Professional Documents
Culture Documents
Филозифија је покушај да се изгради теорија о целокупној стварности. Целокупну стварност чине садржаји кји су
зависни од човека и који су предмет практичне филозофије и садржаји независни од човека који су предмет теоријске
филозофије. Дакле, практична и теоријска филозофија су основни делови филозофије.
У овој студији, Козловски износи уводне напомене о питањема кја су обрађивана у есејима у вези са филозофијом
човека и историје, социјалном филозофијом, филозофијом културе, етиком, теоријом сазнања, филозофијом природе и
метафизиком.
Указује на проблем почетка и прве филозофије, од Аристотела кји је за прву филозофију сматро метафизику, преко
Хегела кји сматра логику, а Тома Аквински теологију као прву филозофију.
У постмодерном мишљењу централно мето заузимају филозофија културе и естетичке теорије.
Козловски истиче да филозофски ставови могу бити веома дивергентни, будући да у филозофији не постоји
никаква мета-теорија која би у расправама могла бити искоришћена као критеријум за исправност неке теорије.
16. Х. М. Емрих, Филозофска психологија: “Јединство личности” као гранични појам (244-269)
хкњ
Аутор упућује на свест као резултат комплексног интерактивног унутрашњег процеса преиспитивања.
Модерни психоаналитичари говоре о централном ја и о другим субсистемима ја. Ти субсистеме кроз унутрашње
приспитивање могу да одоведу до настанка одлуке. Емрих истиче мишљење неуропсихолога Газанига, да је људски мозак
организован модуларно тј. мозак се састоји од функционалних ентитета који су међусобно релативно независни и који раде
паралелно. Свесно, вербало ја, не региструје те модулрне активности које могу да теку паралелно са нашим свесним
мислима. Често се питамо одакле нам долази нека мисао кја се нагло појавила у нашој свести.
Емрих говори и о подељеним личностима, тј. психотичном цепању личности. Дела Достојевског и данас јесу један
од најважнијих извора псиопатологије. Као пример подељене личности Емрих наводи лик из Достојевсковог “Двојника”.
Код цепања личности које се среће у шизофренији централни феномен представља подела ја. Јединствено ја се услед
наступања болести, као што је обољење осећања сопствене вредност, цепа на два дела а резултат је шизоферна психоза.
Функција мозга, нервног система и чулних органа углавном ради на елиминацији, чувајући нас од преоптерећености
безначајним подацима, а психоделија функционише тако што слаби механизам селекције.
У вези са појмом личност Емрих истиче мишљење Роберта Шпимена. Према њему бити личност је у великој мери
апстрактан појам, јер не постоји ништа на шта бисмо могли показати да бисмо дефинисали своју личност. Личност није неко
“ово овде”, личност се дефинише из себе саме.
Са друге стране за личност је нераздвојно повезана спознаја о егзистенцији других личности. Свако примећује да
постоје друга бића која су такође личности, и да та бића постоје на исти начин као и субјекат који их примећује. Личности су
центри једног вредносног и значењског света.
Аутор истиче да је његов приступ да говори о смислу метафизике, без обзира да ли она стварно постоји или је
само могућа. Сваки говор о метафизици треба да обрати пажњу на извор метафизике који си налази у слободи.
Крингс упућује да метафизика није нешто што објективно постоји или не постоји, као неки стари рукопис, она је
начин на који ум одлучује о себи самом. Основа метафизике налази се у акту слободе. крингс овде мисли на слободу човека,
а не о апсолутном или апстрактоном појму слободе. Указује на значење израза транскатегоријално, као везу која није дата,
већ је настала кроз акт умске систематизације, а открива се увидом ума. на пример, кадас се за човека каже да живи у свом
сопственом свету, суштина тог изрза открива се кроз моћ просуђивања, актом фантазије.
Крингс указуеј на опште танскатероријалне појмове које је метафизика развила и усвојила у току своје историје
попут Платоновог појма идеја, Аристотеловог поујма енергија, схоластичког појма есенција, Спинозиног појма субстанција,
Лајбницовог појма монада.
Структуру метафизичког мишљења објаснио је кроз разлику између узрока и услова. На пример болест. Узрок
извесне болести јесте инфекција, али вирус само под одређеним условима може да узрокује обољење. Метафизика се бави
условима, не узроцима. Не одговара на питање како се нешто десило, него како је могуће да се нешто десило. Њен циљ је
утемељење. Крингс наглашава да метафизику карактерише целокупно царство услова. Пошто никада нису дати сви услови,
ум мора да их замисли.
Метафизика подразумева и физику, јер се њен задатак састоји да богатство и разноликост природе доведе у везу
7
која је за човека разумљива. Ум може изградити свој однос према природи само на основу транскатегоријалног и умског
јединства природе.