2.

Тезе за филозофију природе

Питања и проблеми повезани са темом стварност, свет

У филозофији се под стварношћу мисли на свеукупност онога што постоји, укључујући и човека (тј. онога
који о њој мисли и настоји да је сазна), или се она дели на „спољашњу“ стварност, тј. физичку стварност у
односу на коју је „унутрашња“ стварост заправо димензија самог мишљења или „ја“, тј. свести. Уколико се
потцртава битно различита и узајамно несводљива природа физичке и менталне стварности, таква
филозофска концепција назива се дуализам.

Начин истраживања стварности у почецима филозофије - метафизике

Рана филозофија „наслеђује” своје проблеме од мита, наиме пита се: одакле је СВЕ потекло, постоји ли
стварни ПОЧЕТАК, како разумети ТРАЈНОСТ света упркос сталној процесуалности и промени, да ли су та
кретања уређена јединственим ЗАКОНИМА одн. ПРИНЦИПИМА, постоји ли исто тако и ЈЕДИНСТВЕНА
ОСНОВА на коју се може свести сва шароликост појава у свету, и каква је њена/њихова ПРИРОДА. У
односу на избор одговора на два последња питања, филозофске концепције се деле на монистичке,
дуалистичке или плуралистичке (по избору броја темељних начела), односно, оне су материјалистичке или
идеалистичке (с обзиром на природу тих начела).

Иначе, дисциплина која се бави овим питањима добила је име метафизика, по називу који је Андроник с
Родоса (II век п.н.е.) дао групи Аристотелових списа, класификујући их у каталогу Александријске
библиотеке одмах иза књиге Физика. У питању је грчка сложеница „meta ta physica“, са значењем „оно што
се налази иза физике“, при чему је физика наука о свету видљивог и покретног бића. Метафизика је до
новијег доба сматрана краљевском дисциплином филозофије, чак изједначавана с филозофијом уопште, све
док је ова имала равноправан статус с теоријском науком. Током историје, њена подручја истраживања и
проблеми су се разгранавали и развили у неколико посебних дисциплина: општу метафизику или
онтологију (теорију бића, односно општу теорију постојања) и специфичне метафизике, као претече
посебних наука (рационална космологија, рационална психологија и рационална теологија –њу треба
разликовати од религијске теологије).

Проблем археа као трајне основе променљиве стварности

Прва питања и одговори која су дали тзв. „јонски физичари“ (Талес, Анаксимандар, Анаксимен, Хераклит)
односе се на одређивање тога шта може представљати архе, у двоструком значењу прапочетка и праначела
целокупне природе. Упркос свој њеној разноликости, трагало се за јединственом основом и грађом од које
је сачињена, и захваљујући којој се сваки њен циклус промена враћа свом почетку. Притом је тај један
принцип – монистички схваћен архе – требало да „покрије“ и одговор на питање о узроку сопствених
трансформација (што се у филозофији назива хилозоизам – оживљеност твари), а то се показало
недовољним. Већ са питагорејском школом у филозофију природе улазе мноштвени принципи, а новост је
и то што они више нису асоцирани само с нечим из материјалне, чулно доступне стварности (вода, ваздух,
ватра, апејрон као праматерија), већ са нечим искључиво уму доступним – бројевима.

Проблем кретања и одређивања његовог узрока

Рани филозофи кретање су схватили као основно својство природе, њену способност да се мења, расте и
развија из саме себе, као целина, независно од било којег спољашњег узрока (за разлику од митског
објашњења које се темељило на деловању обоготворених природних сила). Одлика тог кретања је да је
кружно, па тако архе – који заправо није схваћен временски (изузев у Анаксагориној визији прапочетног
вртлога) – не означава само почетак, већ и крај кретања, омогућујући природи ненасталост и
непропадљивост. Кретање се иначе не схвата само као механичко (промена места), већ као било која
промена (повећање, смањивање, растављање, састављање, настајање, нестајање). У филозофији сусрећемо
концепције по којима до промене долази било случајем, било слободном, вољном одлуком
(индетерминизам), или се она одвија по строго одређеним законитостима (детерминизам). Такође, у раној
филозофији је развијена једна теорија (елејске школе) која потпуно негира реалност кретања, приписујући
га искључиво чулном привиду.

Узрок кретања је у ономе што се креће: Првобитно су узроци природног кретања схваћени као процеси
хлађења и загревања, згушњавања и разређивања археа, што су вероватно асоцијације на четири примарна
чулна квалитета: хладно, топло, суво и влажно (којима одговарају тзв. праелементи, земља, ватра, ваздух и
вода код јоњана и Емпедокла). Ово значи да се кретање одвија по принципима који су својствени самој
грађи природе, али у одређеном ритму, који им намеће „нужност“, неумитност да се врате у сопствене
границе („плаћање одмазде“ код Анаксимандра), што је концепт такође позајмљен из митске слике света.
Код атомиста, кретање се одвија без икаквог посебног узрока, тј. спонтано, јер атоми имају природно
својство да се крећу и да у том кретању својим сударањем производе „сложене творевине“, које искуствено
препознајемо као природна тела.

Узрок кретања је „изван“ онога што се креће: Хераклит је филозоф који је потенцирао кретање као
непрекидну промену, која се одвија по јединственом обрасцу: супротности (топло-хладно, живо-мртво,
будно–спавајуће) се сукобљавају у вечном рату (полемосу) и хармонизују у космос (складни поредак)
захваљујући логосу. Овај вишезначни филозофски појам с временом обогаћује своје конотације, почев од
тога да означава реч, говор (словесности), божију реч (у Новом завету), умни говор, аксиом, сам разум или
ум, па до космичког закона коме су подвргнута сва природна бића. Сличан интелигибилни принцип, назван
нус или ум, срећемо као покретача и уређивача кретања и мешања хомеомерија код Анаксагоре, а више
психолошки асоциране силе љубав и мржњу код Емпедокла.

Проблем јединства и мноштва бића

Питање о томе шта може представљати архе, након што је утврђено да је он само релативни почетак, убрзо
бива замењено темељнијим питањем о претпоставци сваког постојања, о ономе што све што јесте чини
таквим да уопште јесте, а што се у филозофији назива бићем. Промена тематике коинцидира са
„пресељењем“ центра филозофске активности из Јоније у јужноиталијанске грчке колоније (питагорејска и
елејска школа).

Утемељивачима теорије бића сматрају се Парменид и његов ученик Зенон, који су развили потпуно нову
методу рационалног доказивања, такозваним свођењем на апсурд. Истражујући појам бића чији је садржај
само то да јесте, развијају његову опозицију према небићу као ономе што није и што, следствено томе, не
може бити ни мишљено, ни постојеће на било који начин. Отуда закључују да је биће ненастало,
непропадљиво, хомогено, недељиво, дакле, Једно, себи једнако, чиме негирају сваку његову промену. Зенон
формулише четрдесетак апорија, специфичних доказа да се кретање не може рационално објаснити, без
обзира на то што нам чула непрекидно сведоче да оно постоји. Јер, да би промена била могућа, потребно је
да се разликују бар два стања у бићу, за шта је претпоставка да се та два стања одвоје небиће, које већ по
свом појму не постоји.

Насупрот овој концепцији, а подједнако рационално утемељена, налази се питагорејска теорија сваког броја
као јединства монаде и дијаде, једног и многог, што значи да је сваки број он сам и уједно релација свих
других бројева узајамно (нпр. шестица је број који има свој „непоновљив“ идентитет, у том смислу постоји
само једна шестица, као нешто ограничено, али она је истовремено и однос седмице и јединице, двојке и
тројке, шездесет тројке и деветке и тако у бесконачно много релација). Овако протумачени, бројеви
представљају квантитативну решетку за устројство свих бића у природи, чиме су нам питагорејци
омогућили да конципирамо атом, молекул, сложене релације међу телима (које су они видели као космичку
хармонију) онако како их данас изучавамо у потпуно математизованој физици. Ако не би било
мноштвености у основи бића, кретање и промена у природи били би необјашњиви (баш као код елејаца).

Начело супротности као кључ тумачења целокупне природе

Оно што је заједничко за све ране филозофе природе (до Платона и Аристотела) јесте сагледавање природне
стварности као нечега што је потекло из супротности, одређено супротностима, и отуда објашњиво преко
супротности. Иако се избор темељних супротности разликује од филозофа до филозофа, или од школе до
школе, очито је да се оне одржавају једино захваљујући узајамној напетости и њеном превладавању. Овакво
уређење процесуалности света назива се дијалектиком, а она се са плана стварности (Хераклит,
питагорејци итд.) шири и на појмовну дијалектику, тј. дијалектички метод као метод објашњења и
аргументације заснован на тези и антитези (Зенон).

Питагорејска школа је сажела све супротности у десет основних: монада-дијада, ограничено-неограничено,

непарно-парно, мушко-женско, непокретно-покретно, десно-лево, светлост-тама, право-криво, добро-зло и
круг -паралелограм

Задатак: Одредите на који начин је начело супротности присутно у свим изложеним теоријама природе
првих грчких филозофа.