УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ПАЛЕ

ОДСЈЕК ЗА ФИЛОЗОФИЈУ

ПРОБЛЕМ УНИВЕРЗАЛИЈА У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ

ФИЛОЗОФИЈИ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ III:

СРЕДЊОВЈЕКОВНА И РЕНЕСАНСНА ФИЛОЗОФИЈА

Студент Ментор

Бранка Ковачевић проф. др Миљан Попић

Пале, април, 2022. године

УВОД

Средњи вијек је раздобље које обухвата скоро хиљаду година временског трајања и
паралелно тече са настанком, трајањем и пропашћу Византије. Византија је и духовни
простор који се може назвати баштиником, такође, скоро хиљадугодишње античке
културе. Са крајем Источног Римског Царства гаси се и средњовјековна филозофија којој
је било тијесно у теолошким оквирима. Међутим, оно што се догађа у том
хиљадугодишњем оквиру, који многи неоправдано називају мрачним добом, не треба
посматрати као стагнацију филозофије јер она и даље преиспитује и тражи одговоре на
питања постављена у антици.

Једно од најважнијих питања којима се баве филозофи средњег вијека, проблем

универзалија, налази се у основи два античка филозофска система. Ријеч је о Платоновој
теорији идеја и Аристотеловим категоријама, који поново постају актуелни у
Порфиријевом Уводу у Аристотелове Категорије, односно Боетијевом преводу Увода и
доданим коментарима на дјело Плотиновог ученика. Расправа о томе на који начин
постоје општости достиже свој врхунац у позној схоластици у 11. и 12. вијеку и то кроз
три рјешења: рационалистичко, номиналистичко и концептуалистичко. Ова рјешења су
постављена као теза, антитеза и синтеза, па је концептуалистичко заправо компромис који
је требао помирити два супротстављена становишта. Полазна основа из које се изводе сва
три рјешења јесте могућност човјека да разумије суштину ствари свјетовно, без божије
интервенције и откровења тајни постојања.

У овом раду ћу покушати изложити проблем универзалија од Платона и Аристотела

до позног средњег вијека када се појављује Абелар са својим учењем.
1. ПЛАТОНОВА ТЕОРИЈА ИДЕЈА И АРИСТОТЕЛОВЕ КАТЕГОРИЈЕ

Трагање за општим и оним што је заједничко свим стварима и бићима, што је

непромјењиво и независно, довело је Платона до теорије идеја. Израз теорија идеја се
може протумачити и као посматрање облика, с тим што је чулно посматрање укључено
само као полазна тачка, а све даље је теоријско, односно умно разумијевање предмета
истраживања. Само ствари по себи заслужују назив идеје и само оне су реално постојеће.
Лијепо по себи, добро по себи, правично по себи никада не мијењају своја својства и не
зависе од тачке посматрања. Идеје су одвојене од појмова на које се односе, док ствари не
могу постојати без идеја. Од њих све зависи, из њих је изведено. Појединачно је само
сјенка општег и оно није права реалност, тако да „појам човека одражава идеал људске
природе који постоји одвојено од појединачног човека и „изван“ њега – идеал који
појединачан човек отеловљује или „имитира“ у већем или мањем степену“ 1. На врху
хијерархије је идеја добра која је извор битка и бити и обухвата све остале идеје, а свака
душа тежи ономе што је добро. У Држави Платон каже да када мноштво појединачних
ствари има заједнички назив, он такође има заједничку форму. То је заједнички квалитет
којим се исказује неким појмом. Платон је свјестан недостатака теорије, којима ће се
касније детаљно бавити Аристотел у Метафизици. Он не може са сигурношћу да
одговори на питање да ли свака ствар из реалног свијета има своју идеју и да ли неке
нечисте ствари имају идеје јер се боји да ће потонути у „бесмислено брбљање“.

Аристотел инсистира на финалном узроку за разлику од Платона који је све узроке

свео на формалне. Идеје ништа не могу произвести нити покренути, оне су само облици,
док је Аристотелов бог „непокретни покретач“, највише биће које у себи садржи карактер
општости јер му све припада. Спознаја бога значи спознају свих ствари јер је он њихов
узрок, иако он не ствара свијет него је предмет жудње којем све тежи и све га опонаша по
унутрашњој нужности. Сврха зацртана у самом бићу назива се ентелехија. С друге стране,
ствари могу имати четири узрока: материјални, формални, покретачки и финални.

1
Фредрик Коплстон, Историја филозофије: Средњовековна филозофија Августин:Скот (Београд :
Београдски издавачко-графички завод, 1989), 145
 Оба филозофа се слажу да наука спознаје општости, да је све ради неког добра и да
се једино употребном ума може достићи до суштине и праве спознаје. Аристотел је
свјестан да се неке истине могу досегнути без емпиријског доказивања, али не прихвата
расправу о „бивствујућем као таквом“ без ослањања на чињенице. У овом случају то значи
употребу логике, односно метода индукције и дедукције да би се дошло до дефиниције.
Дефиниција (horismós) је одређивање суштине, а самим тим и смисла, сврхе, на тај начин
што се увиђа оно непролазно у пролазном. Непролазно (ousía) узрокује промјене стања и
кретања, али кроз њега сазнајемо и у каквим је релацијама један појам у односу на други.
У том кретању Аристотел уочава да неки појмови зависе од других који су општији и да је
„дефинисање одређено суђење у коме се субјекат одређује помоћу свог вишег, општијег
појма и помоћу свог специфичног својства“.2

Платонова идеја добра је усамљена на свом узвишеном мјесту, а код Аристотела се

ради о систему највиших родова појмова. У процесу дефинисања ти појмови се не могу
доказивати другим вишим појмовима тако да њихове дефиниције представљају
објашњења узета за истину, односно они су елементи исказа или закључка. За највише
родне појмове Аристотел користи назив категорије и разликује их десет: бивство (ousíia),
количина, каквоћа, однос, мјесто, вријеме, дјеловање, трпљење, положај, владање. Бивство
или прва супстанција је конкретна ствар, појединачно биће на које се може показати
руком. Друга супстанција је општост у смислу облика или појма. Рецимо, прва
супстаницја је ова књига, а друга супстанција је књига уопште. Прву супстанцију не
можемо да сазнамо уопште, а другу супрстанцију можемо јер нема науке о појединачном,
оно је несазнатљиво. Да бисмо илустровали можемо рећи да нема науке о појединачном
дрвету али има о биљкама. Индивидуална бића су спојеви материје и форме, материја нам
измиче, али, према Аристотеловом мишљењу, форма је нешто што можемо сазнати.

Остале категорије нису самосталне, промјењиве су и предмет су изучавања других

наука. Аристотел поставља питање да ли су акциденције нешто опште или појединачно јер
знамо да су заједничке за више првих супстанција, нпр. нека особина може бити
заједничка за више људи. Такође, оне се могу приписати индивидуи или се налазити у њој,
као што је случај да цвијет црвен или да је хладноћа у леду. Иако је само опште

2
Милан Узелац, Увод у филозофију IV/1: Историја филозофије до Декарта (Вршац: Виша школа за
образовање васпитача, 2003), 7
сазнатљиво оно једино пребива у појединачном и никако изван њега. Дакле, можемо рећи
да је за Аристотела појединачно прво и да једино кроз његово постојање постоји и опште.

2. ПОРФИРИЈЕ И БОЕТИЈЕ

Прича о универзалијама већ у свом почетку има раздор посијан кроз Платонов
идеализам и Аристотелов реализам. Иако су то два, понекад радикално одвојена тока, они
су кроз негирање супротног нераскидиво везани. Све до трећег вијека, када се појављује
Порфирије из Тира, не догађа се ништа посебно по питању расправе о општостима.

Порфирије из Тира, Плотинов ученик и новоплатоничар, пише Исагоге (Увод у

Аристотелове Категорије) и поново у фокус ставља проблем универзалија: како постоји
опште? Да ли родови и врсте реално постоје или су то само појмови (речи) у људској
души? Ако општости (тј.родови и врсте) постоје, да ли су материјалне или
нематеријалне? И треће, ако општости постоје, да ли су одвојене од чулних ствари или
нису?3 Порфирије претпоставља да је Аристотел идеје схватао као родове и врсте,
односно општости бића која можемо појмити чулима, али не даје конкретан одговор на
питања јер сматра да је на њих тешко одговорити.

Боетије, посљедњи филозоф античке филозофије у 6. вијеку, у својим списима

баштини Аристотелово метафизичко учење. На латински је превео Порфиријев Увод у
Аристотелове Категорије и написао коментар о дјелу, што се сматра првим покушајем да
се ријеши проблем универзалија и његовим позиционирањем као централног проблема
касније средњовијековне филозофије. По његовом тумачењу, Аристотел у Категоријама
тврди да идеје постоје искључиво у људској души и ни на који други начин. Оне могу
бити истините и лажне. Истините су оне идеје које можемо апстраховати из реално
постојећих бића, дакле, прво је појединачно па опште, али можемо и замислити неку
представу, нпр. чисте линије, па иако она не постоји у природи као таква та представа није
лажна јер нека тијела садрже такву линију, а ми смо је само апстраховали. Боетије наводи
примјер човјека и коња као истините идеје, а идеју кентаура као лажну јер јој не одговара
ниједно појединачно биће.

3
 И родови и врсте постоје као идеје у души. За њих Коплстон каже да су „појмови
последњег типа, тј.формирани су апстракцијом.“ 4 Врсте се обликују у идеје посматрањем
и издвајањем сличности код појединачних бића, а родови се обликују у идеје издвајањем
сличности у различитим врстама. За Боетија кажемо да је први понудио рјешење у духу
аристотелизма и умјереног реализмна, а оно што ће се касније дешавати неће толико бити
везано за Категорије колико за покушај разумијевања неких догми. Увео је филозофске
категорије у теологију и тако допринио њеном развоју, а дефинисањем и коришћењем
филозофских термина значајно је унаприједо и филозофију и теологију.

4. РЕАЛИСТИЧКО, НОМИНАЛИСТИЧКО И КОНЦЕПТУАЛИСТИЧКО РЈЕШЕЊЕ

ПРОБЛЕМА УНИВЕРЗАЛИЈА

Дакле, досад смо могли закључити да је спор око општих појмова прво рјешаван у
корист Платона и његових тврдњи да „општи појмови одговарају суштинама одвојеним од
нашег мишљења и од природе и имају своју реализацију у божанској суштини, тј. у
божанском мишљењу.“5 Преко Порфирија и Боетија каснија схоластика упознаје се са
Аристотеловим учењем да је опште као форма постојало у појединачном, али и Платон и
Аристотел представљају реалистичку струју која се остварује у учењу Анселма
Кентерберијског. Схоластика иначе, а нарочито позна схоластика у XI и XII вијеку,
тежила је рјешавању питања догми рационалним путем, па често наилазимо на израз
схоластички рационализам као обиљежје те епохе. То су догме о светом тројству,
прародитељском гријеху и друге које су утврђене на васељенским саборима. Такође, у том
духу су вођене и расправе о људској природи. Нарочито је расправа о светом тројству
била клизав терен за теологе и филозофе јер рационализација је значила објашњење,
образлагање светог из перспективе људског ума и његових могућности, а не откровења и
мистичних виђења.

4
Фредрик Коплстон, Историја филозофије: Средњовековна филозофија Августин:Скот (Београд :
Београдски издавачко-графички завод, 1989), 142

5
Милан Узелац, Увод у филозофију IV/1: Историја филозофије до Декарта (Вршац: Виша школа за
образовање васпитача, 2003), 298
 Поменути Анселмо из Кентерберија је заступао реалистичко рјешење проблема
универзалија, а насупрот њему је Росцелин са номиналистичким учењем. Живјели су у XI
вијеку, док је Пјер Абелар, аутор концептуалистичког рјешења, нешто млађи и живио је у
XII вијеку.

Анселмово релистичко рјешење проблема је подстакнуто новоплатонистичком

филозофијом и Августиновом идејом да вјера има примат над разумом. Његова чувена
крилатица вјерујем да бих разумио значи да за вјеровање није обавезно разумијевање, али
да је за разумијевање неопходно вјеровати, с тим што постоје „два извора сазнања, разум
и вера...а вера је за човека датост од које треба да пође“. 6 По њему, прво се мора схватити
да мноштво људи сачињава људску врсту како би се схватило и да су Отац, Син и Свети
Дух заправо један бог. Дакле, постоје појединачна бића, али и врсте тих бића. Те врсте су
идеје, појмови и они у себи садрже важна обиљежја појединачних примјерака, а понекад
појам или идеја садржи више реалности него нека индивидуа те врсте. Из тога бисмо
могли закључити да општости постоје и као идеје у људској души и као нешто потпуно
самостално. Можемо направити једну паралелу са чувеном Андрићевом реченицом да је
живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као
на Дрини ћуприја. Он, наравно, говори и о човјеку. Оно што се троши и осипа су
појединачне ствари, појединци, а оно што преживљава и чини смисао су општости, појам
човјечанства. Можда није најсрећније поређење, али је илустративно.

Из свега наведеног Анселм изводи и свој онтолошки доказ бога по коме је он могућ
јер га је, као врхунско биће, могуће замислити. По тумачењу Милана Узелца „своје
реалистичко схватање спора о универзалијама Анселм објашњава на сљедећи начин. Кад
се свевишњи бог речју обраћа самом себи, тиме истовремено изриче и све што је створио;
то је стога што све ствари ( и до свог стварања, и после, и када пропадају или трпе
промену) увек пребивају у њему, но не такве какве су саме по себи већ такве какав је он
сам. На самом делу – ствари су природа, подложна промени, природа створена снагом
непромењивог мишљења; али у богу, оне су првобитне суштине и истинско почело бића.“ 7

6
Етјен Жилсон, Филозофија и средњем веку (Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Станојевића Сремски
Карловци, 1997), 204

7
Милан Узелац, Увод у филозофију IV/1: Историја филозофије до Декарта (Вршац: Виша школа за
образовање васпитача, 2003), 306
Отуда идеја да сваки субјекат може имати свако својство јер оно већ постоји по себи, тј.у
богу и да је суштина бога оно што се у стварима показује само као својство. Нпр.
праведност, она је суштина бога и може бити својство човјека. Из свега наведеног Анселм
изводи и свој онтолошки доказ бога по коме је он могућ јер га је, као најузвишеније биће,
могуће замислити у души.

Питање о три лица бога и односу између њих водила су у јереси. По првој је бог
један, по другој је тројак, а трећа позиција је да је бог истовремено обоје. Росцелин из
Компјења је био један од оних који су пред црквеним вијећем морали оправдавати своје
учење о постојању три бога и одрећи се те заблуде. Био је и велики противник
реалистичког рјешења питања о универзалијама, па се наводи као представник
номинализма по коме су општости само ријечи, вибрација ваздуха при изговору (flatus
vocis). Реалисти су стварност установљавали на основу општих идеја које су и саме
реалност, и чија је врста реалност, док код номиналиста реалност почива у
појединачностима које чине врсту, а општа идеја је само име (nomen). Или, како то тумачи
Жилсон: „за реалисту човечанство је реалност; за номиналисту само су људске јединке
реалне...израз човек не означава никакву реалност која би, ма у којем ступњу,
представљала реалност људске врсте.“8 Универзалије постоје на два начина, као струјање
ријечи приликом изговора (flatus vocis) и као јединке које та ријеч означава. Росцелин не
би застранио у тумачењу испостаси Бога као три особе да се није држао своје дијалектике.
Иако је у Тројству једна моћ и једна воља, то су три различите супстанце, каже он, и
управо је израз супстанца који је искориштен умјесто израза личност највише узнемирила
његовог противника Анселма. Такође, Анселмов онтолошки доказ постојања Бога сада је
доведен у питање јер се реалност открива чулима и оно што постоји, постоји јер га
можемо доказати. Оно што можемо замислити, можемо и измислити, зато су чула
неопходна да нам покажу да нешто није измишљено.

Долазимо до рјешења проблема универзалија Пјера Абелара, које је познато као

концептуалистичко. Абелар је био ученик номиналисте Росцелина и реалиста Виљема од
Шампоа и Анселма. Његова борбена природа није признавала ауторитете и кренуо је
својим путем, концептуалистичким, и то са позиције језика. Порфирије је поставио три

8
Етјен Жилсон, Филозофија и средњем веку (Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Станојевића Сремски
Карловци, 1997), 202
питања којима је Абелар додао још једно: да ли би родови и врсте и даље за мисао имали
смисао ако би одговарајуће појединачности престале да постоје? Ово питање је повезано
са првим, односно, зависи од тога да ли општости постоје у стварности или су само
предмет мисли. За Абелара опште постоји као појам тек ако га неко мисли, тј.ако га неко
биће схвата и тако пребива у уму. Опште је садржано у ријечи, али „да би се правилно
примениле речи треба знати ствари, њихова својства којима се једне од других разликују“,
што значи да „опште није садржано у речи као таквој већ у речи која се односи на класу
њој одговарајућих предмета који имају заједничка својства на основу којих се може и
извести оно што је опште.“ 9 Чин мишљења је оно што омогућава издвајање, апстракцију
универзалија из ствари и њихово превођење у биће појмова, термина.

Ум који схвата универзалије може бити људски и божански.

ЗАКЉУЧАК

9
Милан Узелац, Увод у филозофију IV/1: Историја филозофије до Декарта (Вршац: Виша школа за
образовање васпитача, 2003), 306
 Размишљати о томе како постоје општости може да се учини непотребним,
неважним или бесмисленим, међутим, направићемо једно поређење са биологијом у којој
је најважније оно што се дешава на нивоу ћелије. Универзалије јесу ћелија филозофије и
науке. Ми видимо појединачне ствари, мислимо о њима, користимо опште појмове да их
именујемо. Појмови садрже врсте и родове, предмети су појединачни, а родови
универзални. У тој ситуацији морамо знати какав је њихов однос. Онда можемо поставити
питање шта чинити када појмови нису чулно уочљиви, када их не можемо додирнути,
видјети. Да ли се теологија може послужити дијалектиком да докаже неке истине вјере?
Такође, проблем се може сагледавати са позиције онтологије (шта појединачно из свијета
одговара појмовима у духу) и са позиције психологије (како су створене универзалије).

Питање универзалија је значајно утицало на развој логике и дијалектике. Чини се да

је са Абеларовим концептуалистичким рјешењем, синтетизованим из тезе реализма и
антитезе номинализма, то питање накратко престало бити актуелно, али оно се кроз
каснију филозофију појављује поново, јер филозофија покушава пронаћи коначне
одговоре.

1. ЛИТЕРАТУРА
1. Жилсон, Етјен Филозофија и средњем веку (Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана
Станојевића Сремски Карловци, 1997)

2. Коплстон, Фредерик Историја филозофије (Београд: БИГЗ, 1988)

3. Узелац, Милан Увод у филозофију IV/1: Историја филозофије до Декарта (Вршац:

Виша школа за образовање васпитача, 2003)