PLATONOVA TEORIJA DRŽAVE

Svoju teoriju države Platon izlaže u dijalogu Država( O pravičnosti) i Zaskoni. Ovde se radi o umnom
posmatranju države uopšte, a ne empirički postojeće države. Država mora da odgovara sreći i dobrobiti
svih građana. U negovoj teoriji države ispituje se kakva bi trebalo da bude empirijska država da bi u njoj
bile prisutne ideje "pravično po sebi", "dobro po sebi", "lepo po sebi". Pravično je dati svakome ono što
mu pripada. U državama pravo određuje onaj ko drži vlast.Svaka vlast pravi zakone u svoju korist:
demokratija demokratske, tiranin tiranske.
Vaspitanjem i obrazovanjem ostvariće se prirodna selekcija klasa koje će činiti državu.
 HRANIOCI DRŽAVE - najmanje sposobni da uče- rukotvorci (razvijen im je požudni deo duše
za njih je vrlina umerenost)
 BRANIOCI DRŽAVE - više uče i postižu slavu - prof. vojnici ( razvijen im je voljni deo duše,
za njih je vrlina hrabrost)
 VLADAJUĆA KLASA - filozofi- oni imaju sklonust za najvišu mudrost.(razvijen im je razumski
deo duše,za njih je vrlina mudrost)
Platon razvija tezu teza o filozofima vladarima. Oni ne žude za vlaću već im ona po suštini stvari pripada,
jer oni bi vlast upotrebljavali mudro. To je vid totalitarne države. LJubav je ukinuta kao mogućnost
slobodnog izbora partnera. Umetničko stvaranje ima da služi u didaktičke svrhe, a pesnike kao Homera
treba “ovenčati lovorovim vencemi i proterati izvan gradskih zidina” da ne unose nekontrolisanu radost
i nepredvidivo ponašanje.
Znanje je u službi morala. Znanjem se dolazi do vrline i do sreće (znanje o ideji dobrog)

U dijalogu Timaj izlaže kosmogoniju, matematičku fiziku i antropologiju. Prvi put govori o graditelju -
demijurgu kosmosa. On je načinio kosmos imajući uzor u večnim idejama. On je sredio haotični
materijal, jer je red bolji od nereda. Kosmos je živo biće bez čula i bez organa ono je sferno ne stari i ne
oboleva.
Umetnost nije prava stvarnost već senka čulnog sveta, koji je senka sveta ideja. Umetnost je
“senka senke”.