled jonizovanja jona Cl), sa potencijalnom
energijom Ep (Ep<0, E koju sisetm oslobodi usled nastajanja jonskog para), dobijamo promenu energije reakcije
koja je manja od 0. To znači da je sistem oslobodio energiju i prešao u energetski stabilnije stanje.
Jedinjenja koja nastaju jonskom vezom su najčešde kristalne strukture. S obzirom da se atomi u kristalu jako
električno privlače, kristali su prilično tvrdi i sa viskoim tačkama topljenja i ključanja. Rastvori i rastopi tih kristala
sadrže slobodne nosioce naleketrisanja (jone) pa su dobri provodnici električne struje.

2
2.Definišite brzinu hemijske reakcije.

Brzina hemijske jednačina izražava količinu reaktanata koja se troši u jedinici vremena, ili količinu proizvoda koji
nastaje u jedinici vremena.

A+B C+D

Koncentracija reaktanata opada sa vremenom t. Koncentracija se smanji za –ΔC=C2-C1 za vremenski period Δt =t2-
t1 , iz čega sledi---prosečna brzina hemijske reakcije za vremenski period t de biti :

= =-
Dakle, brzina hemijske reakcije je jednaka promeni koncentracije u jedinici vremena. Znak minus označava da
koncentracija reaktanata sa vremenom opada. Za beskonačno mali vremenski period brzina hemijske reakcije je
jednaka: =-

Brzina hemijske reakcije se može definisati i u odnosu na promenu koncentracije, takođe za beskonačno mali
vremenski period: = pozitivan predznak označava da se koncentracija proizvoda vremenom povedava.

Međutim, ova definicija je zastarela. Prema IUPACU navedeni izrazi ne predstavljaju brzinu hemijske reakcije, ved
brzinu nestanka reaktanata/ brzinu nastanka proizvoda.

U opštem slučaju, brzina nestanka reaktanata i brzina nastanka proizvoda mogu se prikazati:
aA+ bB cC+ dD

=- =- = =

Brzina hemijske reakcije zavisi od: prirode reaktanata,koncentracije reaktanata temperature, katalizatora,
zračenja, dodirne površine, pritiska(ako se reakcija odvija između gasnih faza), prostornog(sternog) faktora.

3
3.Definišite pojmove:

a) atom-Prema Daltonovoj teoriji atom je veoma sitna čestica materije koja se ne može dalje deliti pri hemijskim
reakcijama. Otkrida elektrona, protona i neutrona, pokazala su da je atom sastavljen od još sitnijih čestica, tj
da ima svoju strukturu. Atom je sastavljen od jezgra i elektronskog omotača. Jezgro je pozitivno naelektrisano
jer se u njemu nalaze pozitivno naelektrisane čestice – protoni i elektroneutralne čestice – neutroni.
Elektronski omotač sastavljen je od negativno naelektrisaneih elektrona, čije je naelektrisanje po apsolutnoj
vrednosti jednako naelektrisanju protona.

Broj protona, odn elektrona u atomu dat je rednim brojem – Z, a broj neutrona i protona masenim brojem – A.
Hemijske osobine atoma određuje broj protona u njemu (redni broj), a masu broj protona i broj neutrona.
Atom kao celina je neutralan jer sadrži isti broj elektrona i protona. Atom postaje naelektrisan tako što
primi ili otpusti jedan ili više elektrona i postaje jon.
Hemijske osobine atoma ne zavise od broja neutrona, pa postoje atomi istog elementa sa različitim brojem
neutrona – izotopi. Atomska jezgra sa nepovoljnim odnosom broja protona i broja neutrona su nestabilna i putem
radioaktivnog raspada prelaze u stabilnije stanje. Osim navedenih elementarnih čestica postoji čitav niz drugih koje
ulaze u sastav atoma kao što su: pozitroni, neutrino itd...
Elektroni u atomu su raspoređeni u elektronske nivoe. Složeniji atomi imaju vedi broj elektronskih nivoa. Broj nivoa
u atomu ne može predi sedam.U prvom elektronskom nivou atom može imati najviše dva elektrona. U poslednjem,
sedmom elektronskom nivou, atom može imati najviše 8 elektrona. Poslednji elektronski nivo se naziva valentni
elektronski nivo i ukoliko ima 8 elektrona dostiže tzv. stabilnu elektronsku konfiguraciju. Ova konfiguracija može da
se postigne i u jedinjenima prilikom obrazovanja tzv. zajedničkog elektronskog para u kovalentnoj vezi.
Proton i neutron su približno iste mase, dok je masa elektrona 1837 puta manja od mase protona, iz čega proizilazi
da je sva masa atoma skoncentrisana u jezgru. Veličina(zapremina) atoma je definisana veličinom,odn.
zapreminom njegovog elektronskog omotača, dok je zapremina jezgra zanemarljivo mala u odnosu na zapreminu
atoma kao celine.
Postoje različiti modeli atoma koji uglavnom pokušavaju da objasne strukturu elektronskog omotača, tj kako su
raspoređeni elektroni oko jezgra atoma. Prema Radefordov modelu elektroni se kredu oko jezgra poput planeta
oko Sunca, čime se ne može objasniti stabilnost atoma i linijski atomski spektri. Prema Borovom modelu elektroni
se oko jezgra kredu po tačno određenim putanjama (dopuštene orbite) i prilikom toga ne emituju energiju.
Kvantno mehaničke interpretacije ovog modela dalje de pokazati da ne možemo govoriti o tačno definisanim
putanjama po kojima se elektron krede, jer ne možemo istovremeno precizno odrediti i položaj i brzinu nekog
mikro objeta (Hajnzenbergova relacija nedoređenosti). Dakle možemo govoriti samo o verovatnodi nalaženja
elektrona u prostoru oko jezgra, pa se u modelu atoma izbacuju određene putanje elektrona i zamenjuju se
prostornom verovatnodom pronalaženja elektrona oko jezgra (elektronski oblak različite gustine).

4
b) molekul

je najmanja čestica elementarne supstance ili jedinjenja koja ima ista svojstva kao ta elementarna supstanca ili
jedinjenje. Tako je kod elementarnih supstanci molekul izgrađen od istih atoma tog elementa (npr O2 i O3) a kod
hemijskih jedinjenja izgrađen je od određenog broja više različitih atoma. Odnos elemenata koji grade jedinjenje,
izražava se empirijskom formulom. Na primer, vodu grade vodonik i kiseonik u odnosu 2:1, H2O, a etil alkohol,
ugljenik, vodonik i kiseonik u odnosu 2:6:1, C 2H6O. Ovaj odnos ne mora uvek da određuje jedinstveni molekul -
dimetil etar ima isti odnos kao etanol, na primer. Molekuli koji se sastoje od istih atoma ali u različitom rasporedu
se zovu izomeri.
Hemijska ili molekulska formula određuje tačnije redosled atoma koji grade molekul pa je formula etanola
CH3CH2OH a dimetiletra CH3OCH3. Za predstavljanje složenijih molekula gde atomi mogu biti različito raspoređeni u
prostoru koriste se strukturne formule. Molekulska masa je zbir masa atoma koji čine molekul, i poput atomske,
izražava se u atomskim jedinicama mase (atomska jedinica mase = 1/12 mase izotopa 12C).

c) element

je najjednostavnija forma materije koja se sastoji iz istovrsnih atoma, tj iz atoma istog atomskog broja. To su čiste
supstance koje se hemijskim postupcima ne mogu razložiti na jednostavnije čiste supstance. Poznato je oko 118
hemijskih elemenata, od kojih je oko 91 pronađen u prirodi i zastupljenost različitih elemenata u prirodi je različita
(npr u zemljinoj kori i atmosferi najzastupljeniji su O2 i Si). Svakom hemijskom elementu odgovara latinsko ime i
hemijski simbol, koji je počteno i eventualno još neko slovo latinskog imena elementa. Elementi obuhvataju
metale, nemetale i metaloide.
Kako su se menjala saznanja o strukturi atima, menjala se i definicija hemijskog elementa. Tako je po Daltonu
hemijski element vrsta materije izgrađena iz samo jedne vrste atoma. Daljim otkridem čestične strukture atoma,
hemijski element se definiše kao skup svih atoma sa istim naelektrisanjem jezgra, ili kao smesa nuklida (nuklid je
čestica određenog atomskog (Z) i masenog broja (A), tj odr broja protona i neutrona u jezgru) istog atomskog
broja. Dakle jedan isti element može imati više različitih izotopa, koji se razlikuju isti atomski ali različiti maseni
broj, tj različit broj neutrona u jezgru.

d) Jedinjenje

je čista supstanca koja se sastoji iz više različitih elemenata. Postoje dva kriterijuma da je neka supstanca hemijsko
jedinjenje: neka supstanca je hem jedinjenje ako se može nekom hemijskom reakcijom razložiti na dve ili više
različitih čistih supstanci; ako dve ili više različitih čistih supstanci reaguju t ako da daju novu
supstancu, ta supstanca je hemijsko jedinjenje. Stalnog su i određenog hemijskog sastava kao i drugih određenih i
stalnih svojstava. Ta svojstva možemo podeliti na fizička svojstva, koja su konstantne osobine čiste supstance uz
tačno određene spoljašnje uslove i agregatno stanje (tačka topljenja i ključanja, gustina, tvrdoda, kristalna
struktura, rastvorljivost, električna i toplotna provodljivost, itd.) i hemijska svojstva (specifične reakcije u koje data
čista supstanca stupa, sa kojim reaktantnima reaguje, koje proizvode reakcije daje, isl.). Na primer kuhinjska so
(NaCl) je uvek istog hemijskog sastava (isti elementarni sastav i isti maseni udeo tih elemenata) bez obzira na to da
li je fino smrvljena ili u obliku kamene soli, ili kojim je hemijskim postupkom dobijena. Elektrolizom vodenog
rastopa NaCl ovo jedinjenje razgrađuje se na metalni Na i gas Cl 2, tj na elementarne supstance iz kojih je postalo.
Pri određenoj temperaturi uvek ima istu rastvorljivost, ima određenu gustinu, određenu kristalnu strukturu,
određenu tačku topljenja….

5
4.Definišite osnovne hemijske zakone sjedinjavanja po masi i po zapremini.

a) Zakon o održanju mase: (Lavoazijev zakon)

Tokom hemijske reakcije ukupna masa svih supstance se ne menja tj. ukupna masa pre i posle hemijske
reakcije se ne menja. Zato se ovaj zakon naziva zakon o održanju mase. Kako se masa supstance ne
menja tokom reakcije ona se ovaj zakon može definisati i ovako: Tokom hemijske reakcije materija se ne
može niti uništiti niti stvorit, zbog čega se ovaj zakon još naziva i zakon o neuništivosti mase. Međutim,
danas znamo da se hemijske reakcije odvijaju uz apsorpciju ili emisiju različitih oblika energije. Materija se
može javiti u dva oblika- u obliku supstance i u obliku energije. Ova dva oblika materije se mogu pretvarati
2 2
jedan u drugi, to je dato Ajnštajnovom teorijom relativiteta: E=mc , odn. m=E/c (c-brzina svetlosti)
Odavde proizilazi da se ipak jedan deo mase menja pri hemijskoj reakciji zbog apsorpcije ili, češde, emisije
različitih oblika energije, pre svega toplotne.

b) Zakon stalnih masenih odnosa(zakon o stalnosti sastava):

Ako dva elementa daju određeno jedinjenje oni se jedine u stalnom odnosu masa, koje stoje u odnosu malih
celih brojeva. Dakle, hemijska jedinjenja su stalnog hemijskog sastava, zbog čega se ovaj zakon još naziva i
zakon konstantnog sastava jedinjenja.

Npr: U vodi, vodonik i kiseonik su sjedinjeni u masenom odnosu H:O= 1:8. U slučaju kada mase vodonika i
kiseonika stoje u odnosu H:O= 1:8, jedinide se bez ostatka, dajudi nakon reakcije samo vodu- 1g vodonika+8g
kiseonika= 9g vode; u reakciji 5g vodonika + 40 g kiseonika = 45g vode; pri razlaganju 18g vode dobide se 2g
vodonika i 16g kiseonika. Međutim, pri reakciji 2g vodonika i 8g kiseonika dobide se 9g vode,a 1g kiseonika
ostaje u višku, jer nije bilo dovoljno kiseonika da sa njim reaguje.Ipak, postoji mali broj jedinjenja koja nemaju
stalan hemijski sastav(neki oksidi,sulfidi) i ona se nazivaju bertolidi. Vedina hemijskih jedinjenja ima stalan
hemijski sastav i takva jedinjenja se nazivaju daltonidi.

c) Zakon umnoženih masenih odnosa( zakon umnoženih proporcija):

Ako dva elementa međusobno grade dva ili više jedinjenja, onda se stalna masa jednog elementa jedini sa
različitom masom drugog elementa, a te različite mase drugog elementa stoje u odnosu malih celih brojeva.
Npr: Vodonik i kiseonik grade vodu, H2O, i vodonik-peroksid, H2O2 u kojima su sjedinjeni u masenom odnosu
H:O=1:8, odnosno H:O=1:16. Odavde vidimo da je u ovim jedinjenjima masa vodonika(1) stalna, a masa
kiseonika koja se jedini sa ovom masom vodonika se menja, ali ove promenljive mase kiseonika(8,16) stoje u
odnosu malih celih brojeva- 1:2.

d) Zakon ekvivalentnih masa(zakon recipročnih proporcija):

Mase dva elementa koje reaguju sa nekim tredim elementom iste mase, reaguju i međusobno u tim istim
masenim odnosima.

Npr: 1g vodonika reaguje sa 3g ugljenika dajudi metan(H:C=1:3),a sa 8g kiseonika u vodu(1:8). Prema tome,
3g ugljenika mora reagovati sa 8 g kiseonika dajudi ugljen-dioksid.

6
 e) Bojlov zakon:

Pri konstantnoj temperaturi, za istu količinu gasa, proizvod pritiska i zapremine je konstantan.

p*V= const.

Na konstantnoj temperaturi promena pritiska je obrnuto proporcionalna promeni zapremine gasa:

P= vrednost konstante zavisi od temperature i količine gasa

f) Charlov zakon:
o
Na stalnom pritisku, za istu količinu gasa, pri povedanju temperature za 1 C zapremina gasa se poveda za
1/273,15 deo prvobitne zepremine.

V= V0+ *t
= (273,15+ t)

o
V0 –zapremina na 0 C; t-temperatura po Celzijusovoj skali. Kako izraz 273,15+ t= T predstavlja temperaturu po
Kelvinovoj skali, a V0/273,15 ima konstantnu vrednost, sledi: V= cont.* T ; Odnosno: Pri konstantnom pritisku,
za istu količinu gasa, promena zapremine direktno je proporcionalna promeni temperature.

= const. Konstanta zavisi od pritiska i količine gasa.

g) Daltonov zakon parcijalnih pritisaka:

Pritisаk koji vrši gаsnа smeša jednаk je zbiru pritisаkа koji bi vršio svаki od njih аko bi sаm zаuzimаo
ukupnu zаpreminu. P= P1+P2+P2+....+Pn . U osnovi ovo znаči dа svаki gаs u mešаvini deluje nezаvisno od
drugih gаsovа. Pritisаk svаkog gаsа u mešаvini nаzivаmo pаrcijаlni pritisаk, а njegovа visinа zаvisi od
količine tog gаsа i ukupnog pritiska.

Pаrcijаlni pritisаk, pojedinаčno svаkog gаsа u mešаvini može se izrаčunаti pomodu formule;

A=a*P/100

A - delimični pritisаk; а - procenаt gаsа u mešаvini;P- аpsolutni pritisаk gаsne mešаvine

Tako se pritisak vazduha sastoji od stvarnog pristiska vazduha povedanog za pritisak vodenih para u
njemu. Isto važi za svaki gas koji se nalazi iznad neke tečnosti. Dakle, ako želimo da izmerimo pritisak
vazduha, prvo moramo od ukupnog pritiska gasne smeše oduzeti pritisak pare( koji zavisi od temperature)

7
h) Gej-Lisakov zakon:

Zapremine gasova koji reaguju, merene pri istom pritisku i temperaturi, stoje u odnosu malih celih
brojeva, kako međusobno, tako i prema zapreminama nastalih gasovitih proizvoda. Otkridem zakona stalih
zapreminskih odnosa, koji se temelji na postulatu Daltonove teorije atoma da se atomi međusobno jedine u
odnosu malih celih brojeva, zaključuje se da mora postojati jednostavan odnos između broja atoma
prisutnih u gasovima iste zapremine pri jednakim uslovima(isti P iT). Dalton je smatrao da iste zapremine
različitih gasova sadrže isti broj atoma. Npr: vodonik i hlor reaguju u zapreminskom odnosu H:Cl=1:1, dajudi
3 3 3
dve zapremine hlorovodonika: 1 dm vodonika+ 1 dm hlora=2 dm hlorovodonika. Kako iste zapremine
različitih gasova sadrže isti broj atoma: N atoma vodonika+ N atoma hlora= 2N čestica hlorovodonika.
Skradivanjem sa N dobijamo: 1 atom vodonika+ 1 atom hlora= 2 čestice hlorovodonika. S obzirom da svaka
čestica hlorovodonika sadrži po 1 atom vodonika i hlora, jasno je da se druga čestica hlorovodonika može
dobiti samo ako se atomi vodonika i hlora ppodele, što je nemogude, odn. u suprotnosti sa prvim
postulatom Daltonove teorije atoma(atom je najsitnija čestica svakog elementa koja je dalje nedeljiva). Ovaj
zakon je objasnio Avogadro, svojom molekulskom hipotezom. Avogadro je smatrao da kod gasovitih
elemenata najsitnije čestice nisu atomi ved dvoatomske čestice, koje su kasnije nazvane molekulima.

i) Avogadrov zakon:

Na temelju pretpostavke o postojanju molekula, Avogadro postavlja hipotezu: Iste zapremine različitih
gasova pod istim uslovima(isti P iT) sadrže isti broj molekula. Međutim, s otkridem plemenitih gasova, ovaj
zakon je pravilnije definisati na slededi način: iste zapremine različitih gasova pod istim uslovima sadrže isti
broj izgrađivačkih čestica. Naime, kod nekih gasova (npr. H2,N2,O2, halogeni elementi itd.) najsitnija čestica
je dvoatomni molekul, dok je kod plemenitih gasova najsitnija čestica atom. Primenom Avogadrovog zakona
može se objasniti Gej-Lisakov zakon stalih zapreminskih odnosa. Npr:
3 3 3
1 dm vodonika+ 1 dm hlora=2 dm hlorovodonika; ako iste zapremine sadrže isti broj molekula, to znači: N
molekula vodonika+ N molekula hlora= 2N molekula hlorovodonika. Ako skratimo sa N, dobijamo: 1 molekul
vodonika+1 molekul hlora= 2 molekula hlorovodonika. Kako molekuli vodonika ii hlora sadrže po dva atoma,
očigledno je da se deobom molekula vodonika(H2) i hlora(Cl2), što je mogude i jednostavno, dobijaju po dva
atoma koji zatim daju dva molekula HCl. Iz ovog zakona proizašlo je nekoliko fundamentalnih činjenica:

1. Mol (odnosno jedinica za količinu supstance) definiše se kao ona količina supstance koja sadrži isti broj
izgrađivačkih čestica(atoma, molekula, jona…) kao i 12g ugljenikovog izotopa12C. Ovaj broj čestica u 1
23
molu bilo koje supstance naziva se Avogadrov broj (Na = 6.012 * 10 ).

2. Molarna zapremina, odnosno zapremina jednog mola gasa, pri normalnim uslovima (T=273,15K,
3 23 3
P=101,315kP) iznosi 22,4dm . Osnovna realcija u hemiji: 1 mol=NA(6,023*10 )=22,4dm =M(g) gde je M
molekulska masa izražena u gramima. Možemo redi da je 1 mol neke gasovite supstance isto što i
23
6,023*10 čestica,odn. isto što i 22,4 dm3(na normalnim uslovima) odn. isto što i onoliko grama kolika je
relativna atomska ili molekulska masa.

8
5. Definišite jednačinu stanja idealnog gasa i Van der Valsovu jednačinu stanja realnog gasa:

Idealni:

Na osnovu Avogadrovog zakona znamo da je pri istim uslovima(isti P iT) zapremina gasa proporcionalna količini
gasa. Ako količinu gasa izrazimo brojem molova(n) sledi da je: V=const.*n

Uzevši u obzir Bojl-Mariotov, Šarl-Gej-Lisakov i Avogadrov zakon, vidimo da je zapremina idealnog gasa određena
pritiskom, temperaturom i količnimom gasa(n) odn. zapremina gasa je direktno proporcionalna broju molova i
temperature,a obrnuto proporcionalna pritisku pod kojim se gas nalazi:

V=
P*V=const.*n*T

Ako konstantu označimo sa R dobijamo: P*V=n*R*T –jednačina stanja idealnog gasa

R-univerzalna gasna konstanta; može se izračunati na slededi način. Ako je n=1 mol gasa,T= 273,12 K, i
P=101,312kPa, što znači da su normalni uslovi, na osnovu Avogadrovog zakona znamo da je pod tim uslovima
3
zapremina gasa V=22,4dm . Prema tome:

R= =8,314Pa*m3*mol-1*K-1

Ako broj molov izrazimo kao N=m/M, gde je m masa gasa, a M molarna masa gasa, j.s.i.g. možemo napisati i u
slededem obliku: P*V= *R*T
Realni:

U realnom gasu svaki molekul ima (iako veoma malu) određenu zapreminu. Ukupna zapremina svih molekula gasa,
Vm, iznosi: Vm= b*n; b-konstanta, n- broj molova gasa. U jednačini stanja idealnog gasa( PV=nRT) V predstavlja
zapreminu raspoloživu za kretanje molekula gasa. U realnom gasu ta zapremina je umanjena za zapreminu samih
molekula gasa(Vm) odn, raspoloživa zapremina u gasu iznosi: V-b*n. Pošto je pritisak gasa, pritisak koje vrše
čestice gasa na zidove suda u kome se gas nalazi, proizilazi da je u realnom gasu pritisak umanjen zbog privlačnih
međumolekulskih sila. Privlačna sila je srazmerna broju molekula koji udaraju u zidove suda i broju molekula koji
deluju na njih. Oba broja molekula su srazmerna gustini gasa, ρ, pa je sila koja umanjuje pritisak molekula gasa na
2
zidove suda proporcionalna ρ .

F=a* ρ2 a-konstanta

Pošto je gustina gasa srazmerna količini gasa u jedinici zapremine:

2
ρ= sledi F=a*( )

Izmereni pritisak treba uvedati za ukupan iznos privlačnih sila između molekula. Ako u jednačinu stanja idealnog
gasa unesemo ove ispravke za pritisak i zapreminu, kod realnih gasova dobijamo:

2
[P+a*( ) ]*( V-B*n)=n*R*T- van der Valsova jednačina stanja realnog gasa

9
6. Šta je energija jonizacije?

Energija jonizacije predstavlja minimum energije koji treba dovesti atomu u gasnoj fazi da bi se od njega odvojio
elektron na beskonačnu udaljenost. Razlikujemo prvu Ei (za odvajanje prvog, najslabije vezanog valentnog
elektrona), drugu Ei (za idvajanje drugog elektrona od dobijenog katjona), tredu Ei, itd. Nakon odvajanja prvog
elektrona, atom postaje pozitivno naelektrisan, vedi je broj protna u jezgru u odnosu na broj elektrona, te je za
odvajanje drugog elektrona potrebano više energije (Ei2>Ei1). Prva energija jonizacije raste sa porastom rednog
broja u periodi, jer raste i broj elektrona koji popunjavaju valentni energetski nivo. Stoga se ovi elektroni i jezgro
jače privlače, opada rastojanje elektrona u valentnom sloju od jezgra, i teže je odvojiti valenti elektron od atoma, tj
potrebno je uložiti vedu energiju jonizacije (dolazi do odstupanja od ovog pravila za neke elemente IIIA i VIA grupe
– npr za N i O). Sa povedanjem rednog broja u istoj grupi, opada prva energija jonizacije, jer se povedavaju
dimenzije atoma, pa i rastojanje valentnih elektrona od jezgra. Ujedno, povedava se i broj protona u jezgru, dakle i
efektivno naeletrisanje jezgra, koje jače privlači unutrašnje elektrone, te oni efikasnije zasenjuju naelektrisanje
jezgra. Poseldica je da valentne elektrone jezgro slabije privlači, pa je potrebanma i manja energija jonizacija za
njihovo odvajanje od atoma. Najmanju Ei imaju el IA grupe, a najvedu plemeniti gasovi.

7. Šta je elektronski afinitet?

Afinitet prema elektronu određuje energija koja se oslobađa ili vezuje kada jedan atom nekog elementa (u
gasovitom stanju) veže elektron i postane negativno naelektrisan jon. Ako je ova energija negativna, proces je
spontan, tj sistem usled vezivanja elektrona oslobađa energiju. Ako je ova energija pozitivna, proces nije spontan
(sistemu mora da se dovodi energija). Što je vedi elektronski afinitet (čija je vrednost negativna) nekog atoma to on
ima vedu sposobnost da veže elektron. Takav element sadrži praznu orbitalu u koju dati elektron može da se
smesti, a koja je pod jakim uticajem efektivnog naelektrisanja jezgra. Stoga Ea raste sa porastom rednog broja u
periodi a opda sa porastom rednog broja u grupi. Sa porastom rednog broja u periodi raste efektivno
naelektrisanje jezgra, ali ne raste broj unutrašnjih elektrona koji bi mogli zasenčiti naelektrisanje jezgra. Sa
porastom rednog broja u grupi raste rastojanje valentnih orbitala od jezgra, a raste broj elektrona, koji mogu da
odbijaju elektron koji treba da se veže. Najvedi Ea imaju elementi VIIA grupe.

8. Definišite modele atoma:

Raderfordov

Raderfordov model atoma ili planetarni model atoma je model atoma prema kojem se atom svakog hemijskog
elementa u neutralnom stanju sastoji od pozitivno naelektrisanog atomskog jezgra u kom je skoncentrisana gotovo
sva masa atoma i određenog broja elektrona koji se okredu oko jezgra i čine omotač atoma. Prema Radefordov
modelu elektroni se kredu oko jezgra poput planeta oko Sunca, čime se ne može objasniti stabilnost atoma i linijski
atomski spektri. Prema Borovom modelu elektroni se oko jezgra kredu po tačno određenim putanjama (dopuštene
orbite) i prilikom toga ne emituju energiju. Kvantno mehaničke interpretacije ovog modela dalje de pokazati da ne
možemo govoriti o tačno definisanim putanjama po kojima se elektron krede, jer ne možemo istovremeno
precizno odrediti i položaj i brzinu nekog mikro objekta (Hajnzenbergova relacija nedoređenosti). Dakle možemo
govoriti samo o verovatnodi nalaženja elektrona u prostoru oko jezgra, pa se u modelu atoma izbacuju određene
putanje elektrona i zamenjuju se prostornom verovatnodom pronalaženja elektrona oko jezgra (elektronski oblak
različite gustine).

10
Borov:

Radefordov model nije mogao da objasni stabilnost atoma, jer po ovom modelu elektron koji kruži oko jezgra mora
emitovati elektromagnetno zračenje, neprekidno bi gubio energiju, približavao bi se jezgru i ‘’pao’’ bi na njega.
Stabilnost atoma, kao i zašto su atomski spektri linijski objasnide Borov model. Zasniva se na Plankovoj kvantnoj
teoriji i Anštajnovoj jednačini fotoelektričnog efekta, tj na tome da svetlost frekfencije ν neka materija može
apsorbovati/emitovati samo u kvantima energije h*ν.
Prema prvom postulatu Borovog modela, atom se može nadi u stanjima pri kojima ne emituje energiju
(stacinorana stanja). Elektron se može okretati oko jezgra po tačno određenim putanjama (dopuštene orbite) i pri
tome ne emtiuje energiju. Svakoj od tih putanja odgovara tačno određena vrednost energije elektrona i po energiji
najmanja putanja odgovara osnovnom stanju atoma. Po drugom postulatu atom absorbuje/emituje energiju samo
prilikom prelaska sa jedne dopuštene putanje na drugu. Absorbovana/emitovana energija mora biti jednaka
razlici energija dopuštenih orbita između kojih se dešava elektronski prelaz. Ako atom apsorbuje foton energije E
= h*ν i prelazi sa orbite energije E1 na orbitu više enrgije E2 , mora da važi E2 – E1 = h*ν. Prilikom vradanja sa
putanje E2 na putanju E1 elektron emituje energiju iste frekvence ν koju je i apsorbivao. Stabilnost atoma Bor je
objasnio time da je Kulonova privlačna sila između jezgra i elektrona jednaka centripetalnoj sili koja deluje na
elektron. Iz ove jednakosti izračunao je radijuse orbita energetskih nivoa koji su dopušteni za kretanje elektrona.
Radijusi orbita (r) određeni su glavnim kvantim brojem n (n = 1,2,3,...,ni, praktično od 1 do 7) i stoje u odnosu:
2 2 2
r1:r2:r3...:rn = n1 :n2 :n3 ...:nn. Izračunao je i brzinu kretanja elektrona kao i energije stacionarnih stanja vodonikovog
atoma. Dakle putanje elektrona određenu su brojem n (npr kod H atoma za osnovno stanje n = 1, za prvo
pobuđeno stanje n = 2, itd) i sa porastom broja n raste energija koju elektron ima na datoj dopuštenoj orbiti. Po
trećem postulatu elektronski prelaz može se u atomu vodonika desiti između bilo koja dva energetska nivoa.
Zato se spektar vodonika sastoji iz više spektralnih linija, gde svakoj liniji odogovara neki energetski prelaz u
atomu.
Nedostatk ovog modela je što nije mogao da objasni zašto se linije u atomskim spektrima cepaju na više
bliskih linija, pa de model biti dopunjen time da se energetski nivo ne sastoje iz samo jedne mogude kružne
putanje, ved i iz određenog broja eliptičnih putanja (orbitala) – tj energetski nivoi se cepaju na podnivoe
(Zoemrfeld). Nedostatak ove teroije jeste i njena nedoslednost: pretpostavljaju se kvantna stanja atoma pri kojima
se ne emituje zračenje iako se elektron krede po kružnoj putanji, što klasičnim zakonima elektrodinamike nije
mogude. Sa druge strane, kretanje elektrona Bor objašnjava zakonima klasične mehanike. Činjenice koje su u ovom
modelu date samo u formi postulata modide da objasne tek zakoni kvantne mehanike.

9. Izotopi?
Izotopi su atomi čije jezgro sadrži isti broj protona (imaju isti atomski broj Z) ali različiti broj neutrona (različit im je
maseni broj A). Dakle to su atomi jednog te istog elementa koji se razlikuju po masi. Na primer vodonik ima tri
1 2 3
izotopa: protijum ( H, 1 p) deutreijum ( H, 1 p i 1 n) i tricijum ( H, 1 p i 2 n).
U neutralnom atomu, broj elektrona je jednak broju protona. Stoga, izotopi datog elementa takođe imaju i isti broj
elektrona i istu elektronsku strukturu. Kako su hemijske osobine u najvedoj meri određene njegovom elektronskom
strukturom, izotopi imaju skoro identične hemijske osobine. Glavni izuzetak je, da, usled vedih masa, teži izotopi
imaju tendenciju da reaguju nešto sporije od lakših izotopa. Ovaj "efekat mase", ili izotopski efekat je najizraženiji
1 2
za protijum ( H) i deuterijum (uobičajen naziv za H), jer deuterijum ima duplo vedu masu od protiuma. Kod težih
elemenata je relativna razlika u masi mnogo manja, pa je efekat mase obično zanemarljiv.

11
10.Primena izotopa?

Izotopskom analizom određuje se izotopski sastav nekog uzorka (udeo rzl izotopa određenog elementa). U
biološkim uzorcima, varijacija u sastavu O, C i N izotopa se najčešde javlja, i na osnovu te varijacije može se odrediti
geografsko poreklo datog uzorka. Izotopi mnogih elemenata su nestabilni i podležu radioaktivnom raspadu. Ovi
izotopi mogu se primeniti u pradenju toka hemijske rakcije (radiaktivni indikatori), jer isto hemijski reaguju i kao
12
neradioaktivni izotop. Na primer, napravi se smesa molekula koji su neobeleženi (sa stabilnim izotopom, npr C u
14
karboksilnoj grupi) i koji su obeleženi (sa radiaktivnim izotopom, npr C u karboksilnoj grupi) i prati se radioaktivni
signal kao i položaj radioaktivnog obeleživača u različitim stupnjevima neke reakcije (za ovo može da se koristi i
stabila izotop, samo se onda njeovo prisustvo u rzl produktima reakcije detektuje npr masenom
spektroskopijom)... itd...

11. Koncentracija rastvora:

Procentna koncentracija rastvora se izražava brojem grama rastvorene supstance u 100g rastvora. Npr. 8%-tni
vodeni rastvor NaCl sadrži 8g NaCla u 100 gr rastvora, odn. 100g 8%-tnog rastvora sadrži 8gr NaCl i 92g vode.
3
Takođe se srede i zapreminska procentna koncentracija, tj koncentracija izražena broj cm rastvorene supstance u
3
100 cm rastvora. Ovaj način procentne koncentracije se srede kada su u rastvoru dve tečne supstance,npr kod
određivanja koncentracije alkohola u vodi(kod alkoholnih pida,promili).
3
Molarna(količinska) koncentracija supstance se izražava brojem molova rastvorene supstance u 1dm rastvora,
3
odn. brojem molova rastvorene supstance u jedinici zapremine: C=n/V[mol/dm ]; n- broj molova rastvorene
3
supstance; V-zapremina rastvora u dm .

Molalna koncentracija supstance se izražava brojem molova rastvorene supstance u 1kg rastvarača, odn. brojem
molova rastvorene supstance u jedinici mase rastvarača: Cm=n/m [mol/kg]; n-broj molova rastvorene supstance;
m- masa rastvarača izražena u kilogramima.
3
Masena koncentracija supstance se izražava brojem grama rastvorene supstance u 1dm rastvora, odnosno brojem
3
grama rastvorene supstance u jedinici zapremine C=m/V; m-masa rastvorka u gr; V-zapremina rastvora dm .

Maseni udeo(masena frakcija) se izražava odnosom mase date supstance i mase rastvora w=m1/m; w-maseni udeo
supstance mase m1 a m je masa rastvora. Množenjem masenog udela sa 100 dobija se procentna koncentracija
supstance.

Zapreminski udeo(zapreminska frakcija) se koristi ukoliko su u rastvoru dve tečne supstance, umesto masenog
udela. Izražava odnosom zapremine date supstance i ukupne zapremine rastvora.

Molski udeo(molska frakcja) se izražava odnosom broja molova date supstance i ukupnog broja molova svih
supstance u rastvoru. χ= nrastvorka/ nrastvora

12
12. Rastvorljivost

Rastvorljivost se definiše kao broj grama supstance koja se rastvara u 100g rastvarača, na određenoj temperature.
Do rastvaranja dve supstance dolazi samo kada su međumolekulske sile privlačenja između čestica rastvarača i
čestica supstance koja se rastvara jače od privlačnih sila između čestica rastvarača, a takođe, i jače od privlačnih
sila između čestica supstance koja se rastvara.Rastvorljivost bilo koje supstance u tečnom rastvaraču zavisi od:
prirode supstance, prirode rastvarača, temperature, a kod gasova i od parcijalnog pritiska gasa iznad rastvora. Po
pravilu, polarne supstance se rastvaraju u polarnim rastvaračima, i obrnuto, nepolarni u nepolarnim. Rastvorljivost
tečnih i čvrstih supstance u tečnim rastvaračima se povedava sa porastom temperature, dok se rastvorljivost
gasova smanjuje povednjem temperature, ali se rastvorljivost gasa u tečnosti povedava povedanjem pritiska

13. Šta je pH, kako se definiše i kako se meri?

+
pH vrednost je mera aktivnosti vodonikovih jona (H ) u rastvoru i na taj način određuje da li je dati rastvor kiselog
ili baznog karaktera. pH vrednost predstavlja negativan dekadni logaritam koncentracije H+ jona izražene brojem
+ 3
mola H jona po jedinici zapremine(1dm ) rastvora. Na isti način se definiše i pOH vrednost, odnosno negativnim
-
logaritmom koncentracije OH jona.
+
pH= -log[H ]
-
pOH=-log[OH ]

Ipak, danas su pH i pOH definisane preko aktiviteta jona:

pH=-logaH+

pOH= -logaOH-
+ -
Kako je jonski proizvod vode jednak proizvodu koncentracije H i OH jona
+ - -14
Kw=[H ]*[OH ]=1*10 , logaritmovanjem ovog izraza sa negativniim predznakom, dobijamo: -
logKw=-log{[H+][OH-]}, odnosno pKw=pH +pOH=14

Iz navedenog izraza vidimo da se vrednost pH i pOH krede u granicama od 0-14, i na osnovu ove pH skale možemo
redi da je neutralna sredina pH=7 odn. pOH=7; kisela sredina pH<7 odn. pOH>7; bazna sredina pH>7 odn. pOH<7
+ 3
Ipak, pH vrednost može biti manja od 0, odnosno pOH veda od 14 ukoliko je aktivitet H jona vedi od 1mol/dm ,
kao što je slučaj kod rastvora jakih elektrolita čije su koncentracije vede od 1mol/dm3.
+ 3
Npr: Ako je aktivitet H jona u rastvoru sulfatne kiseline 2 mol/dm tada je pH rastvora: pH=-log2=-0,3; u ovom
slučaju pOH=14 –pH= 14,3.
U slučaju da je aktivitet OH- jona u rastvoru 2 mol/dm3 u rastvoru neke jake beze, npr. NaOH, tada je pOH
vrednost ovog rastvora: pOH=-log2=-0,3; a pH istog rastvora je pH=14-pOH=14,3.

Takođe treba naglasiti da pri koncentracijama elektrolita vedim od 0,01 mol/dm3 pH vrednost treba računati kao
termodinamičku veličinu definisanu preko aktiviteta H+ jona na osnovu izraza pH=-logaH+

pH vrednost se može meriti na više različitih načina:

-pomodu lakmusa

acido-bazni indikatori(npr. metal oranž je u kiseloj sredini crvene boje, a u baznoj sredini žute boje

13
ph metar

14. Arenijusova teorija kiselina i baza.

Po Arenijusovom teoriji, kiseline su supstance koje disocijacijom u vodenom rastvoru od pozitivnih jona daju
+ + + -
isključivo H jone(odnosno H3O ) Npr: HCl H + Cl

Međutim natrijumbisulfat po ovoj teoriji nije kiselina, zato što disocijacijom pored H+ jona, daje i Na+ jona:
+ + 2-
NaHSO4 H +Na +SO4 pa po ovoj teoriji pripada kiselim solima.
+
Važno je naglasiti da po Arenijusovoj teoriji elektrolitičke disocijacije H ne predstavlja proton ved hiratisani proton-
+ + + -
hidronijum jon, H3O , dobijen vezivanjem H jona(protona) za molekul vode: 2H2O ⇌ H3O + OH
+
Prisustvo H3O jona u rastvoru možemo dokazati pomodu lakmusa, koji u kiseloj sredini menja boju iz plave u
crvenu.
Po Arenijusu, baze su one supstance koje disocijacijom u vodenom rastvoru od negativno naelektrisanih jona daju
- + -
isključivo OH jone. Npr: NaOH Na +OH
Međutim, bazni magnezijum-hlorid po ovoj teoriji nije baza zato što disocijacimo u vodenom rastvoru, pored
2+ - -
negativno naelektisanih OH- jona daje i Cl- jone: Mg(OH)Cl Mg + OH +Cl pa po ovoj teoriji pripada
baznim solima. U slučaju baza, lakmus menja boju iz crvene u plavu.
+ -
Jačina kiselina i baza je određena koncentracijom hidratisanih H , odnosno OH jona, zbog čega se jako kiseline i
jake baze ubrajaju u jake elektrolite.
Po ovoj teoriji, reakcija između kiseline i baze, odnosno reakcija neutralizacije, je u stvari rekacija između
+ -
hidratisanih H+ i OH- jona: H3O + OH ⇌ 2H2O
Reakcijom neutraliacije između kiselina i baza, nastaje so: HCl + NaOH NaCl + H 2O

Glavni nedostatak teorije je bio što ona isključuje mogudnost postojanja pozitivno ili negativno naelektrisanih
jedinjenja kao kiselina/baza. Takođe postoje supstance koje ispoljavaju bilo bazni, bilo kiseli karakter iako ne sadrže
nijednu od funkcionalnih grupa koje je Arenijus označio kao nosiocima kiselosti odn. baznosti. Primer za to
je amonijak, koji se ponaša bazno:

NH3 + HCl → NH4Cl

Bazni karakter vodenog rastvora NH3 Arenijusova teorija objašnjava reakcijom monijaka sa vodom pri čemu se
dobija amonijum-hidroksid koji disocijacijom od negativno naelektrisanih jona daje OH- jone, karakterističe za
vodene rastvore ostalih baza:
+ -
NH3 + H2O NH4OH⇌ NH4 +OH
Međutim, utvrđeno je da u vodenom rastvoru amonijaka ne postoje molekuli amonijum-hidroksida, ved molekuli
amonijaka i amonijum jon(NH4+) i OH- joni, pto znači da se reakcija odvija:
+ -
NH3 + H2O⇌ NH4 +OH

14
15. Protolitička teorija kiselina i baza
+
Po protolitičkoj teoriji, kiseline su sve one molekulske i jonske vrste koje daju proton(donori protona H ) a baze sve
one molekulske i jonske vrste koje taj proton mogu primiti(akceptori protona). Dakle, po ovoj teoriji, kiseline mogu
+
biti oni molekuli i joni koji imaju vodonikov atom koji mogu dati kao proton H ,ali oni mogu biti kiseline samo ako
su u istom rastvoru prisutni molekuli ili joni koji taj proton mogu primiti, odnosno imati ulogu baze. Supstance koje
mogu imati ulogu i baze i kiseline nazivamo amfolitima.Npr voda de biti acceptor ili donor protona u zavisnosti od
toga da li je jača ili slabija kiselina od supstance sa kojom reaguje:
U vodenom rastvoru HCl-a, voda je baza(acceptor protona) zato što je slabija kiselina od HCl:
+ -
HCl+ H2O⇌H3O +Cl
Međutim, u slučaju vodenog rastvora amonijaka, amonijak je baza zato što je voda jača kiselina od amonijaka:
+ -
NH3 + H2O⇌ NH4 + OH

+
U direktnoj reakciji vode sa amonijakom, voda je donor H jona, odnosno kiselina, dok je amonijak akceptor
-
protona, odnosno baza. U povratnoj reakciji OH je acceptor protona i predstavlja konjugovanu bazu H2O kao
+ +
kiseline, dok je NH4 donor H jona i on predstavlja konjugovanu kiselinu NH3 kao baze. Kiselinsko-bazne reakcije se
po ovoj teoriji svode na prenos protona sa kiseline na bazu, zbog čega se nazivaju protolitičke reakcije, a same
kiseline i baze protolitima,

Jačina kiseline se meri lakodom otpuštanja protona, a jačina baze lakodom primanja protona.
+
Što je jača neka kiselina, odn. što lakše otpušta H to je njena konjugovana baza slabija, odnosno imam manju
težnju da primi proton.

16. Od čega zavisi, i kako, brzina hemijske reakcije?

Brzina hemijske reakcije zavisi od:
a) prirode reaktanata: Brzina hemijske reakcije zavisi pre svega od prirode reaktanata, mada ne postoji
uopšteno kvantitativno merilo ove zavisnosti. Jonske reakcije u kojima nema promene oksidacionih
stanja reaktanata odvijaju se veoma brzo:
2+ 2- + -
Ba + SO4 BaSO4 ; Ag + Cl AgCl

Jonske reakcije u kojima dolazi do promene oksidacionih stanja reaktanata odvijaju se veoma sporo:
2- +
S2O3 + 2H SO2+S+H2O - mešanje tiosulfata i neke jake kiseline
Ako opiljke gvožđa prelijemo rastvorom hlorovodonične kiseline dodi de do laganog izdvajanja
vodonika: Fe + 2HCl FeCl2 + H2 ; ukoliko umesto gvožda upotrebimo granulu cinka dodi de do
mnogo bržeg izdvajanja vodonika. Ako upotrebimo komadid bakra, do izdvajanja vodonika uopšte ne
dolazi. Dakle, iz navedenog vidimo da brzina hemijske reakcije takođe zavisi i od redoks-potrencijala
navedenih metala, a isto tako od jačine upotrebljene kiseline kao elektrolita. Heterogene reakcije(
reakcije koje se odvijaju na granicama faza, najmanji dve) su obično sporije u odnosu na homogene
reakcije(reakcije koje se odvijaju u jednoj fazi).

15
b) koncentracije: Brzina hemijske reakcije uvek zavisi od trenutne koncentracije reaktanta. Povedenjem
koncentracije reaktanata, povedavamo i broj njihovih čestica u jedinici zapremine, a time
povedavamo verovatnodu efikasnih, uspešnih sudara, koji su preduslov za odvijanje hemijske reakcije.
Što je više efikasnih sudara, to de brzina hemijske reakcije biti veda. Koncentracija reaktanata
vremenom opada, Tako se menja i brzina hemijske reakcije- na početku reakcije brzina je najveda(
kao i koncentracija reaktanata), a kako reakcija teče, smanjuje se koncentracija reaktanata, ujdeno i
brzina hemijske reakcije. Odnos između brzine hemijske reakcije i koncentracije reaktanata
formulisan je u ZAKON O DEJSTVU MASA, po kome je brzina hemijske reakcije upravno
proporcionalna proizvodu koncentracija supstance koje reaguju. Za reakciju: aA+ bB cC+ dD,
a b
brzina hemijske reakcije je: �=k*[A] *[B] a,b-stehiometrijski koeficijenti; k-konstanta brzine
hemijske reakcije
2
Za ireverzibilnu reakciju: H2 + O2 2H2O brzina hemijske reakcije je �=k*[H2] [O2]
Za reverzibilnu reakciju: N2 + 3H2 2NH3 , možemo govoriti o dve reakcije- direktnoj reakciji između
azota i vodonika, i povratnoj reakciji raspadanja amonijaka na polazne supstance. Tada je:
3
�=k*[N][H2]
2
�=k*[NH3]
3
Ukoliko su koncentracije reaktanata [A]=[B]=1 mol/dm tada je �=k
Konstanta brzine hemijske reakcije(k) je karakteristika svake hemijske reakcije, ne zavisi od
koncentracije reaktanata, ved od temperature i , u mnogim slučajevima, od sredine u kojoj se
hemijska reakcija odvija. Iz izraza �=k vidi se da je brzina reakcije veda, što je veda vrednost konstante
brzine hemijske reakcije.
Vedina hemijskih reakcija su složeni procesi id a bi napisali izraz za brzinu hemijske reakcije
neophodno je da poznajemo mehanizam reakcije, odn. sve međureakcije. Ukupna brzina hemijske
reakcije zavisi od najsporijeg stupnja reakcije:
2 2
Npr, za reakciju 2NO + 2H2 N2 + 2H2O brzina bi trebala da bude- �=k*[NO] [H2] ali,ovaj process
se odvija u dva stupnja:
I ) 2NO + H2 N2 + H2O2 – sporo
II) H2O2 + H2 2H2O -brzo
Kako najsporiji proces diktira ukupnu brzinu hemijske reakcije, sledi da je brzina reakcije:
2
𝓿=k*[NO] [H2]
U kinetičkim ispitivanjima, reakcije se dele prema molekularnosti i redu reakcije.
Molekularnost reakcije predstavlja broj molekula koji učestvuju u reakciji. Npr. u navedenoj reakciji
redukcije azot(II)- oksida, molekularnost je četiri (reaguju 2 molekula NO i 2 molekula H2). Red
a b
reakcije je zbir eksponenata u izrazu za brzinu hemijske reakcije : 𝓿=k*[A] *[B] za supstancu A
eksponent je a, a za supstance B eksponent je b, što znači da je ukupan red reakcije =a+b. U
navedenoj reakciji redukcije azot(II)- oksida red reakcije je: red reakcije= 2+1=3. Shodno izrazu za
2
brzinu najsporije hemijske reakcije koja određuje ukupnu brzinu hemijske reakcije 𝓿=k*[NO] [H2] ,
ova reakcija je drugog reda u odnosu na NO, a prvog reda u odnosu na H 2. Ukupno, reakcija redukcije
NO sa H2 je tredeg stepena.

c) pritiska: Prema Bojl- Mariotovom zakonu, ukoliko se reakcija odvija u gasnoj fazi na konstantnoj
temperaturi, povedanjem pritiska smanjuje se zapremina gasa. Smanjenjem zapremine, povedava se
koncentracija. Kako je brzina hemijske reakcije direktno proporcionalna proizvodu koncentracija
reaktanata. Npr. ako povedamo pritisak dva puta, bez promene temperature, zapremina de se 2 puta
smanjiti, dok de se molarna koncentracija supstanci povedati 2 puta(zapremina i pritisak u prema Bojl-
Mariotovm zakonu obrnuto proporcionalni, p=const/V).Koliko puta de se brzina povedati zavisi od
vrste reakcije, odn. izraza za brzinu hemijske reakcije.

d) površine: Reakciona površina ima značaja samo kod reakcija koje se odvijaju između dve
faze(heterogena reakcija). Reakcije koje se odvijaju na površini koja deli dve faze obično su spore
16
 reakcije. Kako reaktanti mogu međusobno reagovati samo ako su u dodiru, odnosno ako dolazi do
sudara njihovih čestica, jasno je da de brzina reakcije između dve faze odvijati brže ako je dodirna
površina veda.

Rastvaranjem reaktanata u odgovarajudim rastvaračima maksimalno povedavamo njihovu površinu,

odn. mogudnost međusobnog kontakta, jer ih prevodimo u molekulsko, odn. jonsko disperzni sistem.
Zbog toga su reakcije u rastvorima reaktanata mnogo brže nego ako su reaktanti pomešani u čvrstom
stanju. Površina čvrste supstance raste sa porastom stepena usitnjenost(disperznosti). Zato se
smanjenjem dimenzija makroskopskih čestica čvrste supstance(zbog porasta površine između
različitih faza) može povedati brzina hemijske reakcije.Npr: Ukoliko želimo da enzimi iz krompira
deluju na vodonik-peroksid kako bi se on razdvojio na vodu i kiseonik, brzina reakcije de biti veda
ukoliko krompir što više usitnimo. H2O2 2H2O + O2 Zatim, reakcija između komadida gvožđa i
+ 2+ 2
vodenog rastvora jake kiseline(npr HCl) se odvija sporo Fe + 2H Fe + H , ali ukoliko uzmemo
gvožđe u prahu, reakcija se odvija mnogo brže. Takođe, apsorpica SO3 u vodi de idi brže ukoliko gas
propuštamo kroz tečnost u vidu što sitnijih mehurida SO 3+ H2O H2SO4

e) zračenje: U mnogim reakcijama, molekuli se mogu aktivirati dovođenjem odn. apsorpcijom različitog
oblika elektromagnetno zračenja, najčešde vidljive UV i IC svetlosti. Ajnštajn je utvrdio da jedaan
kvant apsorbovane svetlosti molekul pretvara u aktivni molekul, samo ako je energija tog kvanta
svetlosti jednaka ili veda od energije aktivacije. Ovakve reakcije se nazivaju fotohemijske reakcije.
Primer fotohemijske reakcije: H2+ Cl2 2HCl ako se ova reakcija odvija u mraku veoma je spora.
Međutim, ako smešu hlora i vodonika izložimo svetlosti, ona se odvija veoma brzo, čak i eksplozivno.
Naime, apsorbovana svetlost obezbeđuje dovoljnu količinu energije da bi se homolitički rakinula Cl-CL
veza, pri čemu nastaju slobodni atomi hlora koju su veoma reaktivni. Ovaj proces se naziva iniciranje.
Cl2 2Cl; dobijeni atomi hlora reaguju sa molekulom vodonika: Cl(g)+ H2(g) HCl(g)+ H(g) a
dobijeni slobodni atom vodonika reaguje sa molekulom hlora H(g) +Cl2(g) HCl(g) + Cl(g)
obezbeđujudi slobodan atom hlora za reakciju sa vodonikom, kao što je prethodno navedeno.
Reakcija se odvija dalje, dajudi lanac navedenih reakcija, stoga se i naziva lančana reakcija. Pri
sudarima u smeši vodonika i hlora, pored sudara moleulai slobodnih atoma, može dodi do sudara
slobodnih atoma vodonika i hlora, kao i njihovih atoma međusobno(sad one tri reakcije), u kom
slučaju dolazi do prekida lančane reakcije. Kako je za ovu reakciju potreban samo jedan kvant
svetlosti, možemo govoriti o fotokatalizi. Važnije fotohemijske reakcije su: građenje ozona:

O2 2O

O2+ O O3
Stvaranje glukoze iz vode i ugljen-dioksida(fotosinteza) 6H2O+ 6CO2 C6H12O6 +O2
U fotografiji se koristi AgBr koji se pod uticajem svetlosti razlaže: AgBr Ag + Br i tada na
fotopapiru ili filmu zaostaje srebro formirajudi lik fotografisanog predmeta.

f) katalizatori: Katalizatori su hemijske supstance koje se dodaju reakcionom sistemu da bi ubrzali

hemijsku reakciju(kataliza).
Jedna supstance može biti katalizator samo za određenu reakciju. Ovu osobinu katalizatora često
nazivamo sprecifičnost. Tako je npr. azot(II)-oksid katalizator za reakciju oksidacije sumpor(IV)- oksida u
sumpor(VI)-oksid kod industrijskog dobijanja sumprone kiseline. SO 2 + O2 SO3; SO3 + H2O
H2SO4 .Bez prisustva azot(II)-oksida ova reakcija oksidacije je veoma spora. Katalizator može ubrzati samo
onu reakciju koja je inače moguda, odnosno odvija se sama od sebe, samo što se bez katalizatora odvija
veoma sporo. Katalizatori učestvuju u hemijskoj reakciji, ali gledajudi početno i krajnje stanje oni iz nje
izlaze nepromenjeni. A+B+K AB+K
reaktanti+katalizator proizvodi + katalizator
17
Za ubrzavanje hemijske reakcije potrebno je uzeti male količine katalizatora. Teorijski, možemo uzeti
jedan molekul katalizatora, jer nakon stvaranja proizvoda reakcije katalizator ostaje nepromenjen i
sposoban je da ponovo ubrza reakciju reaktanata. Taj molekul može katalizovati rekaciju beskonačno
dugo ukoliko ne dođe do neutralisanja njegove katalitičke aktivnosti delovanjem inhibitora.
Katalizator ubrzava hemijsku reakciju, ali ne menja položaj hemijske ravnoteže. To znači da katalizator
jednako ubrzava i polaznu i povratnu reakciju, odn. ubrzava proces da što pre dođe do hemijske
ravnoteže, tako da na taj način ne može uticati na položaj ravnoteže kod reverzibilnih hemijskih reakcija.
Postoje hemijske reakcije u kojima jedan od proizvoda ima ulogu katalizatora, odn. reakcija sama sebe
katalizuje i u tom slučaju govorimo o autokatalizi. Npr. reakcija oksidacije oksalata permanganatom:
2- - + 2+ 2+
5C2O4 + 2MnO4 + 16H 2Mn + 10 CO2 + 8H2O, reakcijom nastali Mn jon katalizuje redoks-
proces.
Katalizator ubrzava hemijsku reakciju zbog toga što reaguje sa reaktantima dajudi aktivirani kompleks ili
prelazno stanje koje ima nižu energiju aktivacije nego aktivirani kompleks nekatalizovane reakcije. A+B+K
#
⇌ ABK C+D+K

Dakle, katalizator snižava energiju aktivacije koja je neophodna da bi se reakcija odigrala.Sada vedi broj
molekula ima dovoljnu energiju da pređe energetsku barijeru i nagradi aktivirani kompleks koji de se zatim
#
raspasti na produkte i na katalizator.( ABK C+D+K)

Razlikujemo tri tipa katalize:

Homogena - reakciona smeša reaktanata i katalizatora obrazuje jednu fazu(uglavnom gasovitu, ređe
tečnu). Npr. oksidacija SO2 u prisustvu NO je homogena kataliza zato što su SO2 i O2 gasovi, kao i NO kao
katalizator. Takođe, reakcija osksidacije vodenog rastvora oksalata vodenim rastvorom permanganate je
homogena kataliza.
Makroheterogena kataliza - kod makroheterogene katalize, katalizator je uglavnom čvrsta faza, dok su
reaktanti u gasovitoj ili tečnoj fazi. U slučaju makroheterogene katalize, kao katalizatori se uglavnom
koriste neograganska jedinjenja. Kako je katalizator najčešde čvrsta faza, njegova aktivnost u velikoj meri
zavisi od površine, jer se samo reakcija odvija na njegovoj površini, odnosno dodirnoj površini katalizatora
i reaktanata.Zbog toga se kod ovog oblika katalize u industriji void da računa da se pre uvođenja u reakciju
dobije katalizator što vede površine.Npr: industrijsko dobijanje amonijaka iz vodonika i azota(gasovi) u
prisustvu katalizatora, smeše Fe2O3 i Al2O3 je heterogena kataliza.
Mikroheterogena kataliza - pod ovom katalizom podrazumevamo reakcije katalisane biološkim
katalizatorima- enzimima(fermentima). Enzimi su po hemijskom sastavu složeni protein koji pored
navedenih osobina katalizatora, poseduju in eke karakteristične osobine:
Velika katalitička aktivnost- za bilo koju reakciju katalisanu enzimom potrebna je mnogo manja količina
enzima kao katalizatora nego negog klasičnog katalizatora.
Velika specifičnost- enzimi se odlikuju velikom specifičnošdu koju nazivamo stereospecifičnost. Kod
katalitičke reakcije sa klasičnim katalizatorima, ge postoji mogudnost građenja dva ili više izomera, uvek se
dobije smeša izomera, dok se u pristustvu enzima uvek dobija jedan isomer. Npr. pri sintetisanju
aminokiselina u laboratoriji, uvek se dobija smeša L i D-izomera, a u prirodi,tj organizmu, zbog
stereospecifničnosti enzima koji učestvuje u reakciji sinteze aminokiselina dobija se jedan izomer – L-
izomer. U svim živim organizmima, svaka reakcij je katalisana odgovarajudim enzimom.

g) temperature: Iz kinetičke teorije gasova znamo da je temperatura mera srednje kitetičke energije
molekula, a odatle i njihove srednje brzine(napiši formulu) S porastom temperature raste brzina
molekula. Kako s porastom temperature raste brzina molekula, raste i broj sudara između molekula,
onda s porastom tempertature raste i brzina hemijske reakcije. Eksperimentalno je utvrđeno da se pri
o
porastu temperature za 10 C brzina reakcije poveda 2-3 puta.Ovako veliko povedanje brzine sa ovako
malih porastom temperature nije uzrokovano samo porastom broja sudara,odnosno porastom brzine
molekula. Odlučujudu ulogu pri uticanju temperature na brzinu hemijske reakcije ima energija
18
 aktivacije. Naime, s porastom temperature, tj. dovođenjem energije, sve vedi broj molekula poseduje
minimalnu energiju koja im je potrebna da mogu međusobno reagovati- energiju aktvicije. Dakle, sa
porastom temperature znatno raste broj aktiviranih molekula u odnosu na ukupan broj molekula, a
time znatno raste broj uspešnih sudara, odn. brzina hemijske reakcije. Pojam uspešnog sudara, a time
i brzinu hemijske reakcije, tumači teorija prelaznog stanja ili aktiviranog kompleksa, koja se temelji na
teoriji sudara, koja je izvedena iz kinetičke teorije gasova. Naime, u reakciji, A2 +B22AB,
#
prilikom sudara molekula A2 i B2 najpre nastje aktivirani kompleks A2B2 Aktiviran kompleks se može
raspasti na početne molekule A2 i B2 ili se može raspasti na produkte reakcije, na 2 molekula AB.
#
Reakciju sa aktiviranim kompleksom u prelaznom stanju možemo prikazati: A2 +B2 A2B2  2AB.
Pre međusobnog sudara, molekuli A2 i B2 su međusobno prostorno udaljene tako da ne deluju jedna
na drugu. U tom slučaju je potencijalna energija sistema jednaka zbiru potencijalnih energija
molekula A2 i B2. Međutim, kada se molekuli A2 i B2 međusobno sudare odbojne sile između njihovih
elektronskih oblaka znatno porastu. Time raste potencijalna energija, i kada nastane prelazni
#
kompleks A2B2 , potencijalna energija dostiže svoju maksimalnu vrednost. Na kraju reakcije, prelazni
kompleks se raspadne na dva molekula AB. Njihovim međusobnim udaljavanjem smanjuje se
potencijalna energija sistema.

#
Razlika u potencijalnoj energiji između početnog stanja(A 2+B2) i aktiviranog kompleksa(A2B2 ) je energija
aktivacije, koja se mora dovesti molekulima A2 i B2 da bi mogli međusobno da reaguju.
Energiju aktivacije molekuli stiču pretvaranjem svoje kinetičke energije u potencijalnu energiju.Ukoliko
molekuli ne poseduju dovoljno veliku kinetičku energiju, njihovim sudarom de dodi do njenog pretvaranja
u potencijalnu energiju, ali pri tome nede nastati aktivirani kopleks, zato što ne poseduju dovoljnu
energiju da pređu energetsku barijeru. Ako molekuli A2 i B2 imaju dovoljnu kinetičku energiju koja se
može prevesti u potencijalnu energiju, a koja odgovara potencijalnoj energiji aktiviranog kompleksa odn.
vrhu energetske barijere, one nagrađuju aktivirani kompleks(prelaze vrh energentske barijere) i tada
nastaju molekuli AB(proizvodi reakcije). Dakle, dovođenjem energije u obliku toplote(povedanjem
temperature) u sistem, vedi broj molekula de imati dovoljnu energiju da pređe energetsku barijeru u
sekundi, što znači, povedanjem temperature se povedava brzina hemijske reakcije. Brzina hemijske
reakcije određena je brojem čestica aktiviranog kompleksa koji se u sekundi raspadnu na proizvode
reakcije odn. brzina hemijske reakcije je određena brzinom raspada aktiviranog kompleksa. Što je veda
energija aktivacije odn, što je veda energetska barijera, to manji broj molekula može predi energetsku
barijeru u sekundi i nagratiti aktivirani kompleks, i reakcija je sporija.
Ako je ukupna potencijalna energija reaktanata A2 i B2 veda od ukupne potencijalne energije proizvoda
reakcije, pri reakciji de se ovaj višak energije oslobađati u obliku toplotne energije, entalpija sistema se
smanjuje , ΔH je negativna i tada je reakcija egzotermna. U obrnutom slučaju, kada je ukupna
potencijalna energija proizvoda reakcije veda od ukupne potencijalne energija reaktanata, entalpija
sistema se povedava, ΔH je pozitivna i reakcija je endotermna. Ako je reakcija reverzibilna, ukoliko je
direktna reakcija egzotermna, povratna reakcija je endotermna i obrnuto.
Zavisnost brzine hemijske reakcije od temperatura data je preko konstante brzine hemijske reakcije čija
vrednost zavisi od temperature. Ovu zavisnost je eksperimentalno potvrdio Arenijus i dao je u obliku:
Ea/RT.
k=A*e A-predeksponencijalni faktor; Ea-energija aktivacije(J*mol-1);T-temperatura(K);R-univerzalna
gasna konstanta(R=8,314J/K*mol)
Na osnovu Arenijusove jednačine može se zaključiti da vrednost konstante brzine raste eksponencijalno sa
porastom temperature.
Energija aktivacije se određuje eksperimentalno određujudi k pri različitim temperaturama.
Ea/RT
Ako logaritmujemo izraz k=A*e dobijamo izraz logk=logA – Ea/2,303*R*T. Ukoliko je zavisnost logk
od 1/T prava linija, nagib prave predstavlja – Ea/2,303R. Ukoliko nije prava onda se ispitivana reakcija
odvija u dva ili više međuprocesa od koji svaki ima svoju energiju aktivacije.

19
17. Kako nastaje kovalentna veza?
Kovalentna veza nastaje formiranjem zajedničkih elektronskih parova.
Prema Luisovom pravilu okteta kovalentna veza nastaje iz težnje atoma da međusobno povezani postignu
stabilnu elektronsku konfiguraciju plemenitog gasa, odn. oktet. Zbog toga atom ne predaje svoje
elektrone drugom atomu ved svaki od njih daje po jedan elektron(ili više) i oni nagrađuju jedan(ili više)
elektronski par. Taj zajednički elektronski par, koji pripada i jednom i drugom atomu, nalazi se između ta
dva atoma i povezuje ih tj. čine kvalentnu vezu između njih. Luisovo oktetno pravilo se zasniva na težnji
atoma da broj elektronskih parova oko atoma bude jednak broju njegovih valentnih orbitala, npr. za H je
1( 1 s-orbitala); s/p elemente je 4( jedna s-orbitala i 3 p-orbitale) itd.Spajanje atoma kovalentnom vezom
možemo šematski prikazati Luisovim simbolima, npr.. spajanje dva atoma vodonika u molekul:
Dakle, svako jezgro kontroliše oba elektrona zajedničkog elektronskog para, pa svaki atom u molekulu
vodonika ima elektronsku kofiguraciju helijuma.
2 2 6 2 5
Elektronska konfiguraicja atoma hlora je 1s 2s 2p 3s 3p . Ako se dva atoma hlora povežu zajedničkim
elektronskim parom, onda svaki atom u molekulu hlora postiže stabilnu elektronsku konfiguraciju argona,
odn. oktet.
NastajanjeCO2 iz 1 atoma ugljenika i 2 atoma kiseonika možemo prikazati:
Da bi se postigao oktet atoma C i H u molekulu CO2, moraju nastati 2 zajednička elektronska para između
atoma ugljenika i kiseonika.
Dakle, svaki zajednički elektonski par čini jednu kovalenciju. Iz navedenih primera vidimo da su vodonik i
hlor monokovalentni jer se između atoma formira samo jedan zajednički elektronski par; kiseonik je
dikovalentan jer gradi dva elektronska para. Oktetno pravilo omogudava predstavljanje Luisovih struktura
molekula, i u vedini slučajeva Luisova struktura molekula se predstavlja u tri koraka:
1.Treba odrediti koliko valentnih elektrona svaki atom učesnik unosi u molekul.Svaki atom pri građenju
molekula učestvuje sa svojim valentnim elektronima. Npr. kiseonik učestvuje sa svojim jednim valentnim
elektronom, a kiseonik sa svih 6 valentnih elektrona. Negativno naelektriasanje nekog atoma u strukturi
molekula znači da taj atom ima jedan elektron više, a pozitivno naelektrisanje jedan elektron manje u
osnosu na osnovnu elektronku konfiguraciju tog atoma.
2.Napisati hemijske simbole atoma na način koji pokazuje kako su međusobno povezani.U vedini slučajeva
znamo kako su atomi povezani u molekulu; najčešde ih pišemo po porastu elektronegativnosti odn za
centralni atom molekula uzimamo atom manje elektronegativnosti.
3.Raspodeliti elektronske parove, tako da prvo jedan elektronski par bude između dva atoma, a onda
preostale elektrone kao elektronske parove raspoređujemo u obliku višestrukih veza ili slobodnih
elektronskiih parova(koji ne učestvuju u formiranju veze), tako da svi atomi u molekulu imaju po 8
elektrona.
Svaki elektronski par u vezi se predstavlja jednom crtom. U mnogim slučajevima pri pisanju Luisovih
struktura molekula treba pojedinim atomima označiti formalno naelektrisanje. Formalno naelektrisanje se
izračunava na slededi način: FN=(broj valentnih elektrona)-(broj slobodnih elektrona)-1/2 elektrona u
vezama. Ukoliko možemo napisati vedi broj Luisovih struktura za jedan molekul, odabrademo onu koja je
najniže energije, odn onu sa najmanjim brojem formalnih naelektrisanja na atomima u molekulu. Npr:

18. Koje su karakteristike kovalentnih jedinjenja?

Kovalentna jedinjenja sastoje je od molekula koji imaju određenu strukturu i geometrijski oblik zbog jačine
kovalentne veze. Zbog toga atomi u molekulima ne mogu izadi iz molekula niti promeniti svoj položaj u
molekulu, a da se pritom molekul ne raspadne. Atomi u molekulima su povezani jakim kovalentnim
vezama, dok su međumolekulske sile između molekula slabe. Zbog slabih međumolekulskih sila molekuli
se mogu lako razdvojiti(dovođenjem energije). Zato su takve supstance najčešde gasovi i tečnosti, ili čvrste
supstance(molekulske kristalne rešetke) koje lako sublimuju, i imaju nisku tačku topljenja i ključanja.
Međutim postoje kovalentne supstance koje imaju veoma visku tačku topljenja i ključanja, kao npr.
dijamant(C) i kremen(SiO2). Atomi ovih supstanci su međusobno povezani jakim kovalentnim vezama i
20
čine atomsku kristalnu rešetku. Takođe, zbog veoma jakih kov. veza ove supstance poseduju veliku
tvrdodu. Jedinjenja sa kov. vezom se najčešde teško rastvaraju u vodi. Rastvorljivost nekih kovalentnih
jedinjenja(npr. NH3,HCl) se objašnjava njihovom reakcijom sa vodom, odn formiranjem vodoničnih veza.
Kovalentna jedinjenja u tečnom i čvrstom stanju slabo ili nikako ne provode električnu struju.

19. Kako nastaje koordinativna veza?

Koordinativna veza nastaje po donorsko-akceptorskom mehanizmu.Prilikom građenja koor. veze oba
elektrona zajedničkog elektronskog para potiču od jednog atoma(atom donor e. para) dok drugi atom za
građenje veze koristi jednu svoju praznu orbitalu(atom akceptor). Nakon što se nagradi, koordinativna
veza se ni počemu ne razlikuje od klasične kov. veze. Građenjem koordinativne veze omoguden je
nastanak kompleksnih jedinjenja. Kompleksni molekul ili jon se sastoji iz centralnog jona ili atoma
metala(najčešde prelazni metal d-bloka) za koji su koordinativnom vezom vezani ligandi. Ligandi su
monoatomni ili poliatomni molekuli ili joni koji sadrže bar jedan atom na kome se nalazi slobodan
elektronski par.
Prilikom građenja koordinativne veze sa graditeljem kompleksa ligand de biti donor elektronskog para.
Određeni atom koji je donor elektronskog para naziva se ligator.Graditelj kompleksa je pri formiranju
koordinativne veze sa ligandima akceptor elektronskog para. Graditelj kompleksa za građenje
koordinativne veze koristi prazne atomske orbitale valentnog ili višeg energetskog nivoa. Kompleksi atoma
ili jona prelaznih metala d-bloka su stabilniji od onih koje grade joni alkalnih i zemnoalkalnih metala. Ovo
je posledica stabilizacije sistema usled cepanja d-podnivoa jonova prelaznih metala delovanjem ligandnog
polja. Kovalentna veza u kompleksima ima delimičan jonski karakter( zato što se centri pozitivnog i
negativnog naelektrisanja ne preklapaju).

21
 20. Čiste supstance:
su vrsta homogene materije. Stalnog su i određenog hemijskog sastava kao i drugih određenih i stalnih svojstava.
Ta svojstva možemo podeliti na fizička svojstva, koja su konstantne osobine čiste supstance uz tačno određene
spoljašnje uslove i agregatno stanje (tačka topljenja i ključanja, gustina, tvrdoda, kristalna struktura, rastvorljivost,
električna i toplotna provodljivost, itd. Svojstva koja se mogu uočiti i izmeriti bez promene hemijskog sastava
supstance) i hemijska svojstva (specifične reakcije u koje data čista supstanca stupa, sa kojim reaktantnima
reaguje, koje proizvode reakcije daje, isl. Predstavljaju osobinu supstance da se hemijski promeni i da pređe u neku
drugu supstancu). Na primer kuhinjska so (NaCl) je uvek istog hemijskog sastava (isti elementarni sastav i isti
maseni udeo tih elemenata) bez obzira na to da li je fino smrvljena ili u obliku kamene soli, ili kojim je hemijskim
postupkom dobijena. Stupa u određene hemijske reakcije, npr u rekaciji sa AgNO 3 daje AgCl koji se izdvaja kao
talog. Pri određenoj temperaturi uvek ima istu rastvorljivost, ima određenu gustinu, određenu kristalnu strukturu,
određenu tačku topljenja, itd. Čiste supstance se dalje mogu podeliti na elemente (ne mogu se hemijskim
metodama razložiti na jednostavnije čiste supstance) i jedinjenja (mogu da se razlože hemijskim reakcijama na dva
ili više elemenata).
Pridev čist znači da se u toj supstanci nečistode (tj neke druge supstance) prisutne u zanemarljivo maloj
količini, tj da one ne utiču na fizička i hemijska svojstva čiste supstance. Dakle u potpunosti čiste supstance teorijski
ne postoje, ved postoje supsatnce različitog stepena čistode.
Čiste supstance se mogu izdvojiti iz homogenih ili heterogenih smeša postupcima frakcionisanja, gde se iz
smeše uzastopno odvajaju delovi, frakcije, sve dok se ne odvoji frakcija koja je stalnog i određenog hemijskog
sastava, tj frakcija koja je čista supstance.

21.Relativna atomska masa?

je broj koji pokazuje koliko je puta prosečna masa atoma nekog elementa veda od 1/12 mase atoma ugljnikovog
12
izotopa C (u njihovom nuklearnom i elektronskom osnovnom stanju).
* 12
Ar = ma /ma( C)/12.
*
Ovde je prosečna atomska masa (ma ) masa nekog elementa koja se izračunava na osnovu mase svakog izotopa tog
elementa i njegove zastupljenosti u prirodi. Dakle realtivna atomska masa za neki element je suma proizvoda
zastupljnosti (u %) i relativne atomske mase svakog od izotopa tog elementa. Relativna atomska masa izražena u
23
gramima predstavlja masu jednog mola, tj skupine Avogadrvog broja (Na = 6.023 * 10 ) atoma datog elementa.
Dakle iz količnika Ar i Na možemo odrediti prosečnu masu pojedinačnog atoma datog elementa.
12
C nije jedini standard koji je korišden za izračunavanja Ar
Ar se može odrediti na više različitih načina, npr Dulong-Petitiovim pravilom, po kojem je molarni toplotni
kapacitet(Cm) tj. odnos toplote prema količini elementarne supstance i temperaturnom prirastu na sobnoj
temperature konstantan: Cm=C/n ≈ 26J /Kmol , gde je C toplotni kapacitet za datu supstance(može se
eksperimentalno odrediti). Kako je specifični toplotni kapacitet c=C/m, (C=c*m), zamenom dobijamo da je
Cm=c* =cM≈ 26 J/Kmol, odn. molarna masa(M) približno je jednaka M≈ . Kako je M/g*mol-1 =Ar
dobijamo da je relativna atomska masa Ar=
22.Relativna molekulska masa?
je broj koji pokazuje koliko je puta prosečna masa nekog molekula (tj formulske jedinke tog molekula) veda od 1/12
12
mase atoma ugljnikovog izotopa C (u njihovom nuklearnom i elektronskom osnovnom stanju).
* 12
Mr = mf /ma( C)/12. Ipak, Mr se uglavnom određuje kao zbir relativnih atomskih masa svih atoma
prisutnih u molekulu. Npr Mr od H2O je Mr(H2O) = 2*Ar(H) + Ar(O).
Postoji više različitih metoda za određivanje relativnih atomskih masa. Neke se zasnivaju na određivanju
relativne gustine gasa ispitivane supstance, gde je relativna gustina gasa odnos gustine gasa čiju Ar (ili Mr) treba
odrediti i gustine gasa nekog standarda. Za iste zapremine gasova te gustine odnose se kao mase gasova. Po
Avogadrovom zakonu, iste zapremine gasova sadrže istu količinu supstance, pa se ove jedna kazpremine odnose
kao molarne mase gasova. Dakle iz eksperimentalno određene relativne gustine i poznate molarne mase

22
standardnog gasa mogude je odrediti molarnu masu ispitivanog gasa, a ona je ništa drugo do Ar ili Mr u jedinici
g/mol.

23. Vodonična veza

Vodonična veza je veza koja nastaje između molekula u kojima je atom vodonika vezan za atom vede relativne
elektronegativnosti(npr. H2O,H2O2,NH3, alkoholi, org. i neorg. kiseline i baze itd). Veza između dva različita atoma je
polarnija što je veda razlika u njihovoj elektronegativnosti(sposobnosti da atom privuče zajednički elektronski par).
Ovakvi molekuli se nazivaju diploni molekuli ukoliko poseduju dipolni momenat, odnosno ukoliko su centri
njihovog pozitivnog i negativnog naelektrisanja prostorno udaljeni. Dipolni molekuli imaju sposobnost uzajamnog
elektrostatičkog privlačenja, odn. među njima se javljau van der Valsove privlačne sile. Te privlačne sile su vede što
je veda polarizovanost veze između molekula.. Jedinjenja koja sadrže kovalentno vezan vodonik za nemetal velike
elektronegativnosti, kao pozitivan kraj dipola sadrže upravo vodonik. U molekulu fluorovodonika H-F veza je
izuzetno polarna usled velike razlike u elektronegativnosti ova dva atoma. Kako je fluor daleko elektronegativniji
od vodonika, elektronski par i H-F veze je pomeren ka jezgru atoma fluora. Elektronski oblak u molekulu
fluorovodonika je najvedim delom na atomu fluora, stvarajudi na njemu trajno negativan pol, dok je atom vodonika
vezan kao goli proton(bez svog elektronskog oblaka) i na njemu je trajno pozitivan pol. Zbog toga je molekul
fluorovodonika izrazito polaran molekul, sa viskom dipolnim momentom, pa negativan pol molekula(fluor) svojim
električnim poljem privlači pozitivan pol drugog HF molekula(vodonik) usled čega nastaje jaka dipol-dipol veza koja
se naziva vodonična veza. Vodonična veza nije hemijska veza ved dipol-dipol privlačenje. Ona je jača od van der
Valsove veze, ali je slabija od jonske i kovalentne veze( jaka je kao 1/10 σ- veze, a oko 2 puta je duža od σ- veze).
Zbog prisustva vodonične veze između molekula HF dolazi do asosovanja ili polimerizovanja tj. vezivanja u vede
molekulske vrste: H2F2, H3F3,H4F4,H5F5,H6F6. Vodonična veza se prikazuje na slededi način: H-F----H-F(isprekidanim
linijama). Razlikujemo intermolekulsku vodoničnu vezu, koja se javlja između dva molekula, i intramolekulsku koja
se javlja unutar jednog te istog molekula. Od jačine vodonične veze zavise fizičko- hemijske osobine jedinjenja koja
sadrže ovu vezu ( tačka ključanja i tačka topljenja, rastvorljivost,gustina,velika mod rastvaranja soli). Npr. Vodonik-
sulfid je jedinjenje sa velikom molekulskom masom M(H 2S)=34 i očekivano je da ima višu tačku topljenja i
o o
ključanja u odnosu na vodu koja ima manju molekulsku masu M(H2O)=18, i koja se topi na 0 C a ključa na 100 C.
Međutim, H-O veza je polarnija od H-S kovalentne veze pa je samim tim vodonična veza između molekula vode
jača nego vodonična veza između molekula vodonik-sulfida. Zbog toga je voda na sobnoj temperaturi tečnost, a
o
vodnik sulfid gas. Imajudu i vidu da voda ključa na 100 C, očigledno je da je za raskidanje vodoničnih veza između
molekula vode potrebno uložiti veliku količinu energije da bi se voda prevela u vodenu paru.Jedinjenjima sa jakom
vodoničnom vezom, među njima i vodi, nepravilno se menja gustina sa promenom temperature. Voda ima najvedu
o
gustinu na 4 C, a ispod i iznad te temperature njena gustina opada. Zbog toga je led lakši od vode. Naime, led zbgo
prisustva vodonične veze između molekula ima veoma pravilnu strukturu, zbog toga što vodonična veza uslovljava
pravilan raspored molekula u prostoru zbog čega se javljaju praznine u kristalnoj rešetki, a samim tim se gustina
o
leda smanjuje u odnosu na gustinu vode na 4 C. Zahvaljujuči ovoj osobini vode, omoguden je život svim akvatičnim
o
organizmima na temperaturama ispod 0 C zato što led, koji ima manju gustinu od vode, isplivava na površinu, a s
obzirom da je loš provodnik toplote služi kao dobar izolator i sprečava zaleđivanje dubljih slojeva vode. Vodonična
veza ima veliki značaj u prirodi, pre svega kod formiranja polimernih lanaca kao što su proteini i polisaharidi, npr
vodonična veza uslovljava fibrilarnu ili globularnu strukturu proteina. Takoše, vodonična veza definiše i strukturu
kristalne rešetke: tetraedarsku strukturu leda, dimernu strukturu organskih kiselina, lisnatu strukturu H 3BO3 itd.
- -
Najjaču vodničnu vezu poseduje HF2 jon u kristalnoj rešetki KHF2  [F---H---F] Važno je napomenuti da se
vodonična veza javlja i između različitih polarnih molekula od kojih jedan sadrži slobodan elektronski par; tako se
rastvorljivost amonijaka u vodi objašnjava postojanjem vodonične veze između molekula H 2O i NH3.

23
24. Puferi

Puferi ili regulatori su smeše slabe kiseline i soli te kiseline sa jokom bazom, ili smeše slabe baze i soli te baze sa
jakom kiselinom, koji imaju sposobnost odupiranja promeni pH vrednosti pri dodatku male količine jaki kiseline ili
baze. Pri dodatku malih količina jake kiseline iz pufera reaguje bazna komponenta, a pri dodatku malih količina jake
baze iz pufera reaguje kisela komponenta. Na taj način promena pH je neznatna. Npr. acetatni pufer se sastoji od
smeše rastvora slabe CH3COOH(donor protona) i nekog acetata, npr. CH 3COONa(akceptor protona). Disocijaciju
sirdetne kao slabog elektrolita, i natrijum-acetata kao jakog elektrolita možemo prikazati na slededi način:
- +
CH3COOH⇌ CH3COO + H
- +
CH3COONaCH3COO + Na
3 3
Dodatkom HCla(koncentacije 0.001mol/dm ) u 1 dm u acetatni puffer,a da pri tome koncentracije CH 3COOH i
CH3COONa budu vede, pH dobijenog rastvora nede se značajno promeniti. Pri dodatku HCl kao jakog elektrolita,
+
njeni H joni de se trošiti u reakciji sa acetatnim jonima(akceptori protona) iz natrijum-acetata, što možemo
prikazati reakcijama:

u molekulskom obliku: CH3COONa + HCl CH3COOH + NaCl

- +
ili jonskom: CH3COO + H ⇌CH3COOH

Odavde vidimo da nastaje mala količina slabe sirdetne kiseline koja zbog slabe disocijacije daje malo uvedanu
koncentraciju H+ jona, a time i veoma malu promenu pH vrednosti koja je zanemarljiva.
-
Dodatkom NaOH u acetatni pufer, a da pri tom koncentracije sirdetne i natrijum-acetata budu vede, OH joni iz
+
NaOH reaguju sa H jonima nastalih disocijacijom CH3COOH, što možemo prikazati reakcijama:

u molekulskom: CH3COOH + NaOH CH3COONa + H2O

+ -
ili jonskom: H +OH H2O
+
Iz navedenih reakcija vidimo da je utrošena mala količina sirdetne kiseline pri čemu se koncentracija H jona veoma
malo smanjila odn. pH rastvora se zanemarljivo povedala.

Kao drugi primer možemo uzeti amonijačni pufer koji se sastoji od vodenog rastvora slabe baze amonijaka(NH 3,
+
akceptor protona) i njegove konjugovane kiseline NH4 (donor protona) odn. neke amonijumove soli npr. NH 4Cl. I
kod ovog pufera dodatkom malih količina jake kiseline ili baze ne dolazi do značajnije promene pH. Npr. dodatkom
+
malih količina HCl, njeni H joni de ragovati sa bazom NH3 iz ovog pufera, što se može prikazati reakcijom:

u molekulskom: HCl+NH3 NH4Cl

+
u jonskom: H + NH3 NH4
- +
a pri dodatku malih količina NaOH, OH joni de se trošiti u reakciji sa NH4 jonima kao donorima protona, što
možemo prikazati reakcijama:

u molekulskom: NH4Cl+NaOH NH3+ NaCl+H2O

- +
u jonskom: OH + NH4 NH3 + H2O

Pored ova dva najznačajnija pufera(acetatni i amonijačni) potrebno je istadi i fosftani i karbonatni pufer.

24
Fosfatni pufer predstvlja smešu primarnog(dihidrogen) fosfata i sekundarnog(hidrogen) fosfata. Kao primarni i
sekundarni fosfati se uzimaju natrijumove(NaH2PO4/ Na2HPO4) ili kalijumove soli(KH2PO4/K2HPO4). U ovom puferu
-
ulogu slabe kiseline(donora protona) pri dodatku neke jake baze imaju H 2PO4 joni iz primarnog(dihidrogen)
2-
fosfata,a ulogu njene konjugovane baze (akceptora protona) pri dodatku neke jake kiseline imaju HPO4 joni iz
sekundarnog(hidrogen) fosfata. Fosfatni pufer ima izuzetno važnu funkciju u prirodi kao glavni pufer u tečnosti
delija živih organizama.

Karbonatni pufer je smeša bikarbonata(hidrogen karbonata) i karbonata. Kao bikarbonati i karbonati se uzimaju
bikarbonati i karbonati natrijuma(NaHCO3/Na2CO3) ili kalijuma(KHCO3/K2CO3). Ulogu slabe kiseline(donor protona)
-
imaju HCO3 joni iz bikarbonata pri dodatku neke jake baze, a ulogu konjugovanih baza(akceptor protona) pri
2-
dodatku neke jake kiseline imaju CO3 joni iz karbonata.

Takođe treba istadi i bikarbonatni pufer koji je smeša natrijum-hidrogenkarbonata i ugljen-dioksida, praktično
ugljene kiseline H2CO3(CO2+H2O), kao glavni pufer u krvi. Ovaj pufer nema vedeg praktičnog značaja zbog
promenljive rastvorljivosti CO2 u vodi u zavisnosti od temperature, zbog čega je teško održavati njegovu stalnu
koncentraciju u rastvoru.

Računanje pH vrednosti pufera je prilično jednostavno. Napr. uzmemo acetatni pufer, smešu CH 3COOH i
CH3COONa koji disosuju na slededi način:
- +
CH3COOH⇌ CH3COO + H
- +
CH3COONaCH3COO + Na

Dakle, vidimo da je disocijacija sirdetne kiseline ravnotežan proces čija konstanta disocijacije iznosi :

Ka=
*CH3COOH+

U praksi nam je sastav pufera poznat, odnosno poznate su nam koncentracije kiseline i konjugovane baze(soli) koje
označavamo kao Ck i Cs. U izrazu za konstantu disocijacije [CH3COOH+ predstavlja ravnotežnu koncentraaciju
sirdetne kiseline koja je jednaka:
-
[CH3COOH]= Ck –Cd , gde Cd predstavlja koncentraciju disosovane sirdetne kiseline. U istom izrazu *CH 3COO ]
predstavlja koncentraciju acetatnog jona koja je jednaka zbiru koncentracija ovih jona nastalih disocijacijom
kiseline i soli:

[CH3COO-]=Ciz soli +Cd, gde je Ciz soli predstavlja koncentraciju acetatnog jona koji potiče od disocijacije natrijum-
acetata, i brojno je jednaka koncentraciji same soli Cs; a Cd koncentraciju acetanog jona koji je nastao disocijaciom
sirdetneodn, jednaka je koncentraciji njenog disosovanog dela, s obzirom da jedan molekul kiseline disocijacijom
daje jedan acetatni jon. Prema tome, navedeni uzraz dobija oblik [CH3COO-]=Cs+Cd. Zamenom ovih izraza u izraz
za konstantu disocijacije dobijamo da je: Ka= (Ka= )

Kako je disocijacija sirdetne kiseline mala, dodatkom natrijum-acetata u rastvor sirdetne kiseline, njena disocijacija
je dodatno smanjena, iz čega sledi da je Cd mali broj u odnosu na Cs i Ck, pa ga možemo zanemariti: Ka=

25
 +
[H ]=Ka* - Henderson-Haselbahova jednačina, koja nam služi za direktno izračunavanje pH vrednosti pufera.

Logaritmovanjem(sa negativnim predznakom) ovog izraza dobijamo:pH=pK a + log

+
Kada je Ck=Cs, odn. kada su koncentacije soli i kiseline u puferu jednake sledi: [H ]=Ka odn pH=pKa+log1(log1=0)
pH=pKa i tada takav rastvor ima najbolje puferske osobine, najefikasnije se suprotstavlja promeni pH rastvora pri
dodavnju malih količina jakih kiselina ili baza.

Na isti način se može izračunati koncentracija OH- jona, tj pOH vrednost pufera koji se sastoje od slabe baze i
njene soli:

-
[OH ]=Kb* ; logaritmovanjem sa negativnim predznakom dobijamo : pOH=pKb+log

Kada je Cb=Cs tada je pOH=pKb+log1 odn. pOH=pKb

Efikasnost suprotstavljanja promeni pH vrednosti puferskog rastvora pri dodavanju rastvora jakih kis. ili baza
definiše se njegovim kapacitetom. Kapacitet pufera se definiše kao broj molova jake kiseline ili baze koji je
3
potrebno dodati u 1dm rastvora pufera da bi se njegov pH promenio za jedinicu. Što je vedi kapacitet pufera u
njegov rastvor se može dodati veda količina bilo jake kis. bilo jake baze a da se njegov pH bitno ne promeni, odn
pufer je efikasnij. Kao što smo naveli, pufer ima najvedi kapacitet kada je Ck=Cs odn. kada je Cb= Cs. To znači, pufer
de se najefikasnije suprotstavljati promeni pH vredosti u oblasti: pH=pKa±1(ako je pufer smeša slabe kiseline i njene
soli) odn. pOH=pKb±1(ako je pufer smeša slabe baze i njene soli).

25. Jonski proizvod vode

Čista voda je veoma slab provodnik električne struje, zbog toga što u čistoj void postoji veoma mali broj jona.
Prisustvo jona u čistoj vodi se objašnjava veoma malom jonizacijom(disocijacijom) vode koja se po Arenijusovoj
+ -
teoriji elektrolitičke disocijacije može prikazati na slededi način: H2O ⇌H +OH , dok se po protolitičkoj teoriji
+ -
prisustvo jona objašnjava autoprotolizom vode(po ovoj teoriji voda je tipičan amfolit): H 2O + H2O⇌H3O + OH .
+
Kako pod koncentracijom H jona podrazumevamo koncentraciju hidronijum jona, konstanta ravnoteže je:
+ - + -
Kc=[H ][OH ]/[H2O] dok je termodinami;ka konstanta K0=aH+*aOH-/aH2O Kako su koncentracije H i OH jona u čistoj
vodi veoma male, proizilazi da su njihovi aktiviteti jednaki njihovim koncentracijama, zbog čega je stehiometrijska
konstanta disocijacije vode praktično jednaka termodinamičkoj konstanti.Vrednost konstante disocijacije vode
-16 o
iznosi Kc=1,8*10 na 25 C, i kao svaka konstanta ravnoteže zavisi samo od temperature. Kako je koncentracija
3
vode konstantna i iznosi [H2O]=CH2O=55,56 mol/dm , preuređivanjem izraza za konstantu ravnoteže dobijamo:
+ -
Kc*[H2O]=[H ][OH ] a kako su Kc i [H2O] konstante, njihov proizvod je takođe konstanta koja se označava sa Kw i
+ -
naziva se stehiometrijski jonski proizvod vode Kw=[H ][OH ] . Stehiometrijski jonski proizvod zavisi od
temperature jer konstanta disocijacije vode zavisi od temperature, ali takođe zavisi od jonske jačine rastvora. Zbog
0 + -
toga je potrebno koristiti termodinamički jonski proizvod vode: Kw =a H*a OH kao veličinu koja zavisi samo od
o
temperature. Zamenom vrednosti za Kc i [H2O] dobijamo brojnu vrednost jonskog proizvoda vode na 25 C:
-16 3 -14 3 + - -14 3 + -
Kw=1,8*10 * 55,56 mol/dm =1*10 mol/dm odn. [H ][OH ]=1*10 mol/dm . Koncentracije H i OH jona su
+ - + -
određene izrazom : [H ]= ; [OH ]= Kako voda disocijacijom daje podjednak broj H i OH jona sledi da je
o + - -7 3
njihova koncenracija(na 25 C) jednaka i iznosi: [H ]=[OH ]=1*10 mol/dm , zbog čega kažemo da je voda, kao i
+ - +
svaki vodeni rastvor koji sadrži podjednake koncentracije H i OH jona, neutralna. Ako je koncentracija H jona veda
-7 3 - -7 3
od 1*10 mol/dm (odn. koncentracija [OH ] manja od 1*10 mol/dm )tada je rastvor kiseo, a ako je koncentracija
+ -7 3 - -7 3
H jona manja od 1*10 mol/dm (odn. koncentracija [OH + ve’a od 1*10 mol/dm )tada je rastvor bazan.
Koncentracija vodoničnih jona služi kao merilo kiselosti i baznosti rastvora. U praktičnom radu se sredemo sa malih
koncentracijama vodoničnik ili hidroksilnih jona, pa je njihova upotreba za određivanje kiselosti odn. baznosti
veoma nepraktična. Zato se te koncentracije izražavaju preko negativnog dekadnog logaritma koncentracije
+ -
vodoničnih odn hidroksilnih jona: pH=-log[H ] odn pOH=-log[OH + gde je koncentracija izražena brojem molova po

26
 + -
jedinici zapremine. Logaritmovanjem jonskog proizvoda vode: -log Kw=-log[H ]+log[OH ] p Kw =pH+pOH=14.
Neutralna pH=pOH=7, kisela pH<7 pOH>7, bazna pH>7 pOH<7

26. Jaki i slabi elektroliti

Uopšteno, pod elektrolitima podrazumevamo supstance čiji vodeni rastvori provode električnu struju. U elektrolite
spadaju kiseline, baze i soli. Ovu osobinu k,b i s, objašnjava Arenijusova teorija elektrolitičke disocijacije.Arenijus je
smatrao da molekuli k,b i s pod uticajem vode disosuju na pozitivne i negativne jone, i zbog postojanja slobodnih
jona u rastvoru takav rastvor može provoditi električnu struju. Danas znamo da slobodni hidratisani joni u vodi
mogu postojati iz dva razloga:

1.Rastvori jonskih jedinjenja. Vedina soli u čvrstom stanju je u jonskom obliku tj u kristalu postoje međusobno
odvojeni pozitivni i negatini joni. Pod uticajem vode kao polarnog rastvarača joni prelaze u rastvor i u rastvoru se
nalaze kao slobodni hidratisani joni sposobni da provode električnu struju. Zbog postojanja međusobno
razdvojenih jona u ovim jedinjenjima i njihovi rastopi provode električnu struju.

2.Rastvori polarnih jedinjenja. Mnoga jedinjenja u čistom stanju ne provode el. struju ali nakon njihovog
rastvaranja u vodi, njihov rastvor provodi električnu struju. Ova pojava se objašnjava pojavom jona u rastvoru, odn.
disocijacijom polarnog molekula pod uticajem vode kao izrazito polarnog rastvarača..

Da bi mogli da poredimo elektrolite na bazi njihove provodljivosti(recipročna vrednost otpora uzorka dužine 1cm i
2
poprečnog preseka 1cm ) Kolrauš je definisao molarnu provodljivost(Λ) elektrolita, koja se za jone označava kao λ :
Λ= gde je χ provodljivost elektrolita koncentracije C, odn λ= gde je Cj koncentracija jona. Svaki prisutan jon u
rastvoru elektrolita učestvuje približno jednako u provođenju struje kroz rastvor, id a je zbog toga molarna
provodljivost elektrolita Λ jednaka zbiru molarnih provodljivosti katjona λk i anjona λa uzimajudi u obzir i broj jona
z+ z-
na koje dati elektrolit disosuje. Ako neki elektrolit opšte formule A aBb u potpunosti disosuje: AaBb aA + bB
z+ z-
sledi da je molarna provodljivost elektrolita AaBb jednaka: Λ(AaBb)=aλ(A ) + bλ(B ) Npr. za kalijum-hlorid molarna
+ -
provodljivost je: Λ(KCl)= λ(K ) + λ(Cl ). Merenjem provodljivosti elektrolita može se odrediti jonski sastav
elektrolita. Razlikujemo dve vrste elektrolita – jake i slabe. Jaki elektroliti su elektrolit koji dobro provode električnu
struju, tj. potpuno disosuju u vodenom rastvoru, dok su slabi elektroliti delimično disosovani u vodi i slabo provode
električnu struju.

27.Luisova teorija kiselina

Po Luisovoj teoriji kiseline su supstance(molekuli ili joni) koji primaju elektronski par(akceptori elektrona), a baze
su supstance(molekuli ili joni) koji taj isti elektronski par daju(donori elektrona). Dakle, po ovoj teoriji kiselina može
biti bilo koji molekul ili jon deficitiran u elektronima, a baza molekul ili jon koji ima jedan ili više elektronskih parova
koji može dati kiselini pri čemu se gradi zajednički elektronski par(koordinativni način formiranja kovalentne veze).
Luisove kiseline mogu biti:

27
1.Proton—po Luisu proton je kiselina zato što je deficitiran u elektronima i može primiti elektronski par od bilo koje
+ + + + +
supstance koja ima Slobodan elektronski par. Npr. H + H2O  H3O ; H +NH3 NH4 ;H + Cl HCl Iz poslednje
reakcije zaključujemo das u klasične kiseline(HCl,HNO3…..) u stvari Luisovi adukti protona sa odgovarajudim
+
anjonima odn. da kiseli karakter ovim jedinjenjima daje prisustvo elektronski nezasidenog H

2.Katjoni metala – Joni metala sadrže prazne s,p,d orbitale što znači das u elektronski nezasideni. Ove orbitale se
mogu popuniti elektronskim parovima od mnogih molekula i jona. Prema tome, po ovoj teoriji ti joni metala su
2+
kiseline. Npr1: Cu jon lako reaguje sa NH3 kao donorom elektronskog para, slobodnog elektronskog para na
2+ 2+
azotovom atomu, odakle sledi da je po ovoj teoriji Cu jon kiselina, a molekul NH3 baza: Cu + 4 NH3
2+
[Cu(NH3)4]

Pr2:Voda, kao donor elektronskog para, jednog od slobodnih elektronskih parova na atomu kiseonika, je baza, a
2+ 2+ 2+
Cu jon je kiselina zato što prima taj elektronski par od vode: Cu + 4 OH2  [Cu(H2O)4] Da je voda hemijski
vezana za bakar(II) jon vidi se po tome što je bakar(II) jon bezbojan a tetraakvabakar(II) jon plave boje.

3.Molekuli u čijem sastavu se nalazi element sa nepopunjenim elektronskim oktetom.

U ovu grupu jedinjenja koja se ponašaju kao tipične Luisove kiseline spadaju elementi IIIa grupe PSE. Npr. bor-
trifluorid BF3 sadrži atom bora koji u poslednjem energetskom nivou sadrži 6 elektrona, po tri iz B-F veze. Kako je
boru potrebno 8 el. odnosno još 2 elek. da bi postigao stabilnu elektronsku konfiguraciju najbližeg plemenitog gasa
-
primide elektronski par od bilo kod atoma iz nekog molekula ili jona koji ima slobodan elektronski par, npr od F
- -
jona: BF3 + F  [BF4]
- -
Ili npr. aluminijum-hlorid de takođe biti Luisova kiselina u reakciji: AlCl3+ Cl [AlCl4]
-
Al(OH)3 kao i drugi amfoterni hidroksidi, je kiselina u reakciji: Al(OH) 3 + OH- [Al(OH)4]

4. Molekul ili joni koji preraspodelom elektrona može prihvatiti dodatne elektrone. U ovu grupu tipičnih Luisovih
-
kiselina spadaju svi kiseli oksidi. Npr. CO2, kao kiselina, acceptor elektronskog para, reaguje sa OH jonom:

5.Molekul ili jon koji može primiti dodatne elektrone proširivanjem okteta u valentnom sloju. U ovu grupu Luisovih
kiselina spade vedi broj jedinjenja elemenata III periode s obzirom da ovi elementi mogu prihvatiti dodatne
elektrone u prazne d-orbitale istog energetskog nivoa, a često i u prazne s,p i d orbitale višeg energetskog nivoa.
- 2-
Npr: silicijum(IV)-fluorid je kiselina u reakciji sa fluoridnim jonom; SiF4 + 2 F [SiF6]
2 2 3
Elektronska konfiguracija Si je: [Ne]3s 3p što znači da je Si u SiF4 sp hibridizovn, a da 3d orbitale ostaju prazne i
- 3 2
ne učestvuju u formiranju kov. veza. Pri reakciji sa F kao bazom(donorom e. para), dolazi do naknadne sp d
hibridizacije atoma silicijuma iz SiF4 odn. dve dodatne prazne 3d orbitale silicijuma prihvataju dva elektronska para
- 2-
od F jona pri čemu se stvara *SiF6] jon.

Jačina Luisovih kiselina:

U opštoj kiselinsko-baznoj reakciji po Luisovoj teoriji: A + B  A –B(kompleks/adukt) jačina kiseline A se može

izraziti preko konstante ravnoteže ove reakcije i promene Gibsove slobodne energije:

K= ΔG=-RTlnK

Možemo izabrati jednu bazu B i poređati kiseline na osnovu vrednosti K ili pK(pK=-logK) i obrnuto. Važno je
napomenuti da različit izbor referentne baze ili kiseline daje različitu skalu jačina kiselina i baza. Ako je referentna

28
 +
kiselina H sledi da je konstata ravnoteže K jedanaka K= gde je Ka konstanta disocijacije kiseline. Na vrednost
ΔG( a time i na jačini baza i kiselina) po ovoj teoriji utiču:

1.Jačina koordinativno-kovalentne veze između A i B u kompleksu A-B

2.Reorganizacija supstituenata na kiselini ili na bazi koja treba da izvrši da bi se omogudilo formiranje kompleksa A-
B

3.Sterne interakcije između supstituenata na kiselini i bazi, kao i na formiranom kompleksu A-B

4. Solvatacija kiseline,baze i formiranog kompleksa A-B u rastvoru.

28. Uticaj promene temperature na ravnotežu

Kod svih hemijskih reakcija dolazi do energetskih promena. Reakcije kod kojih se oslobađa toplota nazivamo
egzotermnim reakcijama, a one reakcije kod kojih se toplota apsorbuje nazivano endotermnim reakcijama. Kod
egzotermnih reakcija entalipja(sadržaj toplote) sistema opada tj. promena entalpije je negativna, ΔH<0. Kod
endotermnih reakcija entalpija sistema raste i promena entalpije je pozitivna, ΔH>0. Ukoliko je neka reakcija
reverzibilna, ako je direktna reakcija egzotermna povratna de biti endotermna, i obrnuto:

A+ B C+D

Ukoliko se temperatura sistema poveda, prema la Šatelijeovom princip, ravnoteža de se pomeriti u smeru u kojem
se apsorbuje toplota tj. u smeru endotermne reakcije. Pri smanjenu temperature sistema ravnoteža de se pomeriti
u smeru u kojem se oslobađa toplota tj. u smeru egzotermne reakcije. Dakle, pri viskokim temperaturama
preovladavaju endotermne reakcije, a pri niskim egzotermne. Npr. reakcija stvaranja amonijaka(direktna reakcija):
3H2(g) + N2(g) ⇌ 2NH3(g) ΔH=-92kJ/mol je egzoterman process, što znači da ovaj sistem u ravnoteži treba hladiti,
smanjiti temperaturu da bi se ravnoteža pomerila u smeru vedeg prinosa tj. vede koncentracije amonijaka.

29. Van der Valsove sile

Dipolni molekuli su molekuli koji poseduju stalni dipolni momenat. Parcijalni jonski karakter veze između molekula
ne mora nužno izazvati dipolni momenat molekula. Molekul ima dipolni momenat samo kada su centri pozitivnog i
negativnog naelektrisanja prostorno udaljeni. Npr: kod molekula azot-trifluorida NF3 , tri fluorova atoma se nalaze
prostorno na jednoj stani atoma azota. Pošto svaki od tri fluorova atoma jače vezuje elektronski par nego atom
azota, e središte negativnog naelektrisanja je bliže fluorovim atomima dok je središte pozitivnog naelektrisanja na
strani atoma azota. Dakle, pošto su središta suprotnih naelektrisanja prostorno odvojena, molekulNF3 ima dipolni
momenat odn. u ovom slučaju delimični jonska karakter veze N-F uzrokuje dipolni momenat.Međutim, molekul CF4
(ugljenik-tetrafluorid) takođe ima delimičan jonski karakter(zbog jačine vezivanja e. para od strane F) veze ali ona
ne indukuje stvaranje dipolnog momenta zato što su molekuli fluora simetrično raspoređeni u prostoru oko atoma
ugljenika(tetraedarski raspored) tako da se središte pozitivnog naelektrisanja poklapa sa središtem negativnog
naelektrisanja molekula.

29
Dipolni molekuli, kao i joni, poseduju stalno spoljašnje električno polje, ali mnogo slabije od električnog polja jona.
Međutim ono je dovoljno jako da zbog njega dolazi do međusobnog privlačenja dipolnih molekula koje se naziva
DIPOL- DIPOL privlačenje. Jačina provlačenja između dipola zavisi od jačine polarizacije kovalentne veze. Što je veda
vrednost dipolnog momenta vede je privlačenje molekula i obrnuto. Ovo međumolekulsko privlačenje je uzrok
povedane tačke ključanja i topljenja jedinjenja sa stalnim dipolnim momentum u odnosu na jedinjenja slična(po
masi) između čijih molekula ne postoji dipol-dipol privlačenje. Zbog dipolnog momenta dipolni molekuli mogu
privlačiti i druge dipolne molecule kao i pozitivno i negativno naelektrisane jone što uzrokuje tzv. JON-DIPOL
privlačenje, i mogu se sa njima povezivati JON-DIPOL veza. Ova vrsta privlačenja između polarnih molekula
različitih jedinjenja je uzrok dobre rastvorljivosti polarnih i jonskih supstance u polarnim rastvaračima. Visko
pozitivno i negativno naelektrisani joni, kada se nađu u okolini nekih nepolarnih molekula, mogu izazvati stvaranje
dipola, pa se ti molekuli nazivaju indukovani dipoli. Joni izazivaju dipol deformacijom elektronske strukture
nepolarnih molekula i time nastaje JON-INDUKOVANI DIPOL privlačenje između, jelte jona i indukovanog dipola.
Takođe, polarni molekulli sa izrazito polarnom kovalentnom vezom tj. visokim dipolnim momentum mogu
polarizovati neki inače nepolarni molekul (pa se taj molekul naziva indukovani dipol) i izazvati međumolekulsko
privlačenje DIPOL-INDUKOVANI DIPOL privlačenje. Indukovani dipolni momenat je vedi što su elektroni u
polarizovanom molekulu dalji od središta pozitivnog naelektrisanja. Jedanod najvažnijjih dipolnih molekula jeste
molekul H2O koji zbog visoke vrednosti dipolnog momenta i visoke dielektrične konstante ima visoku tačku tačku
o
ključanja(100 C) i izvrstan je rastvarač polarnih supstanci(zbog jon-dipol privlačenja). Dipolne privlačne sile među
molekulima se nazivaju van der Valsove sile,a veze koje mogu nastati usled toga privlačenja- van der Valsove veze.

30.Indikatori

Kiselinsko-bazni indikatori su po hemijskom sastavu slabe organske kiseline, odn. baze, čija boja zavisi od pH
vrednosti rastvora. Ukoliko je indikator u jednom pH intervalu bezbojan,a u drugom pH intervalu obojen, takav
indikator nazivamo jednobojnim indikatorom. U vedini slučajeva, indikatori su u jednom pH intervalu jedne boje, a
u drugom pH intervalu druge boje i takve indikatore nazivamo dvobojnim indikatorima. Promena boje indikatora u
zavisnosti od pH vrednosti se zasniva na tome što molekulski oblik indikatora(kiseli oblik) je jedne boje(ili bezbojan)
a njena konjugovana baza je druge boje(ili je bezbojna) što možemo prikazati opštom jednačinom disocijacije
indikatora u vodenom rastvoru:
+ -
HIn(boja1)⇌ H +In (boja 2)

Iz ove reakcije se vidi da se ravnotežna koncentracija pri disocijaciji indikatora kao slabe kiseline može pomerati u
+ +
smeru direktne ili povratne reakcije promenom koncentracije H jona. Ukoliko je koncentracija H jona velika(pH
mali, kisela sredina) ravnoteža disocijacije de se pomeriti u smeru povratne reakcije, što znači da de u tom rastvoru
+
indikator biti uglavnom u svom molekulskom HIn obliku što rastvoru daje jednu boju. Kod niskih koncentracija H
jona(visok pH, bazna sredina) ravnoteža je pomerena u smeru direktne reakcije, što znači da de indikator u tom
-
rastvoru postojati u obliku konjugovane baze, u svom jonskom obliku In , što rastvoru daje drugu boju. Npr. metal-
-
oranž je u kiseloj sredini( u svom molekulskom obliku HIn) crvene boje, a u baznoj sredini( u jonskom obliku In ) žut.
Takođe, fenol-ftalein je u kiseloj sredini bezbojan, dok je u baznoj sredini crveno-ljubičast.

+
Iz navedenog izraza za disocijaciju indikatora sledi da je konstanta disocijacije: Ki= odakle je [H ]=Ki*
Logaritmovanjem ovog izraza sa negativnim predznakom dobijamo :

30
pH=pKi+log iz ovog izraza jasno se vidi zavisnost koncentracije indikatora u molekulskom i jonskom obliku od
pH rastvora. Kada je indikator u podjednakim količinama u molekulskom i u jonskom obliku, tj u odnosu 1:1 tada je
-
pH=pKi i u ovom slučaju rastvor ima mešavinu boja molekulskog oblika HIn i jonskog oblika In .
-
S obzirom da je jako teško uočiti promenu kada je*HIn+=*In +, ljudsko oko može primetiti promenu boje kada je
koncentracija jednog oblika indikatora 10 puta vede od koncentracije drugog oblika, tj kada je pH=pK i±1

Promena boje indikatora nije oštra, ved se vrši u intervalu od oko 2 pH jedinice. Kod vedine kiselinsko-baznih
indikatora interval boje koji se može zapaziti se krede od oko 1,2 do 1,8 pH jedinica. Kiselinsko-bazni indikatori
imaju veliku primenu u praksi, naročito u volumetriji prilikom određivanje tačke ekvivalencije, odn. završne tačke
titracije kiseline sa bazama i obrnuto. Takođe, indikatori se veoma često koriste u približnom odrešivanju pH
vrednosti rastvora.

31. . Konstanta disocijacije kiselina i baza

U opštem slučaju disocijaciju elektrolita možemo prikazati jednačinom:

Kc⇌K+ + A- konstanta ove ravnoteže je: Kc=

+ -
Gde je KC konstanta disocijacije elektrolita KA, a [K ] [A ]i molarne koncentracija odgovarajudih molekulskih i
0 ( ) ( )
jonskih vrsta u nastaloj ravnoteži. Termodinamička konstanta disocijacije je : K =
( )

Konstanta disocijacije zavisi od temperature, i merilo je jačine elektrolita. Što je veda Kc elektrolit je jači, i obrnuto.

U slučaju idealnih rastvora jakih elektrolita, elektrolita koji su u potpunosti disosovani na jone, konstanta
disocijacije nema smisla, jer je ravnotežna koncentracija nedisosovanog dela elektrolita jednaka nuli.

Za razliku od jakih elektrolita(jakih kiselina i baza), koji potpuno disosuju, u rastvorima slabih elektrolita postoji
ravnoteža između nedisosovanog dela elektrolita(slabe kiseline ili baze) i odgovarajudih jona.

Ako disocijaciju neke slabe kiseline prikažemo slededom reakcijom:

+ -
HA + H2O⇌ H3O +A konstanta ravnoteže ove reakcije je: Kc=

Kako je koncentracija vode,[H2O+, u razblaženim rastvorima praktično konstantna proizilazi da je proizvod Kc

*[H2O+ konstantan i označava se sa Ka. Dakle

Kc *[H2O] = = Ka Ka –konstanta disocijacije kiseline

+ +
Kako je koncentracija hidronijum jona [H3O ] jednaka koncentraciji protona[H + jednačinu disocijacije možemo
+ -
zapisati: HA ⇌ H +A a konstantu disocijacije možemo zapisati: Ka=

0 ( ) ( )
termodinamička konstanta disocijacije je: K =
( )

Npr. disocijacija slabe sirdetne kiseline se može prikazati slededom jednačinom:

- +
CH3COOH+ H2O⇌ CH3COO + H3O

konstanta ove ravnoteže je;

Ka= odn Ka =

31
Konstanta disocijacije zavisi samo od temperature, i merilo je jačine elektrolita. Što je manja vrednost konstante
disocijacije elektrolit je slabiji i obrnuto.

Prema vrednosti konstante disocijacije kiseline delimo na:

-7
1.vrlo slabe kiseline, čija je vrednost konstante disocijacije Ka≤1*10
-7 -2
2. slabe kiseline, čija je vrednost konstante disocijacije ≤1*10 Ka≤1*10
-2 3
3. jake kiseline, čija je vrednost konstante disocijacije ≤1*10 Ka≤1*10
3
4. vrlo jake kiseline, čija je vrednost konstante disocijacije Ka>1*10

Za razliku od monoprotičnih kiselina koje disosuju u jednom stepenu jer imaju jedan vodonikov atom koji se može
+
zameniti metalom, odn. jedan vodonikov atom koji mogu dati bazi u obliku protona H , poliprotične kiseline
+
disosuju u više stepena, zavisno od broja H atoma koje mogu dati bazi u obliku protona H . Svaki od ovih stepena
predstavlja određenu ravnotežu koja ima svoju konstantu disocijacije.

Npr. dvoprotična sumporasta kiselina disosuje:

+ - -2
H2SO3 ⇌ H + HSO3 konstanta disocijacije je Ka= =1,7*10

- - + 2- -8
Međutim HSO3 može disosovati dalje: HSO3 ⇌ H + SO3 konstanta ove disocijacije je: K a= =6,2*10

Umanjena vrednost druge konstante u odnosu na prvu konstantu se objašnjava težim odvajanjem pozirivno
+ 2-
naelektrisane čestice, kao što je proton H od ved negativno naeletkriane čestice, u ovom slučaju SO3 jon.
5
Uopšteno, parcijalne konstante disocijacije poliprotičnih kiselina opadaju približno 10 puta.

U slučaju fosfatne kiseline, kao troprotične kiseline govorimo o tri konstante disocijacije s obzirom da postoje tri
ravnoteže u rastvoru:
+ -
H3PO4⇌ H +H2PO4
- + 2-
H2PO4 ⇌ H +HPO4
2 3-
HPO4 -⇌ H+ +PO4

U vodenim rastvorima baza opšta reakcija disocijacije se može prikazati ravnotežnom reakcijom:
+ -
B+ H2O⇌ BH +OH

konstanta disocijacije baze : Kb= Kb zavisi samo od temperature i merilo je jačine baze. Što je vrednost
konstante veda baza je jača i obrnuto.

32
Npr. disocijacija amonijaka se može predstaviti:
+ -
NH3 + H2O⇌NH4 + OH

konstanta disocijacije je: Kb=

-
Iz jonskog proizvoda vode znamo da je [OH ]= i ukoliko ovu vrednost unesemo u izraz za konstantu disocijacije
dobijamo:

Kb= *Kw

Konjugovana kiselina BH+ od baze B disoduje na slededi način:

+
BH+⇌H +B čija je konstanta disocijacije : K a=

Iz navedenog vidimo da je konstanta baze jednaka:

+
Kb= gde je Ka konstanta disocijacije konjugovane kiseline BH od baze B. Ovaj izraz pokazuje jasnu međusobnu
zavisnost kiselinskobaznog para. Što je baza jača (veda vrednost Kb) njena konjugovana kiselina je slabija(manja
vrednost Ka) i obrnuto.

Jačinu elektrolita možemo definisati i prema stepenu disocijacije(α). Stepen disocijacije označava onaj deo
molekula nekog elektrolita koji je disosovan na jone. Kod potpune disocijacije α=1.

Npr. disocijacija sirdetne kao slabog elektrolita:

- +
CH3COOH ⇌ CH3COO + H čija je konstanta disocijacije K a=

Kako je koncentracija jona u rastvoru elektrolita jednaka Cj=n*α*C n-broj jona čiju konc. tražimo i koji nastaje
disocijacijom jednog molekula elektrolita; α- stepen disocijacije; C-početna koncentracija elektrolita od koga taj jon
- +
potiče. U ravnotežnoj reakciji disocijacije sirdetne kis. nastaje acetatni CH3COO joni i H joni ( pod kojima
podrazumevamo H3O+ jone) čija je koncentracija jednaka : *H++=nαC; *CH3COOH-]= nαC. Kako disocijacijom jednog
- +
molekula CH3COOH nastaje jedan CH3COO jon i jedan H jon tj za oba jona n=1 sledi da je koncentracija ovih jona
jednaka: *H++=nαC=1αC=αC; *CH3COO-]= nαC=1*αC=αC

Ravnotežna koncentracija sirdetne kiseline *CH3COOH+ jednaka je razlici početne koncentracija kiseline C i
koncentracija koja je disosovala na jone Cd. Cd je jednaka koncentracija H+ jona odn CH3COO- jona (iz konst.
disocijacije se vidi da jedan mol sirdetne daje po 1 mol ovih jona) a koncentraciju αC ovih jona mora da da αC
sirdetne. Prema tome: *CH3COOH+=C-Cd=C-αC

( )( )
Zamenom ovih izraza u izraz za konst. dis. sirdetne dobijamo izraz : K a= = odn. Ka=
( )

skradivanjem sa C dobijamo izraz Ka= koji se naziva Ostvaldov zakon razblaženja. Iz ovog izraza(koji povezuje
konst. disocijacije, stepen disocijacije i konc. elektrolita) vidi se direktna proporcionalnost stepena disocijacije i
konstante disocijacije. Što je stepen dis. vedi veda konst. disocijacije a samim tim i jačina elektrolita je veda, i
obrnuto.

33
32. Konstanta hemijske ravnoteže

Po svojoj prirodi sve hemijske reakcije mogu biti povratne(reverzibilne) ili nepovratne(ireverzibilne). Iako je
teorijski svaka hemijska reakcija reverzibilna, za reakcije sa veoma visokom vrednošdu konstante ravnoteže, odn. sa
malim koncentracijama reaktanata kažemo da su konačne ili ireverzibilne.Kod takvih reakcija brzina reakcije
između reaktanata(direktna) je veoma velika, dok je reakcija između produkata(povratna) veoma spora.
Reverzibilne reakcije su reakcije koje se odvijaju u dva smera: aA+ bB cC +dD

Reaktanti međusobno reaguju dajudi proizvode reakcije(direktna reakcija), a istovremeno proizvodi reakcije
međusobno reaguju dajudi reaktante(povratna reakcija). Kako je brzina hemijske reakcije direktno proporcionalna
proizvodu koncentracija reagujudih supstanci, brzina direktne reakcije s vremenom se smanjuje jer opada
koncentracija reaktanata, dok se brzina povratne reakcije s vremenom povedava, jer raste koncentracija proizvoda
reakcije. Onog trenutka kada se te dve brzine izjednače nastupa hemijska ravnoteža. Dakle, uslov hemijske
ravnoteže je 𝓿 =𝓿
a b
𝓿=k1[A] [B]
c d
𝓿=k2[C] [D]

a c d
u ravnotežnom stanju je k1[A] [B]b= k2[C] [D] odn. = S obzirom da su k1 i k2 konstante(brzine

reakcije), i njihov količnik je konstantan i označava se sa K. Dakle, K= ovaj izraz je takođe poznat pod
imenom zakon o delovnju masa odn. zakon hemijske ravnoteže. Konstanta K se naziva kontanta hemijske
ravnoteže i njena vrednost određuje položaj ravnoteže. Što je veda K brzina direktne reakcije je veda tj. ravnoteža
je pomerena u smeru direktne reakcije, a što je manja K to je brzina povratne reakcije veda tj. ravnoteža je
pomerena u smeru povratne reakcije. K zavisi samo od temperature.

U trenutku kada nastupi hemijska ravnoteža, reakcija je završena ukoliko ne dođe do promene uslova pod kojima
se reakcija odvija. Međutim, unutar sistema, i direktna i povratna reakcija se neprekidno odigravaju, ali istom
brzinom. Hemijska ravnoteža je dinamička ravnoteža koja reaguje, pomera se u smeru direktne ili povratne reakcije
i na najmanju promenu spoljašnjih uslova koji na nju utiču. Stanje hemijske ravnoteže odgovara minimumu
potencijalne energije sistema.

Hemijske ravnoteže se mogu javiti u homogenom ili heterogenom sistemu. Homogen sistem se sastoji samo od
jedne faze. U reakcijama između gasova konstanta ravnoteže se može izraziti preko parcijalnih pritisaka gasova koji
su u ravnoteži, zato što je koncentracija direktno proporcionalna parcijalnom pritisku.

U homegenim sistemima kao pto su rastvori konstanata se kod idealnih rastvora obeležava sa Kc. Kod realni
rastvora konstanta ravnoteže je izraženo preko termodinamičke konstante ravnoteže, i kako koncentracije u
realnim rastvorima nisu jednake stehiometrijskim koeficijentima, koriguje se vrednost za koeficijent f i tada je
aktivitet supstance jednak a=f*C a termodinamička konstanta:

Heterogeni sistemi se sastoje od više faza. Koncentracija(parcijalni pritisak) čvrste ili tečne supstance na
konstantnoj temperaturi je konstanta koja je u reakcionom sistemu obuhvadena zajedno sa konstantom ravnoteže.
Izraz za konstantu ravnoteže ne sadrži supstance koje su u reakcionom sistemu prisutne kao čvrsta ili tečna faza.

33. . Ravnoteža u homogenom sistemu:

34
Homogeni sistem je sistem koji se sastoji od jedne faze. Stoga u ravnoteže u homogenom sistemu spadaju
ravnoteže u gasovitim sistemima i ravnoteže u rastvorima.

Ravnoteža u gasovitom sistemu:

U gasoovitom sistemu, koncentracije reaktanata možemo zameniti parcijalnim pritiscima gasova koji reaguju.
Imajudi to u vidu, za reakciju aA+bB ⇌ cC+dD jednačina hemijske ravnoteže glasi:
c d a b
Kp= P C * P D /P A*P B

Konstanta Kp zavisi od temperature i pritiska.

Ukoliko povedamo parcijalni pritisak(koncentraciju) nekog od reaktanata, povedava se parcijalni

pritisak(koncentracija) proizvoda rekcije tj. ravnoteža se pomera u desno. Povedanjem parcijalnog
pritiska(koncentracije) jednog od proizvoda reakcije, povedava se parcijalni pritisak(konc.) reaktanata tj. ravnoteža
se pomera u levo. Smanjenjem parcijalnog pritiska(konc.) nekog od proizvoda njihovim odvođenjem iz reakcione
smeše smanjuje se parcijalni pritisak reaktanata(njihovim spajanjem u proizvode reakcije) tj. ravnoteža se pomera
u desno. Promenom ukupnog pritiska reakcione smeše ravnoteža se pomera samo kada se rakcijom menja broj
molekula. Prema le Šatelijeovom principu, povedanje ukupnog pritiska reakcionog sistema koji se nalazi u ravnoteži
uzrokuje pomeranje ravnoteže u pravcu smanjenja broja molekula(manje zapremine,manjeg pritiska) u sistemu i
obrnuto, smanjenje pritiska sistema koji se nalazi u ravnoteži uzrokuje pomeranje ravnoteže u cilju povedanja broja
molekula(vede zapremine,vedeg pritiska) u sistemu.

Ravnoteža u tečnostima:
c d a b
Za neku opštu jednačinu hemijske reakcije aA+bB⇌ cC+ dD izraz za konstantu ravnoteže je; Kc=*C+ *[D] /[A] *[B]

Sama konstanta ravnoteže ne zavisi od promene koncentracije jer ona predstavlja količnik konstanti brzina
direktne i povratne reakcije koje takođe ne zavise od koncentracije. Povedanje bilo koje od supstance pomeride
ravnotežu u smeru trošenja supstance, dok ponovo ne dođe do uspostavljanja dinamičke ravnoteže. Na povedanje
koncentracije nekog od rekatanata sistem de odreagovati pomeranjem ravnoteže u smeru direktne reakcije. Isto
tako, na smanjenje koncentracije nekog od proizvoda reakcije sistem de odreagovati pomeranjem ravnoteže u
smeru direktne reakcije. Smanjenjem koncentracije nekog od reaktanata ili povedanjem koncentracije nekog od
proizvoda ravnoteža de se pomeriti u smeru povratne reakcije.

34. Ravnoteža u heterogenim sistemima

Heterogeni sistemi se sastoje od više faza. Koncentracija(parcijalni pritisak) čvrste ili tečne supstance na
konstantnoj temperaturi je konstanta koja je u reakcionom sistemu obuhvadena zajedno sa konstantom ravnoteže.
Izraz za konstantu ravnoteže ne sadrži supstance koje su u reakcionom sistemu prisutne kao čvrsta ili tečna faza.

Sistem čvrsto-gasovito:

35
Kao primer ravnoteže u reakcionom sitemu čvrsto-gasovito možemo uzeti reakcionu ravnotežu koje se uspostavlja
u zatvorenom prostoru između kalcijum-karbonata, kalcijum-oksida i ugljen-dioksida pri žarenju krečnjaka(kreča?):
CaCo3(s)⇌CaO(s) + CO2(g) Kako su CaCo3 i CaO prisutni kao čvrste faze, izraz za konstantu ravnoteže glasi: K p=PCO2
Pri konstantnoj temperaturi, pritisak CO2 je konstantan. Ukoliko smanjimo pritisak odvođenjem CO2 iz reakcionog
sistema, ravnoteža se mora pomeriti u smeru direktne reakcije da bi se uspostavio ravnotežni pritisak.

Sistem čvrsto-tečno:

Ovakav sistem čini čvrsta supstanca koja je u ravnoteži sa svojim zasidenim rastvorom. Ravnotežu rastvaranja, odn.
+ - + -
taloženja soli možemo prikazati opštom jednačinom: K A (s)⇌ K (aq) + A (aq)
+ -
Konstanta te ravnoteže je: Ks=[B ][A ] Dakle, proizvod koncentracija katjona i anjona neke soli u njenom
zasidenom rastvoru je konstantan i naziva se proizvod rastvorljivosti.
n+ m- n+ m m+ n-
Ukoliko imamo so sastava KmAn : KmAn⇌ mK + nA ; njen proizvod rastvorljivosti je : Ks=[B ] [A ]

Kako koncentracija jona neke soli u njenom rastvoru zavisi od njene rastvorljivost, samim tim i proizvod
rastvorljivosti zavisi od njene rastvorljivosti; što je neka so rastvorljivija, njen proizvod rastvorljivosti je vedi i
obrnuto.

Ukoliko se razblaživanjem( povedanjem zapremine) rastvora smanji koncentracija jona soli ravnoteža se pomera u
smeru direktne reakcije kako bi se ponovo uspostavila vrednost proizvoda rastvorljivosti tj. so se rastvara.
Obrnuto, ukoliko povedamo koncentraciju jona soli smanjenjem zapremine rastvora(uparavanjem) ravnoteža se
pomera u smeru povratne rekacije tj. so se taloži.

Proizvod rastvorljivosti je važan za izračunavanje rastvorljivosti neke soli u prisustvu drugih soli koje imaju isti
katjon ili anjon kao ta so, kao i u prisustvu raznih soli. Uopšteno u vodi su rastvorljivi:

1. nitrati, acetati i hlorati, izuzev srebro-acetata koji je slabije rastvorljiv

2. hloridi, izuzev AgCl,Hg2Cl,PbCl2,CuCl,TlCl
3. sulfati, izuzev PbSO4, BaSO4, SrSO4, CaSO4, Hg2SO4 i AgSO4
4. karbonati i fosfati natrijuma, kalijuma i azota( svi ostali su nerastvorni)
5. sulfidi alkalnih i zemnoalkalnih metala( svi ostali nerastvorni)
6. sve obične soli Na,K,N. Kalijum-perhlorat je slabije rastvoran.

Sistem tečno-gasovito:

Rastvor gasa u tečnostima. Gas se u tečnosti rastvara sve dok se ne uspostavi ravnoteža između gasa nad
rastvorom i u rastvoru.

Npr. SO3(g) +H2O(l) ⇌ H2SO4(aq) K= odn, ukoliko koncentraciju gasa zamenimo njegovim parcijalnim

pritiskom K=

Ukoliko povedamo parcijalni pritisak gasa nad rastvorom u kom se taj gas rastvara povedade se i koncentracija
supstance H2SO4 u rastvoru.

Sistem tečno-tečno:

36
Ukoliko se neka supstanca rastvara u dve tečnosti koje se međusobno ne mešaju, ona se raspodeli u te dve faze i
uspostavlja se ravnoteža: A(faza1) ⇌A(faza2) konstanta ravnoteže data je izrazom: K=

Ovaj odnos se naziva Nernstov zakon raspodele, koji kaže da je odnos koncentracija supstance koja je raspodeljena
između dve faze pri određenoj temperaturi stalan. Konstanta ravnoteže se naziva koeficijent raspodele. Nernstov
zakon važi samo ukoliko je molekulsko stanje rastvorene supstance u obe faze isto.

Npr. mudkanjem vodenog rastvora joda u hloroformu, jod de se raspodeliti između vode i hloroforma tako da de
njegova koncentracija u hloroformu biti 250 puta veda nego u vodi. Dakle, koeficijent raspodele joda u sistemu
voda-hloroform je 250 tj. =250 Ukoliko nakon mudkanja izdvojimo hloroformski sloj, i vodeni rastvor
joda ponovo mudamo sa svežim hloroformom, opet de se uspostaviti ravnoteža, tj opet de koncentracija joda u
sloju hloroforma biti 250 puta veda nego u sloju vode.

35. Hemijska veza

Prosti molekuli su male grupe atoma u kojima je svaki atom povezan sa određenim brojem drugih atoma vezama
koje nazivamo hemijskim vezama. Veze između atoma imaju određene karakteristične osobine, kao što su pre
svega dužina i jačina. Međusobnim spajanjem atoma istog elementa nastaju molekuli tog elementa(H 2 npr), a
spajanjem atoma različitih elemenata nastaju hemijska jedinjenja tačno određenog i stalnog sastava. Dakle,
međusobno se spaja tačno određeni broj atoma elemenata. Svojstvo atoma da se jedini sa određenim brojem
atoma nekog drugog elementa naziva se valenca. Ako se atom ne spaja sa više od jednog atoma nekog drugog
elementa on je monovalentan (tj valenca mu je 1), dok se valenca drugih elemenata može definisati brojem
monovelantnih atoma sa kojima se vezuju. Npr vodonik je monovalentan. U vodi kiseonik se povezuje sa dva
atoma H, dakle u vodi kiseonik je dvovalentan. Jedan isti element u različitim jedinjenjima može imati različitu
valencu, tj može biti multivalentan (npr N ima različitu valencu u različitm oksidima – u N2O je jednovalentan, u
NO dvovalentan, itd
Elektroni atoma se dele u dve grupe: valentni elektroni, koji učestvuju u hemijskoj vezi i služe za vezivanje atoma, i
unutrašnji elektroni koji ne učestvuju u hemijskoj vezi tj. oni zadržavaju svoju konfiguraciju u svim jedinjenjima
datog elementa.
Valencu atoma elementa, a time i njegova hemijska svojstva određuje elektronska konfiguracija elementa tj broj
valentnih elektrona (elektroni poslednjeg energetskog nivoa). Atomi se međusobno spajaju zato što spojeni čine
energetski stabilniji sistem. Pri građenju jedinjenja atomi elemenata razmenjuju svoje valentne elektrone pri čemu
se(uglavnom) postiže stabilna elektronska konfiguracija najbližeg plemenitog gasa, tj. elektronska konfiguracija sa
2 6
osam elektrona u poslednjem energetskom nivou ns np . Razmena valentnih elektrona se može vršiti tako da:

1. nastanu pozitivni i negativni joni, koji se međusobnim privlačenjem(uz oslobađanje potencijalne energije)
povezuju jonskom vezom
2. se nagrade jedan ili više zajedničkih elektronskih parova i da se atomi povežu kovalentnom vezom

Kod jonske veze jedan atom potpuno gubi jedan ili više elektrona pri čemu postaje katjon, a drugi atom prima
jedan ili više elektrona od prvog atoma i postaje anjon. Kod kovalentne veze zajednički elektronski par može biti
bliže jezgru jednog atoma, atoma koji je elektronegativniji, što dovodi do polarizacije kovalentne veze i parcijalnog
razdvajanja naelektrisanja unutar molekula, odn. stvaranje trajnog dipola To znači da ne postoji oštra granica
između kovalentne i jonske veze, ved postoji kontinuirani prelaz. Drugim rečima, veza između atoma je i jonske i
kovalentne prirode. Ukoliko je razlika u koeficijentu elektronegativnosti elemenata manja od 1,9 vezu između
elemenata nazivamo kovalentnom vezom sa parcijalnim jonskim karakterom, a ukoliko je razlika u koeficijentu
elektronegativnosi veda od 1.9 govorimo o jonskoj vezi sa parcijalnim kovalentnim karakterom. Koja de od
navedenih veza nastati zavisi od elektronske konfiguracije elemenata koji se jedine tj od energetskog stanja
valentnih elektrona koje se ogleda u energiji jonizacije odn elektronskom afinitetu atoma.

37