ARISTOTEL iz Stagire ( 384 – 322.g.p.n.e.

) Marks ga naziva Aleksandrom Makedonskim helenske

filozofije.
Otac Nikomah bio je lekar na dvoru dede Aleksandra Makedonskog. U sedamnaestoj godini dolazi u
Atinu i obrazuje se u Platonovoj Akademiji, gde ostaje 20 godina. Posle Platonove smrti napustio je
Atinu. Na dvoru Filipa Makedonskog boravi je dve godine vaspitavajući trinaestogodišnjeg Aleksandra,
budućeg imperatora. Posle 12 godina vraća se u Atinu i osniva sopstvenu školu Likej. Ovu šklu su nazivali
peripatetička jer su šetali vrtom dok su vodili rasprave o filozofskim pitanjima.

GNOSEOLOŠKI PROBLEM

Dok je Platon podelio znanja na teorijska i praktična, Aristotel razlikuje:

1.TEORIJSKA - ( metafizika, fizika i matematika ) njima odgovara teorijski način življenja

( bios teoretikos)

2.PRAKTIČNA - ( etika, politika i ekonomija ) njima odgovara praktični način život ( bios
praktikos)

3.POETIČKA – ( poetika, gramatika, retorika) njima odgovara apolaustički način života

(proizvođačko - potrošački , čulno uživanje) ( bios apolaustikos)

Aristotel logiku nije uvrstio u klasifikaciju znanja zato što je smatrao uvodom u fulozofiju.
On je zasnovao sve filozofske discipline kao zasebna područja filozofskih istraživanja. Svakoj disciplini je
odredio mesto u sistemu znanja.
Smatra se ocem logike. Naziv logika vezan je za logos - govor. Logika je nauk koji obuhvata mišljenje, ali i
govor kojim se mišljenje iskazuje. Njegova logika je formalna. O tome govori u delu "Organon".
Pokušao je da napravi sponu između gnoseološkog i ontološkog problema. Na polju logike došao
je do nekoliko principa ili zakona:

1. princip identiteta ( ono što je istinito mora biti sa sobom identično, u momentu kad se o
njemu govori )
2. princip ne-protivrečnosti (ne sme se u istom momentu nešto i tvrditi i poricati)
3. princip isključenja trećeg (nešto je ili jedno ili drugo, trećeg nema)
Njegova logika je dvovalentna jer su u njoj dve osnovne saznajne vrednosti , istina i laž.
Na putu saznanja koristio je dve osnovne metode saznanja indukciju ( misaoni hod od pojedinačnog ka
posebnom i opštem ) i dedukciju ( misaoni hod od opšteg ka posebnom i pojedinačnom ) Najveći
doprinos je dao u oblasti deduktivnog zaključivanja i to u izučavanju kategoričkog silogizma ( gde iz dve
premise logički nužno sledi zaključak ).
On govori o kategorijama kao najopštiim pojmovima. Navodi 10 kategorija, osnovna kategorija je
supstancija ( subjekt, osnova ) dok su sve ostale kategorije kao njeni predikati ( akcidencije -
sporednosti, nebitnosti, slučajnosti )
Razlikuje prvu supstanciju, sve ono što je pojedinačno i drugu supstanciju, to su vrste i rodovi ( to su
opšte odredbe bića, postoje u pojedinačnim stvarima).
Aristotel razlikuje čulno, razumsko i umno saznanje. Saznanje potiče od čula, a razum mu daje formu.
Istine se ne nalaze u pojedinačnim stvarima, već u opštem - u pojmovima.
Duša je nosilac saznanja: vegetativna, animalna i razumska.
ONTOLOŠKI PROBLEM

Bio je veliki majstor izgradnje pojmovnog sveta, veličanstven u svojoj nedostupnosti i nerazumljivosti
jezika.

Teorija kauzaliteta ili uzroka ( uzrok - aitia - krivac ) centralna teorija kojom prevazilazi slabosti
Platonove teorije ideja.
U Grčkoj nije bila neobična pomisao da je naš svet delo nekih krivaca.Od krivaca prešlo se na uzrok -
razlog.
Aristotel je pošao od Platonove zamisli da su ideje uzroci ( krivci ) što je naš svet ovakav, a u svoja
razmišljanja uključio je i mnenja presokratskih fizičara.
Za razumevanje sveta u celini i u svakom njegovom segmentu neophodno je poznavanje četiri uzroka:
1. forma - ideja ( usija, eidos) nečega ( ideja statue u duhu vajara ) to je ono po čemu jedna
stvar jeste ono što jeste. Ona je aktivni princip i čini suštinu stvari.
2. materija ( hile ) supstrat koji sve ostalo porađa ( mramor je materija za statuu ) Ona je
pasivan princip, čista mogućnost. Preko forme se uobličava i postaje određena pojedinačna
stvar.Ona je večna i neaktivna.
3. princip kretanja, proizvođač razvitka ( vajarsko dleto je uzrok statue ) To je unutrašnji
princip. Kretanje je stalno pretvaranje materije u formu. To kretanje se odvija po
unutrašnjem cilju koji naziva entelehija ( energija u obliku forme).
4. svrha ( telos ) cilj nečega ( svrha statue da ukrasi neki hram) Sve je u prirodi građeno da
posluži tačno određenoj svrsi. Svrha je ono čemu svaka stvar teži, a sve u prirodi teži dobru.

Aristotel je obnovio istraživanje prirode i konstituisao fiziku (druga filozofija) kao nauku. Priroda je isto
što i sam život. Priroda je izvor života. Jedino život može sam od sebe da proizvodi kretanje i mirovanje.
Za objašnjenje kretanja on uvodi pojam prvog pokretača (nus) koji je nepokretan, on je večno i
nepresušno izvorište životne energije našeg sveta. U dilemi da li verovati čulima ili razumu, Opredelio se
protiv saznanja koja proishode iz čula, ali u sferi života i prirodnog zbivanja prednost daje čulima. Jer mi
osećamo život neposredno i naša misao o tome mora biti u saglasnosti s našim osećanjima. On više
veruje svojim očima nego matematici. Gradio je kvalitativnu fiziku (zasnovanu biološki a ne
(matematički).
Metafizika je prva filozofija - nauka za kojom ljudi tragaju. Nauka o prvim uzrocima svega postojećeg.
Nauka o biću kao biću - o samom postojanju kao takvom. Zašto je to postojanje s jedne strane večno ,a s
druge vremenito. S jedne strane nepromenljivo i neprolazno, a s druge strane promenljivo i prolazno.

Kritika Platonove teorije ideja: ( poglavlje 9 prva knjiga Metafizike )

Ako ideje postoje Platon i sledbenici, tu misli i na sebe, nisu to umeli da dokažu.

1.Pripisujući svakoj stvari odgovarajuću ideju Platon udvostručava svet i time stvari komplikuje
2.Platon objektivizira - hipostazira ideje, tj. razdvaja suštinu od onoga čija je to suština.
3.Između ideje i stvari nameće se nužnost posrednika (argument treći čovek)
4.Platon uzima ideje kao uzrok svega što jeste, ali ne objašnjava kako nešto što je nepokretno
može biti uzrok kretanja.
5.ostaje nejasno kako pojedinačna bića učestvuju u idejama. Da li pojedina stvar učestvuje u
jednoj ili više ideja .
ARISTOTELOVA ETIKA

On je osnivač jedne nove nauke - etike ( ethos - ono što od davnina važi za ljudsko ponašanja i delanje).
Rimljani su koristili svoju reč mos - moralis, odakle potiče naša reč moral.
Etika spada u praktične nauke. To je nauka koja proučava i oblikuje ljudsko delanje i ponašanje i daje
mu oblik sistematskog znanja. Etika ne stvara moral, ona je samo sistematizovano znanje o moralu.
Svi po svojoj prirodi teže postizanju nekog dobra, neke sreće, kao što teže da steknu znanje i mudrost.
Čovek živi u zajedništvu sa ljudima. Ljudskoj prirodi najviše odgovara država. "Čovek je političko živo
biće".( anthropos zoon politikon ) Država nije sama sebi svrha nego je njena svrha u dobru i sreći njenih
građana.
Država je zajednica zasnovana na pravu i zakonima. U njoj čovek razvija svoje potencije - razum i vrlinu.
Zato je politika najvažnija među praktičnim naukama. Etika se temelji na politici, odnosno moral se
temelji na pravu.
Čovek je političko biće, razumsko biće i moralno biće koje zna šta je dobro , a šta zlo.
Svoju filozofiju morala izložio je u delu Nikomahova etika.
Sreća je vrhunsko dobro, sva druga dobra kojima ljudi teže podređena su težnji ka sreći. Neobrazovani
misle da je sreća uživanje i materijalno bogatstvo. Često isti čovek različito zamišlja sreću u različitim
situacijama , gladan misli da je sreća u sitosti, bolestan misli da je sreća u zdravlju .
Sreća se može definisati kao autarkeja, tj. kao potpuna individualna nezavisnost i zadovoljstvo samim
sobom. Srećan čovek je onaj koji je sam sebi dovoljan, kome ništa nije potrebno. Svaki čovek može da
bude srećan ako uskladi sopstvene težnje sa sopstvenim sposobnostima. Ako teži nečemu što nadmaša
njegove mogućnosti i sposobnosti, čovek neizbežno mora biti nesrećan. Sreća mora da se osvoji, ona je u
razumskoj delatnosti prema vrlini. Ljudska vrlina je u mogućnosti izbora koji se drži sredine. Izboru
predhodi promišljanje, pa slobodno odlučivanje. Čovek je odgovoran za učinjene postupke i dela.
Aristotel razlikuje dve vrste vrlina:
dianoetičke (razumske, intelektualne ) stiču se učenjem i vežbanjem
etičke (moralne, voljne ) stiču se na osnovu navika i običaja.
Aristotel daje prednost dianoetičkim vrlinama. misaoni život je najbolji način života i filozofi su najbliži
blaženstvu i božanstvu. Bitna karakteristika njegove aretologije ( nauke o vrlini ) je princip "zlatne
sredine", umerenosti ( Ničeg previše. Drži se mere.) Tu se ne radi o osrednjosti, već o pravoj meri,
izvrsnosti. Vrlina je ono što je najbolje u nama i to trajno, a ne samo u jednom trenutku.
Između sebičnosti i rasipništva sredina je darežljivost
Između plašljivosti i lude hrabrosit sredina je hrabrost
Između poniznosti i uobraženosti sredina je dostojanstvo
Uvažavao je prijateljstvo kao vrlinu.
Aristotel je opravdavao ropstvo. Razlikovao je dve vrste ljudskog ropstva. Jedno je ono u koje se zapada
zarobljavanjem u ratu. Tu vrstu ropstva nije opravdavao ali je prihvatao kao neizbežnu. Druga vrsta je
ona koju je opravdavao ,a to je prirodno ropstvo. Rob po prirodi je onaj ko ne može da pripada samom
sebi već nekom drugom. To je onaj koji je u stanju da samo telom radi a ne umom.

Lepota je božji dar i sa njom se ulazi u carstvo umetnosti. Umetnost opisuje ono opšte .
Umetnička dela su vaspitno sredstvo, njihova svrha je da duhovno osveže i pročiste čoveka, naročito od
afekata sažaljenja i straha. ( gledanjem tragedija )