EMPEDOKLO iz Agrigenta na Siciliji ( oko 490-430.p.n.e.) filozof, pesnik, besednik, lekar i čudorvorac.

Aristotel ga smatra osnivačem retorike. Bio je osnivač italske medicine. Napisao je spis "O prirodi" i
poemu "Očišćenja". Govorio je za sebe da je besmrtni bog. Šetao je sa zlatnim vencem u kosi i u
purpurnoj haljini.Kažu da je skončao tako što je skočio u grotlo vulkana Etna.

Od pitagorejaca je preuzeo ideju o mnoštvu priroda a od Parmenida da je nastajanje i propadanje samo

privid. PRIRODA je sastavljena od četiri raznolika 'korena".
Ovaj život nije jedini život. Ljudi teško dolaze do istine o svom biću i o svemu drugom bilo da se služe
čulima bilo svojim slabašnim umom.

U delu “O prirodi” formuliše teoriju po kojoj se iz Jednog izdvajaju 4 “korena stvari”: zemlja, voda,
vazduh i vatra. Četiri pojma su ključna : jedno i mnoštvo , ljubav i mržnja. Oni čine dva para koji
obeležavaju ciklično prirodno zbivanje. Iz jednog nastaje mnoštvo pod dejstvom mržnje koja razbija ono
jedno (koje je kompaktna sfera) na individualna bića, na muški i ženski rod. Ova bića se pod dejstvom
ljubavi spajaju i tako se individualna bića reprodukuju.

LJubav kao i mržnja ima kosmičko dejstvo i ona dovodi do spajanja individualnih bića potiskujući mržnju
napolje. Ciklus započet dejstvom mržnje završava dejstvom ljubavi. Ovi ciklusi se ponavljaju u nedogled.
Iz Jednog se najpre izdvaja vatra, voda, zemlja i eter.

SFERA je trajni oblik postojećeg. Ona se skuplja i širi, pulsira. Ona je večno živa. Ne može da nastane iz
ničega niti se može preobraziti u ništa.

LEUKIP I DEMOKRIT

Leukip je bio osnivač atomistike u antičkoj filozodiji. Epikur sumnja da je on uopšte postojao jer nije
ostavio nikakve spise, ali Aristotel to pobija i tvrdi da je Leukip rođen u Miletu, Eleji ili Abderi.

Demokrit iz Abdere (oko460-370.p.n.e) u Trakiji. Dugo je boravio u Atini. Nastavljač je materijalističke

misli. On i Leukip su priznavali egzistenciju i bivstva i nebivstva – praznine. Bivstvo je mnoštveno i
sastoji se od bezbrojne količine malih čestica koje se kreću u praznini. One su u osnovi čitave raznolikosti
stvari.Sve se u svetu sastoji iz atoma i praznine. Atomi ne postaju i ne propadaju, oni su večni,
nepromenljivi i nedeljivi. Oni imaju oblik, red i položaj, kao i veličinu i težinu koju je izvodio iz njihovog
kretanja. ( atomon- nedeljiv). Atomi se u praznom prostoru kreću nužno pravolinijski, kao kapi kiše.
Demokrit se zato uzima kao rodonačelnik strogog determinizma ( određenosti) u filozofiji. Demokrit u
jednom aforizmu kaže kako bi više voleo otkriti jednu uzročnu vezu, nego zadobiti Persijsko kraljevstvo.
Atomi se sudaraju i spajaju u praznom prostoru , zbog razlike u težini. Do tih sudara dolazi u vrtložnom
kretanju Nije imao objašnjenje za vrtložno kretanje.
Kosmos je za njega veliko živo biće. Ljudska duša je sastavljena od atoma vatre. Smrt ljudskog bića znači
da su se atomi duše rasuli u okolni vazdušni prostor. Duša je smrtna i propada zajedno sa telom.

Demokrit se bavio i problemom saznanja. Razlikovao je čulno i razumsko saznanje. Čulima opažamo
pojedinačna bića i stvari, a razumom ono što je čulima nedostupno: atome i prazan prostor.
Po ustrojstvu smrtnika: boja, gorko i slatko. Uistinu pak samo atomi i praznina. On je podrazumevao
da je ljudsko ustrojstvo takvo da mu svet uvek izgleda drugačije nego što stvarno jeste. Ljudi opažaju
boje, gorko i slatko, a uistinu to ne postoji, postoje samo atomi i praznina.

Važio je za vedrog i nasmejanog filozofa. Tvorac je mnogih aforizama.

ANAKSAGORA iz Klazomene (oko 500-428.p.n.e.) napisao spis O PRIRODI. Preselio se u Atinu gde je
živeo 30 godina, u vreme Perikla. Bio je optužen za bezbožništvo ( asebeju) i osuđen na smrt, jer je
smatrao da je Sunce usijana masa. Uz Periklovu pomoć spasao se pogubljenja. Napustio je Atinu. Bio je
uman čovek pa su ga zvali “Nus”

Nešto ne može nastati iz ničega.

Osnovu stvari sačinjava bezbrojno mnoštvo materijalnih čestica koje naziva "semenim stvarima" i koje
imaju svoj kvalitet. Aristotel ih naziva homeomerije ( slični delići). Spajanjem tih čestica dolazi do
raznolikosti stvari.

Anaksagora uvodi NUS kao pokretača, kao prvi impuls kružnog toka kretanja. Nus je pokretač
svih zbivanja. On je sav jednak, on je i najveći i najmanji, ne može da nastane i ne može da propadne,
večan je, nerođen i besmrtan, večno je živ. Nusu pripadaju obeležja koja se pripisuju božanstvu.