Хераклитов Логос

Хераклит је био ефески племић, краљевског рода, али му приоритет није била
краљевска служба, па се чак одрекао титуле „василевса“ у корист свог брата. Иако се не
може тачно прецизирати, сматра се да је живео у периоду 544-480. године. Диоген наводи
да је врхунац његовог рада био око 69. олимпијаде, тј. 504-501. године. По нарави је био
меланхолик, живео је усамљено, презирао занимања масе, те није имао неког нарочитог
респекта према ауторитетима из прошлости (поготово није гајио симпатије Хомеру,
Хесиоду и Питагори).

Хераклитова дела су сачувана у фрагментима (138 на броју), и из њих се види да је

писао и подучавао у форми кратких и језгровитих изрека, а понекад и забавних изрека (нпр.
„Магарци би више волели сено него блато“). Његов стил изражавања је помало мрачан,
због чега је добио надимак Мрачни (ο σκοτεινός).

Хераклит је понајвише познат по изреци πάντα ρεῖ - све тече, која му се приписује и
која се безразложно сматра центром његове философске мисли. Хераклитова изворна
изрека: „У исту реку не може се двапут ступити, јер онима који ступају у исте реке
надолазе друге воде и изнова друге воде“, заиста говори о сталној променљивости и
кретању, али не представља средиште његове философије, јер та идеја о сталној промени
није хераклитовска, већ својствена свим јонским философима. Међутим, Хераклитов
допринос није у пуком понављању, већ у оригиналности: он иде много даље од тога да се
„све креће“. Та Хераклитова оригиналност се састоји у схватању јединства у мноштвености
и мноштвености у јединству. Према Хераклиту, Једно постоји само у напетости супротности
и та напетост је неопходна да би Једно било јединствено. О томе свједочи фрагмент 80:
„Треба знати да је рат (πόλεμος) заједнички свему, да је правда свађа и да све настаје по
свађи и нужди“. Према томе, за Хераклита стварност јесте Једно, али је она уједно и
мноштво и та јединственост у мноштву је од суштинског значаја. Међутим, шта је то Једно
у мноштву? Хераклит каже: ВАТРА. Коплстон нам напомиње да Хераклитова одлука за ватру
није пуко опонирање Талесу, коме је стварност ВОДА, и Анаксимену, коме је стварност
ВАЗДУХ. Хераклит има други разлог: ватра живи трошећи, тј. преобраћајући материју у себе
(нпр. дрво) – из мноштвености ствари (дрвећа, лишћа, отпада...) настаје ЈЕДНО – ВАТРА.
Опстанак ватре зависи од БОРБЕ (рат - πόλεμος) и НАПЕТОСТИ, од сталног паљења и гашења.
У процесу паљења и гашења ватре Хераклит је разликовао два пута:

1. ПУТ НАДОЛЕ– кад се ватра згусне и претвори у воду, а затим у земљу

2. ПУТ НАГОРЕ – кад се земља истопи у воду, а вода испаравањем иде нагоре.

1
 Међутим, како се у том кретању не изгуби баланс? Хераклит одговара да се та ватра
„с мером1 пали и с мером гаси“, тј. ватра исто толико даје колико и узима (аналогно
модерном закону о очувању енергије). Ниједан пут – ни пут надоле ни пут нагоре – не могу
да нестану, и оба су иста. То Хераклита наводи да заузме релативистички став и каже:
„Добро и зло су једно“. Битно је нагласити да се ватра по Хераклиту никада не гаси, тј. она
се не пали периодично, јединство и мноштво се не смјењују, већ егзистирају заједно. У томе
је разлика изеђу Емпедоклеа и Хераклита.

Говорећи о Једном, Хераклит говори о богу, али не ипостасном, већ пантеистичком.

Бог је свеопшти Ум – ЛОГОС – који је иманентан свим стварима; он је закон који повезује
све ствари у јединство. Ум у човеку је део тог општег Ума и зато човек треба да тежи да
живи у складу са тим свеопштим законом. Човекова душа треба да буде „сува“, тј. да се не
окваси овосветским стварима, већ да се уздигне до Ума – Логоса – свеопштег закона.

Коплстон нас, као хришћански философ, на крају свог излагања о Хераклиту упућује
на сличности Хераклитовог и хришћанског учења: и према Хришћанству, заиста, заједно
егзистира једно и мноштво, па чак и у унутартројичном животу Бога, где је Бог један, а
уједно и Тројица. Такође, наука је доказала да су сваки предмет или биће састављени од
мноштва атома. И Хераклитов говор о настајању из сукоба супротности је потврдив у
свакодневном животу – два различита пола, мушки и женски репродукују потомство.

Парменидово и Мелисово Једно

Парменид

Иако се често претпоставља да је Ксенофан оснивач елејске школе, нигде се не

налазе назнаке да је он икада ишао у Елеју у јужној Италији. Међутим, припадници ове
школе су Ксенофана прихватили за свог покровитеља вероватно из разлога што је био
жестоки противник антропоморфних представа богова и што експлицитно наглашава да
постоји један бог (у монистичком, а не монотеистичком смислу), чиме је веома сличан
елејцима. Ипак, оснивач ове школе, као што је речено, није Ксенофан, већ Парменид из
Елеје. Родио се крајем 6. века пре нове ере. Око 451-449. године, у доби од 65 година,

1
Управо та мера је, како тврди Хераклит, „скривена усклађеност света“.

2
путовао је у Атину и тамо се састао са Сократом. Сачинио је законик свог родног града.
Диоген Лаертије тврди да је Парменид испрва био питагоровац, али да је касније напустио
ту философију ради своје властите.

Из Парменидових фрагмената, који су до нас дошли захваљујући Симпликију (6. век

наше ере), видимо да је писао у стиху.

Сажетак Парменидовог учења: Биће је Једно и оно јесте, а настајање, промена и

множина су привид. Наиме, ако „нешто“ настаје, оно настаје из бића или из небића. Ако
настаје из бића онда то „нешто“ већ јесте и стога оно не настаје, а ако „нешто“ настаје из
небића, онда то „нешто“ јесте ништа, јер из ништа постаје ништа. Закључак: настајање не
постоји – БИЋЕ ЈЕДНОСТАВНО ЈЕСТЕ И ОНО ЈЕ ЈЕДНО. То једно је потпуно, непрекидно и
непокретно, јер је кретање привид. Будући да се кретање опажа чулима, Парменид
одбацује пут чулног поимања и тако први изричито прави веома важно разликовање
између УМА и ЧУЛА – ВЕРОВАЊА и МЊЕЊА.2

Иако говори о разликовању ума и чула – разлици која ће постати темељ идеализма
– Парменид није идеалиста. Иако се до Једног, према Пармениду, стиже мишљењем, он
није сматрао да је Једно мисао. Напротив, он је сматрао да је то Једно просторно коначно,
ограничено, јер за Парменида неограниченост дозвољава промену. Једно је сферичног
облика и према томе МАТЕРИЈАЛНО.

Парменид је утицао на:

1. Емпедокла и Демокрита, који су од Парменида усвојили учење о материјалном

бићу које је непропадљиво и искористили га у свом атомистичком учењу: Материја је
неуништива и непропадљива.

2. Платона, који је преузео тезу о непромењивости бића, које је изједначио са

постојећом трајном идејом.

3. Аристотела – за којег је Парменидово непокретно Једно у ствари БОГ.

Мелис

Мелис је Парменидов ученик са Самоса, који је допунио мишљење свог учитеља. Он

се није слагао са Парменидом да је биће ограничено и коначно, јер онда изван бића мора
постојати НИШТА, а ако је биће ограничено НИЧИМ оно је онда БЕСКОНАЧНО И
НЕОГРАНИЧЕНО, јер не може да постоји празнина изван бића. Иако је Аристотел сматрао

2
Ово разликовање ће касније у делимично измењеном виду бити примењено код Платона.

3
да је Мелисово Једно материјално, Симпликије (6. в. наше ере) нам наводи фрагменат који
доказује да је оно бестелесно.

Софистика, најпознатији софисти, Сократ (допунити – стр. 117-131)

Софисти

У току 5. века пре нове ере у грчким демократијама, каква је била Атина, појавила
се потреба за знањима везаним за учествовање у политичком животу. Сваки атињанин је
сам морао да се брани на суду или да оптужује некога ко му је нанео неправду. У скупштини
су постојале политичке странке које су се речима и говорима бориле за превласт. Атина и
други полиси су пролазили кроз период процвата материјалног и културног живота.

Део таквог друштва били су и софисти, људи који су друге поучавали тим знањима и
први наплаћивали те услуге.

Са софистима почиње антрополошки период грчке филозофије, јер се они нису

бавили природом космоса као ранији филозофи. По легенди Емпедоклов ученик, Горгија
из Леонтина (483-375 г.п.н.е.), чувен по говорничком умећу, закључивао је да се о природи
космоса не може ништа знати, што доказује множина несагласних учења која су се до тада
јавила у филозофији. Сазнање стварности (бића) је тешко и непоуздано, и зато се треба
окренути поузданијим и кориснијим знајима која нам могу помоћи у свакодневном животу
и политици, особито знајима везаним за убеђивање путем лепих и ефектних говора,
знањима која спадају у реторику. Горгија је тврдио да би добар говорник победио правог
лекара у скупштини која би нпр. требало да изабере главног лекара града.

Демокритов ученик, Протагора из Абдере (480-410 г.п.н.е.) чувен је по тези да је

"Човек мера свих ствари". Ова теза је, преко указивања да су сва знања дело човека, дакле
несавршена, уводила неку врсту толеранције међу различитим погледима на свет. Развој
филозофије и богат културни живот довели су до потребе да се сви ти погледи на свет
ослободе међусобног угњетавања. У етичкој сфери, када људи бирају начин живота, та теза
је значила да је свако властан да изабере живот према себи. Обичаји разних људи и народа
су различити и сваки од њих има право да сам одлучи којих ће се обичаја држати.

Међутим, ова теза схватана је и нешто оштрије. "Човек је мера свих ствари" може да
значи и да је за свакога истина оно што се њему чини, да је све подједнако истинито, јер не

4
постоји објективна него само субјективна истина. У овом облику, теза представља
релативизам - одбацивање постојања објективне истине.

Релативизам није био стран софистима. Тај њихов став постао је касније предмет
оштрог спора са Сократом и његовим ученицима.

Ипак, да и софисти нису могли одолети да нека мишљења сматрају бољим, а нека
горим, и поред свег ограђивања о непостојању објективне истине, сведочи разлика, коју су
они увели у филозофију, између онога што је по природи и онога што је по људској
конвенцији, закону или договору. У име те разлике, софисти Антифонт и Хипија су
критиковали грчке представе о неједнакости људи, нпр. разлику између Хелена и варвара,
говорећи да су сви људи по природи једнаки. Други (нпр. Каликле) су тврдили да је опет
превелико уједначавање у правима неприродно, јер природа додељује јачима право да у
својој власти имају слабије и њихова добра. Али су сви сигурно сматрали да је оно што је
"по природи" боље од онога што је само по "конвенцији". Да је то ствар договора
наглашавано је да би се указало да може бити промењено.

Поменутим сукобом између софиста и Сократа отворено је једно трајно питање

филозофије: Мора ли се слобода у размишљању и животу, платити одустатајањем од
објективне истине? Како помирити интуицију о "једној" истини и интуицију о вредности
слободе и легитимности разлика?

Пошто се објективна истина традиционално откривала умом, а не чулима, софисти

су на овај начин пледирали у корист чула као извора сазнања.

Учитељи реторике

Код Горгије највише се, Сократе, дивим томе да никад од њега не би могао чути да
обећаје то (наиме да је учитељ врлине), него исмијава и друге кад чује како то обећавају;
него сматра да (људе) треба чинити вјештима говорити.

Платон, Менон, (наведено према: Херман Дилс, Претсократовци ИИ, стр. 259)

Релативизам

Протагора је први изјавио да о свакој ствари постоје два супротна исказа: он се њима
и служио у својим закључцима, а то је био поступак који је он први увео. Једно од његових
дела почиње овако: "Човек је мера свих ствари: оних које постоје да постоје, а оних што не
постоје да не постоје."

Говорио је обично да душа не значи ништа поред чула, као што прича Платон у
дијалогу Теајтет (или Теетет, прим. В.М.), и да је све истинито. У једном другом делу он

5
почиње овако: "Што се тиче богова, ја немам начина ни да знам да ли они постоје, или да
не постоје. Јер, има много препрека које ометају знање: и сама нејасноћа питања и
краткоћа људског живота." Због овога увода у његову расправу, Атињани га протераше,
његова дела спалише на јавном тргу, пошто су преко гласника покупили све књиге од оних
који су их били набавили.

Он је први затражио награду (хонорар) од сто мина и први је уочио разлику између
глаголских времена; први је истакао важност коришћења правог тренутка, први приредио
јавне утакмице у беседништву и први је створио софизме за људе који воле да расправљају.

Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, стр. 310. ( из превода

изузети наводи на грчком)

Горгија Леонтинац припадао је истој скупини као (они филозофи) који су порекли
критериј, али не на темељу истог смјера (мишљења) као Протагора и његови (сљедбеници).
У спису О небићу или о природи развија он, наиме три темељне поставке (које се)
редослиједом надовезују (једна на другу). Једна је и прва да ништа не постоји, друга да ако
и постоји нешто, за човека је неспознатљиво, а трећа да ако и јест спознатљиво, ни на који
начин не може се саопћити нити учинити разумљивим нашим ближњима.

Херман Диелс, Предсократовци, ИИ том, стр. 263.

Сукобом који смо поменули, између софиста и Сократа, отворено је једно трајно
питање филозофије: Мора ли се слобода у размишљању и животу (коју овде заступају
софисти), платити одустајањем од објективне истине (што је такође њихов став)? Како
помирити интуицију о "једној" истини и интуицију о вредности слободе мишљења и
легитимности разлика? Морамо ли, ако признамо зависност ума од чула, сместивши тако
сазнање у оквире несавршеног људског света, признати и да је све релативно? Расправа
између софиста и Сократа била је само почетак одговарања на ова питања.

Сократ (470-399)

Рођен је од оца Софрониска и мајке Фаинарете у племену Антиохида у општини

Алопека. Иако постоје сведочанства да му је отац био вајар, па чак и тврдње да је сам
Сократ у младости кренуо за овим занатом, то је мало могуће, јер је Сократ служио у војсци
као хоплит (припадник тешко наоружане пешадије), што је изискивало велику очевину, те
указује на то да је Сократ био богатог рода. Мајка му је, како наводи Платон у Тхеаитету,
била примаља – занимање слично данашњој бабици. Сократов период живота уједно

6
представља и најдивнији период атинског процвата – Сократови савременици су били:
Софокле, Еурипид, Есхил, итд.

Сократ је био изузетне физичке грађе, носио је исту одећу и лети и зими, ходао је
бос, био умерен у јелу и пићу, мада је волео симпосионе – пијанке уз дуге ноћне разговоре.
Од младости па све до смрти, Сократ је имао разне поруке од тајанственог гласа или
демона, о чему нас извештава и Платон у Гозби. Иако неки ово тумаче као стање екстазе,
Коплстон сматра да су то, у ствари, продужени наступи духовне одсутности, тј. искљученост
из стварности услед замишљености.

Сократ је већ у двадесетим годинама увидео заблуде космолошких философа и

окренуо се ка човеку. Сократ је на почетку био одушевљен Анаксагорином идејом о Уму,
али се разочарао кад је схватио да тај Ум за Анаксагору представља само средство, справу
(deus ex machina). Иако постоје тврдње да је био на челу школе коју је основао Анаксагора,
Коплстон, на основу порицања од стране самог Сократа, закључује да Сократ никада није
био предводник неке природњачке школе.

На Сократа су нарочито утицале речи делфске пророчице, која је на питање: „Да ли

има мудријег човека од Сократа?“, одговорила да нема. Сократ је сматрао да је одговор
такав управо због тога што је спознао властито незнање. То га је подстакло да још дубље
трага за поузданом и постојаном истином.

Био је ожењен Ксантипом, која му је родила три сина. По причама, била је

џангризаве природе. Сам Сократ је посведочио да је, пошто је научио да живи са
Ксантипом, сада способан да се носи са било којим другим људским бићем, као што јахач
који је навикао на дивље коње са лакоћом јаше мање дивље.

Више пута пред своју смрт Сократ је демонстирарао своју храброст и доследност.
Тако се 404/403. године замерио олигарској влади Тридесеторице, зато што је одбио да
осуди Леонта из Саламине, којег су олигарси намеравали да осуде и отму му имовину.
Вероватно би и Сократ тада био убијен да није дошло до промене власти.

Године 400/399. демократске власти су извеле Сократа на суд, под оптужбом да:

1. Не поштује богове које држава признаје и проповеда нова непозната божанства.

2. Квари омладину.

Тужба је захтевала смртну казну. Прва оптужба није образложива, јер је Сократ
поштовао стара божанства. Међутим, друга оптужба је била кључна: Сократ подстиче
омладину на критички став према атинској демократији, и одгојио је двојицу политичара –
противника демократије, Алкибијада и Критију. Сократ је 399. године изашао на суђење и

7
бранио се сам. Осуђен је на смрт са већином од 60 или 6 гласова у пороти која је сачињавала
500 или 501 члана. Иако му је нуђено изгнанство у замену за смртну казну, Сократ је то
подругљиво одбио, тражећи чак да му се уручи награда. Осуђен је на смрт, али је извршење
казне морало да се одложи за око месец дана, јер се чекао повратак „свете лађе“ са Делоса.
За то време Сократови пријатељи су му припремили бекство, али је он одбио такве
предлоге, јер су супротни његовим начелима. Сократов последњи дан је детаљно описан у
Платоновом Федону: тај дан је Сократ провео са својим пријатељима, разговарајући о
бесмртности душе. Испио је отров кукуте и на самрти рекао: „Критоне, дугујемо петла
Асклепију, пренесите га на жртву стога и не заборавите то.“

Проблем Сократа

Проблем Сократа представља проблем утврђивања правог садржаја његовог учења.

Будући да Сократ није оставио списе иза себе, ми о његовом учењу знамо на основу четири
извора:

1. Ксенофонтови списи

2. Платонови дијалози (Успомене и Гозба)

3. Разни Аристотелови искази

4. Аристофанове Облакиње

Проблем се састоји у томе што различити писци дају различите извештаје о

Сократовом учењу. Тако Ксенофонт Сократа представља као човека који се трудио да ствара
добре људе и грађане и није се интересовао за метафизичке проблеме. С друге стране,
Платон тврди да се Сократ и те како интересовао за метафизичке проблеме: он је творац
теорије идеја. Међутим, Аристотел тврди да учење о идејама не потиче од Сократа, већ да
му то Платон ставља своје мисли у уста. Аристофанов извјештај не даје неке значајне
информације.

Модерни тумачи нису сагласни који је извор веродостојан: Карл Џоел сматра да је
Аристотелово сведочанство једино валидно, Деринг мисли да требамо вјеровати
Ксенофонту, док Британац Тејлор сматра да би требали уважити Платонов извјештај, јер је
он Сократов ученик, и да Платон не би учитељу приписивао своје учење, јер би
савременици одмах реаговали. Коплстон ипак сматра да је Аристотелов извјештај
најтачнији, јер је по њему Платон кроз уста учитеља често износио сопствене идеје, док је
Ксенофонтов Сократ „превише обичан“ и упрошћен.

8
Сократова философска активност

1. Сократ је трагао за ОПШТИМ ДЕФИНИЦИЈАМА. И док су софисти сматрали да је

релативизам у основи стварности, Сократ је твдио да ОПШТИ ПОЈАМ –
ДЕФИНИЦИЈА остаје ИСТИ, док појединачни предмети могу варирати. Коплстон
нам, илустрације ради, наводи пример: Аристотел наводи да су људи „разумне
животиње“ (веродстојније: живуљке) – animal rationale. Међутим, међу људима
постоје интелектуалне разлике, јер неки занемарују дар умности, па су неки
мање, а неки више разумни. То ипак не утиче на општу дефиницију да су људи
„разумне животиње“. Такође, за неке ствари говоримо да су више или мање
лепе, али то не утиче на општи појам лепоте, који је непроменљив. Сократ се
поготово интересује за питање морала, желећи тиме да сузбије релативизам
софиста, који је претио да морал субјективизује. Нпр. према релативистичкој
етици, правда се разликује од града до града, док према Сократу постоји једна
општа дефиниција правде, која је непроменљива. Тако, када говоримо о
различитим приступима правди код градова, треба да се позовемо на општи
принцип правде.
2. Сократ се при закључивању служи идуктивним доказивањем. Међутим, то
доказивање се не користи у сврху доказивања нечег метафизичког, већ
представља пре свега практичну методу. Та практична метода индуктивног
доказивања је ДИЈАЛЕКТИКА или РАЗГОВОР. Тај разговор би обично текао овако:
Сократ би питао саговорника да му објасни шта означава нека реч коју је
изговорио, тврдећи да не зна шта она означава. Након добијеног одговора,
Сократ би похвалио саговорника, али би придодао да постоји једна или две
тешкоће, које би волео да њих двојица отклоне. Саговорник би давао нову
дефиницију појма све док не дође до прикладне дефиниције. Сократ све време
држи разговор под контролом. ПРЕМА ТОМЕ, ДИЈАЛЕКТИКА ИДЕ ОД МАЊЕ
ПРИМЈЕРЕНИХ ДЕФИНИЦИЈА КА ОПШТОЈ ДЕФИНИЦИЈИ. Некад се том методом
није стизало до жељеног резултата, али је циљ остао исти.
3. Сократ није желео да понизи своје саговорнике, мада је то понекад тако
изгледало. Он је истицао да ни сам не зна одређени појам све док се до њега не
дође дијалектички. ОН НИЈЕ ЗНАО, АЛИ ЈЕ ЖЕЛЕО ДА ПРОНАЂЕ ЗНАЊЕ. Сократ
је ову своју методу назвао БАБИЧКОМ – ПОРАЂАЧКОМ, јер је она имала за циљ
да човека наведе да сам дође до одређених закључака. Та „бабичка“ вештина
назива се МАЈЕУТИКА.
4. Значајно место у Сократовом учењу заузима етика, што потврђују и Аристотел и
Платон и Ксенофонт. Код њега је етика неодвојива од политике: ДОБАР И
ИСПРАВАН ЖИВОТ СЕ МОЖЕ ВОДИТИ САМО У ПОЛИСУ. Човек који хоће да води

9
 моралан и исправан живот мора схватити шта је држава и како бити грађанин
исте.
5. Посебно место у Сократовој етици заузима однос знања и врлине. Према
Сократу, знање и врлина су ИСТО, јер човек који зна шта је исправно ће и чинити
исправно. Онај који чини зло, чини га из незнања. Овим Сократ заговара извесни
етички интелектуализам. Аристотел је оповргнуо овакво схватање, јер су људи
понекад свесни да је оно што чине лоше, али ипак то чине. Према Сократу, само
човек који поседује врлину, који живи морално, јесте истински срећан. Мудар
човек зна да је пријатније бити под својом контролом и живети исправно, него
ли бити без самоконтроле. Иако одаје почаст оваквом схватању етике, Коплстон
напомиње да је она ипак превише интелектуалистичка.
6. Будући да су знање и врлина исто, Сократ тврди да се врлина, као и мудрост,
може научити. Као што је лекар научио лекарску вештину, тако је и праведан
научио шта је праведно. Све се може научити.
7. Управо због последњег схватања Сократ није био наклоњен демократији, јер у
њој државу воде људи који нису специјализовани за државничку функцију.
8. Сократ је био политеиста, поштовао је стара грчка божанства, али он није
прихватао митолошке представе о ограниченом знању богова и њиховој
просторној ограничености: богови су свуда и све знају. Пошто све знају, човек
треба да им се моли да му укажу на то шта је добро. Иначе, Сократово виђење
света, па и теологије, је антропоцентрично: све је усклађено тако да би користило
човеку.

Платон

Платонов живот

Платон је један од најзначајнијих философа у историји и вероватно философ који је

извршио највише позитивног утицаја на развој хришћанске религијске философије.

Рођен је 428/427. године у чувеној атинској породици. Отац му се звао Аристон, а

мајка Периктиона (иначе, мајка му је потицала из чувене породице олигарха). Према
Диогену Лаертију, право име му је било Аристокле, али је добио име Платон („широки,
плећати“), због своје физиономије. Имао је два рођена брата, Адеиманта и Глаукона
(појављују се као ликови у Држави), сестру Потоне и полубрата Антифонта (појављује се у
Пармениду), којег је Платонова мајка добила са Пирилампом, за којег се удала након смрти

10
Аристона. Платон је одрастао у кући свога очуха, који је био врло близак пријатељ
продемократски оријентисаног атинског политичара Периклеа. Управо због овог васпитања
на темељима демократије, Платонов анимозитет према демократији не треба тражити у
његовом одгоју, већ у окрутном понашању демократских власти према његовом
учитељу/пријатељу Сократу, или пак у неспособности демократије да изнедри способног
вођу.

Диоген Лаертије извештава да је Платон у почетку изучавао сликарство и писао

песме. Иако је извор непоуздан, Платон је свакако стекао свеобухватно образовање. У
младости се упознао и са хераклитовцем Кратилом, од којег је научио да је свет чулног
опажања свет промене, и стога не може бити извор истинског сазнања, док је од Сократа
научио да се истина може спознати. Платон није био Сократов ученик у класичном смислу,
јер сам Платон тврди да је у почетку хтео да се бави државничким послом и да узме удела
у олигархијској влади, у којој су били и његови рођаци. Међутим, будући да су и олигарси
вршили неправду и насиље над Сократом, Платон се потпуно одрекао политичке каријере.

Платон је био на Сократовом суђењу, али због болести није присуствовао

последњим Сократовим часовима. Платон је, према извештајима, доста путовао после
Сократове смрти. Тако се наводе Кирена, Италија и Египат, као дестинације које је Платон
посетио. Веродостојност ових извора је упитна, јер Платон нас нпр. ничим не упућује на то
да је он посетио Египат. Ипак, ако га је посетио, то је морао учинити 395. године, након чега
се вратио у Атину и, према професору Ритеру, учествовао у коринтским ратовима. Међутим,
Платон је сигурно посетио Италију и Сицилију кад му је било 40 година. Тамо је позван на
двор сиракушког тиранина Дионисија Старијег. На двору се спријатељио са Дионисијевим
шураком Дионом. Будући да је био отворен, Платон је изазвао тиранинов гњев, па га је овај
продао у робље у Егину. Платона је на крају откупио неки човек из Кирене и вратио га у
родну Атину. Ако је прича веродостојна, одиграла се 388. године.

По повратку у Атину, 387. године, Платон оснива Академију, близу светилишта хероја
Академа. Академија је први европски универзитет, јер се у њој није поучавала само
философија, већ и математика, астрономија и физика. Академија је врло брзо постала
популарна, тако да су млади из свих делова Хеладе хрлили у њу. Битно је нагласити да
дисциплине које су се изучавале у Академији нису имале чисто практичну примену. У
Академији се наука изучавала ради саме науке, а не ради практичне користи (нпр. у
политичком животу). Платон је веровао да државник одгојен у таквом окружењу неће
постати опортуниста, већ да ће иступати храбро и доследно својим убеђењима.

Платон је предавао у Академији. До нас нису дошла његова предавања , већ његови
популарни списи – дијалози. Треба знати да се учење изнето у дијалозима увелико
разликује од учења изношеног у Академији, јер, како тврди сам Платон, на предавањима

11
се до учења долазило спонтано. Управо у томе треба тражити разлог огоромне разлике
између појединих Платонових и Аристотелових ставова, јер, док су до нас дошли Платонови
популарни списи – дијалози, дотле су до нас дошла Аристотелова предавања.

Након смрти тиранина Диона, Платон је 367. године и други пут отишао у Сиракузу,
на позив свога пријатеља Диона. Тамо је поучавао новог сиракушког владара Дионисија
Млађег, али се због свађе Диона и Дионисија убрзо вратио у Атину. Због учесталих молби
Дионисија Млађег, Платон 361. године и трећи пут путује у Сиракузу, а у Атину се враћа 360.
године. Након Дионисија Млађег, Дион се прогласио за господара Сиракузе, али је убијен
након четири године владања. То је разочарало Платона, јер је сматрао да ће Дион као
владар-философ дуго управљати Сиракузом. Платон умире 348/ 347. године.

Платонови списи

Ми данас поседујемо целокупан корпус Платонових дијалога, јер се у познијој

антици нигде не спомиње неки Платонов спис, који није дошао до нас. Међутим, као што
је већ поменуто, ми не поседујемо записе Платонових предавања, која су била далеко више
философскија, јер су била намењена философима, док су Платонови дијалози намењени
образованим лаицима. Ипак, Коплстон сматра да не треба сматрати да је Платоново учење
изнето у дијалозима опречно учењу предаваном у Академији.

До нас су Платонови списи дошли из рукописа неког Трасила с почетка наше ере. У
тој збирци је садржано 36 Платонових дијалога. Међутим, колико их је од тог броја
аутентично, будући да су многи одбацивали аутентичност појединих Платонових списа?

1. Дијалози који се не прихватају као аутетнични су: Алкибијад 2, Хипарх, Ривалес,

Теаг, Клитофонт, Миној – 6 на броју.

2. Аутентичност следећих дијалога је спорна: Алкибијад 1, Ион, Менексен (Аристотел

је овај спис сматрао аутентичним), Хипија Већи, Епином, Писма (6, 7. и 8. писмо се углавном
сматрају аутентичним) – 6 на броју.

Осталих 24 списа се сматрају аутентичним.

Метода утврђивања хронологије списа:

1. Језик – Представља критеријум који је од највеће помоћи приликом утврђивања

хронологије Платонових списа. Платон у својим списима пре првог путовања на
Сицилију често користи изразе τί μήν - зацело, γε μήν – али ипак и ἀλλα μήν – осим
тога. У позним Платоновим списима, нпр. Закони се примећује опадање свежине и
драмске снаге, као и употреба стила који је Исократ увео у античку прозу, што се не
може приметити у Држави, која представља рани Платонов спис.

12
 2. Сведочанство античких писаца – Нпр. Аристотел напомиње да су Закони написани
после Државе. Међутим, нека се сведочанства не могу прихватити, као нпр.
сведочанство Диогена Лаертија да је Федар најранији Платонов дијалог, јер то
Диоген закључује на основу тога што се Платон у Федру бави љубављу, што није
адекватан доказ.

3. Упућивања на историјске личности и догађаје – Иако упућивања у дијалозима нису

експлицтна, ипак нам дају јасне смернице. Тако нпр. у Федону се спомиње Сократова
смрт и на основу тога ми знамо да је Федон написан после Сократове смрти.
Међутим, ова метода нам не говори колико је времена прошло од извесног
догађаја, у овом случају од Сократове смрти.

4. Међусобно упућивање једног дијалога на други – Нпр. Тимај упућује на Државу, што
значи да је Држава написана пре Тимаја.

5. Утврђивање хронологије на основу садржаја дијалога – Ова метода није сасвим

поуздана. Нпр. ако се о одређеној теми нашироко распреда у дијалогу X, док се иста
само спорадично спомиње у дијалогу Y, неко би по мери развоја закључио да је
дијалог Y настао прије дијалога X. Међутим, такво закључивање је исхитрено, јер је
могуће закључити и да је дијалог X настао први и да писац не жели да шири тему,
јер је раније о томе говорио. Иако има ове недостатке, ова метода нам и те како
може бити од користи када дијалоге са сличном тематиком ставља у исти период
постанка.

6. Разлике у уметничкој изграђености дијалога – Нпр. млађи Платонови дијалози

садрже више уметничког и шаљивог стила, док у познијим дијалозима преовладава
теоријска философија, а уметнички и стилски тон јењава.

Хронологија дела је следећа:

1. Сократски период – Платон још увек под утицајем Сократовог става: Апологија,
Критон, Еутифрон, Лахет, Ион, Протагора, Хармид, Лисид, Држава. (Дела овог
периода су написана пре 1. путовања у Сицилију)

2. Прелазно раздобље – Платон тражи пут ка својим властитим поставкама: Горгија,

Менон, Еутидем, Хипија 1, Хипија 2, Кратил, Менексен. (Дела овог периода су
написана пре 1. путовања у Сицилију)

3. Доба зрелости – Платон је дошао до својих властитих замисли: Гозба, Федон,

Држава, Федар. (Дела овог периода су написана између 1. и 2. путовања на
Сицилију)

13
 4. Списи позног доба – Тхеаитет, Парменид, Софист, Државник, Филеб, Тимај,
Критија, Закони и Додатак Законима, Седмо и Осмо писмо. (Већина дела овог
периода су између 2. и 3. путовања, док су Тимај, Критија, Закони, Епином и Писма
написани после 3. путовања)

Теорија сазнања

Платонова теорија сазнања није систематски изложена. Платон чак у Тхеаитету

има негативан став према конвенционалном схватању сазнања као чулног опажања. Свој
позитиван став према сазнању Платон је изнео у Држави. Платонова епистемологија је уско
везана са онтологијом: њега не интересује првенствено како нешто сазнати, већ шта је први
предмет сазнања.

1. Знање није чулно опажање.

Своје учење о знању Платон је наследио од Сократа: право истинско знање

егзистира независно од варљивих и променљивих чулних утисака или субјективног
мњења; оно је могуће само као објективно и универзално ваљано знање. Платон у
Тхеаитету прво побија погрешне теорије о сазнању. Тако он побија Протагорину
мисао да је сазнање исто што и чулно опажање. Платон тврди да сазнање мора бити
(1) поуздано и (2) сазнање онога што јесте, а чулно опажање то никако није. Наиме,
Платон то чини овако: Сократ у дијалогу са младим математичарем Тхеаитетом пита
истог шта је знање. Тхеаитет прво одговара да је знање геометрија, науке и друге
вештине, али му Сократ понавља да није питао шта се све може знати и шта се све
зна, већ шта знање јесте (још један доказ повезаности епистемологије и онтологије).
Тхеаитет затим одговара да је знање једнако чулно опажање, мислећи првенствено
на виђење. Сократ му доказује да је виђење – чулно опажање субјективно, јер један
предмет се некоме може учинити бео, а другоме сив, некоме топао, некоме хладан,
некоме леп, некоме ружан. Такође, ако би чулно опажање било једнако знању, онда
би свако од нас био мудрац, јер сви опажамо исти појмовни свет. Исто тако, човек
који је неку ствар видео раније и данас је се сећа, не би ту ствар познавао, јер је не
види. Зато не стоји Протагорина теза да је човек/појединац мера свих ствари, јер би
сваки појединац поседовао истину различиту од другог човека.

На крају, Сократ резимира (1) да опажање није читаво знање и (2) и да

опажање чак и унутар свог подручја није знање. 1) Чулно опажање није целокупно
знање, јер се нпр. математика не опажа чулно, као ни карактеристике одређене
особе, које се пре свега сазнају умом. 2) Опажање чак и унутар свог подручја није
знање, јер су наша чула варљива, а тај недостатак надокнађује ум. Коплстон наводи
14
 пример пруге: Ми видимо да се две паралелне линије шина спајају негде у
хоризонту. Међутим, ми знамо да су оне и даље паралелне.

2. Знање није, напросто, истинито схватање.

Тхеаитет тврди да је знање истинито схватање. Ову трдњу Сократ побија, на

начин што неко може рећи неки суд, а да тај који га изриче уопште не зна да ли је тај
суд истинит. Нпр. ја могу рећи: „Обама и Путин сада разговарају телефоном“ – ја
могу рећи истину (погодити), а да притом не знам да ли они разговарају. С друге
стране, може се десити да неко буде оптужен за нешто за шта није крив и сви докази
говоре против њега. Када би бранио неки уверљив адвокат и придобио пороту да га
ослободе, порота би тада била истинит суд, јер је ослободила невиног човека, али
се њихова одлука не би заснивала на знању, већ на убеђењу.

3. Знање није истинито схватање нити разјашњење.

Истинито схватање може да буде истинито веровање, али истинито веровање

није исто што и знање. Међутим, Тхеаитет сматра да је онда потребно једно
разјашњење које би претворило истинито веровање у знање. Сократ сматра да
разјашњење као поступак свођења на мање делове и елементе од чега се нешто
састоји не води ка истини. Нпр. ако би неки човек знао да наброји поступак решења
неког математичког проблема захваљујући искључиво томе што је научио напамет
тај поступак, а притом не схвата логичку везу између елемената задатка, он не би
имао знање о том. Такође, знање о нечему или некоме се не састоји у проналажењу
особине која тог/то разликује од нечег другог, јер је то проналажење разлика врло
често субјективно и површно.

4. Истинско знање.

Платон је сматрао, за разлику од Протагоре, да знање може да се постигне и

да оно мора бити (1) непогрешиво знање и (2) знање оног стварног. Чулно опажање
и лично убеђење не поседује такве квалитете. Платон, следујући Хераклиту,
закључује да се предмети чулног опажања увек налазе у стању промене – како се
мења ракурс и време гледања, мења се и предмет. Примера ради, ако кажемо:
„Атински суд је добар“, подразумевамо да је он по суштини добар. Међутим, тај
устав се може врло лако променити и постати „лош“, што значи да он није више
„добар“. Из тога следи да доброта није његова суштина. Платон даље закључује:
Појединачне ствари (нпр. устав) се мењају и знање о њима се мења, док опште
ствари увек остају исте (појам „добра“ не зависи од тога да ли је устав измењен или
не). Ово Платоново учење происходи из његовог учења о идејама – свету општости

15
 који је непромењив и стоји насупрот чулном свету – својој рефлексији – који је
променљив.

Платонов позитиван став према сазнању изнет је у његовом делу Држава. Платон у
Држави разликује мњење (δόξα) и знаност (ἐπιστήμη): док се мњење бави сликама,
обрисима, светом променљивости (нпр. атински устав), дотле је знаност заинтересована за
архетипове, праначела, непроменљиву стварност (појам добра). Платон ова два појма
раслојава на по два степена. Тако δόξα на нижем ступњу обухвата „нагађање“ (εἰκασια): то
је када неки ретор убеди неког човека да су праведне и исправне ствари, које нису ни у
складу са нпр. атинским уставом. Оне су привид привида: нпр. када човек за слику човека
мисли да је стварна. На вишем ступњу δόξα обухвата „веровање“ (πίστις), које за правду
прихвата нпр. правду атинских закона – привид. Пίστις представља сену узвишених
архетипова.

Горњи, виши степен – степен знања - ἐπιστήμη - је повезан не са чулним и видљивим

свијетом - τα ὸρατά – већ са умним – νοητά - и невидљивим ἀορατά. И овде Платон степенује
сазнање: Сазнање које се стиче резоновањем – разумом – διάνοια представља посредничко
сазнање – διάνοια посредује између δόξα и ἐπιστήμη. Нпр. математичари и геометричари,
иако се не ослањају на чулно, већ на свој разум, они ипак не иду „иза својих хипотетичких
премиса“ и не допиру до првих почетака - ἀρχαί. Аристотел нам сведочи да је Платон
тврдио да се матетматички ентитети - τα μαθηματικά – налазе – посредују између идеја и
чулних ствари: они се разликују од чулних ствари по томе што су вечни и непокретни, а од
идеја по томе што их има много сличних, док је идеја само једна. Платон је, наиме, сматрао
да постоје цели бројеви као идеје, који су засебни и нису збир два броја (нпр. 2 није настало
од 1 + 1). Математичар који је још на равни резоновања (διάνοια) бави се мноштвом бројева
и не може да појми њихов архетип. Исти случај је са геометријом.

На крају ћемо представити највеће духовно стање – највећи степен знања. До овог
степена знања долази се преко претпоставки разумског одсека (διάνοια), које се прелазе и
долази се до виших начела. Овај поступак преласка од нижег ка вишем је поступак
дијалектике. У том поступку ум се не користи сликама, већ напредује помоћу идеја, тј.
преко апстрактног резоновања. Када схвати прва начела, ум се спушта ка закључцима који
из тих начела происходе.

Своје епистемолошко учење Платон износи у својој 7. књизи Државе у чувеном

Миту о пећини. Алегорија тече овако: Замислимо једну подземну пећину, при крају које
стоји ред људских бића, затвореника од детињства, окованих и погледом усмерених ка
унутрашњем зиду пећине, тако да никада не могу видети сунчеву светлост, која се пробија
кроз отвор на пећини. Иза њихових леђа налази се ватра, а између ватре и њих нека
издигнута стаза, мали зид или застор. Том стазом пролазе људи који носе кипове животиња

16
и других предмета. Одсјај – сенке тих ликова затвореници виде на крају пећине, али не могу
да виде саме предмете. Према Платону, овако затворени људи символично представљају
већину човечанства, која целог живота остане на нивоу нагађања (εἰκασια), свет схватају
искривљено „према њиховим властитим страстима и предрасудама“. Они чак и кад би се
ослободили и угледали стварне облике, они их не би препознали као стварне, јер би им се,
острашћеним са сенкама, сене учиниле стварнијим. Међутим, ако би један одбегли
заробљеник пећине остао дуже на светлости и почео се привикавати на њу, он би био у
могућности да гледа стварне облике и резонује их, а своје пређашње другове види као
затворенике. Међутим, он је сада у стању вјеровања (πίστις) и није се још уздигао до света
умствене стварности. Ако истраје и потпуно напусти пећину, те угледа Сунчеву светлост, он
ће бити у стању да гледа свет јасних предмета, па и, мада с великим напором, само Сунце
– идеју Добра. Он ће се тада налазити у стању умног сазнања – νόησις. Ако би тај човек
покушао да се врати у пећину, не би могао добро да види због изенанадног мрака. Ако би
покушао да просветли затворенике, они би га погубили као прекршиоца њиховог закона
(вероватно алузија на Сократа).

Ова алегорија јасно показује да је напредовање у знању Платон доживљавао не као

аутоматски ток, већ као напрезање и духовно вежбање.

На послетку, треба знати да је Платонова епистемологија оставила утицај на

хришћанску гносеологију. Тако Псевдо-Дионисије свој апофатички доживљај сазнања Бога
увелико ослања на Платонову и неоплатоничарску епистемологију.

Теорија идеја

Учење о идејама представља једну од најзанимљивијих отворених и незавршених

тематика у историји човечанства. Теорију идеја многи сматрају круцијалним моментом
Платоновог опуса. Међутим, по систематском изношењу теорије идеја наговестићу да ипак
постоји битнији моменат Платоновог учења, који је део такозваног Платоновог ἂγραφα
δὀγματα – неписаног учења.

У својој епохалној Држави, Платон нам износи тврдњу да кад год нека множина
ствари има заједнички назив (нпр. дрво, сто, Марко, Петар, Ана су ЛЕПИ), она има и
одговарајућу идеју. Ти општи појмови нису субјектвини, већ представљају објективне
суштине. Тако су се искристалисале Доброта и Лепота као објективне суштине, што свакако
представља утицај Платоновог раног заноса моралом и естетиком. Касније Платон
закључује да све остале ствари представљају само сенку објективних суштина – идеја или
форми (ίδέαι или εἲδη). Треба знати да Платонове идеје не одговарају нашем устаљеном
схаватању идеје као субјективног појма или замисли („Синула ми је идеја.“). Као што је већ
поменуто, идеје представљају објективне суштине, а Платон употребљава термин „идеје“

17
због ограничености људског језика у домену метафизичког говора. Коплстон нам даље
излаже кратак сажетак Платонове теорије идеја: Ствари које обухватамо општим
појмовима представљају објективне идеје које постоје у свом сопственом
трансценденталном свету. Чулне ствари су одраз тих општости и, за разлику од идеја,
подложне су промени и за њих се никада не може рећи да истински постоје.

Идеје по Платону несумњиво постоје у неком свом одвојеном свету. Међутим,

Платон овде, по Коплстону, не подразумева просторну одвојеност, већ да поседују
реалност независну од чулних ствари. Доказ да идеје не егзистирају на неком оностраном
месту лежи у чињеници да су идеје умне, бестелесне, а оно што је бестелесно не може
постојати на „неком месту“.

Платонову теорију идеја критиковао је Аристотел, сматрајући да идеје не могу бити

образац наше стварности и уједно одвојене од света. У својој критици теорије идеја
Аристотел тврди да, према платоновцима, идеје постоје одвојено од чулних ствари. Али
како нешто због чега нека ствар јесте оно што јесте, може постојати одвојено од те ствари
коју би својим присуством требало да чини? У Тимају Платон јасно каже да бог или
„демијург“ ствара чулни свет по узору на идеје. То би значило да идеје не само да постоје
одвојено од чулних ствари, које су моделоване према њима, него да истовремено постоје
одвојено и од бога, који их узима за свој узор.

Коплстон нам даље износи развој теорије идеја кроз Платонове дијалоге:

1. У Федону Платон, посредовањем Сократа, каже да се истина не може достићи

телесним очима, нити се она налази у појединачним предметима, који се
мењају, већ у „лепоти по себи, доброти по себи и величини по себи.“ Коплстон
нам, цитирањем овог дела, жели нагласити да теорија идеја изворно потиче од
Сократа, и то у виду хипотезе. Стога је неосновано тврдити да у Федону Платон
експлицитно тврди да су идеје неке одвојене општости.

2. У Гозби Платон, кроз уста пророчице Диотиме, дефинише да је Лепота по себи,

тј. идеја лепоте, она „што је вечна и што нити постаје нити пропада, нити се
множи нити нестаје; што није с једне стране лепа, а с друге ружна; нити што је
данас лепа, а сутра не; нити што је према овоме лепа, а према ономе ружна; нити
овде лепа, а тамо ружна, као да је само за неке лепа, а за друге ружна.“ Даље, та
се лепота „не може исказати ни као неко лепо лице, нити као лепе руке, нити
као ишта друго што припада телу...“ Суштина Лепоте није пуки појам, већ
поседује објективну реалност. Та Лепота је трансцендентна и иманентна:
недоступна чулима и схватљива искључиво умом. Она је последње начело.

18
3. Ако је Лепота последње начело, њу треба изједначити са чистим Добром из
Државе. Идеју Добра Платон назива Сунцем, чија светлост чини предмете
природе видљивим за све, и стога је извор њихове вредности, ваљаности и
лепоте. Добро није само сазнајно начело већ и онтолошко начело, начело
бивствовања. Према томе идеја Добра из Државе = идеји Лепог из Гозбе.
Аристотел у Еудемовој етици изједначава Добро са Једним – са Апсолутом у
којем се феномени отеловљују, учествствују (μέθαξις) и подржавају (μίμησις).
Коплстон добро закључује да су Добро, Лепо и Једно за Платона једно те исто и
да интелигибилни свет своје постојање дугује Једном. То Једно Коплстон тумачи
као божанско биће. Иако у Тимају Платон учи да „демијург“ ствара ствари овог
света према моделу идеја, тј. да је он обликоватељ условљен Једним, Коплстон
сматра да под „демијургом“ треба подразумевати деловање ума у свету, док под
Једним треба подразумевати самог Бога – трансцендентног и неспознатљивог,
како су Га доживљавали неоплатоничари и ареопагитски мистичари. Ипак, у
Држави је дат модел познања Једнога, а то је дијалектика.

4. У Федру Платон јасно наглашава да су идеалне форме и облици обухваћени

начелом бивствовања – Једним, или пак своје постојање дугују Једном.

5. У Пармениду Сократ наглашава да идеје могу бити идеје: једног, мноштва,

сличности, лепог, доброг, праведног, али не и идеје прљавштине, прашине, итд.
Јулиус Штенцл добро примећује да је Платон, као наследник овог Сократовог
схватања, идејама првобитно давао вредносно значење.

Такође, у Пармениду се разматра питање о односу појединачних ствари и

идеја. Према Сократу, тај однос се може описати на два начина: 1. као
учествовање – μέθαξις – појединачног предмета у идеји и 2. као подражавање –
μίμησις – гдје се идеја сматра као узор – παραδιγμα, а појединачни предмети као
слике и одрази – μιμηατα. Парменид побија и први и други начин одношења: 1.
Ако идеје учествују у појединачним стварима у потпуности, онда ће свака
појединачна ствар поседовати потпуност идеје – противречно, а ако идеје
учествују у појединачним стварима делимично, онда су оне дељиве, а уједно и
јединствене – такође противречно. 2. Ако појединачни предмети подражавају
идеје то може значити и да идеје подражавају чулне ствари. Чини се да је Платон
остао недоречен по питању односа појединачних ствари и идеја.

Поред наведеног, у Пармениду се износи и констатација да су идеје

несазнатљиве. Ми можемо познати односе овога света, нпр. однос роба и
господара, али однос господства по себи и ропства по себи не можемо познати.

19
 6. У Софисту Платон доказује да идеје уједно могу да буду и једно и мноштво. На
пример, појам „живо биће“ уједно означава једно, али и мноштво, јер
подразумева различите врсте живих бића (човек, коњ, крава, итд). Међу идејама
постоји заједница (κοινωνία) и све оне чине хијерархију подређену Једном као
највишој свепрожимајућој идеји. Хијерархија – деоба идеја, води од уопштеног
до недељиве идеје - ἂτομα εἲδη испод које постоји само појединачна ствар.
Треба нагласити да у Софисту Платон делимично одустаје од начела о
непроменљивом карактеру идеја, сматрајући да у њихово постојање мора да
буде укључено и духовно кретање.
7. У Тимају Платон показује како настају чулне појединости. Чулни свет настаје као
дело демијурга, који обликује (било би погрешно рећи ствара, јер је за Старе Грке
угрожавање вечности космоса била највећа бласфемија) свет по узору на идеје.

По систематском излагању теорије идеја у дијалозима, Коплстон приступа

објашњењу апорије: „Шта је то Једно и да ли се Једно или демијург могу поистоветити са
божанским бићем?“ Иако је доста опрезан, Коплстон латентно потенцира на томе да је
Једно = Бог, а демијург = ум. На крају сам признаје да је сво Платовно учење о идејама у
доменима хипотеза и да га је сам Платон тако доживљавао.

На крају Коплстон приступа математичком аспекту теорије идеја. У разјашњавању

теорије сазнања, Коплстон је напомињао да код Платона математички ентитети посредују
између наше стварности и идеја. Па и не само то: Платон изједначава идеје и бројеве.
Разлог томе треба тражити у покушају рационализације идеја од стране самог Платона, али
и у самој природи бројева и математике. Сама математика је установљена на неким вишим
законима, који нису објашњиви, нпр. зашто је број 3, 14 толико битан у у израчунавању
круга. Коплстон осуђује панматематизирање стварности, јер то води у рационализацију,
онакву у какву су упали Спиноза (механизација старности) и Хегел (логика). Но, Платон је
уједно и мистичар који говори о метафизичким идејама и дијалектици и уједно
математичар и рационалиста. Коплстон нам на личном примеру Декарта и Спинозе, који
су, иако математичари, уједно били и религиозни мистици, показује да тај спој није
немогућ.

Платон је направио огроман заокрет: отргнуо се из материјализма предсократоваца

и окренуо се ка идеализму. Штавише, Платон је са теоријом о идејама направио заокрет у
односу на софисте, па чак и на свог пријатеља Сократа: 1. У односу на софисте, јер његова
теза о дијалектичом познању опонира релативности знања код софиста 2. У односу на
Сократа, јер је домен идеја проширио са етичког и естетичког, на онтолошки план. Свакако
не може се оспорити да његова теорија идеја има недостатака и недоречености.

20
 По професору Богољубу Шијаковићу (Огледање у контексту) много је битније
Платоново учење о начелима, које спада у домен његовог неписаног унутаракадемијског
учења, него ли учење о идејама. По њему, начела – једно и неодређено двојство –
представљају утемељење идеја и последње утемељење стварности.

Платонова психологија

Платоново учење о души није ни слично психолошким схватањима претходних

космолошких школа, у којима је душа била свођена на ваздух, ватру или атоме. Платон, за
разлику од својих претходника није материјалиста, већ спиритуалиста. Према њему, душа
се јасно разликује од тела; она је човеков најдрагоценији посед и брига о души треба да
буде човекова главна преокупација. Душа не може да буде пука секундарна појава, нити
само „склад“ тела, како то тврди Симија из дијалога Федон, која ишчезава са смрћу тела,
јер би то, како добро примећује Сократ у истом дијалогу, значило да су душе складнијих
тела „складније“ од других, тј. више душе од других душа. Душа је извор кретања и мора
да управља њиме. Душа је једина од постојећих ствари која може поседовати ум.

Иако постоје разлике између душе и тела, Платон не пориче то да се на душу може
деловати телом или преко тела. У Држави он међу саставне делове правилног образовања
душе укључује и физичко васпитање, а одбацује неке врсте музике због њиховог штетног
деловања на душу. За болесне душе највећи су кривци погрешно васпитање, лоша храна и
погубно деловање околине.

Платон нам у Држави и Тимају саопштава да душа има троделну поделу (учење које
вероватно потиче од питагорејаца). Душа се састоји из:

1. РАЗУМНОГ ДЕЛА Το λογιστικόν – разум – разликује човека од неразумне

животиње – он је највиши елемент или формално начело душе, бесмртно и
сродно божанском. Две друге димензије душе подложне су пропадању. Од њих
је вољни део племенитији и савезник је ума, али га сусрећемо и код животиња.
Платон разумски део смешта у главу, вољни у груди (срце), а пожудни испод
појаса.

2. СРЧАНОГ ИЛИ ВОЉНОГ ДЕЛА – το θυμοειδές – Овај део душе је племенитији од

пожудног дела и, мада се среће и код животиња, требало би да буде савезник
ума.

3. ПОЖУДНОГ ДЕЛА - το ἐπιθυμητικόν – представља телесне жеље, јер разумски део

има своје засебне жеље – нпр. жељу за истином.

21
 Иако је Платон у дијалозима често тврдио да је душа бесмртна, у Тимају се изричито
тврди да је бесмртан само разумски дио душе. Разум је „божански елемент“ који је сачинио
демијург од истих састојака од којих је створио Душу света. Чувена је прича из Федра, која
најбоље одсликава међусобни однос три дела: Разумски део је кочијаш, док су срчани
(вољни) и пожудни део два запрегнута коња. Први коњ – воља се повинује наредбама
кочијаша – разума, док се други део – пожуда, иако слуша наредбе кочијаша, опходи по
сопственом нахођењу. Стога се овај лоши коњ мора обуздавати бичем. Треба знати да се
ова подела не односи на материјални, већ на функционални аспекат душе.

Занимљиви су Платонови докази о бесмртности душе:

1. Након сна долази буђење и након буђења долази сан. То значи да након живота
долази смрт, али и након смрти долази живот. Ово је типичан пример јелинске
претпоставке о вечитом кретању.
2. Човек познаје извесне вредности и знања, које га нико није научио у овом свету.
То значи да је душа морала постојати и пре сједињења с телом. Стога Платон (тј.
Сократ) говори о учењу као сећању – мајеутика.
3. Душа је једина у могућности да се издигне изнад пропадљивог и приближи
вечним идејама. Стога је она ближа оном божанском, него смртном – она је, као
и божанско, бесмртна и непроменљива.
4. У Федону, Сократ се противи мишљењу Кебета, који тврди да узастопно сељење
душе из тела у тело може да је исцрпи. Сократ тврди да, као што ватра не
допушта хладноћу у себи, тако ни идеја живота, коју поседује душа, не може
допустити идеју „смрти“ у себи.
5. Душу онтолошки не уништава њено унутрашње кварење, јер се може десити да
неправедан и зао човек дуже живи од праведног и доброг.
6. Оно што даје постојање нечему, а и само добија постојање од некога, може да
престане да живи кад му давалац постојања узме исто. То је доказ да је душа
самопокрећуће начело и сама извор свог кретања – она као почетак мора да буде
нестворена и бесмртна.

Платон је, иако је често говорио о души, сматрао да човек може говорити само о
томе на шта душа личи, док је говор о томе шта душа јесте домен бога. Стога треба знати
да је Платонова психологија више етичка, него догматска.

Платонове мисли о души су доста утицале на Хришћанство, поготово западно

(Августина). Међутим, хришћанска мисао од својих почетака никада није прихватала
онтолошко порекло душе – душа је створена, као и све остало – што је било у контрадикцији
са јелинским схватањем света – светске душе – као вечно постојећих. Хришћанство, такође,

22
никад није прихватило учење о реинкарнацији, сеоби душа, којим је Платон покушао да
објасни идеју „киклос етос“ као и знања која људи поседују, а која нису стекли учењем.

Теорија морала

Платонова етика је евдемонистичка (евдемониа – срећа), јер је усмерена ка

постизању највишег добра. Поседовање таквог добра, према Платону, представља
истинску људску срећу. За Платона, то највише „добро“ подудара се са развитком човека
као умног и моралног бића. То потврђује Сократ у Филебу, који насупрот Протарховог
схватања да се добро састоји у задовољству, сматра да се добро састоји у мудрости. Разлог
томе јесте у чињеници да је задовољство (мисли се на телесно задовољство) увек лишено
умног аспекта, па се према томе човек не разликује од животиња. Међутим, Платон није
апсолутни противник телесних уживања; он допушта умно уживање, па чак и неке
нешкодиве пориве, који се дозирају с мером. Добро одмерена мешавина разума и
уживања чини човека достојанственим и моралним, а самим тим и срећним. Треба знати
да Платон не окреће у потпуности леђа овоме свету: потребно је познавати овосветске
законитости, али је и потребно знати да је овај свет само сиромашна копија идеалног света.

Дакле, тајна мешавина која чини добар живот јесте мера или сразмера. Да би нешто
било добро, оно мора бити уједно сразмерно и лепо. У тој мешавини прво место припада
правовремености (1), друго сразмери (2), треће уму (3), четврто наукама (4), пето духовним
задовољствима (5) и шесто умереном задовољству пожуде (6).

Ипак, највеће добро – срећу – човек постиже спознавањем Бога. Ово све сачињава
човеково истинско добро, а човека Ерос покреће да тежи ка том добру. Будући да је Бог
мера свих ствари, човек је узвишен онолико колико Му се приближи. Умерен човек Богу је
драг, јер му је сличан. Такође, Богу је сличан и човек који је праведан, побожан и који му
приноси жртве, али напомиње да су жртве безбожних и злих људи неприхватљиве за
богове. Платон каже да је божанска срећа узрок људске среће.

У Платоновој етици значајно место заузима врлина. Платон је прихватио Сократово

изједначавање врлине и знања – ићи за оним што је врлинско, добро и корисно је мудрост.
Разне врлине (доброта, храброст, пожртвованост) су сједињени у мудрости, јер нпр. храбри
војник који не иступа из битке је уједно и мудар, јер је свестан које су последице тог
иступања (губитак војничког морала, достојанства, губитак отаџбине). Према Платону,
истинско знање о врлини поседује философ, док софист поседује само штуро и делимично
знање.

ЗАКЉУЧАК: Рећи да је врлина једнака знању значи да она није релативан,

променљиви термин, већ домен онога што се само по себи не мења.

23
 Платон је сматрао да нико не чини зло са знањем или хотимице. Они који чине зло,
дакле, чине га са незналачким уверењем да је то за њих корисно и добро. Платон то
сликовито објашњава: кочијаш (разум) који не може да обузда непослушног коња (страсти)
је незналица. Човек који бира зло сматра да је оно за њега добро, али не види његову
привременост и да је право добро постојано.

У Држави Платон разматра четири основне врлине: 1. мудрост – врлина умног дела
душе 2. храброст – врлина срчаног (вољног) дела душе 3. умереност – врлина која се састоји
у јединству вољног и пожудног дела душе 4. праведност – општа врлина својствена сваком
делу душе.

Треба напоменути да у истом дијалогу Сократ побија Полемархову тезу да

пријатељима треба чинити добро, а непријатељима зло, јер ако чинимо неком ко је лош
зло, ми га чинимо још горим, а учинити некога горим није праведно.

У Горгији Платон закључује да је боље трпети неправду, него је наносити, јер

чињење неправде чини душу поквареном и злом, што је највећа несрећа која може да
задеси човека. Овом констатацијом Платон опонира софисту Каликлу (Ничеов узор) по
којем су праведност и остале етичке принципе створили слабији и немоћни да би обуздали
оне који су по природи јачи. По њему, јачи има право над слабијим, тј. право = моћ.
Међутим, Сократ побија ову тврдњу, јер сматра да ако је неко природно јак, онда не би био
обуздан, што ти Каликлеови „природно јаки људи“ заиста јесу – обуздани су законом.
Каликле, такође, сматра да човек не треба обуздавати своје нагоне. Сократ и то побија,
сматрајући таквог човека као шупљу бачву, у коју се увек нешто досипа, али она никада није
пуна, јер су нагони незасити.

Држава

Платонова теорија политике је нераздвојива од његове етике. Наиме, Платон се

бавио проблемом људске среће и доброг живота, а људска срећа и добар живот су, за
Платона као и за сваког древног Хелена, могући само у полису (град-држава). Држава је
природна установа и човек је политичко биће (zoon politikon) и срећа државе није
независна од среће појединца и обрнуто. Стога Платон није могао да прихвати да постоји
један морал за појединца, а други за државу. Држава изнад свега мора бити морална и њен
морал мора да буде огледало морала њених грађана. Држава није сама извор сопственог
морала већ, као и појединац, она своју праведност црпи из начела вечите праведности.

Платона није толико интересовало какви све облици државног уређења постоје, већ
каква држава треба да буде. Тако се он у свом делу Држава прихвата задатка да пронађе
идеалну државу. Државништво према Платону треба да буде засебна наука, јер вођа

24
државе има огромну одговорност. Коплстон представља Платоново виђење идеалне
Државе кратким пресеком три његова дела: Држава, Државник и Закони.

1. Држава

Подела државе на сталеже:

а) ЗАНАТЛИЈЕ – НАЈНИЖА КЛАСА

Држава постоји да би служила потребама људи. Људи нису независни једни од

других, него им је потребна помоћ и сарадња у производњи животних потрепштина. Тако
су грађани првобитно сарадници једни других и првобитни циљ постојања полиса је
економске природе. Да држава не би била била монотона, у њој се неће налазити само
људи од заната без којих се не може, као што су ратари, пастири, ковачи, ткачи, већ и
музичари, песници, учитељи, дадиље, итд. Таква држава би економски јачала и било би јој
потребно више пространства, што би неизбежно довело до рата.

б) ЧУВАРИ – ПОМОЋНИЦИ – СРЕДЊА КЛАСА

Отуд је неопходно имати чуваре, који морају уживати већи углед од осталих грађана.
Ти људи, увек спремни за рат, морају бити надарени срчаношћу, али уз то и философски
настројени, да би могли да препознају ко су истински непријатељи земље. Стога је
неопходно да прођу кроз образовни процес. Кроз даљи ток дијалога акценат се ставља на
проблем васпитања и образовања. Образовање треба започињати музиком, а наставити
преко усмених казивања и причи. Међутим, у причама треба избегавати митолошке
представе Хесиода и Хомера, где се богови приказују раскалашно и као они који крше
заклетве и обећања, јер то даје негативан пример васпитанику. Лоши митови и песме су
веома опасни, јер се лако урезују у свест и обликују је у негативном правцу. Стога, уколико
песнике и уметнике треба пустити у државу, онда је то под условом да стварају примере
добрих моралних ликова. Осим музике и гимнастика треба да буде укључена у образовање
младих припадника средње класе. Васпитање у аскетском – гимнастичарском духу
омогућиће стварање агилних бораца, који ће бити отпорни на болести, глад и временске
непогоде.

в) УПРАВЉАЧИ ДРЖАВЕ – НАВЈИША КЛАСА

Према Платону, управљачи државе треба да буду пажљиво одабрани из класе

чувара. У бити, управљачи су истински чувари државе, док су остали чувари „помоћници“.
Критеријуми за избор управљача државе: најбољи људи своје класе, паметни и снажни,
спремни да воде бригу о држави, спремни да државне интересе сматрају и својим
интересима; они од младости морају бити навикнути да чине најбоље за државу.

25
Управљачи не би требало да имају икакву личну својину, већ да потрепштине добијају од
својих суграђана, јер ако једном буду почели да згрћу својину, претвориће се у тиране.

Државом треба да влада краљ – философ, који поседује знање о истини. Платон се
жестоко противи демократији, јер је у њој приметно одсуство ауторитета, као и борба
странака за власт, којој, у суштини, нису дорасли. Да би се осујетила таква владавина
државом, Платон предлаже да се власт да философу – краљу, који је виспрен и образован
управо за управљачку службу. Тај краљ – философ мора бити образован на музици,
дијалектици и математици, а то ће све бити увод у дијалектику, којом се оспособљава за
сагледавање умствених ствари. Он се, као што је речено, бира из реда чувара: чувари који
су се истакли, кад напуне тридесет година, пет година ће провести у изучавању дијалектике.
Након тога, петнаест година ће управљати неким војним или нижим државним службама
и, кад то заврше, у доби од педесет година ће преузети управљање државом.

Карактеристике и функционисање државе

Мудрост државе отеловљује мала класа управљача или чувара, а храброст држи
војна класа – помоћници. Држава мора да буде заснована на умерености и на правди:
умереност се састоји у потчињавању нижих класа вишим, док се правда државе састоји у
праведном обављању сопствених дужности.

2. Државник

У овом дијалогу Платон истиче значај краљевске науке – политике – као највеће од
свих наука. Платон прави разликовање монархије краља – философа и монархије
тиранина, јер се краљ – философ стара о народу на њихов захтев и по њиховом пристанку,
док тиранин влада захваљујући принуди. Такође, владавина краља – философа је боља од
демократије, јер мноштво не може адекватно да управља државом. Тако Платон прави
хијерархију државних уређења по квалитету: 1. најбоља је владавина једног – владавина
краља – философа 2. затим је владавина неколицине (олигархија) друга најбоља 3. најгора
од ових законских владавина је демократија и од ње је једино гора тиранија, која спада у
ред противзаконитих владавина

3. Закони

Приликом састављања Закона, на Платона су умногоме утицала његова животна

искуства и историјске околности. Тако је пораз Атине у Пелопонеским ратовима утицао на
то да Платон каже да идеалан полис треба да буде смештен на око 80 стадија од мора. Та
нова држава, према томе, не би била поморска и трговачка заједница која увози, већ

26
земљорадничка заједница која производи. Платон није волео огромне државе: идеална
држава треба да има 5400 грађана (на другом месту каже кућа). Будући да је сматрао да
трговина ствара похлепу, да би је осујетио, Платон је сматрао да треба успоставити новчану
јединицу која неће важити ван граница њихове заједнице.

У Законима Платон нашироко говори о службама унутар државе: држава ће имати

37 чувара закона, не млађих од 50 и не старијих од 70 година. У њиховом избору ће
учествовати само они који су активно учествовали у рату. У држави ће постојати и веће од
360 чиновника, као и одређен број повереника, који ће водити бригу о музици и
гимнастици. Најзначајнији службеник биће повереник за образовање, који мора бити
старији од 50 година и отац законито рођене деце. У држави треба да постоји одбор жена
који ће вршити надгледање брачних парова после венчања. Ако у том периоду не добију
децу, супружници треба да се растану. Мушкарци треба да се жене у доби између 30. и 35.
године, а жене у доби од 16. до 20.

И у Законима Платон говори о васпитању. Децу до треће године треба да васпитава

мајка, а од треће до шесте деца треба да се заједно играју у храмовима, док се од шесте
године деца васпитавају у гимнастици и музици, а после тога и аритметици и астрономији.

У Законима Платон строго осуђује атеизам – у држави је неопходно санкционисати

атеизам (под атеизмом Платон је сматрао схаватање да је свет производ кретања материје,
а не акт ума, да су богови равнодушни према човеку и поткупљви). Санкције према
атеистима су у распону од петогодишњег затвора до смртне казне, у зависности од моралне
исправности јеретика.

Неке занимљивости из Закона: 1. Треба искоренити просјаке из државе. 2. Склоност

ка судском парничењу треба да буде санкционисана смрћу. 3. Не треба дозволити
инфилтрацију страних обичаја, па стога треба ограничити путовања својих грађана. 4.
Платон заговара ропство, али наглашава да ни робовима не треба чинити неправду. 5.
Ауторитативан вођа – краљ – философ – не постоји ради остварења ефикасних победа у
рату, већ да би га избегао. Рат не доноси никакво добро, већ само ствара обест.

Лок и Хегел су Платоновом доживљају државе замерали недостатак

индивидуализма.

Платонова физика

Платонова физика изложена је у његовом једином научном делу – Тимају. Ово дело
је Платон вероватно написао кад му је било 70 година и замислио га је као први део
трилогије: Тимај, Критија, Хермократ. Тимај излаже стварање материјалног света и
настанак човека и животиња. Критија говори како је некадашња Атина победила освајаче

27
из митске Атлантиде, док се ненаписани дијалог Хермократ требао бавити поновним
рађањем образованости у Грчкој.

Тимај, као први део трилогије, настаје вероватно због појачаног интересовања у
Академији за науку о природи. Тако Платоново интересовање од етичких, политичких и
метафизичких тема прелази на теме физикалне природе. Треба знати да за Платона то није
никаква опречност: он физику не сматра егзактном науком, већ науком која треба да
покаже повезаност између космоса и идеја и да докаже да човек има удела у оба света –
чулном и умном. Одређење физике као егзактне науке није могуће, јер је људска
ограниченост та која не допушта тачну науку о природи. Стога и сам Платон напомиње да
су теорије изложене у Тимају вероватне, али не нужно и тачне.

На почетку дијалога, Платон даје објашњење настанка света. Све што настаје мора
настати од неког узрока. Тако је узрок света демијург – божански занатлија, који је
постојеће „нескладно и неуредно кретање“ довео у ред држећи се идеалног и вечног узора
– Једног. Свет је, према томе, леп и добар – он је космос – украс.

Коплстон напомиње да лик демијурга не треба схватити као Бога – Створитеља, већ
као божански Ум који делује у свету, јер се у Тимају нигде не каже да је демијург створио
свет ex nihilo. Напротив, Платон истиче да је свет настао као мешавина „нужности и ума“.
Нужност овде представља претпостојећу материју, која је била бесврховита и
необликована, док се није смешала са умом – демијургом, који ју је обликовао и дао јој
сврху. Коплстон напомиње да Платон под бесвхрховитошћу не подразумева хаос.

Материја се појављује у „приматељки“ - простору. Простор, наиме, даје смештај

свему ономе што има настајање. Тако простор није оно од чега су настали први елементи,
већ оно у чему се они појављују.

Платон закључује да се о четири елемента – земљи, ваздухи, ватри и води – не може

говорити као о бивствима, јер су подложни променама. Они су превасходно елементи који
се јављају у приматељци – простору. Занимљиво да Платон ова четири елемента заснива
на геометријским облицима, поготову на троугловима, од којих настају сва остала
геометријска тела. Тако се земља заснива на коцки, ватра на пирамиди, ваздух на октаедру
и вода на икосоедру. Та геометријска тела су веома мала, тако да не можемо да опазимо
ниједно од њих.

Демијург чак ствара и Душу света (стварање по Коплстону не треба схватати

дословно, јер је напомињано да је душа бесмртна). Та Душа света, као и остале душе, има
удела у оба света: у променљивом, јер живе у овом свету и непроменљивом свету, јер су
умствене.

28
 Када су у питању грчка божанства и њихово присуство у свету, Платон их не негира,
али је скептичан према митовима у којима се приказује рађање богова и њихово
антропоморфно понашање.

Платон време доживљава циклично, а демијург је дао човеку Сунце да би му пружио

јединицу времена.

Тако складно створен, свет је, за Платона, постао видљиво живо биће и опажљиви
бог који је по слици оног умног.

Уметност

Говорећи о лепоти природе, Платон је више доживљава утилитаристички, него ли

естетички: природа је погодно место за философске расправе. Лепоту човека је Платон
такође ценио. Међутим, да ли је Платон ценио лепоту уметности? У Држави срећемо
наизглед непријатељски Платонов став према уметности, поготову причама Хесиода и
Хомера, које се суптилно осуђују због присуства антопоморфизама. Међутим, Коплстон
закључује да Платон не гаји анимозитет према уметности, јер је и он сам уметник и писац
епохалних дела. Платон само истиче да је истина претежнија од уметности и да она треба
да послужи у сврху истине.

1. Теорија о лепоти - заузима значајно место у Платоновом опусу. У Хипији Великом

и Гозби се говори да су све ствари лепе према свом учествовању у општој лепоти – Лепом.
Лепо је само по себи вечно, нематеријално и непроменљиво начело, оно је онтолошки
лепо, док појединачне ствари су лепе по ступњевима, тј. постоје ствари које су лепе наспрам
једне ствари, док су наспрам друге ружне. Та највиша лепота за Платона је уједно и корисна
(за њега је нешто истински корисно само ако је добро). То следи из његовог изједначавања
Доброг и Лепог – оно што је натчулно лепо је и истински добро.

2. Теорија уметности – Уметност за Платона представља подражавање чулног света,

а будући да је чулни свет подражавање идеја, онда је уметност подражавање подражавања
– одраз одраза. Подражавање само по себи је лоше, јер је удаљено од истине. Нпр. сликар
кад слика кревет, слика га само из једног угла, док остале не може да обухвати. Ипак,
Платон је спреман да уметност дозволи у својој идеалној држави, али као помоћника у
образовању и као „нешкодљиво уживање“. Према томе, уметност у идеалној држави не
сме бити произвољна, јер су човекове емоције разнолике, па морају да буду
исконтролисане од стране ума и да послуже наведеним сврхама.

29
Белешка о Платоновом утицају

1. Сам Платонов живот представља извор утицаја; његова морална величина,

апсолутно супротна софистичком утилитаризму, представља неугасиви пример
истинског учитеља и потврду његових теоретских умовања. Његов живот је
заиста продукт његових убеђења, убеђења заснованих на онтолошкој Доброти,
Лепоти и Праведности, које нису настале из мржње према овоме свету, већ из
чврстог веровања у постојање оностраног.

2. Први на ког је Платон утицао је свакако Аристотел. Иако је одбацио и критиковао

многа учитељева схватања, Аристотел никада није напустио срж Платонове
баштине – веру у истинску мудрост и праведност.

3. Платон је знатно утицао на религијско-философски правац неоплатонизма, који

је извршио огроман утицај на хришћанске умове: Августина, Псевдо-Дионисија,
Тому Аквинског.

4. Платон је са својом идејом о држави утицао на потоње утопијске моделе државе

Томаса Мора и Карла Маркса.

5. У савременом добу Платон је утицао на спиритуалистичку философију и било

какву философију идеализма.

Аристотел (384/3-322/1)

Живот

Родио се у Стагири, од оца Никомаха, лекара македонског краља Амните II. Са 17

година одлази у Атину да стекне научно образовање. Ступа у Платонову Академију 368/7.
године. Са Платоном је био до његове смрти. Удаљио се у неким сегментима од Платоновог
учења, али је Платон имао велики утицај на њега. После Платонове смрти одлази у Асос,
где оснива огранак Академије. Александар Македонски је био његов ученик, али Аристотел
није успео да изврши већи утицај на њега. Године 335/4. оснива у Атини своју школу, Ликеј
(према светилишту посвећеном Аполону Ликејском) или Перипатетичку школу. По смрти
Александра Македонског оптужен је за безбожништво па је из Атине отишао у Халкиду
(Еубеја) где је убрзо и умро.

30
Списи

Аристотелов интерес за философију је био сувише озбиљан да би користио

метафоре, митове, или друге књижевне украсе, па његовим педагошким делима недостају
литерарни квалитети. Али, не може се рећи да његова дела немају никакве књижевне
лепоте.

Три су периода Аристотеловог стваралаштва:

а) период блиске повезаности са Платоном,

б) период борављења у Асосу и Митилени

в) период руковођења Ликејом у Атини.

Његови списи се деле у две групе:

1) егзотерична дела, написана у облику дијалога и која су била намењена општој

употреби,

2) педагошка дела, која су била основ предавања у Ликеју. Та педагошка дела су

први пут објављена у издању Андроника са Родоса (60-50. год. старе ере).

Први период: Еудем или „О души“, у коме заступа Платоново учење о сећању и
сагледавању идеја у претходном животу душе; живот одвојен од тела је природно стање
душе, а пребивање у телу је болест. Протрептик, у њему заступа Платоново учење о
идејама; наглашава безвредност земаљских добара, а овај живот приказује као смрт или
гробницу душе, која ступа у истински живот само после телесне смрти. Вероватно
најстарији делови логичких списа, затим Физике, а можда и списа О души (књига Γ)
припадају овом периоду.

Други период: Почиње да одступа од претходно преовлађујућег платонизма. Први

нацрт Метафизике, као и спис О философији ( у којем је видљив Платонов утицај, али и
јасна критика најкаратеристичнијих Платонових теорија), спадају у овај период. Исто тако и
Еудемова етика, и првобитна верзија Политике (књиге 2, 3, 7, 8), у којој критикује утопије
у стилу Платонове државе.

Трећи период: У овом периоду се Аристотел појављује као емпиријски истраживач

и научник. Већина педагошких списа потиче из овог периода. Логички списи (који су у
византијско време спојени у Органон): Категорије, О тумачењу, Прва аналитика, Друга
аналитика, Топика, О софистичким побијањима, Метеорологика (4 књиге),
Метафизички списи, делови Физике, О ходу животиња, О рађању животиња, О кретању
животиња, Мањи природњачки списи, О души, Проблеми, Велика етика, Никомахова

31
етика, Реторика, зборник Дидаскалија (списак победника на олимпијским и питијским
играма).

Аристотел је, без сумње, покренуо писање тих радова и оно је изведено под
његовим надзором.

Логика

Аристотел је први утемељио логику као посебну науку. Логичке теме он разрађује у
корпусу списа касније названих Органон, затим у О софистичким питањима,
Категоријама, Првој аналитици, Другој аналитици, и Топикама.

Аристотелова логика се често назива „формалном“. Логика је анализа људског

мишљења у његовом односу према стварности.

Наше мишљење гради однос према стварности на основу категорија (κατηγορειν –

приписивати) . Категорије обухватају облике нашег поимања ствари, али у исто време оне
су начини актуелног постојања ствари. Има их десет: бивство, штаство, количина, каквоћа,
место, време, положај, стање, делање, трпљење. Категорије представљају стварне облике
бивствујућег у екстраменталном свету и творе мост између логике и метафизике.

Када је реч о дефиницији, Аристотел расправља о предикабилијама, тј. различитим

односима у којима општи термини могу бити према субјектима о којима се они изричу. То
су род, врста, разлика, својство, и оно придолазеће. Суштинске дефиниције се дају преко
рода и разлике. Али, пошто не можемо увек доћи до суштинске дефиниције, Аристотел
допушта и дескриптивну дефиницију. Када је реч о објектима које изучава физика, морамо
се задовољити карактеристичним дефиницијама.

Научно сазнање par excellence за Аристотела представља дедукција (извођење

појединачног из општег). Али наше сазнање полази од чулног, тј. од појединачног и успиње
се до општег или универзалног. Отуда је јасно да ми прве премисе морамо сазнати
индукцијом. Међутим, научна индукција за Аристотела је потпуна индукција, тј индукција
свих случајева, а непотпуна индукција је корисна у беседништву. Сама чула не греше,
једино је суд, тј. мишљење, то које је истинито или лажно.

Аристотел је открио основни облик закључка, наиме, силогизам. Пример силогизма:

„Сви људи су смртни. Сократ је човек. Дакле, Сократ је смртан“. Основни елементи
силогизма су: S (субјекат), P (предикат), M (средњи термин, који може бити субјекат или
предикат у некој премиси).

Наводи три врсте силогизма:

32
 1. S је M Сваки човек је животиња.
M је P Свака животиња је живо биће.
дакле S је P Сваки човек је живо биће.

2. S није M Ниједан коњ не може да се смеје.

P је M Сваки човек може да се смеје.
S није P Ниједан коњ није човек.

3. M је S Сваки човек је животиња.

M је P Сваки човек може да се смеје.
S је P Неке животиње могу да се смеју.

Разликује демонстративно разматрање (када су премисе од којих се полази

истините и праве) и дијалектичко резоновање (полази се од општеприхваћених мњења), и
еристичко, „свађалачко“ закључивање.

Приликом дедукције је потребно доказати и саме премисе. али тако се може ићи ad
infinitum па сматра да постоје начела која се сазнају без доказивања, интуитивно. Највише
такво начело је начело противречности (за један став се не може тврдити да је истовремено
и исправан и неисправан).

При сазнању постоје:

а) прва начела, која опажа ум (νους),

б) оно што нужно следи из првих начела, што сазнаје επιστημη,

в) оно што је вероватно, али би могло бити и другачије, а што „сазнаје“ мњење
(δοξα).

Метафизика

Аристотел овај свој чувени спис почиње речима: „Сви људи по природи жуде за
сазнавањем.“ Па, и поред тога што сви људи теже ка сазнавању, постоје разни степени
истог. Тако постоји:

1. Знање искуства – човек који поседује ово знање зна нешто из искуства, али не зна
разлоге неког процеса (нпр. процеса оздрављења).
2. Знање умења – уметности – стваралачке делатности – знање стваралачки
настројено.

33
 3. Мудрост – знање се стиче ради самог знања, немајући у виду неки практични
учинак. Та крајња инстанца знања, која је пожељна само ради себе је знаност о
првим начелима – МЕТАФИЗИКА.

Метафизика је према Аристотелу мудрост par excellence. Мудрост (софиа) се бави

првим начелима и узроцима ствари и стога је у највећој мери опште знање, што значи да је
она знање најудаљеније од чула, најапстрактније, и тако најтежа знаност будући да
подразумева највећи мисаони напор.

Овај спис до нас је дошао под овим именом захваљујући класификатору

Аристотелових списа, Андронику са Родоса, који је ово дело ставио иза списа о природи –
ФИЗИКА – и стога га назвао τα μετα τα φυσικα – оно што долази иза Физике.

Назив Метафизика указује на положај Метафизике у Аристотеловом корпусу, али

Метафизика пре одговара садржају – оно што се тиче првих начела, што је изнад Физике и
што подразумева већи степен апстракције од Физике.

Према Аристотелу, сви његови претходници, покушавајући да пронађу крајњу

основу свих ставри, у нечему су грешили. Најранији су грешили сматрајући тај први узрок
материјалним. Анаксагора уводи Ум (Нус), али само инструменталистички, као deus ex
machina, тек кад нема другог објашњења. Емпедокле је увео силе Љубави и Мржње, али их
не користи довољно, нити их се чврсто држи. Платон је идеје поставио као суштину ствари,
али како суштина може постојати засебно, без конкретних стварности? Идеје су
непокретне, па би и чулни предмети, будући да су одрази идеја, требало да буду
непокретни, али ако се ипак крећу, откуда њихово кретање?

Метафизика се занима за бивствујуће као такво. Ако нешто јесте, онда је једно према
Аристотелу, а такође је и добро. Стога су једно и добро атрибути бивствујућег. Будући да је
немогуће постојање бесконачног низа извора кретања, мора постојати непокретно
непроменљиво бивствујуће које узрокује кретање, а то бивство имаће божанска својства,
тако да прву философију (метафизику) с правом треба назвати теологијом.

Математика проучава оно што је непокретно, али неодвојиво од материје, физика

оно покретно и неодвојиво од материје, а једино метафизика проучава оно непокретно и
одвојено од материје.

Значајан део Аристотелове Метафизике заузима расправа о Платоновим идејама.

У наставку ћемо кратко изложити Аристотелове замерке овој теорији:

34
1. УЧЕЊЕ О ИДЕЈАМА ЈЕ БЕСКОРИСНО

а) Теорија идеја је НЕПОТРЕБНО ПОДВОСТРУЧАВАЊЕ ВИДЉИВИХ СТВАРИ (у свету имамо

мноштво ствари, и ако додамо свакој ствари идеју долази до непотребног гомилања).

б) Идеје су бескорисне за нашу спознају ствари, јер су удаљене од света.

в) Идеје су бескорисне када је реч о објашњењу кретања ствари: идеје су непокретне, а

чулни предмети се крећу. Теорија идеја нам не открива ПРВОГ ПОКРЕТАЧА.

2. ТЕОРИЈА О ИДЕЈАМА НИЈЕ МОГУЋА КАО ТЕОРИЈА

а) Немогуће је да бивство и оно чега је оно узрок буду одвојени, тј. немогуће је да идеје
буду одвојене од појединачних ствари, јер појединачне ствари не могу поседовати суштину
нечега што је одвојено, апстрактно.

б) Платон, према Аристотелу, сматра да су идеје појединачни објекти, као и ствари које
представљају, тј. да сваки предмет има своју појединачну идеју. Тако се број идеја
непрестано умножава до у бесконачност. Према Аристотелу, идеје би требало да буду
општости. Коплстон овде стаје у одбрану Платона: Платон заиста говори о идејама као
појединачним појмовима, али постоје назнаке да је настојао да их систематизује.

3. ИДЕЈЕ НЕ МОГУ БИТИ БРОЈЕВИ

а) Ако су идеје бројеви, оне онда нису узроци, јер један скуп бројева (идеје) не може да
буде узрочник другог скупа бројева (појединачних ствари)

б) Ми познајемо једну врсту бројева – оне које се користе у математици. А ако су идеје
бројеви, онда су оне нека друга врста бројева од математичких. Међутим, Платон не
објашњава каква је то „нова“ врста бројева.

в) Математика проучава оно што је непокретно. Међутим, ако је бивство ствари

математичко, шта је онда извор кретања?

Математика проучава оно што је непокретно, али неодвојиво од материје, физика

оно покретно и неодвојиво од материје, а једино метафизика проучава оно непокретно и
одвојено од материје.

Општости: Аристотел се слаже са Платоном да опште није тек субјективан појам,

нити облик оралног израза. Опште је стварно. Општости у нашем духу одговара специфична
суштина у објекту.

35
 Појединачне ствари су бивства, док општости нису. Међутим, врста се може назвати
бивством у изведеном смислу. Аристотел, стога, појединачне ствари назива прва бивства,
а врсте друга бивства. Ипак, само чиста форма је истинско и примарно бивство, а једине
форме стварно независне од материје су: бог, умности сфера и делатни ум у човеку.

Четири су начела постојања: материја, форма, ефицијентан узрок (terminus a quo,

извор кретања) и финални узрок (terminus ad quem).

Сматра да промена постоји (насупрот Пармениду). У промени учествују три чиниоца:

форма, материја, и лишеност. То што се мења је најпре у стању могућности (потенције)
према новом одређењу, затим деловањем неког ефицијентног узрока поприма нову
актуализацију. Потенција није негација актуалности. Актуалност претходи потенцији и
временски и логички, јер је актуалност циљ, оно ради чега потенција постоји.

Аристотел говори о првој материји – materia prima схоластичара – која се налази у

свим материјалним стварима, она сама не будући тело, и представља крајњу основу
промене.

Једну ствар појединачном не чини форма, већ материја. Нпр. два човека су исти по
форми, али различити по разичитој материји која је уобличена у њима.

Ефицијентан узрок није нужно спољашњи. Четири елемента поседују своје кретање
природно (нпр. ватра иде на горе), по ком ће се кретати ако не буду ометани.

Финални узрок се више односи на унутрашњу него на спољашњу сврховитост. Нпр,

циљ јабуковог дрвета није да донесе плод за храну људима, него да потпуно актуализује
потенцију свог развитка.

Хијерархија бивствовања: на најнижој степеници је материја (која је неодвојива од

форме). Од ње настају четири елемента, проста тела, која граде хомојомерна тела
(дословно: од једнаких делића) – неорганска тела и једноставна ткива живих бића. Од
хомојомерних настају аномојомерна (дословно: од неједнаких делића), а то су организми.
Изнад на лествици су човеков ум, па одвојене умности небеских сфера, и коначно, бог.

Први покретач: сваки прелаз из потенције у актуалност, свако настајање захтева

неки актуалан узрок, онда свет у целини захтева првог покретача. „Први“ није временска
одредница; прецизније се може рећи да Аристотел говори о највишем покретачу. Бог није
створитељ, он обликује свет који одувек постоји. Први покретач је непроменљив,
нематеријалан и нема никакву потенцијалност, он је чист акт (ενέργεια), οн је чиста
актуалност. Αристотелов први покретач, може се рећи, није персонални бог. Он је потпуно

36
окренут сам себи. Не може бити љубави према њему, а и кад би било, он не би могао да
одговори на њу позитивно.

Физика

Природа је за Аристотела целокупност материјалних ствари подложних кретању.

Кретање се дели на: 1) кретање у ширем смислу – дели се на настајање и пропадање и 2)
кретање у ужем смислу – дели се на квалитативно кретање, квантитативно кретање, и
локално кретање (кретање у нашем уобичајеном смислу речи).

Претпоставке кретања су место и време.

Докази за постојање места су могућност премештања, и чињеница да четири

елемента имају своја природна места (нпр. „горе“ је место куда се ватра креће, „доле“ се
земља креће...). Аристотелов τόπος је дакле граница унутар које се налази тело. Према
томе, празног простора нема, нити има места изван свемира. Тако се све у свемиру налази
на неком месту, али не и сам свемир. Свемир може само да се окреће, али не и да се креће
напред.

Тело може да се креће само када је покретач у додиру са њим. Како се онда
објашњава кретање које покретач само иницира? Тако што покретач средини не преноси
само кретање, већ и снагу кретања, која се преноси са једне честице или средине на другу.
Снага кретања постепено опада у сразмери са раздаљином, па тело постепено успорава.
Природно кретање, пак, се убрзава. Једино кретање које је природно и једнолико је
кружно. Стога је оно најприкладније да буде мера времена – зато је оправдано одређивање
времена помоћу Сунца.

Када је реч о времену, оно се не може изједначити са кретањем, јер је кретања

много, а време је једно. Међутим, време је јасно повезано са кретањем. Време је
continuum, као и кретање: не састоји се од одвојених тачака. Према Аристотелу, пошто је
време мера кретања, време не би постојало да нема ума који би бројао. Али то за
Аристотела није проблем, јер је он сматрао да су животиње и људи постојали одувек.

Аристотел такође поставља питање о могућности бесконачног. Бесконачно тело не

постоји, јер свако тело које је ограничено површином не може да буде бесконачно. Не
постоји актуално бесконачно, али постоји потенцијално бесконачно. Просторна протежност
је потенцијално бесконачна, јер је бесконачно дељива. Време је потенцијално бесконачно,
јер може бесконачно да се сабира, али и да се дели на мање интервале. Број је
потенцијално бесконачан само у смислу да од сваког броја постоји већи; али, број има и
свој минимум – јединицу.

37
 Природа и свако кретање у њој су усмерени ка некој сврси. Сврха природе је
отеловљење форме у материји. Али, природа некада осујећује телеологију, рецимо када се
рађају наказе (тада је посреди чин ненамерности (αυτοματον)). У природи постоји нека њој
инхерентна телеолошка активност, како говори Аристотел.

Свемир се састоји од подмесечног и надмесечног света. У надмесечном свету су

звезде, састављене од петог елемента, етера (αιθερ), чија је једина могућност кретања
промена места у кружном кретању. Земља је лоптастог облика, мирује у центру свемира, а
око ње се пружају концентрични сферични слојеви воде, ваздуха и ватре (горива). Изнад су
небеске сфере, а највиша сфера је сфера звезда стајачица која се покреће захваљујући
првом покретачу. Има 33 сфере које се крећу у једном смеру, и 22 уметнуте између њих,
које се крећу у супротном смеру, и поменута крајња сфера. Дакле укупно 55 сфера, не
укључујући крајњу сферу, што објашњава његову мисао из Метафизике, да постоји 55
непокретних покретача.

Психологија

У спису О души Аристотел истиче значај истраживања о души. Душа (ψυχη) је

животно начело у живим стварима.

Тело треба да буде нешто као материја за душу, док је душа нешто као форма или
акт за тело. Она је моћ живота, ентелехија или акт тела. Она је остварење тела и неодвојива
је од њега. Сједињеност са телом чини добро души, јер само тако она може да искаже своје
способности. Платоновци, према Аристотелу, сматрају да свака душа може да се уклопи у
било које тело. Према њему, то не може да буде, јер свако тело има различиту форму и
својства.

Различите врсте душе творе такав низ да у њему виша врста претпоставља нижу, али
не и обрнуто.

Најнижи облик душе јесте вегетативна или нутритивна душа, која обавља функције
варења и размножавања. Те функције се налазе у свим живим бићима, јер су им неопходне,
али се у биљака налазе искључиво такве, јер биљкама није потребна осетилност, пошто
добављају храну аутоматски.

Виши облик душе је осетилна душа, коју поседују животиње (имајући, свакако, и
вегетативни елемент). Осетилна душа испољава три способности: чулног опажања, жудње,
и месног кретања.

Још више на лествици је људска душа, која обједињује у себи способности нижих
душа, али их и надилази поседовањем разума. Разум се исказује на два начина: као

38
способност научног мишљења (које има за свој предмет истину ради ње саме) и као
способност просуђивања (тежи према истини, не ради ње саме, већ због практичних и
разборитих сврха). Једини део људске душе који постоји без тела и који је бесмртан јесте
ум (νους) . Постоји разлика између стваралачког (активног) ума, који апстрахује форме из
представа или слика, и трпног (пасивног) ума који те апстраховане форме претвара у
појмове. Бесмртан је једино активни ум, дакле, то је једини бесмртни део душе.

Етика

Аристотелова етика је изразито телеолошка. Њега занима делање, али само уколико
оно води човековом добру.

Исто добро је добро и за државу и за појединца, мада је свако добро веће и

племенитије ако се налази у држави. Може се рећи да је политика наука која проучава шта
је добро за човека, а етику Аристотел схвата као грану политике. Ми у етици полазимо од
актуелних моралних судова људи па њиховим упоређивањем и испитивањем долазимо до
формулације општих начела. То гледиште претпоставља постојање априорних склоности у
човеку, а моралан живот је слеђење тих склоности.

Већина људи сматра срећу за циљ живота. Али, различити људи у различитим временима
подразумевају под срећом различите ствари. За Аристотела, срећа се састоји у деловању у
складу са врлином, с тим што се под врлином подразумевају и моралне и интелектуалне
врлине. Такво делање је нужно праћено уживањем, и не може се обављати успешно без
спољашњих добара. На тај начин Аристотел из среће није искључио уживање и спољашње
богатство.

Када је реч о добром карактеру, Аристотел каже да смо ми способни да га развијемо

чињењем дела у складу са врлином. То је наизглед circulus vitiosus – рђав круг (човек доброг
карактера дела врлински, а опет, врлинско делање доводи до развитка доброг карактера),
који се разрешава појмом обичајне склоности. Рецимо, родитељи ће дете научити да не
лаже, и оно ће послушати, иако не разуме зашто није добро лагати. Али, временом
говорење истине постаје навика, а даљим васпитањем дете почиње да схвата да је
говорење истине исправно по себи.
Врлина је за Аристотела средина између две порочне крајности: прекомерности и
недостатка, и то у погледу осећања или у погледу деловања. Али, та средина се не може
математички одредити, већ зависи од осећања или радње о којој је реч. Рецимо, када је
реч о одлучности – врлина је њена крајност. Дакле, треба имати „расуђивање“.
Врлина је у односу на онтолошку димензију средина између две крајности, али у
односу на аксиолошку димензију је изврсност или крајност, као што показује следећи
дијаграм:

39
 Доброта

Недостатак Рђавост Прекомерност

Слобода је претпоставка моралног делања, јер се човек сматра одговорним само за

драговољно учињене радње. Овде се, у односу на Платона и Сократа, поставља питање: да
ли је човек оправдан када учини нешто услед помрачења свести или у сличним стањима?
Аристотелов став је следећи: нпр. за човека који учини зло под утицајем алкохола, може се
рећи да дела у незнању, али не и из незнања, јер незнање у којем је јесте последица пића,
што није учињено из незнања. Слично Сократу, сматра да се може десити да некада човек
у тренутку чињења зло дело не сматра за зло, услед налета страсти.

Аристотел разлаже морални процес на следећи начин:

1) хтење за постизањем извесног циља,

2) увиђање да је средство Б погодно за остварење циља А, средство Ц за Б и тако
даље,
3) уочавање средства које је изводљиво „овде и сада“,
4) бирање тог средства,
5) вршење одговарајуће радње.

Правду Аристотел дефинише као средину између вршења и трпљења неправде, и

дели је овако:

I Општа правда – поштовање закона

II Појединачна правда:

А) дистрибутивна правда, према којој држава расподељује добра грађанима по заслузи

(геометријска сразмера, расподељивање према заслузи)

Б) корективна правда, која се дели на две врсте праведности:

1) подручје грађанског закона, тј. која се тиче добровољних односа људи

2) кривични закон, тј која се тиче недобровољних радњи.

Интелектуалне врлине Аристотел дели према две умне способности:

40
I способност сазнавања, чије су врлине: επιστημη, знанствена способност доказивања, и
νους или интуитивни ум којим се на основу искуства схвата општа истина;

II способности расуђивања, чије су врлине: τέχνη или умеће, и практична мудрост или
разборитост (φρονησις) која се даље дели на:

1) практична мудрост у ужем смислу, када се бави добром појединца, дакле разборитост

2) економија (οικονομία) уколико се бави породицом,

3) уколико се бави државом, тј политичка наука у ширем смислу. Ова последња се опет
дели на:

а) уставотворну, тј политику у ужем смислу и

б) управљачку способност – ова се опет дели на: саветодавну и правосудну

делатност.

Моралне врлине у правом смислу се не могу имати без разборитости.

Пријатељство је за њега нешто најнужније у животу. Он разликује три врсте

пријатељства. На најнижем нивоу су пријатељства из користи, затим пријатељства настала
због уживања, која се темеље на природном задовољству које људи имају у друштву својих
другова и карактеристична су за младе. Савршена пријатељства су пријатељства због добра.

Политика

Највиши циљ државе (полиса) је човеково добро: моралан и умствен живот.

Првобитна заједница, породица, настала је ради одржавања живота и задовољења

свакодневних потреба човека. Удруживањем породица настала су села, а удруживањем
села полиси, који су готово самодовољне заједнице.

Човек може само у држави да живи друштвени, прави живот. А како је добар живот
човекова природна сврха, држава је зато природна заједница. Онај који је изван државе
или је звер или бог.

Аристотел одобрава и подржава ропство. Оно се темељи на чињеници да се људи

разликују по способностима, па су тако различити људи подесни за различите положаје у
друштву. Међутим, господар не треба да злоупотребљава своју власт, сви робови треба да
имају шансу за ослобођење, ропство не треба да буде нужно наследно. Одбацује такође
ропство на основу права победника, јер не мора да значи да је надмоћнији бољи од
побеђеног. Овакво његово схватање повлачи претерано круте дихотомије између људи.

41
 Аристотел разликује два начина за стицање добра, и један посредан начин:

1. „Природно“ набављање: гајење стоке, лов или обрада земље.

2. Посредан начин је трговина заменом робе, тј. трампа. При овом се ствар не
користи за своју првобитну намену, али је и ово, у неку руку, природан начин
стицања добра.
3. „Неприродан“ начин јесте онај где се користи новац као средство размене, тј.
трговина. Вероватно овај став долази од уобичајеног јелинског става да је
трговина недолична слободном човеку.

Значајно је поменути Аристотелову осуду зеленаштва, јер новац који је настао ради
размене се не користи у првобитну сврху у том случају, него се само умножава путем
камате.

Аристотел критикује Платонову замисао идеалне државе. Рецимо, одбацује

Платонову замисао о јединственим установама за децу чувара државе, јер је према њему
дете свих – ничије дете, такође и тезу о заједништву добара, с образложењем да би
заједничка својина изазивала сталне препирке, а и зато што је лична својина једно
задовољство које не треба одузимати човеку.

Према Аристотелу, сви грађани треба да наизменично узимају учешћа у власти и да

буду подвргнути власти. Најмањи обим грађанских права подразумева право учествовања
у скупштини и у раду судова. Зато Аристотел међу грађане не сврстава класу занатлија и
обртника, јер њихов мукотрпан рад спутава душу и чини је неподесном за истинску врлину.

Државна уређења дели на она која имају у виду општу корист, и на она која теже
користи оних који су на власти. Обадве се, даље, деле на по три подврсте, те тако имамо
три паралеле: басилеја – тиранија, аристократија – олигархија, политеја – демократија.
Идеално би било када би један човек који превазилази све грађане у изврсности био
монарх, али чињеница је да се такав човек не појављује тако лако, те би боља била
аристократија – владавина множине добрих људи. Али, чак му се и то чини као сувише
висок идеал, па зато заговара „политеју“. Политеја подразумева владавину средње класе,
а у те људе ће се, свакако, богати и сиромашни пре поуздати него једни у друге.

Наглашава да управљачи не треба да имају могућност да из служби које обављају

извлаче новчану корист. Треба да буду одани уставу, и да буду чврстог карактера.

Држава треба да буде довољно велика, ни превелика ни премала, да се у њој може

спровести ред и управа, и омогућити културни живот. Једино припадници класе ратника
имају грађанска права. У младости су војници, потом управљачи или судије, а у позном

42
добу свештеници. Сваки грађанин ће поседовати комад земље близу града и други близу
границе, да би били сви заинтересовани за одбрану државе. Васпитање се поверава
држави, започиње се телесним васпитањем, и усмерено је ка моралности.

Естетика

Аристотел разликује лепо од допадљивог, од оног што је угодно за чула. Што се тиче
односа лепог и доброг, у Реторици он каже да лепо је пријатно управо зато што је добро,
а у Метафизици прави дистинкцију између лепог, „које се јавља и у непокретним
стварима“, и доброг, „које је увек у неком делању“.

Главни облици лепог су ред, склад и одређеност. Лепота је у величини и поретку, јер
да би живо створење било лепо, у распореду његових делова мора постојати некакав ред
а оно само мора да поседује одговарајућу величину, ни превелику ни премалу.

„Смешно“, које је за њега нека грешка и ругоба која не доноси бол или штету, је део
ружног.

Умење, према Аристотелу, тежи производњи, а не делатности као таквој, за разлику

од моралности. Умење уопште (τέχνη) мора да се подели на оно које тежи довршавању
дела природе (нпр. занати), и оно које тежи подражавању природе (тј. лепа уметност), при
ком се ствара замишљен свет као одраз стварног.

За разлику од Платона, он не схвата уметност сликом слике, троструко удаљеном од

истине, већ истиче да је она нешто природно у чему човек налази задовољство.

Сматра да је песништво „философскије и озбиљније“ од историје, јер за разлику од

историје говори о општостима. Песников посао није да излаже оно што се догодило већ
оно што би се могло догодити. Уметник се, према томе, бави највише врстама, које су
блиске оном општем и идеалном.

Музика је највише подражавалачка од свих уметности. Док сликарство само

назначује душевна или морална расположења спољним обележјима (покрет, изглед…),
музичке мелодије у себи садрже подражавање тих расположења. Ипак, цртање је корисно
за образовање младих.

Аристотел посебно разматра трагедију, која је највише достигнуће у уметности.

Описује је епитетима: „озбиљна“, „племенита“, „добра“, које је разликују од комедије и
сатире; „целовита радња“ што указује на јединство радње, „говор кићен“ тј. говор са
ритмом, мелодијом и песмом, „оделитим за сваку од врста“ што подразумева јелинску
трагедију са изменама говорног стиха и хорских песама; „са лицима делајућим а не
приповедајућим“ што је разликује од епског песништва; и „прочишћење“ или „катарза“ која

43
представља психолошки циљ трагедије, тј. прочишћење осећања сажаљења и страха на
нешкодљив и пријатан начин.

Шест саставних делова трагедије су: заплет, ликови, дикција, мисли, призори и
мелодије. Аристотел заплет сматра важнијим од ликова, јер је он циљ трагедије, јер
трагедија не би могла да постоји без радње, док би без ликова и могла да постоји. Мада,
трагедија без добро оцртаних ликова је мањкава, па су ликови после заплета најважнији
елемент трагедије.

Епикуреизам

Оснивач епикурске школе, Епикур, родио се на Самосу 342/1. године старе ере. У
родном месту је слушао Платоновца ПАМФИЛА, а затим на Теосу неког Демокритовог
следбеника НАУСИФАНА, који је знатно утицао на њега. Дошао је у Атину са 18 година због
војне службе. Око 307/6. године у Атини отвара сопствену школу, која се налазила у
његовом врту. Диоген Лаертије тврди да је тестаментом завештао своје имање ученицима.
Епикура су поштовали као божанство и ученици су његове изреке учили напамет. Епикура
је на челу школе наследио ХЕРМАРХ, а њега Полистрат. Најпознатији ученик ове школе био
је песник ЛУКРЕЦИЈЕ КАР.

Епикур је био плодан писац, написао је преко 300 радова, али су сачувана само три,
од којих су два аутентична. Сачувани су и фрагменти његовог дела „О природи“.

Каноника

Епикур није нарочито био заинтересован за ДИЈАЛЕКТИКУ, док га је из ЛОГИКЕ

интересовао само онај део који се бави критеријумима истине. Центар његових
интересовања била је ЕТИКА. Омаловажавао је сва научна истраживања, а математику је
сматрао бескорисном, јер нема никакве везе са правилним вођењем живота. Математици
је понајвише замерао што њу не поткрепљује чулно сазнање, јер се у стварном свету нигде
не могу наћи геометријске тачке. Према томе, ЗА ЕПИКУРЕЈЦЕ ЈЕ ЧУЛНО САЗНАЊЕ ТЕМЕЉ
ЧИТАВОГ САЗНАЊА. Чак се и сам РАЗУМ заснива на чулима.

Напоменуто је да Епикура из ЛОГИКЕ интересују КРИТЕРИЈУМИ ИСТИНЕ – КАНОНИ,

па се стога она назива КАНОНИКА.

1) Темељни предмет истине према ЕПИКУРОВОЈ КАНОНИЦИ је ЧУЛНО ОПАЖАЊЕ.

44
 2) Други критеријум истине пружају тзв. „ПРЕТПОСТАВКЕ“ ПОИМАЊА и он
представља слику ПАМЋЕЊА, нпр. видели смо неки предмет и данас га се
сећамо.
3) Трећи критеријум истине су ОСЕЋАЊА или АФЕКТИ – они нам указују на то како
да се понашамо – нпр. глад нам указује да морамо да једемо, бол показује шта
треба да избегнемо, итд.

Физика

Епикурова физикална теорија има за циљ ослобађање човека од страха од богова

и живота после смрти. Иако није порицао постојање богова, Епикур је тврдио да се они не
уплићу у људске послове, па стога не треба марити за њих, молити им се, нити им
приносити жртве. С друге стране, Епикур ПОРИЧЕ БЕСМРТНОСТ у нади да ће се људи
ослободити СТРАХА од загробног живота и евентуалне казне. СМРТ ЈЕ ЗА НАС НИШТА И МИ
ЈЕ НЕ ОСЕЋАМО.

Према Епикуру, основни конституенти универзума су: АТОМИ и ПРАЗНИНА

(ПРОСТОР). Тела која опажамо су састављена од АТОМА, који су непропадљиви, а смрт
тела је само процес разлагања атома. Ти атоми се разликују по величини, облику и
тежини. ЉУДСКА ДУША је, такође, састављена од АТОМА, финих и округлих, али се она
разликује од ЖИВОТИЊСКЕ по томе што има РАЗУМСКИ ДЕО.

Епикурејци БОГОВЕ схватају АНТРОПОМОРФНО: богови су састављени од

НАЈФИНИЈИХ АТОМА, ДЕЛЕ СЕ ПРЕМА ПОЛОВИМА, ИЗГЛЕДОМ ЛИЧЕ НА ЉУДЕ И ЈЕДУ И
ДИШУ КАО ЉУДИ. Сваки страх од богова је неоснован и молитве су узалудне – истинска
побожност је у ИСПРАВНОМ МИШЉЕЊУ.

Епикурска етика

За Епикура, ЗАДОВОЉСТВО је СВРХА ЖИВОТА. Шта се подразумева под појмом

задовољства?

1. ЕПИКУР не мисли на ЗАДОВОЉСТВО ТРЕНУТКА, већ на ЗАДОВОЉСТВО КОЈЕ ТРАЈЕ

ЧИТАВ ЖИВОТНИ ВЕК.
2. ЗАДОВОЉСТВО се састоји више у ОДСУСТВУ БОЛА, него ли у позитивном
задовољавању.
3. ЗАДОВОЉСТВО ТРЕБА ДА БУДЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНО. Стога, кад Епикур каже да је
задовољство циљ, он не мисли на задовољство „чулног раскалашног уживања“.
Такође, Епикур напомиње да задовољство не сме бити сада корисно, а у будућности
погубно, те је стога неопходно да ТРАЈНОСТ неког задовољства ПРЕИСПИТА УМ.

45
 Иако се чини апсурдно, епикурска етика задовољства нагиње ка аскетизму, јер
преферира умно уживање, а телесну раскалашност презире.

Врлина је, за епикурејце, стање непомућености душе. Преферирају се следеће

врлине: ЈЕДНОСТАВНОСТ, СКРОМНОСТ, УМЕРЕНОСТ, ВЕДРИНА. Да би човек достигао
умереност, неопходно је да буде РАЗБОРИТ – РАЗБОРИТОСТ ЈЕ ЗА ЕПИКУРА БИТНИЈА ОД
ФИЛОСОФИЈЕ.

Треба нагластити да је епикурска етика у основи егоистичка: битна је срећа

појединца, а не колектива. И епикурско виђење ПРИЈАТЕЉСТВА почива на користи, јер оно
појединцу пружа задовољство сигурности и социјалне припадности.

Међутим, иако индивидуалистичка, и иако није чврста као стоичка, етика

епикурејаца није мекушачка и себична.

Рана Стоа

Оснивач стоичке школе био је Зенон (336/5-264/3). Рођен је у Китиону на Кипру, а

умро је у Атини. Из Ксенофонтових списа је сазнао за Сократа и његово учење и остао
задивљен чврстином Сократовог карактера. Приступио је да буде ученик неког киника
Кратеса, јер му се овај чинио најсличнијим Сократу. Око 300. год. је основао стоичку
школу, која је добила назив према шареном трему где је Зенон поучавао. Према старим
изворима, извршио је самоубиство.

Остали стоици су били: Клеант из Асоса, Хрисип из Сола (систематизовао стоичка

учења), Аристон са Хиоса, Зенон из Тарса, Антипатар из Тарса.

Логика Стое

Иако је наслов прецизан, Коплстон напомиње да је логика неодвојива од

епистемологије стоика, која ће такође бити обрађена у овом поглављу.

Логику су стоици делили на дијалектику и реторику, а овоме су неки додали теорију

дефиниције и теорију о критеријуму истине. Свели су 10 Аристотелових категорија на 4.
Према њиховом мишљењу, ставови су прости ако им саставни делови нису ставови, у
супротном су сложени. За сложени став се може рећи да је:

1. истинит (ако су А и Б истинити)

2. лажан (ако је А истинито а Б лажно)

46
 3. истинит (ако је А лажно а Б истинито)
4. истинит (ако су и А и Б лажни)

Насупрот Платоновом учењу о транценденталном општем (идејама) и

Аристотеловом учењу о конкретном општем, по стоицима постоје само појединачне
ствари, јер само појединачне ствари можемо чулно да опажамо. Стога стоици, насупрот
Платону, читаво сазнање заснивају на чулном опажању. Душа је првобитно tabula rasa, а
да би могла да сазнаје потребно јој је опажање. Стоици су и за унутрашње ствари (осећаје,
превирања, мисли) сматрали да се чулно опажају. Чак се и човеков ум развија из опажања
и обличава тек око четранаесте године. Према томе, стоици су били ЕМПИРИЧАРИ и
СЕНЗУАЛИСТИ. Према њима, истина је у опажању које душу, када нема никакву сметњу,
наводи да се сложи са опаженим.

Космологија Стое

На космологију стоика утицало је Хераклитово учење о Логосу и Ватри, као и

Платоново учење о идејама, које су стоици трансформисали у учење о материјалним
семеним логосима (λόγοι σπερματικοί).

Стоици кажу да постоје само ДВА материјална начела: 1. чинеће – τὸ ποιοῦν и 2.

трпеће τὸ πάσχον. Овакав став се не може назвати дуализмом, јер су ОБА начела
материјална и ЧИНЕ ЈЕДНУ ЦЕЛИНУ. Стога је ово стоичко учење монистички
материјализам.

Пасивно начело је материја лишена квалитета, а активно начело је иманентан ум

или бог, који је СВЕСТ СВЕТА. ТАЈ БОГ ЈЕ МАТЕРИЈАЛАН – ОН ЈЕ АКТИВНА ВАТРА (утицај
Хераклита) ИМАНЕНТНА СВЕМИРУ, која је ОБЛИКОВАЛА СВЕТ и ДЕЛА У ЊЕМУ. Бог у себи
садржи активне форме свих ствари које треба да постоје – семена, λόγοι σπερματικοί, од
којих настају појединачне ствари (утицалао на хришћанско учење о логосима бића).

Значајно је и њихово учење о СВЕОПШТЕМ ПОЖАРУ. Тим пожаром бог је

обликовао свет, а затим га пожаром ВРАЋА У СЕБЕ и тако се врши бесконачан низ
стварања и рушења. Душа стога није бесмртна, јер се враћа у ватру. Човек је у том смислу,
космолошки, спољашње, апсолутно детерминисан, али има унутрашњу слободу (слободу
избора).

Проблем зла стоици (Хрисип) објашњавају овако: ДОБРО НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ БЕЗ
ЗЛА, ЈЕР БИ СЕ УКЛАЊАЊЕМ ЈЕДНОГ, УКЛОНИЛА ОБА ЧЛАНА ОВОГ НЕРАЗДВОЈИВОГ
ПАРА. Нпр. глад нас упозорава да организам потребује храну – иначе, да нема тог зла –
глади, ми бисмо умрли, јер не бисмо знали кад је организму потребна храна.

47
 НЕОРГАНСКИ ПРЕДМЕТИ И БИЉКЕ не поседују душу, већ њихово кретање усмерава
општи дух; ЖИВОТИЊЕ поседују ПОЖУДНУ ДУШУ, док ЉУДИ имају РАЗУМ – ЉУДСКА
ДУША ЈЕ НАЈПЛЕМЕНИТИЈА.

Етика

ЕТИКА заузима НАЈБИТНИЈЕ МЕСТО У СТОИЧКОЈ ФИЛОСОФИЈИ. За стоике

ФИЛОСОФИЈА = ЕТИКА. Сврха живота, тј. срећа, састоји се у врлини, у животу у складу са
природом. Отуда позната стоичка максима: „Живи у складу са природом“. За стоике,
живот са природом не представља живот по нагонима, већ живот у складу са логосом –
природним законом – разумом. Живот по разуму – по закону природе јесте ЖИВОТ ПО
ВРЛИНИ.

Стоици напомињу да НИЈЕДАН АКТ НИЈЕ ЗАО САМ ПО СЕБИ, већ да га злим чини ЗЛА
НАМЕРА. Све што није врлина нити порок, није ни добро ни зло, него индиферентно.

Најзначајније врлине за стоике су:

1. морална разборитост
2. храброст
3. суздржаност или умереност
4. праведност

Те врлине стоје или падају заједно, у смислу да онај ко има једну – имаће све, и
обрнуто, онај који има један порок, имаће их све.

Карактеристично место њихове етике је учење о СТРАСТИМА или АФЕКТИМА.

Афекти су неразумни, и ако желимо да достигнемо стање бестрашћа (απαθεια) афекте би
требало потискивати, а не само ублажавати.

Стоичка социологија - Сваки човек је по природи друштвено биће, а живот у

друштву је налог здравог разума. Будући да сви људи имају разум, то је за њих природно
да имају једну отаџбину и један закон. Подела на зараћене државе је бесмислена. Мудар
човек је космополитски грађанин, а не ове или оне државе. Етички идеал се постиже када
све људе волимо као себе.

48
 Плотинов новоплатонизам

Родио се у Египту 203/4. године наше ере. Не зна се тачно у којем је граду рођен:
неки кажу ЛИКОН, а неки ЛИКОПОЉ, а умро је 269/70. До своје 28. године је био ученик
разних учитеља, а у 28. постаје ученик Амонија Сака, чији ученик остаје до 242. године. У
Риму је основао своју школу, и стекао је наклоност цара Галијена. Имао је намеру да гради
Платонополис (Платонову иделану државу), али није у томе успео. Велики
доброчинитељ, аскета, скоро да није имао непријатеља. Његови списи се називају Енеаде
(због начина на који су организовани ). Никада није постао хришћанин, али је имао великог
утицаја на Августина Хипонског. Његов ученик је био ПОРФИРИЈЕ, који му је по смрти
написао ЖИВОТОПИС.

Бог је апсолутно трансцендентан, изнад свега, неизрецив и непојмљив и не може

му се приписати никаква ПОЗИТИВНА ОДРЕДНИЦА, јер га тиме ограничавамо. Таквог Бога
он назива ЈЕДНО. То ЈЕДНО не садржи мноштво (као у Хераклита), оно је апсолутно
удаљено од овог света, па чак и од БИВСТВА. То не значи да је једно непостојеће, већ да
оно НАДИЛАЗИ СВАКО НАМА ПОЗНАТО БИВСТВУЈУЋЕ. Иако Богу не треба приписивати
никаве одреднице, Једном се, ипак, могу приписати доброта и једност, али ти епитети
нису суштина Једног, већ само људска аналогија. Чак и ти атрибути су неприкладни, и на
Богу могу да се примене само аналогно. О Једном се само може рећи да оно ЈЕСТЕ.

Плотин не допушта кретање Једног, па стога не говори да Једно ствара свет, већ
свет ЕМАНИРА – ИЗЛИВА СЕ из ЈЕДНОГ. Бог се НЕ СМАЊУЈЕ ТОКОМ ЕМАНАЦИЈЕ И
ЕМАНАЦИЈА УОПШТЕ НЕ УТИЧЕ НА ЊЕГА (Плотин једно пореди са Сунцем, које исијава,
али се не смањује).

У датим еманацијама Плотин разликује више ступњева еманирања:

1. ПРВА ЕМАНАЦИЈА ИЗ ЈЕДНОГ ЈЕСТЕ УМ – νοῦς. У УМУ се налазе идеје врста и

појединачности и у њему су оне недељиво сабране. Значајно је нагласити да Плотин
ИЗЈЕДНАЧУЈЕ УМ са ДЕМИЈУРГОМ из ТИМАЈА.

2. Од УМА потиче ДУША, која одговара КОСМИЧКОЈ ДУШИ из Тимаја и представља спону
између НАТЧУЛНОГ и ЧУЛНОГ света. Међутим, за разлику од Платонове космичке душе,
која је само једна, Плотин тврди да постоје ДВЕ КОСМИЧКЕ ДУШЕ: 1. ВИША - КОЈА СТОЈИ
БЛИЖЕ УМУ 2. НИЖА - СТВАРНА ДУША ПОЈАВНОГ СВЕТА. Из ове душе проистичу и
појединачне људске душе. Људска душа је бесмртна, она је постојала и ПРЕ сједињења с
телом, а то сједињење представља ПАД ДУШЕ. При уласку у тело, душа се неминовно

49
прља. Отуда постоји потреба моралног уздизања, где је јединство са Једним крајњи циљ
(екстаза). То уздизање се одвија у неколико ступњева:

а) чишћење – ослобађање од власти тела

б) уздизање изнад чулног опажања, окретањем ка Уму
в) екстаза – мистичко јединство са Једним

3. Испод сфере космичке душе је СФЕРА МАТЕРИЈАЛНОГ СВЕТА. Када се еманација као
исијавање светлости највише удаљи од свог искона, настаје мртва материја. На свом
најнижем ступњу, као неосветљена лишеност квалитета, твар је само ЗЛО. Плотин се овим
опасно приближава дуализму, који није у сагласју са његовим философским системом:
Плотин се борио против гностичког дуализма.

У новоплатонизму философија тежи да пређе у религију. Новоплатонизам би се

могао окарактерисати као одговор на тадашња очекивања личног спасења, на духовне
тежње које су обележиле то раздобље. Мора се признати да је новоплатонизам са својим
апофатичким схватањем Једног знатно утицао на развој хришћанског мистицизма.

Атинска школа (Допунити – стр. 513-516)

Прокло (410-485).

Св. Августин

Живот и списи. Св. Августин и философија.

Познавање Августинове мисли је од суштинског значаја за разумевање тока мисли у

средњем веку. Августин је рођен у Тагасти 354. године, од оца паганина и мајке хришћанке.
У младости студира реторику у Картагини и не мари за моралне идеале Хришћанства; чак
му постаје близак философски систем манихејаца, јер му се чинило да боље одговара на
питање постојања зла у свету. У 20. години отвара школу реторике у Картагини, где живи са
љубавницом и сином Адеодатом. Тада објављује и своје прво дело – О лепом и
прикладном.

Његова вера у манихејство се пољуљала временом, јер није могао да објасни зашто
су два начела у вечном сукобу. Плотинска концепција зла као лишености, а не нечег
позитивног, му је касније у томе помогла. У 30. години долази у Милано, где почиње да
мисли лепше о Хришћанству, под утицајем проповеди Св. Амвросија Миланског,

50
Симплицијана и Понтицијана. Св. Амвросије га је крстио на Велику суботу, 387. године.
Поново је почео да чита Нови Завет, а затим је уследила жестока морална борба.

Карактеристична је прича када је у врту своје куће чуо дечији глас који говори: „Узми
читај!“, и када је насумице отворио Посланицу Римљанима, и видео речи: „Да ходимо
поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи
и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте
у похоте.“ (Рим 13, 13-14). Ово је схватио као позив на преобраћење, које се догодило у
лето 386. године, у његовој 33. години.

Августин се убрзо повлачи из професорске службе, а у даљем току живота оснива

монашке заједнице у Тагасти и Хипу. У Хипу бива посвећен за помоћног епископа 395/6.
године, и убрзо наслеђује тај трон, на којем остаје до смрти. Током свог епископског рада,
писао је против донатиста и пелагијанаца. 426. године је именовао свог наследника,
духовника Ераклија, а 430. године, за време вандалске опсаде Хипа, Августин умире,
изговарајући покајне псалме.

Најпознатија дела Св. Августина су: Против Академичара, О блаженом животу, О

бесмртној души, Исповести, Две књиге о Постању против манихејаца, О Учитељу, О
правој вери, О хришћанском учењу, О Тројству, О држави Божијој, Две књиге о милости
Христовој и о првом греху.

Августин није писао чисто философска дела. На пример, да бисмо објаснили његову
теорију о сазнању, нужно је да се осврнемо на референце из неколико његових теолошких
дела. Он је хришћанску мудрост видео као једну целину, и није раздвајао догматску
теологију од философије. Он је човека видео онаквог какав је он конкретно, палог и
искупљеног, способног да постигне истину, али и на кога стално делује милост Божија, која
му је потребна, да би истину која искупљује учинио својом. Разум има своју улогу при
довођењу човека до вере, а и касније при сазнавању чињеница вере.

Ми ћемо покушати да из целокупне Августинове мисли издвојимо „чисто

философске“ идеје, у академском смислу те речи. Морамо имати на уму да Августин никад
није градио философски систем, те због тога често не можемо са прецизношћу знати шта је
мислио под оним или овим појмом. У овоме лежи разлика између августиноваца и томиста.
Томиста би могао да примети да у философији Св. Августина нема ништа што није боље
речено код Св. Томе; али остаје чињеница да августинска традиција живи и данас. Можда
је то због тога што августиновац није суочен са готовим системом, већ само са основним
идејама, које се даље могу разрађивати, па августиновац може тако остати савршено веран
августинском духу, чак и када се удаљи од онога што је сам Августин стварно рекао.

51
Сазнање с обзиром на блаженство. Против скептицизма. Искуствено сазнање. Природа
осета. Божанске идеје. Илуминације и апстракција.

Св. Августин говори да за знањем треба тежити, али не из академских разлога, већ
због тога што оно води ка циљу, а то је блаженство. Он је свако трагање за знањем
изједначавао са трагањем за хришћанском мудрошћу. Међутим, Августина је мучило
питање: како коначан и променљиви људски дух може да дође до сазнања о вечним и
непроменљивим истинама?

Због овога је био на путу да западне у академски скептицизам. На крају, успева да

победи скептике, тако што говори да су чак и они сигурни у неке истине, нпр. да је од две
дисјунктивне пропозиције једна истинита а друга лажна. Човек је сигуран бар у начело
контрадикције. Ако некад и погреши у процени неке стварности, он је ипак сигуран бар у
своју субјективну импресију. Овде се поставља питање да ли човека варају његова чула,
којима спознаје ствари? Чула као таква никад нас не варају, можемо се преварити само ми,
уколико процењујемо да ствари јесу онакве какве се нама појављују. Нпр. када је весло до
пола потопљено у воду, оно се нама појављује као да је сломљено, али ми се нећемо
преварити уколико кажемо: „Изгледа ми сломљено“, а не: „Сломљено је“. Даље, сваки
скептик је сигуран бар у чињеницу да сумња. Такође, сигурни смо и у математичке истине.

Да ли човек може са сигурношћу да тврди постојање било ког објекта? Може да

тврди бар своју егзистенцију, јер кад не би постојао, не би могао ни да сумња. Августин
повезује егзистенцију са животом и разумом, тако да је он сигуран у три ствари: да постоји,
да живи и да зна. Он је свестан да се ми можемо преварити у процени спољних објеката,
предмета које сазнајемо чулима, али они за њега и нису прави предмети људског разума;
већ је он првенствено заинтересован за усмерење душе према Богу.

Августин чулно знање сматра најнижим степеном сазнања, и оно зависи од осета.
Ово знање имају и животиње, али оне не могу да вољно нешто запамте, или да касније по
вољи нешто дозову у сећање, нити ишта што укључује употребу разума, тако да је чак и на
овом нивоу људско знање надређено животињском.

Највиши степен сазнања јесте контемплација о вечним истинама, у којој учествује

дух, без посредовања осета. Између ова два пута налази се средњи пут, где дух суди о
телесним предметима према вечним и нетелесним узорима. Највиши степен је
контемплативан и усмерен је на мудрост, а ова нижа два степена су усмерена на акцију и
практична су. Ово становиште је платонско, с тим што морамо имати у виду да је за
Августина циљ не у постизању безличног Добра, већ персоналног Божанства.

Предмети чула су подређени у односу на људски ум, али постоје и они који су му
надређени, и те предмете ум открива тако што се успиње ка њима. Када процењујемо да
52
ли је неко уметничко дело лепо, ми ум уздижемо ка вечном узору лепоте, и онда то дело
поредимо са узором. Те вечне истине су заједничке свима, док су осети приватни и
субјективни.

Идеје о којима смо говорили су егземпларне архетипске форме, сталне и

непроменљиве суштине ствари, и оне се налазе у Богу. Ова теорија мора да се прихвати
уколико желимо да изрекнемо закључак да је Бог неумно створио свет. Овде се може
извући закључак да ми онда, созерцавајући идеје, созерцавамо Божију суштину. Тачно је
да Августин понекад показује склоност ка онтологизму, али када се узме у обзир целокупно
његово учење, видимо да је једна таква интерпретација недопустива. Човеку је могуће да
разабира, рецимо, вечне математичке истине, а да притом не буде добар човек. Међутим,
како би неморалан човек могао да разабира суштину Бога, кад сам Августин инсистира на
моралном очишћењу као услову за приближавање Богу?

Занимљива је и Августинова теорија о илуминацији. Ми не можемо схватити

непроменљиву истину ствари, уколико нам те ствари нису осветљене као на сунцу.
Илуминација духовне природе врши за духовне предмете исту функцију коју врши Сунчева
светлост за предмете ока. Истина је супериорнија од наших душа, и зато нам је потребна
божанска илуминација, да бисмо били способни да их перципирамо. Појмови којима се
Августин служи у овој доктрини су новоплатоничарски, а светлост овде има исту улогу коју
је код Платона имало сећање. Ови квалитети вечности и непроменљивости у истинама су
још један доказ за Божију егзистенцију.

Резиме: Св. Августин из искуства види да ми постижемо сазнање о вечним и

непроменљивим истинама, али поставља питање: како? Ми смо оспособљени да опажамо
те истине преко Бића које је само нужно, непроменљиво и вечно, а то је Бог. Божија
светлост омогућава души да разабира вечне и непроменљиве истине.

Бог. Доказ Бога из вечних истина. Докази из створених бића и из универзалног слагања.
Разни докази као ступњеви једног процеса. Атрибути Бога. Егземпларизам.

1) Доказ из вечних истина – Августинов најдражи доказ о Божијој егзистеницији је

доказ изнутра, тј. из идеје. Наиме, први корак овог доказа је признавање постојања
непроменљивих истина, које наш променљиви дух апрехендира (созерцава, прима). Те
вечне истине морају бити утемељене у Бићу, које је Основ тих истина, којом и преко које су
истините оне ствари које су истините у сваком погледу.

2) Доказ из створених бића – Августин свакако доказује Божију егзистенцију из

спољног, телесног света. Међутим, њему није примарни интерес да докаже атеистима да
Бог постоји, већ да објасни динамичан став душе према Богу, и да подсети хришћане на
Његово постојање. То управо и ради кад говори да се Божија егзистенција може доказати
53
из последица Његовог деловања. У О Држави Божијој говори како „сам ред, распоред,
лепота, промена и кретање света и свих видљивих ствари ћутке најављују да су могли
бити створени само од Бога...“.

3) Доказ из универзалног слагања – Августин тврди да, осим неколицине изузетака,

читав људски род верује да Бог постоји. Чак и када неко верује у више богова, он увек
покушава да замисли „Једног Бога над боговима“, као нешто од чега се ништа узвишеније
не може замислити.

4) Разни докази као ступњеви једног процеса – Професор Жилсон сматра да у учењу
Св. Августина постоји заправо један доказ о Божијој егзистенцији, који се састоји из више
ступњева. Почевши од ступња почетне сумње и њеног побијања, па преко Si fallor, sum
(„Ако грешим, јесам“), које представља увод у тражење истине, душа долази до
разматрања чулног света. Пошто ту не налази истину, она се окреће унутра, разматра
сопствене променљивости и погрешивости, и тако открива непроменљиву истину, која је
трансцендира, не зависи од ње. Откривши ту истину, она долази до Бога, Који је Основ сваке
истине.

5) Атрибути Бога – Августин инсистира на томе да свет створења манифестује Бога,

одсликава Његове атрибуте. Тако ред и јединство природе наговештавају јединство
Створитеља, доброта створених бића открива доброту Бога, а ред и постојаност у космосу
манифестују Божију мудрост.

6) Егземпларизам – Бог вечно зна све ствари које ће створити, и пре него што их је
створио, и зна унапред слободне поступке људи. Вечни разлози створених ствари налазе
се у Богу, и за створена бића можемо рећи да су онтолошки истинита утолико уколико
указују на узор у божанском бићу. Сам Бог је мерило истине. Ова егземпларистичка
доктрина је под утицајем новоплатонизма, с тим што код Августина идеје нису садржане у
Нусу, који је подређен Богу, већ у Речи, Логосу, Који је по суштини исти са Оцем. Преко
Августина је доктрина егземпларизма прешла у средњи век.

Свет. Слободна креација ни из чега. Материја. Rationes seminales. Бројеви. Душа и тело.
Бесмртност. Порекло душе.

Своју теорију о материјалном свету Августин је преузео од ранијих мислилаца, и

уобличио је у хришћански оквир. Насупрот паганским мислиоцима, он је заступао став да
је свет створен Божијом вољом, ни из чега, и да потпуно зависи од Бога.

Одговарајући на паганско учење о вечно постојећој безобличној материји, он

поставља питање да ли се ради о материји која је апсолутно безоблична, или која није
потпуно обликована. Ако је прво у питању, то је исто као и да је „ништа“, а ако је друго –

54
опет – то јесте то што јесте само због Бога. Ако свемир и јесте створен из безобличне
материје, та материја је створена из нечега што је било у потпуности „ништа“. Међутим,
чим постоји појам „материја“, он већ не може бити апсолутно ништа, па га Августин
изједначава са „небом и земљом“ из 1. стиха Постања. Њему није био циљ да развије
философско учење, колико да нагласи суштинску зависност свега створеног од Бога, и
пропадљивост свега телесног.

Св. Августину је била блиска плотиновска теорија о rationes seminales – семеним

начелима. Наиме, Бог ствари ствара у потенцијалу, клици, а оне се касније под повољним
условима развијају, као што се из пупољка развија ружа. Ово учење представља решење
егзегетског проблема између Књиге Постања и Књиге Проповедникове. Према првој су
ствари стваране поступно, по данима, а према другој – све одједном. Тако Августин нуди
решење: да Бог одједном ствара семена – rationes seminales – а она се касније по данима
развијају.

Августин је заступао донекле питагорејско схватање бројева. Сматра их за начела

реда и форме, лепоте и савршенства, сразмере и закона. Као што сви математички бројеви
почињу са један и завршавају са једним бројем, који је и сам целина, тако и сва бића почињу
са Богом, и Он се одражава у свима њима.

Врхунац стварања је човек, који се састоји из тела и бесмртне душе. Душа је

супериорнија од тела, али опажа промене у телу услед спољашњих подстицаја. Она
прожима тело, и не може да умре, будући да је сама начело живота. Ово се односи само
на душу човека, а не и животиња, јер животиње поседују само моћ осета, али не и
расуђивања и сазнања. Душу је створио Бог, али остаје нејасно када – да ли сваку
појединачно, или ствара све у Адамовој души? Ово друго би имплицирало традукционизам
– схватање да се душа просторно шири, преноси преко родитеља. Августин се овоме
противио, али је традукционизам користио за објашњење преношења првородног греха,
као мрље на души.

Теорија морала. Срећа и Бог. Слобода и обавеза. Потреба за милошћу. Зло. Два града.

Циљ људског понашања је срећа, која се може наћи једино у Богу. Људско биће, као
непостојано и недовољно само себи, може наћи срећу само у поседовању нечег већег од
себе и непроменљивог. Али не поседовање у смислу философске контемплације, већ
љубав и јединство са Богом. Његова етика је, дакле, првенствено етика љубави. Јединство
са Богом је могуће једино посредством милости Божије.

Воља је слободна, а слободна воља је предмет моралне обавезе. Човек се може

окренути ка Богу или од Њега, али мора признати истину – да је срећа једино у Богу. Сви
људи су донекле свесни вечних моралних мерила и закона, и они су утиснути у људско срце.
55
Божији закони нису хирови, А Бог хоће да их човек следи, јер га не би ни стварао кад не би
хтео да он буде оно што је Он намеравао да буде. Воља јесте слободна, али је у исто време
и предмет моралне обавезе, и љубити Бога јесте дужност. У односу између бесконачног
Бога и коначног човека постоји огроман јаз, који може бити превазиђен једино милошћу.
Закон је дат да би се могло тежити ка милости, а милост је дата како би потпомогла
испуњавање закона.

На питање: шта је зло? – Августин одговара да оно не може бити позитивно, у смислу
да га је створио Бог. Узрок моралног зла је слободна воља. Воља је сама по себи добра, али
одсуство правог реда, за које је одговоран човек, јесте зло.

Ако је начело моралности љубав према Богу, а суштина зла у одвраћању од Бога,
онда људски род може да се подели у два велика табора – на оне који више воле Бога него
себе, и оне који више воле себе него Бога. Августин историју људског рода види као
дијалектику та два начела, од који један чини град Јерусалим, а други град Вавилон.
Међутим, он није био историчар у модерном смислу те речи, већ он излаже философију
историје, као разабирање духовног и моралног значења историјских феномена и догађаја.

Држава. Држава и град Вавилон нису идентични. Паганска држава не оваплоћује

истинску правду. Црква је надређена држави.

Августин је и сам у животу био растрзан између телесног и духовног, па је природно

што је отеловљење Јерусалима видео у Цркви, а отеловљење Вавилона у држави, посебно
оној паганској. Као доказ за ово друго даје чињеницу да су Асирија и пагански Рим
основани, ојачали и одржавали се у неправди, насиљу, пљачки, поробљавању. Ипак, ове
идеје о два града су моралне и духовне, и не поклапају се у потпуности са неком стварном
институцијом. Човек може бити припадник Цркве, хришћанин, а да морално припада
Вавилону, и обрнуто.

Августин тврди да држава неће отеловити истинску правду и бити права морална
држава, уколико није хришћанска. Сама држава има своје темеље у последицама
првородног греха, и она је неопходна институција.

Из свега овога проистичу две значајне последице:

1) Мисија хришћанске Цркве јесте да на земљи делује као небо; она мора да
прожме државу својим начелима.
2) Црква је, према томе, једино стварно савршено друштво, и она је недвосмислено
надређена држави.

56
 Тома Аквински (Допунити – стр. 304-324)

Несумњиво највећи схоластичар хришћанског Запада. Био је ученик Алберта

Великог, и довршио је прихватање Аритстотела у западној хришћанској теологији, што је
започео Алберт. Умро је релативно млад, чак пре свог учитеља, па је његов стваралачки
период трајао свега 20-ак година.

Докази за егзистенцију Бога

Пре него што је развио доказе за Божију егзистенцију, Тома је покушао да докаже
да ти докази нису узалудни, тим пре што сматра да идеја о постојању Бога човеку није
урођена; исто тако, могуће је замислити супротност става „Бог постоји“. Нама, који живимо
у секуларизованом свету, у ком је велики број људи образован без икакве вере у Бога,
изгледа природно тражити доказ Божије егзистенције. Тома пак, је живео у свету у коме је
атеизам био то што је неуобичајено, и он се осећао обавезним да се бави не само
тврдњама неких хришћанских писаца који су подразумевали да је сазнање Бога урођено
човеку, него такође и доказом Анселма Кентерберијског, који тврди да је непостојање Бога
незамисливо.

Иако човек може да поседује природно сазнање о Богу, то сазнање је увек

неодређено, нејасно и збркано, и потребује разјашњење да би постало јасно. Иако људи
природно желе срећу, а истина је да је у Богу срећа за којом они теже, човек може под
срећом подразумевати разне ствари: богатство, уживање, итд. Дакле, потребно је
размишљање да би се открило да је та срећа у Богу; то није нешто урођено, а чак и када би
било урођено, то не искључује потребу доказа. Морамо разликовати оно што је за себе
очевидно по себи (per se notum secundum se) од онога што је за нас очевидно по себи (per
se notum quod nos). Божија егзистенција је нешто што је per se notum secundum se али не и
per se notum quod nos.

Критикујући Анселмов онтолошки аргумент говори да се у њему садржи један

недопустив прелаз са идеалног на реални ниво, јер човеков разум нема никаквог знања a
priori о Божијој природи. Божја егзистенција се не може доказати a priori већ само a
posteriori (истраживањем Божијих учинака), на тај начин што ћемо из последице
закључивати о егзистенцији узрока. Притом, нека ствар може бити сазната једино ако има
реално бивствовање, и то уз помоћ разума, који јесте моћ апрехензије бића.

Докази су следећи:

57
1. Доказ о непокретном покретачу. Први од пет доказа је доказ из кретања. Овај
доказ налази се и код Аристотела. Ми чулним опажањем сазнајемо да је
кретање чињеница (кретање у широко аристотеловском смислу, као прелажење
из могућности у актуалност). Свака ствар која се креће покренута је од нечега
другог. Будући да бесконачни низ покретача није могућ, на крају се долази до
једног непокретног покретача, првог покретача, а то је Бог.
2. Доказ о првом узроку. Такође се и овај доказ налази у Аристотеловој
Метафизици, и полази од низа ефицијентних узрока. Ништа не може бити узрок
себе самог, јер би морало да постоји пре себе самог. Са друге стране, немогуће
је постојање бесконачног низа ефицијентних узрока; према томе, мора постојати
први ефицијентни узрок – Бог.
3. Доказ о нужности. Чињеница је да нека бића настају и пропадају, што доказује
да она могу и да постоје и да не постоје, да су контингентна а не нужна, јер у
противном не би пропадала. То значи да мора постојати нужно биће које је
разлог постојања бића која нису нужна, а то је Бог.
Треба нагласити да када Аквински каже да бесконачан низ није могућ, он при
томе не мисли на један „хоризонталан низ“. Он допушта аппстрактну могућност
стварања света у вечности, а то се не може допустити без прихватања
могућности низа који не би имао почетак. Оно што он пориче је могућност
бесконачног низа „вертикалног“, тј. низа актуално зависних узрока. Чак и да је
свет створен у вечности, онда би постојао један бесконачан низ, али опет низ
контингентних бића, јер чињеница да низ нема почетка не чини их нужним.
Дакле, опет би био неопходан први Узрок.
4. Доказ о степену савршености. Ако се у свету сусрећемо са степенима
савршенства у смислу да је нешто савршеније од другог, са степенима доброте,
истине, и бића, онда мора постојати биће које је извор и узрок бића, доброте,
истине и свих осталих савршенстава у сваком другом бићу. То биће је савршено
само по себи, а то је Бог.
Контингентна бића не поседују своје бивствовање сама по себи, а исто тако
ни своју доброту или своју онтолошку истину; она своја савршенства примају,
учествују у њима. Крајњи извор савршенства мора сам да буде савршен, он своје
савршенство не може да прими од другог, него сам мора да буде своја властита
савршеност.
5. Телеолошки доказ. Сведоци смо да и беживотне ствари служе некој сврси,
неком циљу, а пошто се то дешава увек или веома често, дакле, није случајност,
већ је резултат намере. Неоргански предмети који су без сазнања не могу сами
себе усмерити ка неком циљу, већ мора постојати разумно биће које усмерава
све природне ствари ка једном циљу – Бог. Само жива бића могу да имају

58
 унутрашњу сврху. Овај доказ води ка Конструктору, Управљачу или Архитекти
свемира, као што је Кант приметио; потребни су даљи аргументи како би се
показало да овај Архитекта није само „Демијург“, него такође и Створитељ.

Тома даје извесну предност првом доказу, барем у тој мери што га је назвао via
manifestior. Међутим, основни доказ је, у ствари, трећи доказ – јер је сам аргумент
контингенције заснован на чињеници да све мора имати свој довољан разлог, разлог
постојања.

За ових пет Томиних доказа може се рећи да су објашњење речи из Књиге мудрости
(гл. 13), Посланице Римљанима (гл. 1): Бог се може сазнати преко својих дела, и то као онај
који надилази та дела.

Божија природа (Допунити – стр. 346-360)

Стварање (Допунити – стр. 361-371)

Вилијам Окам (1280-1349)

Вилијам Окам је био фрањевачки фратар и велики борац против универзалија, као
и против ограничавања Божије воље. Ови напади, као и оштре критике папинског богатства
довеле су га у животну опасност, од које га је, иронично, избавила смрт.

Окам тврди да не постоје ствари које су истински одвојене од сингуларних ствари, и

да у њима нема ничег универзалног нити заједничког. Кад би универзалије постојале и
биле есенцијалне за постојање ствари, онда Бог не би стварао ex nihilo. Даље, ако једну
ствар уништимо, то не доводи до уништења друге ствари, јер једна од друге не зависе, нити
имају неки заједнички, есенцијални састојак.

Постоји још једна интересантна Окамова дијагноза погрешног веровања у

универзалије, која звучи прилично модерно. Знаци имају своју „примарну интенцију“, када
репрезентују ствари, и „секундарну интенцију“, кад репрезентују друге знаке. Кад кажемо:
„Врсте су разнолике“, то је по структури исто као кад кажемо: „Сократ је бео“, с тим што је
реч „врста“ знак који има секундарну интенцију, док реч „Сократ“ има примарну. Такође,
ентитет као што је врста не може постојати изван и изнад индивидуалних ствари.
Уопштеније гледано, Окам је делио становиште париских номиналиста, да „не треба
умножавати ствари означене терминима у складу са умножавањем самих термина“. Ово је

59
принцип чувене „Окамове оштрице“, која гласи: „Не треба постулирати плуралност, изузев
у случају преке потребе“. Ипак, треба имати на уму да Окам није био номиналиста у новијем
смислу те речи, која указује на особе које сматрају да су само речи опште.

Окам и Аквински су се сложили око једног: универзалије не припадају објективном

природном поретку. Међутим, постоје две разлике у њиховим становиштима:

1) Прва се тиче начина на који неки знак, након што смо научили да га примењујемо
на извесне индивидуалије, настављамо да примењујемо на даље случајеве.
Аквински каже да то чинимо тако што нове примере упоређујемо с оригиналним
концептом, који смо извукли из оригиналних примера. Окам, секући својим бритким
ножем, тврди да није нужно да у свом уму постулирамо ишта друго, осим навике.
Када сретнем први пут Џекија, не примењујем никакав процес да бих га назвао псом,
већ се служим ранијом навиком из сусрета са Бондом и Ровером.
2) Аквински говори да су наши концепти налик „божанским идејама“, по узору на које
Бог ствара ствари. Због тога, упркос одсуству универзалија у природи, наши
концепти одговарају реалности. Према Окаму, претпоставка да Бог мора да ствара у
складу са било чиме некомпатибилна је са његовом апсолутном слободом.
Окам није с одушевљењем гледао на пет доказа Божије егзистенције, које је
поставио Тома Аквински. Према Окаму, који је изразитије емпиријски оријентисан,
проблем са аргументима Аквинског је да доказују не премало, већ премного. Чак и ако на
основу искуства можемо постулирати постојање „првог узрока“, то нам ипак не говори да
се ради о унитарном бићу, као ни да је оно извор свих савршенстава.

Окам инсистира на неспутаном карактеру Божије воље, и заиста делује као

бескомпромисни „волунтариста“. На основу саме чињенице да Бог нешто жели, исправно
је да то буде и учињено. Стога, ако би нам Он наредио да блудничимо, крадемо, па чак и
да га мрзимо, то би била врла и заслужна дела.

ДЕКАРТ (1596 - 1650)

- По Хегелу, Декарт (Cartesius – латински назив његовог имена) је неко с ким

философија почиње поново. Он с правом каже да је за њега Декарт ОТАЦ модерне
философске мисли
- БИОГРАФИЈА: Рођен је у Ла Еју у Француској, образовање стекао на језуитском колеџу
La Flesche (језуитску школу је похађао и Волтер; тај податак Жану Херш наводи на

60
 закључак да су језуитске школе у васпитаницима стварале снажну и независну
способност размишљања; закључак је наведен без аргументовања). Дипломирао је
права на Универзитету у Поатијеу 1616. г. Нарочито се занимао за математику. Боравио
је у Француској, Чешкој, Мађарској, Италији, те Холандији, гдје је провео већи дио свог
живота. 1649. г. добија позив од шведске краљице Кристине да дође да је подучава.
Због хладне климе, промјене биоритма и своје болешљиве природе умире 1650. г. од
запаљења плућа.
- ДЈЕЛА: „Расправа и метода“ – 1637, „Медитације о првој философији“ - 1644,
„Диоптрија“, „Метеори“, „Геометрија“
- КАРТЕЗИЈАНСКА СУМЊА: Идеалан модел размишљања по Декарту је МАТЕМАТИЧКИ
МОДЕЛ. Он каже: „Ако хоћемо да спасимо философију, морамо је засновати на
темељима какве има, наука, у супротном ће философија постати НЕКА ВРСТА
КЊИЖЕВНОСТИ.“ Очигледно је да су научна истраживања тог доба (Галилео, Коперник,
итд) пољуљала науку, те изазвала сумњу. (Можемо слободно да замислимо Декарта
како стоји у некој катедрали, која се полако урушава:катедрала би представљала стара
вјеровања метафизике и уопште вјеровања ондашњег свијета у свијет око себе.)Та
сумња се одразила и на философију: тражи се егзактност, ИЗВЈЕСНОСТ. Мишљење – то
је нешто приближно, знање – то је нешто сигурно, не дозвољава сумњу нити превару.
Декарт креће у трагање за ЈАСНОЋОМ, за ИЗВЈЕСНОШЋУ. У томе му помаже МЕТОДА,
која, по њему, представља „УПРАВЉАЊЕ МИШЉЕЊЕМ“ , „СТРПЉЕЊЕ, ПРИПРЕМА
ВОЉЕ У САЗНАЊУ“, тј. поступак скидања прашине и трусног тла са стабилног и чврстог
ТЛА САЗНАЊА. Декартова МЕТОДА је СУМЊА. Декарт све подвгарава МЕТОДСКОЈ
СУМЊИ (ова сумња је методска, ствар избора, она је поступак, а не плаховита и плод
страха; ова сумња није скептицизам), јер се КЊИГЕ НЕ СЛАЖУ, МИШЉЕЊА СЕ НЕ
СЛАЖУ, ЉУДИ СЕ НЕ СЛАЖУ. Шта је извјсно и шта може бити приближно МАТЕМАТИЦИ?
Декарт се унапријед припремио за НЕУСПЈЕХ, али је свјестан да ће и тада имати макар
једну извјесност: НИШТА НИЈЕ ИЗВЈСНО!
----------- Ипак, дошао је до једне извјесности: ЈА СУМЊАМ. Чак и кад би постојао „зли
геније“ - демон који ме обмањује и ствари ми чини привидним и приказује ми их
онаквим какве нису, једно је сигурно: ЈА СУМЊАМ. Могу сумњати у све, ОСИМ у чин
који управо вршим - У СУМЊУ. Будући да непосредно сумњам, сумњам кроз своје
мисли, ЈА сам очигледан – ЈА ПОСТОЈИМ. Ја несумњиво постојим као СУБЈЕКТ СВОЈЕ
СУМЊЕ. Овдје видимо да Декарт БИЋЕ није тражио изван себе, већ је пронашао СЕБЕ
КАО БИЋЕ. СУБЈЕКТ – „ЈА“ – је апсолутна истина. Одатле потиче оно чувено: COGITO
ERGO SUM – МИСЛИМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ. То не значи да је МИСАО изведена из
СУМЊЕ, а ПОСТОЈАЊЕ из МИШЉЕЊА. Ријеч је о очитом доказу: у тренутку када субјект
схвати себе као сумњајућег, он себе схвата као мислећег и постојећег.

61
 ------------Да би отклонио потешкоће своје теорије – самодовољност и затвореност –
Декарт у својој методи разликује 4 корака која дају ИЗВЈЕСНОСТ:
1. Никада не полазити од нечега ШТО НИЈЕ ИЗВЈЕСНО САЗНАЊЕ
2. РАШЧЛАНИТИ/АНАЛИЗИРАТИ појмове да бисмо се вратили општим појмовима
3. Полазак из елементарног градимо из АНАЛИЗЕ у СИНТЕЗУ
4. РЕКАПИТУЛАЦИЈA – провјера да цијела цијела серија не садржи празнину.

На тај начин би дошао до ИСТИНЕ, до ПОТВРДЕ – certitudo (сертификат). По Декарту,

сазнање: «Мислим, дакле постојим» је прво и најважније од свих сазнања које се могу
догодити некоме ко МЕТОДСКИ философира (А свако би требао философирати, јер не
философирати је, за Декарта, исто што и држати очи затворене и не покушати их отворити
– «Принципи философије» (1644. г)).

- МОРАЛ – Декарт је увидио да је његова теорија «cogito…” дугорочна, треба јој времена,
а практични живот не може чекати. Стога се окреће МОРАЛУ. Међутим, пошто није
сигуран ни у шта ОСИМ у субјекат, он се ПРИВРЕМЕНО повиновао КОНВЕНЦИОНАЛНОМ
моралу – оном које захтијева друштво.
- ОНТОЛОШКИ ДОКАЗ ПОСТОЈАЊА БОГА : Декарт је увидио да се не може ићи од
мислећег субјекта ка извјесности спољашњег свијета, али се зато може ићи од
постојећег мислећег субјекта до постојања Бога. Човјек ИМА ИДЕЈУ о Богу, а будући да
је човјек биће које сумња, он НЕ МОЖЕ БИТИ ИЗВОР ТЕ ИДЕЈЕ – ИДЕЈЕ О САВРШЕНОМ.
(Овај онтолошки доказ, за разлику од Анселмовог, креће од човјека, а не од Бога). Бог
ЈЕ ИЗВОР ТЕ ИДЕЈЕ. Бог мора да постоји, јер ако не постоји, онда он НИЈЕ САВРШЕН.
- Други доказ: Ако је Бог добар, он неће варати, он НЕ ДОПУШТА постојање «злог генија»
, јер, ако вара, није добар, није савршен, није Бог. Бог је ЈЕМАЦ/ГАРАНТ истинитости
ЈАСНИХ и РАЗГОВЈЕТНИХ идеја ставрности. Он је СВЈЕТЛОСТ која чини ствари јасним, па
је теологија, према томе, LUMEN SUPERNATURALE.
- TEОРИЈА САЗНАЊА: Речено нас уводи у ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ПОСТУПАК КРУЖНОГ
КАРАКТЕРА: постојање Бога је доказано помоћу јасних и разговјетних идеја, а Бог
гарантује истинитост тих идеја. Међутим, ако је Бог гарант сазнања, зашто смо се онда
варали и варамо и даље по неки питањима? Декарт објашњава: постоји НЕСРАЗМЈЕРА
између 1. НАШЕ МОЋИ ХТЈЕЊА/ воље (воља је бескрајна и по њој личимо Богу) и
МОЋИ САЗНАЊА (сазнање је ограничено). Када ВОЉА ПОВУЧЕ ЧОВЈЕКА ДА ПРЕЂЕ
СВОЈЕ ГРАНИЦЕ, ЧОВЈЕК УПАДА У ЗАБЛУДУ.
- ПИТАЊЕ СЛОБОДЕ: За Декарта, Бог је вјечан, непромјенљив, слободан. Божанска
СЛОБОДА је АПСОЛУТНА. БОЖИЈА СЛОБОДА = РАВНОДУШНОСТ – Бог није подложан
резултатима које жели да постигне, нема финалности вјечног бића. Људска слобода је
нижа слобода, бирамо између двије могућности.
- ФИЛОСОФИЈА ПРИРОДЕ: Материја је ПРОТЕЖНА СУПСТАНЦА. ПРОТЕЗЉИВОСТ/

62
 1. ПРОСТОРНОСТ је суштина ствари – тамо гдје има тијело има и просторности (вакуум/
празнина, по Декарту, не постоји; не постоје ни атоми) 2. КРЕТАЊЕ - особина материје
иницирана споља. Закони кретања објашњавају све појаве (страсти су покрет тјелесних
сокова)
- ДУАЛИЗАМ – Декартова философија је дуалистичка. Постоје двије реалности: 1. RES
EXTENSA – просторност – пасивна стварност „протезљивих“ ствари. Све што се простире
може да се објасни САМО СПОЉАШЊИМ ОДНОСИМА, а не СПОНТАНИМ КРЕТАЊЕМ.
Тиме Декарт на неки начин демистификује природу и уводи МЕХАНИСТИЧКУ ТЕОРИЈУ.
2. RES COGITANS – мишљење. Оно је активно и покрећуће. Мишљење није покренуто
споља. Од мисли потиче: а) чиста интериорност б) чиста активност (actus purus).
-----------Људско тијело припада ПРОСТОРУ и раствара се у њему, док душа припада
МИШЉЕЊУ.
- ДЕКАРТОВ ЗНАЧАЈ: Значај Декарта је немјерљив за читаву западну цивилизацију и
шире. Он није само утемељио субјект, као самостални и мислећи, већ је философији дао
извјесност, полазну тачку. Прије Декарта истина је објект, изван нас, а послије Декарта
истина је у нама, МИ СМО ИСТИНА.

СПИНОЗА (1632 - 1677)

Барух де Спиноза рођен је у Амстердаму, у породици португалских Јевреја и цео је

живот провео у Холандији. За њега ништа у животу није било важније од независности
мишљења и њега као људског бића. Целог свог живота био је релативно сиромашан, а
главни приход су му били од брушења сочива за наочаре. О његовом имовинском стању
говори чињеница да су Лајбниц и неколико других пријатеља морали да поднесу трошкове
сахране и да се постарају за његове рукописе. Спиноза је за живота објавио само два дела:
„Принципе картезијанске философије“ и „Теолошко – политички трактат“. Пошто су
његова дела изазвала протест и негодовање, он је одлучио да више ништа не објављује.
Тако се већина његових радова појавила након смрти, „Етика“ – једно од ремек дела
западне философије. За живота му је била понуђена катедра на Хајлебершком
универзитету . Независност по сваку цену то је главно обележје Спинозиног живота и
његове мисли. Средишњи појам његове философије је појам нужности.

Прва књига „Етика“ бави се питањем Бога. Део почиње као геометријска расправа
набрајањем аксиома и дефиниција. „Етика“ је доказана геометријском методом; слобода

63
етике и нужност и геометрије отварају јединство – то је центар Спинозине философије
слобода и нужност чине једно. Слобода је нужност, а нужност је слобода.
Прво поглавље De Deo започиње појмом супстанције. Бог је супстанца: али то није
схватање предсократовских философа и њиховог поимања супстанције: ватре, воде,
ваздуха, безграничности. Супстанција то је биће, утолико што је свој сопствени темељ,
што је оно у соби и за себе, тј. биће у апсолутној самодовољности и не зависи ни од чега
другог ван себе самог. Супстанца то је Бог. Она је вечита, а за Спинозу то значи да је
безвремена.

Супстанца, самодовољно биће, поседује атрибуте. Они одговарају разним начинима

на које се Бог распростире. По Спинози атрибуте супстанције има бесконачно много, а нам
су позната само два: простирање и мишљење. Сваки је атрибут бесконачан, али Бог је
апсолутно бесконачан. Он је бесконачност бесконачних атрибута. Будући да је супстанца
једна и да нема ничег ван ње њена је јединственост истоветна са нужношћу. Постоји само
биће и његова нужност. У Богу слобода и нужност потпуно иста ствар. Када ми настојимо
да постигнемо неке циљеве у функцији недостатка од којих патимо, ми заправо нисмо
слободни. Недостатак, мањак нас потчињава. Права је слобода у сазнању нужности
супстанце са свиме што из тога следи и то не само у њеној спознаји, него и у пристајању на
њу. Чим нам се нужност садржана у доказу намеће, наш дух осећа право задовољство,
признајућу његову ваљаност и нужност. Права је слобода у дубоком сагледавању нужности
праве супстанце. По Спинози човек има задатак да усвоји божанску нужност. Нешто слично
има и код стоика, пошто је за њих бити слободан значило бити сагласан са нужношћу света,
нужношћу која је потпала из универзалне душе. („Бити озлојеђен било чиме што се дешава
значи бити одвојен од природе.“ - Марко Аурелије). Супстанца код Спинозе је слична
представи коју је о њој имао Парменид, по којем је једноставна, недељива, вечна. Али
„вечна“ не значи да она непрекидно траје. Већ је вечна зато што је биће по себи. Густина
бића у идеји о Богу као супстанци је толика да је помисао по којој Бог не би постојао
напросто незамислива. Спиноза мисли у самој пуноћи бића. Атрибути означавају
бесконачне и вечите видове супстанце, начини су афекти супстанце. Сартр у својој књизи
„Биће и ништавило“ тврди да ако Бог постоји не може постојати слобода једног субјекта.
Бог би по њему искуључивао самом тежином свог бића слободу субјекта. Спиноза је пошао
из супротне извесности. Он није жртвовао ни нужност Бога ни слободу. Бог је слободан
узрок – слободан узрок свега. То значи да Бог делује само по нужности свог бића. Код
Спинозе нема ни трага божанској слободи, као што је то случај код Декарта, услед које је
Бог могао све да мења по својој вољи. По Спинози Бог је слободан зато што делује сходно
нужности сопствене природе. Бог је у исти мах и слободан и нужан. Одатле произилази да
наша права слобода не може да буде ништа друго него божанска нужност. Нема слободе
која делује против Бога, будући да је Бог све, укључујући и нас саме.

64
 Спиноза разликује два вида супстанције или Бога, два вида или две функције:
natura naturans – стваралачка природа и natura naturata – створена природа.

Стваралачка природа ( natura naturans ) одговара супстанци које је „узрок по

себи“. Створена природа (natura naturata ) проистиче из нужности супстанце, она је
скуп начина. У свету је све нужно. Зато Спиноза одбацује два појма: контигентност
(случајност) и могућност. Постоје само нужност и немогућност, а обе проистичу из
божанске нужности и слободе. Код Спинозе савршенство значи нужно. Проблем јединства
тела и душе код Декарта, Спиноза лако решава. Код њега, тело и душа су модуси, начини,
два атрибута јединствене супстанце. Тело је начин простирања, а душа је начин мишљења.

По Спинози, постоје три врсте сазнања: 1. ЧУЛНЕ ПРИРОДЕ – на нивоу општости,

релативно нејасних и лако подложних заблуди. 2. РАЦИОНАЛНА МИСАО – служи се
дискурзивном методом 3. ИНТУИТИВНА једним погледом допире у онтолошку дубину –
Наука рационално сазнање узајамно повезује начине узрочним ланцима, док интуитивно
сазнање доводи у везу са онтолошком нужношћу супстанце. Интуитивно сазнање је право
сазнање, за њим треба да тежимо.

По Спинози душевне страсти представљају извесно ограничење сазнања, један

начин самозаборављања у незнање. Слобода се састоји у надвалдавању страсти
увиђањем нужности. „Свака се страст потхрањује неким остатком наде, она гори
захваљујући ваздуху могућег“.

Спинозина философија се углавном сматра философијом иманентности, нарочито

због њеног пантеизма; Бог не постоји ни пре света, ни ван њега, али у тој иманентности
влада таква трансцендентност, такво превазилажење које пролази кроз срж бића, да је
слободно могуће ту философију сматрати најтрансцендентнијом од свих.

О Спинози ћемо завршити цитатом из његове етике: „Мудрац једва познаје

душевни немир“. За Спинозу је најлепша љубав према Богу, јер је Бог идентичан са
тоталитетом стварности.

Готфрид Вилхам фон Лајбниц ( 1646-1716 )

За разлику од свог пријатеља Спинозе који је живео повученим животом. Лајбниц је

сушта супротност. Био је веома активан у свим значајнијим областима свог времена. Рођен
у Лајпцигу средином 17 века. студирао је у Француској, Енглеској и Холандији, где се

65
спријатељио са Спинозом. Лајбниц се нарочито бавио математиком, пронашао је
диференцијални рачун, поред тога занимања којима се бавио су: економија, политика,
архитектура, технологија, заистан свестран човек. За њега је Фридрих Велики рекао: „ Он
сам за себе јесте цела једна Академија“. Написао је кратак преглед своје философије, који
носи назив: Монадологија. Лајбниц се налази на прекретници, он припада истовремено
најстаријој и најмодернијој мисли. Заиста је био универзалан геније. Као и његови
претходници и Лајбниц се бави проблемом супстанције. По Лајбницу супстанца ствари је
Енергија. Он сматра енергију принципом активности, принципом који је стално у дејству
ако није спречаван. Енергија је активност, која у себи садржи будућност, уколико је
ништа не спречава да се догоди. Лајбниц назива атом енергије, монадом, грч монос-
један. Монада је јединица енергије нераспростирућа и недељива. Лајбниц је дефинише
овако: „Монада је атом енергије – једна тачка у простору, али нераспротирућа – она
нема прозор, она одражава цео универзум“. Монада је смештена у универзуму не
случајно и споредно, него суштински, она је конституисана, таква какава јесте, својом
ситуацијом својим местом. Свака монада је стварна! Ништа не може да делује на монаду
споља, зато Лајбниц и каже да она нема прозора. Све се збива унутар саме монаде. Монада
није пасивност, она је Енергија. све најмање јединице, монаде су живе. Са тог становишта
Лајбниц је дошао до тврђења да је целокупан свет жив: „Цела природа је испуњена
животом“ Монада би се могла најлакше објаснити као свест пошто се свака свест налази у
простору и заузима одређену тачку гледишта на свет. Такође свака свест је стварна, није
никаква апстракција а конструисана је рационално. Строго узев увек само свест делује на
саму себе. Лајбниц је био дубоко зачуђен интериорношћу свести и тајнама које она садржи.
Цео свет за нас постоји утолико што се одражава у нашој свести. Монада је живо и стално
огледало универзума ( Можда би се овде могло рећи да је монада микрокосмос,
макрокосмоса ) Монада није свест! она само личи на њу. Лајбниц је такође проналазач
инфинитезималног рачуна ( касније ће се спорити са Њутном, око тог проналаска ) Лајбниц
каже да природа не прави скокове – у свему постоји настојање да се одржи континуитет.
Лајбниц разликује велике и мале перцепције. Оно по чему се монаде међусобно разликују
и што чини њихову индивидуалност, то је посебна подела јасноћа и нејасноћа у њиховом
начину одражавања истог света, са тачке гледишта која их конструише. У универзуму не
могу да постоје две истоветне монаде – принцип неразликованости. Монаде могу да опште
једино преко своје сопствене унутрашњости. Монада која би била способна да задовољи
потребу за универзалном јасноћом, Лајбниц назива монадом монада – то је БОГ. Код
Лајбница Божије свеприсуство добија делотворност која извире из сржи целог његовог
система. У Богу коинцидирају постајање и знање и он поседује искључиво јасне перцепције
о целом универзуму. Лајбниц сматра да зато што је монада једноставна, она не може да
буде ни промењена ни уништена, она живи и расте на свој начин. Стварно је само оно што
се догађа унутар монаде. У монади постоји принцип конститутивне активности. Она по

66
унутарњем нагону који је својствен монади, тежи да стекне што јаснији и разговетнији
поглед на свет и тим настојањем изазива своје сопствено настајање. Тај унутарњи нагон
Лајбниц назива апетицијом. Суштински напредак монаде је да пређе са нејасније на јаснију
перцепцију. Да би објаснио егзистенцију монада и регулисао однос између тела и душе
Лајбниц прибегава престабилираној хармонији ( престабилирати значи раније утврдити,
уредити ). Бог је од почетка створио душу и тело на тај начин да међу њима увек влада
хармонија. Монада је атом енергије, који сходно принципу апетиције, тежи да све јасније
одражава универзум. Коначни узрок – финалитет ( оно што Спиноза одбације ) подстиче
биће да оствари циљ, тако рећи финалитет делује у универзуму кроз монаде. Лајбниц
исказује један принцип; „принцип довољног разлога“ у коме је изложена финалистичка
суштина његове мисли – ништа не постоји без неког довољног разлога – што значи: што
није оправдано нечим чему тежи. ( уједно ово је и 4 закон логике, претходна 3 су
Аристотелова ) По Лајбницу противречност постојање – да би две ствари обе постојале, оне
морају да буду обе могуће – што значи да у коначном узроку не сме да буде противречно.
Када Лајбниц говори о најбољем од свих могућих светова, он не исказује неку наивну
похвалу овог света, већ он говори да се никакав бољи свет неби могао замислити без
противречности. Ово није спречило Шопенхауера да каже да је овај свет најгори од свих.
пошто је као и читава плејада мислилаца пре њега рационалиста, он сматра да се једино
путем нашег ума, а не чула долазимо до универзалних истина. Лајбниц такође преузима
Декартову концепцију по којој поседујемо урођене идеје. Урођене идеје долазе до духа,
путем духа, то значи да су оне ту априори у стању виртуелнусти. Монада су створене а
између њих влада престабилирана хармонија. Код Лајбница се постајање Бога доказује
„принципом довољног разлога“: ниједно биће нема тако јак разлог постојања колико га
има Бог, што чини да Бог од тренутка када је могућ, нужно и постоји. Бог је неопходан и
ништа га не може спречити да постоји. Он Јесте. Лајбниц такође одговара на проблем зла-
теодиција. Зло проистиче из несавршенста, из ограничења, из нејасноћа које условљавају
постојање сваког створеног бића. Хегел је изнео мношто критика на Лајбницов рачун.
Учење о монада је назвао „метафизичким романом“ Сматрао је да се код Лајбница све
супротности привидно без напора уједињују у Богу, а да нису претходно превазиђене. „Бог
је тако рећи, одлив у који се сливају све супротности“

67
 Џон Лок (1632 – 1704 )

Мислиоце енглеског емпиризма, карактеришу два својства: 1) На нивоу знања чулно

искуство за њих није фундаментално и 2) На нивоу етике они се пре свега посвећују начину
на који људи организују свој заједнички живот у друштву и држави.

Док се је већина континенталних мислилаца прво занимала за извесно сазнање о

апсолуту, па би тек из њега настојали да извуку друштвену етику. Енглези су превасходно
настојали да развијају своје грађанске врлине, а притом избегавајући, колико је то наравно
могуће, да се позивају на нешто апсолутно. Овакав приступ условио је размишљање унутар
једне империје, која је доживљавала експанзију, услед побољшања животних услова.
Постојала је стална тенденција да се олакшавају услови нужни за цивилни живот,
остављајући по страни апсолутно. Овде се примећује склоност ка релативном и
јединственом, што је садржано у сваком чину слободног одлучивања. Поред бављења
философијом Џон Лок је студирао медицину. Као и други енглески мислиоци, он такође
оспорава Платонову теорију о урођеним идејама. Лок размишља на овај начин: „У Духу не
може да постоји ништа, чега он не би био свестан“. По Локу противречно би било тврдити
да у свести постоји нешто несвесно. Душа је по Локу tabula rasa – празна табла. Он жели да
подстакне философе да отворених очију посматрају стварни свет, тј. свет искуства. По њему
све наше идеје су стечене, а не урођене, а стечене су захваљујући „осетима“ идеје имају
само један извор: искуство, доживљај. Искуство он дели на: 1.спољашње искуство потиче
од осета, а без осета Дух не може ништа да учини, када их нема, врти се напразно; јел душа,
није ништа. Значи без спољашњег искуства нема ни унутрашњег. По Локу ми немислимо
ништа пре него што нешто осетимо, чак шта више правило је најпре осетити, затим
мислити. Лок наше осете назива једноставним идејама – код њега идеја значи;
репрезентација, представа, првобитна материја сазнања. Дух својим радом од њих ствара
сложене идеје, правећи апстракције. Из Локове рефлексије, очигледно је да је он
номиналиста ( Номинализам је теорија по којој су појмови услед своје општости само један
звук, једна реч, постоје само појединачна бића – насупрот реализму ( realie – појмови ) где
се заступа мишљење да су само општи појмови стварни, нпр став већ поменутог Платона ).
Лок је номиналиста, што је разумљиво пошто он све заснива на искуству-емпирији. Лок
даље развија теорију по којој тела поседују две врсте квалитета: Примарни квалитет су
једноставне и позитивне репрезентације: чврстоћа, пространост, кретање. Примарни
квалитет су стварни у телу. Они други квалитети попут боја, мириса проистичу из начина на
који тела делују на наша чула. За Лока традиционално схватање супстанције ( која омогућује
трајање бићу ) је чиста илузија, пошто нико никад није срео супстанцу у свом животном
искуству. Лок још прави разлику између квалитета и идеја. ИДЕЈА је у ДУХУ. КВАЛИТЕТ је у

68
ОБЈЕКТУ. Само су примарни квалитети прави, други квалитети зависе од апарата нашег чула
наших чула. Тачније ти други квалитети су идеје, пошто урођене идеје не постоје. За Лока
идеје вечности, бесконачности су псеудоидеје које не одговарају никаквој стварности. „Ми
не познајемо ствари онакве какве су саме по себи, не зависно од нас“ Лок стога сматра да
философија мора да остави са стране трансцедентне проблеме. Она мора да се граничи на
искуство. На питање душе Лок сматра да душа постоји али ми не можемо да знамо шта је
она. овде је реч о философском емпиризму; он преиспитује свој сопствени значај и повлачи
оно што по самој својој природи, није кадар да достигне. Емпиризам подразумева извесно
философско чуђење; чуди се самој могућности искуства. Заиста је много Лок допринео,
његов утицај је велик на философе после њега посебно на бискупа Берклија, а поготово на
највећег од свих енглеских философа Дејвида Хјума. Његова концепт опажања ће
разрадити Баркли а мисао о идеји потпуно је осветио Хјум.

Џорџ Беркли ( 1685- 1753 )

Џорџ Беркли родио се крајем 17 века, у Ирској, студирао је на Тринити колеџу, а до

тридесете године пише већину својих дела. Био је у мисији на Бермудским острвима, али
ускоро прихвата да води бискупију на Клојн у Ирској и тај посао је марљиво обављао све до
годину дана пре смрти. Мислилац је који припада првој половини 18 века. Између осталог
написао је теорију о виду, што нам говори о његовом занимању за природу осета. Његово
најпознатије дело, дијалог који се лако чита: „Разговор Хиле и Филонаоја“ Берклијева
полазна тачка је Лок, али он иде даље. Нећемо погрешити ако ставимо дијаметрално
Берклија и Хобса који је материјалиста. По Берклију примарни квалитети пространост,
облик, кретање, које код Лока постоје у стварности исто толико мало у самим стварима као
и друга својства ( мирис, боје ). Она постоје само за оног ко их опажа кроз процес
перцепције. Ми сматрамо видљивим, осетним стварима оно што су идеје. Све што постоји
– постоји уколико је опажено неким субјектом. Беркли даје ову двојну формулу: esse est
percipi–бити значи бити опажен или esse est perciperi – бити значи опажати. Стога биће
не постоји по себи, него само уколико је опажено. Једина два облика постојања која су
нам доступна су: облик опажања и облик да се буде опажен. Идеје ( перцепције ) не
могу ни на који начин бити узрок друге ствари, будући да су оне-идеје у односу на наша
чула тотална пасивност. Узрок идеја нису ствари, нити нешто да су оне саме по себи, већ
је узрок Дух који их опажа. А шта је дух? Беркли каже: „ Дух је једноставно биће недељиво,
активно, које перципирајући ( опажајући ) производи перцепције ( опажаје ). Још јасније

69
Идеја значи пасивност, Дух значи активност. Идеје су саме ствари или представе о самим
стварима су саме ствари или ствари нису ништа друго него наше представе о њима. Овакво
схватање назива се апсолутни идеализам. Да би се Беркли разумео морамо имати у виду
да је он англикански бискуп кога је узнемиравало то што је Бог философа, био толико
удаљен од блиског Бога простодушне вере. Па је онда јасније да је циљ Берклијеве
рефлексије био да утврди вечност душе и постојање Бога у коме, ми живимо, крећемо се и
имамо своје биће. Беркли сматра да су нам наше перцепције наметнуте и то вољом Духа
који је јачи од нас , а тај Дух је Бог. Бог је тај који у нама по строгим законима, производи
осетне идеје, које затим конституишу свет нашег искуства.По Берклију постоје закони
природе они су строга правила у духу Божјем, али не и изван његовог духа. Беркли иде чак
толико далеко да негира сваку стварност ван Духа, али пошто таква позиција води у
солипсизам, Беркли слично Декарту и другима уводи или ти прибегава Богу, што нам
говори да је позиција апстолутног идеализма неодржива – пошто би да је идеализам
апсолутан разарао мисао која га мисли. Овде нас Бог спасава од апсурдног, те он мора да
постоји да би то учинио, тј. спасио нас од апсурда. Универзум више нема супстанцију – оно
по себи ( слично Локу ), већ је сачињен од идеја – перцепција и тако постаје схватљив и
прозиран. По Берклију се апсолутним идеализмом може победити скептицизам ( питање
скептицизма и могућности сазнања шта јесте, није мучила само Берклија, већи Декарта и
друге ), Чак се може рећи да се модерна филосфија од Декарта до Канта посматра као
покушај да се одговори на изазов модерног скептицизма или још боље да се са њим живи.
Беркли такође жели да помоћу апсолутног идеализма валоризује науку.

Давид Хјум (1711 - 1776)

- Дејвид Хјум рођен као син шкотског племића, школовао се за правника у Единбургу,
али је намеру одбијао у корист страсти која га је обузимала према књижевности и
философији. Један његов савременик је шаљиво рекао: да се мудрост још никад није
заденула тако необичним изгледом. Ваља напоменути да је Хјум одрастао у пуританском
окружењу, што је доста допринело његовом философском скептицизму. Он сам је писао:
„Уколико смо философи, то треба да будемо само на основу скептичних начела.“ Са својих
шеснаест година записао је да „жели да говори као философ“. Због финансијских трошкова
прелази из Енглеске у Франфуркт, где пише „Трактат о људској природи“ (1739) објављено
у Лондону – ово дело га није прославило чак га је и он називао „мртворођенче из
штампе“, после ће бити проглашено magnum opusom. Хјума се додуше више ценили у
иностранству, неголи у домовини. У Паризу је постао мезимац тамошњих енциклопедиста.

70
Хјум је више успеха имао са есејима о моралу и политици. Наредних година објављује:
„Морални и политички огледи“ (1741), „Философски огледи у људском разуму“,
„Истраживање о принципима морала“, „Природна историја религија“, „О страстима“. У
периоду од пет година радио је као библиотекар. У Паризу је често виђан са лепим дамама,
али није ишао даље, јер је и сам говорио да „жена не спада у нужне животне потребе“.
Хјумов скептицизам се пре свега окренуо против метафизике, оне чврсте мисаоне
творевине, која је од Грка, па надаље обележила целокупну философију. Код Хјума се
дешава редукција метафизичког на физичко. Хјум је крајњи емпириста и
феноменалиста. Он одбацује све идеје које се не могу опазити (везати за опажање) и
зато он каже да на ломачу треба наложити највећи део метафизике и теологије, јер не
можемо имати сазнања о највећем броју тих области. Суштина ума нам је подједнако
непозната као и суштина спољашњих тела, а и подједнако мало знамо о крајњим
принципима које повезују ствари у поредак. Код Хјума имамо строгост и поштење. Он
одбацује теорије о урођеним идејама. Све што дух има добија споља, а разум то уређује.
Две врсте идеја: 1. ПРОСТЕ (копије утисака које смо доживели) 2. СЛОЖЕНЕ (комбиновање
простих идеја). Чула су пасивна, она су проводе информације, а разум региструје и уређује
оно што су чула донела. „Искуство је потпуно немо и нужно је да буде тако.“ Идеја =
опажај/ представа (пред/дух/стваљам). Идеја се не разликује посебно од чулног утиска,
једина је разлика то што је чулни утисак интензивнији, јер се тренутно дешава, а идеја је
мање интензивна. Идеја чува утисак који је прошао. Увек је критеријум истинитости идеје
то да ли су те идеје сводљиве на чулни утисак. Стога Хјум и каже: „Живот духа је
комбиновање идеја“. Закони духа су закони здруживања идеја, ова здруживања или
афинитети су у почетку слаби, али се духом ојачавају (сабирају). Идеја сопства - „ја“ – не
постоји, пошто је дух различита хрпа опажаја, који се међусобно обједињују у одређеним
односима. . Хјум је агностик, пошто не опажа своје „ја“ онда не могу ни Бога да докажем.
Не могу да видим себе док нешто радим. Не може се опазити „Ја“, али се могу
опазити манифестације „ја“ (ово би значило да не постоји чиста самосвест о себи, пошто
нема опажаја којим се опажај може доказати, а да не подразумева самог себе). Хјум
спекулативну анимацију редукује на стварност. Слично Декарту и код Хјума важна је
метода анализе и синтезе. Од свега што је Хјум учинио највећи је допринос критика
узрочности, која је пробудила Канта из догматског дремежа, како је он то сам својевремено
говорио. Други назив за Хјумову философију била би наука о појавама. Ранија пре Хјума се
веровало да у закону пророде за сваку последицу постоји узрок

А* → *Б
________
х

71
- постоји нешто, неки темељ који гарантује постојање појава, нешто што се налази и у А и у
Б, а то је у раним метафизичким концепцијама називано подтемељ или СУПСТАНЦИЈА.

Хјум критикује метафизички приступ супстанцији. За Хјума супстанција не почива ни

на једном чулном утиску. Супстанција је фантом који смо ми увели и нико је никад није
видео. Хјум показује да закон узрочности није подложећа супстанца, већ број опажених
случајева (бацање оловке и њено падање). Наши закони су последица уопштавања након
већег броја понављања. Хјум не говори да не постоје закони природе, већ да они вероватно
постоје, али не следи нужно да се нешто неће променити или да већ сутра неће бити.
Хјум показује да је закон узрочности у ствари психолошка навика! После Хјума
враћена је слобода природи. Свет више није окован нужношћу – пошто је нужност
универзалност наше навике у повезивању појава. Узрочност је име за навику коју користим.
Навика је субјективна, а не објективна. Хјум је из субјективности слободе ту слободу
вратио природи стварности – објективност је постала слободна.
Хјумова критика узрочности је много утицала на потоње философе, своје критиком
он није угрозио само философију, већ и на саму науку која почива на каузалном принципу,
она је утемељена на узрочности ваљаности поновљених експеримената. Због Хјумовог
трактата, Кант је ћутао 10 година, а Адам Смит је писао да је Хјум умро у „савршеном
душевном миру“. Лав Шестов сматра да је Хјумово откриће појма узрочности друго
најважније откриће у философији, а прво су Платонове идеје.

Имануел Кант ( 1724-1804 )

Имануел Кант је рођен у Кенинсбергу ( данашњи Каљинград ) у Пруској. Живео је

дугих 80 година, што је за оно доба доста дуг живот. Можда то дугује свом строгом,
педантоном и прецизном начину вођења живота. Станари улице могли су да намештају
сатове по Кантовом проласку. Легао је у 10 увече, а устајао у 5 сати ујутру. Кант је имао
строго испланиран дан, био је геније педантерије и прецизности. За разлику од својих
претходника, нпр Декарта, он није нигде путовао, Вајнингер каже да је то због његовоге
заљубљености у метафизику и њене проблеме, иако са женама није умео најбоље. Поред
универзитетског професора философије, Кант је био члан Пруске академије, где се највише
бавио астрономијом. Позната је Кант – Лапаласова теорија постанка света. У философији је
посебно проучавао Лајбницову мисао, највише посредством Волфа. Кант је фигура која
иногурише нововекновну философију. Објављивао је мање више са успехом а онда ја

72
наступила десетогодишња ћутња. Из догматског дремежа пробудио га је Хјумов трактат о
људској природи. Са својих 57 година објављује „Критику чистог ума“ ( 1781 ), недуго затим
„Критику практичног ума“ ( 1788 ), „Критика моћи суђења“ ( 1790 ) и поменућемо још дело
„Религија унутар граница чистог ума“ ( 1795 ). Треба знати да се са Кантом дешава пононво
радикално мишљење о мишљењу ( рефлексија ). Термин „критика“ код Канта значи да
мисао сама себе доводи у питање. Он умом назива мисао уколико она настоји да сазна,
дакле, теоријску мисао која се одвија у субјекту сазнања. Ту је реч само о уму који
производи теорију, који тежи ка сазнању. Што се тиче термина „чист“ он значи да се
критика бави умом уколико он ништа не дугује искуству, сличан термин је apriori. Apriori је
оно што се налази у духу пре нашег искуства, a posteriori је оно што проистиче из нашег
искуства.

Критика чистог ума

Кант је рекао да је кроз њу његова мисао извршила коперниканску револуцију.
Сваки пут када нешто кажемо, ми исказујемо неки суд. Он утврђује између судова двојаку
разлику. Постоје судови који су apriorni ( засновани на самој мисли ) и судови који су
aposterirori ( који потичу из искуства ), са друге стране постоје: Аналитички судови ( Суд је
аналитички кад предикат само истиче нешто што је већ садржано у субјекту ( нпр кад
кажемо тело се простире ми не можемо представити неко тело које се не простире, стога
чим уобличимо појам „тело“ у њему је увек већ садржано простирање )). Кад искажемо суд:
тело је прострто то је суд који је аналитичан. Синтетички суд је напротив, увек онај у коме
предикат додаје нешто субјекту ( нпр: представа тежине није садржана у самом појму тела,
према томе када кажемо тела су тешка, ми изговарамо синтетички суд ). Кант каже и apriori
и aposterirori судови могу бити аналитички или синтетички судови. Аналитички судови
тако рећи не доносе ништа ново, само објашњавају садржај појма. А синтетички судови
нису научни, осим ако су синтетички априорни – они који нам саопштавају нешто ново ,
а при том су нужни и универзални. Овде Кант жели да одговори Хјуму, који је оповрго
појам узрочности, и тиме онемогућио науку њене научности, лишио је извенсности и
прогреса. Поставља се питање, како су уопште могући синтетички априорни судови. Ту је
проблем који поставља критика сазнања. Како је сазнање уопште могуће? Овде се догађа
велики Кантовски обрт. Пре канта способност сазнања је увек захтевала да субјект учини
напор окретања око објекта, да би стекао сазнање о њему. Кант чини обрнуто он пушта да
се објект окреће око субјекта. Он у субјекту тражи априорне облике који најпре конструишу
објект као такав и који омогућују синтетичке априорне судове, од којих се састоји наука.
Поента: Законе које Хјум тражи споља, Кант каже да се они увек већ налазе априори у
трансцеденталном субјекту, тиме је наука спашена, са Кантом је откривено да ум није
пасивно огледало већ активни стваралац. Ми стварамо поредак између наших разних
осећаја у простору и времену. Кант закључује: простор и време су нужни и универзални

73
услови чулног искуства. Све може да се потисне мишљу, али не може се потиснути простор
и време. Стога простор и време мора да су априорни облици осећања. Простор и време су
конститутивне стварности сваког искуства. Простор и време имају природу идеја, јер
прирпадају духу. Последица тога потпуно мења наш однос према свету. Ако се свако
искуствов догађа у времену и простору, и ако простор и време не припадају стварима, него
су услови нашег доживљавања ствари, онда из тога следи, да ми спознајемо све ствари на
које наилазимо у искуству само онаквим какве нам изгледају, а не онаквим какве јесу. Ми
уочавамо феномене ( појаве ). Феномен је ствар онаква какава се појављује нашем
осећању. По Канту свет је независан од наше свести, али остаје за нас непознат и
несазнатљив. Осећање је Пасивна, а Разумевање је активна функција Духа. Дух прави
синтезу чулних утисака распорешених у простору и времену. Кант apriorne облике мисли
назива категоријама разумевања. Постоје четири групе, а од њих свака садржи по три
категорије. Главне четири групе су : 1. Квалитет 2 Квантитет 3 Начин ( модус ) 4 Однос (
релација ). Кант каже: Појмови су ( што је други назив за категорије ) без опажаја празни
– чиста форма, а он мора да прими своју материју од осећања. С друге стране; опажаји
без појмова су слепи, јер нису ни конструисани ни организовани. Као што видимо по
Канту, не конституише искуство способност сазнања, већ управо способност сазнања са
својим apriornim облицима структуише и конституише искуство. Ми ћемо у бескрају
упознати само свет феномена, а никад ствар по себи – ноумен. Ноумени су за ум,
апсолутно несазнатљива, оне, ствари по себи су једна непозната, без ноумена не би било
ничега. Кант открива три идеје ума: 1 Идеју душе као тоталитет унутарњих феномена, 2
Идеја света као тоталитет спољашњих феномена и 3 Идеја Бога као тоталитета стварног и
могућег. Свака од ове три идеје означава тоталитет, који никад није дат, него увек
предложен као нужан задатак и који као такав захтева бескрајно напредовање сазнања.
Душа је једна идеја; која је као и друге регулативна а не конститутивна. Душа није могући
предмет за теоријски ум, на нивоу сазнања ми не знамо шта би душа могла да буде – ту
заблуду да се нешто може наћи о души као о препознатљивом објекту, Кант назива
паралогизмом. Исто је и са идејом света, као целокупношћу спољашњих феномена, на ту
целокупност ми не налазимо нигде у искуству. У прилог тој тврдњи Кант износи антиномије
чистог ума. То су противречности у које обавезно упада чист ум, када настоји да дође до
метафизичких истина: 1. Свет је коначан или бесконачан? 2. Свет је састављен од простих
елемената или свет је дељив од једне бескрајно дељиве материје. 3. Цео свет је каузално
одређен или постоји и известан каузалитет бескрајно дељиве материје. 4 У универзуму је
све случајно или у универзуму постоји нешто нужно. Кант каже да су у прве две антиномије
и теза и антитеза погрешне. У последње две антиномије тачне су и теза и антитеза. У прве
две антиномије свет као тоталитет је заправо једна идеја, свет није феномен. Што се тиче
треће идеје, идеје Бога ,Кант сматра да Бог није никакв објект он није феномен, он је за
нашу способност сазнања једна идеја, дакле регулативна а не конститутивна. Рећи да нешто

74
постоји, нпр Бог, можемо само ако се опажај придружи појму ( јер су појмови без опажаја
празни ) ми међутим немамо никакав опажај о Богу, чак не знамо шта подразумевамо под
појмом „постојати“ кад је реч о Богу једној идеји. На крају Кант каже: „Морао сам да
ограничим знање да бих оставио места за веровање“

Критика практичног ума

Кантова философија је концентрисана око три питања: Шта могу да знам?, Шта
треба да чиним? Чему смем да се надам? Критика Практичног ума одговара на питање
шта треба чиним? Оно што Кант жели да утврди то су априорни услови сваке моралне
одлуке, ма која то била. По Канту морална вредност доживљава се као априори, тј. као
нешто што не проистиче из искуства. По њему морална вредност не зависи од спољашњег
резултата који вреди постићи, ни од извесних одређених околности; она је вредна по себи.
Зато што је „Човек вредност по себи“. За Канта је чин моралан само уколико проистиче
искључиво из одлуке да се послуша морални закон као такав, а не из разматрања
спољашњих циљева или последица. То Кант назива добром вољом. Добра воља самој себи
даје свој закон. То је оно што Кант назива аутономијом воље ( само-закон). По Канту
дужност није присила над слободом, већ напротив то је сама слобода. Кант разликује
Категорички императив и Хипотетички императив. Категорички императив је чиста (
apriorna ) заповест моралног закона – владање apriornog у чистом облику. Хипотетички
императив је оно у шта се умешају емпиријски елементи, то мења аутономију
категоричког императива и онда говоримо о хипотетичком императиву. Кант каже: „
Поступај тако да максима твог делања, може у свако доба да важи као принцип
универзалног законодавства ( важења )“ Свако људско биће мора да се позива на такву
максиму, која као облик моралности, може да се оправдано сматра способном да такву
максиму, која као облик моралности, може да се оправдано сматра способном да, послужи
као темељ универзалном законодавству. Практични ум има три поступка: 1)Слобода.
Слобода није у противречности са владавином каузалитета, пошто слобода није неки
феномен, а теорија каузалитета, а теорија каузалитета важи за феномене, те она није у
опречном ставу према слободи. Слобода је једино место где срећемо ноумен! Други
постулат је о 2)бесмртности душе – Вечност је душа која трансцендује време – бесмртност
је у ноуменалном свету, душа је по својој слободи у неуменалном свету бесмртна. Трећи
постулат практичног ума, јесте Бог, којег не можемо доказати Бога. Пошто Бог није
феномен. Стога је веровање у њега има право да се афирмише тамо где се ради о
ноуменалном свету. Што се тиче слободе Кант је рекао – потпуно сте подложни закону
природе, а слободом називате њену узрочност њен каузалитет. Права је слобода
напоротив служити дужности. Бити слободан значи афирмисати аутономију своје воље.

75
Критика моћи суђења
Ова критика за разлику од прве две у најразличитијим облицима, бави финалитетом.
Суд или било који вербални исказ подразумева неку сврху неку финалност. Наша
способност суђења је финалитет. Кант разматра сведочење лепоте: Постоји лепо на које
наилазимо природу и Лепо које налазимо у људским делима, у уметнрости. Лепо чини да
доживљавамо финалитет без граница. лепо актуализује за нас неки смисао. Критика моћи
суђења, настоји да одговори на питање: „Чему се смемо надати?“ Дозвољено ми је да се
надам свему, чему ми моје познавање феномеена не забрањује да се надам, а што је
постулирано моралним законом: мојој слободи, бесмртности душе. Али изнад свега
дозвољено ми је ( нам ) да се надамо неком смислу.

Многи сматрају да је Кант промашио и да није усепео да одговори Хјуму. Можемо

рећи да је Кант успео да амортизује, да креативно реагује. Успео је да интегрише Хјума и
кренуо даље, није се вратио на пред Хјумовски ниво, већ је отишао степен даље. Стога је
Кант пост-метафизички мислилац. По Шестову величина Канта је у величини његових
промашаја. Лично сматрам да је Шопенхауер у праву када каже : „Пре Канта наша је глава
била у простору, а после Канта простор је у нашој глави“. Заиста у томе је највећи допринос
Канта и његове рефлексије.

ГЕОРГ ВИЛХЕМ ФРИДРИХ ХЕГЕЛ (1770 - 1831)

Хегел је најпре посматран као прозаични ( обичан, плитак ) Шелингов ученик. Али
када је 1807. године објавио „Феноменологију духа“, почело је конструисање
најамбициознијег и најсложенијег метафизичког система у историји, који од тада врши
огроман утицај. Само у философији друштва био је надахнуће марксизму, фашизму и
партиципативној демократији. Маркс је сматрао да Хегелову философију треба ставити с
главе на ноге. Хегел се родио у Штутгарту и предавао је на различитим местима, све док
1816. није добио философску катедру у Берлину.

По Хегелу мисао која не обухвата све не може бити истинита. То значи да се само у
тоталитету може трагати за истином. Али питање је: „Шта је тоталитет?“ За Хегела је „све
што је стварно, умно је и све што је умно је и стварно“. Хегел поставља потпун
идентитет стварног са умним. Овакав систем који се темељи на томе да све што је
умно је стварно и све што је умно је стварно, назива се ПАНЛОГИЧКИМ СИСТЕМОМ (гр. пан
– све; логос – наука, разум, реч; све логично, сходно разуму). Хегел у центар стварности као

76
и у центар ума ставља оно што је одувек сматрао негацијом ума и логике, а то је
ПРОТИВРЕЧНОСТ. Хегелова мисаона шема проистекла је из изоштреног смисла за историју,
која и одликује то раздобље (романтизам). Слободно се може рећи да Декартов субјект
доживљава инфлацију код Хегела. Као што је већ речено, противречност је у средишту
стварног и умног, а бива превазиђена (aufheben) процесом који се у њима одвија. Хегелова
рефлексија се одвија у облику круга, јер почиње са апсолутом и завршава се са
самопознавајућим апсолутом (самосвесним) и тај крај Хегел назива апсолутним
сазнањем. Хегелова ДИЈАЛЕКТИЧКА ЛОГИКА се одвија на основу појма бића, наиме тај
појам бића треба схватити као целокупно бивствовање, он (појам бића) мора да буде
применљив на све што јесте. Стога биће као биће није конкретно као сва остала бића. Биће
је толико апстрактно, каже Хегел да је исто што и ништа, али смислено је рећи да је НИШТА
НЕШТО ( Биће се не може одредити никаквим квалитетом, ништа му се не може додати као
својство, зато је и ништа ) Пошто је биће најуниверзалнија и најшира категорија, оно не
може да садржи никакво својство. Чисто БИЋЕ се ни по чему не разликује од НЕБИЋА.
Апсолутно биће је НИШТА. Све ово речено значи да нисмо доспели ни до чега стварног.
Пошто је БИЋЕ ТЕЗА, а НЕБИЋЕ АНТИТЕЗА, СИНТЕЗА која нас приближава нечем реалном је
она која у себи садржи у исти мах биће и небиће, а то је настајање. Настајање је
прелажење из једног у друго, из небића у биће. Између бића и небића долази до негације.
НЕГАЦИЈА је активна и стваралачка, она је покрет настајања. Видимо да код Хегела негација
има позитивну функцију. ТЕЗА, захваљујући АНТИТЕЗИ производи синтезу и само
захваљујући негацији, теза и антитеза се стапају у синтезу, која је ДВОСТРУКА НЕГАЦИЈА,
НЕГАЦИЈА НЕГАЦИЈЕ. Хегел и биће и небиће назива апстрактним, док је настајање прва
синтеза – реалан појам. По Хегелу апстрактно је она мишљење које тезу и антитезу не
мисли из синтезе и то је лоше мишљење, док насупрот њему конкретно је оно мишљење
које из синтезе мисли тезу и антитезу.

За Хегела дијалектика игра фундаменталну улогу. Код Платона је она представљала

рашчлањивање, па тек онда синтезовање – то је ментални процес. Док Хегел назива
дијалектиком оно до чега долази у кретању ТРИЈАДА кроз двоструку негацију. Још боље
речено, ДИЈАЛЕКТИКА је умно САГЛЕДАЊА ИЗМЕЂУ ПРОТИВРЕЧНОСТИ.

Хегелова философија обрађује три велике теме: 1. ЛОГИКУ 2. ФИЛОСОФИЈУ

ПРИРОДЕ 3. ФИЛОСОФИЈА ДУХА. Свакој од њих посвећена су три дела, а сваком делу,
уколико је то било могуће, посвећене су три књиге, док је свака књига посвећена на три
дела. Хегел сматра да се његова мисао уклапа у тројни карактер самог настајања и по њему
одговара суштини бића. Логика се бави чистим мишљењем, Хегелова логика је
дијалектичка, није као Аристотелова логика која је формална. У Хегеловој логици реч је о

77
поновном промишљању мишљења у његовој чистој апстрактној унутрашњости.
Истраживањем чисте унутарњости, мисао дијалектички доспева до негације своје
унутарњости, према томе сопствене екстериоризације до свог ширења ка спољашњости.
Облик те друге дијалектике је природа у свом ширењу. Природа је за Хегела још увек
мишљење, али то је мишљење које је прошло кроз негацију. Идеја пориче своју
унутрашњост, свој битни интериоритет, она проучава саму себе, испољавајући се, ширећи
се, као природа у простору и времену. По Хегелу са Парменидом почиње ПРВА НЕГАЦИЈА
НЕГАЦИЈЕ (природа је нешто, а не ништа, тиме је човек негирао природа).

Теза је била интериорност логике. Антитеза је екстериорност философије природе.

Синтеза је философија ДУХА. Философија Духа је мишљење, које после прве негације њене
интериорности, испољавајући се кроз облике природе, пролази кроз другу негацију и тако
Дух
се враћа интериорности: она мисли екстериорност и тиме је УКИДА (aufhebt).
мисли екстериорност природе и чинећи то враћа је својој
интериорности. Овде је дух обогачћен двоструким истраживањем и двоструком
негацијом коју је извршио. Апсолут се спаја у соби самом А=А. За Хегела су идеја или појам
субјект универзалне историје. Хегел је веровао да мисли Божије мисли. Он жели да изложи
биографију универзалног субјекта. Бог код Хегела настаје и у исто време не-настаје. Бог
је истовремено субјект универзалног настајања вечног, које се не мења, а кретање између
та два тренутка по Хегелу дијалектичко.

У философији Духа, природа, створена чистим мишљењем, које пориче сопствену

интериорност своди се на интериорност мисли које се промишља. Она стиче стварност, она
је сада биће захваљујићи томе што је прошла кроз двоструку негацију. У природи као
царству спољашњости, где влада нужности, нема слободе. Дух је, насупрот томе, само
унутрашњост, а будући да је све у Духу. Он је апсолутна слобода. „Дух је УЗРОК СВЕТА!“
Хегел то овако објашњава: Дух који дејствује у природи који мисли природу, пориче, негира
на неки начин екстериорност коначних природних ствари, Дух их укида и превазилази,
обухваћајући их сопственом бесконачном слободом. Код Хегела aufheben – укидање или
превазилажење, није у апсолутном смислу. Више је реч да се природа интегрише на вишем
нивоу унутар Духа. Дух не уништава природу, већ њену екстериорност да би од ње начинио
нешто друго, што може да постане интериорно. Дух на тај начин прави добру
бесконачност (затворени круг), насупрот лошој бесконачности (права линија без
краја). Као и све код Хегела и Дух има три етапе: субјективни дух, објективни дух и
апсолутни дух. Субјективни дух, то је дух на овом првом нивоу онакав какав је када
изникне из природе да би се вратио себи. И само то изницање има три нивоа: ДУША, СВЕСТ,
УМ. Душа сачињава први ниво: дух је још сједињен са телом, пошто је за Хегела тело

78
екстериоризована мисао која је изгубила своју интериорност. Други ниво је свест: душа
негира своје јединство са телом, она се дистанцира од тела да би могла одвојено да мисли
шта је она и шта је оно (тело). То враћање себи ствара свест. На трећем нивоу објективног
духа је УМ: ум је дух који је актуализовао синтезу претходна два нивоа и који је разрешио
противречност између духа и природе, доспео до извесности да су дух и природа
једно. То је највиши ниво субјективног духа, који је кроз негације и противречности стекао
свест о идентитету обухваћених дијалектичким процесом, откривши тако јединство духа и
природе.

Објективни дух је нека врста стварног света, створеног Духом који осваја свет ствари.
Реч је о свету свега онога што се односи на ПРАВО. Право је објективно као природа, оно
(право) је објективно присуство колективне воље, разума друштва. Право постоји
независно од било које индивидуалне стварности. Други ниво објективног духа је
МОРАЛНОСТ. Моралност је дух који размишља о себи, који се повлачи из објективности
права, да би у себи самом нашао темељ универзалног права, извор његовог смисла. Трећи
ниво Хегел назива МОРАЛНОМ и ДРУШТВЕНОМ СТВАРНОШЋУ. Њу сачињавају сви закони
и све политичке институције, обичаји, правила (овде се види да смо ми уроњени у историју
и у друштво).

За Хегела држава је на неки начин довршење, плод целокупног историјског развоја.

Он је убеђен да ће дражава гарантовати универзални циљ историје који је
актуализација слободе. Пошто се смисао историје налазе у прогресу људског духа
који од несреће свести (раније), полако кроз епохе постаје све више свестан своје слободе.
Да кажемо по коју реч и о АПСОЛУТНОМ ДУХУ.

Апсолутни дух је дух који се путем човечанства враћа сопственој најбогатијој и

најдубљој интериорности, тј. интериорности која у себи чува највише могуће природе.
Природа укинута, сачувана, уздигнута опстаје кроз све негације, које се враћа самом себи.
И опет унутар Апсолутног духа постаје три нивоа, а то су: ниво УМЕТНОСТИ, ниво РЕЛИГИЈЕ,
ниво ФИЛОСОФИЈЕ.

По Хегелу УМЕТНОСТ је спољашња репрезентација апсолутног, постоји

СИМБОЛИЧНА УМЕТНОСТ (код древних народа Истока, архитектура која представља
богове). Друга етапа је КЛАСИЧНА УМЕТНОСТ (вајарство код Грка). Синтеза тих двеју
уметности је ХРИШЋАНСКА УМЕТНОСТ (та дела су прожета трансцендентношћу).

Други ниво Апсолутног духа је РЕЛИГИЈА. Ту је искључена свака спољашња

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА. Остаје само УНУТРАШЊЕ СТАЊЕ или КРЕТАЊЕ ДУШЕ, која уздижући се
до Бога, у себе ресорбује све чулне облике.

79
 Трећи ниво Апсолутног духа је ФИЛОСОФИЈА. Уметност је спољашња
репрезентација Апсолута, религија, насупрот њој, је унутрашњи доживљај Апсолута, а
синтеза УНУТРАШЊЕГ и СПОЉАШЊЕГ се остварује у ФИЛОСОФИЈИ. Она АПСОЛУТНО
схвата чистим мишљењем. Овде ум сам себе крунише.
Хегелу се много замерало, али понајвише му се замера то што његова философија
представља философију без будућности. Једино што преостаје је да се мисли Хегеловим
умом. Код Хегела Бог је „поједен“ (поунутарњен) апсолутним „ЈА“ (који је Хегел-могло
би се рећи ), а ФИЛОСОФИЈА је БОГОСЛУЖЕЊЕ У ПОЈМУ. Чини се да је С. Булгаков добро
приметио да је ХЕГЕЛ ОПИЈЕН ПОЈМОМ.

Фридрих Вилхем Јозеф Шелинг (1775 - 1854)

Шелинг је један од оних који највише заслужују титулу философа романтизма. Још у
младости као wunderkind, био је Хелдерлинов пријатељ, заједно са Хегелом. Шелингов
систем је приличио продужењу система Фихтеа, јер је он био први који је Кантову
философију претворио у доктрину апослутног ИДЕАЛИЗМА. Фихте почиње од наше
интуиције, апсолутне самоактивности и бића или наше слободне интелигиенције. Проблем
је објаснити зашто је упркос свести о слободи, чулно искуство, праћено осјећајем нужности
и присиљености да уочавамо ствари онако како то радимо. Решење мора зависити од става
који заузимамо: 1. идеалистички који тврди да су ствари производ интелигенције и 2.
догматски који третира ствари по ствари, спољашње у односу на интелигенцију. Овај одраз
је делимично одраз тога какви смо људи. Управо у питању око третмана природе, Шелинг
изражава оштро неслагање са својим бившим ментором – Фихтеом. Шелинг је увек
прихватао идеалистички премису „ЧИНА“, којим потенцијално самосвесни апсолут
претпоставља: не само <индивидуално> биће него и све остало. Шелинг је осуђивао то што
се Фихте приближио релативном или емпиријском идеализму, који је Кант осуђивао, а који
се са спољашњом стварношћу опходи као са пуким садржајем ума. Објективност или
природа није производ субјективности или ума као што се обично схвата - и једно и друго
су подједнако аутентичне претпоставке апсолута. Код Шелинга Апсолут није више
субјективност, него објективност, а није ни обрнуто, него је он њихов идентитет, оно што
је наизглед расцепљено на ум и на природу. Ова тврдња навела је Хегела да каже: „Пошто
се у Шелинговом Апсолуту ништа не може разликовати од било чега другог, тај Апсолут је

80
„ноћ у којој су све вране црне“. Шелинг каже да на крају ФИЛОСОФИЈЕ ПРИРОДЕ се
поставља питање ка чему коначно тежи то живо настајање природе. Одговор: ОНО ТЕЖИ
КА ДУХУ, јер највиши производ јесте људски дух. Природа је скривени Бог, али природа
још увек није истинско откривење Бога. Тек је УМ савршен одраз БОГА. Зато Шелинг каже:
„Историја као целина јесте једно напредујуће, постепено откривање Бога као Апсолута; она
(историја) је један еп у коме се опевава Бог.“

Видимо колико је ово слично Хегеловом схватању историје. За Шелинга је

уметничко дело најсублимиранији чин људске слободе; утолио је оно највише у
области духа. У ументничком делу су помирени дух и природа, слобода и нужност.
Шелинг је рефлектовао о томе како треба мислити Бога. Он је у почетку Бога схватао као
духовно биће, као АПСОЛУТНО „ЈА“. Међутим, пошто му се показало да се оно божанско
јавља и у природи, он је дошао до становишта да се Бог мора мислити изнад супротности и
Духа, „ја“ и „не - ја“, субјекта и Бога. То је оно на шта Шелинг мисли када Бога дефинише
као тоталну индиференцију или апсолутни идентитет.

Бог је тачка јединства, које представља заједнички извор свих супротности у

стварности као њихов јединствени циљ. Сам Шелинг је наглашавао да у природи постоји и
оно ИРАЦИОНАЛНО и СЛУЧАЈНО, постоје неуређени плодови хаоса. „Свака персоналност
почива на једном мрачном темељу.“ Сублимирајући све, Шелинг на крају каже: „Велики
циљ универзума и његове историје није ништа друго до ПОТПУНО
ПОМИРЕЊЕ и поновно СПАЈАЊЕ У АПСОЛУТНОСТИ.“
Шелингова размишљања је све до његове смрти карактерисала дубока удубљеност
у питања Бога и света. Он каже: „До сопственог темеља је дошао и дубину свог живота је
упознао само онај ко је једном напустио све и који је од свих био напуштен, коме је све
потонуло и који се насамо видио с ОНИМ БЕСКОНАЧНИМ; то је велики корак који Платон
пореди са смрћу.“

Серен Кјеркегор (1813 - 1855)

БИОГРАФИЈА - За Кјеркегора можемо слободно рећи да је он философ који Исусом

мисли историју и философију. Њега и Ничеа Јасперс назива „изузецима“, пошто су обојица
живели своју философију и њихове су философије проистекле из њиховог живота. Кјеркегор
је био Данац, родио се у Копенхагену. Једна од најважнијих фигура у његовом животу је
био отац. Са 17 година – 1830 – уписуао је теологију. Наредних десет година живео је

81
дендијевски живот (модерни хедониста, предан уживању, живот у страху у пози између
ироније и цинизма). Године 1841. брани докторску тезу „О појму ироније, са сталним
освртом на Сократа“. Он је сматрао да мора да испуни мисију која се састојала у томе да
пробуди лакомислено хришћанство епохе у којој је живео . Упустио се у борбу са данском
протестанском црквом: највише се залагао за одвајање Цркве и државе. Смрт о којој је
стално размишљао задесила га је на улици 11. 11. 1855. г. одбивши причешће од
протеснантских свештеника.

ДЕЛА: Већину дела објављује под псеудонимом. Главно дјело „Философске

мрвице“ и „Завршни ненаучни додатак“.

- ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ - Супротстављајући се свакој системској философији,

Кјеркегор жели да буде субјективни мислилац, сматрајући да у системској философији
(попут Хегелове) нема егзистенције личности. Кјеркегор, који је слушао предавања Хегела,
највише му замера то што није уочио несводивост егзистенције. За Кјеркегора Хегелов
систем је само једно бекство, један начин склањања у тоталитет, општост, што сваког
онемогућује да себе радикално оствари као индивидуално и слободно биће. Систем има
потребу да све апсолвира (да објективан опис света и на тај начин субјект постаје објект). У
свом делу „Тренутак“ Кјеркегор наглашава не само апсолутну вредност сваког појединца,
него чак и вредност сваког доживљеног тренутка. Од овог тренутка је рођен
егзистенцијализам. Философи прије Кјеркегора су у забораву егзистенције, људи су јаки
објекти, али не и субјекти , те је потпуно легитимно рећи да ЈЕ КЈЕРКЕГОР ОТАЦ
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗМА.

- За Кјеркегора, егзистенција је појава слободе сваког субјекта. Слободни чин врши један
прекид, кидање којим се субјект актуализује, чини себе присутним пролазећи кроз
непрекидно време, пробијајући га, то је оно што Кјеркегор назива ТРЕНУТКОМ.
Тренутак није више она граница између прошлог и будућег, која је толико
узнемиравала Августина, који је, као што знамо, био запањен када је открио да смо сви
у времену. Код Кјеркегора појам времена је увек у односу на егзистенцијални субјект
који увек одлучује и самим тим дејствује у времену. Међутим, чин који је био извршен,
није емпиријски, он није у времену, него пролази кроз њега - то је тренутак.

- Кјеркегор често ХРИСТА назива ПАРАДОКСОМ. Христос је ПАРАДОКС јер је КРСТ

ПАРАДОКС. Кјеркегор је хтео да из Јеванђеља изведе философски ПУТ. За Кјеркегора
КРСТ укрштање двеју димензија. Тренутак, тај егзистенцијални прекид времена, путем
слободе, може да буде представљен Крстом. Време је хоризонтала по којој се нижу
узроци и последице. Вертикала је прекид хоризонтале. Христос је прекид историјског
времена, парадокс помоћу којег вечност пресеца континуитет емпиријског времена.
Христос је апсолутни парадокс, а то значи да Христос не допушта доказ нити било

82
какво оспоравање, па се о њему не може имати никакво сазнање, као ни о самом Богу.
Будући да присуство Христа доводи до прекида у времену, онај који по својој духовној
или моралној одлуци изврши исти прекид путем свог чина или своје вере, постаје тако
ХРИСТОВ САВРЕМЕНИК У ВЕЧНОСТИ ТРЕНУТКА и то можда са више права од оних који
су емпиријски живели кад и Христос. Кјеркегор је често упоређивао Сократа и Христа,
први је учио о истини, а други је и сам БИО ИСТИНА. Кјеркегор је амбивалентан, пошто
каже да је неопходно бити хришћанин, а са друге стране постоји димензија немогућег
– НИКО НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ХРИШЋАНИН. Хришћанство је НУЖНО и НЕМОГУЋЕ. Код
Кјеркегора се види поступак НЕГАТИВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ (theologia negativa) коју дугује
Хегеловој дијалектици. У расправи „Болест на смрт“ Кјеркегор показује како душа може
потпуно да се изгуби у очајању, али душа која је пронашла задовољство и престала да
ОЧАЈАВА изложена је опасности да ПРЕСТАНЕ ДА ОЧАЈАВА. По њему је легитимно бити
У ОЧАЈАЊУ. Кјеркегор позива на понављање тих противречности (задовољство /
очајање) као на трагично вежбање духа. Очајање је неизбежна болест, као могућност
спасења, ЈЕДИНИ ПРАВИ ОДНОС ПРЕМА ХРИШЋАНСТВУ. Парадокс вере је у томе да
Истина задобија суспензију свих наших истина.

Кјеркегор разликује три стадијума егзистенције:

1. ЕСТЕТИЧКИ СТАДИЈУМ– онај у коме влада Дон Жуан. То је стадијум најјачег

тренутног интензитета концентрисаног у неповезане тренутке. Оно што је за овај
стадијум битно је пароксизам (нагло погоршање стања). Верност одсуствује у
сваком погледу ( од верности супружника, преко верности човека према човеку, до
верности човека према Богу). Дендизам (кицошење) је карактеристика овог
стадијума, у којем је и сам Кјеркегор био. После сваког задовољства долази још
веће незадовољство. То је једно безнађе. УЖИВАЊЕ је најважније за естетички
стадијум.

2. ЕТИЧКИ СТАДИЈУМ - је стадијум прихватања обавеза и ВЕРНОСТИ. Он стоји

дијаметрално супротан у односу на естетички стадијум . У овом стадијуму човек
бира да буде оно што јесте и тим чином поставља разлику између ДОБРА и ЗЛА.
ОДГОВОРНОСТ је важна за овај стадијум, док се пуко задовољство избацује – право
задовољство треба да буде из добра.

3. РЕЛИГИОЗНИ СТАДИЈУМ – је онај у коме ТРЕНУТАК добија свој највиши интензитет.

То је тренутак када оно АПСОЛУТНО пролази кроз ВРЕМЕ и ПРЕВАЗИЛАЗИ ГА
захваљујући понављању чина поистовећивања с Богом, како би се достигло оно што
нам је НЕДОСТУПНО – ВЕЧНОСТ. ВЕРА је најбитнија за овај стадијум. Она је

83
 надразумска, она је чин прихватања Бога (Бога који се открива Аврааму – Авраам је
спреман да жртвује Исака). „Веровати значи изгубити разум да би се задобио Бог.“

Значај Кјеркегорoв се највише огледа у настојању да човјек постане све СУБЈЕКТИВНИЈИ, да

би се приближио оном искону путем којег нам је Бог подарио људско бивствовање и
слободу.

Фридрих Ниче ( 1844-1900 )

„Биће ратова као никад пре на земљи“. Ово су пророчке речи Ничеа. Можда нико
као он није предвидео и осетио тамне облаке који су се надвили над западним светом.
Рођен је у Рекену у Саксонији, као син лутеранског пастора, остао је са 5 година без оца а
овај догађај је доста допринео његовом одрастању. Одрастао је у потпуно женском
друштву, све то и његова неспретност и повученост код жена јасније су кад Ниче каже:
„Ожењеном философју је место у комедији“. Студира филологију на Универзитету у Бону,
са 24 му је понуђена катедра у Базелу. Као професор грчке литературе, у периоду од 1869-
1879, ступио је у контакт са великим духовима тог времена, попут, Јакоба Бурхарта,
Ј.Ј.Бохофен, а дружио се и са музичким генијем и оцем музичке драме Ричардом
Варгнером, био је чак заљубљен и у Козиму Варгнер. Први симптоми болести су се појавили
1873, дух му је био бистар ( то се посебно види по његовим ранијим радовима, где је Ниче
пун ентузијазма, а како је време одмицало та веселост и чилост је полако ишчезавала) али
су га мучиле јаке главобоље . Болест га је приморлала да се повуче са катедре 1879, после
тога је непрестано лутао. Бежао је од самог себе, од својих болести, нигде није налазио
мир. Неки од радова су: „Рођење трагедије из духа музике“(1872 ) У том делу рађање
грчке рационалне мисли почевши од Сократа, означава смрт трагедије. „Људско сувише
људско“ ( 1878 ), „Зора“ (1881 ), „Весела наука“ ( 1882 ) „Тако је говорио Заратруста“ (
1883-1885 ).

За Ничеа човек претставља у исти мах тежњу за слободом и немогућност њеног

постизања. Зато по њему „бити човек“ је нешто што стално треба прихватати и
превазилазити. Највише неспоразума и несхватања изазвао је Ничео појам Натчовека.
Натчовек је човек који захваљујући стално обнављајућој стваралачкој моћи
непрекидно превазилази своју чињеницу стварност и границе које она намеће. По
Ничеу, човек чак и није човек ако не настоји да буде и оно што не може да буде тј. натчовек.
Треба немилосрдно превазилазити оно што је дато, ослобађати се сваке сувишне тежине у
име стваралачке слободе. Смисао натчовека је да се он не задовољава, оним што јесте већ
84
да сам ствара историју. Он сам себе проналази ван оног што је и одбацује оно што већ јесте.
У историји се показало да је појам натчовека доживео највећи број злоупотреба, нарочито
од стране нациста. Ниче и Кјеркегор су веома слични, код Кјеркегора парадокс вере а код
Ничеа је Воља за Моћ да се живе све силе које су афирмативне. Обојица увиђају да је човек
екстатичко биће ( биће које одрђује време и наша могућност да изађемо из себе и мислимо
унапред и уназад ) Ниче се бори против реактивног ( угрожавајућег, декструктивног,
диктира ) духа Метафизике. Он изокреће традиционалне вредности, а тим чином
изокретања он хоће да покаже скривене стране. Да би то учинио Ниче уводи
деконструкцију, поступак да одређена позитивна вредност појма увек наспрам себе има
нешто негативно. Деконструкција показује да је том појму негативно потребно, чак шта
више негативно је констутивно за позитивно или добро. Извлачи се закључак да је добру
зло потребно. На овај начин Ниче „отрцане“ фразе метафизике износи на светлост дана,
смерност у себи садржи доста кукавичлука, а и свако добро у себи има неко зло. Зато Ниче
говори да је метафизика апотеза ( апотеза-Обожавање, величање, проглашење неке
личности божанством ) човекове декаденције. оно „добро!“ биће више „ђаволско добро“,
што би рекао Достојевски ( Сам Ниче је рекао да је највише из психологије научио од
Достојевског ). Ниче је философ сумње, по њему метафизика је корисна зато што је
објективна, али из тога не следи да је једина истина. Ниче изучава генеологију ( наука о
пореклу ) морала. Сви искази Метафизике за њега су симпотоми болести, једна врста
корисне лажи. „Метафизичка истина је збрка која врви од метафора, метонимија,
антропоморфизама и одбацићемо је као и традиционално схватање суштине“. Ниче
закључује да не постоје чисте апстракције, ни Дух, пошто мишљење не може да покида везе
са чулним. Мисли се увек преносе преко језика, а језик је увек у односу према сликама, што
значи да је потрага за пра-извором, илузорна. Ниче демистификује логичне и моралне
исказе. Нема објективности, има само јака субјективност. За Ничеа „истина је марш добро
издресираних метафора“. Истина је рат интерпретација. Она интерпретација која је најјача
– она је истина. За Ничеа истина има датум рођења, а то је догађај у историји када је воља
за моћ једног надвладала над другим. Истина је ПРОДУКТ! Ниче је открио плуралност
истине.

Ниче замера метафизици и религији то што гуше живот, а живот је спонтанитет. ЗА

ЖИВОТ ЈЕ ВОЉА И ВОЉА ЈЕ ЖИВОТ! ЖИВОТ ЈЕ ВОЉА МОЋ! ( Утицај Шопенхауера, којег је
Ниче радо читао, али му је замерио бег у песимизам. Код Шопенхауера је воља увек жеља
за још нечим). „Живот је неспутано ширење. Живот када пева, он игра.“ Ниче је из страсти
за истином морао да пита КАКО СЕ ОНА КОНСТИТУИШЕ. Како доћи до ње? Када неко крене
тим путем, он открива да је немогуће истину потпуно поседовати. Сама истина живи у
превазилажењу сваке наводне истине. Биће је живот које кроз вољу потврђује моћ. Воља
за моћ може кроз победу над собом да донесе радост ономе који уме да препозна и да
прихвати нужност. Ниче је ХРИШЋАНСТВО СМАТРАО ИЗМИШЉОТИНОМ СЛАБИЋА, апологијом
85
кукавичлука, пораза патње и смрти, док је по њему, напротив, требало повећати вољу за
моћ. Христос је за Ничеа симбол свега што мрзи у људском бићу, поготово му смета став:
„Нека буде воља твоја“, коју схвата као одрицање властите воље. Опет, са друге стране Ниче
се ДИВИ Христу, где велича самилост, благост, понизност, љубав. Он сам каже: „Први ( а
тиме и последњи ) хришћанин је умро на крсту“, „Бог је мртав.“ То Ниче објављује и људи
препуни стрепње (стрепња је страх који нема предмет). Не могу се више позивати на Бога.
Људско биће је приморано да рачуна само на себе, само без никакве наде. Ниче каже: „Бог
је мртав, ви и ја смо га убили, Ми Хришћани смо га убили“ (Весела наука, 1882). За Ничеа
вечности нема, постоји само вечно настајање. Вечно враћање истог ( Слично Емпедоклу
љубав, мржња ). Шта је истина сазнаје се из ИСТОРИЈЕ. Смисао живота је КРЕТАЊЕ. Суштина
за Ниче је веза појава, њихова игра и ништа друго. На питање шта је човек, Ниче одговара:
„Људско биће је неодређена животиња.“

По Ничеу, Кант није био довољно радикалан, јер је стао на пола пута деконструкције
метафизике и сачувао је много тога. Ниче иде даље од Канта и руши остатке метафизике.
Утицај Ничеа је немерљив и од великог значаја, поготово за постструктуралисте ( Дериду )
који ће преузети његову методу деконструкције. Његово поимање истине као рата
интерпретација је од великог значаја за философску херменеутику. Увек погрешно схваћен,
често оптуживан као зло са запада, као неморалан нпр од стране Толстоја, иако је Ниче
умро невин као дете, док се за Толстоја тако нешто не може рећи.

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА, ХЕРМЕНЕУТИКА, ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ

- ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ: БОРБА ПРОТИВ СЦИЈЕНТИЗМА И ПОЗИТИВИЗМА, али

не уз помоћ неке нове МЕТАФИЗИКЕ, већ тврдње да је човјек јединствен, да је
свијет који је у настајању ЉУДСКИ, и да смо у њему КОД КУЋЕ. Према томе, човјек
није само дио огромног комплекса природе.

o Против емпиријске науке Хусерл тврди да нас она може довести само до
ЧИЊЕНИЦА, али не може нас обавијестити о СУШТИНСКОМ БИЋУ.
Сцијентистички покушај да се свијет претвори у МАТЕМАТИЧКЕ
ФОРМУЛЕ је довео до испражњења значења и вриједности свијета.

o Из Хусерлове ФЕНОМЕНОЛОГИЈЕ, која се назива и чиста изронила је

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФЕНОМЕНОЛОГИЈА његових сљедбеника који су га
оптуживали да је његова верзија феноменологије сувише

86
 рационалистичка (оптуживали га за оно за шта је он оптуживао
емпиристе). Из егзистенцијалне феноменологије настају ХЕРМЕНЕУТИКА
и ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ.

ЧИСТА ФЕНОМЕНОЛОГИЈА

ЕДМУНД ХУСЕРЛ (1859 - 1938)

- БИОГРАФИЈА - је био њемачки философ јеврејског поријекла, ОСНИВАЧ ФЕНОМЕНОЛОГИЈЕ и

један од најутицајнијих философа XX вијека. Његово дјело је утицало на егзистенцијалисте и
на Хајдегера.

Студирао је астрономију, математику, физику и филозофију код Франца Брентана, који је веома
утицао на њега. Радио је као професор философије на универзитетима у Гетингену и касније
у Фрајбургу. Његова академска каријера спасила га је насцистичког прогона, али не и понижења и
узнемиравања. Занимљивост: толико је био предан философији да је неријетко заборављао друге
обавезе, а једном је заборавио да је позвао госте на вечеру.

- ФЕНОМЕНОЛОГИЈА – Иако је ЕМПИРИЈСКА НАУКА настојала да дође до ФУНДАМЕНТА СТВАРИ,

њена настојања су се у пракси показала само као позитивистичке претензије. Хусерл тврди да
је разлог томе ПОГРЕШНО ПОЛАЗИШТЕ НАУКЕ: наука полази од тога да ОБЈАСНИ ствари, али
ЗАБОРАВЉА ДА ОПИШЕ шта треба објаснити. Хусерл тврди да се НАУКА мора «ВРАТИТИ
САМИМ СТВАРИМА» , на стадијум КОЈИ ПРЕТХОДИ ТУМАЧЕЊУ СТВАРИ. То се може само уз
помоћ «РИГОРОЗНЕ ФИЛОСОФИЈЕ» - ФЕНОМЕНОЛОГИЈЕ, која има искључиви циљ
«ПОЗНАВАЊЕ ЕСЕНЦИЈА» - ФЕНОМЕНА.
o Како се фокусирати на есенције? Да би се фокусирали на есенције Хусерл
неопходно је развити EPOCHES или УЗДРЖАЊЕ (термин преузет о СКЕПТИКА и
говори о „раскидању“ , „уздржању“ од свакоднвених вјеровања), ставити у заграде
свакодневна вјеровања. То уздржање има ТРИ СТАДИЈУМА. ПРВИ СТАДИЈУМ: За
почетак треба се уздржати од НАУЧНЕ СЛИКЕ СВИЈЕТА те се присјетити „СВИЈЕТА
ЖИВОТА“ – свијета онаквог какав јесте за све нас. Примјер: боје не треба посматрати
као невидљиве таласе који падају на мрежњачу ока (научно објашњење), већ онако
како ИХ ВИДИМО. Ово не значи да научну слику свијета треба одбацити, али је
привремено треба ставити у заграде, ad acta. ДРУГИ СТАДИЈУМ: у заграде треба
ставити ЧИТАВ ФИЗИЧКИ СВИЈЕТ, «спријечити себе од било ког суда који се тиче
просторно – временске стварности». Примјер: Да ли неки човјек описан у роману
стварно постоји ван њега или не, за нас није битно. Битно је само оно што га чини да
буде то што јесте (његов опис у роману). ТРЕЋИ СТАДИЈУМ: Треба суспендовати
емпиристичку слику ЧОВЈЕКА којим се бави психологија (примјер емпиристичке
слике човјека: мозак производи мисли као што бубрек производи мокраћу – Карл

87
 Фогт ), а у центар поставити чисто «ја», его који се уздржава од свијета (утицај
картезијанског cogito).

o Како схватити есенције и њихова истраживања? Хусерл даје рјешење: ЕСЕНЦИЈЕ су

засноване на МЕНТАЛНИМ ЧИНОВИМА. Према томе, ИСТРАЖИВАЊЕ есенција је
истраживање МЕНТАЛНИХ ЧИНОВА. При истраживању менталних чинова ми се
можемо фокусирати на његови САДРЖАЈ или НА САМ ЧИН. Примјер: при
алализирању мог надања да ћу дуго живјети могу се фокусирати на садржај мог
надања и на сам чин надања. Усмјеравање на САДРЖАЈ је усмјеравање на НОЕМУ
(грч. νοημα - мисао). Истраживање есенције мора се ФОКУСИРАТИ на НОЕТИЧКЕ
САДРЖАЈЕ менталних чинова. Сваки садржај је ИНЕНЦИОНАЛАН, усмјерен ка
нечему (у горњем примјеру ка дуговјечном животу) и тиме испуњава сам ЧИН
(надања у горњем примјеру). СПОЗНАТИ ЕСЕНЦИЈУ ОБЈЕКТА ЈЕ ОНО ШТО ГА НУЖНО
ЧИНИ ОНАКВИМ КАКВИМ ЈЕСТЕ.

o ИНТЕНЦИЈА ОБЈЕКТА, његову НОЕМУ , не мора бити КОНКРЕТНА, већ може бити
ПРЕТПОСТЉЕНА. Примјер: термин Дједа Мраз не означава ниједну конкретну
особу. Према томе, Хусерл сматра да „чинови саопштавања значења“ нису
ограничени на изговорене ријечи.

- ХУСЕРЛОВ ЗНАЧАЈ: Због стављања свијета у заграде и наглашавања „чистог ега“, Хусерл се
многима учинио као идеалиста. Ипак, о природи његовог идеализма не можемо ништа са
сигурношћу рећи. Упркос томе, могу се назријети јасне двије карактеристике: 1. Свијет је
„оживљен“ НАШИМ ЗНАЧЕЊИМА (нашим запажањима и жељама, као нашим лингвистичким
чиновима), па стога НЕМАМО ПОЈМА како би објекти ван тог (нашег) поља значења могли
изгледати. 2. Немогуће је замислити свијет и објекте из нашег свијета ИЗВАН МЕНТАЛНИХ
ЧИНОВА (угрубо речено, машта може свашта)

ХАЈДЕГЕР (1889 - 1976)

БИОГРАФИЈА: - Рођен је у породици црквеног звонара у Мескирху ( мјето испод Шварцвалда у

јужној Њемачкој). Највећи дио академске каријере провео је у Фрајбургу, гдје је наслиједио
Хусерла на катедри. Због првобитног подржавања националсоцијализма, Хајдегер је послије 1945.
године удаљен са универзитета. Након тога се посветио писању у својој планинској кући у
Тотнаубергу.

o Многи га, уз Витгенштајна, сматрају највећим философом XX вијека. Сигурно је један од

најконтраверзнијих философа: „могуће отјелотворење Луцифера“ за Ајрис Мердок, модел
опскурног метафизичара за Рудолфа Карнапа, врело гностичке мудрости за пјесника Паула
Целана.

o Најпознатије дјело: БИЋЕ И ВРИЈЕМЕ (Sein und Zeit) из 1927. г.

88
- БИЋЕ – Питање БИЋА се, према Хајдегеру, игнорише још од времена ПРЕДСОКРАТОВАЦА у
корист ПАРТИКУЛАРНИХ БИЋА или ЕНТИТЕТА (вода, ватра, апејрон). Ми увијек пренебрегавамо
ЧОВЈЕКА: питањем бића најбоље се бавити НАШИМ истраживањем њега, јер је ЗА НАС, и ни за
кога другог, биће – питање. ЉУДСКА ЕГЗИСТЕНЦИЈА (Dasein, ту - биће) у суштини је БИЋЕ У
СВИЈЕТУ.

o Овим је Хајдегер најавио крај једне епохе која је почела од Декарта и која
дистанцира човјека из свијета и сматра га „интелектуалниm посматрачем свијета“.
Та епоха се протеже од картезијанске сумње, преко Хјумовог скептицизма, па све до
Хусерловог epoche. За Хајдегера је то апсурдно: ту - биће није само прости
посматрач свијета, оно се бави свијетом и ту – биће и свијет се не могу замислити
једно без дргуог. Бесмислено је расцијепити искуство на два одвојена чиниоца: на
«сабласно ја» и на «готов свијет».

o Ми свијет и објекте у њему доживљавам ПРОКСИМАЛНО (близу, непосредно). Ми

те објекте «проксимално» не доживљавамо као објекте као готове за спознавање,
већ као «опрему», као «оруђе» - ми објекте и природу спозајемо кроз њихову
намјену и однос са другим. Примјер: Чекић познајемо у његовој сврси. Јужни вјетар
примјећујемо и познајемо захваљујући његовом утицају на пољопривредне
дјелатности. НИШТА СЕ НЕ СРЕЋЕ У ИЗОЛОВАНОСТИ И СВЕ ЈЕ У ЗАВИСНОСТИ ЈЕДНО
ОД ДРУГОГ. Стога је Хусерлово тражење есенције једне по једне – изоловане –
ствари бесмислено.

o Нека ствар нам постаје «ПРОСВЈЕТЉЕНА» тек кад нам је на «РАСПОЛАГАЊУ», тј. тек
када има мјесто у нашим активностима које су нам важне. То је разлика између
картезијанске и Хајдегерове позиције: док се за Декарта предмети требају
посматрати ВАН ЊИХОВЕ УПОТРЕБНЕ ВРИЈЕДНОСТИ –онакве какве јесу, дотле се за
Хајдегера ствари могу посматрати само кроз њихову УПОТРЕБНУ ВРИЈЕДНОСТ.

o ТУ – БИЋЕ: Као што је речено, ту – биће није у свијету у БЕЗЛИЧНОМ виду. Ту – биће
ОБИТАВА У СВИЈЕТУ и АПСОРБОВАНО је у њему. РЕЛАЦИЈА између нас и свијета
није УЗРОЧНА, нити ПРОСТОРНА, већ ИНТЕНЦИОНАЛНА. Нас занима неки предмет
тек кад имамо интенцију (жељу) или тачније БРИГУ (SORG) о том предмету, тј. тек
кад нам уђе у опсег наше интересовања, наше БРИГЕ. ЗАКЉУЧАК: Однос ту – бића
према свијету није исти као однос субјекта према објекту, тј. као однос посматрача
према пролазној паради.

- Хајдегер је описао релацију ту-бића према свету као херменеутичкку – израз који означава
„посао тумачења“. Пошто се феноменологија, чији је циљ „разоткривање бића“ може даље
развијати једино откривањем свог имплицитног разуемвања ту-бића онда следи да је сама
феноменологија у ствари херменеутика. Феноменологија је двоструко уплетена у посао тумачења,
јер оно што покушава да протумачи јесу сама тумачења.
- „Хермнеутика“ је била израз који је романтичарски теолог Шлајермахер користио за
методологију тумачења Библије. Делокруг ове дисциплине први је проширио Вилхелм Дилтај који

89
је под херменеутиком подразумевао „методологију разумевања објављених израза“, не само
писаних текстова попут Библије, већ и других ствари, од сликарства до баштованства. СВИ
КУЛТУРНИ ИЗРАЗИ СУ АНАЛОГНИ ПИСАНИМ ТЕКСТОВИМА, а циљ историчара, као и културног
критичара, је да утврди ОДНОС ИЗРАЗА ПРЕМА ОНОМЕ ШТО ЈЕ ИЗРАЖЕНО, а да би то остварио он
мора ући емпатијски у читав живот или дух столећа из ког она потиче.
- Две дилеме су оптерећивале Дилтаја:
1) Ако се нешто може схватити само у оквиру своје целине, како ми уопште онда можемо
започети наше разумевања, јер се целина такође разумева кроз своје делове? То је тзв.
„херменеутички круг“.
2) Ако су сви изрази „одређени хоризонтом“ мишљења свог доба, како истраживач уопште
може доћи до објективног тумачења доба које му је у том погледу страно?
- Хајдегер је сматрао да се ниједно тумачење не може одвијати без извесних
„преконцепција“ у позадини, без извесних „претпоставки“ (предразумевање). Те претпоставке
припадају ИСТОРИЈСКОЈ СИТУИРАНОСТ ту-бића, односно човековом животном контексту.
- Решење ових и других питања херменеутике донеће Хајдегеров дугогодишњи студент Ханс-
Георг Гадамер (1900-2002), предводник херменеутичке феноменологије. Он је говорио да наше
осциловање између целине и њених делова није нешто што нужно производи проблеме. Да је тако,
превођење текстова са страних језика би се ретко дешавало, јер приликом превођења ми стално
прилагођавамо наш осећај за целину текста са нашим разумевањем појединачних израза. Иако би
требало да критички преиспитамо „преконцепције“ (претпоставке) са којима приступамо тумачењу,
без икаквих преконцепција тумачење не би ни било могуће. Наша свест, каже Гадамер, је
„ефективно-историјска“, тј. њу формирају историјске традиције унутар којих смо рођени. Пошто се
хоризонт садашњости не може формирати без хоризонта прошлости, стално се дешава та „фузија
хоризоната“. Другим речима, оно што истраживача смешта УНУТАР ЊЕГОВОГ ДОБА, је исто оно што
му омогућава да има УВИД У РАНИЈА ДОБА и да „освоји оно што је далеко“.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ

- Хајдегер је сматрао да појединачно ту биће бедно „пало“ или „упијено“ међу „просечне“
ставове и тумачења, осуђено да дели и задовољство и запрепашћење са околином. Личност је тако
„изгубила себе“, а своје „највластитије могућности бића“ делегирала је на „њих“ (на околину).
- Увођењем ових тема, егзистенцијална феноменологија је постала ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ. То
је термин који је први сковао 1944. католички философ Габријел Марсел за најновије идеје Сартра
и његове пријатељице Симон де Бовоар и тек је ретроспективно примењем на философију
Хајдегера, Јасперса, Ничеа, и Кјеркегора.
- САРТР: Сартров живот философа, књижевника, есејисте, писца сонгова, уредника,
политичког активисте, љубавника и боема, био је испуњен у сваком тренутку. Сартр је почео као
наставник философије, али му је успех његове књиге „Биће и ништавило“ (1943) омогућио да се
посвети писању и политици.
У егзистенцијализму су главне доктрине радикалне слободе и одговорности. „ОСУЂЕНИ СМО
НА СЛОБОДУ“ пише Сартр. Отуда је наша ОДГОВОРНОСТ ДОМИНАНТНА и више немамо никаквог
изговора да је избегавамо. Наш однос према свету је „ИНТЕНЦИОНАЛАН“. Околности или
ситуације могу утицати на наше акције једино помоћу тумачења која им дајемо у светлу наших
пројеката. Рецимо: планина може проузроковати једино то да је заобиђемо ако је схватимо као
препреку, а не, рецимо, као изазов.

90
 Али шта је са карактером личности и њеном емоционалном нарави? Личност нема чврсто
одређену конституцију или природу, јер му се карактер непрестано обликује кроз акцију. Пошто
личност није ништа друго него ЗБИР ВЛАСТИТИХ ДЕЛОВАЊА, онда не могу постојати ни такве
ствари као што је кукавички темперамент, већ само појава да се неки људи често понашају као
кукавице. Чак су и наше емоције и страсти више „одабране“ него што су дате. Следи да ЧОВЕК У
СВАКОМ ТРЕНУТКУ МОРА ДА „СТВАРА СОПСТВЕНУ ЕГЗИСТЕНЦИЈУ“.
За Сартра се ОДГОВОРНОСТ протеже изван властите личности или акција. Ако се активно не
супротстављам злу, ја се с њим слажем. Но, увек када свесно делујем, ја дајем другим људима
зелено светло да ме подражавају, зато сам ЈА „ЗАКОНОДАВАЦ КОЈИ ОДЛУЧУЈЕ У ИМЕ ЧИТАВОГ
ЧОВЕЧАНСТВА“.
- ANGST (ЗЕБЊА): Процењивање одговорности је један од неколико извора ангста или зебње.
Особа која је свесна своје одговорности, не може се тешити да ће када дође тренутак за одлуку, у
обзир бити узет и њен карактер, и добра дела у прошлости и да ће то утицати на моралност њеног
деловања – у датом тренутку њен избор не ограничава ништа од тога, апсолутно ништа.
- „ЛОША ВЕРА“: Бежање од ангста у „смиреније“ стање назива Сартр „лошом вером“. Особа
са лошом вером ОДБИЈА ДА ПОСЕДУЈЕ СВОЈУ ЛИЧНУ СЛОБОДУ. Примарни облик лоше вере је
„размишљање о себи из позиције другога“ и слагање са начином како нас други људи виде.
- АУТЕНТИЧНОСТ: је антитеза лоше вере. Није битно шта људи раде, под условом да то буде
аутентично. Сартр пише да је „немогуће судити некоме ко јасно и искрено…бира своју сврху…каква
год била“. Међутим, постоји критеријум за морални избор. Аутентична особа мора да ПОЖЕЛЕТИ
ДА БУДЕ СЛОБОДНА и отворено признати да је ОДГОВОРНА ЗА СВОЈ ЖИВОТ. Али „моја слобода
подразумева узајамно препознавање слободе међу људима“ те „не могу узети слободу као свој
циљ, осим ако и слободу других људи исто тако не учиним својим циљем“.
За Габријела Марсела (1889-1973) човек слободу другога најбоље схвата управо кроз блиске
личне односе – љубав и пријатељство – што му омогућава да може да буде ослобођен и сарађује
са својом слободом.

ЈАСПЕРС

Немачки философ са краја 19. и из 1. пол. 20. века. Студирао је медицину и

психијатрију, док студије философије никада није похађао. Хитлерова влада одузела му је
катедру јер се оженио Јеврејком, што је био прекршај „брукања расе“. Био је човек
невероватно дисциплинованог живота, захваљујући чему је доживео дубоку старост, иако
су му лекари у младости најавили скору смрт.

Верност је суштинска црта његове философије. Дело и човек су једно.

Философија нема предмет истраживања, јер се интересује за само биће. Мишљење

философије обухвата и субјект и објект. Али, самим тим, ниједно философско мишљење
нема обавезујућ карактер. Философ никада не може дефинитивно доказати оно што тврди.

91
Али, онда се поставља питање: шта је очувало континуитет философирања? То је
философски начин мишљења, а то је логичко мишљење. Важније је тражити истину, него
бити у праву.

Објективност је целина свега што јесте, и она је таква каква јесте. Субјект се налази
у њој. Дакле, она има онтолошку вредност. Мислећи с жели да од стварности направи
тоталитет, али то је немогуће, јер он сâм, као део објективности, не може себе промишљати
као објекат, тако да не достиже тоталитет. Самим тим што желимо да сазнамо тоталитет,
ми се издвајамо из њега, и тако га не успевамо постићи.

Субјект, који није успео да схвати тоталитет и нађе своје место у свету, враћа се
самом себи. Тако долази до егзистенције, осветљава се могућност егзистенције. То је
област слободе. [Али, треба имати на уму да су природа и слобода неодвојиве компоненте
људског бића. Греси су изопачености природе, њен неодвојиви део, дакле неодвојиви део
човека.] Управо овде је разлог међусобног неразумевања философā. Ствар је у томе што се
њихови језици, који извиру из њихових сопствених егзистенција, објективно међусобно не
могу разумети, чак ни поредити једни са другима.

Егзистенција се везује за трансценденцију = вечност = Бога, јер зна да није створила

саму себе. Егзистенција зна за себе да је дар трансценденције.

Иако дар трансценденције, егзистенција је увек hic et nunc, у одређеној ситуацији.

Постоје датости које ниједан човек не може да бира, и то су граничне ситуације. Али, субјект
који би био бесконачно слободан, изгубио би се у безграничном.

Разлика између саопштавања и комуникације. Оно што се данас назива

комуникацијом, то Јасперс одређује као саопштавање. У равни Daseina, Тубића човек брани
своје животне интересе у свакодневној стварности. Саопштавање је могуће захваљујући
заједничкој и истој емпиријској стварности. Слично је и са научним саопштавањем, које се
заснива на објективности обавезној за све. Комуникација, пак, код Јасперса има, заправо,
значење једнако хришћанском – заједничарење, како нам и сама етимологија речи говори.
Комуникација је „борба“ између двеју слободних егзистенција, борба која проистиче из
љубави, јер егзистенција у њој не тражи победу за себе (као на нивоу Тубића), већ истину и
за себе и за другог.

Бог је скривен. Питање о постојању Бога нема смисла, јер он је трансценденција.

али, трансценденција не може бити показана, доказана нити саопштена. У емпиријској
стварности постоје „шифре“ које говоре о трансценденцији, које се откривају само слободи,
и само слобода, тј. егзистенција, може дешифровати те шифре.

92
 Извесност која даје истински мир везана је за егзистенцију. Иако никада не пружа
објективну гаранцију (што и није могуће), та извесност, када је присутна, непоколебива је.

Аналитичка философија
- Логички атомизам и логички позитивизам –

Лочички позитивизам је продужење Контовог бренда другим средствима, мада су

његови следбеници доста дуговали логичком атомизму, формираном током Првог светског
рата. У Британији пак влада апсолутни идеализам, према коме је стварност монистичка
целина духа или искуства. Бертранд Расел (1872-1970) и Едвард Мур (1873-1958), подлегли
су утицају ове философије, али су били и њени највећи критичари.

Расел уздиже математику изнад идеализма, јер у њој откривамо апсолутне,

нементалне истине, и јасно дискриминисане чиниоце стварности. Мур је већ двапут упао у
клопку због метафизичких спекулација, па их је напустио. Расел је наставио, крећући се
између неумерености монизма и платонизма, па је дошао до закључка да су једини стварни
ентитети „логички атоми“. Све осим њих је фикција. Тако смо дошли до нечег толико
парадоксалног, да у то нико више не верује, али управо то је, према Раселу, „сврха
философије“.

Раселов логички атомизам

Ово је само један стадијум у Раселовој дугој философској каријери. Он је делио циљ
емпириста, да се на основу чулног искуства установи шта заиста можемо знати. Расел
осуђује оне који потцењују рационално сазнање. Ум се кроз овакву философију може
учинити довољно великим и способним за јединство са универзумом, који је његово
највише добро. Ову своју позицију описује као логички атомизам, да би је разликовао од
атомизма физичара. Философ не анализира свет, као физичари, него како говоримо о
њему.

У свом математичком делу, Расел се сусретао са парадоксима, које је покушао да

заобиђе, тако што је развио стратегију, познати као “теорија описа”. На пример, када
кажемо “садашњи краљ Француске”, тај исказ захтева име, ентитет на који се односи.
Међутим, ако преформулишемо: “Није случај да постоји једна и само једна ствар која има
особину да је садашњи краљ Француске”, тако заобилазимо парадокс, а реченица се
појављује као истинита.

93
 Међутим, некад је неопходно да појам буде повезан са ентитетом, уколико се
директно односи на њега, иначе наш језик не би имао додира са стварношћу. Некад неких
ствари можемо бити “директно свесни”, тек када их назовемо њиховим именом. С друге
стране, име “Ел Дорадо” односи се на плод нечије маште, а не на предмет који стварно
постоји, а опет, не можемо да кажемо да ми немамо директно сазнање о овом предмету.
Оно се односи на скуп чулних података и простих својстава (мешавина боја, звукова
и сл.), с којима ми везујемо овај назив.

На крају, Расел долази до закључка да су једине аутентично атомске реченице оне

попут: “Ово је црвено”, уколико се “ово” односи не на предмет, већ на “актуални објекат
чула”. Он разматра и могућност да “ја” буде логички атомски појам, позивајући се да ја
најбоље могу да знам оно на шта се “ја” односи, али долази до закључка да ми можемо да
будемо упознати са својим различитим искуствима, али не и са оним “метафизичким егом”
који има та искуства. Сопство је онда подједнако фикција као и Ел Дорадо.

Tractatus logico-philosophicus

На питања сопства и “начелне једноставности” имао је другачије погледе млади

аустријски војник из Првог светског рата, Лудвиг Витгенштајн (1889-1951). Био је Раселов
ученик, али су се касније разишли, највише због Витгенштајновог противљења Раселовом
узвишеном моралу. Витгенштајн је један од најинтригантнијих карактера међу
философима. Рођен је у Бечу, у породици чији су чланови били склони самоубиству. У
младости је студирао технику, па се окренуо философији, и за то време је живео у
норвешкој забити. Када је убедио себе да је решио све проблеме философије, отишао је на
село да буде наставник и да конструише бизарну кућу за своју сестру. Био је хомосексуалац
и то га је мучило. Током 1930-их се вратио философији, одрекао се професорског места у
Кембриџу, потом радио у болницама за време Другог светског рата… Последње године
проводи у лутању и умире од карцинома.

Делио је Раселово гледиште да обични језик, попут одеће која прикрива облик тела,
“маскира мисао”, те је неопходна његова анализа. Расел пише Логичко-философски
трактат, како би предупредио погрешне спекулације о ономе што се налази изван домена
ума (Бог, морална слобода…), и Витгенштајн га подржава, желећи да “повуче границу у
изражавању мисли”. Унутар те границе, оно што је речено има значење, а све остало су
бесмислице. Дакле, треба спречити људе да “не блебећу” о истински “битним” стварима.

Витгенштајн се противио Фрегеовом и Раселовом логичком закону искључивања

средине (“р или не-р”). Каже да “или” и “не” не могу да означавају предмете или релације
у свету, јер логика је испред сваког искуства. Гледати у свет да бисмо добили одговор на
питање из логике значи бити на потпуно погрешном трагу.

94
 Обичне пропозиције се морају анализирати док се не дође до оних чији је објекат
њихово значење. Али зашто свака анализа мора да заврши са тим простим елементима?
Зато што логика тражи да свака пропозиција има установљени смисао. Уколико га нема,
онда за њу не можемо да кажемо ни да је истинита нити да је лажна.

Проблем Трактата је што он не даје ниједан пример атомског знака или објекта. Они
свакако морају постојати да би језик имао значење, али ми нисмо способни да их
идентификујемо.

Овде се Витгенштајн дотиче проблема сопства, и тврди да постоји “метафизички

субјекат”, јер без њега етика не би била могућа. О њему ништа не можемо рећи, његова
природа је сасвим скривена. Свет каквог га видим не садржи оно “ја” које га је видело, али
је оно неопходно, јер је то “мој свет”. То што “ја” није део света Витгенштајн не види као
отуђујуће, јер ја нисам аутсајдер у свету, него сам му супротстављен, као Декартов cogito.
Метафизички субјекат нема природу или садржај који би га одвајао од овоземаљских
ствари.

Логички позитивизам

Следбеници овог покрета били су научници који су се окупљали у кружок око

Мориса Шлика (1882-1936), и који су се позивали на Трактат, прозивајући метафизику, како
се њом баве они који нису успели да дају значење својим речима. Логички позитивисти
желе да постигну исто што и атомисти, али се не служе њиховом методом. Према њима,
ваљаност неке пропозиције потврђује се анализом самих исказа који је описују, те није
потребно прибегавање свету атомских чињеница. Пример: „2+2=4“, или „лисац је мушка
лисица“.

Циљ је био елиминисати метафизику. Карнап тврди да је она не „глупа“, већ

„бесмислена“, али буквално – да нема смисла, јер ми не можемо ни говорити нити
размишљати о ономе што је изнад домена нашег искуства. Такође је Карнап покушао да
оспори тврдње природних наука, које генерализују ствари, типа: „Сви гаврани су црни“. Кад
би се некад у будућности наишло на зеленог гаврана, ова тврдња би пала. Закључује да
научне тврдње нису ни истините нити лажне, већ да су оне резултат договора научне
заједнице, да се ови искази третирају као основни и непроблематични. Нешто као када
бисмо горепоменуту „законитост“ преформулисали у правило или савет: „Ако наиђете на
гаврана, очекујте да буде црн!“

95
 - Философија, етика и религија –

Философија се током ХХ века бори за свој статус, јер сматра да је он проблематичан.

Философе брине то што једино аналитички и емпиријски искази имају „буквални значај“.
Метафизика је налик смеху, певању и музици, и само у том смислу је изражајна. Рад
позитивиста окарактерисан је не као скуп „доктрина“, већ „активности“, формулисање
правила која је свако одувек следио.

Ставови позитивиста су веома погубно утицали на морално и религиозно веровање.

Из израза „убити је неморално“ не можемо извући ништа о будућем чулном искуству, и
због тога овај израз, као и сви морални изрази – не говори ништа. Према Ејеру, морални
судови користе се искључиво за изражавање осећања о извесним објектима. Из овог
„емотивистичког“ приступа моралним судовима, јавља се „разочараност светом“ – јер у
њему нема ничега што не може открити природни научник.

Под истом гиљотином пала је и религија. Бог, према Ејеру, нити постоји, нити не
постоји. Он је бесмислени концепт. Овим исказом погођени су и теисти, и агностици, и
атеисти – мада ови последњи најмање, чак се и сам Ејер пред широм публиком представља
као атеиста. Рећи да „Бог постоји“ представља израз страхопоштовања пред универзумом,
или пак врхунско дивљење према животу Христа.

Натурализми

Философи Бечког кружока, који су из Британије емигрирали у САД, нису се задржали

на тлу позитивизма. Они су расправљали о најразличитијим темама, од Св. Августина до
заштите права животиња, од теорије скупова до секса. Појавили су се и они који су
философију сводили на активност, која се бави анализом обичног језика – њен циљ је да се
разреше проблеми који настају неразумевањем језика.

Две врсте натурализма

Натурализам потпуно искључује натприродно и тренсцендентно, као нешто чега се

треба стидети. Знање, значење и ум треба проучавати у истом духу који покреће природне
науке. Начини размишљања Платона, Канта, Декарта, о разумевању изванљудског поретка,
потпуно су одбачени. Дошло је до отелотворења ума, а сваки критеријум знања мора се
позивати на нашу „спољну“ интеракцију са светом око нас.

96
 У овом периоду развиле су се две врсте натурализма:

1) Научни натурализам – природне науке могу нам пружити потпуно објашњење

света и нас самих.
2) Антрополошки натурализам – људска бића су отелотворени практичари унутар
света. Ово је веома слично егзистенцијалистичкој феноменологији. Све ове
праксе су утемељене у заједничком „облику живота“ (фраза коју је смислио
Витгенштајн). Сви наши психолошки концепти утемељени су у физичкој пракси,
а она у облику живота.

Квајн (1) и Витгенштајн (2) су представници ове две струје, које су савезници у борби
против картезијанства и платонизма, али имају и својих међусобних сукоба. Поља на којима
се разликују и сукобљавају су следећа:

1) Научна семантика – Философска питања о веровањима и идејама претапају се у

питања о лингвистичким концептима, приступа се анализи језика. Крипки и Патнам
тврде да се свака реч или појам дефинишу својим јединственим преводом, који не
би могао да се односи ни на шта друго, осим на тај појам. Пример непотпуног
превода је: „Вода је она течност која се улије у чашу, прозирна је и може да се пије“,
јер овај опис може подразумевати још неку такву течност. Потпун превод је: „Вода
је Н2О“. С друге стране, Квајн тврди да је идеја о јединственом исправном преводу
„опасна илузија“, због тога што је ситуација иста као кад преводимо реченицу на
разне језике – можемо од мноштва добрих превода изабрати онај који је
најпогоднији, али не можемо рећи да је он једини исправан.
2) Језичке игре – За Квајна, значење није емпиријски утемељено. Познавање слике или
смисла није неопходно за разумевање речи. Витгенштајн ово критикује, јер сматра
да Квајн не обраћа довољно пажње на друштвену праксу, која је повезана с
употребом језика. Речи су као потези у „језичкој игри“, чија им правила дају смисао.
Поштовање ових правила доводи нас до разумевања смисла.
3) Знање – Научни натурализам подржава Дарвина, који доказ о исправности наших
веровања (где је знање = исправност веровања), пружа тако што говори да постоје
створења са увреженим погрешним веровањима, која имају склоност да умру пре
него што репродукују ову врсту. Квајн изводи закључак да велики број наших
веровања о свету мора бити исправан, чим и даље постојимо, нисмо изумрли.
Витгенштајн тврди да међу људима не постоји споразум о томе шта је истина, већ о
„облицима живота“. То је једино што је дато и што се мора прихватити. Самим тим,
он о Дарвиновом покушају да се оправдају наша веровања уопште и не расправља,
јер сматра да је то непотребно.
4) Ум – Гилберт Рајл, у својој књизи „Појам ума“ жестоко напада Декартову тврдњу о
уму као нечем што је другачије супстанције од тела. Он и Витгенштајн противе се
тврдњи да интелигентно понашање мора бити резултат раније унутрашње теоретске

97
 радње, јер би онда и њој морала да претходи радња која би је проузроковала, и тако
у бескрај.
5) Морални натурализам – Књижевница и фолософ Ајрис Мердок тврди да је концепт
воље – стваралац вредности. Тако је свако добро деловање повезано са знањем.
Аластер Макинтајер, у свом делу „После врлине“, напада став емотивиста и
егзистенцијалиста, који претварају морално убеђење у питање воље, јер је то могуће
једино ако игноришемо људску природу. Емотивисти утемељују моралност у
„човеку-онаквом-какав-јесте“, док игноришу могућност утемељења моралности у
опису „човека-какав-би-могао-бити-када-би-реализовао-своју-есенцијалну-
природу“. Роулс позива људе да занемаре своје снаге и слабости, религиозну
припадност, друштвени положај и партикуларне представе о томе шта је добро, те
да онда склопе уговор, који би се темељио на три принципа: 1) Свака особа има
једнако право на најширу слободу, спојиву са сличном слободом за остале; 2)
Друштвене и економске неједнакости су оправдане једино ако и они који су у
„најмањој предности“ могу из њих да максимално добију; 3) Мора постојати
„поштена једнакост могућности“ да би имали користи од било које од потврђених
неједнакости.

Постмодернизам и сличне тенденције

- У постмодерни ГЛАВНА ТЕМА је СУНОВРАТ СУБЈЕКТА, а будући да је СУБЈЕКАТ

„омиљена тема“ филозофије и она доживљава свој КРАЈ
- Фраза „КРАЈ ФИЛОЗОФИЈЕ“ потиче од Хајдегера (из периода послије његовог
скретања са егзистенцијалистичке позиције)
- ПРИЈЕ Хаједегера „некрологе“ филозофији писали су: 1. Хегел – филозофија врхуни
– доживљава своје испуњење и крај – у његовом (Хегеловом) дјелу 2. Маркс –
побједа радничке класе је испуњење филозофије 3. Конт и позитивисти –
филозофија ће доживјети испуњење и крај кад је буде замијенила наука.
- За ХАЈДЕГЕРА „крај филозофије“ НЕ ЗНАЧИ довршење или испуњење њене сврхе или
циља. НЕ! Филозофија је још од Платона кренула СТРАНПУТИЦОМ (Платон је
оријентисао филозифију у смјеру метафизике)

Постмодернизам и његови јунаци

- ПРЕДСТАВНИЦИ:
- Мишел Фуко (1926 - 1984)
- Жак Дерида (1930 - 2004) – отац деконструктивизма
- Жан – Франсоа Лиотар (1925 - 1998) – дјело: „Постмодерно стање“

98
- Ричард Рорти (1931 - 2007) – неопрагматиста
- Назив „ПОСТМОДЕРНА“ се преноси и у друге сфере живота: умјетност, културу,
моду, храну...
- КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОСТМОДЕРНЕ: одушевљење ИРОНИЈОМ, ПОИГРАВАЊЕМ,
ПАРОДИЈОМ, ПЛУРАЛИЗМОМ и ЕКЛЕКТИЗМОМ.
- Постоје ДВА дубља МОТИВА ПОСТМОДЕРНЕ као ширег интелектуалног покрета:
- 1. изражена мржња према ДУБИНИ – нпр. умјетничка дјела не носе дубљи смисао,
већ настају ради њих самих. Аутор се не треба оптерећивати поруком.
- 2. „Смрт“ АУТОРА – није битан аутор, већ ЧИТАЛАЦ/ ПОСМАТРАЧ. Посматрач је
СУБЈЕКАТ! Посмодернисти сматрају да су тежње модернистичких аутора да
контролишу поруку пренаглашене. Порука зависи од перцепције посматрача, а не
од жеље аутора.
- Ова два мотива су повезана: одсуство дубине повлачи за собом и одсуство аутора.
- У ФИЛОЗОФИЈИ ова ДВА МОТИВА се рефлектују у двије сродне теме:
- 1. Одбацивање МЕТАФИЗИКЕ – дубине која тражи позадину и темеље
- 2. Суноврат СОПСТВА/ РАЦИОНАЛНОГ СУБЈЕКТА – фигуре за коју се од времена
Декарта вјеровало да је способна да подвргне све критичком преиспитивању.
- Овакав третман МЕТАФИЗИКЕ и СУБЈЕКТА на сцени је од времена НИЧЕА и
ХАЈДЕГЕРА. По ХАБЕРМАСУ управо је Ниче ПРВИ ступио у ПОСТМОДЕРНИЗАМ.
- НИЧЕ: Метафизика (хришћанство такође) је само ПЛОД ИСТОРИЈСКИХ ПОТРЕБА, који
је родила наша НЕЗАДОВОЉНА КУЛТУРА послије смрти АНТИЧКИХ МИТОВА
(антички митови су прижали слику о свијету – након пада античких митова, свијет и
стварност објашњавају метафизика и хришћанство). По Ничеу, МЕТАФИЗИКА је
ФУНКЦИЈА „ВОЉЕ ЗА МОЋИ“, те СМИШЉАЊЕ „ИСТИНИТОГ СВИЈЕТА“. Међутим,
истинити свијет, истина свијета, темељ и основ свега НЕ ПОСТОЈЕ, јер НЕ ПОСТОЈЕ
ЧИЊЕНИЦЕ, већ ПОСТОЈЕ САМО ПЕРСПЕКТИВЕ (Истина не постоји – истина је само
наше тумачење стварности). РАЦИОНАЛНО СОПСТВО Ниче одбацује сматрајући га
измишљотином моралиста.
- ХАЈДЕГЕР: Већином се слаже са Ничеом. Међутим, по Хајдегеру, НИ НИЧЕ није остао
имун на метафизику. Он је „ПОСЉЕДЊИ МЕТАФИЗИЧАР“ . Ниче је реанимирао
платонизам, а Платон је управо тај који је инагурисао метафизику. Метафизика је,
за Хајдегера, ИСПИТИВАЊЕ „БИЋА БИЋА“ (људи, физичких објеката или било чега
другог). Наиме, СВЕ МЕТАФИЗИКЕ (Платонове идеје, хришћански Бог, Спинозина
супстанција, Хегелов Дух) сматрају да постоји БИЋЕ које је узрок свих осталих бића.
Међутим, то Биће је УВИЈЕК ДОЖИВЉАВАНО према аналогији са познатим бићима
(банализујем: према човјеку стварамо и замишљамо Бога). Тиме је поновљена она
Протагорина: „Човјек је мјера свих ствари...“ Декартов СУБЈЕКТ није ништа друго до
понављање наведене Протагорине мисли (Мислим, дакле постојим = Човјек је мјера

99
 свих ствари). Како је то Ниче метафизичар? Па Ничеова „воља за моћ“ није ништа
друго доживљај свијета као ПРОИЗВОДА ЉУДСКОГ СУБЈЕКТА. И даље је субјект у
центру (субјект остварује моћ). Разлика је само што човјек више није animal rationale
(разумна животиња/живуљка) као код Декарта, већ brutum bestiale (брутална
звијер).
- ХАЈЕДГЕР МЕТАФИЗИКУ ОПТУЖУЈЕ ЗА ЗАБОРАВ БИЋА! Разлог: метафизика не види
онтолошку разлику између Бића и партикуларних бића (бивстувујућег). Ми све
објашњавамо у аналогији са нама. ТО ЈЕ ПОГРЕШНО! Као што ни освјетљени објекти
не знају ко их освјетљује, нити његову суштини, тако ни ми не можемо ОБЈАСНИТИ
САМО БИЋЕ. Кроз историју су давана бројна објашњења Бића, па МЕТАФИЗИКУ
можемо назвати „ИСТОРИЈА БИЋА“.
- Биће је далеко, али може се остварити ХАРМОНИЈА СА ЊИМ кроз „праве ријечи
унутар традиционалног језика“ и кроз ПОЕЗИЈУ.

ГЕНЕАЛОГИЈА И БИО - МОЋ

- РАЗВОЈ АНТИФУНДАЦИОНАЛИСТИЧКЕ ТЕЖЊЕ У ПОСТМОДЕРНИЗМУ: Сукоб Фукоа

и Дериде. На Фукоа утицао Ниче, а на Дериду Хајдегер.
- ФУКО (као и Ниче) заступа НОМИНАЛИСТИЧКИ приступ ЈЕЗИКУ: језик одражава
само поредак и структуру. Не посстоје објективне суштине ствари. Други утицај
Ничеа на Фукоа је у схватању стварности кроз МОЋ. Међутим, Фуко не усваја, по
њему, метафизичку одредницу коју срећемо код Ничеа: „ВОЉА ЗА МОЋ“. Фуко
ствара сопствени „ГЕНАЛОШКИ МЕТОД“, који подразумијева испитивање система
„ПОТЧИЊАВАЊА“ и „ИГРИ ДОМИНАЦИЈЕ“, које срећемо у медицини, казненом
систему, сексуалном понашању, итд.
- Да би схавтили ФУКООВУ ГЕНЕАЛОГИЈУ, прво треба да схватимо „АРХЕОЛОШКИ
ПРИСТУП“ (усвојио га од послијератног структурализма). ОСОБИНЕ ТОГ ПРИСТУПА:
Постоје „кодови знања“ или „дискурси“ који уобличавају episteme, мишљење,
знање, науку свог времена. Свако вријеме има своје кодове и дискурсе. Тако је у
ренесанси руководећа била епистема СЛИЧНОСТИ (у униврезуму је све слично и
кореспондира, само се те све сличности још нису откриле), а у класично доба
епистеме „РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ“ и „ТАКСОМАНИЈЕ“ (нешто се може схватити тек када
лоцирамо његово мјесто у хијерархији поретка свијета).
- „КОДОВИМА ЗНАЊА“ или „ДИСКУРСИМА“ , по Фукоу, НЕДОСТАЈЕ МОЋ. МОЋ је
НЕДИСКУРСИВНА МЕТОДА, јер она нема „контролони орган“ – моћ је расијана по
„капиларима“ друштва, она је „анонимна“. Према томе, ЗНАЊЕ (дискурсивно) и
МОЋ (недискурсивно) се међусобно ИМПЛИЦИРАЈУ и КОНСТИТУИШУ.

100
 - ФУКООВ АНТИФУНДАЦИОНАЛИЗАМ: Не постоји ОБЈЕКТИВНИ ТЕМЕЉИ,
ОБЈЕКТИВНА ИСТИНА, ОБЈЕКТИВНА СУШТИНА. Истина НИЈЕ ИЗВАН МОЋИ. Свако
друштво има свој „режим истине“. Тако, нешто што је било истина у нпр. хуманизму
и ренесанси (за тај период је свакако било истина, те се не може одвојити од тог
периода, од тог „режима), данас није. Истина, темељ, суштина се могу
исфабриковати, а фабрикују их „режими“.

Писање и difference

- ДЕРИДИН АНТИФУНДАЦИОНАЛИЗАМ – још више наглашен него Фукоов

- МИШЉЕЊЕ постоји само у ЈЕЗИКУ – изван језика нема ничега (ми размишљамо
једино у знацима)

- ДЕРИДА НАПАДА: 1. «МЕТАФИЗИКУ ПРИСУСТВА» - тврдљу да постоје ентитети у

којима су утемељени наш мисао и језик 2«ЛОГОЦЕНТРИЗАМ» - термин сковао
Дерида – суштинска претпоставка ЛОГОЦЕНТРИЗАМ је да постоји нешто независно
од језика НА ЧЕМУ БИ БИО УТЕМЕЉЕН ЈЕЗИК (Платон – идеје, Библија – «У почетку
бијеше ријеч», итд). Логоцентризам предност даје ГОВОРУ у односу на ПИСАНУ
РИЈЕЧ. ТО ЈЕ НЕЗАСЛУЖЕНО!!! Читав језик је једна врста ПИСАЊА. То значи да
цјелокупан језик има карактеристике које има писање, али их ми не увиђамо, јер смо
заслијепљени ФОНОЦЕНТРИЗМОМ, тј. изговореном ријечју. Писање (фр. écriturе)
означава бесконачну игру измјештања, одгађања и измицања значења, којом се
подрива било каква присутност. Ово директно опонира традиционалном
«ЛОГОЦЕНТРИЗМУ» који проналазимо код Де Сосира, који тврди да је знак ВЕЗА
између ОЗНАКЕ и ОЗНАЧЕНОГ (нпр. ријеч «мачка» - ознака - подразумијева
конкретну животињу – означено). Повезаност између ознаке и означеног по Дериди
је АРБИТРАРНА/КОНСЕНЗУСНА, а НЕ ПРИРОДНА!

- ДЕКОНСТРУКЦИЈА – познати Деридин концепт. Примјер: тврди се да је концепт А

(нпр. ГОВОР) привилегованији, фундаменталнији, старији од концепта Б (нпр.
ПИСАЊА). Међутим, помоћу аргумента ad hominem увиђа се да су и А и Б деривати
једног ширег концепта Б*. У нашем примјеру, говор и писање су деривати ШИРЕГ
КОНЦЕПТА ПИСАЊА. Други примјер: буквални говор је обично привилегован у
односу на метафорички, али се деконструктивном рефлексијом показује да су обје
деривати проширеног концепта реторичког језика. – «Деконструкција не уништава
структуре споља, већ изнутра» (Дерида) и увијек наступа ad hominem (нпр. Платон,
иако минимализује важност писања у односу на говор, ипак пише своје дијалоге).

- DIFFERENCE - још један неологизам који је сковао Дерида и садржи ријечи које значе
„разликовати се“ и „одложити“ – покрет према којем се ЈЕЗИК историјски
101
 КОНСТИТУИШЕ као ТКАЊЕ РАЗЛИЧИТОСТИ и ОДЛАГАЊА. Ријечи добијају значење
само у поређењу са другим ријечима – то је ткање разлика. Нпр. црвене боје не би
било да нема осталих боја, не би било разликовања. Према томе, свака ријеч носи
траг других елемената. Што се тиче одлагања, оно може бити двојако: 1. сваки
предмет за који кажемо да је означен је уједно и означитељ, јер и предмет треба
тумачити и примјењивати. Значење ријечи се стога „одлаже“ у односу на предмет и
не може се објаснити помоћу њега. 2. значење неког израза се у некој прилици
односи на будућност, а у некој на прошлост. Према томе, значење израза ЈЕ
ВАНКОНТЕКСТУАЛНО, па се оно (значење) увијек упућује – ОДЛАЖЕ - на друге
контексте употребе тог израза.

- ЗАКЉУЧАК: Не постоји ЗНАЧЕЊЕ као неки предмет присутан у свијести - слика,

концепт или било шта друго. Појам се не може фиксирати и дати му само једно круто
значење, изоловано од прошле и будуће употребе. DIFFERENCE – историјски,
савремени систем дистинкција – није „уписан на небесима или у нашем мозгу“, него
постоји у НЕПРЕСТАНОМ СТРУЈАЊУ. Језик је нешто непредвидљиво, он није заснован
на било којем стајалишту, ОН СТРУЈИ...он је једноставно ту – КАО НАШ ЖИВОТ.

СУНОВРАТ СУБЈЕКТА

- Постмодернистички антифундационализам проглашава «СМРТ СУБЈЕКТУ», односно

трима концептима: 1. cogito – у 2. индивидуализму и 3.хуманизму

- Cogito је нападан још од стране Хајдегера уз критику да СВЈЕСНОСТ не може

припадати самозатвореном СОПСТВУ. Свјесност је АСПЕКТ БИЋА-У-СВИЈЕТУ.

- КРИТИКА ИИНДИВИДУАЛИЗМА – Већина постмодерниста се окреће нападу на

индивидуализам – вјеровање да су појединци основни покретачи друштвених
промјена. Надахнуће за критику индивидуализма постмодернисти налазе у Ничеу и
Марксу. По марксистима, појам аутономног људског субјекта је измишљотина
КАПИТАЛИЗМА. Фуко тврди да историју не стварају појединци, јер није сваки
појединац способан да је ствара (то је према подјели – постоје моћни и немоћни, луди
и нормални, морални и неморални, итд.)

- КРИТИКА ХУМАНИЗМА – Није битан човјек. Фуко: «Човјек ће бити збрисан попут лица
нацртаног на пијеску на обали мора.» Француски структуралисти: «Није кључан човјек,
него структуре! Човјек је ништа!» Леви – Строс: Егзистенцијализам је «филозофија
слабића», која потхрањује романтичарску илузију да се појединац, ако је довољно
«аутентичан», може одвојити и издићи изнад јавних структура мишљења и
вриједности које је наслиједио.

102
 - ПРАВИЛНИЈЕ ЈЕ РЕЋИ ДА ЈЕЗИК ГОВОРИ ЧОВЈЕКА, НЕГО ДА ЧОВЈЕК ГОВОРИ ЈЕЗИК.
Наиме, језик уобличује наше мишљење и наш говор. Према томе ЧОВЈЕК је СТВОРЕЊЕ
ЈЕЗИКА, роб ЈЕЗИКА. То је директни удар на сопство, на СУБЈЕКАТ.

ЖЕНЕ, ЖИВОТНА СРЕДИНА И ТЕХНОЛОГИЈА

- Борба ПРОТИВ ПОДРЕЂЕНОСТИ: Фуко сковао термине ФАЛОЦЕНТРИЗАМ и

ФАЛОГОЦЕНТРИЗАМ. Луси Иригари нас позива да срушимо такав ФАЛОКРАТСКИ
ПОРЕДАК, који се заснива на потчињености ФЕМИНИНОГ.

- Феминистичка филозофија је првенствено настала као грана примјењене етике, али

се убрзо проширила на питања метафизике, епистемологије, филозофије језика и
науке.

- Експанзија: поновно читање и инетерсовање за књигу СИМОН де БОВОАР – «Други

пол». Она каже: «Жена се НЕ РАЂА, већ ПОСТАЈЕ...улогу жене детерминише
МУШКАРАЦ...он је СУБЈЕКТ, а она 'ДРУГО'.» Сходно томе, не постоје «биолошка»
својства жена, нпр. не постоји претјерана емоционалност код жена (ма немој ми рећ'),
већ је та «слабост» измишљена да би се жена подредила.

- Феминистичка филозофија се даље усмјерава ка критици доминације «мушког

концепта», који се прикрио под велом неутралности, али који је задржао мушки
хијерархијски поредак. Тако су теорије друштвеног уговора Канта и Роулса на
прикривен начин уздижу мушко аутономно сопство. Спинозин «човјек разума» -
модел људске интелектуалне и моралне тежње - је МУШКАРАЦ. САНДРА ХАРДИНГ,
феминистички филозоф науке, тврдила је да нас доминантни концепт објективности
наводи да искључимо доприност жена знању, јер би нас скретање пажње на то
натјерало на поновну изградњу и науке и теорије.

- ЛУСИ ИРИГАРИ детектује «фалократију», сматрајући да је она утемељена на

различитим дихотомијама: - РАЗУМ/ ИНТУИЦИЈА, КОГНИТИВНО/АФЕКТИВНО, УМ/
ТИЈЕЛО, ИНТЕЛИГЕНЦИЈА/ ОСЈЕЋАЊЕ, СУБЈЕКТ/ ОБЈЕКТ. Први термин је УВИЈЕК
ПРИВИЛЕГОВАН и везан за МУШКАРЦА. Нпр. мушкарци размишљају, а жене се
руководе интуицијом, итд. По Иригаријевој, ФЕМИНИСТИКИЊЕ ИДУ ПОГРЕШНИМ
ПУТЕМ када покушавају да нпр. ИНТУИЦИЈУ ставе испред ИНТЕЛЕКТА, тј. када настоје
да замијене привилегованости. Тиме се фалократски систем оставља НЕДИРНУТ.
Треба дјеловати супротно: НАПАСТИ ФАЛОКРАТСКИ СИСТЕМ и РАЗБИТИ СВАКУ
ДИХОТОМИЈУ. Мора се створити другачији језик, јер је данашњи језик – језик
мушкарац

103
- ЕКОФЕМИНИЗАМ – Феминистичка филозофија се шири изван почетних оквира
примјењене етике. Тако неки увиђају да ЖЕНСКА ПОТИЧИЊЕНОСТ има сличности са
ДРУГИМ ВИДОВИМА ПОТЧИЊЕНОСТИ. Посебна пажња је обраћена на природу:
ПРИРОДА ЈЕ ПОТЧИЊЕЊА, КАО ШТО СУ ПОТЧИЊЕНЕ И ЖЕНЕ. Сузан Грифин: «жене
и природа хорски пјевају јединственим, емоционалним, анималним...против
'хладног' мушког ауторитета.» Овдје се јасно види да се хвали емоционалност и
пасивност жена и природе.

o Међутим, овакав приступ није нашао одобрење ни код многих

феминистичких филозофа, ни код ЕНВИРОМЕНТАЛИСТА (environment –
животна околина). За прве, то је деградирање жене: хваљење пасивности и
емоционалности реанимира ПРАСТАРЕ СТЕРЕОТИПЕ (жене су емоционалне,
мушкарци су интелигентни, итд). За друге, нпр. за Џона Пасмора,
екофеминизам је, као и «мистицизам природе» смеће, којег се људи морају
ријешити ако желе да буду одговорни према природи.

- ЖИВОТНА СРЕДИНА: Енвироменталисти су нарочито негативно настројени према

ЈЕВРЕЈСКО - СТОИЧКО – ХРИШЋАНСКОЈ традицији, која човјека позиционира као
ГОСПОДАРА ПРИРОДЕ. Такође, Беконови и Декартови императиви који нам говоре да
човјек ТРЕБА ДА ЗАГОСПОДАРИ ПРИРОДОМ, нису наишли на добар одјек код
енвироменталиста. Многи налазе ОДГОВОР на антропоцентричност у
НАТУРАЛИЗМУ: Човјек се састоји од истих физичких елемената као и природа, па стога
треба да настоји да сачува интегритет природе, да би сачувао сопствени.

- АРНЕ НЕС, Норвежанин ствара један занимљив концепт – концепт «ДУБОКЕ

ЕКОЛОГИЈЕ» или «ЕКОЗОФИЈЕ». Тај концепт потиче из различитих извора: Спинозине
СУПСТАНЦЕ (Бог - природа), концепта Веданте о атману – једном бићу, концепта
Алда Леополда о природи као «биотској заједнице» и Шопенхауерове етике о
универзалном саосјећању. На основу овога, Нес тврди да ако наудимо природи,
наудили смо и себи самима.

- ТЕХНОЛОГИЈА – Хајдегер оптужује МЕТАФИЗИКУ за « ОТУЂЕНОСТ» - «БЕЗДОМНОСТ

КОЈА ПОСТАЈЕ СУДБИНА СВИЈЕТА». Ту беззавичајност, бездомност покреће
ТЕХНОЛОГИЈА, која нам «земљу открива као рударску област, а тло као депозит
материјала». Ово је кулминација метафизике: субјективистичкој склоности је додата
идеја да је човјек темељ свега, а свијет његова роба.

- ОВА КУЛМИНАЦИЈА МЕТАФИЗИКЕ У ТЕХНОЛОГИЈИ ЈЕ, ПО ХАЈДЕГЕРУ МОНСТРУОЗНА

ЗАТО: 1. што елиминише СВАКУ ДРУГУ МОГУЋНОСТ ОТКРИВЕЊА (технологија је
једина размуна за «паметне» и «практичне» људе) 2. што је то крајње АРОГАНТАН

104
НАЧИН ОТКРИВЕЊА, јер се не допушта да ствари (природа) буду онакви какви јесу,
већ се мобилишу за наше потребе. Не допушта се да природа буде станиште, већ
ресурс. 3. што ЗАГАЂУЈЕ ОДНОС ПРЕМА СВЕМУ, а понајвише према ЈЕЗИКУ. Хајдегер
каже: «Језик је истовремено кућа бића и дом људских бића», а кад се према дому
почнемо понашати инструменталистички, он више није дом, већ оруђе. Технологија
језик чини оруђем.

105