VIRDlNIJA VULF

Talasi

bojana888

Sunce jo nije bilo izalo. More se nije razlikovalo od neba, sem to je

bilo lako, nabrano kao zborani arav. Postepeno, kako je nebo belelo, javljala
se jedna tamna crta na horizontu delei more od neba, a sivi se arav arao
gustim prugama koje su se kretale jedna za drugom ispod linije horizonta,
sledile jedna drugu, gonile jedna drugu, bez prestanka.
Kada bi se pribliile obali svaka bi se pruga podigla, izvila pa prekinula
i tanak veo bele vode prostrla preko peska. Talas bi oeknuo, a zatim se opet
protegao, uzdiui kao ovek u snu ija se plua nesvesno ire i skupljaju.
Postepeno je tamna pruga na horizontu postala jasna, kao kad se u boci
staroga vina slegne talog, pa se staklo zazeleni. Tako se i nebo vedrilo, kao da
se po njemu beli talog slegao, ili kao da je neka enska ruka podigla svetiljku
ispod horizonta, pa se pljosnate bele, zelene i ute pruge prosule preko neba
poput rebara lepeze. A zatim je ta enska ruka dizala svoju svetiljku sve vie;
izgledalo je da zrak postaje iliast i da se otkida od zelene povrine, bleskajui
i plamsajui crvenim i utim ilama nalik na dimljivu, tek razbuktalu vatru
radosnicu. Postepeno su se jezici razgorele vatre stapali u jedan blesak, u
jedno usijanje koje je uklonilo vunastu, sivu teinu sa neba iznad sebe,
pretvarajui ga u milione atoma mekog plavetnila. Povrina mora je lagano
bivala sve prozranija; poigravala je i svetlucala sve dok se tamne pruge nisu
skoro sasvim izbrisale. Ruka koja je drala svetiljku lagano ju je podizala sve
vie i vie, dok se nije pojavio iroki plamen; vatreni luk goreo je na ivici
horizonta, a svuda oko njega more je sijalo zlatom.
Svetlost se sudarala sa drveem u vrtu, i list po list inila prozranim.
Jedna je ptica zacvrkutala visoko gore; zatim je nastala tiina; pa je
zacvrkutala druga nie dole. Sunce je izotravalo zidove kua, vrhom svoje
lepeze prislanjalo se uz belu zavesu, pravei ispod lista kod prozora spavae
sobe senku nalik na plavi otisak prsta. Zavesa se lako pomerila, ali je u sobi sve

ostalo mrano i nestvarno. Napolju su ptice izvodile svoju neispisanu melodiju.

Ja vidim krug, ree Bernard, nadnosi se nada mnom. Podrhtava i visi

u zamci svetla.
Ja vidim bledoutu plou, ree Suzana, iri se u susret purpurnoj
pruzi.
Ja ujem neki zvuk, ree Roda, iju, cvr; iju, cvr; gore dole.
Ja vidim jednu kuglu, ree Nevil, visi kao kapljica nad ogromnim
obroncima nekog brda.
Ja vidim grimiznu kianku, ree Dini, proaranu zlatnim koncima.
Ja ujem nekakvo trupkanje, ree Luj. apa neke velike ivotinje je u
lancima. Trup, trup, trup.
Pogledajte paukovu mreu u uglu balkona, ree Bernard. Na njoj su
biseri vode, kapljice belog svetla.
Lie naikano oko prozora lii na nauljene ui, ree Suzana.
Neka senka je polegla po stazi, ree Luj, kao savijen lakat.
Ostrva svetlosti plivaju po travi, ree Roda. Propala su kroz drvee.
Oi ptica svetle u tunelima lia, ree Nevil.
Stabljike su obrasle grubim kratkim dlaicama, ree Dini, na njih su
se nahvatale kapljice vode.
Gusenica se skoturala u zeleni prsten, ree Suzana, sav nazupan
trupastim nogama.
Sivi pu puzi preko staze, za njim su polegle vlati, ree Roda.
Razbuktale svetlosti sa prozorskih okana pale se i gase po travi, ree
Luj.
Kamenje je hladno pod mojim nogama, ree Nevil. Oseam svaki
posebno, okrugle i iljate.
Gori mi nadlanica, ree Dini, a dlan mi je lepljiv i mokar od rose.
Petao je sad zakukurekao kao mlaz tvrde, crvene vode u beloj peni,

ree Bernard.
Ptice pevaju gore, dole, tu i tamo, svuda oko nas, ree Suzana.
Ona ivotinja trupka; slon je to sa okovanom nogom; velika zver trupka
na obali, ree Luj.
Pogledajte kuu, ree Dini, preko svih prozora su navueni beli
zastori.
Neko je odvrnuo esmu u kuhinji, ree Roda, hladna voda pada na
skuu u zdeli.
Zidovi su ispucali zlatnim pukotinama, ree Bernard, ispod prozora se
vide plave, prstaste senke lia.
Eno gospoe Konstabl gde oblai crne, debele arape, ree Suzana.
Kada se pojavi dim, san se kao magla skotura niz krov, ree Luj.
U poetku su ptice pevale u horu, ree Roda. Eno, skida se reza na
kuhinjskim vratima. Ptice bee. Odleu kao baeno seme. Samo jedna sama
peva pored prozora spavae sobe.
Na dnu erpe se pojavljuju mehuri, ree Dini. Pa se u srebrnom lancu
diu sve bre ka povrini.
Bidi, eno, skida krljut sa ribe zupastim noem na drvenoj dasci, ree
Nevil.
Trpezarijski prozor je postao tamnoplav, ree Bernard, vazduh
poigrava oko dimnjaka kao sitni talasi.
Jedna se lasta spustila na gromobran, ree Suzana. Bidi je ispustila
kofu na kuhinjske ploice.
uje se prvi udar crkvenog zvona, ree Luj. Evo, slede i ostali; jedan,
dva; jedan, dva; jedan, dva.
Pogledajte stolnjak kako beo slee na sto, ree Roda. Evo, pojavljuju
se krugovi belog porculana i srebrne pruge pored svakog tanjira.
Gle, u uhu mi zuji pela, ree Nevil. ujem je; sad je nema vie.
Gorim, drhtim, ree Dini, sklanjamo se sa sunca u ovu senku.

Svi su otili, ree Luj. Ostao sam sam. Uli su u kuu na doruak, a ja
sam ostao da i dalje stojim pored zida meu cveem. Vrlo je rano, dugo je do
asova. Cvetovi su razasuti kao mrlje po tom dubokom zelenilu. Latice su
harlekini. Stabljike se diu iz crnih upljina dole. Cvee pliva kao ribe od svetla
po tamnoj, zelenoj povrini vode. Drim jednu stabljiku u ruci. Ja sam stabljika.
Moje korenje dopire do u dubine sveta, kroz zemlju suvu od cigle, kroz vlanu
zemlju, kroz vene olova i srebra. Sav sam ilica. Drhtim svim drhtajima, a teka
zemlja mi je pritisla rebra. Ovde gore moje oi su zeleno lie koje ne vidi. Ja
sam deak u sivim flanelskim pantalonama i imam pojas s mesinganom
kopom u obliku zmije. Tamo dole, moje su oi bez kapaka na nekoj kamenoj
statui u pustinji pored Nila. Vidim ene gde s crvenim amforama idu prema
reci; vidim kamile kako se njiu i ljude u turbanima. ujem trupkanje,
treskanje, komeanje oko sebe.
Tamo gore Bernard, Nevil, Dini i Suzana (Roda ne) mreama za leptire
prelaze preko leja sa cveem. Hvataju leptire sa klimavih glava cvetova. Oni
briu povrinu sveta. Njihove su mree pune lepravih krila. Luj! Luj! Luj!
viu oni. Ali ne mogu da me vide. Nalazim se na drugoj strani ive ograde.
Meu liem ima otvora tek koliko da oko proviri. O gospode, uini da prou.
Gospode, neka poreaju leptirove po maramici na ljunku. Neka prebroje svoje
mrkonje, crvene admirale i belce. Ali samo mene da ne vide. Ja sam kao tisa
zelen u senci ive ograde. Kosa mi je od lia. Moj se koren uvreio u srcu
zemlje. Moje je telo stabljika. Gnjeim stabljiku. Jedna kapljica se cedi iz
rascepline i lagano, s naporom, biva sve vea. Sad je neto ruiasto prolo
pored otvora u liu. Blesak neijeg oka kliznuo je kroz pukotinu. Taj blesak je
pao na mene. Ja sam deak u sivom flanelskom odelu. Pronala me je. Oseam
kao neiji udarac u potiljak. Poljubila me je. Sve je uzdrmano.
Pojurila sam, ree Dini, posle doruka. Spazila sam kako se u ivoj
ogradi na jednom mestu kree lie. Pomislila sam To je ptica u gnezdu.
Razmakla sam lie da pogledam; ali nije bilo ptice u gnezdu. Lie se i dalje

kretalo. Uplaila sam se. Projurila sam pored Suzane, pored Rode i Nevila i
Bernarda koji su razgovarali u upi za alat. Vikala sam trei sve bre i bre.
ta to pokree lie? ta to pokree moje srce? Tako sam uletela ovamo i
ugledala te zelenog kao bun, kao grana, sasvim nepominog, tebe Luje,
ukoenog pogleda. Da nije mrtav? pomislila sam i poljubila te, tako da mi je
srce podskoilo ispod ruiaste haljine kao ovo lie koje se i dalje kree, iako
nema ta da ga pokrene. Oseam miris zdravca; oseam truli miris zemlje.
Igram. Talasam se. Naletela sam na tebe kao mrea od svetla. Sva drhtim
obisnuta o tebe.
Videla sam, ree Suzana, kada ga je ona poljubila. Ba sam bila digla
glavu sa saksije s cveem i pogledala kroz procep u ivoj ogradi. Videla sam je
kada ga je poljubila. Videla sam ih, Dini i Luja kako se ljube. Svoj bol u zato
zaviti u maramicu. Sabiu ga u tvrdu loptu. Pre nego to pone kola i sama u
otii u bukovu umu. Neu tamo sedeti za stolom i raunati. Neu sedeti pored
Dini i pored Luja. Uzeu svoj bol i poloiti ga na ile bukava. Promatrau ga i
uzeu ga meu prste. Oni me nee pronai. Jeu lenik i traiu jaja po trnjaku,
kosa e mi se ulepiti, spavau ispod ivih ograda, piu vode iz jarkova i umreu
tamo.
Suzana je prola pored nas, ree Bernard. Prola je pored upe s
maramicom zguvanom u loptu. Nije plakala, ali su joj se oi, inae tako lepe,
suzile kao u make pre nego to e skoiti. Poi u za njom, Nevile. Paljivo u
je pratiti, da joj se naem pri ruci, da zadovoljim svoje ljubopitstvo, da je
uteim kada se bude izbezumila od jada i pomislila Ja nikog nemam.
Eno je, ide preko polja, njie se nemarno, hoe da nas obmane. Stigla je
do uvale; misli da je niko ne vidi; poinje da tri, drei pred sobom stisnute
pesnice. Nokti joj se susreu u lopti od maramice. Skree prema bukovoj umi
dalje do svetlosti. iri ruke pribliavajui se umi i ulazi u senku kao pliva u
vodu. Ali su joj oi zasenjene posle svetlosti, ona se tetura i baca na ile drvea,
dole gde svetlost izgleda kao da udie i izdie. Grane se diu i sputaju. Ovde je

nemir i tegoba. Ovde je mrak. Svetlost je udljiva. Ovde je patnja. ile drvea
prave skelete po zemlji; mrtvo je lie zgomilano po uglovima. Suzana je
prostrla svoj bol. Maramica lei na ilama bukava, a ona jeca, sedei uurena
tamo gde je pala.
Videla sam da ga je poljubila, ree Suzana Pogledala sam kroz lie i
videla je. Poigravala je poprskana dijamantima lakim kao praina. A ja sam
zdepasta, Bernarde, mala. Imam oi koje se primiu samoj zemlji i vide bubice
u travi. uta toplina u mojim grudima pretvorila se u kamen kada sam ugledala
Dini kako ljubi Luja. Jeu travu i umreu u nekom jarku u blatnjavoj vodi u
kojoj je istrunulo suvo lie.
Spazio sam te da ide, ree Bernard. Dok si prolazila pored vrata upe
za alat uo sam te kako vie Ja sam nesrena. Spustio sam no. Sa Nevilom
sam pravio brodove od drveta za loenje. Kosa mi je sva u neredu, jer kada mi
je gospoa Konstabl rekla da se oeljam, spazio sam muvu u pauini i upitao,
Kako bi bilo da oslobodim ovu muvu? Da li da dozvolim da muva bude
pojedena? Zbog takvih stvari uvek zakanjavam. Kosa mi je raupana, a ovo
iverje se zaplelo u njoj. Kada sam te uo da plae poao sam za tobom; video
sam te kako sputa zguvanu maramicu, sav bes, sva mrnja bili su vezani u
vor u njoj. Ali e sve zaas proi. Naa su tela jedno uz drugo. Ti me uje
kako diem. Ti vidi ovog kukca kako nosi list na leima. On trka sad na ovu,
sad na onu stranu, tako da ak i tvoja elja za posedovanjem jedne jedine stvari
(ovog puta je to Luj) dok posmatra tu bubicu, mora da se pokoleba kao ova
svetlost to titra kroz lie bukava; tako da e najzad rei koje se kreu u
mranim dubinama tvoje svesti razvezati taj vor patnje sabijen u tvoju
maramicu.
Volim, ree Suzana, i mrzim. elim samo jednu jedinu stvar. Moje su
oi bez sjaja. Dinine bacaju hiljadu varnica. Rodine su kao ono belo cvee na
koje uvee sleu leptirovi. Tvoje se ire do krajnjih granica i nikad se ne
zatvaraju. Ali ja sam ve krenula svojim putem. Vidim kukce u travi. Iako mi

mama jo uvek plete arape i veze kecelje i jo sam dete, ja volim i mrzim.
Ali kad sedimo zajedno, sasvim blizu, ree Bernard, reenicama se
stapamo jedno u drugo. Okruuje nas izmaglica. Sainjavamo nestvarno
podneblje.
Vidim bubicu, ree Suzana. Sad je crna, vidim; sad je zelena. Ja se
spletem na jednoj jedinoj rei. Dok ti odluta, otisne se sve vie i vie i samo
sipa re za reju.
A sada, ree Bernard, hajde da se igramo istraivanja. Meu drveem
se nalazi bela kua. Lei tamo dole daleko ispod nas. Zaroniemo kao plivai
koji tek dodiruju dno vrhovima prstiju. Roniemo kroz zeleni vazduh lia,
Suzana. Mi tonemo dok trimo. Talasi se sklapaju nad nama, bukvino lie se
dodiruje nad naim glavama. Eno sata na tali sa pozlaenim skazaljkama koje
sijaju. Ono su ravnine i strmine na krovu velike kue. Eno, mali konjuar trupka
po dvoritu u gumenim izmama. To je Elvedon.
Pali smo sa vrhova drvea na zemlju. Vazduh vie ne valja duge, tune
purpurne talase oko nas. Dodirujemo zemlju; gazimo po njoj. Ovo je nisko
potkresana iva ograda u bati gospodarica. Ovuda se one etaju u podne i
makazama potkresuju rue. Sada se nalazimo u okrugloj umi opasanoj zidom.
To je Elvedon. Viao sam putokaze na raskrima iji je jedan kraj pokazivao
Put za Elvedon. Ovde jo niko nikada nije bio. Paprat ima jak miris, a ispod
nje rastu crvene gljive. Budimo evo, pospale avke koje jo nikada nisu videle
ljudsko bie; a sada gazimo po trulom hrastovom iru, pocrvenelom i klizavom
od starosti. Ovu umu obavija zid kao prsten; niko ne dolazi ovamo. Sluaj! To
se din-aba pranula u bunju; ovo je potop neke prastare iarke pale da
istrune meu paprati.
Stani na ovu ciglu. Pogledaj preko zida. To je Elvedon. Eno gospoe,
sedi izmeu dva dugaka prozora i pie. Batovani iste ledinu dinovskim
metlama. Mi smo prvi posetioci ovog mesta. Mi smo otkrili nepoznatu zemlju.
Ne mrdaj se; ako nas batovani budu primetili, pucae na nas. Prikovae nas za

vrata od tale kao lasice. Pogledaj! Ne mii se. Uhvati se vrsto za paprat na
vrhu zida.
Vidim gospou kako pie. Vidim batovane kako iste, ree Suzana.
Kad bismo umrli ovde, niko nas ne bi sahranio.
Bei! ree Bernard. Bei! video nas je batovan sa crnom bradom.
Ubie nas iz puke. Ubie nas kao kreje i prikucae nas na zid! Nalazimo se u
neprijateljskoj zemlji. Moramo pobei u bukovu umu. Moramo se sakriti ispod
drvea. Ja sam pri dolasku zalomio jednu granicu. Postoji jedna tajna staza.
Sagni se to vie moe. Poi za mnom i nemoj se osvrtati. Oni e pomisliti da
smo lisice. Potri.
Sad smo bezbedni. Sad se opet moemo ispraviti. Moemo ispruiti
ruke pod ovim visokim svodom, u ovoj prostranoj umi. Ne ujem nita. Ovo je
samo um vazduha koji se talasa. A ovo umski golub naputa skrovite na vrhu
bukve. Golub udara vazduh; golub udara vazduh drvenim krilima.
I dalje nastavlja, ree Suzana, da brblja naprazno. Penje se kao
vrvac nekog luftbalona sve vie i vie iznad slojeva lia, van domaaja. A sada
okleva. Sada me vue za suknju i osvre se za sobom niui reenice.
Pobegao si od mene. Evo bate. Evo ive ograde. Evo Rode na stazi, njie latice
cvea u mrkom lavoru.
Svi moji brodovi su beli, ree Roda. Ne volim crvene latice slezovae
i zdravca. Volim bele latice koje zaplove kada nakrenem lavor. Imam flotu, ona
plovi od obale do obale. Baciu i jednu granicu da bude kao neka greda
davljeniku mornaru. Baciu i kamiak da vidim kako e se podii mehuri iz
dubina ovog mora. I Nevil i Suzana su otili; Dini je u povratku, moda bere
ribizle sa Lujom. Neu jo dugo biti sama, tek koliko da gospoica Hadson
rasporedi nae sveske po kolskoj katedri. Imam jo samo malo slobode.
Skupila sam sve opale latice i dala im zamaha da zaplivaju. U neke sam stavila
kapljice kie. Ovde u postaviti kulu svetilju, krunicu slatkog graka. A sada u
da zanjiem mrki lavor, da moji brodovi krenu na talasima. Neki e potonuti.

Neki e se razbiti o grebene. Jedan plovi sam. To je moj brod. On plovi prema
ledenim peinama gde riu morski lavovi i gde stalaktiti tresu svoje zelene
lance. Talasi se diu; kreste im se kovrdaju; gle, tu su i svetiljke na vrhovima
katarki. Razbili su se, potonuli su, svi sem mog broda koji se, evo, penje na
talasima, izbegava oluju i stie do ostrva na kome papagaji brbljaju i
puzavice...
Gde je Bernard? ree Nevil. Uzeo je moj no. Bili smo u radionici i
pravili brodove, kada je pored vrata prola Suzana. Tada je Bernard ostavio
svoj brod i poao za njom sa mojim noem, onim otrim kojim se moe rezati
kobilica. Bernard je kao neka olabavljena ica, kao slomljeni ureaj za zvonce,
veito o neemu brblja. On je kao morska alga koja visi sa prozora, sad mokra,
sad suva. Ostavio me je na cedilu; poao je sa Suzanom; i ako Suzana bude
plakala, on e izvaditi moj no i priae joj prie. Velika otrica je car;
slomljena otrica je Crnac. Mrzim sve to se klati; mrzim sve to je vlano.
Mrzim da lutam i brkam stvari. Evo zvono zvoni, zakasniemo. Sada moramo
ostaviti igrake. Moramo zajedno ui u uionicu. Sveske su rasporeene jedna
pored druge po zelenom, ojom zastrtom stolu.
Neu da menjam taj glagol, ree Luj, dok ga Bernard ne izmenja. Moj
otac je bankar u Brizbejnu, zato ja govorim sa australijskim akcentom.
Priekau i podraavau Bernarda. On je Englez. Svi su oni Englezi. Suzanin
otac je svetenik. Roda nema oca. Bernard i Nevil su gospodski sinovi. Dimi
ivi kod svoje bake u Londonu. Svi oni sad sisaju svoja pera. A sada uvru
sveske i posmatrajui iskosa gospoicu Hadson, broje grimizna dugmeta na
njenom prsluku. Bernard ima iver u kosi. Suzana je sva zajapurena u licu.
Oboje su crveni. Samo sam ja bled; uredno sam obuen, pantalone mi pridrava
kaji s mesinganom kopom u obliku zmije. Znam lekciju napamet. Znam vie
nego to e oni ikada znati. Znam sve padee i sve rodove; mogao bih da znam
sve na svetu kada bih to eleo. Ali ja ne elim da izbijem na povrinu i da
verglam lekciju. Moje korenje se zaplie oko sveta kao ilice u saksiji. Ne

elim da izbijem na povrinu i da ivim u svetlosti ovog velikog asovnika sa

utim cifarnikom to otkucava tik-tak. Dini i Suzana, Bernard i Nevil spliu se
u jedan vigar kojim hoe da me biuju. Oni se smeju mojoj urednosti i mome
australijskom akcentu. Pokuau sada da podraavam Bernarda koji tiho vrska
latinske rei.
Sve su to bele rei, ree Suzana, kao ljunak koji se nalazi na morskoj
obali.
ibaju svojim repovima levo, desno, dok ih izgovaram, ree Bernard.
Mau repovima; ibaju repovima, polete kroz vazduh u jatima, sad na ovu, sad
na onu stranu, kreu se sve odjednom, pa se as raziu, as opet nau zajedno.
To su ute, to su plamene rei, ree Dini. elela bih da imam jednu
plamenu utu, mrkoutu haljinu, pa da je nosim uvee.
Svako glagolsko vreme, ree Nevil, znai neto drugo. Postoji red na
ovom svetu; postoje odlike, postoje razlike na ovom svetu po ijoj ivici ja
koraam. Jer ovo je samo poetak.
Sad je gospoica Hadson, ree Roda, zatvorila knjigu. Sad poinje
uas. Uzela je komad krede i ispisuje cifre: est, sedam, osam, zatim jedan krst i
najzad jednu crtu na tabli. Koji je odgovor? Svi gledaju; svi gledaju kao da
razumeju. Luj pie; Suzana pie; Nevil pie; Dini pie; ak je i Bernard poeo
da pie. Samo ja ne mogu da piem. Vidim samo brojke. Ostali predaju svoje
odgovore jedan po jedan. Sada na mene dolazi red. Ali ja nemam odgovora.
Ostalima je dozvoljeno da odu. Oni lupaju vratima. I gospoica Hadson odlazi.
Mene su ostavili samu da naem odgovor. Brojke vie nita ne znae za mene.
Smisao je iezao. Sat izbija tik-tak. Dve skazaljke su karavani koji prelaze
pustinju. Crne crtice na cifarniku su zelene oaze. Velika skazaljka je krenula
napred da nae vodu. A mala s mukom posre preko vrelog pustinjskog
kamenja. Ona e umreti u pustinji. Kuhinjska vrata su se zalupila. Beskuni psi
laju negde daleko. Gle, krivulja na brojki poinje da se ispunjava vremenom;
ona obuhvata ceo svet. Poinjem da ispisujem jednu cifru kojom sam u zamku

uhvatila svet, dok sam ja ostala izvan te zamke; svet je jedna celina, a ja se
nalazim izvan nje i viem, O spasite me da me zauvek ne odnese vetar daleko
od zamke vremena!
Eno Rode, sedi i bulji u tablu, ree Luj, sedi u uionici, dok se mi
jurimo; ovde uberemo koju majinu duicu, a tamo upnemo listi sa rutvice,
dok Bernard pria priu. Lopatine kosti joj se dotiu na leima, kao krila
malog leptira. Dok ona bulji u brojke od krede, misli joj nalaze skrovita u tim
belim kruiima; one su zakoraile preko tih belih kvrica, same, u nita. Te
brojke nemaju nikakvog smisla za nju. Ona ne zna odgovor na njih. Ona nije
kao drugi, ona je bez tela. ak ni ja koji govorim sa australijskim akcentom, iji
je otac bankar u Brizbejnu, ne plaim se nje kao to se plaim ostalih.
Hajde da se zavuemo, ree Bernard, pod onaj svod od ribizli i da
priamo prie. Kako bi bilo da se nastanimo u podzemnom svetu. Hajde da
zaposednemo nau tajnu teritoriju koju, kao svenjaci, osvetljavaju visee
ribizle, blistavo crvene sa jedne strane, crne sa druge. Dini, ako se ovde
uurimo jedno uz drugo moi emo da sedimo pod svodom ribizlinog lia i
da posmatramo kako se njene bobice klate kao kadionice. Ovo je na svemir.
Eno ih, idu kolskim putem. Suknje gospoice Hadson i gospoice Kari klize
kao da gase svee. Eno Suzaninih belih soknica. Vidi li, uredne Lujeve
platnene cipele ostavljaju jasne tragove po ljunku. Do nas dopiru topla
isparenja opalog lia vegetacije koja truli. Sada se nalazimo u movarnom
predelu; u malarinoj dungli. Naili smo na jednog slona koji je sav beo od
crva, ubijen je strelom koja ga je pogodila pravo u oko. Svetle oi skakutavih
ptica orlova i kraguja vide se na sve strane. One misle da smo mi oboreno
drvee. One kljucaju crva u stvari ubastu kobru i ostavljaju ga sa gnojavim
oiljkom da ga rastrgnu lavovi. Ovo je na svet, osvetljen polumesecima i
zvezdama od svetlosti; velike, skoro prozrane latice zatvaraju otvore, kao
purpurni prozori. Sve je neobino. Sve izgleda ili ogromno, ili vrlo malo.
Stabljike cvea su debele kao hrastova stabla. Lie, visoko gore, podsea na

kubeta prostranih katedrala. Mi to ovde leimo dinovi smo od kojih drhti

uma.
To je tako ovde, ree Dini, i u ovom trenutku. Ali mi emo uskoro
otii. Jo malo pa e gospoica Kari svirnuti u pitaljku. Krenuemo.
Rastaemo se. Ti e u kolu. Tvoji e nastavnici nositi krstove obeene o bele
trake. A moja e vaspitaica sedeti ispod portreta kraljice Aleksandre tamo u
nekoj koli na Istonoj obali. U tu emo kolu ii ja, Suzana i Roda. To je tako
jedino ovde, jedino u ovom trenutku. Leimo ispod bunova ribizli i svaki put
kada povetarac dune mi se zaarenimo od glave do pete. Moja ruka podsea na
zmijsku kou. Kolena su mi ruiasta, plovea ostrva. Tvoje lice je kao
jabukovo drvo uhvaeno u mreu.
Ova vrelina, ree Bernard, izbija iz dungle. Lie klepee crnim
krilima nad nama. Gospoica Kari je na terasi svirnula u svoju pitaljku.
Moramo da se izvuemo ispod ovog atorskog krila ribizlinog lia i da se
uspravimo. Granice su ti se zaplele u kosu, Dini. Na vratu ima zelenu
gusenicu. Moramo se svrstati u red dvoje po dvoje. Gospoica Kari e nas
povesti u kratku etnju, dok gospoica Hadson ostaje da sedi za svojim pisaim
stolom i sreuje raune.
Dosadno je, ree Dini, etati glavnim putem, a da nema nijednog
prozora, na koji bi se spustio pogled, nijednog zamuenog oka plavoga stakla
koje bi bacilo svoj odsev na plonik.
Moramo se svrstati u parove, ree Suzana, i u hodu uvati red, a ne da
vuemo noge, da zaostajemo, a Luj treba da nas vodi, jer Luj nije lentina, ne
zvera u oblake.
Poto smatraju, ree Nevil da sam suvie nean za etnje sa njima,
poto se vrlo lako zamorim pa se posle i razbolim, iskoristiu ovaj trenutak
samoe, ovaj odmor od razgovora, da krstarim oko kue i da ponovo pronaem
ono oseanje, ako budem mogao, na taj nain to u stati na onaj isti stepenik
na pola puta do odmorita, na kome sam stajao kada sam sino kroz vrata uo

priu o mrtvom oveku, dok je kuvarica arkala regulatorom za toplotu. Nali

su preklanog oveka. Lie na jabuci bee se ukoilo; mesec na nebu gledao je
razrogaeno, a ja nisam bio u stanju da koraknem na sledei stepenik. Nali su
ga u oluku. Njegova je krv grgorila niz oluk. Vilica mu je bila bela kao eljust
uginulog bakalara. Zauvek u zvati ovaj trenutak grenja, ovaj trenutak krutosti,
smrt meu jabukovim drveem. Plovili su bledosivi oblaci i ono neutoljivo
drvo, neumoljivo drvo u oklopu srebrne kore. Talasi mog ivota bio je
uzaludan. Nisam bio u stanju da nastavim put. Zbog prepreka. Ne mogu da
preem preko ove neshvatljive prepreke, rekao sam. A drugi su prelazili. Jer
mi smo prokleti, svi do jednog, jabukovim drvetom, neumoljivim jabukovim
drvetom koje nismo u stanju da zaobiemo.
Popustio je gr, prola ukoenost; nastaviu da istraujem okolinu kue
u ovo kasno popodne, kad zalazi sunce, kad sunce stvara zejtinaste mrlje po
linoleumu, i krivulja svetla klei na zidu, tako da noge stolica izgledaju kao
slomljene.
Kad smo se vraali iz etnje, ree Suzana, videla sam Floru u bati iza
kuhinje, vetar je svuda oko nje snano ibao ve, piame, muke gae,
spavaice. A Ernest ju je ljubio. Imao je na sebi zelenu ojanu kecelju i istio je
srebro; usta su mu bila skupljena kao naboran novanik; stezao ju je, dok su
piame snano leprale izmeu njih. Bio je slep kao bik, ona je gubila svest od
zanosa, samo su tanke ilice rumenile njene bele obraze. Iako nas oni sada
slue, jer je vreme aju, donose tanjire sa hlebom i buterom i olje s mlekom, ja
vidim pukotinu u zemlji iz koje iti vrela para; ajnik krklja kao to je Ernest
krkljao, a mene iba vetar kao to je ibao piame, ak i kada se moji zubi
zarivaju u meki hleb i buter i kada srem slatko mleko. Ne bojim se ni vruine,
ni ledene zime. Roda sanjari iajui koru hleba natopljenu mlekom; Luj
posmatra susedni zid svojim kao pu zelenim oima; Bernard pravi valjuke od
hleba i naziva ih ljudima. Nevil je uz odreen i odluan pokret zavrio sa
jelom. Savio je svoj salvet i povukao ga kroz srebrni prsten. Dini preplie

prstima po stolnjaku i izvodi njima piruete na suncu. A ja se ne bojim ni

vruine, ni ledene zime.
Evo, ree Luj, svi se diemo; svi ustajemo. Gospoica Kari iri crnu
knjigu na harmonijumu. Teko nam je da zadrimo suze dok pevamo, dok se
molimo Bogu da nas uva dok spavamo i nazivamo sebe malom decom. Kad
smo tuni i kada drhtimo od straha slatko nam je da pevamo zajedno, lako
naslonjeni na Suzanu, Suzana na Bernarda, drei se za ruke, bojei se mnogo
ega, ja svog akcenta, Roda rauna; pa ipak odluni do pobede.
Penjemo se uz stepenice u gomili kao poniji, ree Bernard, tapkamo i
trupkamo jedno za drugim da bismo se okupali jedno po jedno. Trkamo,
podskakujemo, skaemo uvis po tvrdim, belim krevetima. Doao je red na
mene. Sad u se ja kupati.
Gospoa Konstabl, opasana pekirom za kupanje, uzima suner boje
limuna i zamae ga u vodu; postao je mrk kao okolada; s njega kaplje voda;
ona ga dri visoko iznad mene, ja drhtim, a ona ga cedi. Voda mi curi niz oluk
kime. Svetle strele uzbuenja padaju sa svih strana. Oseam se kao da sam
obavijen toplim mesom. Vlae se suva udubljenja; moje hladno telo se
zagrejalo; nakvaeno je i svetluca se. Voda se sliva i obavija me kao jegulja.
Zavili su me u tople ubruse i dok trljam lea moja krv prede od njihove
grubosti. Bogata i teka oseanja skupljaju se na krovu moje svesti; pljuskom
zapljuskuju dan i uma, Elvedon, Suzana i golubovi. Slivajui se niz zidove
moje svesti, tekui mlazom, dan pada obilato i blistavo. Labavo privezujem
piamu oko struka i leem ispod ovog tankog arava, plovei po plitkoj
svetlosti koja podsea na vodenu mreu to je preko mojih oiju prebacilo talas.
Kroz njega ujem daleko, jo dalje, poetak pritajene i udaljene horske pesme:
tokove, pse, viku ljudi, crkvena zvona; horska pesma otpoinje.
Kada savijem haljinu i koulju, ree Roda, zaboravim svoju
beznadenu elju da budem Suzana, da budem Dini. Opruiu noge tako da
dodiruju ogradu kreveta; dodirujui je ubediu sebe da dotiem neto postojano.

Zato sada ne mogu da potonem; ne mogu sasvim da propadnem kroz tanki

arav. Prostrla sam svoje telo po ovom tankom dueku i visim obeena. Iznad
zemlje sam. Vie ne stojim uspravno, niko ne moe da me obori i povredi. Sve
je meko i savitljivo. Belasaju se zidovi i ormani i savijaju svoje ute kvadrate
iznad kojih se svetluca bledo ogledalo. Sada moe da istekne iz mene svest.
Mogu da razmiljam o svojim armadama koje plove visokim talasima.
Poteena sam neprijatnih dodira i sukoba. Plovim sama ispod belih grebena.
ta je ovo, ja tonem, propadam! Ono je ugao ormana; ovo je deje ogledalce.
Ali oni se izobliuju, izduuju. Tonem na crnom perju sna; njegova gusta krila
pritiskaju mi oi. Putujui kroz mrak vidim opruene leje cvea i gospou
Konstabl kako izlee iz pampasne trave da mi kae: dola mi je tetka da me
poveze svojim kolima. Ulazim u njih; beim, diem se u arobnim izmama
iznad kronji drvea. A sada sam pala na pod u kolima ispred vrata koja vode u
hol, tu sedi ona i klima utim perjem, dok su joj oi hladne kao staklenici. O,
samo da se probudim iz ovog sna! Gle, pa to je komoda. Daj da se izvuem iz
ove vode. Ali oni sve vie navaljuju; odvlae me na svojim velikim ramenima;
okrenula sam se; leim opruena usred ovih dugih traka svetlosti, ovih dugih
talasa, ovih beskrajnih staza, a ljudi me gone, gone.

Sunce se podiglo jo vie. Plavi, zeleni talasi rairili su namah svoju

lepezu preko obale pravei krugove oko vrka morske trave, ostavljajui za
sobom plitke barice svetlosti tu i tamo po pesku. Ostavljajui tanak, crni okvir.
Stene, ranije meke i magliaste, sada su se stvrdle i dobile crvene brazde.
Otre trake senke polegle su po travi, a od rose koja je poigravala na
krajevima cvea i lia vrt je podseao na mozaik pojedinanih varnica koje se
jo nisu slile u jednu celinu. Ptice sa utim i crvenim pegama na grudima
otpevale su zajedno po koju melodiju, besno, izvodei je kao klizai figure, ruku
pod ruku, da odjednom zaute i raspre se.
Sunce je bacalo sve ire otrice po kui. Svetlost je doticala neto zeleno

u uglu prozora i pretvorila ga u komad smaragda, u udubljenje iste zelene

boje, nalik na voku bez kotice. Izotravalo je ivice stolica i stolova i vezlo
bele stolnjake tamnim zlatnim icama. Kako se svetlost pojaavala, tako se
pokoji pupoljak tu i tamo raspoluivao i istresao drhtav cvet zelenih vena; kao
da od napora pri rascvetavanju on poinje da se njie i da bruji tihom muzikom
kako njegovi krhki pranici udaraju o bele zidove latica. Sve je postalo pomalo
bezoblino kao da je porculanski tanjir zaplivao, a elik na nou se pretvorio u
tenost. Za sve to vreme talasi su se sudarali uz potmule udare, kao kad debla
padaju na obali.

Najzad je, ree Bernard, doao trenutak. Doao je dan. Karuce su pred
vratima. Od mog velikog kofera Dordove krive noge jo vie su se iskrivile.
Ona odvratna ceremonija oko davanja napojnica i mnogih dovienja u holu
okonana je. Jo preostaje obred sa mojom majkom, od koga mi se stee grlo, i
obred rukovanja sa ocem; a sada moram da maem i da maem sve dok ne
zaemo za ugao. Evo, i ta ceremonija je prola. Neka je hvala nebesima, sve
ceremonije su prole. Sam sam; najzad polazim u kolu.
Svako kao da obavlja stvari samo jo ovaj put i nikada vie. Nikada
vie. Stravina je ta guva. Svi znaju da ja idem u kolu, da ja polazim u kolu.
Mali polazi u kolu, rekla je slukinja istei stepenice. A ja ne smem da
plaem. Moram sve da ih posmatram ravnoduno. Pred nama zjapi straan
portal stanine zgrade; gleda me sat meseevog oblika. Moram da ream
bezbrojne fraze da bih izgradio neto vrsto izmeu sebe i razrogaenih
slukinja, razrogaenih asovnika, razrogaenih lica, ravnodunih lica, inae u
se zaplakati. Eno Luja, eno Nevila, obueni su u dugake kapute, prolaze pored
biletarnice i nose kolske torbe. Smireni su. Pa ipak izgledaju drukije.
Evo Bernarda, ree Luj. On je smiren; njemu nije neprijatno. On njie
torbu dok ide. Poi u s Bernardom, zato to se on ne boji. Neka sila nas je
povela pored biletarnice i izvela na peron isto kao kad vodena struja nanese

granice i slamke oko stubova mosta. Eno veoma mone, kao boca zelene
lokomotive bez vrata, sva je od leda i bokova; puta paru. elezniar svira u
pitaljku; zastavica je sputena; bez napora, vlastitom snagom, kao to lavina
kree uz blagi trzaj, kreemo i mi. Bernard je rasprostro prostirku i igra se
piljaka. Nevil ita. London se mrvi. London se die i sputa u velikim talasima.
Vide se ekinje dimnjaka i kula. Eno bele crkve; evo katarke meu tornjevima.
A eno i nekog kanala. Prolazimo pored neizgraenih prostora sa asfaltnim
stazama. udno je to se po njima ljudi sada etaju. Eno brda ispruganog
crvenim kuama. Neki ovek prelazi preko mosta, pas ga prati u stopu. Deak u
crvenom se sprema da iz puke gaa fazana. Deak u plavom odgurnuo je
deaka u crvenom u stranu. Moj ujak je najbolji strelac u Engleskoj. Moj roak
ima titulu majstora lovca na lisice. Poinje hvalisanje. Samo ja ne mogu da se
hvalim, jer moj je otac bankar u Brizbejnu, jer ja govorim sa australijskim
akcentom.
Posle itave ove guve, ree Nevil, posle ove gungule i guve, stigli
smo. Ovo je zaista veliki trenutak - ovo je zaista svean trenutak. Dolazim kao
lord u svoju palatu. Osniva kole je lan nae porodice; taj slavni lan nae
porodice stoji u dvoritu s jednom nogom podignutom. Pozdravljam naeg
osnivaa. Plemenita rimska atmosfera vlada u ovim strogim, etvorouglastim
dvoritima. U uionicama su ve upaljene sijalice. Ovo su verovatno
laboratorije; a ono je biblioteka u kojoj u ja studirati preciznost latinskog
jezika, vrsto stati na dobro izgraene reenice i izgovarati Vergilijev i
Lukrecijev izraziti i sonorni heksametar; i skandirau, sa strau koja nikada
nije ni mrana, ni neodreena, Katulove ljubavne pesme, itajui ih iz neke
velike knjige, nekog kvarta sa marginama. Isto tako, leau po poljima na
golicavoj travi. Leau sa svojim drugovima pod kulama brestovih stabala.
Gle, evo direktora kole. Na alost, ba je smean. Suvie je umazan,
jednom rei suvie se sija i crni, kao kakva statua u nekom narodnom parku. S
leve strane besprekornog prsluka, kao bubanj zategnutog prsluka, visi krst.

Stari Krejn se die da nas pozdravi, ree Bernard. Stari Krejn, direktor
kole, ima nos kao planina pri zalasku sunca i plavu brazgotinu na bradi nalik
na umom obraslu jarugu koju je neki putnik oprljio; onakvu umom obraslu
jarugu kakvu viamo sa prozora voza. On se lako njie u hodu, i predano
izgovara krupne i zvune rei. Volim krupne i sonorne rei. Ali njegove su rei
suvie krupne da bi bile istinite. Samo izgleda da je u meuvremenu ubedio
sebe u njihovu istinitost. I kada on evo naputa ovu sobu, jako se naginjui na
jednu, pa na drugu stranu, i grabi kroz pokretna vrata, svi se nastavnici
poprilino nagnu na jednu, pa na drugu stranu i grabe kroz pokretna vrata. Ovo
nam je prva no u koli, daleko od naih sestara.
Ovo mi je prva no u koli, ree Suzana, daleko od oca, daleko od
kue. Oi su mi naduvene; peku me od suza. Mrzim miris borovine i linoleuma.
Mrzim vetrom iibano bunje i higijenske ploice po podu. Mrzim vesele ale i
uglancan izgled sviju redom. Ostavila sam svoju vevericu i golubove naem
momku da ih uva. Kuhinjska vrata su se zalupila i sama uketa po liu kada
Persi puca na vrane. A ovde je sve lano; sve varljivo. Roda i Dini sede daleko
od mene obuene u mrki ser; posmatraju gospoicu Lambert koja sedi ispod
slike kraljice Aleksandre i ita iz knjige. Tu se nalazi i plavi smotuljak veza
neke uenice iz starijeg razreda. Da nisam napuila usne, da ne zavrem
maramicu, zaplakala bih se.
Purpurna svetlost na prstenu gospoice Lambert, ree Roda, eta gore,
dole preko crne mrlje na beloj stranici molitvenika. Opojna, zavodnika
svetlost. Sada dok nam po spavaim sobama raspakuju kofere mi sedimo u
grupi ispod mapa itavog sveta. Tu su i pisai stolovi sa udubljenjima za
mastionice. Ovde emo mastilom pisati zadatke. Samo sam ja ovde niko i nita.
Bezlino stvorenje. itava ova velika druina obuena u mrki ser liila me je
mog identiteta. Svi smo mi ovde tupi, bez druga. Potraiu jedno lice, smireno,
monumentalno lice, proglasiu ga za sveznajue, nosiu ga u grudima kao
znamenje i zatim (dajem re da u tako postupiti) nai neku uvalicu u umi gde

u napraviti izlobu svog neobinog blaga. Dajem sebi re da u to uiniti. I

zato sada neu plakati.
Ova crnomanjasta ena, ree Dini, sa izboenim jagodicama, ima
veernju haljinu sjajnu kao koljka, dezeniranu kao mramor. To je lepo za leto,
ali bih ja za zimu vie volela tanku haljinu protkanu crvenim nitima koje bi se
sijale pri svetlosti kamina. Kada se upale sijalice, obukla bih tu crvenu haljinu
tanku kao veo, koja bi se leprala oko mog tela i zavijorila kad stupim u salu
izvodei piruete. A kad se spustim na pozlaenu fotelju nasred sobe, sloila bi
se u obliku cveta. Meutim, gospoica Lambert nosi neprovidnu haljinu koja
kao vodopad pada, od snenobelog ria oko vrata, dok sedi pod slikom kraljice
Aleksandre i jednim belim prstom vrsto pritiskuje stranu knjige. A mi se
molimo Bogu.
U punoj paradi, u redovima dvoje po dvoje, ree Luj, idemo u crkvu.
Volim onu mutnu svetlost koja se prospe kada stupimo u svete kue. Volim
hodanje u redu. Ulazimo u klupe; sedamo. Kad prispemo ovamo, nae odlike
prestaju da vae. Dopada mi se to to se sada naginjui se lako u stranu, ali bez
preterivanja, dr Krejn penje na predikaonicu i to ita iz Biblije koja lei na
leima mesinganog orla. Presrean sam; srce mi se snano iri, ispunjava se. U
mojoj uzdrhtaloj, strahovito uzbuenoj svesti on smiruje oblake zakovitlane
praine - jednom smo igrali oko boinog drvceta i oni koji su delili poklone
zaboravili su me, pa je debela ena rekla, Ovaj mali nije dobio poklon, zatim
je za mene skinula blistavu britansku zastavu sa vrha jelke, a ja sam zaplakao
od besa - to su me zaboravili i to me saaljevaju. Zahvaljujui njegovom
autoritetu, njegovom krstu sve je to potisnuto i mene obuzima oseanje da je
zemlja ispod mene, da moje korenje prodire duboko, duboko dole, dok se u
centru ne obavije oko neeg vrstog. Vraa mi se oseanje kontinuiteta dok on
ita. Postajem lice u povorci, bica u ogromnom toku to se okree i najzad
me uspravlja ovde i sada. ivim u mraku, skriven, ali kada se toak pokrene
(dok on ita) penjem se u mutnoj svetlosti pri kojoj jedva nazirem deake to

klee, stubove i spomen ploe. Ovde nema grubosti, ni iznenadnih poljubaca.

Ovaj grubijan preti mojoj slobodi molei se Bogu, ree Nevil.
Nezagrejane matom njegove hladne rei padaju na moju glavu kao krupno
kamenje, dok mu se pozlaeni krst njie na prsluku. Svako ko potee boju re
izvitoperava je. Rugam se, smejem se ovoj bednoj religiji, ovim drhtavim,
bolom izmodenim spodobama koje se kao izranavljeni leevi, kreu niz beli
put kroz senke smokvinog drvea gde se u praini koprcaju deaci, goliavi
deaci; a kozje meine pune vina vise pred vratima krmi. O Uskrsu sam
putovao u Rim sa svojim ocem. Neki ljudi su ulicama nosili trupa-trapa drhtavu
figuru Hristove majke i izbolovano telo Hristovo u staklenom sanduku.
Nagnuu se u stranu kao da hou da se poeem po butini. Tako u moi
da vidim Persivala. Eno ga gde uspravno sedi sa mlaom decom. Prilino teko
die kroz pravi nos. Paganski ravnoduno zagledao se plavim i udno
bezizraznim oima u stub preko puta. Bio bi divan i pompezan crkveni tutor.
Trebalo bi mu dati brezovu ibu da mlati deake zbog ravog ponaanja. On je
u saveznitvu sa latinskim frazama na spomen-ploama. On nita ne vidi; nita
ne uje. On ivi daleko od nas u nekom paganskom svetu. Ali gle, zamahnuo je
rukom da se poee po vratu. Zbog takvih gestova ovek se beznadeno zaljubi
u ivot. Na isti nain zamahuju Dalton, Dons, Edgar i Bejtman. Ali ne tako
veto.
Najzad je, ree Bernard, prestalo ovo reanje. Svrila se propoved.
Govornik je u prah razneo igru belih leptirova pred ulaznim vratima. Njegov
rapav, rutav glas podsea na neobrijanu bradu. Eno ga, kao pijani mornar ljulja
se prema svom mestu. Ovaj e gest pokuati da podraavaju svi ostali
nastavnici. Ali poto su rasklimatani i trapavi i nose sive pantalone, uspee
samo da ispadnu smeni. Ja ih ne prezirem. Kako ja oseam stvari, njihove
grimase mi se ine dostojne saaljenja. Pored mnogih zabeleiu ovaj podatak
za budunost u svojoj belenici. Kad odrastem, nosiu sobom jednu belenicu debelu svesku od mnogo strana sa alfabetarom. U nju u unositi svoje fraze.

Pod P e doi Prah leptirova. Ako budem u svom romanu opisivao sunce na
simsu od prozora, pogledau pod P i nai u prah leptirova. To e biti korisno.
Drvo seni prozor zelenim prstima. I to e biti korisno. Ali avaj! ta sve nee
odvui moju panju: sitnice kao to je arena bombona ili u slonovau ukorien
Silvijin molitvenik. Luj je u stanju da satima, netremice posmatra prirodu. A ja
ubrzo diem ruke, sem kad razgovaram s nekim. Jezero moje svesti
neuznemiravano veslima, lagano se talasa i uskoro pada u barunast dreme. I
to e biti korisno.
Izlazimo iz ovog sveeg hrama na ute poljane sa sportskim terminima,
ree Luj. I poto je polupraznik (Vojvodin roendan) seemo u visoku travu,
dok e ostali igrati kriket. Kada bih ja bio oni i sam bih to izabrao. Prikaio bih
zatitne podmetae za kolena, pa bih krupnim koracima preao preko igralita
do na elo betsmena. Eno gle, svi jure za Persivalom. Nezgrapan je. Trapavo
koraa niz poljanu kroz visoku travu sve do brestova. Pa ipak izgleda
velianstveno, kao kakav srednjovekovni vojskovoa. Kao da na travi ostavlja
za sobom svetao trag. O, pogledajte nas kako kaskamo za njim, mi njegove
verne sluge, spremni da stradamo kao ovce, jer e on bez sumnje nastojati da
napravi kakav viteki podvig i da pogine na bojnom polju. Srce mi se steglo;
strue mi grudi kao turpija sa dve otrice; jedna je to to oboavam Persivalovu
velianstvenost; druga to prezirem njegov nemaran izgovor - ja koji sam toliko
iznad njega - i to sam ljubomoran.
A sada, ree Nevil, neka pone Bernard. Neka razveze sa svojim
priama, dok mi budemo leali zavaljeni. Neka nam opie sve to smo videli i
od toga napravi celinu. Bernard kae da se od svega moe napraviti pria. Ja
sam pria. Luj je pria. Postoji pria o istau cipela, pria o jednookom
oveku, pria o eni to prodaje morske puie. Nek on veze svoju priu dok ja
leim na leima i posmatram krutonoge siluete betsmena sa zatitnim
podmetaima na kolenima kroz nemirne vlati trave. Izgleda kao da itav svet
tee i krivuda, na zemlji drvee, na nebesima oblaci. Gledam kroz drvee u

nebo. ini mi se kao da se utakmica igra tamo. Jedva, usred belih, mekih
oblaka ujem glas Napred, i ujem glas Sudija! Oblaci gube pregrti beline
dok ih povetarac raeljava. Kada bi ovo plavetnilo moglo zauvek da ostane;
kada bi ovaj otvor zauvek postojao; kada bi ovaj trenutak zauvek...
Ali Bernard i dalje pria. Slike izbijaju i izbijaju. Kao kamila... kraguj.
Kamila je kraguj; kraguj je kamila; jer Bernard je olabavljena ica, nevezana,
ali i privlana. To je tano, jer kad on stane da govori, kad on pravi svoja
besmislena poreenja, svi oseaju neko olakanje. I zaplovimo kao da smo deo
tog vrenja; oseamo se slobodni; izbegao sam neto neprijatno, tako se ovek
osea. ak su i tri bucmasta deaka (Dalton, Larpent i Bejker) osetila isto
rastereenje. Njima se to dopada vie nego kriket. Oni brbljajui hvataju fraze.
Doputaju da im paperjaste vlati trave golicaju noseve. Tada svi osetimo teinu
prisustva Persivala koji lei meu nama. Njegovo udno cerekanje izgleda da
odobrava na smeh. Evo ga, sada se valja u visokoj travi. ini mi se da zubima
gricka vlat trave. Dosadno mu je; a i meni. Bernard to primeuje istog trenutka.
Zapaam kod njega izvestan napor, izvesno preterivanje u fraziranju, kao da e
rei Pogledajte! ali Persival kae Ne. Jer on uvek prvi zapaa neiskrenost; pa
ume da bude grub do krajnosti. Reenica se nemono vue. Jeste, doao je onaj
strasni trenutak kada Bernardova snaga omane i vie nema prianja, kada on jo
koji put cimne svoje pripovedako zvonce pa umukne, zinuvi kao da e svakog
momenta briznuti u pla. Tako, znai, u ivotna muenja i poraze spada i to da
na drug nije u stanju da dovri svoju priu.
Da pokuam, ree Luj, pre nego to ustanemo, pre nego to poemo
na aj, da ureem u seanje krajnjim naporom volje ovaj trenutak. On treba da
ostavi trag. Rastajemo se; neki odlaze na aj, neki da treniraju, a ja da pokaem
svoj esej gospodinu Barkeru. To treba da ostavi traga. Iz nesklada, iz mrnje
(prezirem preterivanje u priama, duboko mi je odvratna Persivalova snaga)
moj razbijeni duh je uskladilo jedno iznenadno opaanje. Neka drvee i oblaci
budu svedoci mog potpunog jedinstva. Ja, Luj, ja koji u hodati ovom zemljom

sledeih sedamdeset godina, pojavljujem se potpun, celovit, van mrnje i

nesklada. Ovde na ovom okruglom travnjaku sedimo zajedno vezani udesnom
snagom neke unutranje prinude. Drvee se njie, oblaci prolaze. Blii se vreme
d e ovi monolozi postati dijalozi. Neemo uvek odzvanjati kao gong posle
udara, kad god u nama odjekne neka senzacija. Deco, na ivot je bio kao gong
koji odzvanja; buka i hvalisanje; udarci po potiljku u bati.
Trava i drvee, putnik vazduh to stvara praznine u plavetnilu da ih opet
popuni, to stresa lie koje se samo od sebe obnavlja, ovaj na okrugli
travnjak, mi koji sedimo sa rukama obavijenim oko kolena, sve to nagovetava
neki drukiji red, onaj to veito daje smisao stvarima. To je ono to sam u
sekundi shvatio i to u pokuati da veeras reima izrazim, da iskujem u
elini prsten, makar ga Persival unitio, taj Persival to odlazi teturajui se i
gazei travu, dok sitna riba pokorno kaska za njim. Pa ipak, meni je potreban taj
Persival; jer on nadahnjuje poezijom.
Koliko meseci, ree Suzana, koliko godina sam jurila uz ove
stepenice u tmurne zimske dane, u svee prolene dane? Nalazimo se na
poetku leta. Penjemo se na gornji sprat da obuemo bele dresove za tenis Dini i ja, a Roda e doi za nama. Brojim svaki stepenik dok se penjem, i
svaki izbrojan je odbrojan. Isto tako svake veeri otkinem proli dan iz
kalendara, pa ga zguvam u vrstu loptu. inim to osvetniki, dok se Beti i
Klara mole na kolenima. Ja se ne molim Bogu. Ja se svetim danima. Iskaljujem
svoj gnev na njihovoj slici. Mrtav si sada, kaem, ti kolski dane, omrznuti
dane. Rukovodioci internata su uinili sve da junski dani - danas je dvadeset
peti - izgledaju blistavi i imaju utvren red udaranjem u gongove, asovima,
naredbama za umivanje, menjanje haljina, rad, jelo. Sluamo predavanja
misionara iz Kine. Vozimo se velikim kolima asfaltnim drumovima da bismo
prisustvovali koncertima u dvoranama. Vode nas u galerije i pokazuju nam
slikarske izlobe.
Kod kue se trava talasa po poljanama. Moj se otac naslonio na drveni

vratnik i pui. U kui se zalupe jedna vrata, pa druga dok letnji vazduh puka
du praznih hodnika. Moda se neka stara slika ljulja na zidu. Jedna latica je
pala sa rue u vazi. Kolske zaprege kite ive ograde pramenjem sena. Sve to ja
vidim, uvek vidim, dok prolazim pored ogledala na odmoritu stepenica sa
Dini ispred sebe i Dorom koja se gega pozadi. Dini igra. Dini uvek igra u
hodniku po runim, gleosanim ploicama; premee se preko glave na igralitu;
uzbere cvet iako je to zabranjeno, pa ga zadene sebi za uho, tako da tamne oi
gospoice Peri zatrepu od divljenja, prema Dini, ne prema meni. Gospoica
Peri voli Dini; i ja bih je volela, ali sada ne volim nikog, sem mog oca,
golubova i veverice koje sam ostavila kod kue, u kavezu, naem momku na
staranje.
Mrzim malo ogledalo na stepenicama, ree Dini, u njemu vidimo
samo glave; ono nam odrubijuje glave. Imamo suvie velika usta i oi suvie
blizu jedno drugom; kada se smejem previe mi se vide desni. Suzanina glava
sa nemilosrdnim pogledom, sa kao trava zelenim oi ma koje e se dopadati
pesnicima, kae Bernard, zato to podseaju na sitan, beli vez, zasenjuje moju;
ak je i Rodino lice, sanjalako bezizrazno, ipak upotpunjeno, kao one bele
latice koje je putala u lavor da plivaju. Zato u ja pouriti uz stepenice pre njih
do prvog odmorita gde se nalazi veliko ogledalo u kome mogu da se vidim
cela. Sada vidim, i telo i glavu; ak i u ovoj haljini od sera oni predstavljaju
skladnu celinu. Gle, kad pokreem glavom zatalasa se celo moje usko telo; ak
mi se i noge zatalasaju kao stabljika na vetru. Ja lebdim izmeu odreenosti
Suzaninog lica i Rodine maglovitosti; zaplamtim kao plameni jezik koji se javi
iz pukotina zemlje; kreem se; igram; nikada ne prestajem da se kreem i da
igram. Kreem se kao list koji je zaigrao u ivoj ogradi jednom kada sam bila
mala i koji me je uplaio. Moja senka igra po ovim prugastim, bezlinim,
namrgoenim zidovima sa utim niskim panelima, kao to vatra u kaminu igra
na ajnicima. Izmamim iskru ak i iz hladnih oiju ena. Kada itam, purpurni
obrub uokviri crne ivice udbenika. Ali zato nisam u stanju da pratim re kroz

sve njene promene. Nisam u stanju da pratim nijednu misao poev od prolosti
pa do danas. Ne stojim izgubljena, kao Suzana, sa suzama u oima mislei na
kuu; niti uim kao Roda uurena meu paprati, od koje ruiasta haljina
dobiva zelene mrlje, niti pritom sanjam o biljkama koje cvetaju pod morem i
stenama izmeu kojih lagano plivaju ribe. Ja nisam sanjalica.
A sada da pourimo. Treba prvo da skinem ovu gadnu haljinu. Evo
mojih istih belih arapa. Evo novih cipela. Vezujem kosu belom vrpcom, tako
da kad budem preletela preko dvorita vrpca e se zatalasati kao munja, pa ipak
saviti oko vrata ba kao to treba. Svaka e vlas biti na svom mestu.
To iza Suzaninih lea, ree Roda, u ogledalu, to je moje lice. Skupiu
se iza nje da ga sakrijem, jer sam odsutna. Ja nemam lica. Drugi ljudi imaju
lice; Suzana i Dini imaju lica; one su prisutne. Njihov je svet stvaran svet.
Stvari koje one diu su teke. One kau Da, one kau Ne; dok sam ja nestalna i
promenljiva, za sekund me ljudi prozru. Ako njih sretne slukinja, pogleda ih i
ne nasmeje im se. Ali meni se smeje. One znaju ta treba rei kada im se neko
obrati. Smeju se od srca; ljute se od srca; dok ja prvo moram da vidim ta rade
drugi, da bih i ja to isto uinila.
Pogledajte samo sa kakvom neverovatnom sigurnou Dini oblai
arape, samo da bi igrala tenis. Ja se divim tako neem. Pa ipak mi se Suzanini
postupci vie dopadaju, zato to je ona odlunija i manje joj je stalo da bude
zapaena nego Dini. Obadve me preziru to podraavam ta one rade; samo
to me Suzana ponekad poui (na primer kako da zaveem manu) dok Dini
uva svoje znanje za sebe. One imaju drugarica s kojima e sesti. One imaju ta
da kau jedna drugoj u poverenju po okovima. Dok se ja vezujem samo za
imena i za lica; gomilam ih kao amajlije protiv zlih oiju. Izaberem tako u holu
neko nepoznato lice, pa sam jedva u stanju da popijem aj ako osoba ije mi je
ime nepoznato sedi preko puta. Davim se. Ljuljam se sa jedne strane na drugu
od estine uzbuenja. Zamiljam kako me ti bezimeni, edni ljudi posmatraju
iza bunja. Podskoim uvis da izazovem njihovo divljenje. Nou, dok leim u

krevetu, zadivim ih da se zabezeknu. esto umirem probodena strelama da bih

im izmamila suzu. Ako bi oni rekli, ili bih ja to proitala sa etiketa na njihovim
koferima, da su prologodinji odmor proveli u Skarborou, itav se grad oboji
zlatno, sav plonik osvetli. Zato mrzim ogledala koja mi pokazuju moje pravo
lice. Kad sam sama esto propadam u nita. Kriom moram da gurkam nogom
da ne bih pala sa ivice sveta u nita. Moram da raspalim rukom u neka tvrda
vrata da bih se vratila u svoje telo.
Zakasnile smo, ree Suzana, moramo priekati dok ne doe na nas red
da igramo. Smestiemo se ovde u visoku travu i praviemo se da posmatramo
Dini, Klaru, Beti i Mavis. Ali ih u stvari neemo posmatrati. Mrzim da
posmatram druge dok se igraju. Napraviu simbole za sve stvari koje najvie
mrzim, pa u ih zatrpati u zemlju. Ovaj komad sjajnog ljunka je Madam Karlo,
duboko u je zatrpati zbog njenog ulagivakog, puzavakog ponaanja, zbog
onog estoparca koji mi je dala da lanke na ruci drim vodoravno dok sviram
skale. Zakopala sam i njen estoparac. Zakopala bih itavu kolu: gimnastiku
salu; uionicu, trpezariju koja se uvek osea na meso, i kapelu. Zakopala bih
crveno-mrke crepove i uljane portrete staraca - dobroinitelja, osnivaa kole.
Ima nekoliko drveta koja volim; trenju sa kapljicama iste smole na kori; i
jedan pogled sa tavana prema nekim dalekim brdima. Da nije njih zakopala bih
sve kao to zakopavam ovo gadno kamenje koje se veito nalazi razbacano po
toj slanoj obali, s njenim molima i izletnicima. Kod nas su talasi po milju dugi.
U zimske veeri ujemo ih kako hue. Prolog Boia jedan se ovek udavio
sedei sam u svojim kolima.
Kada proe gospoica Lambert, ree Roda, u razgovoru sa
svetenikom, svi se smeju i iza njenih lea prave se grbavi kao to je ona; pa
ipak se sve izmeni, postane svetlo. ak i Dini vie podskoi kad proe
gospoica Lambert. Da je na primer pogledala ovu belu radu i ona bi se
promenila. Ma gde ila, stvari se menjaju pod njenim pogledom. A, kada nas
napusti, zar ne postane sve ponovo onako kako je bilo? Gospoica Lambert

vodi svetenika kroz vratanca u svoj vrt; i kada bude dola do bazena i ugledala
abu na listu, i aba e se promeniti. Sve postaje sveano, sve bledo gde ona
stane kao kakva statua u gaju. Ona pusti da joj sklizne svileni ogrta sa resama,
samo jo njen purpurni prsten veito blista, njen opojni ametist. Ljudi postaju
tajanstveni za nas kada nas napuste. Kada nas njih dvoje napuste u stanju sam
da ih pratim do bazena i time im odam poast. Kad proe gospoica Lambert
menja se bela rada; kad ona see meso sve zaigra kao plamenovi vatre. Iz
meseca u mesec stvari sve vie gube od svoje tvrdoe; ak i moje telo sada
proputa svetlost; kima mi je meka kao vosak od plamena svee. Sanjarim;
sanjarim.
Dobila sam ovu igru, ree Dini. Sada je na tebe red. Ja moram da se
spustim na zemlju i da se izduvam. Bez daha sam od jurnjave, zbog pobede.
ini mi se da mi se u telu sve istanjilo zbog jurnjave i pobede. Krv mi je
sigurno svetlo crvena, uzburkana; tue mi rebra. Tabani mi bride, kao da neka
ica bruji u njima. Vidim sasvim jasno svaku vlat trave. A ile mi tako dobuju
na elu, u onim dupljama, da sve igra - mrea, trava - lica vam podskakuju kao
leptirovi; izgleda kao da drvee skae gore, dole. Nema nieg mirnog, nieg
sreenog u ovoj vasioni. Sve se talasa, sve poigrava; sve je pokret i pobeda.
Jedino kada poleim sama na tvrdoj zemlji i posmatram vas kako igrate svoju
igru, kao da zaelim da me neko izdvoji; da me neko pozove, da mi da znak
neka osoba koja je dola ba mene da potrai, za koju sam ja privlana, koja ne
moe bez mene, ve dolazi tamo gde ja sedim na pozlaenoj stolici, dok se
moja haljina vijori oko mene kao cvet. Pa povukavi se pod alkov, sedimo sami
na balkonu i razgovaramo.
Plima se stiava. Drvee se sputa ka zemlji; britki talasi to mi udaraju
o rebra njiu se blae, a moje srce sputa sidro, kao jedrilica ija se jedra lagano
sputaju na belu palubu. Igra je zavrena. Sada moramo na aj.

Hvalisavi deaci, ree Luj, krenuli su u velikoj grupi da igraju kriket.

Odvezli su se velikim izletnikim kolima, pevaju u horu. Sve im se glave

okreu istovremeno na uglu kod lovorove umice. Poeli su da se hvaliu.
Lerpentov brat je igrao fudbal za Oksford; Smitov otac je imao najvei broj
bodova na igralitu Lords. Ari i Hju; Parker i Dalton; Larpent i Smit; zatim
opet Ari i Hju; Parker i Dalton; Larpent i Smit - imena se ponavljaju; uvek ista
imena. Oni su dobrovoljci u svakoj situaciji; oni su igrai kriketa, oni su
rukovodioci skautskog drutva. U svako doba su spremni da se urede u etvoro
i da mariraju u kolonama sa znakama na kapama; i da svi odjednom salutiraju
prolazei pored svog generala. Kako je velianstveno njihovo oseanje za red,
kako je divna njihova poslunost! Kada bih mogao kao i oni, kada bih mogao sa
njima, rtvovao bih sve to znam. Ali i oni ostavljaju leptirove da drhte s
prikucanim krilima, bacaju po okovima prljave zguvane maramice ulepljene
krviju. Zbog njih jecaju po mranim hodnicima mali deaci. Imaju velike
crvene ui koje im tre ispod kapa. Pa ipak je to ono to bismo Nevil i ja eleli
da jesmo. Sa zaviu ih posmatram kako idu. Virei iza zavese sa uivanjem
gledam njihove istovremene pokrete. Kada bi moje noge dobile snagu od
njihovih, kako bi trale! Da sam mogao biti sa njima, da sam dobijao utakmice,
veslao na velikim trkama i galopirao po itav dan, kako bih grmeo s pesmama u
pono! Kakvom bi bujicom rei potekle iz mog grla!
Persival je otiao, ree Nevil. On ne misli ni o emu drugom sem o
utakmici. Nijednom nije mahnuo rukom kada su kola skrenula za ugao pored
lovorove umice. Prezire me zato to sam suvie slab da se bavim sportom
(mada je uvek paljiv prema meni zbog moje slabosti). Prezire me zato to mi
nije vano da li e oni pobediti ili izgubiti, zato to je meni do toga stalo samo
zato to je njemu stalo. On prima moju odanost; on prima moju srameljiva, bez
sumnje jadnu, uslunost pomeanu s prezirom prema njegovoj inteligenciji. Jer
on nije u stanju ni da ita. Pa ipak, kad mu ja itam ekspira ili Katula, leei u
visokoj travi, on shvata vie od Luja. Ne rei - jer ta su rei? Zar ja ve ne
znam da rimujem, da imitiram Popa, Drajdena, ak ekspira? Ali ja nisam u

stanju da itav dan provedem na suncu oiju uprtih u loptu; niti sam u stanju da
osetim let lopte celim svojim telom i da mislim samo na loptu. Celog u ivota
biti zakaen za spoljanost rei. Pa ipak ne bih mogao da ivim sa njim i da
trpim njegovu glupost. Ogrubee, poee da hre. Oenie se i doi e do
nenih scena o doruku. Ali sada je jo mlad. Nijedan se koni, nijedan se
listi hartije nije ispreio izmeu njega i sunca, izmeu njega i kie, izmeu
njega i meseca dok on lei go, uzdrhtao na svojoj postelji. Sada se oni voze
glavnim drumom izletnikim kolima, lice mu je areno, pola crveno pola uto.
Kad stigne zbacie kaput, stae u raskorak, spremnih ruku, zagledan u viket.
Pomolie se i Bogu, Gospode, uini da pobedimo, mislie samo na jednu
jedinu stvar, na njihovu pobedu.
Otkud ja mogu da idem sa njima izletnikim kolima da igram kriket?
Samo bi Bernard mogao poi, ali on uvek zakasni u takvoj prilici. Redovno
zakanjava. Nije otiao sa njima same zbog svoje nepopravljive zanesenosti; u
stanju je da zastane dok cere ruke i da kae, Gle muve u onoj pauini. Da li da
je spasem, da li da dozvolim da je pauk pojede? Omame ga bezbrojna takva
zapletena pitanja, inae bi poao sa ostalima da igra kriket; legao bi u travu,
posmatrao nebo, pa bi se prenuo kad lopta vee proleti. Oni bi mu to oprostili,
zato to bi im ispriao poneku priu.
Odvezli su se, ree Bernard. Zakasnio sam da poem sa njima. Ti
odvratni i u isti mah zbilja divni maliani, kojima i ti Nevile i Luj duboko
zavidite, odvezli su se i pritom su im sve glave bile okrenute u istom pravcu. Ja
lino nemam razvijeno oseanje za takve duboke distinkcije. Prsti mi klize
preko klavijature, a da pri tom ne razlikujem crnu od bele dirke. Ari moe lako
da dostigne sto bodova u kriketu; a ja u srenom sluaju, ponekad, petnaest. U
emu se mi onda razlikujemo? Priekaj Nevile, dozvoli mi da kaem. Mehuri se
diu sa dna erpe kao srebrne kuglice; sve slika za slikom. Ja ne mogu, kao Luj,
da sedim nad knjigom sa divljakom upornou. Moram da otvorim vratanca
miolovke i da pustim svoj lanac fraza koje niem ma ta se deavalo, tako da

se umesto rasparanosti primeti krivudava nit to lako vezuje stvar za stvar.

Ispriau ti priu o naem rektoru.
Kada se dr Krejn nakrivi na jednu stranu prolazei kroz pokretna vrata
posle molitve, izgleda da je ubeen u svoju beskrajnu superiornost; i zbilja,
Nevile, ne moemo porei da posle njegovog odlaska osetimo ne samo izvesno
olakanje, ve kao da je neto izvaeno iz nas, recimo zub. Hajde da poemo za
njim dok se on gega kroz pokretna vrata prema svom stanu. Da pokuamo da ga
zamislimo u njegovoj sobi iznad konjunice kako se svlai. Otkopava trufne
na arapama (budimo trivijalni, budimo prisni). Zatim uz karakteristian pokret
(teko je izbei ovakve gotove fraze, mada one njemu lino na izvestan nain
odgovaraju), vadi srebrne i bakarne novie iz depova pantalona i sputa ih na
svoj toaletni sto. Obe je ruke poloio na ruice fotelje, pa razmilja (ovo je
njegov intiman trenutak, zato moramo pokuati da ga uhvatimo): hoe li prei
preko ruiastog mosta do spavae sobe ili nee? Njihove dve sobe su povezane
mostom ruiaste svetlosti lampe koja se nalazi pored kreveta gospoe Krejn u
kome ona lei s kosom na jastuku i ita memoare na francuskom. Dok ita
rukom prelazi preko ela zanetim i oajnikim pokretom, uzdie, Zar je to
sve? poredei sebe sa nekom francuskom vojvotkinjom. Tako je to, kae
doktor, kroz dve godine u stii u penziju. Potkresivau ivu ogradu od tise u
nekom vrtu u zapadnom delu zemlje. Trebalo je da budem admiral, ili sudija, a
ne profesor. Zagledan u gasnu vatru, lea jae pogurenih nego to ih mi znamo
(na sebi ima samo koulju, ne zaboravi) pita se on, kakva me je sudbina dovela
do ovoga? Kakva zla sudbina? razmilja on i sve se vie uhodava u svoje
kraljevske fraze, dok preko ramena gleda kroz prozor. No je olujna; kestenove
grane riju gore, dole. Zvezde zablesnu izmeu njih. Kakve su me velike sile
dobra i zla dovele do ovoga? pita se on i s tugom primeuje da je njegova
fotelja napravila rupu na debelom, crvenom tepihu. I tako on sedi igrajui e
svojim hozntregerima. Teke su prie koje prate ljude do u njihove spavae
sobe. Ne mogu da nastavim ovu priu. Uvrem neki koni, obrem etiri ili

pet novia u depu od pantalona.

Zabavljaju me Bernardove prie, ree Nevil, u poetku. Ali kada se
rasplinu do apsurda i on stane da zeva obrui neki koni, osetim se usamljen.
Za njega svi ljudi imaju zamagljene obrise. Zbog toga ne mogu s njim da
razgovaram o Persivalu. Ne mogu da izloim svoju apsurdnu i snanu strast
pred njegovu saoseajnu mo razumevanja. I od nje bi se mogla napraviti
pria. Potreban mi je neko iji duh see kao satara na panju; za koga je i
vrhunac apsurda uzvien, koji ume da oboava i pertlu na cipeli. Kome da
otkrijem preku potrebu svoje strasti? Luj je suvie hladan, suvie univerzalan.
Nema nikoga - ovde meu ovim sivim svodovima, alopojnim golubovima,
veselim sportskim igrama, tradicijom i takmienjem, svim tim to je tako veto
organizovano da se ovek ne bi osetio sam. Pa ipak dok etam stanem, kao
ukopan, zbog iznenadnih nagovetenja onoga to e doi. Kada sam jue
prolazio pored otvorene kapije koja vodi u direktorovu batu video sam Fenvika
sa zamahnutim tapom za kriket. Para iz nekog ajnika se dizala nasred poljane.
Plavo cvee bokorilo se na sve strane. Tada me je odjednom obuzelo mrano,
tajanstveno oseanje oboavanja, nekog savrenstva koje trijumfuje nad
haosom. Niko nije primetio moju staloenu i napetu siluetu dok sam stajao
pored otvorene kapije. Niko nije naslutio moju potrebu da poklonim svoje bie
nekom bogu; pa da propadnem, da nestanem. Fenvikov se tap spustio i vizija
se raspala.
Moda bi trebalo da potraim neko drvo? Moda bi trebalo da napustim
ove uionice i biblioteke i veliku poutelu stranicu sa koje itam Katula, pa da
krenem u ume i polja? Moda bi trebalo da etam ispod bukava ili da lutam
du renih obala gde se drvee u vodi sjedinjuje kao ljubavnici? Ali u prirodi
ima suvie zelenila, suvie jednolikosti. U njoj je samo uzvienost,
prostranstvo, voda i lie. Poinjem da elim domae ognjite, intimnost i telo
jedne osobe.
Poinjem da elim, ree Luj, da doe no. Dok stojim ovde sa rukom

na vetakom hrastovom panelu na vratima gospodina Vikana, zamiljam da

sam prijatelj Rieljea, ili vojvode od Sen Simona i da nudim burmuticu kralju
glavom. To je moja privilegija. Moje dosetke kao veliki poar obigravaju
dvor. Od divljenja vojvotkinje kidaju smaragde iz svojih minua. Ali ovakve
se rakete najbolje vinu u mrak, u mom sobiku nou. Zasad sam jo samo deak
sa kolonijalnim akcentom koji je prislonio nadlanicu uz hrastova vrata
gospodina Vikana. Dananji dan je bio pun poraza i trijumfa prikrivanih iz
straha od podsmeha. Ja sam najbolji ak u naoj koli. Ali kad se spusti mrak
naputam ovo nezavidno telo; veliki nos, tanke usne, kolonijalni akcent - i
naseljavam prostor. Tada se druim sa Verligijem i sa Platonom. Tada sam
poslednji potomak velike francuske kue. Ali sam isto tako i ona linost koja e
prisiliti sebe da napusti ove vetrovite i mesecom obasjane predele, ova ponona
lutanja i da se suprotstavi hrastovim vratima. Uspeu da u svom ivotu - neka
nebesa uine da ne ekam dugo na to - nainim gigantski spoj od te dve
suprotnosti tako odvratno oigledne kod mene. Uiniu to, ma koliko me patnje
to stalo. Zakucau. Ui u.
Otkinula sam itav maj i juni, ree Suzana, i dvadeset dana u julu.
Pocepala sam ih i izguvala ih tako da vie ne postoje, sem kao neka teina u
bokovima. Bili su to opavi dani, nalik na moljce sasuenih krila koji nisu u
stanju da lete. Preostaje jo samo osam dana. Za osam dana izai u iz voza i
nai se na peronu u est - i dvadeset pet. Tada e se moja sloboda razvijoriti i
sva ova ograniavanja koja sakate i sputavaju - asovi, naredbe, disciplina, biti
tu i tamo tano u odreeno vreme - sve e se to raspasti. Podskoie dan kada
budem otvorila vrata na koijama i ugledala oca u starom eiru i kamanama.
Drhtau kao prut. Briznuu u pla. Sutradan ujutru ustau u zoru. Izai u
napolje kroz kuhinjska vrata. etau se po vresnom polju. Veliki konji sa
utvarama jahaima topotae za mnom i zaustavie se odjednom. Videu lastu
kako u letu dodiruje travu. Pruiu se na obali reke i posmatrau ribu kako klizi
me trskom. Dlanovi e mi biti areni od borovih iglica. Tada u otvoriti i

izvaditi ma ta to bilo to sam ovde nainila; neto tvrdo. Jer neto je u meni
evo ovde izraslo, u toku ovih zima i leta, na ovim stepenicama, po spavaim
sobama. Ja ne elim, kao Dini, da mi se drugi dive. Ne elim kad stupim u
sobu da ljudi podiu na mene poglede divljenja. elim da dajem, elim da se
dajem, i elim samou u kojoj u razotkriti sve to imam.
Posle toga u se vratiti preko treperavih staza pod lukovima kestenovog
lia. Proi u pored neke starice koja gura deja kolica puna prua; i pored
pastira. Ali neu razgovarati sa njima. Vratiu se kroz batu do kuhinje, videu
tamo talasasto lie kupusa sa ljunkom rose i kuu u vrtu oslepljenu zavesama
na prozorima. Popeu se na sprat do svoje sobe, pa u poeti da prevrem po
svojim stvarima paljivo zakljuanim u ormanu: po koljkama, ptiijim jajima,
retkim travama. Nahraniu goluba i vevericu. Svratiu do tenare da oeljam
svog panijela. I tako u postepeno razbiti tu teinu to mi se skupila u
bokovima. A ovde zvono bez prestanka zvoni; noge ne prestaju da trupkaju.
Mrzim mrak, san i no, ree Dini, zato leim budna i eznem da
doe dan. eznem da sedmica bude samo jedan dan bez prekida. Kad se
probudim rano ujutru - mene ptice bude - leim i posmatram mesingane ruke
na ormanu sve dok ne postanu jasne; zatim se zagledam u umivaonik, pa u
ipku za pekire. Kad jasno sagledam svaku stvar u sobi srce mi bre zakuca.
Oseam kako mi se telo stvrdnjava i kako postaje ruiasto, ukasto, smee.
Rukama opipavam noge i telo. Osetim sve njegove obline i svu njegovu vitkost.
Volim da ujem brujanje gonga kad se razlegne kroz internat i poetak onog
komeanja - ovde neto lupne, tamo neto zatrupka. Vrata treskaju, voda iti.
Doao je jo jedan dan, doao je jo jedan dan, viem, dodirujui nogama pod.
Moda e ovaj dan biti sav ugruvan, krnj. esto izvuem grdnju. esto padam
u nemilost zbog lenjosti, zbog smeha. Ali ak i dok gospoica Metjuz guna
zbog moje lakomislenosti i nemara, meni pada u oi neto to se nalazi u
pokretu - recimo pega sunca na nekoj slici, ili magarac koji vue kosaicu
preko travnjaka; ili pu to puzi po lovorovom liu; zbog toga nikada nisam

snudena. Niko ne moe da me sprei da ne izvodim piruete iza lea gospoice

Metjuz dok se ona moli Bogu.
Osim toga pribliava se vreme kada emo napustiti kolu i poneti
dugake suknje. Uvee u nositi ogrlice i belu haljinu bez rukava. Prireivae
se prijemi u blistavim dvoranama; i jedan e mukarac samo mene izabrati i
rei e mi ono to jo nikome nije kazao. Dopau mu se vie od Suzane ili
Rode. On e pronai u meni neku neobinost, neku izuzetnu osobinu. Samo ja
neu dozvoliti sebi da se veem iskljuivo za jednu osobu. Ne elim da budem
okovana, da budem sputana. Dok ovde sedim na ivici kreveta i mlataram
nogama, podrhtavam i poigravam kao list u ivoj ogradi, jer nov dan tek to
nije otpoeo. Imam jo pedeset, ezdeset godina pred sobom. Jo nisam
provalila u svoju riznicu. Ovo je samo poetak.
Treba da prou dugi sati, ree Roda, pre nego to ugasim svetlost i
leei na krevetu osetim kao da visim nad svetom, pre nego to ispratim dan,
nego to izraste moje drvo ije mi zelene kronje trepere nad glavom. Ne mogu
da pustim da ovde izraste. Jer ga neko pesnicom obara. Postavljaju mi pitanja,
prekidaju me, bacaju ga na zemlju.
Sad u otii u kupatilo, skinuu cipele i oprau se; i dok se budem prala,
dok mi bude glava nagnuta nad lavaboom, dozvoliu da mi veo ruske carice
obavije ramena. Dijamanti carske krune zablistali su mi na elu. ujem urlik
neprijateljske gomile kad zakoraim na balkon. A sada snano briem ruke,
tako da gospoica Bilo-ko ne moe ni da pomisli da ja to pesnicom pretim
pobesneloj svetini. Ljudi, ja sam vaa carica. Sva sam od prkosa. Neustraiva
sam. Pobeujem.
Ali tanko je ovo sanjarenje. Papirnato je ovo moje drvo. Gospoica
Lambert ga je oduvala. ak ga i njena silueta to se gubi niz hodnik raspruje u
atome. Nema u njemu vrstine; ne prua mi nikakvo zadovoljstvo taj carski san.
Napustio me je i ostavio me ovde u hodniku da ceptim. Sve su stvari pobledele.
Otii u zato u biblioteku, uzeu neku knjigu, pa u je itati i posmatrati oko

sebe i opet itati i posmatrati. Tema ove pesme je iva ograda. Odlutau du nje
i nabrau cvea: zelene kukute, glogovog cveta boje meseine, divljih rua i
brljana zmijolikog. Drau ih obema rukama i poloiu ih na uglaanu
povrinu stola. Sedeu pored uzdrhtale ivice reke zagledana u lokvanje krupnih
jarkih cvetova od kojih se zasvetlucao hrast nadnesen nad ivom ogradom, u
vodenu svetlost meseevih zraka. Brau cvee; ispleu to cvee u jedan venac,
uzeu ga u ruke i pokloniu - ah! kome? Postoji neka brana u reci mog bia;
jaka struja nosi prema nekoj prepreci; trza; vue; neki vor koi u sreditu. Oh,
kakav je to bol, kakva tuga! Gubim svest, nestaje me. Telo mi se rastapa; peati
su skinuti s mene, blistam. Struja odjednom donosi snanu, plodonosnu plimu,
kri sebi put, probija vrste veze, plavi iroko. Kome u dati sve to to sada
protie kroz mene, istie iz mog toplog poroznog tela? Skupiu svoje cvee i
pokloniu ga - ah! kome?
Mornari se ekaju po rivi, i zaljubljeni parovi; autobusi tandru obalom
mora u pravcu grada. Dau; obogatiu; uzvratiu svetu za ovu lepotu. Ispleu
svoje cvee u jedan venac, poi u sa ispruenom rukom i pokloniu ga - ah!
kome?
Najzad smo dobili, ree Luj, jer danas je poslednji dan poslednjeg
semestra - Nevilov, Bernardov i moj poslednji dan - dobili smo sve to su nai
nastavnici imali da nam dadu. Predstavljanje je izvreno; upoznali smo se sa
svetom. Oni ostaju mi odlazimo. Veliki Doktor koga od svih ljudi najvie
potujem, ljuljajui se lako izmeu stolova, razdelio je uz odgovarajue posvete
povezana izdanja Horacija, Tensiona, kompletna dela Kitsa i Metju Arnolda.
Potujem ruku koja ih je dala. On govori iz istog ubeenja. Za njega su
njegove rei istina, mada ne i za nas. Govorei grubim glasom dubokih
oseanja, plahovito, neno, rekao nam je da smo pred odlaskom. Rekao nam je
da se ponesemo kao ljudi. (Sa njegovih usana citati iz Biblije, iz Tajmsa zvue
podjednako velianstveno). Jedni e postati ovo, drugi ono. Neki se vie nikada
nee sresti. Nevil, Bernard i ja neemo se vie nikada ovde sresti. Putevi e nam

se razii. Pa ipak smo odnegovali izvesne veze. Nae deake, neodgovorne

godine su prole. Ali smo zato iskovali nekoliko karika. Pre svega smo nasledili
izvesne tradicije. Po ovim kamenim ploama gazi se ve est stotina godina. Na
ovim su zidovima urezana imena ratnika, dravnika, nekih nesrenih pesnika (i
moje e se nai meu njima). Neka su blagoslovene sve te tradicije, sve
predostronosti i ogranienja! Vama sam najvie zahvalan, crne mantije, i
vama, mrtvi, to ste nas vodili, to ste nas uvali; pa ipak je, na kraju, problem
ostao. Suprotnosti se jo nisu objasnile. Cvee klima svojim krunicama sa one
strane prozora. Vidim divlje ptice, a impulsi divljiji od najdivljijih ptica
navaljuju iz mog divljeg srca. Oi su mi divlje; usne vrsto stisnute. Ptica leti;
cvet poigrava; a ja veito ujem potmulu huku talasa; i na obali topot okovane
zveri. Tup, tup, tup.
Ovo je konana ceremonija, ree Bernard. Ovo je poslednja od svih
naih ceremonija. Ophrvala su nas udna oseanja. elezniar sa zastavicom
tek to nije svirnuo u pitaljku; voz isputa paru i krenue sledeeg trenutka.
ovek poeli da kae neto, da oseti neto to potpuno odgovara prilici. Misli
vrve; usne su napuene. I ba tada uleti pela i zazuji oko cvea u buketu koji
ledi Hempton, generalova ena, neprestano mirie da bi pokazala, koliko ceni
uinjenu joj panju. Ako je pela ubode u nos? Svi smo duboko uzbueni, pa
ipak ravnoduni, i puni kajanja, i nestrpljivi da se sve svri, i nevoljni da se
rastanemo. Pela nam rasejava panju; njeno letenje nasumce kao da se ruga
naoj napetosti. Mrmorei neodreno, pravei iroke krugove, evo, spustila se
na karanfil. Mnogi od nas nee se vie nikada sresti. Vie neemo uivati u
izvesnim zadovoljstvima sada kada moemo da legnemo u postelju u svako
doba, ili do mile volje da sedimo nou; sada vie neu morati da krijumarim
patrljke svee i nemoralnu literaturu. Pela evo zuji oko glave velikog Doktora.
Strasno sam voleo Larpenta, Dona, Arija, Persivala, Bejkera i Smita.
Poznavao sam samo jednog besnog deaka. Mrzeo sam samo jednog trebera.
Drago mi je da se setim uasno neprijatnih doruaka za stolom direktora kole;

jeli smo prepeeni hleb i marmeladu. On jedini meu nama ne primeuje pelu.
Kad bi se spustila na njegov nos oterao bi je dostojanstvenim pokretom ruke.
Ovog trenutka je napravio alu; sada tek to nije izgubio glas, ali ne sasvim. A
sada smo dobili voljno - Luj, Nevil i ja - voljno za ceo ivot. Pokupili smo
svoje knjige sa sjanim koricama i sholastikim posvetama ispisanim sitnim,
neitkim rukopisom. Ustajemo, razilazimo se; teret je spao. Pela je postala
beznaajan, nevaan insekt koji je kroz otvoren prozor odleteo u neizvesnost.
Sutra odlazimo.
Spremni smo da krenemo, ree Nevil. Tu su koferi; stigli su i fijakeri.
Evo i Persivala u polucilindru. Zaboravie me. Ostavie moja pisma bez
odgovora da lee posvuda, meu pukama i lovakim psima. Slau mu pesme, a
on e mi moda odgovoriti razglednicom. Ali ja ga ba zbog toga i volim.
Predloiu mu da se naemo kod nekog sata, pored nekog krsta; i ja u ekati, a
on nee doi. Ba ga zbog toga i volim. Onako zaboravan, skoro i ne slutei ta
je znaio za mene, izgubie se iz mog ivota. A i ja u, ma koliko to izgledalo
neverovatno, ulaziti u tue ivote; ovo sada je moda samo malo bekstvo, samo
uvod. Ve sada oseam, mada ne mogu da podnesem doktorovo pompezno
paradiranje i lana oseanja, da se pribliavaju stvari koje smo tek nejasno
nasluivali. Moi u slobodno da uem u batu u kojoj Fenvik zamahuje
tapom za kriket. Oni koji su me prezirali priznae mi suverenost. Ali po nekom
neobjanjivom zakonu mog bia, nee mi biti dovoljni suverenost i svest o
moi; veito u se provlaiti izmeu zavesa da doem do prisnosti i udeti da
ujem po koju re reenu apatom i nasamo. Zbog toga odlazim dvojben, ali i
samouveren; u strahu od nesnosnog bola, pa ipak verujui da u posle velikih
patnji pobediti kroz svoje pothvate, verujui, siguran u to da u na kraju otkriti
ono to elim. Eno, tamo, poslednji put, vidim statuu naeg pobonog
darodavca oko ije glave lete golubovi. Veito e tako kruiti oko njegove
glave bojei je belo, dok e u kapeli jadikovati orgulje. Kupiu kartu za voz i
kada budem naao svoje mesto u uglu rezervisanog kupea, zakloniu oi

knjigom da sakrijem jednu suzu; zakloniu oi da slobodno posmatram, da

iskosa zavirim u jedno lice. Danas je prvi dan letnjeg raspusta.
Danas je prvi dan letnjeg raspusta, ree Suzana. Ali dan je jo uvek
neraspakovan. Neu se zagledati u njega dok veeras ne siem na peron. ak
neu sebi dozvoliti ni da ga pomiriem dok ne budem pomirisala hladan, zeleni
vazduh sa polja. Ovo ve vie nisu kolske poljane; niti kolske ive ograde;
ljudi obavljaju stvarne poslove u ovim poljima; oni pune kola stvarnim senom;
a ono su prave krave, ne kolske krave. Ali mi je jo uvek u nosu miris hodnika
koji zaudaraju na karbol i uionica koje smrde na kredu. Jo uvek mi je pred
oima staklasta, sjajna daska na pera i krila. Moram saekati da ova polja i ive
ograde, ume i polja, strme ispresecane eleznike tranice proarane bokorima
tipalice, vagoni na sporednim kolosecima, tuneli i bate u predgraima u
kojima ene prostiru ve, pa opet poljane i deca to se ljuljaju na kapijama,
moram saekati da potisnu, da duboko zatrpaju kolu koju sam toliko mrzela.
Svoju decu neu slati u kolu, niti u ikada u ivotu prenoiti u
Londonu. Ovde na ovoj prostranoj eleznikoj stanici sve odjekuje u prazno.
Ovo osvetljenje podsea na ukastu svetlost pod atorskim krilom. Tu ivi
Dini. Ovim plonicima ona izvodi svog psa u etnju. Ovim ulicama ljudi jure
kao strele i pritom ute. Ne gledaju nita drugo do izloge. Glave im mehaniki
klimaju gore-dole, sve otprilike u istoj visini. Ulice su povezane ipkama
telegrafskih ica. Kue su sve od stakla, sve sami gipsani venci, i od bleska; sve
same kapije, ipkane zavese, stubovi i bele stepenice. A sada idemo dalje, opet
van Londona; opet poinju polja, i kue i ene koje prostiru ve; drvee i polja.
London je evo pod velom, sad je iezao, sad se izmrvio, sad pao. Zadah
karbola i katrana poinje da se gubi. Do mene dopire miris ita i repe.
Raspakujem paketi zavijen u hartiju i privezan paretom bele pamune
materije. Jaja u ljusci skliznula su mi u krilo, u udubljenje izmeu nogu.
Zaustavljamo se uz put na stanicama na kojima se istovaraju kante s mlekom;
kotrljaju ih. ene se ljube i pomau jedna drugoj da ponesu korpe. A sada u

dozvoliti sebi da provirim kroz prozor. Vazduh mi klizi uz nos i grlo - hladni
vazduh, slani vazduh to mirie na polja repe. Eno mog oca, okrenuo je lea,
razgovara sa nekim seljakom. Ceptim. Plaem. Eno moga oca.
Udobno sam se smestila u svoj ugao, ree Dini, putujem na svet
ovim hunim ekspresom koji ipak juri tako glatko da je spljotio ive ograde,
poravnao brda. Kao munje projurimo pored signalnih znakova; zbog nas se
zemlja lako zanjie sa jedne strane na drugu. Daljina se zauvek zatvorila u
jednu taku. A mi, opet, zauvek iroko otvaramo daljinu. Telegrafski stubovi
bez prestanka skau uvis; jedan padne, drugi se digne. A sada urlamo i tresemo
se, jurei u pravcu tunela. Gospodin preko puta je podigao prozor. Vidim senke
na sjajnim staklenim ploicama kojima je obloen tunel. Vidim da gospodin
sputa novine. Smei se posmatrajui siluetu mog lika u tunelu. Istog trenutka,
po vlastitom nagonu, moje se telo izvija pod njegovim pogledom. Moje telo
ivi sopstvenim ivotom. Sad je opet crno prozorsko okno postalo zeleno. Izali
smo iz tunela. On ita novine. Ali mi smo izmenjali komplimente svojim
telima. Znai postoji veliko drutvo tela i moje je ovim predstavljeno; stupilo je
u dvoranu sa pozlaenim stolicama. Gle, svi su prozori na vilama sa belim
razmaknutim zavesama zaigrali; i mukarci koji sede pod ivim ogradama na
itnim poljima s plavim maramama vezanim na vor svesni su kao i ja neke
vreline i zanosa. Jedan nam mae u prolazu. U batama tih vila vide se senice i
venjaci, a na merdevinama mladii u kouljama potkresuju rue. Neki ovek
kaska na konju preko polja. Konj je poklecnuo kad smo mi naili. Jaha se
okrenuo da nas pogleda. Mi opet hujimo kroz mrak. Sedim zavaljena; predajem
se sanjarenju; zamiljam kako u na kraju tunela stupiti u osvetljenu salu sa
foteljama i kako u se spustiti u jednu od njih uz opte divljenje, dok e haljina
zavijoriti oko mene. Ali gle! Podigla sam oi i ukrstila pogled sa jednom
kiselom enom koja pogaa moj zanos. Moje se telo prkosno kao kiobran
zatvara pred njenim nosem. Otvaram i zatvaram svoje telo po svojoj volji. ivot
poinje. Provaljujem u riznicu svog ivota.

Danas je prvi dan letnjeg raspusta, ree Roda. I evo, dok voz prolazi
pored ovog crvenog stenja, ovog plavog mora, semestar (s njim je svreno)
uobliuje se negde iza mene. Vidim ak i kakve je boje. Juni je bio beo. Vidim
polja bela od belih rada i belih haljina; i teniska igralita izvuena belim
linijama. Zatim je doao vetar i strana grmljavina. Jedna je zvezda jahala kroz
oblake jedne noi, a ja sam rekla toj zvezdi, Sagori me. Bilo je to sredinom
juna, posle prijema u vrtu, prijema na kome sam pretrpela ponienje. Vetar i
bura su bojili juli. Onda sredinom meseca, mrtvaki strana, leala je siva lokva
u dvoritu, kada sam sa kovertom u ruci nosila neku poruku. Stigla sam do
lokve. Nisam mogla da je preskoim. Izneverilo me je oseanje vlastitog
identiteta. Mi smo nita, rekoh i padoh. Kao perce nosio me je vetar, poigravao
se mojim telom kroz tunele. Tada sam veoma oprezno, popreke ispruila nogu.
Rukom sam se odupirala o zid od cigle. Vraala sam se u svest vrlo muno,
uvlaei se natrag u svoje telo nad sivom, mrtvakom povrinom lokve. Znai
to je ivot koji mi predstoji.
Tako sam se ja rastala od letnjeg semestra. Uz neravnomerne okove,
iznenadne kao skokovi tigra, ivot izbija iz mora maui tamnom krestom. Za
to smo udovite vezani; za njega smo privezani kao tela uz divlje konje. Pa
ipak smo uspeli da izmislimo naine kako da popunimo naprsline i da
prikrijemo pukotine. Evo konduktera. Evo dvojice mukaraca, tri ene, jedne
make u korpi; laktom sam se naslonila na ivicu prozora - sve se to odigrava na
ovom mestu i u ovom trenutku. Nastavljamo put, prolazimo kroz aputava polja
zlatnoga ita. ene po poljima kopaju motikom, iznenauju se to su ostavljene
tamo gde su. Voz sada snano tutnji, huktavo breke penjui se sve vie i vie.
Najzad smo stigli na vrh vresne visoravni. Ovde boravi samo nekoliko divljih
ovaca; nekoliko rutavih ponija; a mi smo ipak okrueni svim konforom,
stolovima na koje emo spustiti novine, draima u koje emo spustiti ae.
Nosei sobom sve ovo, stiemo na vrh vresita. Sada smo na vrhu. Tiina e se
zatvoriti za nama. Ako bacim pogled unazad preko one elave glave mogu da

vidim kako se tiina ve zatvara i kako senke oblaka gone jedna drugu preko
praznog vresita; tiina se zatvara nad naim prolaznim putem. To ja nazivam
sadanjim trenutkom; ovo je prvi dan letnjeg raspusta. Ovo je deo udovita
se pomalja, udovita za koje smo vezani.

Krenuli smo, ree Luj. Evo visim obeen o nita. Ne nalazimo se

nigde. Vozom prelazimo preko Engleske. Engleska klizi pored prozora, veito
se menja, niu se brda i ume, reke i vrbe, da se opet pojave gradovi. Nemam
odreenog mesta u koje idem. Bernard i Nevil, Persival, Ari, Larpent i Bejker
idu na oksfordski ili kembridski, edinburki, rimski, pariki, berlinski ili neki
ameriki univerzitet. Ja idem nasumce da nasumce zaraujem novac. Zato
emerna senka, otar akcenat pada na ove zlataste ekinje, na ova od maka
crvena polja, ovo teno ito koje nikada ne preplavi preko svojih granica, ve
tee mrekajui se do ivica. Danas je prvi dan novog ivota, jo jedna bica na
toku koji se okree navie. Ali moje telo tumara kao senka neke ptice. Bio bih
nestalan kao senka na livadi, koja as izbledi, as se zatamni, i nestane gdegod
se sretne sa umom, da ne prisiljavam svoj mozak u glavi da radi; prinuavam
sebe da zabeleim, makar jednim stihom nenapisane poezije, ovaj trenutak; da
zapiem ovu stopu vremena to pripada dugoj, dugoj istoriji koja je poela u
Egiptu za vreme faraona, kada su ene ile sa crvenim amforama na Nil. ini
mi se da sam ve proiveo mnogo hiljada godina. Ali kada bih sad zatvorio oi
pred ovim trenutkom, kada ne bih shvatio ovo stecite prolosti i sadanjosti, to
da sedim u vagonu tree klase punom deaka koji se vraaju kui na raspust,
ljudska istorija bila bi liena vizije jednog trenutka. Njeno oko koje bi
progledalo kroz mene ostalo bi zatvoreno kada bih sada spavao iz nemara ili
kukaviluka, zagnjurivi se u prolosti, u mrak; ili kada bih se pomirio sa
sudbinom kao to se Bernard miri priajui prie; ili kada bih se hvalisao kao
to se Persival, Ari, Don, Volter, Latom, Larpent, Ropert i Smit hvaliu uvek ista imena, imena hvalisavih deaka. Svi su oni hvalisavci, svi brbljivci,

sem Nevila koji povremeno baci po koji pogled iznad nekog romana na
francuskom, i koji e se uvek povlaiti u zaukane sobe obasjane vatrom, u
kojima e se nalaziti mnogo knjiga i jedan prijatelj. Dotle u se ja gurati na
kancelarijskoj stolici iza tezge. Tada u postati ogoren i rugau se svojim
starim drugovima. Zavideu im to nastavljaju niz puteve tradicije pod senkom
starih tisa, dok se ja druim sa prostim varoanima i inovniiima i gazim
gradske plonike.
Ali dok bestelesan i beskunik prelazim preko polja (eno reke, neki
ovek peca; eno tornja, eno seoske ulice i gostionice sa isturenim prozorom)
sve mi izgleda kao san, kao dim. One opore misli, zavist, ogorenost, ne nalaze
utoita u meni. Ja sam Lujev duh, efemerni prolaznik, u ijoj svesti caruju
snovi i vrt odjekne kada u rano jutro latice zaplove po neizmernim dubinama uz
pesmu ptica. Prskam se i kupam u blistavoj vodi detinjstva. Njen tanki veo
podrhtava. Ali okovana zver ne prestaje da udara na obali, trup, trup, trup.
I Luj i Nevil, ree Bernard, ute. Obojica su se zaneli. Obojica su
daleko od drugih kao da su razdvojeni zidom. Meutim, kad se ja naem u
drutvu sa ljudima, rei ponu odjednom da se diu kao kolutovi dima pogledajte kako mi reenice odjednom u vencima poteku sa usana. Izgleda kao
da se upalila neka ibica; kao da neto gori. Neki putnik, stariji, oito imuan
ovek, ulazi. Smesta sam poeleo da mu se pribliim; instinktivno ne podnosim
oseanje njegovog hladnog, neprilagoenog prisustva meu nama. Ne verujem
u individualne egzistencije. Mi nismo pojedinci. I ovo elim da dodam svojoj
dragocenoj zbirci zapaanja o pravoj prirodi ljudskog ivota. Moje e se delo
sigurno tampati u velikom broju tomova i obuhvatie sve poznate vidove
oveka i ene. Punim svoj duh svim to se dogaa bilo u sobi bilo u
eleznikom vagonu, kao to punimo penkalo umaui ga u mastionicu.
Oseam stalnu, neutoljivu e. Na osnovu nevidljivih znakova koje jo nisam u
stanju da protumaim, ali u s vremenom to postii, oseam da oprez novog
putnika tek to nije poeo da se topi. Na njegovoj samoi javljaju se znaci

naprslina. Napravio je primedbu o nekoj seoskoj kui. Jedan se kolut dima

otkinuo sa mojih usana, govorim (o etvi), i sada krui oko njega, pribliavajui
njega nama. Ljudski glas ima obezoruavajuu snagu - (mi nismo pojedinci, mi
smo jedno). Dok izmenjujemo ovo nekoliko vrlo prijateljskih primedaba o
seoskim kuama, stvaram sliku o njemu i zamiljam ga u stvarnom ivotu.
Mekan je mu, ali ne i veran; po zanimanju sitan graevinar koji ima nekoliko
radnika. Zauzima istaknuto mesto u svojoj sredini; ve je savetnik, a moda e s
vremenom postati i predsednik optine. Nosi veliki, visei ukras od korala na
lancu sata u obliku dvokrakog zuba iupanog sa korenom. Volter D. Trambl:
otprilike takvo bi mu ime odgovaralo. Poslovno je putovao u Ameriku sa
enom; dvokrevetna soba u omanjem hotelu stajala ga je cele jednomesene
zarade. Ima jedan prednji zub zablombiran zlatom.
Moram priznati da imam malo smisla za meditiranje. U svemu traim
realan vid stvari. Jedino sam na taj nain u stanju da uspostavim kontakt sa
svetom. U stvari, ini mi se dobra fraza ima nezavisnu egzistenciju. Pa ipak
smatram da se najbolje verovatno stvaraju u samoi. Potrebno je da se na kraju
nekako rashlade, a to je ono to ja nisam u stanju da im pruim, ve veito
baratam toplim, jednostavnim reima. Meutim, moj metod ima izvesnih
prednosti nad metodima drugih. Nevil je degutiran Tramblovom prostotom. Luj
baci po koji pogled iz ugla oka i kao prezrivi dral koraa ukoeno, birajui rei
kao da pincetom hvata kocke eera. Istina je da njegove oi - divlje, nasmejane
pa ak oajnike - izraavaju neto u ta jo nismo proniknuli. I Nevil i Luj
poseduju izvesnu preciznost, izvesnu jasnou kojoj se ja divim i koju nikada
neu imati. Sada ve poinjem da bivam svestan da u uskoro morati da
preduzmem neku akciju. Pribliavamo se jednoj raskrsnici; na nekoj od njih
treba da promenim voz. Treba da uhvatim voz za Edinburg. Ne mogu nikako
sasvim jasno da shvatim tu injenicu - ona pliva negde meu mojim mislima
kao kakvo dugme, kao novi. Gle! Evo starog veseljaka kontrolora. Imao sam
kartu, siguran sam da sam je imao. Ali ne mari nita. Naao je ili ne naao, isto

se hvata. Preturam po belenici. Traim po svim depovima. Ovakve stvari

veito prekidaju proces kojim se ja neprestano bavim, proces koji se sastoji u
traganju za savrenom reenicom, koja u potpunosti odgovara trenutku u toku.
Bernard je otiao, ree Nevil, a da nije naao kartu. Izbegao nas je,
sav zanet kovanjem neke reenice, samo nam je mahnuo rukom. Istom lakoom
razgovarao je sa nekim konjuarem ili instalaterom kao i sa nama. Instalater ga
je oduevljeno prihvatio. Kada bih imao takvog sina, razmiljao je on,
potrudio bih se da ga poaljem u Oksford. Ali ta je Bernard oseao prema
instalateru? Zar on nije samo eleo da nastavi nit one istorije koju ne prestaje da
pria sebi? Zapoeo ju je jo kada je kao dete pravio figure od hleba. Jedna
figura je bila ovek, druga ena. Svi smo mi figure. Svi smo mi fraze u
Bernardovom prianju, podaci koje on pod A ili B unosi u svoju belenicu. On
pria o nama sa neobinim razumevanjem, sem za ono to smo najdublje
osetili. Jer mi njemu nismo potrebni. On nikada ne zavisi od nae milosti. Eno
ga, mae nam sa perona. Voz je otiao bez njega. Izgubio je vezu. Izgubio je
kartu. Ali to nije vano. Priae zato kelnerici o ljudskoj sudbini. Krenuli smo;
ve nas je zaboravio; vie nas ne vidi. Putujemo dalje puni neodreenih
oseanja, pola gorkih, pola slatkih; jer njega ovek mora da saaljeva, njega
koji se suprotstavlja svetu napola dovrenim reenicama, koji je izgubio voznu
kartu. Ali mora i da ga voli.
Opet se pravim kao da itam. Podigao sam knjigu tako da mi je skoro
pokrila oi. Ali nisam u stanju da itam u prisustvu trgovaca konjima i
instalatera. Nemam smisla da se dodvorim ljudima. Ovaj me ovek ne
oduevljava, a ni ja njega. Onda bar da budem iskren. Da izvrgnem ruglu taj
blebetavi, sitniarski, samozadovoljni svet; ova sedita punjena konjskom
dlakom, ove fotografije u koloru na kojima se nalaze mola i esplanade. Bio bih
u stanju glasno da vrisnem u lice ovom utogljenom samozadovoljnom
mediokritetskom svetu u kome se raaju trgovci konjima sa viseim ukrasima
od korala na lancima satova. Nosim u sebi snagu koja e ih dokusuriti. Zbog

mog e se smeha od muke previjati na stolicama; naterau ih da zaurlaju na

mene. Ne. Oni su besmrtni. Oni trijumfuju. Oni e mi uvek onemoguavati da
itam Katula u vagonu tree klase. Naterae me da u oktobru naem utoita na
nekom univerzitetu, gde u postati profesor, da sa nastavnicima putujem u
Grku i da predajem o ruevinama Partenona. Onda je bolje odgajati konje i
iveti u jednoj od onih crvenih vila, nego se kao knjiki moljac uvlaiti u misli
Sofokla i Euripida i imati veleobrazovanu suprugu, jednu od onih ena sa
univerzitetskom spremom. Pa ipak e to biti moja sudbina. Patiu. Ve sa
osamnaest godina u stanju sam da na takav nain prezirem, da su me zamrzeli
odgajivai konja. U tome se sastoji i moj trijumf; nisam za kompromise. Nisam
tunjavko, govorim bez akcenta. Nisam kao Luj boleiv od straha ta e svet
misliti o mom ocu bankaru u Brizbejnu.
Evo pribliavamo se centru civilizovanog sveta. Evo poznatih
gasometara. I javnih parkova ispresecanih asfaltiranim stazama. Evo ljubavnika
koji besmrtno lee na pregoreloj travi priljubljenih usana. Persival tek to nije
stigao u kotsku; njegov voz prelazi preko crvenih vresnih polja; on vidi dugu
liniju pograninih brda i Rimskog zida. ita detektivski roman, pa ipak sve
razume.
Voz usporava i odugovlai to se vie pribliavamo Londonu, centru, a
srce hoe da mi iskoi od straha, od uzbuenja. Sreu - ta? Kakva me to
neobina avantura oekuje meu ovim potanskim kolima, nosaima, ovim
rojevima ljudi koji dozivaju taksi? Oseam se beznaajan, izgubljen, ali
egzaltiran. Stali smo posle blagog trzaja. Propustiu ostale da izau pre mene.
Odsedeu nepomian jedan trenutak pre nego to stupim u taj haos, tu guvu.
Neu da nagaam ta me eka. Strahovita buka vlada mi u uima. Jei i hui
pod ovim staklenim krovom kao kakav snaan morski talas. Izbacili su nas na
peron zajedno sa naim prtljagom. Matica nas je sve razdvojila. Gotovo sam
izgubio oseanje sebe, svog prezira. Neka sila me je povukla, oborila, odbacila
do neba visoko. Stupam na peron i vrsto drim sve to posedujem - jednu

torbu.

Sunce se rodilo. ute i zelene pruge su pale na obalu, pozlauju rebra

izjedenog amca tako da morska alga i njeno zrnasto lie zasvetlucaju
plaviasta kao elik. Skoro da je svetlost probila tanke, brze talase, dok su se
lepezasto trkali na obali. Devojka koja je zatresla glavom tako da je zaigrao
sav nakit, svi topazi, akvamarini i dragulji boje vode to skrivaju u sebi vatrene
varnice sada je razotkrila elo i iroko otvorivi oi povukla pravu stazu preko
talasa. Pomrailo se njihovo drhtavo, srebrnasto svetlucanje; zgomilali su se;
produbile su im se i zatamnile zelene upljine, tako da sada mogu prei preko
njih jata riba lutalica. Poto zapljusnu i povuku se ostave na obali crni sprud
granica, slame, i iverica, kao da su se na nekom lakom unu raspukli bokovi
pa je potonuo, a mornar doplivao do kopna, skoio na stenu i prepustio vodi da
mu doplavi lagani tovar.
Ptice koje su u vrtu zorom pevale povremeno i bez reda tamo na onom
drvetu, na onom bunu, sada su zapevale u boru resko i otro; as zajedno kao
da su svesne svog drugarstva, as pojedinano kao da pevaju bledom, plavom
nebu. Prnule su onako u jatu kada se crni maak pokrenuo u bunu, kada je
kuvarica bacila pepeo na gomilu i prenula ih. Strah im se oseao u pesmi,
slutnja bola i radosti to su tako brzo umakle ovog puta. Pevale su jo i
takmiarski kroz isti jutarnji zrak; kruile su visoko gore nad brestom, pevale
su u jedan glas gonei jedna drugu, izmiui jedna drugoj, jurei, kljukajui
jedna drugu dok su se prevrtale visoko u zraku. A onda su se sve umornije od
trke i leta ljupko stale da sputaju, neosetno da okreu nanie, dok se nisu
spustile, utke sletele na drvo, na zid i stale da okreu glave as na ovu as na
onu stranu, staklastih oiju i brzih pogleda, oprezne, budne, intezivno svesne
jedne stvari, jednog jedinog predmeta.
Moda je to bila pueva kuica to se dizala u travi kao neka siva
katedrala; ona nabujala graevina sa tamnim nagorelim prstenovima u zelenoj

senci trave. Ili je moda pogled ptica pao na sjajno cvee to je nad lejama
stvaralo svetlost tenoga purpura izmeu stabljika ispresecanu tamnim
tunelima purpurne senke. Ili su uprle pogled u sitno, svetlo jabukovo lie koje
uzdrano poigrava i kruto bleska izmeu cvetova ruiastih pri vrhu. Ili su na
ivoj ogradi ugledale kapljicu kie koja visi, ali ne pada, sa pravom kuom
iskrivljenom u njoj, i brestovim kulama; ili su im se zato to su se zagledale
pravo u sunce, oi pretvorile u zlatne perle.
A sada su osvrui se as ovamo, as onamo, zavirile dublje ispod cvea,
niz mrane avenije u svet bez svetla gde list truli i gde je pao cvet. Tada se
jedna od njih ustremila elegantno, sletela precizno da prikrije meko,
monstruozno telo nezatienoga crva; onda ga je vie puta kljucnula, pa
ostavila da truli. Tamo dole, oko korenja gde propada cvee, u navratima se
irio miris trulei; na oteklinama podnadulih tela stvarale se kapljice. Bee
raspukla kora na truloj voki i meso joj krenulo pregusto da potee. Puevi
golai su luili uti sekret, a povremeno bi se sa leva na desno zanjihalo neko
amorfno telo sa po jednnm glavom na svakom kraju. Zlatooke ptice kao strele
su letele izmeu lia i podsmevaki posmatrale sav taj gnoj, tu vlagu. S
vremena na vreme divljaki bi zagnjurile vrhove svojih kljunova u ovu lepljivu
meavinu.
Sada je ve i izlazee sunce ulo kroz prozor pa, dotakavi zavese
oiviene crveno, stalo da povlai krugove i linije. Evo pri sve jasnijoj svetlosti
belina je sela u tanjir; a otrica noa zgusnula svoj blesak. U pozadini su se
ukazivale stolice i ormani; iako je svaka ta stvar postojala za sebe, izgledalo je
da sve one ine nerazluivu celinu. Bazen ogledala zabeleo se na zidu. Cvetutvara pratio je stvarni cvet u prozoru. Pa ipak je ta utvara pripadala cvetu, jer
kad bi se pupoljak rastvorio, otvorio bi se i pupoljak onog bledog cveta na
prozorskom oknu.
Podigao se vetar. Na obali su zadobovali talasi kao ratnici pod
turbanima, kao borci pod turbanima sa otrovanim afrikim kovljima to visoko

mau orujem i naleu na bela stada ovaca koja pasu.

Stvari bivaju sve sloenije ovde u koledu, ree Bernard, nemir ivota
i njegov pritisak do krajnje mere su nategnuti, ak uzbuenje obinog ivljenja
svakodnevno sve vie narasta. Svakog trenutka pronaem neto novo,
nedoivljeno u velikoj torbi iznenaenja. ta sam ja? pitam. Ovo? Ili ono? Ne,
neto tree. Pogotovu sada kada sam napustio jednu sobu i u njoj ljude u
razgovoru, dok pod mojim usamljenim koracima odjekuju kamene ploe i dok
posmatram mesec to se raa velianstveno, ravnoduno nad starinskom
kapelom - tada postaje jasno da nisam jedan i jednostavan, ve sloen i
mnogostruk. Bernard pred svetom brblja, pred sobom uti. To je ono to oni ne
shvataju, jer sada sigurno raspravljaju o meni, govore kako ih izbegavam, kako
se izvlaim. Ne shvataju da moram da pretrpim razliite promene; da moram
svaki put da uvedem i izvedem nekoliko razliitih ljudi koji naizmenino igraju
ulogu Bernarda. Abnormalno sam svestan onoga to se deava oko mene.
Nikada nisam bio u stanju da itam knjigu u vozu, a da se ne upitam da nije
ovaj ovek graevinar? da ova ena nije nesrena? Danas sam osetio jasno kao
dan kako se gorko morao oseati jadni, bubuljiavi Sajms kada mu nije polo za
rukom da napravi dobar utisak na Bilija Deksona. Zabolelo me je to, pa sam
ga svim arom pozvao na veeru. A on e to protumaiti kao da ga ne znam
kako volim, to opet nije tano. Priznajem, takav sam. Ali pored senzibiliteta
ene (ovo citiram sopstvenog biografa) Bernard je posedovao i loginu
trezvenost mukarca. Ljudi koji ostavljaju celovit utisak, i to uglavnom dobar
(jer izgleda da je jednostavnost vrlina), jesu oni koji odravaju ravnoteu usred
struje. (Odjednom vidim ribe ije su glave okrenute u jednom pravcu, a struja
tee drugim.) Kenon, Liset, Piters, Hokins, Larpent, Nevil - svi su oni ribe koje
se dre zlatne sredine. Ali TI shvata, TI moje ja, TI koje uvek dolazi kad god
Te pozovem (kakvo bi porazno iskustvo bilo pozvati neko JA, a da se nijedno
ne javi; zbog toga bi ponoi postale uplje; i time treba objasniti izraz staraca

po klubovima: digli su ruke od toga da zovu svoje ja, jer je prestalo da dolazi),
TI shvata da me je samo povrno predstavljalo ono to sam veeras govorio. U
sutini, u trenutku kada se moje miljenje najvie razlikuje od miljenja drugih,
slaem se sa njima. Prekomemo sam boleiv; a u isti mah kao kakva aba
uei u rupi i savreno hladno primam sve to se dogaa. Vrlo malo vas, koji
sada raspravljate o meni, imate dvostruku osobinu da oseate i da rezonujete.
Liset je, kao to znate, strastan lovac na zeeve; Hokins je proveo jedno veoma
vredno popodne u biblioteci. Piters ima devojku u pozajmnoj biblioteci. Svi ste
vi angaovani, zainteresovani, do krajnjih granica uvueni u igru - svi sem
Nevila iji je duh suvie kompleksan da bi jedna jedina aktivnost mogla da ga
pokrene. I ja sam veoma kompleksan. U mom sluaju neto slobodno od veza
ostaje da pliva.
A sad, i to je dokaz koliko na mene deluje atmosfera, dok ulazim ovamo
u svoju sobu, i palim svetlo, dok mi pogled pada na list hartije, na sto, na
domai kaput nemarno prebaen preko naslona stolice, oseam da sam ja onaj
nagao, ali misaon ovek, ona hrabra i opasna linost to lako zbacivi kaput
uzima pero i namah ispisuje pismo upueno devojci u koju je strasno
zaljubljena.
Da, sve je blagonaklono. Raspoloen sam za pisanje. U stanju sam da u
jednom zamahu dovrim pismo koje sam toliko puta zapoinjao. Maloas sam
uao u svoju sobu; bacio sam eir i tap; sada beleim prvu stvar koja mi pada
na pamet, ne trudei se pri tom ni toliko da ispravim hartiju. Bie to briljantno
delo za koje ona mora misliti da je napisano u jednom dahu, bez precrtavanja.
Gle kako su slova bezoblina - evo i jedne mrlje iz nepanje. Sve se mora
rtvovati brzini i nemaru. Pisau nedoteranim, krivim, sitnim rukopisom,
produujui donji deo slova u i dugakom crticom precrtavajui slovo t.
Datum e biti samo utorak 17, a zatim e doi znak pitanja. Samo moram tako
da izvedem stvar kako bi ona stekla utisak da iako on pie ovako na brzu ruku,
nadvoje-natroje (jer to ne inim ja), da postoji izvestan suptilan nagovetaj

prisnosti i potovanja. Moram napraviti aluziju na razgovore koje smo zajedno

vodili - moram da oivim neki prizor koga se oboje seamo. Ali ona mora i da
oseti (ovo je vrlo vano) da ja skaem sa jedne stvari na drugu sa najveom
moguom lakoom na svetu. Prei u sa opela oveku koji se udavio (imam
gotovu reenicu za taj sluaj) na opisivanje ge Mofet i njenih uzreica (uneo
sam ih u svoju belenicu), zatim na neka razmiljanja, oito sluajna, ali puna
dubine (duboka se kritika esto pie sluajno) o nekoj knjizi koju itam, o nekoj
nekonvencionalnoj knjizi. elim da ona kae, dok etka svoju kosu, ili gasi
sveu, Gde li sam to i to proitala? Pa da, u Bernardovom pismu. Potreban mi
je nagao, vreo, kao saliven efekat, da mi se reenica vee za reenicu kao tok
lave. Na koga to mislim? Na Bajrona, razume se. U izvesnom smislu i sam
liim na Bajrona. Moda e mi koji Bajronov stih pomoi da uem u timung.
Da proitam neku stranicu. Ovo je dosadno; a ovo skrpareno. Ovo suvie
konvencionalno. Sada ve poinjem da se uigravam. Ritam koji sam toliko
traio zvoni mi u uima (ritam je glavna stvar u literaturi). A sada u bez
oklevanja poeti po samom gibanju takta...
Ali stvar nije uspela, izdao me je polet. Nije mi polo za rukom da se
dovoljno zagrejem kako bih sproveo svoju metamorfozu. Moje pravo Ja
razdvaja se od mog fiktivnog Ja. Ako pokuam da preradim to pismo, ona e
rei, Bernard zauzima pozu literata; Bernard misli na svog biografa (to je
istina). Ne, napisau ovo pismo sutra, odmah posle doruka.
A sada hou malo da sanjarim. Pretpostavimo da sam pozvan na
nekoliko dana u Restover, Kraljev Loton, koji se nalazi tri milje udaljen od
stanice Langli. Stiem u sumrak. U dvoritu ove oronule, ali ugledne kue
unjaju se tri dugonoga psa. Nailazim na izbledele tepihe u holu; neki gospodin
u vojnoj uniformi pui na lulu i krupnim koracima prelazi preko terase. Vlada
atmosfera propalog gospodstva i vojnike tradicije. Na pisaem stolu neko
kopito, trofej lovca - moda kopito omiljenog konja. Da li jaete? Da
gospodine, oboavam jahanje. Moja nas erka oekuje u salonu. Srce mi

udara o rebra. Ona stoji pored niskog stola; tek to se vratila iz lova; vae
sendvi kao kakav mangup. Napravio sam vrlo dobar utisak na pukovnika.
Nisam previe pametan, misli on; a nisam ni suvie sirov. I umem da igram
bilijara. Zatim se pojavljuje simpatina sobarica koja je provela trideset godina
u ovoj porodici. Na tanjirima se nalaze are orijentalnih ptica dugih repova.
Iznad kamina visi portret gospoe majke obuene u muslin. U stanju sam da sa
izvanrednom lakoom opiem ovaj ambijent do poslednjeg detalja. Ali da li
sam u stanju i da ga uinim ivim? Da li mogu da uinim da se uje glas ove
devojke, ba onaj ton kojim ona, dok sedimo sami, kae Bernard? I ta
onda?
injenica je da mi je potreban podstrek drugih ljudi. Kad ostanem sam i
nadnesem se nad svoju ugaenu vatru, sklon sam da vidim rupe u sopstvenim
priama. Pravi romansijer, ono savreno jednostavno ljudsko bie, u stanju je
da beskonano mata. On ne pravi sintezu kao to ja to inim. On ne bi nikada
sa toliko oseanja pustoi doiveo sivi pepeo iza reetki bez vatre. Neko slepilo
mi je zasenilo oi. Sve postaje neprobojno. Prestajem da izmiljam.
ekaj da se prisetim, proveo sam manje-vie dobar dan. Kapljica to se
svake veeri obrazuje na krovu ljudske due, zaokrugljena je, arena. Jutro je
bilo lepo; a popodne, popodne sam etao. Volim pogled na crkvene zvonike
preko sivih polja. Volim kada prijatelji razmene brze poglede preko ramena.
Nisam prestajao da reagujem na stvari. Bio sam matovit, suptilan. Posle veere
sam prosto briljirao. Precizno sam formulisao mnoge stvari koje smo maglovito
zapazili o naim zajednikim prijateljima. Lako sam se preobraavao. A sada
dok sedim nad ovom sivom vatrom iz koje tre goli grebeni crnoga uglja, da
postavim sebi ono konano pitanje: koji sam od ovih ljudi JA? To mnogo zavisi
od dekora. Kada kaem sebi Bernarde, ko ulazi? ovek verna srca,
sardonian ovek bez iluzija, ali ne i ogoren. ovek bez odreene starosti ili
poziva. Prosto ja. Ja koje evo uzima ara i pretura po pepelu tako da su kroz
reetku krenuli itavi oblaci. Gospode, govori on sebi posmatrajui pepeo

kako pada, kakav kovitlac!, pa dodaje alobno, ali sa izvesnim prizvukom

utehe, Doi e ga Mofet i sve e to poistiti... ini mi se da u esto u sebi
ponavljati ovu frazu, dok se budem teturao kroz ivot, udarajui glavom o zid
as levo, as desno. Ah, da, doi e ga Mofet i sve e poistiti. Prema tome, u
krevet.
emu razmiljati, ree Nevil, u svetu u kome postoji sadanji
trenutak? Ne treba dati ime nijednoj stvari, da je na taj nain ne bismo
promenili. Neka za jedan trenutak egzistira ova obala, ova lepota, a ja u da s
zagnjurim u uivanje. Sunce ari. Vidim reku. Vidim drvee proarano i
nagoreno jesenjom svetlou sunca. amci plove preko crvene, preko zelene
pozadine. Negde daleko odjeknulo je zvono, ali ne pogrebno. Postoje i zvona
koja oglauju ivot. List pada od radosti. O, zaljubljen sam u ivot! Gle kako
vrba strelja tankim mladicama kroz vazduh. Gle kako kroz njih prolazi amac
pun nemarnih, nesvesnih, robusnih mladia. Sluaju gramofon; jedu voe iz
kesa. Odbacuju kore banana koje zatim kao jegulje tonu u reku. Sve to oni ine
je lepo. Oko njih se nalaze razne boice i jeftini ukrasi; po njihovim sobama se
na sve strane nalaze veslaki trofeji i gravire u boji, ali su oni sve to pretvorili u
lepotu. Njihov brodi prolazi ispod mosta. Pojavljuje se drugi. Zatim jo jedan.
Eno Persivala, sav monolitan, lenjo se zavalio u jastuke i odmara se kao kakav
div. Ne, to samo jedan od njegovih satelita podraava njegov monolitan,
divovski nain odmaranja. On sam je nesvestan njihovih trikova i kada ih
uhvati u njima, dobroudno im da koju uku svojom Sapom. I oni su proli
ispod mosta kroz fontane viseeg drvea, kroz njihovu tananu kiu ute i
modre boje. Povetarac se pokrenuo; zavesa je zadrhtala; vidim kroz lie
ozbiljne, pa ipak veito radosne graevine koje izgledaju porozne, liene teine,
lake, mada od vajkada stoje na toj prastaroj ledini. Evo poinje u meni da se
javlja onaj poznati ritam; rei koje su dosad spavale ustaju, razmahuju svojim
krestama, diu se i padaju, i opet se diu i padaju. Jeste, pesnik sam. Bez
sumnje sam veliki pesnik. Prolaze brodovi i mladii i udaljeno drvee

pljuskovi vodoskoka viseeg drvea. Sve ja to vidim. Sve ja to oseam. U

nadahnuu sam. Oi su mi se napunile suzama. Ali ak i dok to oseam, ibam
svoj zanos da narasta sve vie. On se peni. Postaje izvetaen, neiskren. Rei,
rei, i opet rei; kako samo galopiraju - kako ibaju dugim grivama i
repovima... ali ne znam zbog kakve to slabosti nisam u stanju da se prepustim
njihovim leima; ne umem da poletim na njima izmeu razbeanih ena i
prevrnutih korpi. Postoji u meni neka pukotina - neko sudbonosno oklevanje
koje se, ako ga savladam, pretvara u penu i la. Pa ipak je neverovatno i
pomisliti da neu biti veliki pesnik. ta sam ono pisao sino, ako ne poeziju?
Suvie sam brz, suvie lak? Ne znam. Ponekad ne poznajem sebe, ne znam koju
meru sebi da odredim, kako da se nazovem i kako da grupiem atome koji me
ine ovakvim kakav sam.
Neto me u ovom trenutku naputa; neto izlazi iz mene da sretne
linost koja se pribliava i koja me uverava da je ja poznajem, mada jo ne
vidim ko je to. Kako se ovek udno promeni kada mu se pojavi, ak i na
razdaljinu, prijatelj. Kako nam korisnu uslugu ine prijatelji kada nas vrate u
svet realnosti. Pa ipak, kako je bolno biti opozvan, biti razvoen, oskrnavljen,
izmean, deo neke druge osobe. Dok se on pribliava, postajem ne ja, ve Nevil
pomean sa nekim - s kime to? - s Bernardom? Jeste, to je Bernard i Bernard je
taj kome u postaviti pitanje: Ko sam ja?
Kako udno izgleda vrba kada je gledamo zajedno ree Bernard. Bio
sam Bajron i ovo je drvo bilo Bajronovo drvo to pljuskovima lije suze, to
jadikuje. A sada, dok ga zajedno posmatramo, to isto drvo dobilo je nekako
oeljan izgled, svaka se grana jasno izdvaja, pa u ti zato, podstaknut
jasnoom tvog duha, ispriati ta oseam.
Oseam da se ne slae sa mnom, oseam tvoju odbojnu snagu. Pored
tebe postajem neuredno, impulsivno ljudsko bie ija je takasta marama
zauvek umrljana masnim, ajnim kolaiima. Jeste, u jednoj ruci drim Grejevu
Elegiju; drugom odozdo izvlaim ajni kolai koji je upio sav buter i zalepio

se za dno tanjira. To te vrea; potpuno sam svestan koliko si nezadovoljan sa

mnom. Podstaknut time, a i zato to mi je stalo da povratim tvoje dobro
miljenje, poinjem da ti priam kako sam maloas izvukao Persivala iz
kreveta; opisujem njegove papue, njegov sto, njegu izbrazdanu sveu; njegove
nabusite rei protesta dok sam mu svlaio ebe sa nogu; i kako se za trenutak
previjao kao neki ogroman rv. Sve to opisujem na takav nain da ti, pritisnut
nekom prisnom tugom (jer se izvesna nedokuena senka nadnela nad na
susret), odstupa, smeje se i uiva u meni. Moj arm i lakoreivost, onako
neoekivani i spontani kakvi su, oduevljavaju i mene. Dok reima skidam veo
sa stvari, sam sam iznenaen koliko je neuporedivo vea mo mog zapaanja,
nego to sam u stanju da se izrazim. to vie govorim, u mom mozgu izbija sve
vie slika. I kaem sebi, to je ono ta ti je potrebno; ali zato onda, pitam se,
nisam u stanju da zavrim ono pismo? Moja je soba veito preplavljena
nedovrenim pismima. Kad god se naem pored tebe, pomislim da spadam
meu najdarovitije ljude koje poznajem. Ispuni me mladalaka razdraganost,
oseanje sopstvene moi i predoseaj onoga to e doi. Vidim sebe nevetog,
ali strasnog, kako zujim oko cvea, kako amorim niz skerletne aice, tako da
plavi levkovi krunica odzvanjaju od mog fantastinog brujanja. Pored tebe
poverujem da u bogato uivati u svojoj mladosti. I u Londonu. I u slobodi. Ali
polako. Vie me ne slua. Daje oduka nekom protestu, dok na neizrecivo
poznati nain prevlai rukom preko kolena. Na osnovu takvih znakova
postavljamo dijagnoze bolesti svojih prijatelja. Nemoj me u svojoj bujnosti i
izobilju, ini mi se da kae, zaobii. Zaustavi se, kae ti. Upitaj me zbog
ega patim.
Onda mi dozvoli da te kreiram. (To isto si ti za mene ve uinio.) Lei
na ovoj vreloj obali, ovog ljupkog, ovog tihog, svetlog oktobarskog dana to
trne i posmatra kako amac za amcem plovi kroz oeljane mladice vrba. I
eli da bude pesnik; i eli da bude ljubavnik. Ali briljantna jasnoa tvoje
inteligencije i nepotedna estitost tvog intelekta zaustave te na pola puta. (Ove

latinske rei dugujem tebi; zbog takvih tvojih osobina uzmiem pomalo
nelagodno i sagledavam pobledele zakrpe i istanjene niti u vlastitom aparatu.)
Ne podaje se nikakvim mistifikacijama. Ne zavija se u maglu ni ruiastih, ni
zlatnih oblaka
Da li sam u pravu? Da li sam pravilno proitao blagi pokret tvoje leve
ruke? Ako jesam, daj mi svoje pesme; predaj mi tabake koje si sino ispisao u
takvom aru nadahnua, da se sada osea pomalo bojaljiv. Jer ti nema
poverenja u nadahnue, ni svoje, ni moje. Hajde da zajedno proetamo preko
mosta, ispod brestovog drvea do moje sobe gde se moemo, zakljuavi vrata
za sobom i navukavi crvene zavese od sera, izolovati od glasova, mirisa, drai
lipe i drugih oblika ivota to odvlae panju: ovih bezazornih prodavaica to
tako prezrivo cupkaju, ovih pretovarenih starica to iznemogle posru, nejasnih
obrisa neke neodreene siluete to se gubi (da to nije Dini, mogla bi biti i
Suzana, ili da se to nije Roda izgubila niz aveniju?). Opet, na osnovu lakog
trzaja na tvom licu pogaam ta sada osea: izmakao sam ti, ne prestajem da
zujim kao itav roj pela i da beskrajno lutam, bez imalo one tvoje moi da se
nepokolebljivo usredsredi na jedan jedini predmet. Ali vratiu ti se.
Pred ovakvim graevinama, ree Nevil, ne mogu da podnesem
postojanje prodavaica. Razdrauje me njihovo kikotanje, njihovo brbljanje,
naruava mi tiinu i podstie me u trenucima najistije egzaltacije da se setim
ljudske niskosti.
Ali evo nas opet na naoj teritoriji posle kratke etnje u kojoj smo
nailazili na bicikle i miris lipe i siluete to nestaju niz ulice pune neizvesnosti.
Ovde smo mi gospodari mira i reda; naslednici ponosite tradicije. Svetiljke
poinju da urezuju uske proreze preko skvera. Izmaglica sa reke popunjava ove
starinske prostore i lako prijanja uz osedelo kamenje. Debeo sloj lia pokrio je
seoske sokake, dok ovce kalju po vlanim poljima. Dotle smo im ovde u tvojoj
sobi nali skrovite. Razgovaramo toplo. A vatra se as razgori as jenjava; od
njenog plamena zabljeti poneka kvaka.

itao si Bajrona. Obeleavao si pasuse koji ti se ine da se slau sa

tvojim karakterom. Nailazim na znakove pored svih onih reenica koje izgleda
da izraavaju sardoninu, ali strasnu prirodu; onu estinu sa kojom noni leptir
nalee na tvrdo staklo. Dok si ovo mesto podvlaio olovkom mislio si: I ja na
isti nain bacam svoj kaput. I ja se ovako smejem sudbini u brk. Meutim
Bajron nikada nije pravio aj onako kako ga ti pravi: napuni ajnik tako da se
voda izlije kada ga poklopi. Po stolu se prosula mrka barica - razlila se meu
tvojim knjigama i hartijama. Brie je nezgrapno maramicom. Zatim gura
maramicu natrag u dep - to nije bajronski gest, ve tvoj; on je suta slika tebe,
tako da ako te se kroz dvadeset godina budem seti, (oboje emo tada biti slavni,
nastrani i kostoboljni), setiu se i ove scene; a ako tada bude mrtav, zaplakau
se. Do nedavno si se ponaao kao mladi junak iz Tolstojevih romana, sada igra
ulogu Bajrona; moda e se uskoro odueviti nekim Mereditovim junakom;
zatim e putovati u Pariz za vreme uskrnjeg raspusta i vratie se sa crnom
kravatom, preobraen u nekog odvratnog Francuza za koga jo niko nije uo.
Tada u te otpisati kao prijatelja.
Ja sam celovita linost - prosto ja. Ne oliavam Katula koga oboavam.
Spadam meu najvrednije studente, u svako doba mi se pri ruci nalaze renik i
belenica u koju unosim neobine upotrebe participa prolog. Ali ovek ne
moe provesti ceo ivot u tome to e noem grebati starinske natpise u
kamenu. Hou li ja uvek ovako preko celog prozora navlaiti crvenu zavesu od
sera i hou li uvek videti svoju knjigu bledu pod lampom, kako lei kao komad
mermera? Kakav bi to slavan ivot bio posvetiti se savrenstvu: pratiti krivulju
reenice ma kuda vodila, u pustinju, pod naslage peska, ne vodei rauna o
zamkama, o mamcima; biti uvek siromaan i upav; biti smean na Pikadiliju.
Ali suvie sam bojaljiv da zavrim reenicu kako treba. Govorim brzo
dok koraam gore, dole, da bih prikrio uzbuenje. Mrzim tvoje masne
maramice - izmazae svoj primerak Don uana. Ne slua me. Frazira o
Bajronu. I dok ti razmahuje ogrtaem, i tapom, ja pokuavam da iskaem

tajnu koju jo nikom nisam otkrio: ja te molim (koristim trenutak dok stojim
okrenut leima prema tebi) da primi moj ivot u svoje ruke i da mi kae da li
mi je sueno da celog ivota izazivam odbijanje kod onih koje volim?
Stojim okrenut leima prema tebi, ne dri me mesto. Ali ne, ruke su mi
evo savreno mirne. U stvari razmakao sam knjige na polici i tu stavljam Don
uana; evo. Vie bih voleo da budem voljen, vie bih voleo da budem slavan,
nego li da na pesku gradim savrenstvo. Ali, da li mi je ipak sueno da
izazivam gaenje? Da li sam pesnik? Evo dri! Nabrekla elja iza mojih usana,
hladna kao olovo, okrutna kao kurum, kao metak koji sam nanianio na
prodavaice, na ene, na pretencioznost, na sve to je vulgarno u ivotu (zato
to ga volim) pucaju na tebe dok bacam - hvataj je - svoju pesmu.
Izleteo je iz sobe kao strela, ree Bernard. Ostavio mi je svoju pesmu.
O drago Prijateljstvo, i ja u presovati cvee izmeu stranica ekspirovih
soneta! O drago Prijateljstvo, kako su prodorne tvoje strele - zasule su mi telo.
Pogledao me je, okrenuo se licem prema meni; pruio mi je svoju pesmu. Sve
su se magle skotrljale niz krov moga bia. Poverenje koje mi je ukazao neu
zaboraviti do dana svoje smrti. Kao kakav dugi talas, kao val mone vode,
preplavilo me je oseanje pustoi koje je izazvalo njegovo prisustvo i razotkrilo
me, razgolitilo ljunak na obali moje due. Bilo je to poniavajue; oseao sam
se kao sitan kamiak na nekoj obali. Ni na ta ljudsko nisam vie liio: Nisi
Bajron, ve samo TI. Ba udno oseanje, kada nas neko drugi svede u granice
jednog jedinog bia.
Kako je udno osetiti kako nit, koju smo sami ispreli, prua svoj tanani
konac preko maglovitih prostora spoljnjega sveta. Otiao je; stojim tu i drim u
ruci njegovu pesmu. Izmeu nas nije prekinuta nit. Ali gle, kako je sada
prijatno, kako je ohrabrujue ne oseati vie teinu onog stranog prisustva, biti
svestan da su se ugasile, zakrilile one ispitivake oi. Koliko sam zahvalan to
mogu da navuem alone i da zabranim da ma ko ue; to mogu da osetim kako
mi se iz mranih uglova gde su potraili utoite, vraaju moji odrpani znanci

koje je on svojom superiornom snagom oterao da se skriju. Oni podrugljivi,

posmatraki duhovi koji su ak i u trenucima krize i ranjavanja bdeli nada
mnom, u jatima su se opet vratili kui. Zahvaljujui njima ja sam Bernard; ja
sam Bajron; ja sam i ovo i ono i jo neto tree. Oni zgunjavaju zrak i
obogauju me kao i nekada svojom grotesknou, svojim komentarima,
bacajui senku na tananu jednostavnost mojih trenutnih oseanja. Jer ja sam
mnogo sloenija linost nego to to Nevil misli. Nismo mi tako jednostavni
kako bi to odgovaralo potrebama naih prijatelja. Pa ipak je ljubav
jednostavna.
Vratili su se opet moji ukuani, moji znanci. I sada je zaceljena rana,
ona rupa u mom oklopu koju mi je zadao Nevil svojim zauujue tananim
rapirom. Skoro da su sva moja Ja opet na okupu; gle kako sam praznino
raspoloen, vraam u igru sve to je Nevil prenebregao u meni. Dok gledam
kroz prozor i razmiem zavese, govorim, Ovaj prizor njemu ne bi bio mio, ali
zato mene raduje. (Sluimo se svojim prijateljima da bismo premerili sopstveni
stas.) Obim mog ivota obuhvata ono to Nevil nee nikada dosegnuti. Ulicom
se prolamaju lovake pesme. Proslavljaju neku trku sa psima zearima.
Deaii u kapama, koji se uvek okreu u istom trenutku kada izletnika kola
skrenu za ugao, pljeskaju jedan drugog po ramenu i hvaliu se. A Nevil,
briljivo izbegavajui svaki dodir, lopovski, kao kakav zaverenik, uri natrag u
svoju sobu. Vidim ga kako se skljokao u nisku fotelju i kako posmatra vatru to
je za trenutak dobila arhitektonsku vrstinu. E, kada bi se u ivotu, razmilja on,
mogla nai ovakva stalnost, kada bi ivot mogao da prui ovakav red... jer on
iznad svega eli red i uasava se moje bajronovske razbaruenosti; zato navlai
zavesu i stavlja rezu na vrata. Njegove se oi (jer on je zaljubljen; zlokobna
senka Ljubavi nadnosila se nad naim susretom) pune enjom; pune se
suzama. Zgrabio je ara i jednim udarcem unitio onaj trenutan izgled vrstine
raspaljenog uglja. Sve se menja. I mladost i ljubav. amac je proao ispod
lukova vrbe i sada se nalazi ispod mosta. Persival, Toni i Ari, ili neko drugi,

otii e u Indiju. Vie se neemo videti. I Nevil prua ruku da dohvati svoju
svesku - svoju urednu belenicu zavijenu u areni papir - i grozniavo poinje
da ispisuje duge stihove po uzoru na bilo koga kome se najvie divi u ovom
trenutku.
Meutim ja uivam da dokoliim, da gledam kroz prozor, da sluam.
Evo opet veselog hora hvalisavih deaka. A sada razbijaju porculanske tanjire: i
to spada u konvencionalno izraavanje radosti. Hor kao bujica skae sa kamena
na kamen, svirepo napada staro drvee i u razdraganom zanosu strmoglavce se
baca niz litice. Prevru se; galopiraju; za lovakim psima, za fudbalskim
loptama; veslajui skau gore, dole kao da su vree sa branom. Svaka granica
individualnog je zbrisana: deluju kao jedan ovek. Vihoroviti oktobarski vetar
rasteruje njihovu graju preko dvorita u naizmeninim naletima buke i tiine.
Sad opet razbijaju porculan - to spada u konvencionalno izraavanje radosti.
Neka starica nesigurnog koraka, natovarena torbom, kaska kui ispod
vatrenocrvenih prozora. Kao da se pribojava da se ne srue na nju i ne gurnu je
u jarak. Pa ipak se zaustavlja kao da e da zagreje kvrgave, reumatine ruke na
vatri radosnici to bleska kiom varnica i komadima vetrom razvejane hartije.
Starica se zaustavila pored osvetljenog prozora. Kontrast. To vidim ja, ali ne i
Nevil; to oseam ja, a Nevil ne. Zbog toga e on dostii savrenstvo, a ja u
propasti i ostaviu za sobom samo nesavrene reenice uprljane peskom.
Sada mislim na Luja. Kakvu bi pakosnu, ali pronicljivu primedbu
napravio Luj na ovo jesenje vee to ili, na razbijanje porculana, na ovo
pevanje lovakih pesama, na Nevila, Bajrona i na ivot ovde? Njegove tanke
usne su lako napuene; obrazi su mu bledi; okapava u nekoj kancelariji nad
nekim zamrenim komercijalnim dokumentom. Moj otac, bankar u Brizbejnu
- zato to ga se stideo veito je govorio o njemu. Nije uspeo u ivotu; zbog toga
sedi u nekoj kancelariji, Luj, najbolji ak u koli. U potrazi za kontrastima esto
osetim njegov pogled na nama, njegov podsmeljivi, divljaki pogled koji mi
kae da nas kao kakve bezvredne brojke dodaje nekom ogromnom zbiru koji on

veito proraunava u svojoj kancelariji. Ali jednoga dana, kada bude uzeo
skupoceno pero i zamoio ga u crveno mastilo sabiranje e biti okonano; na
e zbir biti poznat; samo to nee biti dovoljno.
Tras! Tresnuli su stolicom o zid. Neka idu do avola. I moj je sluaj
sumnjiv. Zar se ne podajem bezrazlonim oseanjima? Gle, dok gledam kroz
prozor i bacam cigaretu tako da se graciozno vrti u spirali dok pada na zemlju,
oseam kako Luj posmatra to to radim. I kae, Ovo neto znai, Ali ta?
Stalno prolaze ljudi, ree Luj. Neprestano prolaze pored izloga ovog
restorana. Automobili, selidbena kola, omnibusi; pa opet omnibusi, selidbena
kola, automobili - ne prestaju da prolaze pored izloga. U pozadini vidim radnje
i kue; i sivi toranj gradske crkve. U prvom planu se nalaze staklene police sa
inijama zemiki i sendvia sa unkom. Sve je donekle zamueno parom iz
ajnika. Kiselkast, vodnjikav miris govedine, ovetine, kobasica i krompir pirea
iri se kao vlana mrea razastrta nasred restorana. Naslonio sam knjigu na
bocu vusterskog sosa i trudim se da izgledam kao i ostali.
Ali ne mogu. (Prolaze, prolaze povorkom bez reda.) Ne mogu ni da
itam svoju knjigu, niti pribrano da naruim jednu porciju govedine.
Ponavljam, Englez sam kao i svi Englezi; inovnik sam kao i svi inovnici, pa
ipak bacam pogled na oveuljke za susednim stolom, ne bih li se uverio da
radim ono to i oni rade. Gipkih lica, zborane koe to se stalno trza zbog
mnogostrukosti njihovih bezbrojnih reagovanja, snalaljivi kao majmuni, ve
namazani svim moguim mastima, uz odgovarajue gestove raspravljaju o
prodaji jednog klavira. Zakrio je prolaz u holu; zato bi ga on prodao za deset
funti. Ljudi prolaze i dalje; prolaze pored tornjeva crkve i inija sa sendviima
od unke. Tok mojih misli se neprestano koleba, kida i jenjava zbog ovog
nereda. Zbog toga i ne mogu na miru da veeram. Traim deset funti. Kutija je
ba lepa, ali ta vredi kad je zakrila hol. Rone i gnjuraju se kao severni ronac
ije je perje postalo klizavo od ulja. Svako odstupanje od njihovih normi je
uzaludno. Takvi su malograani, takvi su proseni ljudi. U meuvremenu eiri

se skidaju i opet stavljaju na glave; vrata se bez prestanka otvaraju i zatvaraju.

Imam utisak da nered svuda vlada, oseam se potiten, oajan. Ako je to ivot,
ne vredi ga iveti. Pa ipak, ak i ja oseam ritam ovog restorana. Podsea me na
takt valcera, na ono beskrajno gibanje i kruenje. Kelnerice drei posluavnike
u ravnotei, ulaze i izlaze, vrte se sve u krug i slue tanjire sa povrem, kompot
od kajsija i vanil-krem, u pravo vreme i pravoj muteriji. A proseni ljudi, poto
su uskladili kelneriin ritam sa svojim ritmom (Traim deset funti; jer je
zakrio hol) uzimaju svoje povre, kompot od kajsija i vanil-krem. Ali gde se
nalazi prekid u ovom kontinuitetu? Gde je pukotina kroz koju se vidi poraz?
Krug je neprekinut; sklad je potpun. Ovo se ja nalazim u centru ritma, kod same
glavne opruge i posmatram ritmino talasanje, gore, dole; gore, dole. Samo ja
nisam ukljuen u taj ritam. Ako progovorim, trudei se da podraavam njihov
akcenat, oni naulje ui i ekaju da kaem jo neto kako bi mogli da mi odrede
poreklo - nisu sigurni da li sam Kanaanin ili Australijanac. Ja koji iznad svega
eznem da me neko sa ljubavlju uzme u zagrljaj, ja sam stranac i tuinac. Ja
koji elim da osetim kako mi se nad glavom sklapa zatitniki talas obinog
ivota, uglom oka nasluujem neki daleki horizont; svestan sam eira to lete
gore, dole bez ikakvog reda. Meni je upuena alba neke nesrene due lutalice
(jedna ena ravih zuba okleva pred tezgom), Vrati nas stadu, nas to
prolazimo odbaeni i posremo pored izloga u kojima se na najistaknutijem
mestu nalaze inije sendvia sa unkom. Hou: vratiu te u red, na tvoje
mesto.
Nastavljam da itam knjigu koju sam naslonio na bocu vusterskog sosa.
Ova knjiga sadri nekoliko prstenova koje je iskovao veliki majstor, nekoliko
savrenih zakljuaka, samo par rei, ali veliku poeziju. Svi, svi je vi redom
prezirete. Zaboravili ste ta je rekao ovaj mrtvi pesnik. A ja vam ne mogu
preneti njegovu re da vas oine svojom monom snagom i da vam jednom
zauvek pokae koliko je va ivot besmislen i njegov ritam jeftin i vulgaran; i
na taj nain vas probudi iz one poniavajue umalosti zbog koje posenilite ak

i u mladosti, ako niste svesni besmislenosti svog ivota. Moj ivotni zadatak e
biti da prevedem ovu pesmu tako da postane razumljiva za vas. Ja, Platonov i
Verilijev drug, zakucau na vrata od vlaknaste hrastovine. Prepreiu vam put
ovim orujem salivenim od prekaljenog elika. Neu da se potinim ovoj
besciljnoj paradi polucilindara i hamburkih eira i svim i svakojakim perjem
napirlitanim ukrasima na glavama ena. (Suzana, koju cenim, nosila bi leti
obian slamni eir.) Svu kripu i svu paru to klizi raznolikim kapljicama niz
okna; zaustavljanje i polazak autobusa uz trzaj; oklevanje pred tezgama; rei to
se tromo vuku bez ljudskog smisla, sve u vas dovesti u red.
Moje korenje prodire kroz ile olova i srebra, kroz mokru, movarnu
zemlju iz koje se isparavaju vonjevi, do vora hrastovih ila isprepletenih u
centru. Zapeaen i slep, uima zemljom zapuenim, ipak sam uo huk ratova; i
pesmu slavuja i osetio bat mnogih ljudskih hordi to su kao stada lutale u
potrazi za civilizacijom, kao kad jata ptica selica krenu za letom; video sam
ene kako nose crvene amfore na obali Nila. U jednom vrtu probudio sam se od
udarca na potiljku, od vrelog poljupca, Dininog poljupca; seam se svega toga
kao to se ovek sea zbrkanih povika i crvenih i crnih vatrenih strela i stubova
to se survavaju od nekog nonog poara. Veito spavam i budim se. as
zaspim, as se probudim. Vidim svetlucavi ajnik; staklene posude pune
bledoutih sendvia; ljude okruglih kaputa kako ue na visokim stolicama
pred tezgom; a iza njih, venost. To je peat koji je u moje drhtavo meso
uarenim gvoem utisnuo delat pod maskom. Vidim ovaj restoran kako se
odraava preko zbijenog jata arenoperih lepravih ptica prolosti. Otuda su mi
usne stisnute i otuda bolesniko bledilo; onaj odvratan i neprivlaan izraz kad
pokaem lice mrnje i gorine Bernardu ili Nevilu koji etaju pored stabala tise;
koji nasleuju stare fotelje i dobro navlae zavese da bi im svetlost lampe
padala na knjige.
Suzanu, nju potujem; zato to sedi i ije. ije pri blagoj svetlosti lampe
u kui oko ijih samih prozora uzdie ito; kad se setim Suzane, oseam se

siguran. Jer ja sam najslabiji, najmlai od sviju njih. Ja sam dete zagledano u
svoje noge i potoie to ih struja stvara po ljunku. Gle pua, radosno
uzviknem; gle lista. Uivam u puevima; uivam u liu. Veito sam najmlai,
najneviniji, najpoverljiviji. Svi ste vi ostali zatieni. Samo sam ja go. Kada se
kelnerica sa pletenicama zaustavi pored vas, bez ustezanja vam prui kompot
od kajsija i vanil-krem, kao sestra. Vi ste njena braa. Ali kada ja ustanem,
poto stresem mrvice sa prsluka, ja poturim suvie veliku napojnicu, ceo iling,
ispod ivice tanjira, kako ga ona ne bi nala pre nego to odem i kako me njen
prezrivi smeh kada ga bude uzela u ruke ne bi stigao pre nego to proem kroz
pokretna vrata.
Vetar je podigao zavesu, ree Suzana, i sada se jasno vide bokali,
lavori, podmetai i otrcana fotelja sa rupom. Tapet na zidu je kao i obino
proaran starim izbledelim manama. Uutao se hor ptica, samo se jedna uje
pored samog prozora spavae sobe. Navui u arape, tiho u proi pored vrata
spavae sobe, pa u sii dole u kuhinju, zatim napolje preko vrta, pa u pored
staklene bate izai u polje. Jo uvek je rano jutro. Izmaglica pokriva movaru.
Dan je hladan i krut kao pamuni pokrov. Ali e popustiti; otoplie. U ovaj as,
ovaj uvek rani jutarnji as, ini mi se da smo jedno polje i ja, itnica i ja,
drvee i ja; sve je moje: moja su ova jata ptica i ovaj mladi zec to je skoio
tano u trenutku kada sam htela da ga zgazim. Moja je i ova aplja to tromo
iri dugaka krila; i krava to preiva i mljeska idui nogu pred nogu; i divlja
lasta to se ustremljuje; i blaga crvena boja na nebu, i ona zelena to se javi kad
crvena izbledi; tiina i zvono; glas oveka koji tera teglee konje iz polja - sve
je to moje.
Nita ne moe da me odvoji, da me otcepi od svega toga. Poslali su me
u kolu; poslali su me u vajcarsku da dovrim svoje obrazovanje. Mrzim
linoleum; mrzim jele i planine. Hou najzad da se bacim na ovu ravnu zemlju
ispod bledoga neba preko kojeg lagano koraaju oblaci. Kola to dolaze putem
postepeno bivaju sve vea. Ovce se pribijaju jedna uz drugu nasred polja. Ptice

se okupljaju nasred puta - nee morati jo da polete. uma se pui. Reska zora
je naputa. Evo, dan se prenuo. B se vraaju u ivot. Dan mae utom
maramom svih svojih ita. Zemlja stoji teka poda mnom.
Ali ko sam ja, ja to se naslanjam na kapiju i posmatram svog ptiara
kako njuka u krug? Ponekad pomislim (jo nisam napunila dvadeset godina)
da nisam devojka, ve svetlost to pada na evo ovu kapiju, na ovu zemlju. Ja
sam godinja doba. Uini mi se ponekad da sam mesec januar, maj, novembar;
samo blato, magla, zora. Nita ne moe da me pomeri s mesta, da me ispluta na
povrinu, niti da me pomea sa drugim ljudima. Pa ipak, sada dok stojm
naslonjena na ovu kapiju tako da mi se utisnula u ruku, oseam teinu koja mi
je narasla pod slabinom. Neto mi je naraslo pod slabinom za vreme boravka u
pansionatu, ili u vajcarskoj; neto tvrdo. Ne radi se ni o uzdasima, ni o smehu,
ni o gipkim i ingenioznim reenicama; ni o Rodinim udnim raspoloenjima
kada gleda nekako pored nas, preko naih ramena; niti o Dininim piruetama
koje izvodi celim telom. Ono to ja imam da dam je okrutno. Ne umem lagano
da plovim po povrini i da optim sa svetom. Vie volim razrogaen izraz
pastira kada ih sretnem na drumu; i razrogaen izraz ciganki pored kola u jarku
dok doje decu kao to u ih i ja dojiti. Jer e uskoro, u podne vreloga dana kada
pele zazuje oko zdravca, doi moj dragan. Stojae u senci kedrovog drveta. Na
njegovu jednu re odgovoriu svojom jednom rei. Dau njemu ono to je
naraslo u meni. Imau dece; imau slukinje u keceljama; momke sa dvokrakim
vilama; kuhinju u koju e se u korpama donositi obolela jagnjad da se ogreju, u
kojoj e visiti unke i svetlucati crni luk. Biu kao i moja majka utljiva, nosiu
plavu kecelju i zakljuavau ormane.
Oseam glad. Pozvau svog ptiara. Zamiljam korice hleba i buter i
bele tanjire u sunanoj sobi. Vratiu se preko polja. Koraau ovom
zatravljenom stazom krupnim, snanim, ravnomernim koracima, as u skrenuti
da zaobiem baricu, as lako podskoiti pred kakvom dombom. Biseri vode
obrazuju mi se na gruboj suknji; cipele mi postaju gipke i tamne u boji. Dan je

izgubio onu krutou; seni se sivilom, zelenilom i mrkim tonovima. Ptice se

vie ne sputaju na drum.
Vraam se kao to se vraa neka maka, ili lisica, krzna posivelog od
inja i apa otvrdlih od grube zemlje. Gazim preko kupusa ije lie cijue i
kapljice soka prte. Sedim i ekam da ujem korake svog oca kad stane da vue
noge hodnikom cupkajui neku travku meu prstima. Nalivam olju za oljom,
dok se nerascvetalo cvee dri pravo na stolu meu inijama sa demom,
veknama hleba i buterom. Svi utimo.
Zatim prilazim kredencu i uzimam vlane kese finog suvog groa;
sputam teko brano na uredno oriban kuhinjski sto. Mesim; razvlaim;
rasteem, gnjeei rukama toplu unutranjost testa. Hladna voda mi lepezasto
curi izmeu prstiju. Vatra bukti, muve zuje u krug. Sve moje vrste suvog
groa i pirina, srebrne kese, plave kese, sve je to opet zakljuano u kredencu.
Meso je stavljeno u penicu; hleb podie svoje meko kube pod istom
salvetom. Popodne je; izala sam u etnju du reke. itav svet se plodi. Insekti
lete od travke do travke. Cvee je otealo od polena. Labudovi su zaplovili
strujom, dre se reda. Oblaci, sada ve topli, proarani pegama sunca, klize
iznad brda ostavljajui za sobom zlato u vodi i zlato po vratovima labudova.
Gazei nogu pred nogu, krave idu i vau preko polja. Pipam po travi traei
peurku belog kubeta; zalamam joj stabljiku i berem purpurni kaun to raste
pored nje, pa polaem kaun pored peurke oko ijeg se korena nahvatala
zemlja i kreem kui da skuvam aj ocu i posluim mu ga pored tek zarudelih
rua na stolu.
Evo, vee se sputa i sijalice se pale. A kada se vee spusti i sijalice
upale uta se vatra razgori u brljanu. Sedim za stolom i ijem. Mislim na
Dini, na Rodu i ujem tandrkanje tokova po ploniku, to se seoski konj i
vuku kui; ujem vozila na drumu i huk veernjeg vetra. Posmatram uzdrhtalo
lie u mranom vrtu i mislim, Oni tamo u Londonu sada pleu. Dini ljubi
Luja.

Kako je udno, ree Dini, to ljudi moraju da spavaju, to ljudi

moraju da gase sijalice i da se penju u svoje spavae sobe. Skinuli su odela,
obukli su bele spavaice. Nijedna sijalica ne gori u susednim kuama. Na nebu
se ocrtavaju linije dimnjaka; par ulinih sijalica gori tuno kao to gore
svetiljke koje nikom nisu potrebne. Jedina ljudska bia to promiu ulicama, to
je sirotinja uurbanih koraka. Nema vie one uline gungule; dan je zavren.
Nekoliko policajaca stoji po uglovima. No tek poinje. Oseam da sva sijam u
mraku. Kolena su mi pokrivena svilom. Svilene mi se noge glatko taru jedna o
drugu. Kamenje u ogrlici lei mi hladno oko vrata. Noge me peku u cipelama.
Sedim pravo kao strela da mi kosa ne dodiruje naslon sedita. Obuena sam
sveano, spremna sam. Ovo je trenutak iekivanja, mrani trenutak. Muziari
su podigli svoja gudala.
Automobil je smanjio brzinu, zaustavio se. Osvetljen je jedan kai
plonika. Vrata se otvaraju i zatvaraju. Gosti stiu; ute; ure u kuu. uje se
itavi um kaputa koji se skidaju u predsoblju. To je uvod, to je poetak.
Bacam pogled, virim, puderiem se. Sve je u najboljem redu. Kosa mi je
besprekorno oeljana. Usne su jasno crvene. Spremna sam da se pridruim
ovim mukarcima i enama to se penju uz stepenice, mojim parnjacima.
Prolazim pored njih, izloena njihovim pogledima, kao i oni mojim.
Razmenjujemo poglede brze kao munja, ali se ne smeimo, niti pokazujemo da
smo se prepoznali. Umesto nas opte naa tela. To je moj ivotni poziv. To je
moj svet. Sve je unapred odlueno i spremno; posluga koja stoji na razmacima
izgovara moje ime, moje deviansko, nepoznato ime i baca ga ispred mene.
Ulazim.
U praznim sobama koje nas oekuju nalaze se pozlaene stolice i cvee
smirenije, dostojanstvenije od obinog cvea: ono prostire svoje zelene, svoje
bele povrine po zidu. Na jednom stoiu stoji ukoriena knjiga. To je ono o
emu sam sanjala; to je ono to sam predviala. Ovo je moj svet. Koraam
prirodno po debelim tepisima. Lako klizim preko jako uglaanih podova,

poinjem da se rastvaram u ovoj blistavo osvetljenoj dvorani punoj parfema,

kao to paprat rastvara svoje zavijeno lie. Zaustavljam se. Odmeravam
prisutan svet. Posmatram grupe nepoznatih ljudi. Izmeu ena odevenih u
blistavo zeleno, u ruiasto, u biserno sivo stoje uspravno tela mukaraca. Oni
su obueni u crno i belo; ispod odela im se ocrtavaju useene brazde miia.
Ponovo vidim svoj lik sa prozora voza to ide kroz tunel. Crno-bele figure
nepoznatih mukaraca pogledaju me im se nagnem prema njima: ako se ja
okrenem da pogledam neku sliku i oni se okrenu. Ruke im polete do kravata.
Dotiu se svojih prsluka, maramica. Vrlo su mladi. Stalo im je da naprave
dobar utisak. Oseam, hiljadu se mogunosti prenulo u meni. Naizmenino sam
koketna, vesela, malaksala, melanholina. Ukorenjena sam, pa ipak teem. Sva
kao pozlaena poteem na ovu stranu i kaem ovom mukarcu: Priblii mi se.
Sva namrekana okrenem se na onu stranu i kaem onom mukarcu: Ne
prilazi. Mladi naslonjen na vitrinu pomakao se. Pribliava mi se. Kree se
prema meni. To je najuzbudljiviji trenutak koji sam ikada doivela. Sva
treperim. Poigravam kao sitni talasi. Povijam se kao biljka u reci ovamoonamo, pa ipak sam pustila koren, tako da on moe da mi pristupi. Priblii mi
se, kaem, priblii. Bled, tamnokos, mladi koji dolazi setan je, romantian.
A ja sam koketna, lakoreiva i kapriciozna ba zato to je on setan, romantian.
Evo ga! stoji uz mene.
I odjednom, uz laki trzaj, kao kad se kamiak odlomi od stene,
pokreem se: padam sa njim; preputam se da me nosi. Predajemo se ovoj tihoj
poplavi. Njiemo se po taktu lagane muzike, struja igre se razbija o stene: stvara
vrtloge, povija se. Nai skladni pokreti slivaju se u jednu veliku aru igre; ona
nas objedinjuje; nismo u stanju da izaemo iz njenih vijugavih i neodlunih i
naglih i savreno obuhvatnih zidova. Naa su tela (njegovo vrsto, moje teno)
pritisnuta jedno uz drugo u utrobi tela ove muzike; njen takt nas sjedinjuje; da
se zatim izdui u glatke, vijugave nabore i do besvesti stane da se provlai
izmeu nas. Odjednom, muzika prestaje. Krv mi i dalje struji naglo, ali mi je

telo nepomino. Soba mi se vrti u glavi. Stalo je.

Hodi ovamo da pijanim koracima stignemo do pozlaenih stolica. Naa
tela imaju veu mo nad nama nego to sam mislila. Oamuenija sam nego to
sam pretpostavljala. Ne marim ni za ta na svetu. Ne marim ni za kog sem za
ovog oveka ije ime ne znam. Zar nas nije lepo gledati, mesee? Zar nismo
ljupki dok sedimo ovde, ja u satenu, on u crno-belom? Moji parnjaci mogu me
gledati sada. Mukarci i ene, vraam vam pogled pravo u oi. I ja sam jedna
od vas. To je moj svet. Uzimam ovu tankonogu au, srknula sam. Vino ima
otar, opor ukus. Ne mogu, a da se malo ne namrtim dok pijem. Parfemi i
cvee, blistavo osvetljenje i toplota ovde su preieni u vatrenu utu tenost.
Neto suvo, krupnooko, tano iza mojih lopatinih kostiju tiho se smeta,
postepeno se uljuljkuje u san. Tonem u zanos, spao je sa mene teret. Otvara se
brana u dnu mog grla. Rei se gomilaju, jate i koprcaju jedna preko druge. Nije
vano kakav smisao nose. Taru se jedna o drugu i penju na ramena jedna
drugoj. Pojedinane i usamljene se sparuju, kresnu i postaju mnoge. Nije vano
ta govorim. Nakostreena kao ustreptala ptica, jedna reenica prelazi preko
praznog prostora koji nas razdvaja. Spustila se na njegove usne. Opet punim
svoju au. Pijem. Nestaju velovi izmeu nas. Dozvoljeno mi je da stupim u
toplinu i intimnost jedne druge due. Nalazimo se zajedno negde, visoko gore,
na nekoj alpskoj stazi. On stoji setan na ivici puta. Saginjem se. Berem plavi
cvet i zadevam ga u rupicu njegovog kaputa, stojei na vrhovima prstiju da bih
ga domaila. Jeste. Doao je trenutak mog zanosa. A sad je ve nestao.
Osvajaju nas mlakost i ravnodunost. Ljudi nas u prolazu guraju.
Prestali smo da oseamo svoja tela koja se dodiruju pod stolom. Dopadaju mi
se i svetlokosi mukarci plavih oiju. Vrata se otvaraju. Vrata se neprestano
otvaraju. Pada mi na pamet, kada se budu sledei put otvorila, itav e se moj
ivot moda izmeniti. Ko to dolazi? Samo sluga, donosi ae. A ovo je neki
stari gospodin - pred njim treba da se ponaam kao dete. Zatim se pojavljuje
neka velika dama - pred kojom moram da se pretvaram. Ulaze devojke mojih

godina, moje uvaene suparnice sa kojima u ukrstiti maeve. Jer one su moje
parnjakinje. I ja pripadam njihovom svetu. U njemu je moj rizik i moja
pustolovina. Vrata se otvaraju. O doi, kaem ovom mladiu i od glave do
pete podrhtavam zlatno. Doi, i, evo, ide prema meni.
Pratiu ih diskretno, ree Roda, kao da sam u njima nekog
prepoznala. Mada u stvari nikoga ne poznajem. Sasvim malo u razmai zavesu
da pogledam mesec. Lahori zaborava e stiati moj nemir. Vrata se otvaraju;
tigar je skoio. Vrata se otvaraju; Strah je jurnuo unutra; Strah za Strahom me
proganja. Hou kriom da posetim blago koje sam sklonila. Sa one druge strane
sveta prostiru se jezera u kojima se ogledaju mermerni stubovi. Lasta umae
krilo u tamnu vodu jezera. A ovde se vrata otvaraju i ljudi dolaze; prilaze mi.
Lano se osmehuju da bi prikrili svoju svirepost, svoju ravnodunost; epali su
me. Lasta zamae svoja krila; mesec putuje sam kroz plava mora. Moram
pruiti ruku; moram odgovoriti na pozdrav. Ali kakav odgovor da dam?
Odgurnula sam, osuena sam da sagorim od vatre u ovom nezgrapnom, u ovom
ravo skrojenom telu, da me pogaaj strele ravnodunosti tog oveka i strele
njegovog prezira, ja koja eznem za mermernim stubovima i jezerima sa one
druge strane sveta gde lasta umae svoja krila.
No se otkotrljala malo dalje nad dimnjacima. Kroz prozor, preko
njegovog ramena vidim maku; neku maku koja se ne da zbuniti, koja se nije
udavila u svetlosti, niti se uhvatila u zamci svile, koja moe kad joj se hoe da
zastane, da se protegne, pa opet da nastavi put. Mrzim redom sve detalje iz
linog ivota. Ali samo ovde kao ukopana, moram da sluam. Ogroman teret
lei na meni. Ne mogu da se pokrenem, a da ne pomerim teinu vekova.
Probada me milion strela. Probada me prezir i podsmeh. Ja koja bih smela da se
isprsim pred burom i vesela srca da dozvolim gradu da me ugui, mene su ovde
vezali za sramni stub. Tigar skae. Jezici me svojim bievima ibaju. Razigrani,
neumorni drhte nad mojim telom. Moram da ih zavaravam i da se laima
branim od njih. Da li postoji neka amajlija protiv ovog poraza? Koje lice da

pozovem da ostane hladno pred ovom vrelinom? Mislim na ona imena sa

kofera; mislim na nae majke ija prostrana krila pokrivaju suknje do preko
kolena; na proplanke do kojih se mnoga, talasasta, strma brda sputaju. Sakrijte
me, viem, o zatitite me, jer sam ja najmlaa, najnejaija, naj nezatieni ja od
sviju vas. Dini plovi kao galeb na talasu, veto baca pogled levo-desno,
samouvereno izgovori po koju re. Dotle ja laem; pretvaram se.
Kad ostanem sama, njiem svoje lavore; gospodarica sam svoje flote.
Ali dok ovde uvrem kianke na brokatskim zavesama na prozoru svoje
domaice, oseam se razbijena u stotinu komada; vie nisam jedno. Otkud
Dini ona samouverenost dok igra; ona sigurnost koju ima Suzana kada se tiho
spusti pored lampe, kada udeva beli konac kroz uicu igle? One kau da, one
kau ne; pesnicama tresnu o sto. A ja sumnjam; drhtim; vidim divlji, trnov bun
kako trese svojom senkom u pustinji.
Sada u prei preko sobe i izai u na balkon sa nastrenicom kao da to
inim sa posebnim ciljem. Vidim nebesa, po njima se iznenada prosulo paperje
sjajne meseine. Zatim vidim ograde na trgu i dva oveka bez lica naslonjena
na nebo kao statue. To znai da ipak postoji jedan svet koji nije podloan
promeni. Kada sam izala iz onog salona u kome su prhtali jezici to su me
sekli kao noevi, zbog kojih sam mucala i lagala, naila sam na lica liena crta,
obavijena lepotom. Ljubavnici ue pod platanom. Policajac straari na uglu.
Neki ovek prolazi. To znai postoji jedan svet koji nije podloan promeni. Ali
ja nisam dovoljno pribrana da sklopim bar jednu jedinu reenicu dok stojim na
vrhovima prstiju pred ivicom ognja, dok me jo uvek pee vreli dah ljudi, sva
prestravljena da se vrata ne otvore i tigar ne skoi. Ma ta rekla, uvek u naii
na oponiranje. Kad god se otvore vrata prekine mi se tok misli. Jo nisam
napunila dvadeset i jednu godinu. Sueno mi je da budem slomljena. Sueno
mi je da mi se itavog ivota podsmevaju ljudi. Sueno mi je da budem bacana
ovamo-onamo kao pluto po nemirnom moru, izmeu ovih ljudi i ena sa licima
punim grimasa i sa laljivim jezicima. Svaki put kad se vrata otvore bivam

odbaena daleko kao traka alge. Ja sam pena to belinom spira i ispunjava
najdalje pukotine stena. Ali ja sam i devojka, ba ova ovde u sobi.

Roeno sunce nije vie lealo na zelenom dueku niti je bacalo udljive
strele pogleda kroz vodene dragulje, ve je razgolitilo svoje lice i gledalo pravo
preko talasa. A oni su padali uz ravnomeran um nalik na trupkanje konjskih
kopita preko ledine. Kapljice talasa letele su uvis kao kad konjanici stanu nad
glavama da razmahuju strelama i kratkim kopljima. Prelili su obalu elino
plavom i dijamantima poprskanom vodom. Nadolazili su i povlaili se snagom,
miiavou maine to ravnomemo prua i vraa svoje poluge. Sunce je palo
na itna polja i ume. Reke su postale plave i splele se u bezbrojne kurjake, a
livade to se sputaju do ivice vode zazelenele su se kao lako nakostreeno
ptije perje. Izgledalo je kao da u pozadini neka kljeta dre lukovita i
suzdrana brda, kao to se miii vezuju za udove; a ume su gordo za bokove
zadenule zelene perjanice koje su podseale na otru, kratku, konjsku grivu.
U bati gde se drvee bee zgusnulo nad alejama cvea, bazenima i
staklenim batama, ptice su pevale na vrelom suncu, svaka za sebe. Jedna je
pevala ispod prozora spavae sobe; druga na najvioj granici jorgovana;
trea na samoj ivici zida. Sve su pevale resko, strasno, sa estinom, kao da su
htele da im pesma iz srca izleti, ne marei da li e otrim neskladom pokvariti
pevanje drugih ptica. Okrugle oi bile su im iskolaene do blistavosti;
kandama su se drale za granice ili za reetke na ogradama. Pevale su,
onako izloene vetru i kii, bez krova nad glavom, pevale su vazduhu i suncu,
prekrasne u svom novom perju arenom kao koljke, prekrivenom blistavim
pegama, neke izbrazdane svetlo-plavim prugama, druge poprskane zlatom, ili
ukraene samo jednim svetlim perom. Pevale su kao da ih je jutro svojom
snagom nagonilo na to. Pevale su kao da su morale izotrenim obrisima svog
tela da seku, da cepaju mekotu zelenoplave svetlosti i vlanost mokre zemlje i
izmaglicu i isparenja masne kuhinjske pare i vreli dah ovetine i govedine i

bogati uh testa i voa i vlani zadah otpadaka i ljuski to se izbacuju iz

kuhinjske kofe na gomilu ubreta sa koje klize lagana isparenja. Na sve
natopljeno vodom, sa pegama vlage, zakovreno od mokrote sputale su se
iznenada, nepotedno, suvih kljunova. Neoekivano bi se izvile sa grane
jorgovana ili sa ograde. Spazile su pua i tresnule su ga kuicom o kamen.
Udarale su besno, planski, dok se kuica nije razmrskala i neto sluzavo
poteklo iz pukotine. Poletele bi u jatima i vinule bi se britko i visoko u zrak,
cvrkuui kratkim, otrim tonovima; a zatim bi sletele na najvie grane nekog
drveta i zagledale se dole u lie i bodlje, u zemlju pobelelu od cvetova
zatalasanu od trave i u more koje je dobovalo kao kad dobo stane da poziva
regimentu vojnika u turbanima ukraenim perjem. Povremeno bi im pesma
slono potekla u brzim skalama kao preplitanja planinskog potoka ije se
struje, kad se sretnu, zapenue, pa se pomeaju, da pohitaju sve bre i bre niz
sve isto korito eui sve isto iroko lie. Ali evo stene; razdvajaju se.
U obliku otrih klinova sunce je prodrlo u sobu. Sve ega se svetlost
dotakla bilo je darovano nekim fantastinim postojanjem. Tanjir je podseao na
belo jezero. No je izgledao kao bode od leda. Odjednom su se sa prugama
svetla na sebi pojavile visoke ae. Stolovi i stolice isplivali su na povrinu kao
da behu potonuli u vodu, prekriveni tankom crvenom, narandastom i
purpurnom svilicom kao raskona magla na koi zrele voke. ilice na glazuri
porculana, zrnca u drvetu, vlakna na prostirkama, sve se to bogatije ocrtavalo.
Nita nije imalo senku. Jedan je bokal bio toliko intenzivno zelen da je
izgledalo, samo se oko zalepilo za njega kao prilepak. Zatim su oblici poeli da
dobijaju ivice i masu. Ovde se pojavila silueta stolice, tamo gromada ormana.
Kako je svetlost bivala jaa, tako je pred sobom gonila stada senki koje su se
pribijale jedna uz drugu i kao kakva zavesa sa bezbroj nabora ostajale da vise
u pozadini.

Koliko lep, kako neobian, ree Bernard, bleskajui mnogim

tornjevima i mnogim kubetima, u izmaglici lei preda mnom London. Nad njim
straare gasometri i fabriki dimnjaci, a on lei i spava dok mu se pribliavamo.
Na svoje je grudi prigrlio mravinjak. Svi povici, sva buka blago su obavijeni
tiinom. Ni sam Rim ne iz gleda velianstvenije. London je na cilj. Ve je
poremeena njegova oinska pospanost. Iz magle se diu grebeni naikani
kuama. Uspravljaju se fabrike, staklena kubeta, dobrotvorne ustanove i
pozorita. Rani voz sa severa ustremio se na njega kao topovsko zrno.
Razmiemo zavesu u prolazu. Prazna lica sa izrazom iekivanja bulje u nas
dok hukemo i kao munje proleemo kroz stanice. Mukarci malo vre
stegnu novine kad ih zahvati kovitlac naeg vetra to opominje na smrt. A mi
urlamo dalje. Umalo da ne eksplodiramo u bedrima grada, kao koljka u slabini
neke glomazne, velianstvene mrmori; oekuje nas.
Za to vreme dok stojim na prozoru voza i posmatram pejza, oseam na
neobian, ali ubedljiv nain da sam zbog velike sree koja me je zadesila (veren
sam) postao deo ove brzine, ovog topovskog zrna to stremi na grad. ula su mi
otkazala, tako da sam postao tolerantan i pasivan. Dragi gospodine, hteo bih da
upitam, zato ste nestrpljivi? Skidate svoj kofer i gurate u njega kapu koju ste
nosili itave noi? Ma ta radili ne vredi. Izvesna blistava jednodunost lebdi
nad nama svima. Raskrupnjali smo se, oseamo se sveano i kao da nas je
arobno, sivo krilo neke ogromne guske (napolju je lepo, ali bezbojno jutro)
uinilo jednoobraznim, jer imamo sam jednu elju - da stignemo na elezniku
stanicu. Ne elim da se voz zaustavi uz tupi udar. Ne elim da se prekine ova
veza koja nas je vezivala celu jednu no, dok smo sedeli jedan preko puta
drugog. Ne elim da osetim da su mrnja i suparnitvo ponovo preuzeli svoju
vladavinu, kao i razliite elje. Zajednica nas koji jurimo u vozu, sedei zajedno
sa jednom, jedinom eljom da stignemo do stanice Juston, zaista je dobrodola.
Ali gle! Svreno je. Dostigli smo svoj cilj. Voz je uao u stanicu. Na sve strane
vlada urba, zbrka, i elja da se prvi ue na vrata lifta. Meutim, ja ne elim
prvi da proem kroz ta vrata, ne elim da primim teret individualnog ivota. Ja

koji od ponedeljka kada je ona prihvatila moju ponudu, u svakom nervu oseam
teret svog identiteta, ja koji nisam mogao da pogledam etkicu za zube u ai, a
da ne kaem, moja etkica, poeleo sam da opustim ruke, da spustim svoje
stvari i prosto da ostanem stojei ovde na ulici, da ne uestvujem ni u emu, i
da posmatram autobuse bez ikakvih elja, bez zavisti, u nekom raspoloenju
koje bi se moglo nazvati bezgranino ljubopitstvo za ljudsku sudbinu, ako moj
duh jo uopte moe za neto da se zainteresuje. Ali izgleda da ne moe. Stigao
sam na cilj; ona je prihvatila moju ponudu. Ne traim vie nita.
Izaao sam iz voza zadovoljan kao dete koje je sito ostavilo dojku;
slobodan sam sada da se duboko zagnjurim u ovo to vrvi oko mene, u ovaj
sveprisutni, opti ivot. (Koliko stvari u ivotu, dozvolite mi da to podvuem,
zavisi od pristojnih pantalona; otrcane pantalone sasvim pometu ak i
najinteligentniju glavu.) Zanimljivo je kako ljudi oklevaju pred vratima lifta.
Na koju stranu da krenu, na ovu ili na onu? Tada istupa njihova individualnost.
Odlueno je. Sve ih goni neka nuda: kakav beznaajan posao kao to je otii
na sastanak ili kupiti eir, razdvaja ova do maloas sjedinjena, lepa ljudska
bia. to se mene tie, nemam nikakvog cilja. Nemam nikakvih ambicija.
Prepustiu se da me nosi opta bujica. Mozak mi povrinski prima stvari kao
to bledosiva vodena struja odraava sve pored ega proe. Nisam u stanju da
se setim svoje prolosti, oblika svog nosa, boje svojih oiju, ili ta u glavnim
crtama mislim o sebi. Samo u trenutku opasnosti, na nekoj raskrsnici, pred
nekim ivinjakom, ikne elja da sauvam svoje telo, epa me i zaustavi me
ba tu, ispred ovog autobusa. Izgleda da nam je stalo do ivota. A posle toga
nas opet obuzme ravnodunost. Buka saobraaja, komeanje neizdiferenciranih
lica u svim pravcima, omamljuju me u snove; brie crte sa ljudskih lica. Ljudi
bi prosto mogli da prou kroz mene. I ta je ovaj trenutak u vremenu, ovaj dan
izmeu tolikih dana u koji sam se naao uhvaen? Ovo reanje saobraaja
moglo bi biti bilo kakva buka - um drvea u umi ili rika divljih zveri. Vreme
je uz fijuk namotalo pedalj-dva pree na svoj kalem; poniteno je nae kratko

kretanje unapred. Mislim da su nam u stvari tela gola. Jedva da nas pokrivaju
krpe dobro pritegnute dugmetima; a ispod ovih plonika skrivaju se ljuture,
skeleti i tiina.
Moram priznati injenicu da moje sanjarenje, moje istraivako kretanje
unapred (podsea me na oveka koji se zagnjurio ispod povrine reke),
prekidaju, cepkaju, bockaju i upkaju spontane i irelevantne senzacije, kao to
su ljubopitstvo, pohlepa, elje, za koje sam isto onoliko odgovoran koliko i za
svoj san. (Kako bih eleo da imam onakvu torbu... itd.) Ali ne; imam elju da se
spustim u dubine; da dospem do dna; pa katkad da primenim svoje pravo, da ne
delam svaki put, ve da ispitujem stvari, da sluam nejasne, praroditeljske
zvuke granja to se lomi i urlik mamuta; da se predam nestvarnoj elji da
zagrlim itav svet u zagrljaju razumevanja. Takve elje ne mogu imati oni koji
delaju. Dok koraam, zar ne drhtim od udnih oscilacija i vibracija saoseanja, i
zar mi to raspoloenje, meni koji ne robujem privatnoj linosti, ne nalae da
zagrlim ova ljudska stada: ove to se osvru oko sebe i ove to hitaju; ove
kurire i ove bednice i bludnice to su prezrele svoju sudbinu, pa sada
posmatraju izloge? Ali ta vredi kada sam svestan koliko je efemeran ovaj na
ivot.
Pa ipak, ne mogu porei da sam na neki nain svestan da je za mene
ivot poeo tajanstveno da se produuje. Da li je to zbog toga to u moda
imati dece, to u moda hitnuti svoje seme preko ove generacije, ovih ljudi
uhvaenih u zamci smrti to ulicama guraju jedno drugo, uestvujui u utakmici
kojoj nema ni kraja ni konca? Moje e keri dolaziti ovamo nekog budueg
leta; moji e sinovi obraivati nova polja. Jer mi nismo kapljice kie koje brzo
osui vetar; zahvaljujui nama cvetaju bate i ume ume; veno se javljamo u
novim oblicima. To je ba ono to objanjava poreklo moje samouverenosti i
osnovnog oseanja stabilnosti, inae tako potpuno monstruoznog i apsurdnog
kad prigrlim strujanje ove svetom prepune raskrsnice i sebi napravim prolaz
izmeu ljudskih tela, uvek koristei trenutke kad nema opasnosti da preem

ulicu. Ne radi se o tatini, jer sam ja lien ambicije; nisu mi stalno na pameti
moje izuzetne obdarenosti ni idiosinkrazije, ni znakovi koje imam od roenja,
boja oiju, oblik nosa ili usta. Nisam u ovom trenutku Ja.
Ali evo, opet se javlja. Ne da se iskoreniti taj uporni miris naeg
identiteta. Prikrade se kroz najmanju pukotinu u strukturi nae linosti. Nisam
deo ove gungule na ulici; ne, samo posmatram. I na taj se nain odvajam od
svega. Evo jednog primera: tamo gore u onoj pobonoj ulici stoji neka devojka
i eka; koga to eka? Romantian doivljaj. Na zidu one radnje prikucan je mali
dral; iz kog je razloga, pitam se, taj dral tu prikucan? i zamiljam krupnu, kao
rak crvenu gospou, sve kipi od debljine, koju iz koija sa mukom izvlai mu,
otprilike ezdesetih godina. Groteskna pria. To e rei da sam po instinktu
kova rei, da sve stvari redom zavijam u mehure od sapunice. Pravei ovakve
spontane opaske usavravam se; diferenciram sebe samog; i sluajui jedan
unutranji glas koji mi kae, Pazi! Skreni panju na ovo osetim se pobuen
da neke zimske noi dam izvestan smisao svim svojim zapaanjima, da
otkrijem vezu koja e ih povezati jedno za drugo, da sumiram njihov ukupan
zbir. Ali monolozi u zabaenim ulicama ubrzo obljutave. Meni je potrebna
publika. Tu lei moja slabost. To je ono to veito krza ivicu moje konane
konstatacije i spreava je da se uopte formira. Ne mogu da sedim u nekom
prljavom restoranu i iz dana u dan da naruujem isto pie iz iste ae i da se
napajam iskljuivo jednim fluidom, ovim naim ivotom. Iskujem koju frazu pa
sa njom pojurim u neki salon gde e biti upaljena tuceta svea. Potrebno mi je
da pogledi budu upravljeni na mene da bih mogao da izvedem sve svoje
bravure i egzibicije. Da budem ja Ja (podvlaim), potreban mi je sjaj tuih
oiju; zato ne mogu da budem sasvim siguran ta sam i ko sam. Autentine
linosti kao Luj, kao Roda, najpotpunije egzistiraju u samoi. Ne podnose
spoljnje osvetljenje, ni umnoavanje kroz druge linosti. Okreu svoje portrete
licem prema zidu tek to su naslikani. Debeo led se hvata oko Lujevih rei.
Smisao njegovih rei ima neeg zbijenog, saetog, trajnog.

Zato sam poeleo da posle ovog dremea svi profili moje linosti
zablesnu pod svetlou lica mojih prijatelja. Ovo dosad sam prelazio preko
suncem neosvetljene teritorije neidentiteta. udna je to zemlja. U trenutku
smirenja, u trenutku zadovoljstva od zaborava, uo sam uzdah kako se die i
malaksava, uzdah plime koja nadolazi izvan ovog kruga bletavog svetla, ovog
dobovanja bezumnoga besa. Doiveo sam jedan trenutak beskrajnog mira.
Moda je ba to srea. Evo opet su me senzacije to ne prestaju da bockaju
vratile natrag: ljubopitstvo, pohlepa (gladan sam) i neodoljiva elja da budem
Ja. Mislim na one kojima bih mogao da poverim izvesne stvari: na Luja,
Nevila, Suzanu, Din i Rodu. Sa njima postajem mnogostruk. Oni me spasavaju
od mraka. Veeras emo se nai, neka je hvala nebesima. Neka je hvala
nebesima, neu morati da budem sam. Veeraemo zajedno. Oprostiemo se sa
Persivalom koji putuje u Indiju. Taj as je jo uvek daleko, ali ja ve oseam
njegove vesnike, njegove glasnike: siluete odsutnih prijatelja. Vidim Luja kao
isklesanog u kamenu, kao kakvu skulpturu; Nevilov precizan, makazama iseen
lik; Suzanu sa oima kao grumenima kristala; Dini kako igra kao vreli plameni
jezici po suvoj zemlji; Rodu, veito rasplakanu nimfu fontana. Fantastine su te
slike, ti fragmenti, te groteskne, mutne vizije odsutnih prijatelja to nestanu na
prvi dodir nonim prstom stvarne cipele. Pa ipak me njihov ritam budi u ivot.
Oni rasteruju ova isparenja. Samoa poinje da mi dosauje - oseam kako
njeni zaguljivi zastori nezdravo vise oko mene. O, kad bih ih bacio i postao
aktivan! Ma ko bi mi dobro doao. Ja nisam probira. Bio bi mi dobar i ista
ulica; i potar; i kelner u ovom francuskom restoranu, mada bih najradije uivao
u drutvu srdanog vlasnika koji tako doeka svaku muteriju kao da je samo za
njega sauvao svu svoju ljubaznost. On svojim rukama mea salatu za nekog
uvaenog gosta. A ko je taj uvaeni gost, pitam, i zato? I ta on to sada govori
dami u minuama; da li mu je ona prijateljica ili samo muterija? Kako
sednem za neki sto smesta osetim ono privlano komeanje i zbrku
neizvesnosti, mogunosti, hipoteza. Slike se raaju istog trenutka. Zbunjuje me

sopstvena plodnost. Mogao bih do sitnica, slobodno da opiem svaku ovu

stolicu, sto, svakog gosta. Glava mi bui od bujice rei, tako da ne znam odakle
da ponem. Porazgovarati o vinu ak i sa kelnerom, znai izazvati eksploziju.
Raketa se izvila. Njene zlatne, plodonosne varnice padaju na bogato tle moje
mate. Ova sasvim neoekivana eksplozija je radost dodira sa ovekom. Ja
pomean sa nepoznatim kelnerom Talijanom - ta sam? Nema stabilnosti u
ovome svetu. Ko je taj to e otkriti smisao bilo koje stvari? Ko e predskazati
krivulju reene rei? Ona je balon to lebdi iznad kronji drvea. Besmisleno je
govoriti o saznanju. Sve je iskustvo i pustolovina. Mi se veito meamo sa
nepoznatim koliinama. ta nas eka? Ne znam. Ali dok sputam au vraa mi
se seanje: veren sam. Veeras u veerati sa svojim prijateljima. Ja sam,
Bernard, Ja.
Pet je do osam, ree Nevil. Rano sam stigao, zauzeo sam mesto za
stolom deset minuta ranije, da bih mogao da uivam u svakom trenutku
iekivanja; da vidim kad e se otvoriti vrata pa da kaem, Da to nije Persival?
Ne! to nije Persival. Postoji neko morbidno zadovoljtsvo u tome kad se kae:
Ne, to nije Persival. Video sam ve dvadeset puta kako su se vrata otvorila i
zatvorila; svaki put se napetost pootrava. Na ovakva mesta on svraa. Za ovaj
sto e on sesti. Ovde, ma koliko to izgledalo neverovatno, nalazie se njegovo
istinsko telo. Ovaj sto, ova stolica, ova metalna vaza sa tri crvena cveta tek to
nisu pretrpeli neobinu transformaciju. Ova soba sa pokretnim vratima, sa
stolovima na kojima se nalaze inije pune voa, i hladnih butova, ve je dobila
neodreen, nestvaran izgled mesta na kome se oekuje da se neto dogodi.
Stvari podrhtavaju kao da se jo uvek nisu rodile. Bleti praznina belog
stolnjaka. Neprijateljstvo, ravnodunost drugih koji sada veeraju stvaraju
pritisak. Pogledamo se, zakljuimo da se ne poznajemo, unesemo se jedno u
drugo, pa okrenemo glave. Takvi pogledi deluju kao ibe. Oseam u njima svu
svirepost i ravnodunost ovog sveta. Da ne oekujem njega ne bih mogao sve
ovo da podnesem. Trebalo bi da odem. Ali neko mora da ga doeka. Sigurno se

sada vozi nekim taksijem; a sada sigurno prolazi pored neke radnje. ini mi se
kao da svakog trenutka ubacuje u ovu salu otru svetlost i neko intenzivno
oseanje postojanja, tako da su sve stvari izgubile svoju normalnu svrhu otrica noa je samo blesak svetla, a ne orue kojim se see. Normalni poredak
stvari je prestao da postoji.
Vrata se otvaraju, ali on ne dolazi. To je Luj, okleva. Samo je njemu
osobena ta udna meavina sigurnosti i bojaljivosti. Ogleda se u ogledalu dok
ulazi; gladi kosu; nije zadovoljan svojim izgledom. Misli u sebi, Ja sam
Vojvoda - poslednji potomak stare loze. Jedak je, podozriv, voli da gospodari,
ima teku narav (poredim ga sa Persivalom). U isti mah ima neeg demonskog,
jer mu iz oiju izbija neto podrugljivo. Spazio me je. Evo ga pored mene.
Stigla je Suzana, ree Luj. Ne vidi nas. Nije se sveano obukla zato
to prezire londonsko kinurenje. Za trenutak je zastala kod pokretnih vrata i
osvre se oko sebe kao neko koga je zasenila jaka svetlost fara. A sada je
krenula. Koraa obazrivo, ali sigurno (ak i izmeu stolova i stolica) kao kakva
divlja zver. Reklo bi se da instinktivno nalazi sebi put koji krivuda izmeu ovih
stoia; ne dotakavi nikoga, ne obazirui se na kelnere i stie pravo naem
stolu u uglu. Spazila nas je (Nevila i mene), njeno lice dobija izraz sigurnosti, a
to je ba ono to zbunjuje; reklo bi se, postigla je ono to je htela. Koga Suzana
voli, taj je proboden otrim kljunom ptice, prikovan za vrata itnice. Pa ipak
postoje trenuci kada poelim da me probode neki kljun, da budem bukvalno
prikovan za vrata neke itnice jednom zauvek.
Evo stie Roda niodakle, uvukla se, a da je nismo primetili. Mora biti da
je za nju ovaj prostor koji je prevalila od vrata do naeg stola bio pravo
muenje; as se krila iza kelnera, as iza nekog ukrasnog stuba, samo da bi, to
je due mogue, odgodila udar prepoznavanja, samo da bi bar jo jedan
trenutak bila sigurna da e moi da njie svoje latice u lavoru. Mi je budimo. Mi
je muimo. Ona nas se plai, prezire nas, pa ipak se privija uz nas, jer uprkos
svoj naoj svireposti uvek nae meu nama po neko ime, po neko lice koje je

ozari, koje osvetli plonike na njenom putu i da joj hranu za njene snove.
Vrata se otvaraju, vrata ne prestaju da se otvaraju, ree Nevil, samo
on ne dolazi.
Stigla je Dini, ree Suzana. Zastala je kod vrata. Izgleda kao da se
sve zakoilo. Kelner se zaustavio. Gosti koji veeraju za stolom pored vrata
podigli su glave. Izgleda kao da se ona nalazi u centru svega; sve oko nje zrai:
stolovi, obrisi vrata, prozora, tavanica, kao to zrai odsev zvezde usred
smrskanog prozorskog okna. Pod njenim uticajem stvari dolaze na svoje mesto,
sreuju se. Spazila nas je, krenula je, bezbroj se zraka ustalasalo, zaplovilo i
zaigralo oko nas, donosei nove plime senzacija. Preobraavamo se. Luj je
prineo ruku kravati. Nevil sedi i eka sav obamro od napetosti, nervozno
popravlja viljuke pred sobom. Roda je sva iznenaena, prepoznala je Dini,
kao da je na nekom dalekom horizontu ugledala blesak vatre. A ja, svejedno to
u svesti gomilam seanja na vlanu travu, na mokra polja, na um kie po
krovu, na topot vihora oko kue zimi, i time branim svoju duu od nje, oseam
kako mi se prikrada njen prezir, oseam kako joj se smeh kovri vatrenim
jezicima oko mog tela i nepotedno mi u plamen pretvara bednu haljinu i
etvrtasto podseene nokte koje smesta skrivam ispod stolnjaka.
Jo nije stigao, ree Nevil. Vrata se otvaraju, a on ne dolazi. To je
Bernard. Skidajui kaput, on, razume se, nalazi naina da pokae svoju plavu
koulju. I zatim, za razliku od nas ostalih, ulazi, a da ne otvara irom vrata, a da
nije svestan da ulazi u prostoriju punu stranog sveta. Ne ogleda se u ogledalu.
Kosa mu je neuredna, ali on toga nije svestan. On nema pojma da se razlikuje
od ostalog sveta, niti da je ovaj sto njegov cilj. Okleva dok nam prilazi. Ko je
to? pita se, kao da mu je poznata ona ena u veernjem ogrtau. On svakog
donekle poznaje, a nikog ne zna (poredim ga sa Persivalom). Ali evo, primetio
nas je i blagonaklono nam mae u pozdrav; ophrvan je toplinom oseanja i
ogromnom ljubavlju prema itavom oveanstvu (ljuti se ipak na kominu
besmislicu kada se kae ljubljeno oveanstvo), tako da nije odsustva

Persivalovog koje sve to pretvara u maglu, i ja bih osetio ono to su ostali ve

osetili: ovo je naa svetkovina, evo nas na okupu. injenica je da bez Persivala
nema vrstine. Predstavljamo samo siluete, bestelesne utvare to se kao magla
kreu kroz nita.
Vrata se stalno otvaraju, ree Roda. Nepoznat svet neprestano stie,
ljudi koje nikada vie neemo videti, ljudi koji se neprijatno eu o nas nekako
familijarno, ravnoduno, svesni da e svet nastaviti da postoji i bez nas.
Nemogue nam je da se zagnjurimo, da zaboravimo crte svojih lica. ak ni ja
koja nemam lica, koja ne izazivam promenu kada se pojavim (Suzana i Dini
deluju tako da se menjaju i tela i lica drugih), zatreperim bez tla, bez sidra,
iupana iz korena, nesposobna da stvorim bilo kakvu prazninu, ili kontinuitet,
ili zid u odbranu od ovih tela to se kreu. I to sve zbog Nevila i njegove tuge.
Reski dah njegove tuge rasparava mi linost. Nita u meni ne moe da se
smiri; nita da se stia. Kad god se otvore vrata on upre pogled u sto - ne
usuuje se da podigne oi - najzad koliko okom da trene pogleda i kae, Jo
nije doao. Ali evo stigao je.
Sada je, ree Nevil, procvetalo moje drvo. Srce mi je puno. Sav je
pritisak nestao. Sve su prepreke otklonjene. Vladavina haosa je prestala. On je
nametnuo red. Noevi opet seku.
Evo Persivala, ree Dini. Nije se obukao za ovu priliku.
Evo Persivala, ree Bernard, rukom gladi kosu, ali ne zato to je
uobraen (on se ne ogleda u ogledalu), ve da umilostivi bogove pristojnosti.
Konvencionalan je; heroj je. Za njim su maliani kaskali preko igralita.
Useknjivali su se kao to se on useknjivao, ali neuspelo, jer je Persival jedan.
Sada kad se sprema da nas napusti, da otputuje u Indiju, sve takve sitne
uspomene dolaze na pamet. On je heroj. O da, to se ne moe porei; kada seda
pored Suzane u koju je zaljubljen, trenutak je krunisan. Mi koji smo kao akali
kevtali i ujedali trei jedan drugom za petama, sada smo uzeli na sebe trezven i
samouveren izraz vojnika u prisustvu svog kapetana. Mi, koje je razdvajala

vlastita mladost (najstariji od nas jo nije napunio dvadeset pet), koji smo kao
strasne ptice pevali svaki svoju pesmu i nepotednim i divljakim egoizmom
mladosti udarili po vlastitoj puevoj kuici dok nije prsla (veren sam), ili
usamljeni uali ispod prozora neije spavae sobe i pevali o ljubavi, o slavi i
drugim, pojedinanim iskustvima, tako dragim goludravoj ptici sa utom
ubom oko kljuna, postali smo blii jedno drugom; i pribijajui se jo vie dok
sedimo ovde, u ovom restoranu gde nam interesovanja idu u raskorak i
neprestano promicanje saobraaja hoe da nam raseje panju; i gde nas vrata
to beskonano otvaraju stakleni kavez drae hiljadama iskuenja, vreajui i
ranjavajui nam poverenje u ivot - mi sedimo ovde zajedno, volimo se i
verujemo da e ta ljubav trajati.
Hajde da izaemo iz mraka samoe, ree Luj.
Kako bi bilo da iznesemo onako grubo i neposredno sve to nam je na
pameti, ree Nevil. Svreno je sa naom izolacijom, sa ekanjem. Hajde da se
podsetimo prolih dana punih tajni i prikrivanja, punih otkrovenja doivljenih
na stepenicama, trenutaka straha i zanosa.
Stara gospoa Konstabl bi podigla suner i oblila bi nas toplina, ree
Bernard. Nali bismo se obueni u ovo promenljivo, ovo oseajno odelo puti.
ista cipela vodio je ljubav sa sudoperkom u bati do kuhinje ree
Suzana, izmeu vea koji se leprao na vetru.
Dah vetra je liio na zadihanog tigra, ree Roda.
ovek je leao modar, preseena grla u oluku, ree Nevil. Penjui se
na gornji sprat nisam bio u stanju da podignem nogu zbog neumoljivog
jabukovog drveta, pokrivenog srebrnim, krutim liem.
Jedan list je poigravao u ivoj ogradi, a da ga nita nije pokretalo, ree
Dini.
U suncem obasjanom kutu, ree Luj, latice su plivale u dubinama
zelenila.
U Elvedonu su vrtari satima meli velikim metlama, a ona ena je sedela

za stolom i pisala, ree Bernard.

Sa tih vrsto namotanih klupia, mi sada razmotavamo sve koni po
koni, ree Luj, seajui se dogaaja iz prolosti.
A zatim se, ree Bernard, fijaker zaustavio pred kapijom, i to se vie
moglo namicali smo na oi nove polucilindre da sakrijemo nedostojne suze;
fijaker je krenuo ulicama sa ijih su trotoara ak i slukinje upirale pogled u
nas, dok su nam imena belim slovima bila ispisana na koferima oglaavajui
itavom svetu da polazimo u kolu i da su u tim koferima spakovane nae gae i
arape sa registarskim brojem i inicijalima koje su nae majke nekoliko
prethodnih noi vezle. Bilo je to drugo odvajanje od tela naih maiki.
Gospoica Lambert, gospoica Kating i gospoica Bard, ree Dini,
te monumentalne dame, sa belim rievima oko vrata i na rukavima, lica boje
kamena, zagonetne, sa ametistima u prstenju koje se kretalo kao devianske
iskre, kao svici pomuena sjaja, preko stranica francuske itanke, geografije ili
aritmetike, rukovodile su asovima vebanja. Bilo je i mapa, stolova zastrvenih
zelenom ojom i redova cipela po policama.
Zvonce je zvonilo tano u minut, ree Suzana, sobarice su se erupale
izmeu sebe i kikotale. Pred poetak asa nastalo bi kripanje stolicama koje su
se vukle levo-desno preko linoleuma. Ali sa jednog tavanskog prozora pogled
je bio plav, dalek, pogled na polja neumrljana ovim vojnikim, nestvarnim
ivotom.
Sa naih su glava padali velovi, ree Roda. U rukama smo drali
cvee ije je zeleno lie tiho uketalo.
Promeili smo se, ne moemo se prepoznati, ree Luj. Bili smo
izlagani bezbrojnim i razliitim svetlostima, tako da je ono to smo nosili u sebi
(jer svi se mi vrlo razlikujemo) izbilo na povrinu u izrazitim mrljama bez
ikakvog reda, a izmeu njih su se otvorili prazni meuprostori, kao kad se
kiselina nejednako prospe po nekoj graviri. Ja sam bio jedno, Nevil drugo,
Roda opet neto tree, Bernard deseto.

Zatim su amci promicali kroz bledozeleno vrbovo granje, ree Nevil,

a Bernard se, koraajui na svoj nemaran nain preko zelenih travnjaka, pored
prastarih graevina, zapleo i skoturao na zemlju pored mene. U jednom nastupu
jakih oseanja - vetrovi nisu benji, ni munja iznenadnija - dograbio sam svoju
pesmu i bacio mu je u lice zalupivi vrata za sobom.
Dotle sam ja, ree Luj, poto sam izgubio kontakt sa vama, sedeo u
svojoj kancelariji i cepao dane iz kalendara objavljujui svetu brodoposednika,
trgovaca itom i akcionera brodovlasnikih kompanija, da je nad gradom
Londonom osvanuo petak deseti, ili utorak osamnaesti.
A zatim smo se, ree Dini, Roda i ja nale u centru panje, obuene u
atlasne haljine i ukraene sa nekoliko dragulja koji su nam se njihali na
hladnom lancu oko vrata; napravile smo reverans jedna drugoj, rukovale se i uz
osmeh uzele po sendvi sa tanjira.
Tigar je skoio i lasta je umakala svoja krila u mrana jezera na drugoj
strani sveta, ree Roda.
Ali smo zato ovde i sada zajedno, ree Bernard. Doli smo svi u
odreeno vreme, na ovo odreeno mesto. Vezani smo jedno za drugo nekim
dubokim, zajednikim oseanjem. Hoemo li da to oseanje prikladno
nazovemo Ljubavlju? Hoemo li rei ljubav prema Persivalu, zato to on
odlazi u Indiju?
Ne, suvie je to mala, suvie odreena re. irina i raspon naih
oseanja ne mogu da stanu u tako mali pojam. Okupili smo se (sa severa, sa
juga, sa Suzanine farme, iz Lujeve trgovake kue) da uinimo jednu stvar, ne
trajnu - jer ta je trajno? - jednu stvar u koju su u isti mah uprte mnoge oi. U
ovoj vazi se nalazi jedan crveni karanfil. Dok smo maloas ovde sedeli i ekali
bio je to samo jedan i prost cvet, ali je sada postao sedmostruk, sa mnogo latica,
crven, utomrk, purpuran, nekako krut od srebnkastog lia - potpun cvet, kome
svako oko doprinosi svoj deo.
Posle kapricioznih ognjeva i bezdane dosade mladosti, ree Nevil,

sada svetlost pada na stvarne predmete. Evo noeva i viljuaka. Svet je

razotkriven, a i mi takoe, tako da moemo da razgovaramo.
Razlikujemo se, moda suvie duboko, ree Luj, da bi se te razlike
mogle objasniti. Ali ipak da pokuamo. Kada sam uao, zagladio sam svoju
kosu, u nadi da u izgledati kao i vi ostali. Ali to nije mogue, jer ja sam jedan i
potpun kao i vi. Dosad sam proiveo hiljadu ivota. Iz dana u dan otkopam i
prekopavam. Nailazim u pesku na ostatke sebe koje su ene gradile pre hiljadu
godina kada sam sluao pesme pored Nila i kada je okovana zver snano
udarala nogom. Ono to vidite pored sebe, ovog oveka, ovog Luja, samo je
pepeo i otpadak neeg to je nekada bilo sjajno. Bio sam arapski princ;
pogledajte moje iroke gestove. Bio sam veliki pesnik za vreme kraljice
Elizabete. Bio sam vojvoda na dvoru Luja XIV. Vrlo sam gord, vrlo
samouveren; neizmerno elim da mi ene podare po koji uzdah nenosti. Danas
nisam ruao, samo da bi Suzana pomislila da sam sladokusac i da bi mi Dini
ponudila dragocen melem svoje naklonosti. Ali koliko god oboavam Suzanu i
Persivala, toliko mrzim ostale, jer zbog njih izvodim sva ova kreveljenja,
gladim kosu, prikrivam svoj akcenat. Samo sam obian majmuni to se
razbrbljao nad jednim lenikom, a vi ste aljkave enturine sa masnim kesama
bajatih kolaa; ja sam isto tako tigar u kavezu, a vi ste moji uvari to u ruci
drite uarene poluge. To e rei, ja sam benji i jai od vas, pa ipak e moj
kratak boravak na zemlji posle nebrojenih vekova nepostojanja proi u strahu
da mi se vi ne smejete, morau da se menjam sa vetrom branei se od prvih
bura ai i da inim ogromne napore ne bih li napravio elini prsten iste
poezije koja e povezati galebove i ene ravih zuba, crkveni toranj i starinske
polucilindre to lete u vis, kao to ih viam za vreme ruka kada ispred sebe
drim poduprtog svog omiljenog pesnika - moda je to Lukrecije - o pribor za
zejtin i sire i o sosom isprskan jelovnik.
Znam da me ti nikada nee mrzeti, ree Dini. Nikada nee moi da
me vidi, makar to bilo sa drugog kraja dvorane pune pozlaenih stolica i

ambasadora, a da ne pree preko sobe, da mi ne prie i ne zatrai od meni

pogled saoseanja. Kada sam se maloas pojavila sve je zastalo i sloilo se u
sliku. Konobari su se zaustavili, gosti za veerom su podigli viljuke i ostali u
tom poloaju. A ja sam imala izgled oveka pripremljenog na ono to e se
dogoditi. Kada sam sela, svi ste stali da popravljate svoje kravate i da skrivate
ruke pod stolom. A ja nemam ta da skrivam. Ja sam pripremljena. Kad god se
otvore vrata ja viem Jo! Ali moja je mata ograniena na ljudsko telo. Ne
umem da zamislim nita van povrine koju obuhvata moje telo. Moje telo ide
pre mene, kao kad fenjer klizi niz mrani sokak i iz mraka izvodi jednu po
jednu stvar u krug svetla. Zasenjujem vas; prisiljavam vas da verujete da je ovaj
trenutak sve.
Kad se ti zaustavi na pragu, ree Nevil, samo tvoje prisustvo namee
tiinu, zahteva divljenje, a to je velika prepreka slobodi optenja. Stoji na
pragu i prisiljava nas da te primeujemo. Meutim mene niko od vas nije
primetio kada sam uao. Stigao sam rano; kretao sam se brzo i pravo ovamo, da
to pre sednem pored oveka koga volim. Moj ivot ima brzinu koja vama
nedostaje. Podseam na lovakog psa na tragu. Lovim od zore do mraka. Nita,
ni traganje za savrenstvom po pesku, ni slava, ni novac ne znae ba nita za
mene. Biu ja bogat; doiveu slavu. Ali nikada neu imati ono to elim, jer
mi nedostaje telesna gracioznost i samouverenost koja je prati. Brzina mog
duha je suvie snana za moje telo. Omanem pre nego to dostignem svoj cilj i
padnem kao bezoblina masa, sav mokar, moda i odvratan. Ako doivim neku
tragediju u ivotu izazivam saaljenje, a ne ljubav. Zbog toga strahovito patim.
Samo ne patim kao Luj, ne pravim od sebe spektakl. Suvie delikatno oseam
stvarnost da bih sebi dozvolio takva opsenarstva, takve obmane. Vidim sve
savreno jasno, sem jedne jedine stvari. U tome lei moj spas. To je ono to
mojoj patnji daje neprestanu privlanost. Zbog toga sam u stanju da zapovedam
ak i kad utim. I mada se u izvesnom smislu ivot poigrava sa mnom, i mada
se linost koju elim neprestano menja, samo ne i elja, nikada ujutru ne znam

pored koga u sedeti uvee, nikada me ne dri jedno mesto; stajem na noge
posle najgorih poraza, diem se, menjam se. ljunak se odbije od pancira mog
miiavog i velikog tela. U takvoj potrazi ja u i ostariti.
Kada bih mogla da verujem, ree Roda, da u ostariti u potrazi za
neim i da u se menjati, oslobodila bih se svog straha: nita nije trajno. Jedan
trenutak ne vodi drugom. Vrata se otvaraju i tigar skae. Niste me primetili kad
sam ula. Napravila sam hiljadu skretanja oko stolica da bih izbegla uas skoka.
Bojim se svih vas. Bojim se oka senzacija kada skoe na mene, zato to nisam
u stanju da ih doekam kao to ih vi doekujete - nisam u stanju da izvedem da
jedan trenutak pree u drugi, mene su svi ti trenuci siloviti, svi rasparani; i ako
padnem pred okom skoka trenutka, svi ete se vi nai na meni i razderaete me
na komade. Nemam nikakav cilj pred sobom. Ne znam kako se vezuje minut za
minut, ni sat za sat, ne umem da ih rastoim nekom prirodnom silom da bi se
slili u potpunu i nedeljivu masu koju vi nazivate ivotom. Jer vi imate cilj pred
sobom - jednu osobu, modda, pored koje ete sesti, neku ideju, zar nije tako,
neku svoju lepotu, zar ne? - Ne znam - ali vai dani i vai asovi promiu kao
to granice u umi i glatko umsko zelenilo jure u oima lovakog psa na
tragu. Samo za mene ne postoji nikakav pojedinaan trag, nikakvo pojedinano
telo za kojim u poi. I ja nemam lica. Liim na penu to juri preko obale, ili na
meseinu to u strelama padne tu i tamo na limenu kantu, na vrak reckave
morake zelenike, ili na kost, ili na napola istruleo brod. Survavaju me niz
peine, kao hartija lepram kroz beskrajne hodnike, tako da moram ruku da
pritisnem na zid da bih se povratila.
Ali kako iznad svega elim da imam neko svoje prebivalite, pravim se
dok se penjem uz stepenice i dok se vuem za Dini i Suzanom, kao da imam
cilj pred sobom. Oblaim arape kad vidim da i one to ine. Saekam da vi
progovorite, pa onda govorim kao i vi. Ova odreena taka, ovo odreeno
mesto privuklo me je da prevalim London, ne da vidim tebe, ili tebe, ili tebe,
ve da upalim sebi vatru na optem blesku vas koji ivite potpuno, nedeljivo i

bezbrino.
Kada sam veeras ula u ovaj restoran, ree Suzana, zaustavila sam
se, zavirila sam u sve okove, kao kad ivotinja prinese oi samoj zemlji.
Gadim se zadaha tepiha, nametaja i parfema. Volim da etam sama preko
vlanih polja, ili da se zaustavim pored neke kapije i da posmatram svog ptiara
kako se vrti u krug i njuka, pa da upitam: Gde je zec? Volim da se druim sa
ljudima koji vau travice i pljuju u vatru, koji u papuama vuku noge niz
duge hodnike kao moj otac. Jedine mudrosti koje razumem jesu izrazi ljubavi,
mrnje, besa i bola. Ovaj va razgovor podsea na svlaenje neke starice: do
maloas je izgledalo da joj se haljina slila sa njom, a sada se sa svakom naom
rei otkriva njena poutela koa, izborana bedra i kesaste grudi. im zautite
opet postanete lepi. Nikada neu traiti nita drugo do sreu zasnovanu na
instinktu. Skoro da e me to zadovoljavati. Legau uvee umorna. iveu kao
polje to raa etvu u plodoredu; leti e vruina igrati po meni; zimi u ispucati
od hladnoe. Ali e se vruina i hladnoa smenjivati prirodno, htela ja to ili ne.
Moja e me deca voditi napred; njihovo dobijanje zuba, plakanje, odlaenje u
kolu i vraanje iz kole bie za mene morski talasi kojima u se predati. Svaki
e dan doneti svoj uspon. Dii u se vie nego iko od vas na leima godinjih
doba. Do svoje smrti posedovau vie od Dini, vie od Rode. Ali s druge
strane, dok ste vi raznoliki i ideje i smeh drugih odjeknu u vama sa stotinu
odjeka, ja u biti turobna, burom prekaljena i sva modra. ivotinjska i uzviena
strast materinstva unizie me i usukati. Bez skrupula u graditi sreu svojoj
deci. Mrzeu one koji e videti njihove mane. Nisko u lagati da bih im
pomogla. Dozvoliu da me odvoje od tebe, od tebe i od tebe. Pored toga,
prodire me ljubomora. Mrzim Dini zato to me svojim prisustvom podsea da
su mi ruke crvene, nokti izjedeni. Volim tako divljaki, da na smrt patim kada
predmet moje ljubavi nagovesti da moe da mi izmakne. Izmakao mi je, a ja
ostajem drei konopac to se na vrhu drveta njie me liem. Ne razumem
fraze.

Da nisam roen sa saznajem, ree Bernard, da jedna re dolazi, za

drugom, ko zna, moda bih svata mogao biti. A poto nije tako, kako svuda
nalazim red i redosled, nisam u stanju da podnesem pritisak samoe. Kad ne
mogu da vidim kako se oko mene kovrdaju rei kao kolutovi dima, propadnem
u mrak, rastvaram se u nita. Kad ostanem sam, padnem u letargiju i govorim
sebi mrgodno dok daram po pepelu izmeu reetki: doi e gospoa Mofet.
Doi e i sve e to pomesti. Kada Luj ostane sam, on vidi stvari zauujue
intenzivno; zato e napisati nekoliko rei koje e nas moda sve redom
nadiveti. Roda voli da bude sama. Ona nas se boji zato to mi unitavamo
pojam bitisanja koji je tako ekstreman u samoi - pogledajte kako je samo
stegla viljuku - svoje oruje upereno protiv nas. A ja poinjem da postojim
jedino kada mi neki metalni radnik, ili trgovac konjima, ili ve neko drugi, da
podstreka. Kako se tada graciozno izvija dim mojih reenica; die se i sputa,
lepra se i pada na crvene rakove i na uto voe i splie ih u jedan venac lepote.
Ali pogledajte samo koliko je varljiva moja elokvencija - od kakvih je
ongleraja i lai satkana. Jer moj karakter delimice odreuje podsticaj koje mi
daju drugi ljudi i zato nije moj kao to su vai vai. Postoji u njemu neka
sudbonosna nit, neka vrludava, nejednaka srebrna ila to ga oslabljuje. Zbog
toga se u koli Nevil ljutio do besa kada bih ga ja iznenada napustio. Odvezao
bih se velikim izletnikim kolima sa hvalisavim deacima u malim kaketima
sa znakama - neki su i veeras prisutni, veeraju sa nama; sveano su se obukli
da bi savreno sloni otili u neki mjuzik hol; voleo sam ih. Jer su me vraali u
ivot u istoj onoj meri u kojoj vi to sada inite. Iz istog tog razloga kada vas
napustim i kada voz ode, oseate da to ne odlazi voz ve ja, Bernard, kome nije
stalo ni do ega, ija su oseanja otupela, bez vozne karte u depu, koji je
moda ak i bez novanika. A Suzana zagledana u konopac to se njie me
liem bukvinog stabla, vie: Otiao je! Pobegao je od mene! Jer ovek nema
za to da se uhvati. Moja se linost bez prestanka oblikuje. Razliiti ljudi
izvlae razliite rei iz mene.

Zbog toga ne elim veeras da sednem pored jedne osobe, ve pored

njih pedeset. Ali sam ja, ovde jedini meu vama koji se osea kao kod kue,
kome je to prirodno stanje. Nisam grubijan; nisam snob. Ako se povinujem
pritisku drutva, esto uspem da vetinom svog jezika pustim u opticaj po koju
otru re. Pogledajte samo kako se ceo svet zabavlja mojim igrakicama koje
pravim za tren oka i ni od ega. Nisam ovek koji voli svojinu (kad umrem,
ostaviu za sobom samo jedan orman starog odela) i skoro da sam ravnoduan
prema sitnim ivotnim tatinama zbog kojih Luj toliko pati. Ali sam mnogo
tota rtvovao. Zato to su mi vene sazdane od gvoa, od srebra i ponekad od
obinog blata, ne mogu vrsto da stisnem pesnicu, kao to je stiskaju oni to ne
zavise od spoljnje drai. Nisam dorastao do Lujevih i Rodinih odricanja i
heroizma. Nikada neu uspeti, ak ni u razgovoru, da napravim savrenu
reenicu. Pa ipak u, ba zbog toga, vie doprineti prolaznom trenutku od bilo
koga od vas: ui u u vie kua, u vie razliitih kua, nego bilo ko od vas. Ali
zato to postoji neto to dolazi spolja, a ne iznutra, biu zaboravljen; kada mi
glas umukne neete me se setiti, sem kao odjeka glasa koji je nekada pretvarao
evo ovo voe u ljudske rei.
Pazite, ree Roda, sluajte. Pazite kako svetlost postaje iz sekunde u
sekundu sve bogatija i kako nekakva rasko i zrelost obuzima sve; a nae oi,
dok lutaju po ovoj prostoriji punoj stolova, ini se da gledaju kroz zavese od
iste boje, kroz crveno, narandasto, kroz boju ilibara i udne, nerazluive
tonove to se slivaju u velove i sputaju iza naih pogleda, tako da se stvari
stapaju jedna u drugu.
Da, ree Dini, profinila su nam se ula. Membrane, pauine nerava
koje su leale bele i mlitave nabrekle su, rairile su se i kao vlakna zaplovile
oko nas, stvarajui vazduh opipljivim i hvatajui sobom daleke neke zvuke,
neuvene dotad.
Londonska buka, ree Luj, nas okruuje. Automobili, kamioni,
autobusi idu gore, dole bez prestanka. Svi su se slili u um jednog jedinog toka

koji se okree. Svi pojedinani zvuci - vozila, zvona, povici pijanica, veseljaka
- sve se to smealo u jedan, elino plavi, kruni zvuk. Iznenada zapiti sirena.
Na njen odjek otisnu se obale, dimnjaci spljote, a brod krene prema puini.
Persival odlazi, ree Nevil. Sedimo ovde okrueni stolovima,
osvetljeni arenim svetlostima; sve stvari - ruke, zavese, noevi, viljuke, ljudi
za veerom - slivaju se jedna u drugu. Mi smo ovde ograeni zidom. A Indija se
nalazi izvan tog kruga.
Vidim Indiju, ree Bernard. Vidim dugu, nisku obalu: vidim bedne,
pune blata, sokake to vode levo, desno izmeu oronulih pagoda; vidim
pozlaene graevine isprekidanih linija sa izgledom krhkosti i propadanja,
podseaju na privremeno sazidane zgrade na nekoj orijentalnoj izlobi. Vidim
par voia to vuku niska kola putem koji pri sunce. Rasklimatana kola se
klate sa jedne strane na drugu. Jedan se toak zaglavio u koloteini i smesta se
bezbroj Indijaca opasanih samo oko bedara sjatilo oko njih; uzbueno brbljaju.
Ali nita ne preduzimaju. Vreme izgleda beskonano, ambicija uzaludna.
Oseaju se udni, kiseli mirisi. Jedan starac u jarku ne prestaje da vae betel i
posmatra svoj pupak. Ali gle, evo dolazi Persival. Jae kobilu koju su izujedali
obadi i nosi lem protiv sunca. Primenjuje iskustvo sa Zapada, upotrebljava
estoke izraze koji su mu prirodni, i volovska zaprega je dovedena u red za
manje od pet minuta. Orijentalni problem je reen. On nastavlja da jae; gomila
se pribija uz njega i smatra ga - za ono to on u stvari i jeste - za boga.
Svejedno da li je poznat ili nepoznat, da li nosi neku tajnu ili ne, nije
vano, ree Roda, on podsea na kamen koji je pao u baru i oko koga su se
sjatile belice. Kao i belice, mi koji smo stremili sad ovim, sad onim pravcem,
svi smo se okupili oko njega im je naiao. Kao i belice, svesni da je prisutan
veliki kamen, zadovoljno se talasamo i vrtimo u krug. Njegovo prisustvo nam
prua utehu. Zlato je poteklo kroz nau krv. Jedan-dva; jedan-dva; srca nam
udaraju vedro, samouvereno, kao u nekom transu blagostanja, u nekom zanosu
blagosti; i gle - najzabaeniji delovi zemlje - blede senke na ivici horizonta,

Indija na primer, oivljavaju pod naim pogledom. Svet do maloas skuen,

sada se proirio; daleke oblasti su otete od mraka; vidimo blatnjave drumove,
isprepletanu dunglu, grupe ljudi i kraguja to se hrani nekim podnadulim
leom, sve to kao da se nalazi u naem delokrugu, kao da je deo neke nae
gorde i sjajne oblasti, otkad ovo Persival jae sam na kobili koju su izujedali
obadi i ide zabaenom stazom, otkad je razapeo svoj ator izmeu golog drvea
i sedi sam, posmatrajui ogromne planine.
Persival nam je pokazao, ree Luj, dok ovako sedi i uti, kao to je
nekada sedeo usred golicave trave dok je vetar cepao oblake, a oni se opet
sastavljali, da su lani nai pokuaji da definiemo sebe ja sam ovo, ili ja sam
ono, kad se ovako okupimo kao odvojeni delovi jednog tela i jedne due. Uvek
preutimo neto iz straha. Neto izmenimo iz tatine. Pokuavamo da
istaknemo razlike. Iz elje da se izdvojimo od ostalih, stavljamo naglasak na
nae mane i ono to je karakteristino za nas. Ali ispod toga postoji lanac, to se
vrti sve u krug, na elino plavom prstenu.
To su ljubav i mrnja, ree Suzana. To je ona pobesnela kao ugalj
crna struja od koje nam se vrti u glavi kad se nagnemo nad nju. Stojimo ovde na
ivici i ako pogledamo dole hvata nas nesvestica.
To je ljubav, ree Dini, i mrnja kakvu osea Suzana prema meni
zato to sam jednom poljubila Luja u bati; zato to je, kad god se pojavim
ovako doterana, podsetim: ruke su mi crvene, pa ih skrije. Ali se naa ljubav
skoro ne moe razlikovati od nae mrnje.
Pa ipak su te hune vode, ree Nevil, na kojima gradimo svoje
nesigurne oslonce, mnogo stabilnije od divljakih, slabikih, nekonsekventnih
uzvika koje putamo kada se dignemo i pokuamo da govorimo; kada
rezonujemo i izbacujemo ovakve lane izjave ja sam ovo, ili ja sam ono!
Govor je la.
Ali ja jedem. Dok jedem postepeno gubim svaki pojam o pojedinim
stvarima. Oteavam od hrane. Ovi ukusni zalogaji peene patke garnirane

odgovarajuim vrstama povra, to se reaju jedno za drugim po izvrsnom

redosledu toplog, slatkog i gorkog, prolazei preko nepca niz jednjak i stiu u
stomak, stabilizovali su mi telo. Oseam mir, ozbiljnost; u stanju sam da
kontroliem sebe. Sve je postalo vrsto. Instinktivno mi nepce sada trai i
predosea neto slatko i lako, zaeereno i prolazno; i rashlaeno vino koje, kao
rukavica ruci, odgovara tananijim nervima, koji, ini mi se, podrhtavaju sa mog
nepca i ire se (dok pijem) do u zasvoenu penicu zelenu od vinovog lia,
mirisavu kao divlja rua, purpurnu od groa. Sada mogu mirno da posmatram
vodenini jaz to se dole peni. Ali kakvim specifinim imenom to da
nazovemo? neka kae Roda ije lice vidim nejasno u ogledalu preko puta sebe;
Roda koju sam prekinuo dok je njihala latice u mrkom lavoru, traei od nje
perorez koji joj je Bernard ukrao. Za nju ljubav nije vrtlog. Ne vrti joj se u glavi
kad gleda u bezdan. Njen je pogled upravljen visoko iznad naih glava, dalje od
Indije.
Jeste, preko vaih ramena, iznad vaih glava posmatram neki pejza,
ree Roda, neku udoljicu koju zatvaraju mnogostrana, strma brda kao
sklopljena krila ptica. Tamo, na maloj, tvrdoj ledini nalazi se bunje tamnog
lia i kao kontrast njegovoj tami vidim ljudsku figuru, bela je, ali nije od
kamena; kree se, moda je iva. To sigurno nije niko od vas; ni ti Persivale, ni
ti Suzano, ni ti Dini, ni ti Nevile, ni ti Luje. Kad spusti belu ruku na koleno
naini trougao; sada se ispravio - pravi je stub; a sada izvor to pada. Ne daje
nikakav znak, ne obraa nam se, ne vidi nas. Iza njega urla more. Nalazi se
izvan naeg domaaja. Pa ipak se usuujem tamo da krenem. Tamo u poi da
popunim svoju prazninu, da produim noi i da ih sve vie i vie ispunjavam
snovima. I za trenutak, ak sada, ak ovde, dostigla sam svoj cilj i kaem,
Prestani da luta. Sve ostalo je iskuenje i opsena. Ovde je kraj. Ali ovi
hadiluci, ovi trenuci odlaenja uvek se javljaju u vaem prisustvu, za ovim
stolom, zbog ove svetlosti, zahvaljujui Persivalu i Suzani, ovde i sada. U
svako doba vidim bunje tamnoga lia preko vaih glava, izmeu vaih

ramena, ili sa prozora kada na nekom prijemu preem preko sobe i stanem da
pogledam na ulicu.
Ali gde su njegove papue? ree Nevil. Ne uje se njegov glas dole u
holu? I kako emo ga ugledati u trenutku kad nas on ne vidi? ekamo, a on ne
dolazi. Vreme sve vie i vie odmie. Zaboravio nas je. U drutvu je sa nekim
drugim. Neveran je, njegova ljubav nita ne znai. O, kakav bol - kakav
nepodnoljiv oaj! I odjednom vrata se otvaraju. Stigao je.
Sva uzdrhtala kao treperavo zlato kaem mu, Doi, ree Dini. I on
dolazi; prelazi preko sobe do mesta na kome ja sedim na pozlaenoj stolici, u
haljini to se kao veo lepra oko mene. Ruke nam se dodiruju, tela nam buknu u
plamen. Stolica, olja, sto - sve je u blesku svetla. Sve trepti, sve se raspaljuje,
sve gori jasnim plamenom.
(Pogledaj, Rodo, ree Luj, obuzelo ih je ponono raspoloenje, zaneli
su se. Oi im podseaju na krila moljca koja se tako brzo pokreu da izgleda
kao da miruju.
Odjekuju, ree Roda, rogovi i trube. Lie se otvara; srndai riu u
ipraju. uju se doboi i igra, nalik na doboe i igru golih uroenika sa
razmahnutim kratkim kopljima.
Njihova igra podsea na igru divljaka okupljenih oko logorske vatre,
ree Luj. Pravi, nemilosrdni divljaci. Igraju u krug, udaraju se po pupastim
stomacima. Plamen im lie obojena lica, leopardove koe i raskrvavljene udove
koje su iupali iz ivih tela.
Gozbeni plamen se die visoko, ree Roda. Prolazi velika povorka,
bacaju se zelene ibljike i rascvetane granice. Iz rogova im sue plavi dim;
koe su im pri svetlosti baklje postale arene, ovde crvene, tamo ute. Bacaju
ljubiice. Ukrauju one koji su im dragi vencima i lovorovim liem, tamo na
disku ledine gde se sputaju brda strmih obronaka. Povorka prolazi. I dok
prolazi, Luje, postajemo svesni svog poraza, predskazuje nam se propast. Senke
postaju sve kosije. A mi kao dva zaverenika to su se povukli u pozadinu i

naslonili na neku hladnu urnu, primeujemo kako purpurni plamen sve vie
jenjava.
Smrt je utkana u ljubiice, ree Luj. Smrt i uvek smrt.)
Kako ponositi sedimo za ovim stolom, ree Dini, mi koji jo
nemamo dvadeset pet godina! Napolju cveta cvee; napolju zastajkuju ene;
napolju zaokreu i klize fijakeri. Proizali iz raznih iskustava, tmina i bleska
mladosti, gledamo pravo ispred sebe, spremni na sve to moe doi (vrata se
otvaraju, vrata ne prestaju da se otvaraju). Sve je stvarno; sve je vrsto; sve bez
senke i iluzije. Lepota nam je ispisana na elu. Moja, Suzanina. Put nam je
vrsta i svea. Ono u emu se razlikujemo jasno je obeleeno kao senke stenja
na jarkom suncu. Pored nas lee rskave kifle, utosjajne i tvrde; stolnjak je beo;
a ruke nam lee napola zgrene, tek to se nisu skupile u pesnicu. Jo nas
ekaju nebrojeni dani; zimski dani, letnji dani; skoro da nismo ni uli u nau
riznicu budunosti. Voka je, evo, nabrekla ispod lia. Soba je sva zlatna, i ja
mu govorim, Doi.
Imam crvene ui, ree Luj, miris mesa se prostire kao kakva mokra
mrea, dok po bifeima gradski inovnici jedu s nogu.
Pitamo se ta da radimo, ree Nevil, sa beskonanim vremenom pred
sobom? Da li da se etkamo po ulici Bond, da zagledamo u izloge, da kupimo,
recimo neko penkalo zato to je zeleno, ili da upitamo poto je onaj prsten sa
plavim kamenom? Ili da sedimo kod kue i da posmatramo kako ugalj
postepeno rudi? Hoemo li da pruimo ruku za knjigom i da proitamo ovdeonde po koji pasus? Hoemo li se buno smejati bez ikakvog razloga? Ili
krenuti preko rascvetalih livada da pravimo vence od belih rada? Hoemo li se
raspitati kada kree sledei voz za Hebride i rezervisati kupe? Sve e doi na
red.
Za vas, ree Bernard, jer ja sam jue naleteo pravo na stub. Jue sam
se verio.
Kako udno, ree Suzana, izgledaju gomilice kristalnog eera pored

naih tanjira. Kao i arene ljuske kruaka i pliani ramovi ogledala. Nisam ih
dosada primetila. Sve je na svom mestu; sve je fiksirano. Bernard se verio!
Dogodilo se neto neopozivo. Jedan je krug ispisan po vodi; nametnut je jedan
lanac. Vie nikada neemo slobodno tei.
Samo za jedan trenutak ree Luj. Pre nego to pukne lanac, pre nego
to nered ponovo zavlada, pogledajte nas kako smo fiksirani, pogledajte nas
kako smo razotkriveni, pogledajte kako nas stee ova veza.
Ali, evo, krug je prekinut. Struja je potekla. Pojurili smo bre nego
ranije. Sada su strasti, to su leale u zasedi tamo dole me tamnim algama
izraslim po dnu, izbile na povrinu i biju nas svojim talasima. Bol i ljubomora,
zavisi i elja i neto jo dublje od toga, snanije od ljubavi i jo podzemnije.
Progovorio je glas Akcije. Sluaj, Rodo, (jer nas dvoje smo zaverenici, ruke
smo poloili na hladnu urnu), nezainteresovani, brzi, uzbudljivi glas Akcije,
lovake pse kako jure po tragu. Oni sad razgovaraju i ne trudei se da dovre
svoje reenice. Govore tepajui kao ljubavnici. Neka samodraka i brutalna
sila ovladala je njima. Nervi im drhte u bedrima. U grudima im srca lupaju i
podskakuju. Suzana zavre svoju maramicu. Dinine oi igraju od vatre.
Ravnoduni su prema ispitivakim pogledima i ljubopitljivim dodirima
tuih prstiju; ree Roda. S kakvom se samo lakoom okreu oko sebe i
posmatraju; kakve energine i ponosite stavove zauzimaju! Kakav ivot blista u
Dininim oima; kako je okrutan, kako usredsreen Suzanin pogled dok trai
bubice u dnu stabala! Kose im se blistavo sijaju. Oi im gore kao oi u ivotinja
to promiu kroz lie na tragu plena. Krug je uniten. Razbacani smo.
Ali brzo, suvie brzo, ree Bernard, iili ovaj individualni zanos.
Suvie brzo proe trenutak pohlepnog identiteta, a pouda za sreom, za jo
vie i jo vie sree, ve je zasiena. Kamen je potonuo; trenutak je proao. Oko
mene se prostrla iroka margina ravnodunosti. U mojim se oima otvorilo
hiljadu ljubopitljivih oiju. Svakom je sada do volje da ubije Bernarda koji je
veren, samo ako se ne dotie ove margine nepoznate oblasti, ove ume

nepoznatog sveta. Zato, pitam se (apuui diskretno), one ene tamo veeraju
same? Ko su one? I ta ih je dovelo ove, ba ove veeri na ovo odreeno mesto?
Mladi u uglu, sudei po bojaljivom nainu na koji, s vremena na vreme,
podigne ruku sebi za potiljak, provincijalac je. Sav je ponizan i jako mu je stalo
da, kako treba, odgovori na ljubaznost prijatelja svog oca, odnosno domaina,
tako da je jedva u stanju da sada uiva u onome u emu e neizmerno uivati
sutra ujutro otprilike oko pola dvanaest. Takoe sam primetio da je ova
gospoa tri puta napuderisala nos usred ivog razgovora - moda o ljubavi,
moda o nesrenom ivotu nekog zajednikog, najmilijeg prijatelja. Ah, moj
nos! pomisli ona i evo, pojavljuje se njena pufna da usput zbrie ak i
najsnanija oseanja ljudskog srca. Jo svakako ostaje nereivi problem
usamljenog oveka sa monoklom, i starije dame koja sama pije ampanjac. Ko
su i ta su ti nepoznati ljudi? pitam se. Mogao bih da izmislim tuce pria o tome
ta je on rekao i ta je ona rekla - mogao bih da naslikam tuce slika. Ali ta su
prie? Igrake kojima se poigravam, mehuri koje pravim, krugovi dima to
prolaze jedan kroz drugi. Ponekad posumnjam da li uopte postoje prie. ta je
to pria o meni? ta o Rodi? ta o Nevilu? Postoje injenice, kao na primer:
Lepi mladi u sivom odelu ija se rezervisanost nalazi u tako neobinoj
suprotnosti prema blagoreivosti ostalih, stresao je mrvice sa prsluka i
karakteristinim gestom, u isti mah zapovednikim i bojaljivim, dao je znak
konobaru koji se trenutak kasnije pojavio sa raunom diskretno savijenim na
tanjiru. To je istina, to je injenica, ali izvan toga sve je mrak i nagaanje.
Sada, ree Luj, zato to se spremamo na rastanak, poto smo platili
raun, krug u naoj krvi koji se tako esto i tako otro prekidao, jer mi se
mnogo razlikujemo izmeu sebe, jo jednom se zatvorio u jedan prsten. Neto
se stvorilo. Jeste, dok ustajemo od stola i pomalo bojaljivo prikupljamo svoje
stvari, dok na rukama drimo ovo zajedniko oseanje, molimo se, Ne kreite,
ne dozvolite da pokretna vrata iseku na komade ono to smo stvorili, itav ovaj
svet meu svetiljkama, meu ljuskama voa, meu ovim vaarom mrvica hleba

i ljudi to neprestano prolaze. Ne kreite se, ne odlazite. Sauvajte zauvek sve

to.
Zadrimo je za jedan trenutak, ree Dini, ljubav, mrnju, ma kako je
nazivali, ovaj svet iji su zidovi napravljeni od Persivala, od mladosti i lepote, i
neeg to je tako duboko potonulo u nas, da moda nikada vie nee jedan
ovek u nama izazvati ovakva oseanja.
ume i daleke zemlje sa drugog kraja sveta, ree Roda, nalaze se u
ovoj sobi; mora i dungle; zavijanja akala i meseina to se prosula na vrh
neke visoke planine nad kojom se vije orao.
U ovoj sobi se nalazi srea, ree Nevil, i mir obinih stvari. Sto,
stolica, sa noem za seenje hartije stavljenim meu stranice. I latica to pada
sa rue, i svetlost to podrhtava dok sedimo i utimo, ili se moda setimo neke
sitnice, pa iznenada progovorimo.
U ovoj sobi se nalaze radni dani, ree Suzana, ponedeljak, utorak,
sreda; konji koji idu u polja i konji koji se vraaju iz polja; vrane to se diu i
padaju i to mreama svojih jata obuhvataju brestove, svejedno da li je april ili
novembar.
U ovoj sobi se nalazi ono to e doi, ree Bernard. A to je poslednja i
najblistavija kapljica koju smo pustili da kane, kao kap neke natprirodne ive, u
ovaj nabujali i sjajni trenutak to smo ga stvorili od Persivala. ta nas eka?
pitam se istei mrvice sa prsluka; ta se dogaa napolju? Dok smo sedeli i jeli,
dok smo sedeli i priali, dokazali smo da umemo da uveamo blago trenutaka.
Nismo robovi kojima je sueno da veito preko savijenih lea trpe sitne udarce
koje niko ne belei. Nismo ni ovce to prate svoga pastira. Mi smo stvaraoci.
Stvorili smo neto to e se pridruiti bezbrojnim graevinama prolosti. Ovog
trenutka kad stavljamo eire i irom otvaramo vrata ne zakoraujemo u haos,
ve u svet koji moemo da potinimo vlastitom silom i da pretvorimo u deo
obasjanog i veitog puta.
Posmatraj Persivale, dok su ostali otili po taksi, ovaj prizor koji e za

tebe uskoro biti izgubljen. Sredina ulice je tvrda i uglaana obrtanjima

bezbrojnih tokova. uti baldahin nae strahovite energije visi nam nad
glavama kao zastor u plamenu. Tu svetlost stvaraju pozorita, mjuzik holovi i
sijalice po privatnim kuama.
Kljunasti oblaci, ree Roda, putuju preko neba mranog kao uglaana
kitova kost.
Evo poinje agonija; evo, uas me je zgrabio u svoje kande, ree
Nevil. Evo stigao je taksi; evo Persival odlazi. ta se moe uiniti da ga
zadrimo? Kako da premostimo razdaljinu koja nas deli? Kako da raspalimo
vatru da zauvek plamti? Kakvo znamenje da ostavimo svim buduim
vremenima da smo mi koji stojimo ovde na ulici, pod svetlou ovih sijalica,
voleli Persivala? Ali Persival je ve otiao.

Sunce bee dostiglo svoju najveu visinu. Nije se vie napola videlo, ni
nasluivalo po svetlucavim nagovetajima nalik na neku devojku to se opruila
po duecima zelenim kao more, pa zamara oi posmatrajui drago kamenje
vodenih kuglica iz kojih iskraju opalne zrake i rasipaju se kroz drhtavi vazduh
nalik na bokove delfina u skoku, ili na blesak otrice maa koji pada. Sada je
beskompromisno sunce gorelo neporecivo. Sruilo bi se na tvrdi pesak i
pretvorila stenje u uarene pei; pretrailo je dno svake borie i iznenadilo
belicu skrivenu u pukotini i obasjalo zarali kolski toak, belu kost ili izmu bez
pertli, crnu kao gvoe, zarivenu u pesak. Svemu je davalo punu r boje;
brdima peska bezbrojno svetlucanje, divljim travama iskriavo zelenilo; ili bi
palo na suva prostranstva pustinje, koju su mestimice izbrazdali bievi vetra, ili
blago talasanje oajnike dine, ili tu i tamo aralo zakrljalo mrkozeleno
drvee

dungle.

Osvetljavalo

je

glatku,

pozlaenu

damiju,

trone,

ruiastobele kue od karata nekog junjakog sela i sedokose ene dugakih

prstiju koje su kleale pored renog korita i udarale o kamenje naborani ve.
Sunce se bee netremice zagledalo svojim horizontalnim pogledom u parobrode

to su lagano plovili morem; kroz ute atre probijalo se do putnika koji su

dremali, etali palubom, ili prinosili ruke oima da bi sagledali kopno, dok ih je
brod iz dana u dan, brekui bokovima masnim od ulja, monotono nosio sve
dalje preko vode.
Sunce je tuklo zgomilane vrhove brda na jugu i bljetalo du dubokih,
kamenitih renih korita u kojima se voda bee povukla ispod visoko izvijenih
mostova, tako da su pralje kleei na vrelom kamenju jedva mogle da pokvase
svoje rublje, a mrave mule sa korpama prebaenim preko uskih bokova
klackale su putem punim prtavog kamenja. U podne su od vreline sunca brda
posivela kao da ih je obrijala neka ruka, ili osmudila neka eksplozija, al dalje
prema severu u oblanijim i kinijim predelima izgledalo je da brda to su se
sputala u obroncima tako glatkim kao da ih je neko poravnao zadnjom
stranom aova, kriju u svojoj unutranjosti neku svetlost, reklo bi se neki se
uvar duboko unutra kretao iz jedne prostorije u drugu sa zelenim fenjerom u
ruci. Kroz estice sivoplavog vazduha sunce se prosulo preko engleskih polja i
obasjalo movari i bare, beloga galeba na kocu, put senkama to su lagano
brodile preko zatupljenih vrhova uma, mladoga ita i zatalasanih livada. Bee
palo na zid oko vonjaka i svaku pukotinu i svako zrnce na cigli obojilo
srebrom, purpurom i bojom plamena; izgledalo je, zid e se na dodir mora
pretvoriti u vrela zrnca praine. Groe je visilo preko tog zida kao talasi, kao
vodopadi sjajne crvene boje; lie je tralo izmeu ljiva, a sve su vlati trave
bile slivene u teno, zeleno usijanje. Senke drvea behu potonule u mranu
lokvu oko korenja. Svetlost je plavei, stapala pojedinane listove u jednu
zelenu humku.
Ptice su izvodile strasne pesme za uho samo jednog bia, pa su umukle.
Cvrkuui i evrljajui odnosile su komadike slame i granica u mrane
upljine vorova oko gornjih grana drvea. Zlataste i ruiaste sputale su se u
vrt gde su fieci bagrema i palisandrovog drveta stresali zlatno i ljubiasto
cvee; jer je sada, u podne, vrt bio sav u cvetu i punoj raskoi, tako da su se ak

i mrane brazde ispod biljaka bojile zeleno, purpurno, mrko dok je sunce
prodiralo kroz crvene, ili krupne ute latice, ili bi mu neka stabljika obavijena
gustim zelenim maljama presekla put.
Sunce se okrenulo pravo prema kui i zato su beli zidovi zablesnuli
izmeu tamnih prozora. Njihova su okna gusto protkana zelenim granjem
uvala peate neprobojnog mraka. Klinovi svetla otrih ivica padali su na sims
prozora i osvetljavali unutranjost sobe: tanjire sa plavim kolutovima, olje sa
izvijenim drkama, izboinu velikog bokala, zamrenu aru na ilimu i udesne
uglove i linije pisaih stolova i polica za knjige. Iza zbrke svega toga prostirala
se zona senke u kojoj se moda nalazila jo neka forma sa koje je trebalo
strgnuti crni veo, ili je povratiti iz jo guih dubina mraka.
Talasi su se lomili i hitro rasipali svoju vodu po obali. Gomilali su se
jedan za drugim i padali; od njihovog snanog udara pena bi podskoila
unazad. Bili su obojeni tamnoplavo, sem to im je na leima poigravala ara
svetlih dijamantskih iglica kao to poigravaju miii na leima konja. Talasi su
nadolazili; povlaili se i opet nadolazili kao bat neke velike ivotinje.

Mrtav je, ree Nevil. Pao je s konja. Konj mu se spotakao o neku

neravninu. Zbacio ga je. Oseam se kao da su mi se sama jedra ovoga sveta
sruila na glavu. Svemu je kraj. Ugasile su se svetlosti sveta. Ispreilo se deblo
koje ne mogu zaobii.
O, kada bih mogao prstima da smrvim ovaj telegram - da vidim svetlost
svetu - da kaem da to nije istina! Ali emu okretati glavu? Istina je istina. Ne
moe se zaobii. Konj je posrnuo; on je pao. Munje drvea i bele ograde
pljuskom su poleteli u vis. Podigao se veliki talas; zadobovalo mu je u uima.
Zatim je osetio udarac; svet se smrskao; disao je teko. Izdahnuo je na mestu na
kojem je pao.
itnice i letnji dani na selu, sobe u kojima smo sedeli - sve to sada
poiva u nestvarnom svetu prolosti. Moja je prolost odseena od mene. Stigli

su trkom. Odneli su ga u neku kuu, ljudi u jahaim izmama, ljudi pod

lemovima za sunce; umro je meu nepoznatim svetom. esto su ga okruivali
usamljenost i tiina. esto me je naputao. I opet se vraao. Gle, evo ga
dolazi! uzvikivao sam tada.
ene vuku noge pored mog prozora kao da se u ulicu nije usekao jaz i
kao da im nikakvo drvo krutoga lia nije prepreilo put. Kad smo takvi,
zasluujemo da nas zgaze kao krtinjak. Beskrajno smo odvratni, zatvorenih
oiju koraamo vukui noge. Ali zato da se i ja potinim? Zato da pokuam
da podignem nogu i zakoraim na sledei stepenik? Stojim ovde i drim
telegram u ruci. Prolost, letnji dani i sobe u kojima smo sedeli zajedno nestaju
poput upaljene hartije sa koje nas gledaju crvene oi plamena. emu sretati se
sa ljudima i obnavljati stare veze? emu razgovarati i jesti i stvarati nove
odnose sa drugim ljudima? Od ovog trenutka sam usamljen. Niko me vie nee
prepoznati. Imam tri pisma. Sada treba da idem da igram bacanje koturova sa
jednim pukovnikom, zato u i prekinuti, tako je zavrilo nae prijateljstvo, kao
da sebi probija put kroz gomilu sveta, a meni mae rukom u znak pozdrava. Ne
vredi vie formalno jadikovati nad ovom farsom. Ali da je samo neko rekao,
Stani; pritegao kai za tri rupe dalje - on bi sledeih pedeset godina delio
pravdu, sedeo u sudnici i sam jahao na elu trupa, unitio neku udovinu
tiraniju, pa nam se opet vratio.
Kaem vam, neko se ceri, izvodi mranu neku igru. Neko se ruga iza
naih lea. Onaj tamo mladi umalo to nije promaio papuicu kada je uskoio
u autobus. Persival je pao; poginuo je; sahranili su ga; a ja posmatram ljude
kako prolaze; vrsto se dre za ogradu autobusa; reeni da sauvaju svoje
ivote.
Neu da podignem nogu da bih se popeo na sledei stepenik. Za
trenutak u ostati da stojim ispod neumoljivog drveta sam sa preklanim
ovekom, dok dole kuvarica izvlai i uvlai regulator na pei. Neu da se
popnem uz stepenice. Sve nas redom eka prokletstvo. ene sa zembiljima

vuku noge. Ljudi neprestano prolaze. Pa ipak me neete unititi, vi drugi. Za

ovaj trenutak, za jedan jedini trenutak ja sam sa njim. Prigrlio sam te na svoje
grudi. Hodi, tugo, hrani se mojom krvi. U meso mi zari svoje kande.
Raskomadaj me. Jecam. Jecam.
Kombinacije stvari su tako neshvatljive, ree Bernard. Kompleksnost
stvari je tako velika, da dok silazim niz stepenice ne razlikujem tugu od radosti.
Rodio mi se sin; Persival je mrtav. Podravaju me stubovi, Sa obe strane me
podupiru snana oseanja; ali koje je tuga, a koje radost? Pitam se, a ne znam
odgovora, samo znam da mi je potrebna tiina da budem sam, da izaem i da za
jedan sat razmislim ta se to dogodilo sa mojim svetom, ta je to smrt uinila
mom svetu.
Ovo je dakle svet koji Persival nee vie videti. Da ga bolje pogledam.
Kasapin isporuuje meso tu kod suseda; dva su se starca spotakla na ploniku;
vrapci sleu na zemlju. Maina se, dakle, nalazi u pokretu; ujem njen ritam,
njeno brektanje, ali kao neto u emu ja uopte ne sudelujem, jer on vie ne vidi
sve to. (Poloen je na krevet, bled, zavijen u zavoje, u nekoj sobi.) Doao je
trenutak kada mogu da otkrijem ta je zbilja vano u ivotu, i moram pri tom da
budem obazriv, ne smem da govorim lai. Prema njemu sam oseao evo ta:
zauzimao je centralno mesto. Vie se nikada neu pribliiti tom mestu. Ono je
prazno.
O da, budite uvereni u to, vi ljudi u filcanim eirima i ene to nosite
zembilje - izgubili ste neto to bi vam bilo dragoceno. Izgubili ste vou koga
biste sledili; i jedna je od vas izgubila linu sreu i svoju decu. Mrtav je onaj
koji bi vam to pruio. Lei na logorskom krevetu zavijen u zavoje u nekoj
sparnoj indijskoj bolnici, dok kuliji ue na podu i mau lepezama - zaboravio
sam kako se zovu njihove lepeze. Ali ovo je vano: Dobro je to si izbegao sve
ovo, rekao sam sa ubeenjem dok su golubovi sletali na krovove, u trenutku
kada mi se raao sin. Seam se da je Persival jo kao deak imao neobian
izgled odsutnosti. I jo u neto rei (oi mi se neprestano pune suzama i sue),

ovek mu nita bolje nije mogao poeleti. I iznenada se obraam nekom

apstraktnom biu to licem bez oiju stoji prema meni tamo na kraju avenije, na
nebu, Da li je to sve to si u stanju da uini? Ako je tako, mi smo pobednici.
Uinio si najvie to si mogao, kaem obraajui se onom praznom i
brutalnom licu (jer mu je bilo dvadeset pet, a trebalo je da doivi osamdesetu),
ti nema moi. Neu da ti se povinujem i da tuan otplaem svoj ivot. (Treba
da unesem u svoju belenicu: neka su prezreni vinovnici besmislene smrti.) I
dalje, ovo je vano, moram da naem snage da ga ponovo postavim u banalne i
komine ivotne okolnosti, da se ne bih oseao besmisleno posaen na svog
velikog konja. Moram moi da uzviknem, Persival, kako smeno ime! Pa ipak
mi u isti mah dozvolite da vam kaem, vi mukarci i ene to urite prema
podzemnoj eleznici, da je ostao iv, dugovali biste mu potovanje. Okupljali
biste se oko njega i sledili biste ga. Kako je udno laktati se kroz gomile sveta i
posmatrati ivot upljim oima, oima to peku od suza!
Ali evo ve poinju pozivi, znaci, pokuaji da me namame natrag.
Ljubopitstvo je bilo potisnuto samo za kratko vreme. ovek nije u stanju da
opstane van maine ivota moda ni pola sata. Primeujem da ljudska tela ve
poinju da dobijaju svoj uobiajen izgled; ali zato odudara ono to je iza njih perspektiva. Iza one novinske plakate nazire se bolnica; dugaka soba u kojoj
tamnoputi kuliji vuku uad; a zatim ga sahranjuju. Meutim, na plakati pie da
se razvela neka uvena glumica, i ja se smesta pitam, Koja? Pa ipak jo uvek
nisam u stanju da izvadim peni; nisam u stanju da kupim novine; jo uvek
nisam u stanju da podnesem da se prekine nit mojih uspomena.
Pitam se: poto te vie nikada neu videti i vie nikada neu spustiti
pogled na tvoju vrstou, kakav e oblik uzeti nae optenje? Otkoraao si
preko dvorita, povlai se sve dalje i dalje, sue sve tananije i tananije konce
izmeu nas. Ali ti ipak negde postoji. Neto je ostalo od tebe. Ostao si moj
sudija. Hou da kaem, ako budem u sebi otkrio neto novo, potajno u ga tebi
poveriti. Pitau te, kakva je tvoja presuda? Ostae moj arbitar. Samo koliko

vremena? Stvari e se suvie iskomplikovati da bi se mogle objasniti: rodie se

nove injenice: moj je sin ve tu. Nalazim se trenutno na zenitu jednog
doivljaja. On e splasnuti. Ve vie ne viem sa onim ubeenjem, Dobro je
to si izbegao sve ovo! Minula je egzaltacija, jata golubova vie ne sleu.
Haos, detalji se vraaju. Vie me ne zaprepauju imena na firmama radnji. Ne
oseam vie besmislenost urbe i ne pitam se, emu hvatati vozove? Redosled
stvari se vraa, jedna stvar vodi drugoj - uspostavlja se uobiajen red.
Pa ipak me jo uvek ljuti taj uobiajeni red. Jo neu sebi da dozvolim
da se pomirim sa redosledom stvari. Nastaviu da etam; neu da remetim ritam
svojih misli time to u zastajkivati i osvrtati se oko sebe; etau. Popeu se
ovim stepenicama do galerije slika i potiniu se uticaju duhova osloboenih
redosleda stvari kao to je i moj. Preostalo mi je jo malo vremena da reim
ovaj problem; jer mi malaksava panja; obuzima me neka otupelost. Evo slika.
Evo hladnih madona meu porticima. O, neka uine da se smiri neprestana
aktivnost mog duhovnog oka, neka izbriu sliku glave u zavojima i kulija sa
uetima, ne bih li ispod toga mogao da naem neto to se ne da videti. Evo
vrtova, i Venere meu cveem; evo svetaca i madona u plavom. Sreom, ove
slike ne podstiu nikakve asocijacije; ne podstrekavaju; ne ukazuju. Zbog toga
one proiruju uspomenu na njega i on mi se drukiji vraa. Setio sam se
njegove lepote. Gle, evo ga dolazi, uzviknuo sam.
Ove boje i ove linije gotovo me ubeuju da bih i ja mogao postati heroj,
ja koji lako sklapam reenice, koji se prebrzo dam zavesti, koji sam zaljubljen u
promenu i koji nisam u stanju da stisnem pesnicu, ve se slabiki povodim
kujui reenice prema okolnostima. I evo, kroz sopstvenu slabost otkrivam ta
je to on bio za mene: moja suprotnost. Poto je po prirodi bio istinoljubiv, sve
to je preterano bilo mu je strano, a uroen smisao za prilagoavanje pomogao
mu je da od sebe stvori velikog majstora umetnosti ivljenja. Otuda izgleda da
je dugo iveo i da se okruio mirom, skoro da bi ovek mogao rei
ravnodunou, bar je sigurno da je bio ravnoduan u odnosu na sopstvenu

budunost. Iznad svega bio je pravi izvor samilosti. Dete se igra - vee je letnje
- vrata se otvaraju i zatvaraju, vrata se neprestano otvaraju i zatvaraju, kroz njih
vidim prizore zbog kojih plaem. Jer nemam s kim da podelim svoja oseanja.
Otuda naa usamljenost; otuda na oaj. Okreem se centralnom mestu u svom
duhu i nalazim da je prazno. Tite me sopstvene slabosti. Nema vie njega da
im se suprotstavi.
Pogledaj, onda, plavu madonu oblivenu suzama. Ovaj trenutak
kontemplacije je moje opelo. Persivalu. Za nas ne postoje obredi, samo intimne
tubalice i nikakvi zakljuci, do potresne emocije, od kojih je svaka za sebe.
Nita to je do sada reeno ne odgovara naem sluaju. Sedimo u Nacionalnoj
galeriji, u sali talijanskog slikarstva i prebiramo fragmente. Sumnjam da je
Ticijan ikada osetio koliko bol izaziva ujed ove zmije. Slikari doivljavaju ivot
metodino, dodaju potez potezu. Oni nisu, kao pesnici, rtveni jarci; njih ne
privezuju za stenu. Otuda njihovo utanje, njihova uzvienost. Meutim, ona
tamo crvena boja sigurno je gorela u Ticijanovim ulima. Van sumnje je da se
digao velikim rukama nosei rog izobilja i da je pao sputajui se. Ali ova tiina
poela je da me pritiskuje - ovaj neprestani podstrek za oko. Na mahove
oseam neodreenu teinu. Razlikujem suvie malo i suvie neodreeno. Liim
na zvonce koje su pritisnuli ali koje ne zvoni, ili umesto toga promuklo krklja.
Sav ovaj sjaj me preterano uzbuuje; naboran grimizan zastor prema zelenom;
mar stubova; narandasta svetlost pored crne, nauljene ui maslina. Strele
senzacija bez reda mi pogaaju kimu.
Pa ipak je neto dodato mom tumaenju sveta. Neto lei u meni duboko
zakopano. U jednom trenutku mi se uinilo da u ga uhvatiti. Ali bolje je da ova
tajna ostane zakopana; neka skrivena u dubinama mog duha jednog dana
donese plod. Na kraju dugog ivota, sluajno, u trenutku otkrovenja, moda u
spustiti ruku na nju, ali mi se sada ini da bi mi se rasprtala pod prstima.
Hiljadu puta se misli razbiju da bi se jednom zgusnule u glatku loptu. Evo i sad
su se razbile; prosto su me zasule. Zbog toga nas nadivljuju linije i boje...

Zevam. Sit sam emocija. Iscrpen sam od napora i dugog, dugog

vremena - dvadeset pet minuta, pola sata proveo sam van maine ivota.
Trnem; krutim se. Kako da savladam ovu obamrlost koja obezvreuje moje
saoseajno srce? I drugi pate - ne zna im se broj. Nevil pati.
Voleo je Persivala. Ali ja vie ne mogu da izdrim ova napeta oseanja;
potreban mi je neko s kim u se smejati, s kim u zevati, sa kim u se seati
kako se eao po glavi; neko sa kime mi je bilo prijatno i ko mi je bio drag (ne
Suzana, jer nju je voleo, ve pre Dini). Pred njom bih mogao da se ispovedim.
Mogao bih da je pitam, da li ti je priao kako sam ga odbio kada me je onog
dana pozvao da idemo u Hempton Kort? Od takvih u se misli buditi usred noi
da podskoim od bola - od takvih zloina zbog kojih bi trebalo gologlav initi
pokoru na svim trgovima sveta: ovaj ovek nije poao u Hempton Kort onoga
dana.
Ali sada mi je potrebno da budem okruen ivotom, knjigama, raznim
sitnicama koje slue kao ukrasi, i svakidanjim glasovima trgovaca kad
pozivaju muterije; sve mi je to potrebno kao uzglavlje posle ove iscrpenosti da
bih mogao da sklopim oi posle ovog saznanja. Zato u poi pravo niz
stepenice, pozvati prvi taksi i odvesti se do Dini.
Ispreila se barica, ree Roda, ne mogu da je preskoim. ujem huk
velikog toila pored samih uiju. Struja koju ono stvara udara mi u lice.
Izneverili su me svi opipljivi oblici ivota. Ako ne pruim ruku i ne dotaknem
neto tvrdo, zauvek e me odneti vetar niz hodnike venosti. A ta da
dotaknem? Koju ciglu, koji kamen? i kako da preskoim ovaj ogroman bezdan i
da se zdrava i itava vratim u svoje telo?
Evo, senka je pala i purpurna svetlost postaje sve kosija. ovek koji je
bio odeven u lepotu, sada je obuen u ruevine. ovek koji je stajao u dolini do
koje se sputaju strma brda, evo, slama se, kao to sam im i predoila kada su
na stepenicama rekli da mu vole glas i njegove stare cipele, i trenutke koje
provode sa njim.

Hou sada da proetam niz ulicu Oksford i da zamiljam munjom

rascepljen svet; da posmatram hrastove to su pukli nadvoje, crvene na mestu
gde se otkinula ona rascvetana grana. Poi u u ulicu Oksford da kupim sebi
arape za jedan prijem. Ponaau se kao i obino pod bleskom munje. Brau
ljubiice na golom trotoaru, povezau ih u kiticu i ponudiu ih Persivalu, neto
od mene njemu. A sada da vidimo ta je to Persival meni ostavio. Da
pogledamo ulicu, sada, posle Persivalove smrti. Kue su sagraene na tako
slabim temeljima da bi ih daak vetra oduvao. Bezobzirno i nasumce
automobili jure, urlaju, hoe kao krvoloni psi da nas uhvate u zamku smrti.
Sama sam u neprijateljskom svetu. Ljudsko je lice stravino. To mi se ba
dopada. Potrebne su mi oi sveta, nasilje i da me ibnu kao kamen o stenu.
Volim fabrike dimnjake, kranove i kamione. Volim lica, lica, lica to prolaze
izobliena, ravnoduna. Muka mi je od ljupkosti; muka mi je od samoe. Vozim
se preko uzburkane vode, potonuu i nee imati ko da me spase.
Persival mi je svojom smru napravio ovaj poklon: otkrio mi je sav ovaj
uas, ostavio me je da podnosim ovo ponienje - lica, nebrojena lica posluena
kao tanjiri supe koje nam pruaju sudopere; gruba, pohlepna, beznaajna lica;
lica ljudi sa paketima koji im vise na kanapu i lica to zaviruju u izloge; lica
ljudi koji grubo namiguju, briu i unitavaju sve, ak nam i ljubav zagade,
dodirom svojih prljavih prstiju.
Evo radnje u kojoj se prodaju arape. Gotovo da poverujem da je lepota
jo jednom potekla. Njen apat amori izmeu ovih stubova, izmeu ovih ipki,
die u korpama traka u boji. Znai postoje tople upljine izdubljene u srcu
pometnje; tihe peine u koje se moemo skloniti pod krilo lepote daleko od
istine, a to je ono to elim. Bol se pritaji dok prodavaica tiho izvlai fijoku. A
zatim ona progovara; njen me glas budi. Ustremila sam se pravo do dna meu
alge i vidim, dok ona govori, kako se zavist, ljubomora, mrnja i prkos unjaju
kao rakovi preko peska. Eto, to su nam saputnici. Hou da platim raun i da
uzmem svoj paket.

To je ulica Oksford. Ovde se komeaju mrnja, ljubomora, urba i

ravnodunost i grubo lie na stvaran ivot. To su nam saputnici. A sada da
vidimo ko su nam prijatelji sa kojima sedimo i veeramo. Uzmimo Luja, ita
sportsku rubriku u nekim veernjim novinama, boji se podsmeha; snob je.
Posmatra ljude kako prolaze i misli: mogao bi da nam bude pastir, kada bismo
pristali da poemo za njim. Ako mu se potinimo, zaveo bi red meu nama. Na
taj nain hoe mirno da pree preko Persivalove smrti onako kako to njemu
odgovara, tvrdo zagledan preko pribora za zejtin i sire, preko krovova kua u
nebo.
U meuvremenu se Bernard crvenih oiju skljokao u fotelju. Izvadie
svoju belenicu; zapisae pod S: Reenice koje se mogu iskoristiti u sluaju
smrti prijatelja. Dini, priavi mu izvodei piruete preko sobe, spustie se na
naslon njegove fotelje i upitae, Da li me je voleo? Vie nego to je voleo
Suzanu? A Suzana, verena za zemljoposednika negde u provinciji, zastae
namah sa telegramom pred sobom, drei tanjir u ruci, da zatim petom zalupi
vrata penice. Nevil e se zagledati kroz prozor sa suzama u oima, posle nekog
vremena vid e mu se razbistriti, pa e upitati, Ko to prolazi pored prozora? Kakav sladak deak! Sve to imam da ponudim Persivalu su ove svele
ljubiice, ove potamnele ljubiice.
A kuda ja da odem? U neki muzej gde se uva prstenje u staklenim
vitrinama, gde su izloene radne sobe i haljine koje su nosile kraljice? Ili da
poem u Hempton Kort da opet vidim crvene zidove, unutranja dvorita,
dolinost tisinih gajeva ije senke prave simetrine piramide po travi meu
cveem? Hoe li mi se tamo vratiti lepota, hoe li se uspostaviti red u mojoj
izgrebenoj, raupanoj dui? Ali ta moe da uini osamljen ovek? Stau sama
na golu poljanu i rei u, Leti jato vrana; neko je proao sa torbom u ruci, evo
vrtara, gura kolica. Stojau u redu kao i ostali posetioci i mirisau znoj; parfem
e mi isto tako biti odvratan kao i znoj; i inie mi se da su me obesili sa
ostalim kao to se vea unka pored unke.

Evo koncertne dvorane, ulaz se plaa; tu se slua muzika meu

dremljivim ljudima koji su ovamo doli posle ruka u vrelo popodne. Najeli
smo se toliko govedine i pudinga da bismo mogli preiveti nedelju dana, a da
ne okusimo hranu. Zato smo se priljubili jedno uz drugo kao crvi uz lea neke
ivotinje koja e nas odneti dalje. Pristojno smo obueni, dostojanstveni smo imamo sede ondulirane kose pod eirima; elegantne cipele; sveane tane;
dobro izbrijane obraze; nae se po koji par vojnikih brkova; postarali smo se
da nam ni trun praine ne ostane na finom crnom tofu. Klimamo glavama,
otvaramo programe, progovorimo po koju re u pozdrav prijateljima, pa
zauzimamo svoja mesta kao morski konj i nasukani na stenu, kao neka teka
telesa to nisu u stanju ni da se odgegaju do mora, ve se nadaju talasu da ih
ponese; ali su isuvie teki i previe suvog kamenja ih razdvaja od mora.
Leimo siti do grla, omlitaveli na vruini. A potom nam pritie u pomo sva
nabrekla ena, ali utegnuta u klizavi saten zelene boje mora. Zategla je usne,
uzela izraz napetosti, isturila grudi, pa je napravila pokret kao da e da uzbere
jabuku i tano u pravi as zarila strelu svog glasa u srce tona jednim
Ahhhh!!!
Sekira je rascepila drvo do sri: sr je topla; zvuk podrhtava pod korom
drveta. Ah uzviknula je devojka svom draganu naslonjena na venecijanski
prozor. Ah, ah! uzviknula je i jo jednom uzvikuje ah! Poklonila nam je
uzdah. Ali samo uzdah. I ta je to uzdah? Potom dolaze mukarci nalik na
velike kukce sa violinama; ekaju; broje, daju znak glavom; sputaju gudala. I
razlegao se um sitnih talasa i smejuljenje poput igre maslinovog drvea i
mirijada jeziaka njihovog suvog lia, kada mornar, grickajui vlat trave meu
zubima, skoi na obalu do koje se sputaju mnogostrana strma brda.
Poreenja, poreenja i poreenja - ali ta se krije iza slinosti? Sada,
poto je munja izranjavila drvo, i pala rascvetana grana, i Persival mi svojom
smru ovaj dar ostavio u naslee, da vidim ta je to. Postoji kvadrat; postoji
pravougaonik. Muziari uzimaju kvadrat i postavljaju ga na pravougaonik.

Postavljaju ga sa najveom moguom panjom i grade savreno prebivalite.

Vrlo malo je ostalo neobuhvaeno. I evo, njegova graevina postaje vidljiva;
ono to je bilo nagoveteno, sada je dovreno; nismo ba raznoliki, nismo ni
sasvim osrednji. Uspeli smo da proizvedemo pravougaonike i da ih postavimo
na kvadrate. U tome se sastoji na trijumf; u tome naa uteha.
Slast ove poplave zadovoljstva tee mi niz zidove duha i oslobaa
razum. Prestani da luta, kaem; ostvarila si svoj cilj. Pravougaonik je
postavljen na kvadrat; a na vrhu se nalazi spirala. Odvukli su nas preko
kamenja do mora. Muziari se opet pojavljuju. Ali ovog puta briu lica. Nisu
vie onako nalickani i onako uzdrani. Izai u. rtvovau dananje popodne.
Uiniu jedno poklonjenje. Otii u do Grinia. Hrabro u se penjati u tramvaje
i autobuse. Krivudamo niz ulicu Rident i kako se kola zatresu, tako se
sudarim, as sa ovom enom, as sa ovim ovekom; nisam se ni povredila, ni
razbesnela zbog toga. Kvadrat stoji na pravougaoniku. Prolazimo neuglednim
ulicama po ijim se trgovima cenjka svet i lei izloena svakovrsna gvoarija:
poluge, reze, zavrtnji i gde ljudi u grupama silaze sa plonika, debelim prstima
upkajui sirovo meso. Graevina je sada vidljiva. Nainili smo prebivalite.
Evo ga, najzad, to cvee to raste meu divljom travom u polju, to ga
gaze krave, to je izloeno vetru, skoro izoblieno, bez ploda, bez pupoljka. To
cvee donosim iz korena iupano sa plonika ulice Oksford, moj buket za
petparac, moj buket ljubiica za petparac. Kroz prozor tramvaja vidim katarke
meu dimnjacima; evo i reke: ovi brodovi plove u Indiju. Proetau se obalom
reke. Prokrstariu kej, tu neki starac ita novine u kiosku od stakla. Koraau
pored ograde ove terase i posmatrau brodove kako brzo klize niz plimu reke.
Po palubi jednog broda eta ena, dok pas laje oko njenih nogu. Vetar joj die
suknju; i mrsi kosu; svi oni putuju na more; ostavljaju nas; nestaju u ovo letnje
vee. Najzad u moi da predahnem; najzad u moi da se opustim. Sada u
najzad osloboditi dugo zadravanu, potiskivanu elju da budem unitena, da me
nema. Galopiraemo zajedno preko pustinjskih brda gde lasta zamae svoja

krila u mrana jezera i gde netaknuti stubovi stoje uspravno. U talas to iba
obalu, u talas to rasipa belu penu do u najdalje uglove zemlje, bacam svoje
ljubiice, svoje zadunice Persivalu.

Sunce se vie nije nalazilo na zenitu. Zraci su padali iskosa, pod otrim
uglom. Tu i tamo okrznuli bi ivicu nekog oblaka, od ega bi se on zaario i
pretvorio u veliku kriku svetla, u usijano ostrvo na koje nijedna noga ne bi
mogla da kroi. Zatim je jo jedan oblak bio okrznut, pa jo jedan i jo jedan,
tako da su se preko talasa prosule plamene strele lake kao pero i bez reda
zasule uzdrhtalo plavetnilo.
Lie na vrhu drvea bee se zakovrilo od sunca. Onako kruto uketalo
je na nemirnom povetarcu. Ptice su mirovale, samo su hitro okretale glave as
na jednu, as na drugu stranu. Prestale su sa pesmom kao da su se zasitile
melodije, kao da im je punoa podneva zastala u grlu, vilin konjic je sleteo na
trsku i ostao nepokretan, da se kao plavi koni opet izvije kroz vazduh. Daleko
sa horizonta dopirao je slab um koji je podseao na isprekidani trepet tamnih
krila. Nepomina trska se ogledala u staklastoj vodi reke; odjednom se staklo
zatalasalo i trska stala da tone. Tupa, pognute glave, stoka je stajala po
poljima, pa je nezgrapno krenula napred nogu pred nogu. Slavina pored kue
prestala je da tee, verovatno se koja napunila; a zatim su kapnule jedna, dve,
tri pojedinane kapljice u nizu.
Na prozorima su se videle plamene pege razbacane bez reda, lakat krive
grane i najzad prostor smirene i iste prozranosti. Sputene zavese protiv
sunca bile su crvene oko ivica, a svuda u sobi razasuti kratki maevi svetla, po
stolicama i stolovima, pravei lane pukotine na laku i polituri. Zelena vaza sa
odbleskom belog, izduenog prozora na sebi izgledala je preterano bokasta.
Svetlost je gonei mrak pred sobom u izobilju zasipala sve uglove i sva
udubljenja; pa ipak je ponegde gomilala mrak u humkama neizvajanih oblika.
Talasi su se sustizali hrpimice, izvijali kime, pa bi se rasprsnuli, a

kamenje i ljunak poleteli bi uvis. Talasi su spirali stene, pena je skakala visoko
da zatim isprska zidove peine koja je do maloas bila suva. Talasi su
povlaei se ostavljali za sobom barice po obali u kojima bi se repom pranula
po neka nasukana riba.

Stavio sam svoj potpis, ree Luj, ve dvadeseti put od jutros. Ja, i opet
ja, i uvek ja. isto, vrsto, odreeno lei moje ime preda mnom. I ja sam takoe
vrst i odreen. Pa ipak je ogromno nasledstvo iskustva nabijeno u meni. iveo
sam hiljadama godina. Liim na crva koji je izgrizao sebi put kroz drvo neke
veoma stare hrastove grede. Ali danas sam kompaktan; pribran sam u ovo lepo
jutro.
Sunce sija sa istog neba. Samo meni podne ne nosi ni kiu, ni sunce.
To je as kada mi gospoica Donson donosi pisma za potpis na posluavniku
od ice. Na te bele listove hartije utiskujem svoje ime. Koliko stvari ine jedno
ime! apat lia, voda to curi niz oluke, travnjak posut dalijama ili cinijama;
ja, as vojvoda, as Platon, Sokratov drug; trupkanje crnih ljudi i utih ljudi to
migriraju na istok, na zapad, na sever i jug; veita procesija, ene to sa
aktentanama idu Strandom, kao to su nekada sa amforama ile na Nil; sve ono
zavijeno i vrsto sabijeno lie mog mnogostrukog ivota sada je sabrano u
mom imenu, isto i jasno ispisanom na listu hartije. Sada sam zreo ovek; sada
stojim uspravno na suncu i na kii i moram svom svojom teinom da padnem
kao sekira i da tako preseem hrast, jer ako budem oklevao, ako se budem
osvrtao as levo, as desno, pau kao sneg i propau.
Skoro da sam se zaljubio u svoju pisau mainu i u telefon. Pismima i
kablogramima i kratkim, ali utivim nareenjima preko telefona upuenim
Parizu, Berlinu, Njujorku, slio sam svoje mnoge ivote u jedan; zahvaljujui
svojoj priljenosti i odlunosti pomogao sam da se ucrtaju na onoj mapi tamo,
one linije koje su povezale razliite delove sveta. Volim da stignem u svoju
kancelariju tano u est; volim purpurno svetlucanje tamnog mahagonija; volim

pisai sto i njegovu otru ivicu; i fijoke to se glatko izvlae. Volim telefon sa
dugakim uhom spremnim da primi moj apat; volim i datum na zidu; i knjigu
u koju ubeleavam sastanke: sa g. Prentisom u etiri; sa g. Ejrsom tano u pola
pet.
Prijatno mi je kad me g. Berard pozove u svoju privatnu kancelariju da
mu podnesem izvetaj o naim isporukama Kini. Nadam se da u naslediti
direktorsku fotelju i molitveni tepih. Ulaem svoj trud; razgonim mrak pred
sobom, irim trgovinu gde je vladao haos, tamo u dalekim delovima sveta. Ako
istrajem da i dalje od haosa pravim red, nai u se tamo gde su stajali atam i
Pit, Berk i ser Robert Pil. Zbog toga otklanjam izvesne mrlje, briem neke stare
nedostatke; uspomenu na enu koja mi je sa vrha jelke skinula i dala zastavicu;
svoj akcenat, batine i druga muenja; hvalisave deake; svog oca bankara u
Brizbejnu.
itao sam svog omiljenog pesnika u nekom restoranu i dok sam meao
kafu da rastopim eer sluao sam sitne inovnike kako se klade za malim
stolovima i posmatrao ene kako oklevaju pred ankom. Rekao sam sebi da
nita ne treba da bude lieno smisla kao pare mrke hartije sluajno baeno na
pod. Rekao sam da oni moraju imati cilj u vidu na svojim ivotnim
putovanjima; da treba da zarade svoje dve funte i deset ilinga nedeljno pod
rukovodstvom odsenog efa; neka ruka, neka domaa haljina treba da nas
obvije svako vee. Kad budem zaleio ovakve frakture u ivotu i shvatio da
ovakve monstruoznosti ne treba ni izvinjavati, ni opravdavati, jer i jedno i
drugo znai rasipanje nae snage, vratiu i ulici i restoranu ono to su izgubili
kada su dospeli do ovih tekih vremena i razbili se o ove kamenite obale.
Odabrau nekoliko rei i iskovau oko nas obru kaljenog elika.
Ali danas nemam ni trenutka slobodnog vremena. Na ovom mestu nema
predaha, nema senke treperavog lia, ni senice pod koju se ovek moe
skloniti od sunca, pod koju moe sesti pored voljenog bia u svee predveerje.
Svet mi je teinom pritisnuo ramena; svet vidi kroz moje oi; ako ih zatvorim,

ili ako pogledam u stranu, ili se osvrnem da ukaem na ono to je rekao Platon,
ili se setim Napoleona i njegovih osvajanja; uvrediu ovaj svet nekom
izopaenou. Takav je ivot; g. Prentis e doi u etiri; g. Ejrs u etiri i
trideset. Uivam da sluam prigueno itanje lifta i onaj tupi udar kad se
zaustavi na mom spratu i teak, muki, bat mojih odgovornih slubenika niz
hodnike. I tako ujedinjenim naporima aljemo do najdaljih delova sveta
luksuzne brodove, snabdevene klozetima i gimnastikim salama. Svet mi je
svojom teinom nalegao na ramena. Takav je ivot. Ako budem istrajao ovim
putem, dobiu fotelju u trgovakoj komori i skupocen tepih; stei u imanje u
Sariju sa staklenom batom, jelama vrlo retke vrste, nekom izuzetnom dinjom,
ili japanskim drvetom, na emu e mi zaviditi moje kolege.
Pa ipak jo uvek stanujem u sobi na tavanu. Tamo otvaram svoju dragu
knjigu; tamo posmatram svetlucanje kie na crepovima dok se ono ne slije u
jedan sjaj nalik na pelerinu ulinog policajca; odande vidim razbijene prozore
na sirotinjskim kuama; mrave make; poneku ulinu enu kako se sva
zazrikavela ogleda u napuklom ogledalu, doterujui se pre nego to e stati na
ulini ugao. Tamo ponekad svrati Roda. Jer mi se volimo.
Persival je poginuo (poginuo je u Egiptu; poginuo je u Grkoj; sve su
smrti jedna jedina smrt). Suzana ima decu; Nevil se brzo uzdie do zavidnih
visina. ivot prolazi. Oblaci se neprestano menjaju iznad krovova naih kua.
Radim sad ovo, sad ono, pa opet to isto. Kroz susrete i rastanke prikupljamo
razliite oblike i pravimo razliite are. Ali kada ne bih za zid zakucavao sve
svoje utiske, kada ne bih razliite linosti u sebi slivao u jednu; kada ne bih
egzistirao ovde i sada, umesto da ivim razvejan i rasparan kao venci snega po
dalekim planinama kada ne bih upitao gicu Donson prolazei kroz njenu
kancelariju kakvi se filmovi daju i kada bih propustio da popijem aj i pojedem
omiljeni biskvit, bio bih kao prvi sneg koji se istopi im padne.
Ali kada doe est sati i kada dotaknem eir da pozdravim portira (jo
uvek sam preterano ceremonijalan, zato to neodoljivo eznem da me ljudi

vole), i stanem teko da se probijam pognut na vetru, zakopan do grla,

poplavelih vilica i suznih oiju, tada poelim da mi se neka mala
daktilografkinja ugnjezdi na kolenima; tada se setim svog omiljenog jela,
digerice peene sa slaninom; zbilja me drai da lutam pored reke, uzanim
ulicama sa estim krmama i senkama brodova to prou u dnu sokaka, i
enama koje se tuku. Ali odjednom poinjem da govorim sebi, razumno i
razlono: g. Prentis u etiri, g. Ejrs u etiri i trideset. Sekira mora da padne na
panj; hrast se mora rascepiti do sri. Svet mi je svojom teinom nalegao na
ramena. Evo pera i hartije; na pisma u ianoj korpi stavljam svoje ime, ja i ja i
uvek ja.
Proe leto, doe zima, ree Suzana. Prolaze godinja doba. Kruka je
nabrekla i evo pada sa drveta. Suvi list se odmara na svojim ivicama. Ali je para
zamraila prozor. Sedim pored pei i pazim da ne pokipi voda u kotlu. Kroz
pruge koje su napravile kapljice vode na zamagljenom oknu vidim stablo
kruke.
Spavaj, spavaj, edo, pevuim, leti kao i zimi, maja kao i novembra.
Spavaj, pevam - ja koja nemam smisla za muziku, niti imam prilike da je
ujem, osim onih seoskih zvukova kad pas zalaje, zvono zazvoni, ili tokovi
stanu da krkaju preko ljunka. Pevuim svoju pesmu pored vatre i to me
podsea na staru koljku to umori pored obale. Spavaj, spavaj, edo, pesmom
opominjem sve one koji angrljaju kantama za mleko, pucaju na vrane, gaaju
zeeve, ili na bilo koji nain remete mir oko ove kolevke od prua sa teretom
nenoga tela, sklupanog pod ruiastim pokrivaem.
Izgubila sam ravnodunost, svoje blage oi, bademaste oi koje su
mogle da vide do sri stvari. Nisam vie januar, ni maj, niti neko drugo godinje
doba, ve sam se sva isprela u finu nit oko kolevke, svijajui u auru vlastite
krvi neno telo svoje bebe. Spavaj edo, kaem ti, i znaj da u meni postoji neka
divlja, mrana estina; jednim udarcem u oboriti svakog uljeza, svakog
grabljivca koji bi provalio u ovu sobu i probudio moje zaspalo edo.

Po ceo boji dan tapkam po kui u kecelji i papuama kao i moja majka
koja je umrla od raka. Da li je leto ili zima, ne odreujem vie po travi na
vresitu i cveu na ledini, ve po pari ili po mrazu na prozorskom oknu. Kada
eva izvije visoko svoj prsten od zvuka i on se razlegne kroz zrak, da zatim
padne kao zrela voka, sagnem se da nahranim svoje dete. Ja koja sam imala
obiaj da se etam bukovom umom i da posmatram kako krejino perje postaje
plavo dok ona pada u letu, ja koja sam umela da sretnem na putu pastira i
potukaa, koja bih se zagledala u enu to ui pored naherenih kola u jarku,
sada idem iz sobe u sobu sa krpom za prainu. Spavaj edo, pevuim i
prieljkujem da san padne kao zastor od paperja i da pokrije ovo nejako telo;
molim se da ivot uvue svoje kande, da zauzda munju i da mine putem; od
vlastitog tela pravim upljinu, topao zaklon u kome e spavati moje dete.
Spavaj edo, kaem, spavaj. Ili priem prozoru, pogledam visoko vranino
gnezdo i krukino drvo. Njegove e oi gledati kada moje budu zatvorene,
razmiljam. Ujedinjena sa njim poi u van svoga tela, videu Indiju. A on e
se vratiti kui i donee trofeje da ih poloi pred moje noge. Uveae moju
imovinu.
Ali vie nikad ne ustajem zorom da vidim purpurne kapljice na liu
kupusa; crvene kapljice na ruama. Ne posmatram svog ptiara kako njuka sve
ukrug, niti budna leim nou zagledana u lie kako skriva zvezde i kako se
zvezde kreu, a lie nepomino visi. Mesar me zove; mleko treba skloniti u
hladovinu da ne prokisne.
Spavaj edo, govorim, spavaj, a kotao vri i dah njegove pare biva sve
gui i gui, izlazei u mlazu iz grlia. Isto tako ivot ispunjava moje vene.
Isto tako ivot tee kroz moje udove. Isto me tako neto goni napred da umalo
to ne viknem, dok tumaram po kui od zore do mraka i otvaram i zatvaram
prozore. Dosta mi je. Presita sam jednostavnih radosti. Ali jo e doi, jo
dece; jo kolevki, jo korpi u kuhinji i unki na dimu; jo blistavog crnog luka i
jo aleja zelene salate i krompira. Kao kad list ponese oluja, tako mene neka

sila as stane da vue preko mokre trave, as me do neba uzdigne. Presita sam
jednostavnih radosti; i ponekad poelim da ova punoa iili iz mene i da vie
ne oseam teinu zaspale kue dok uvee sedimo, a ja sluam kako se ita
knjiga i udevam konac u iglu. Sijalica je upalila vatru na mranome oknu. Vatra
plamti u srcu brljana. Meu zimzelenim drveem kao da vidim osvetljenu
ulicu. ujem buku saobraaja u huku vetra to sue niz puteljak, nejasne
glasove i smeh Dini kako vie dok se vrata otvaraju: Doi, doi!
Ali nikakav um ne remeti tiinu nae kue, pred ijim samim vratim
uzdiu polja. Vetar kao voda uti meu brestovima; jedan je leptir udario u
sijalicu; krava bleji; poinje pucketanje u gredama, dok ja udevam konac kroz
iglu i mrmorim Spavaj edo.
Doao je eljeni trenutak, ree Dini. Sreli smo se, sastali smo se.
Hajde da razgovaramo, da priamo prie. Ko je ovaj ovek? Ko je ova ena?
Strahovito sam ljubopitljiva i nikad ne mogu da naslutim ta me eka. Kad biste
mi vi rekli, vi koga prvi put u ivotu vidim, Voz polazi u etiri sata sa
Pikadilija, ne bih se zadrala ni koliko da potrpam neto najpotrebnijih stvari u
neseser; ve bih smesta krenula sa vama.
Hajde da sednemo pored ovog cvea u vazi, ovde na sofu, ispod ove
slike. Hajde da ukrasimo nae boino drvce priama, i uvek samo priama.
Ljudi prebrzo odlaze; kako bi bilo da ih stignemo. Onaj ovek tamo pored
radnog stola, kaete, ivi okruen kineskim porculanom. Razbite jedan komad i
bacili ste hiljadu funti. Bio je zaljubljen u jednu devojku iz Rima koja ga je
napustila. To objanjava poreklo njegovog porculana, tih starudija koje nalazi
po malim hotelima, ili kao iskopine ispod pustinjskog peska. I budui da se
lepota mora svakodnevno lomiti da bi ostala lepota, a on je uvek isti, zato i
njegov ivot miruje u moru kineskog porculana. Pa ipak je to udno, jer je
nekada, kao mladi, sedeo na mokroj zemlji i pio rum sa vojnicima.
Moramo delati brzo i veto nizati injenice, kao kad se igrake veaju o
boino drvce jednim pokretom prstiju. Moj sagovornik se nadnosi nad svakom

stvari, ak i nad obinom gorskom ruom. ak ga zanima i ova stara dama zato
to nosi dijamantske minue i zato to koijama u koje su upregnuti poniji
obilazi svoje imanje, nareuje kome treba pruiti pomo, koje drvo treba oboriti
i kog kirajdiju treba sutra izbaciti. (Svih ovih godina, a prevalila sam tridesetu,
moram priznati, ivela sam opasno, kao divlja koza to skae sa stene na stenu;
nigde da se skrasim zadugo; ne vezujem se ni za jednu odreenu osobu; ali se
lako moete uveriti da treba samo prstom da maknem, pa e se smesta neka
osoba izdvojiti od ostalih i prii mi.) Onaj tamo gospodin je sudija; a onaj je
milioner, dok je onaj sa monoklom strelom ubio svoju guvernantu, pogodio je
pravo u srce kada mu je bilo deset godina. Kasnije je jahao preko pustinja sa
ifrovanim depeama, uestvovao u revolucijama, a sada skuplja materijal za
istoriju porodice svoje majke koja se odavno nastanila u Norfolku. A onom
oveuljku tamo, to je sav modar u licu, osuila se desna ruka. Ali zato? Niko
to ne zna. Ona ena, o tome se diskretno apue, sa bisernim minuama u
obliku pagoda nosila je u sebi ist plamen kojim je zapalila strasnu ljubav kod
jednog od naih dravnika; otkad je on umro njoj se priviaju duhovi, prorie
svetu sudbinu, a pored toga je usvojila nekog mladia boje kafe koga smatra za
Mesiju. Onaj ovek sa obeenim brkovima kao u kakvog konjikog oficira
vodio je ivot krajnjeg razvrata (sve je to zapisano u nekim memoarima) sve
dok jednog dana nije sreo nekog stranca u vozu koji ga je vratio veri itajui mu
bibliju izmeu Edinburga i Karlajla.
Eto tako za tren oka, veto, spretno odgonetamo hijeroglife ispisane na
licima drugih ljudi. Ova soba podsea na obalu na koju su talasi izbacili
istroene i okrznute koljke. Vrata se i dalje otvaraju. Soba se neprestano puni
znanjem, zajedljivou, svakakvim vrstama ambicija, velikom koliinom
ravnodunosti, izvesnom koliinom oaja. Kada bismo se udruili mogli bismo,
kao to i sami kaete, da zidamo katedrale, da upravljamo zemljom, da
osuujemo ljude na smrt i rukovodimo poslovima nekolikih javnih ustanova.
Na zajedniki fond iskustva zaista je bogat. Svi zajedno imamo na stotine dece

oba pola koju vaspitavamo, poseujemo ih u koli u kojoj vladaju boginje i

odgajamo ih zato da bismo imali kome da zavetamo svoje kue. Na ovaj ili
onaj nain ispunjavamo dananji dan, neka to bude petak; neki od nas odlaze u
sudnice, drugi na svoju dunost u gradsku optinu, ili u obdanite, ili da
mariraju i da se svrstavaju po etvoro. Milioni ruku iju, ili podiu tekneta sa
ciglama. Ljudskoj aktivnosti nema kraja. A sutra e opet poeti iz poetka;
sutra emo ispunjavati subotu. Neki e sesti na voz i otputovati za Francusku;
drugi e krenuti brodom za Indiju. Neki se vie nikada nee vratiti u ovu sobu.
Neko e moda noas umreti. Drugom e se roditi dete. Delo naih ruku bie
svakakve graevine, razne politike kombinacije i pothvati, umetnike slike,
pesme, deca, fabrike. ivot dolazi; ivot prolazi; mi stvaramo ivot. Bar se tako
kae.
Ali mi, koji ivimo telom, vidimo obrise stvari telesnom matom. Ja
vidim stenje na bletavom suncu. Nisam u stanju da svu ovu ivotnu stvarnost
prenesem u neku peinu, da tamo stavim tamne naoari na oi, pa da tano po
stepenima pomeam njene boje, utu, plavu i boju ilibara u jednu jedinu
supstancu. Ne mogu dugo da ostanem na jednom mestu. Neto me goni da
skoim i da poem. Moda voz zaista kree sa Pikadilija. Odjednom odbacujem
sve ove injenice - dijamante, suve ruke, kineski porculan i sve ostalo - kao to
majmun baca lenike golim apama. Nisam u stanju da vam kaem, ivot je
ovakav ili onakav. Hou da se pomeam sa ovom heterogenom gomilom ljudi.
Hou da trpim udarce; da me ljudi bacaju uvis i da me bacaju na zemlju, kao to
more baca brod.
Evo, moje telo, drug moj, to uvek daje znake, grubo i crno Ne ili
zlatno Doi, brzim strelama ustreptalosti daje znak. Neko se kree prema
meni. Da nisam podigla ruku? Da ga nisam pogledala? Da nije moja uta
marama sa crvenim jagodama zaplivala i dala mu znak? Otisnuo se od zida.
Prati me. Goni me kroz umu. Sve je u zanosu, sve u znaku ponoi, papagaji
cie kroz granje. Sva su mi ula na oprezu. Evo oseam grubost niti na zavesi

koju razmiem; a sada oseam na dlanu hladnu, gvozdenu ogradu i na njoj

potklobuenu farbu. Sada je, evo, svea plima mraka razbila svoje talase nada
mnom. Nalazimo se napolju. Otpoinje no; no kojom krstare leptirovi
lutalice; no to skriva ljubavnike u potrazi za avanturama. Oseam miris rua;
oseam miris ljubiica; nazirem crvenu i plavu boju koje tek to su se sakrile.
Sad mi je pod nogama ljunak; a sada trava. U visinama trepere lea kua, u
njima gori nemirna savest sijalica. Sav je London uznemiren od bleska
svetlosti. Najzad u da zapevam svoju ljubavnu pesmu - Doi, doi, doi. Moj
zlatni zov podsea na vilinog konjica kada poleti okomito. iju, iju, iju,
pevam kao slavuj ija je melodija prenapregnuta u preuskom grlu. A sada evo
ujem krckanje i lomljenje granja i pucketanje paroaka, izgleda kao da su sve
umske zveri krenule u lov, sve se vinule visoko da se bace dole meu trnje.
Jedna me je probola. Jedna se zarila duboko u mene.
A kadifeno cvee i svee, jo vlano lie privija hladne obloge oko
mog tela, obavija me, oblae me melemom.
Zbilja, ree Nevil, emu gledati na sat to kucka na polici iznad
kamina? Vreme prolazi, znam. A mi starimo. Ali sedeti sa tobom, samo sa
tobom, ovde u Londonu u ovoj sobi obasjanoj vatrom, ti tu, ja ovde, znai sve.
Ovaj svet opustoen do krajnjih granica, ije su sve visine ogoljene i liene
cvea, nema vie ta da mi prui. Pogledaj kako vatra utkiva tu i tamo zlatne
niti u zavesu. Voka oko koje je napravila svetao krug postala je teka. Pada na
tvoj noni palac, oko lica ti stvara crveni okvir - meni se ini da je to odraz
vatre, a ne tvog lica; rekao bih da su ono to se vidi na polici za knjige knjige, a
ono tamo da je zavesa, ono verovatno fotelja. Ali im se ti pojavi sve se
promeni. Kada si jutros ula, olje i tacne su dobile drukiji izgled. Spustio sam
novine na sto i pomislio, nema nikakve sumnje da se ovaj na bedan ivot, ovaj
na neugledan ivot, oblai u sjaj i dobija pun smisao samo pod okom ljubavi.
Ustao sam od stola. Zavrio sam sa dorukom. Imali smo itav dan pred
sobom i kako je vreme bilo lepo, neno i nekako neizvesno, krenuli smo preko

Parka do obale Temze, du Stranda do katedrale sv. Pavla, zatim do radnje u

kojoj sam kupio kiobran; neprestano smo razgovarali i s vremena na vreme se
zaustavili da pogledamo neto. Ali da li je mogue da ova srea traje? To sam
pitanje postavio sebi pored jednog od kamenih lavova na Trafalgar Skveru,
pored onog lava koga ovek vidi jednom i zapamti zauvek. Imam obiaj da
ponovo doivljavam svoju prolost, prizor po prizor; i tako sam se setio: postoji
jedan brest i pod njim poiva Persival. Na vjeki vjekov, kleo sam se, trajae
moja srea. Ali se odjednom ustremila ona dobro poznata sumnja. epao sam
te za ruku. Ali ti si me napustila. Silazak u podzemnu eleznicu znaio je isto
to i smrt. Sva ona lica i onaj uplji vetar koji je, inilo mi se, huao negde
preko pustinjskih oblutaka razdvojili su nas, rastavili su nas. Sedeo sam
izgubljen u svojoj sobi. U pet mi je bilo jasno da si mi neverna. Dograbio sam
telefon i zvrr, zvrr, njegovo glupako zvonjenje u tvojoj praznoj sobi kidalo mi
je srce; tada su se otvorila vrata i ti si se pojavila. To je bio na najlepi susret.
Ali nas ti susreti i ti rastanci konano unitavaju
Danas mi ova soba izgleda sredite sveta, otrgnuta od veite noi.
Napolju se linije izvijaju i ukrtaju, dok nas ovde unutra neno obavijaju. Ovde
se nalazimo u sreditu sveta. Ovde moemo da utimo, ili da razgovaramo
tihim glasom. Da li si primetila ovo ili ono? pitam. On je odgovorio na pitanje,
ali nije dovrio reenicu... Ona je oklevala i verujem posumnjala u sve. U
svakom sluaju uo sam glasove i jedan jecaj na stepenitu kasno sino. Bio je
to kraj njihovog odnosa. Tako mi ispredamo oko sebe tanane niti i
konstruiemo itav jedan sistem. Ukljuujemo Platona i ekspira, kao i neke
sasvim opskurne ljude, ljude bez ikakvog znaaja. Mrzim ljude koji nose
raspee sa leve strane prsluka. Prezirem obrede, lamentacije i tunu figuru
Hrista to podrhtava pored jo jedne tune i uzdrhtale figure. Isto toliko
prezirem i pompu, ravnodunost i emfazu, uvek stavljenu na pogreno mesto,
ljude to se razmeu u osvetljenim dvoranama, u punom veernjem odelu sa
lentama i odreenjem. Neki izdanak u ivoj ogradi, ili zalazak sunca nad

ravnim, zimskim poljem, ili opet nain na koji sedi neka starica u autobusu,
ruku podboenih o kukove sa korpom u krilu - sve to volimo da pokazujemo
jedno drugom. Kakvo je ogromno olakanje kad ovek ima nekoga iju panju
moe da skrene na neto. Ili da se uti zajedno. Da se poe mranim stazama
duha i zae u prolost, da se prodre u bit knjige, da se razgrne njihovo granje i
uzbere po neki plod. I ti uzima taj plod i divi mu se, kao to i ja primam
nemarne pokrete tvog tela i divim se njegovoj lakoi, njegovoj snazi - kako
hitro ume da otvori prozore i kako ima veste ruke. Jer, na alost, moj duh
brzo sustane, brzo se umori; na cilju padnem, mokar, moda odvratan.
Na alost, ne bih mogao da galopiram preko Indije pod lemom protiv
sunca itav dan i da se uvee vratim u svoju baraku. Ne mogu ono to ti moe,
da skaem po palubi broda kao polugoliavi deaci to prskaju jedan drugog
crevima za polivanje. Meni je neophodna ova vatra, neophodna mi je ova
naslonjaa. Neophodan mi je neko pored koga u sesti posle preganjanja
itavog jednog dana punog bola, posle sluanja drugih, ekanja i podozrenja.
Posle svaa i pomirenja potrebna mi je intimnost - da budem sam sa tobom, da
sredim zbrku dana. Jer ja imam vrlo odreene navike, kao kakva stara devojka.
Moramo da se suprotstavimo pustoenjima i izvitoperavanju ovoga sveta,
njegovim izbljuvanim gomilama to se besomuno vrte u krug i gaze nas. Povrh
toga treba tano, izmeu stranica romana uvui no za seenje hartije i uredno,
zelenom vrpcom povezati svenjeve sa pismima i iistiti pepeo oko ognjita
starom metlom. Treba uiniti sve da se obuzda uas deformacije. Hajde da
itamo pisce rimske strogosti i vrline; hajde da tragamo za savrenstvom po
pesku. To je u redu, ali ja isto tako volim da odbacim vrlinu i strogost tih
plemenitih Rimljana, zbog sivog svetlucanja tvojih oiju, zbog razigranih trava,
zbog letnjeg povetarca, zbog smeha i dreke deaia to se igraju - goliavih
malih mornara to se po palubama brodova prskaju crevima za polivanje. Zbog
svega toga nisam, kao Luj, dezinteresovani traga za savrenstvom zakopanim
u pesku. Stalno mi arenilo boja muti stranicu knjige i stalno mi oblaci prelaze

preko nje. A proitana pesma uini mi se da nije nita drugo do sam tvoj glas.
Alkibijad, Ajaks, Hektor i Persival takoe su ti. Voleli su jahanje, veselo su
stavljali svoje ivote na kocku, i isto tako nisu bogzna koliko voleli knjigu. Ali
ti ipak nisi ni Ajaks, ni Persival. Oni se nisu mrtili, niti se eali po elu tebi
svojstvenim odreenim pokretom. Ti si ti. A to je ba ono to me utei kad se
setim mnogih nedostataka (ruan sam i fiziki slab), kad se setim niskosti sveta,
i prolaznosti mladosti, i Persivalove smrti i moje gorine, i mog zlopamenja i
moje bezgranine zavisti.
Ali ako jednog dana ne bude dola posle doruka, ako te jednog dana
budem video u nekom ogledalu kako, moda, gleda za nekim drugim, ako
telefon bude beskonano zvrjao u tvojoj praznoj sobi, tada u, poto pretrpim
neuven bol, tada u - jer nema kraja ludostima ljudskog srca - tada u potraiti
neku drugu, nai u neku drugu - tebe. A dotle, hajde da udruenim udarcem
unitimo otkucavanje vremena na satu. Hodi blie meni.

Sunce se bee spustilo nie prema horizontu. Ostrva oblaka postala su

gua i navlaila su se preko sunca, tako da je stenje odjedanput pocrnelo, a
uzdrhtala morska biljka izgubila svoju plavu boju i postala srebrna. Senke su se
kao sive krpe razvejale po moru. Talasi nisu vie poseivali udaljenje barice,
niti su dosezali do crne, takaste linije to je isprekidana leala na obali. Pesak
je bio beo kao biser, gladak i sjajan.
Ptice su se as prevrtale, as kruile visoko u zraku. Neke su gonile jedna
drugu strujom vetra, pa bi se prevrnule u letu i otkidale jedna od druge kao da
su sainjavale hiljadu delova jednog istog tela. Sputale su se tako da je
izgledalo kao da neka mrea pada na kronje drvea. Eno tamo se jedna od njih
izdvojila, uputila se prema movari i sama sletela na beli kolac, pa stala da
mae krilima.
U vrtu je opalo nekoliko latica. Njihovi koljkasti oblici leali su na
zemlji. Suvi list nije se vie oslanjao na vlastitu ivicu, ve ga je vetar oduvao do

neke stabljike; as je poigravao, as mirovao. Preko sveg cvea bi iznenada

proleteo jedan isti talas treperave, trepetave svetlosti, izgledalo je kao da je
neko veliko peraje polomilo zeleno staklo jezera. Povremeno bi poneka
vodoravna i mona struja vetra uskomeala mnotvo lia koje bi stalo da leti
gore, dole da opet, poto omane vetar, svaki listak povrati svoj identitet. Cvee
je (njegovi blistavi diskosi su se pekli na suncu) stresalo sa sebe svetlost sunca
im bi ga vetar uzdrmao i tada bi poneke krunice, preteke da se ponovo
podignu, lako polegle.
Popodnevno sunce je grejalo poljane, u senke nalivalo plavetnilo i inilo
da ito zarudi. Sjaj guste politure pokrivao je polja. Kola, konj, jato vrana - sve
to se po njima kretalo, kupalo se u zlatu. im bi krava pomerila nogu
uznemirili bi se talasii crvenoga zlata. Izgledalo je da su joj rogovi presvueni
svetlom. Dlakave vlati ukastog ita visile su na ivoj ogradi, tu zakaenih, sa
raupanih kola okraalih tokova i iskonskog izgleda koja su dolazila sa njiva.
Oblaci loptastog oblika kotrljajui se nisu se nimalo smanjivali, naprotiv,
uvali su svaku esticu svoje obline. U prolazu su uhvatili itavo selo u svoju
mreu i nastavljajui put opet ga oslobodili. Daleko na horizontu, usred
miliona zrnaca sivoplave praine, gorelo je jedno prozorsko okno, ili je trala
jedna jedina linija nekog tornja, ili nekog drveta.
Crvene zavese i beli zastori viorili su se unutra i napolje, udarali o ivice
prozora, a svetlost koja se nejednako probijala izmeu njihovih lepranja i
ivica imala je izvestan smei ton i neku neobuzdanost u sebi, dok se u vihorima
prosipala izmeu zavesa na vetru. Ovde je od nje potamneo pisai sto, tamo je
zarudela stolica, a tu je zadrhtao prozor na izboini bokala.
Sve je za trenutak uzdrhtalo i poklecnulo u neizvesnosti i dvoumljenju,
kao da je neki veliki leptir preleteo preko sobe i svojim razmahnutim krilima
pomraio neizmernu prisutnost stolica i stolova.

I vreme kaplje, ree Bernard. Kaplje njegova kapljica to se obrazovala

na krovu due. Na krovu moga duha vreme je stvorilo kapljicu i pustilo je da

padne. Prole nedelje, dok sam stojao i brijao se, kapnula je ta kap. Dok sam
tako stajao sa brijaem u ruci, odjednom sam postao svestan koliko su moji
pokreti mahinalni (to se kapljica bila obrazovala) i ironino sam estitao svojim
rukama na velikoj rutini. Brijte me, samo me brijte, ruke moje, rekao sam.
Nastavite sa brijanjem. I kapljica pade. itavog tog dana na poslu, povremeno,
moja se svest okretala ka jednom, ispraenjenom mestu i pitala, ta sam to
izgubio? ega vie nema? I opet, Nema vie, doao je kraj, mrmljao sam,
Nema vie, doao je kraj, reima sam se teio. Ljudi su primeivali prazninu
na mome licu i besciljnost u mome razgovoru. Poslednje rei moje reenice
vukle su se kao repovi. I zakopavajui kaput na polasku kui rekao sam jo
dramatinije nego dotad, izgubio sam svoju mladost.
udno je kako nam u svakoj krizi neka fraza, iako je potpuno
deplasirana, nametne svoju pomo - to je kazna to ivimo u jednoj staroj
civilizaciji sa belenicom u depu. Ona kapljica koja je pala nema nikakve veze
sa mojom izgubljenom mladosti. Kapljica koja je pala jeste vreme to se,
smanjujui se, svelo na jednu taku. Vreme, sunani panjak preplavljen igrom
svetlosti, vreme, iroko kao polje u podne, postalo je neto to visi. Vreme se
smanjuje dok se ne svede na jednu taku. Kao to kapne kapljica iz ae teke
od taloga, tako kapne i vreme. To su pravi ciklusi, to su pravi dogaaji u ivotu.
A zatim, kao da se sva prozranost povukla iz atmosfere, mogu da vidim sve do
golog dna. Vidim ono to je pokrila navika. Omlitaveo leim danima u postelji.
Obedujem u gradu i zevam kao bakalar. Ne zadajem sebi truda da dovrim
svoje reenice, a moje aktivnosti inae vrlo neizvesne, stekle su mehaniku
preciznost. Ovom prilikom sam, prolazei pored neke turistike agencije, uao
unutra i kupio, potpunu smireno kao kakav automat kartu za Rim.
I evo sedim na kamenoj klupi u parku i posmatram veiti grad, i onaj
oveuljak to se pre pet dana brijao u Londonu sada ve izgleda kao gomila
starog odela. I London se otrao. London sada sainjavaju ruinirane fabrike i

nekoliko gasometara. U isti mah ne mogu da doivim ovaj pejza koji se prua
preda mnom. Posmatram svetenike sa ljubiastim pojasevima i dadilje u
pitoresknim haljinama; primeujem samo spoljne stvari. Sedim ovde kao kakav
rekonvalescent, kao kakav, u pravom smislu, nedotupavan ovek koji zna samo
jednoslone rei. Sunce ee, kaem, Vetar je hladan. ini mi se da me kao
kakvu bubicu nosi zemlja na svojim leima i mogao bih da se zakunem da joj,
dok ovde sedim, oseam tvrdou, njeno kretanje ukrug. Ne elim da poem
suprotnim putem od ovog kojim ide zemlja. Kada bih mogao da produbim ovo
oseanje samo za jo jedan pedalj, predoseam da bih zaao u neko udno
podneblje. Ali ja nalikujem na slona koji ima vrlo kratku surlu. Nikada ne elim
da produim ovakva stanja odsutnosti; ne trpim ih; tavie, prezirem ih. Ne
elim da budem ovek koji pedeset godina sedi na jednom istom mestu i
razmilja o svom pupku. eleo bih da me neko upregne u kola, u kola koja
prevoze povre i tandru preko dombi.
Istina je da ne spadam u one ljude koji mogu da se zadovolje jednom
osobom, ili beskrajem. Dosadna mi je moja soba, a isto tako i nebesa. Moje
bie zablista jedino kada je svaka njegova strana okrenuta mnogim ljudima.
Ako me oni iznevere pretvaram se sav u rupe, nestanem kao upaljena hartija. O,
gospoo Mofet, gospoo Mofet, kaem, doite da poistite ovaj vaar. Neke
stvari su me prole. Nadiveo sam izvesne elje; pogubio sam prijatelje, neki su
umrli - Persival, na primer - a druge sam zanemario iz iste nemoi da preem
ulicu. Pokazalo se da nisam tako darovit kao to je izgledalo u jednom trenutku.
Izvesne se stvari nalaze van moga domaaja. Nikada neu razumeti ozbiljnije
filozofske probleme. Rim je najudaljenija taka mojih putovanja. Nou se iza
sna trgnem od bola to nikada neu videti divljake sa Tahitija kako harpunima
love ribu pri svetlosti buktinje, ni lava kako skae u dungli, ni golog uroenika
kako jede sirovo meso. Niti u nauiti ruski, niti u itati Vede. Nikada vie
neu naletati na stub. (Mada jo uvek nekoliko zvezda prekrasno pada kroz
moju no od onog snanog udarca.) Ali dok tako razmiljam dolazim do

zakljuka da sam se pribliio istini. Mnogo godina sam zadovoljno pevuio.

Moja deca... moja ena... moja kua... moj pas. Dok sam ulazio u kuu i
stavljao klju u bravu na kapiji, ponavljao bih te poznate obredne rei i
pokrivao se toplim pokrivaima takvih misli. Sada je nestao njihov ljupki veo.
Vie ne elim da posedujem. (Nota bene: jedna italijanska veerka je isto toliko
elegantna koliko i erka engleskog vojvode.)
Ali da bolje vidim kako stoje stvari. Kapljica je pala; uao sam u novu
fazu. Faza se nie za fazom. I zato bi uopte trebalo da postoji kraj fazama?
kuda one vode? Kakvom zakljuku? Jer one dolaze u sveanim odorama. Kad
se nau pred dilemama, poboni trae saveta kod ljudi to nose ljubiaste
pojaseve i to imaju senzualan izraz na licu; evo, itavo stado njih prolazi pored
mene. Ali to se mene tie, ne trpim uitelje. Recimo da ustane ovek i da kae,
Gle, evo isitine, a ja ve istog trenutka ugledam maku boje peska, kako je
negde u pozadini epala komad ribe. Ali pazite, zaboravili ste maku, kaem
mu. Isti je sluaj bio sa Nevilom u koli kada bi se u polumranoj kapeli
razbesneo im ugleda direktorov krst. Dok ja ija se panja oduvek lako
rasejavala, bilo da je u pitanju maka, ili pela to zuji oko buketa koji ledi
Hempden tako priljeno dri uz nos, odmah ispredam priu i na taj nain
smekavam uglove krsta. Izmislio sam hiljadu pria; bezbrojne sam belenice
napunio reenicama koje u iskoristiti kada budem pronaao pravu priu, onu
priu u kojoj e se moi primeniti sve te reenice. Samo je jo do sada nisam
otkrio. Tako da poinjem da se pitam da li uopte postoje prie?
Hajde da pogledam sa terase ovaj mravinjak ljudi dole. Kakva guva,
kakva vika. Onom oveku tamo uzjogunila se mazga. Pola tuceta
dobronamernih badavadija nude mu svoje usluge. Ostali prolaze ne osvrui
glave. Njihova interesovanja u ivotu su isto toliko brojna koliko ima niti u
povesmu. Gle, kako su samo prostrana ova nebesa preko kojih se kotrljaju beli,
okrugli oblaci. To me sea na miljama dugu ravnicu, na akvadukte, polomljene
rimske plonike, na nadgrobne spomenike u Kampanji i dalje od Kampanje na

more, zatim opet na zemlju, pa opet na more. Mogao bih da izaberem bilo koji
detalj iz ovog niza - recimo zapregu sa mazgom - pa da ga opiem sa najveom
moguom lakoom. Samo emu opisivati ovekove muke sa mazgom? Isto bih
tako mogao da izmiljam prie o onoj devojci koja se penje stepenicama. Srela
ga je pod mranim lukom... Svreno je, ree on okrenuvi lea kavezu u
kome se ljuljao kineski papagaj. Ili jednostavno, To je bilo sve. Ali emu da ja
nameem svoje proizvoljno shvatanje stvari? Zato da ovde stavim naglasak,
ono da uobliim, ili da vajam figurine nalik na igrake koje torbari prodaju po
ulicama? Zato da izaberem ovo iz svega onoga - ba taj detalj?
Ovde, u venom gradu, svlaim jednu od svojih ivotnih kouljica, a
ljudi e jednostavno rei, Bernard je otputovao na deset dana u Rim. Bez
pravca koraam gore dole preko ove terase. Ali gle, dok se etam takice i
crtice poinju da se slivaju u duge linije, stvari poinju da gube goli,
pojedinani identitet to su ga imale dok sam se peo uz ove stepenice. Velika
crvena posuda je sada samo crvenkasta mrlja na talasu ukastog zelenila. Svet
poinje da se kree iza mene kao ivice ive ograde kada krene voz, kao morski
talasi kada zaplovi parobrod. I ja se kreem, polako se ukljuujem u opti
redosled stvari koje se niu jedna za drugom i ini se neminovno da posle
drveta mora doi telegrafski stub, a zatim rupa u ivoj ogradi. I dok se tako
nalazim u pokretu, okruen, obuhvaen i uesnik, one moje dobro poznate
reenice poinju da izbacuju mehurove i ja poelim da oslobodim te mehurove
iz miolovke u mojoj glavi, i zato sam upravio korak prema onom oveku koga,
sudei ovako sa lea, poznajem. Zajedno smo ili u kolu. Nema sumnje da
emo uspostaviti kontakt. Sigurno emo zajedno i ruati. Priaemo. Ali
polako, samo trenutak.
Ne treba prezirati ove trenutke bekstva. Suvie retko dolaze. Tahiti tada
postane mogunost. Naslonjen na ovu ogradu vidim daleko preko pustoi vode.
Neka su se peraja pranula. Ova gola, vizuelna impresija ne moe se vezati ni
za kakvu loginu postavku, tek iskoi kao peraje morskog praseta na obzorju.

Vizuelne impresije esto nam kao poruku donose ovakve kratke konstatacije
koje emo s vremenom otkriti i uobliiti u rei. Zato u zabeleiti pod P,
Peraja u vodenoj pustinji. Ja koji neprestano vodim beleke na marginama
svog duha, da bih doao do neke konane tvrdnje, beleim ovu opasku za neko
zimsko vee.
A sada u otii negde na ruak, podii u au uvis da pogledam kakvo
je vino, posmatrau stvari oko sebe odsutniji nego obino i kada neka zgodna
ena bude ula u restoran i stala da se kree izmeu stolova, rei u sebi, Gle
dola je uprkos vodenoj pustinji. Besmislena opaska, ali za mene sveana,
sivkaste boje kriljica sa fatalnim prizvukom svetova to se rue i vode koja
pada odnosei sve u propast.
I zato, Bernarde, (setio sam se tebe koji si mi redovan ortak u svim
pothvatima), hajde da otponemo novu glavu i da posmatramo kako e se
obrazovati ovo novo, ovo nepoznato, udno, sasvim neidentifikovano i
zastraujue iskustvo - novu kapljicu, koja tek to se nije uobliila. Setio sam
se, taj ovek se zove Larpent.
U ovo toplo popodne, ree Suzana, ovde u parku, ovde u ovom polju
po kome se etam sa svojim sinom, dostigla sam vrhunac svojih elja. Sarka na
kapiji je zarala; a on je ipak irom otvorio. Neobuzdane strasti detinjstva, moje
suze u bati kada je Dini poljubila Luja, moja odvratnost prema uionici koja
je zaudarala na amovinu, usamljenost u stranim mestima, onaj trenutak kada
su naile mazge klapui iljatim kopitama, a Talijanke zavijene u alove, sa
karanfilima zadenutim u kose brbljale kraj fontane, sve je to nagraeno
bezbednou, imanjem, porodicom. Za sobom sam ostavila mirne, plodne
godine. Moje je sve to pogledam. Odgajila sam drvee iz semena. Sagradila
sam bazene u kojima se zlatne ribice skrivaju ispod lokvanja irokoga lia.
Preko leja sa jagodama i salatom prebacivala sam mree, a za kruke i ljive
ila sam bele kese da bih ih sauvala od osica. Videla sam svoje sinove i keri,
koji su nekada leali u krevecima pod istim mreama kao i ovo voe, kako

kidaju okca na mrei i koraaju sa mnom, sada vii od mene, dok im se senke
pruaju preko trave.
ivim ovde ograena, zasaena kao i moje vlastito drvee. Kaem, Moj
sin, kaem, Moja erka, tako da ak i kova mora iza svoje tezge prekrivene
ekserima, bojama i icom za ogradu, sa potovanjem da pogleda pred vratima
naa izanala kola puna mrea za leptirove, aova i konica. Za Boi veamo
imelu iznad asovnika, imamo pune korpe kupina i peurki, brojimo tegle sa
demom, a deca iz godine u godinu staju uz kapak na prozoru u salonu da se
izmere. Povrh toga za svaki pogreb pletem vence beloga cvea u koje zadevam
granice srebrnkastog lia i kartice sauea povodom smrti tog i tog pastira,
ili napiem par utenih rei eni umrloga kolara; ponekad sedim pored postelja
ena na umoru, koje mrmljaju neto neodreeno o poslednjim uasima i vrsto
me dre za ruku; poseujem kue kojih bi se gadio svako sem onoga ko je, kao
ja, od ranoga detinjstva upoznat sa ivotom na farmi, sa gomilama konjske
balege, kokokama to vrljaju ovamo, onamo, i majkama koje u kolibi
podeljenoj na dvoje odgajaju decu. Viala sam kako se od toplote magla na
prozorima pretvara u mlazeve vode i oseala smrad pomijare.
Pitam se, dok evo stojim sa makazama meu cveem, na koja e vrata
ui senka u moj ivot? Kakav potres moe da uzdrma moj nemilosrdno
naporan, na tekom trudu sazdan ivot? Pa ipak, ponekad osetim da sam sita
jednostavnih radosti, odgajanja voa i dece to po kui prave vaar razbacujui
na sve strane vesla, puke, lobanje, knjige dobijene kao nagrade i druge svoje
trofeje. Sita sam tela, rada, marljivosti i svoje okretnosti, beskrupuloznih
postupaka majke zatitnice, majke to ljubomorno okuplja za jedan sto svoju
decu, uvek svoju.
Kada doe prolee, - hladno, pljuskovito, sa utim cveem to se
iznenada pojavi - tada, dok vodim rauna da li je meso sklonjeno u debelu
hladovinu i dok zatvaram teke kese od srebrne hartije sa ajem i finim suvim
groem, setim se kako se sunce jednom rodilo, i kako je lasta letela nisko nad

travnjacima. Setim se pria koje nam je priao Bernard dok smo bili deca, kada
se nad nama zatreslo mnogostruko, lagano lie, zaparalo plavetnilo neba i
prosulo nemirne pege svetlosti po skeletima bukvinog korenja na kome sam
sedela i jecala. Uzleteo je golub. A ja sam skoila i poletela za reima koje su
se otezale kao labavi konac to visi na luftbalonu, i izmicale sve dalje i dalje od
grane do grane. Tada se razbila nepokretnost jutra kao napukla vaza; spustila
sam kese sa branom i pomislila, ivot me je opkolio kao led zarobljenu trsku.
Drim makaze i berem slezovau, ja koja sam odlazila u Elvedon, gazila
po trulom iru, videla onu gospou za pisaim stolom i vrtare sa velikim
metlama. Zadihano smo pobegli natrag da nas ne ubiju iz puke i da nas ne
prikucaju za zid kao lasice. A danas merim brano i stavljam zimnicu. Uvee
sednem u fotelju i pruim ruku da dohvatim ie; sluam kako moj mu hre;
podignem pogled kada blesnu prozori od automobilskih farova u prolazu i kada
osetim kako se oko mene, ukorenjene, talasi stanu da njiu i lome; sluam krike
i vidim kako se tui ivoti kao slamke vrte u matici oko stubova mosta, dok ja
zabadam iglu odozgo, odozdo i provlaim konac kroz platno.
Ponekad se setim Persivala koji me je voleo. Galopirao je na konju i pao
u Indiji. Ponekad se setim Rode. U gluvo doba noi prenu me i probude
uznemireni krikovi. Ali uglavnom ivim zadovoljna sa svojim sinovima.
Otkidam suve latice sa slezovae. Prilino pogurena, osedela pre vremena, ali
bistrih oiju, bademastih oiju, koraam preko svojih polja.
Stojim ovde, ree Dini, na stanici podzemne eleznice gde se
ukrtaju sve one drage linije - Pikadili Juni Kraj, Pikadili Severni Kraj, Ulica
Rident i Hejmarket. U ovom trenutku se nalazim ispod plonika, u srcu
Londona. Tano nad mojom glavom jure bezbrojni tokovi i gaze bezbrojna
stopala. Ovde se ukrtaju velike avenije civilizacije i produavaju ovim, ili
onim pravcem. Nalazim se u srcu ivota. Ali gle mog tela tamo u ogledalu.
Kako samo izgleda samotno, smanjeno, ostarelo! Vie nisam mlada. Vie nisam
uesnik u povorci. Milioni ljudi u besomunoj trci silaze ovim stepenicama.

Veliki se tokovi nezadrivo vrte ukrug i vuku ih da se spuste u dubine. Milioni

su poumirali. Persival je umro. Ja se jo uvek kreem. Jo uvek ivim. Ali da li
e iko doi ako mu dam znak?
Ja, mala ivotinja ije se grudi od straha nadimaju i skupljaju, stojim
ovde sva uzdrhtala i zadihana. Ali ja neu da se bojim. Samu u sebe oinuti po
bedrima. Jer nisam ona cmizdrava ivotinjica to gleda u koju e senku
mugnuti. Samo sam za trenutak klonula duhom zato to sam ugledala sebe pre
nego to sam imala vremena da se pripremim na to da u se videti. Istina je
cela, nisam vie mlada - uskoro u uzalud dizati ruku i moja e se marama
opustiti, a da nije ni dala znak. Neu uti u noi iznenadan uzdah, niti u osetiti
kako mi po mraku neko prilazi. U mranim tunelima nee vie biti odblesaka na
oknima prozora voza. Ugledau neija lica i videu da ona trae neko drugo
lice. Priznajem: za trenutak me je zastrailo ovo beumno kretanje uspravnih
silueta niz pokretne stepenice koje me podseaju na prinudan i straan silazak
itave vojske mrtvih u podzemlje, i kotrljanje velikih tokova maine koja nas
nepotedno gura napred, sve redom i stalno napred, zastrailo me tako da sam
poelela da naem sklonite.
Ali evo, kunem se, dok namerno pred ogledalom dovravam izvesne
sitnice na svojoj toaleti, da se neu bojati. Misliu na velianstvene autobuse,
na ute i crvene autobuse, to se tano po planu zaustavljaju i kreu. Misliu na
mone i divne automobile to as uspore brzinu tako da mile, a as kao tane
polete napred; misliu na mukarce, misliu na ene, doterane, spremne kao
zapete puke, kako voze napred. Oni sainjavaju pobedonosnu povorku; oni
sainjavaju armiju pobede sa zastavama i mesinganim orlovima i glavama
ovenanim lovorovim vencima zadobijenim u bitkama. Bolji su od divljaka koji
od odela imaju samo pregae oko bedara i od njihovih ena sa vlanim kosama
ije duge dojke vise kao kese, koje im cimaju deca. Ove prostrane raskrsnice;
Pikadili Jug, Pikadili Sever, Ulica Rident i Hejmarket - to su peane staze
pobede koje vode kroz praumu. I ja sam u lakovanim cipelama, sa maramom

prozranom kao gaza, naruiranim usnama i tankom crtom umesto obrva,

krenula da pobedim sa ovom vojskom.
Pogledaj samo kako se ak i ovde pod zemljom ljudi i ene epure
svojim odelima zraei bez prestanka. Ne dozvoljavaju ak ni crvljivoj i
movarnoj zemlji da lei na miru. U staklenim, osvetljenim vitrinama izloeni
su: materija tanka kao gaza, svila i donji ve ukraen milionima sitnih bodova
finoga veza; reaju se svakakve boje, crvena, ljubiasta, zelena. Treba se samo
setiti kako ljudi organizuju svoje poslove, naina na koji ih izvode, kako boje
materije, kako bue tunele i bacaju stene u vazduh. Liftovi se diu i sputaju;
vozovi se zaustavljaju, vozovi polaze sa istom preciznou sa kojom i talasi na
moru. To je ba ono to me privlai. Stanovnik sam ovoga sveta i mariram pod
njegovim zastavama. Zato da uplaena gledam gde u da se sakrijem kada su
ovi mukarci i ove ene tako velianstveni pustolovi, tako smeli i tako
ljubopitljivi i dovoljno jaki da se usred napora zaustave i da slobodnom rukom
nakrabaju neku alu na zidu? Zato u se napuderisati i naruiti usne. Napraviu
otriji ugao na obrvama nego obino. Isplivau na povrinu i uspravna u stati
pored ostalih na Pikadili Trg. Energino u mahnuti nekom taksiju i ofer e mi
svojom neopisivom ilou, nekako staviti do znanja da me je razumeo. Jer ja
jo uvek budim revnost. Jo uvek osetim kako se mukarci na ulici uskomeaju,
kao da se ito tiho podigne na povetarcu i od mrekanja zarumeni.
Odveu se do svoje kue. Napuniu vaze nebrojenim, raskonim,
elegantnim cveem ije e se krunice njihati u velikim buketima. Jednu u
fotelju postaviti ovamo, a drugu tamo. Pripremiu cigarete, ae i neku novu
knjigu koja tek to je izala iz tampe u koricama ivih boja za sluaj da naie
Bernard, Nevil ili Luj. A moda to nee biti Bernard, ni Nevil, ni Luj, ve neko
nov, neko nepoznat, neko pored koga sam prola na stepenicama i tek to smo
se mimoili, kome sam se okrenula promrmljavi, Doi. On e doi danas
popodne; neko koga ne poznajem, neko nov. Neka je, nek silazi u podzemlje
bezglasna vojska mrtvaca. Ja mrairam napred.

Vie mi nije potrebna soba, ree Nevil, ni etiri zida, ni svetlost iz

kamina. Vie nisam mlad. Bez zavisti prolazim pored Dinine kue i nasmeim
se na mladia kad na pragu pomalo bojaljivo popravlja kravatu. Neka taj mladi
kico zazvoni na zvonce: neka je nae. I ja u je nai ako mi bude potrebna; a
ako ne bude tako, produiu svojim putem. Staro je nagrizanje izgubilo otrinu
- sprani su zavist, spletka i gorina. Proao nas je sjaj mladosti. Dok smo bili
mladi, sedali bismo bilo gde, na golu klupu u hodniku punom promaje u kome
se neprestano treska vratima. Skakali smo okolo naokolo polugoli, kao kad
deaci na palubi nekog broda prskaju jedan drugog crevima za polivanje.
Moram priznati da sada volim da vidim kad potekne iroka reka ljudi iz
podzemne eleznice na kraju radnog dana, jednoglasna, nerazgraniena,
nebrojena. Uzbrao sam plod svoga ivota. Sada sam samo posmatra bez
strasti.
Na kraju krajeva, mi nismo odgovorna lica. Nismo sudije. Nismo
pozvani da muimo svoje sapatnike okovima i spravama za muenje: nismo
pozvani da se popnemo na govornike stolice i da propovedamo u bleda
nedeljna popodneva. Bolje je posmatrati neku ruu, ili itati ekspira, kao to
ga ja itam sada nasred aftsberijeve avenije. Evo budale, evo nitkova, evo
Kleopatre, dolazi automobilom i izgara u svojoj barci. A evo i likova prokletih,
onih bez noseva, naslonili su se na zid policijske stanice, stoje i urlaju, dok im
noge lie plamen. To ostaje poezija, ali ukoliko je ne piemo. Oni nepogreno
igraju svoje uloge i skoro pre nego to otvore usta znam ta e rei i ekam onaj
boanski trenutak kada e progovoriti re koja je morala biti napisana. Da je u
pitanju samo ovaj pozorini komad pristao bih veito da etam aftsberijevom
avenijom.
Posle toga naputam ulicu i ulazim u neiji salon, a tamo ljudi
razgovaraju, ili se jedva trude da razgovaraju. On govori, ona govori, neko trei
govori stvari koje su tako esto bile reene, da je dovoljna jedna re, pa se
shvati pun smisao. Argumenti, smeh, stare nesuglasice - sve to leti kroz zrak i

ini ga guim. Uzimam neku knjigu i itam pola stranice svejedno ega. Jo
nisu popravili grli na ajniku. Devojica igra obuena u haljine svoje majke.
Ali tada neka ispoena i izbolovana dua, moda Roda, a moda i Luj,
pree preko sobe, izae napolje, pa opet iz poetka. Oni trae zaplet, zar ne?
Potreban im je smisao? Ovo obino smenjivanje scena nije dovoljno za njih.
Nije im dovoljno da ekaju boanski trenutak kada e biti izgovorena re koja
je morala biti napisana; da vide kako e reenica napravljena od ilovae
nepogreno lei na pravo mesto i izvajati karakter; nije im dovoljno da namah
primete obrise neke grupe ljudi prema nebu. Ali ako tragaju za nasiljem, ja ga
poznajem, viao sam smrt, ubistvo i samoubistvo, sve u jednoj sobi. Ljudi ulaze
i izlaze. Neko jeca na stepenicama. Sluao sam kako se kidaju niti i gledao kako
se vezuju vorovi i uo mnoge, tihe bodove igle kroz belo platno na krilu neke
ene. Zato, kao Luj, traiti smisao stvari, ili kao Roda pobei u neki daleki lug,
pa razgrnuti lovorovo lie i traiti statute? Kau da ovek mora kao ptica
krilima da se bori sa burom, uveren da izvan ove kaljuge sija sunce; da se sunce
prosipa pravo u jezera pokrivena pahuljicama vrbe. (Kod nas je sada novembar;
siromasi nude ibice prstima iibanim od vetra.) Kau, tamo se moe nai cela
istina i dok se ovde vrlina tetura slepim ulicama, tamo se ona sree u svom
savrenstvu. Roda je proletela pored nas, isturena vrata i zaslepljenih,
halucinantnih oiju. Luj, danas vrlo bogat ovek, prilazi svom prozoru na
mansardi i preko grbavih krovova gleda gde je to ona iezla; ali on ipak mora
da sedi u svojoj kancelariji okruen pisaim mainama i telefonom i sve da
smisli nama na uput, naeg podmlaivanja radi i obnove radi jo neroenog
sveta.
Ali ovde, u ovoj sobi u koju ulazim bez kucanja govori se reima koje
kao da su bile zapisane. Prilazim policama sa knjigama. Ako mi se hoe mogu
da proitam pola stranice bilo ega. Niko me ne prisiljava da razgovaram. Ali
zato sluam. Izvanredno ivo reagujem na stvari. Van sumnje je da ovek ne
moe da ita ovu pesmu bez napora. Stranice su esto oteene i isprljane

blatom, procepane i slepljene jedna uz drugu izbledelim liem, sa tragovima

karanfila i georgine. Da ovek proita ovu pesmu mora da ima milijardu oiju,
kao jedna od onih sijalica to se pale na ploama ushitrele vode u pono, na
Atlantiku, kada moda jedino koja granica alge probode povrinu, ili se
iznenada razjape talasi i rukne neko udovite. Ako neko hoe da ita ovog
pesnika, mora da zaboravi sve svoje netrpeljivosti i ljubomore i ne sme da ga
prekida. Mora da bude strpljiv i beskonano paljiv da bi dao prilike nekom
tihom zvuku, svejedno da li je u pitanju uketanje paukovih tananih nogu
preko lia, ili grgorenje vode u svejedno kojem oluku, da se oglasi. Nita ne
sme da se odbaci od straha, od uasa. Pesnik koji je napisao ovu stranicu (ovo
to itam dok drugi razgovaraju) nije jasan. Nema ni zareza, ni taaka i zareza.
Stihovi nisu srazmerne duine. Veliki deo njih je ista besmislica. italac mora
da bude skeptian, ali s tim da baci obazrivost u vodu i, kada se otvore vrata, da
apsolutno primi sve to ga snae. Ponekad i da zaplae; i nemilosrdno otricom
da isee u komade a, koru i svakakve tvrde prirasline. I tako (dok oni i dalje
razgovaraju) da sve nie i nie sputa mreu, pa da je blago trgne i izvue na
povrinu sve ono to je on rekao i ono to je ona rekla i od toga da napravi
pesmu.
Dosad sam sluao njihov razgovor. A sad su otili. Sam sam. Bio bih
zadovoljan da ovako veito posmatram vatru kako gori, kao kakvo kube, kao
usijana pe; neki komad drveta as uzme oblik veala, as provalije, as doline
sree; sad se pretvorio u sklupanu zmiju crvene boje i bele krljuti. Voka
naslikana na zavesi nabrekla je pod papagajevim kljunom. Krc, krc, pucketa
vatra, kao kad bubice uketaju usred ume. Krc, krc, krka vatra, dok se tamo
napolju grane izvijaju na vetru; a sada je, kao pucanj plotuna, palo jedno drvo.
To su glasovi londonske noi. Najzad ujem onaj um koji ekam. Penje se sve
vie i vie, pribliava se, okleva, zaustavlja se pred mojim vratima. Viem,
Ui. Sedi kraj mene. Sedi na ivicu stolice! Opet me pleni ono staro
haluciniranje pa viem, Doi blie, blie!

Vratio sam se iz kancelarije, ree Luj. Ovde sam obesio kaput, tamo
sam ostavio tap - prijatno mi je da matam kako je i Rielje nosio isti ovakav
tap. Na taj nain svlaim sa sebe svoj autoritet. Moje je mesto sa desne strane
jednog direktora za stolom sjajne politure. Preko puta nas na zidu vise mape sa
oznakama naih uspenih poduhvata. Mi smo svojim brodovima povezali itav
svet u jednu ipku. Zemljina lopta je ispresecana naim brodskim linijama. Ja
sam veoma uvaena linost. Sve mlade inovnice u naoj kancelariji pozdrave
me kad uem. Sada mogu da se hranim u bilo kom restoranu i bez imalo tatine
da razmiljam o tome, kako u uskoro kupiti vilu u Sariju, sa dva automobila i
staklenom batom, sa nekoliko retkih vrsta bostana. Zasad se jo uvek vraam
svojoj mansardi, obesim eir, pa se u samoi ponovo predam jednoj istoj
neobinoj zabavi koju upranjavam jo otkad sam ono udario pesnicom u
hrastova vrata svog profesora. Otvorim jednu malu knjigu. Proitam jednu
pesmu. Dovoljna je jedna pesma.

O zapadni vetre...

O zapadni vetre, ti si smrtni neprijatelj mom stolu od mahagonija i mojim

kamanama i avaj i nita manje mojoj prostakoj ljubavnici, maloj glumici koja
nikad nee nauiti da pravilno govori engleski -

- O zapadni vetre, kada e dunuti...

Roda, koja tako intenzivno ivi u svetu apstrakcije i ima zanete oi boje
puevog mesa, ne unitava te, o zapadni vetre, bilo da se pojavi u pono kada
zablesnu zvezde, ili u najprozainiji as, u podne. Stane pored prozora i
posmatra dimnjake i polomljena okna na sirotinjskim kuama -

O zapadni vetre, kada e dunuti...

Moj zadatak, moj teret uvek je bio vei od tereta i zadataka drugih ljudi.
Na moja ramena su navalili itavu piramidu. Pokuao sam da obavim divovski
posao. Terao sam ludo brzu, nepropisnu, opaku zapregu. Ja sa svojim
australijskim akcentom hranio sam se po malim restoranima i trudio se da
zadobijem naklonost pisaria, ali pritom nikada nisam zaboravljao svoja
sveana i duboka ubeenja i svakakve oprenosti i nesklade koji se moraju
reiti. Kao deak sanjao sam o Nilu, nerado sam se budio iz svojih sanjarenja,
pa ipak sam pesnicom udario u vrata od vetake hrastovine. Ljudi bi bili
sreniji kada bi se raali bez sudbine, kao Suzana, kao Persival kome se
ogromno divim.

O zapadni vetre, kada e dunuti,

Da sitna kia zasipi?

ivot je bio svirep prema meni. Sam sebi liim na nekog ogromnog
sisavca, na neka balava, lepljiva, nezasita usta. Pokuao sam da iupam jezgro
sakriveno u centru ivoga mesa. Osetio sam malo prostih ivotnih radosti, iako
sam izabrao sebi za ljubavnicu enu sa ravim akcentom, da ne bih morao da se
ustruavam pred njom. Ali ona samo baca po podu svoj prljavi ve, dok mi
bedinerka i trgovaki pomonici dobacuju petnaest puta dnevno i rugaju se
mom izvetaenom i nadmenom dranju.

O zapadni vetre, kada e dunuti,

Da sitna kia zasipi?

Kako da objasnim svoj ivot, tu iljatu piramidu koja mi je u toku svih

ovih godina bola rebra? injenica je da nisam zaboravio Nil i ene sa amforama
na glavama; da se oseam utkan u duga leta i zime koji su inili da ito potekne

i potoci se zalede. Ne spadam u usamljene, efemerne ljude. Moj ivot nije

blistava varnica to za trenutak zasija na povrini dijamanta. Silazim pod
zemlju tegobnim stazama, kao kad kakav uvar pronese fenjer kroz elije
podzemlja. Moja se sudbina sastoji u tome to moram da se seam stvari i da ih
utkivam jednu i drugu, to moram da spliem u debelo ue mnoge niti, tanane,
debele, iskidane, pretrajale niti nae duge istorije, naeg nemirnog i raznolikog
ivota. Uvek se nae jo po neto to treba da se shvati; neki nesklad da se
sredi; neka la da se ukori. Polomljeni su i au izmazani ovi krovovi sa
kapama na dimnjacima, sa poremeenim crepovima, mravim makama i
prozorima na mansardama. Probijam se preko slomljenog stakla, preko krivih
crepova i vidim samo podmukla, izgladnela lica.
Pretpostavimo da uspem u svemu tome da naem smisao - da ispevam
jednu pesmu od jedne stranice, pa da umrem. Uveravam vas da neu umreti
nerado. Persival je mrtav. Roda me je napustila. Pa ipak u doiveti da budem
usukan sedi starac, uvaavan od sviju, to tapom sa zlatnom jabukom oprezno
birka put preko gradskih plonika. Moda i neu nikada umreti, moda nikada
neu dostii ak ni taj kontinuitet, ni tu stalnost -

O zapadni vetre, kada e dunuti,

Da sitna kia zasipi?

Persival je bio rascvetano drvo puno zelenog lia; poloili su ga u

zemlju kada je sve njegovo granje jo uvek uzdisalo na letnjem vetru. Roda, sa
kojom sam delio utanje dok su ostali govorili, Roda koja bi ustuknula i
promenila pravac kada bi se skupilo krdo stoke i zagalopiralo skladnim i
elegantnim pokretima svojih griva preko bogatih panjaka, nestala je kao
pustinjska vrelina. Kada se od sunane ege stanu da krive gradski krovovi,
setim se nje; kada suvo lie zauketa prema zemlji; kada se pojave starci
uvari sa iljcima na tapovima i stanu da nabadaju komadike hartije kao to

smo mi probadali Rodino srce -

O zapadni vetre, kada e dunuti,

Da sitna kia zasipi?
Gospode, da mi je draga u naruju.
A ja u postelji svojoj!

Vraam se, evo, svojoj knjizi; spreman sam da opet pokuam.

O, ivote, koliko sam te se uasavala! ree Roda, o, ljudska bia,
koliko sam vas mrzela! Koliko sam patila kada biste samo klimnuli glavama, i
kada ste mi prekidali misli; kako ste odvratno izgledali tamo u ulici Oksford, a
kako odurno dok ste sedeli jedno preko puta drugog u podzemnoj eleznici i
merili se ispod oka! Penjem se sada uz ovu planinu sa ijeg u vrha videti
Afriku i kroz glavu mi prolaze seanja na pakete zavijene u mrki pakpapir i na
vaa lica. Vi ste me isprljali i iskvarili. Vrlo neprijatno ste zaudarali dok ste
stajali u redovima pred biletarnicama, u nameri da kupite karte. Svi ste bili
obueni u neodreene tonove sive i mrke boje, ak nisam videla ni jedno plavo
pero zadenuto za eir. Niko od vas nije imao hrabrosti da bude neto drukiji
od ostalih. Kakvo se uniavanje ljudskog dostojanstva zahtevalo od vas da biste
prebrodili jedan jedini dan, koliko lai, klanjanja, nedostojnih postupaka,
blagoglagoljivosti i servilnosti! Kako ste me samo lancima vezivali za jedno
mesto, za jedan as, za jednu stolicu, dok ste sami sedali preko puta mene!
Kako ste mi otkidali bele prostore to lee od brojke do brojke na cifarniku,
guvali ih u prljave lopte, pa ih masnim akama bacali u korpe za otpatke. Iako
su ti beli prostori bili deo mog ivota.
Ali sam vam ja poputala. Prinosila sam ruku licu da prikrijem porugu i
zevanje. Nisam izlazila na ulicu, niti o oluke razbijala boce u znak gneva. Sva
ustreptala od snanih oseanja pravila sam se da se ne iznenaujem. inila sam
ono to ste i vi inili. Ako bi Dini i Suzana oblaile arape na svoj nain,

trudila bih se da ih oponaam. Tako je straan bio ivot da sam izmeu njega i
sebe stavljala hiljadu branika. Gledala sam ivot kroz svakakve naoari;
ponekad kroz ruine latice, nekad kroz vinovo lie - itavu ulicu Oksford ili
Trg Pikadili pokrivala sam bleskom i talasanjima svog duha, vinovim liem, ili
ruinim laticama. Zatim se seam kofera, stajali bi u hodniku kada doe
raspust. Ja bih se potajno prikradala da na etiketama proitam imena i da
sanjam o licima. Moda Herogejt, a moda Edinburg na ijim je plonicima
ivela neka devojka kojoj ne pamtim ime, bio je ovenan zlatnom slavom.
Samo ona za mene nije znaila nita drugo do ime. Napustila sam Luja. Plaila
sam se zagrljaja. Pokuavala sam da krznom, odelom pokrijem plaviastocrnu
otricu. Preklinjala sam dan da pree u no. eznula sam da vidim kako se
orman smanjuje, kako krevet postaje mek, da zatim zaplovi kroz zrak; eznula
sam da ugledam izdueno drvee, izduena lica i zelenu klupu na vresnom
polju i dve nesrene prilike kako se rastaju sa zbogom. Lepezasto sam sipala
rei kao kad seja baca semenje na poorana polja, u golu zemlju. Uvek sam
elela da isteglim no i da je to je vie mogue ispunim snovima.
Zatim sam u nekoj koncertnoj dvorani rastavila granje muzike i ugledala
zgradu koju smo zajedno sagradili; kvadrat je stajao na pravougaoniku. To je
kua u kojoj se nalazi sve, govorila sam nagnuta preko ramena putnika u
nekom autobusu posle Persivalove smrti; pa ipak sam tada otila u Grini.
etajui se po keju molila sam se da postanem gromovnik za sva vremena i da
grmim na ivici sveta u kome nema nikakvog rastinja, samo tu i tamo po koji
mermerni stub. Bacila sam buket cvea u talas koji se prostro po zemlji. Rekla
sam tada, Uniti me, odnesi me do najdalje take sveta. Talas je nestao; buket
je sveo. Retko se kad sada setim Persivala.
Trenutno se nalazim u paniji i penjem se uz jedno brdo; hou da
zamislim da su lea ove mazge moja postelja i da leim na samrti. Izmeu
mene i beskonanih provalija nalazi se sada samo jedan tanak arav. Grudve u
dueku postaju meke poda mnom. Posremo stazom navie - posrui

nastavljamo put. Moj me put vodi sve vie i vie do nekog usamljenog drveta
na vrhu i nekog jezera pored njega. U sumrak kada se sklapaju brda kao to
ptice sklapaju krila, amcem sam sekla talase lepote. S vremena na vreme
uzbrala bih po koji crven karanfil ili bih uzela pregrt sena. Utonula bih sama u
busenje, prstima napipala neku staru kost i pomislila: Kada se vetar sagne da se
oee o ove visine, neka ne nae nita do aku ljudskog praha.
Mazga ne prestaje da posre penjui se uvis. Lanac brda se izvija navie
kao magla, sa vrha u ugledati Afriku. Sada ve krevet poputa poda mnom.
Propadam kroz ute rupe kojima su proarani aravi. Dobra ena sa licem kao
u beloga konja daje mi znak oprotaja na drugom kraju kreveta i okree se kao
da e da ode. Ko e onda poi sa mnom? Samo cvee, vodena kukuta i glogov
cvet boje meseine. Skupila sam ga bez reda u jedan snop, isplela ga u venac i
dala ga - ah, kome sam ga dala? Sada smo krenuli preko provalije. Ispod nas su
razbacane svetiljke na barkama lovaca na haringe. Grebeni se gube. Sitni
talasii, sivi talasii i bezbrojni veliki talasi se prostiru ispod nas. Ne dodirujem
nita, ne vidim nita. Mogli bismo da se spustimo i da otpoinemo na talasima.
More e mi dobovati u uima. Bele latice e potamneti od morske vode. Za
trenutak e zaploviti, pa e potonuti. Ako me jedan talas prekrije, drugi e me
poneti na svojim ramenima. Sve se sruilo u jedan gigantski pljusak i hoe da
me rastoi.
Ali ono drvo ima bodljikave grane; a ova tvrda linija je obris krova neke
kolibe. One loptaste forme obojene crveno i uto, to su ljudska lica. Spustila
sam nogu na zemlju, koraam smotreno i rukom pritiskam gruba vrata neke
panske gostionice.

Sunce je tonulo. Tvrda kotica dana bila je napukla i svetlost je lila

izmeu njenih naprslina. Hitre crvene i zlatne strele probijale su talase, a perje
im je bilo tamno. Zrake svetla su bleskale lutajui bez reda, kao kakvi signali sa
potonulih ostrva, ili kao koplja koja su kroz lovorovo lie bacali besramni,

nasmejani deaci. Ali su ti isti talasi, dok su se pribliavali obali, gubili sjaj
svoje svetlosti, tako da su padali u dugim grebenima, kao zidovi koji se rue,
kao zidovi od sivog kamena kroz koje ne prodire ni zraak svetla.
Podigao se povetarac; jeza je prola liem; i tako uznemireno izgubilo
je onu gustu mrku boju i postalo sivo, ili belo u trenutku kada se drvo trglo i
masa njegovog lia stala da se komea, gubei pritom svoj jednoobrazan oblik
kupole. Jastreb koji se nalazio na najgornjoj grani trepnuo je oima, uspravio
se, poleteo i vinuo negde daleko. Divlji zlatar je kriknuo u movari, i stao da
bei kretei i kruei sve dalje sam. Dim vozova i dimnjaka izduivao se i
kidao i postajao deo vunastog svoda koji se nadnosio nad morem i poljima.
ito je bilo ponjeveno. Od sveg njegovog strujanja i talasanja ostala je
sada samo otra strnjika. Velika sova se lagano pripremala da napusti brest,
zanjihala se i poletela kao da gazi po konopcu to se talasasto izvija prema
vrhu jednog kedra. Preko brda su lagano prolazile senke, as se irile, as
skupljale, jezero na vrhu vresne visoravni lealo je prazno. Nijedna ivotinjska
glava se nije nagnula nad njim, nijedno kopito ljapnulo, niti je ijedna topla
gubica bila zamoena u njegovu vodu. Samo je jedna ptica to je sedela na
granici boje pepela napunila kljun hladnom vodom. Nije se uo nikakav um
ni etelaca ni tokova, sem iznenadnog zavijanja vetra koji je razvio i poslednje
svoje jedro i u letu dodirivao vrhove trava. Jedna je kost leala izgriena od
kie i izbeljena od sunca, sva blistava kao granica koju je more uglaalo. Drvo
je s prolea bilo plameno crveno kao lisije krzno, a u leto posluno savijalo
lie pred junim vetrom, sada je izgledalo crno i golo kao komad gvoa.
Horizont je bio tako daleko da se nijedan blistavi krov, ni svetlucavi
prozor nije vie mogao videti. Ogromna teina zemlje u senci, bee ih progutala
kao krhke are, kao puevljeve kuice. Sada se videla samo tena senka oblaka,
jedno jedino koplje suneve svetlosti, ulo dobovanje kie ili iznenadan huk
oluje. Usamljeno drvee je, nalik na obeliske, oznaavalo daleka brda.
Veernje sunce je bilo lieno toplote, njegov se disk intenzivnog plamena

rasplinuo, ali je svojom svetlou umekavalo stolice i stolove i aralo ih mrkim

i utim rombovima. Obloene senkom sve stvari su izgledale mnogo tee, kao da
ih je neko nagnuo, pa im je sva boja potekla na jednu stranu. Noevi, viljuke i
ae leali su izdueni, naduveni i zlokobni. Oivieno zlatnim krugom, ogledalo
bee uhvatilo u sebe ovu nepominu scenu, izgledalo je da e ostati veita u
njegovom oku.
U meuvremenu su senke duale na obali, a mrak se zgunjavao. izma
crna kao gvoe postala je tamno plavo jezerce. Stenje bee izgubilo tvrdou.
Voda oko staroga amca zatamnela se kao da su u nju potopili dagnje. Pena je
postala modra i tu i tamo ostavila po koju belu iskru bisera po magliastom
pesku.

Hempton Kort, ree Bernard. Hempton Kort, Tu smo zakazali

sastanak. Eno crvenih dimnjaka i etvrtastih kula Hempton Korta. Boja moga
glasa kada kaem Hemkton Kort odaje da vie nisam mlad. Pre deset, pre
petnaest godina rekao bih Hempton Kort? kao da pitam - kako izgleda? Da to
nije predeo sa jezerima, ili lavirint? Ili bi se osetila intonacija slutnje. ta e mi
se tamo dogoditi? S kim u se upoznati? A sada, prosto Hempton Kort Hempton Kort - ove rei odzvanjaju kao gong kroz prostor koji sam tako
mukotrpno raistio s pola tuceta telefonskih razgovora i desetak napisanih
dopisnica; te zvune rei bruje, stvarajui bezbrojne prstenove zvuka; i raaju
se slike - letnja popodneva, amci, stare dame sa zadignutim suknjama,
mermerna vaza u zimskom pejzau, nekoliko martovskih zelenkada - sve to
izbija prema povrini vode koja je debelim slojem preplavila svaku scenu moje
prolosti.
Eno ih pred vratima gostionice; na zakazanom mestu ve stoje - Suzana,
Luj, Roda, Dini i Nevil. Stigli su zajedno pre mene. Kada im se kroz nekoliko
trenutaka budem pridruio, obrazovae se nov odnos, nov raspored. Uspomene
koje sada naviru u raskorak i stvaraju bezbrojne prizore, bie zaustavljene,

obuzdane. Nerado pristajem da otrpim tu prinudu. Ve na pedeset jardi

razdaljine oseam kako se poremetio dosadanji red moga bia. Magnetska
snaga njihovog drutva evo deluje na mene. Pribliavam im se. Ne primeuju
me. Sada me je Roda spazila, ali se ponaa kao da sam joj stranac, zato to za
nju svaki susret znai ok i uas. Sada se Nevil okrenuo. Odjednom, poto sam
podigao ruku da pozdravim Nevila, dovikujem. I ja sam presovao cvee
izmeu stranica ekspirovih soneta, uzbuen sam. Moj mali amac opasno
poigrava na isprekidanim, nemirnim talasima. Ne postoji lek protiv okova koje
stvaraju susreti.
ovek se osea isto onako neugodno kao kad bi morao da sastavi dve
krecave, neobraene ivice; postepeno, dok idemo nogu pred nogu i upadamo u
gostionicu, dok skidamo kapute i eire, nae vienje postaje prijatno. Okupili
smo se u dugakoj jednostavno nametenoj trpezariji koja gleda na neki park,
na neki zeleni prostor jo uvek udesno osvetljen suncem na zalasku, tako da se
izmeu drvea pruaju zlatni snopovi svetla; najzad sedamo.
eleo bih da znam ta oseamo dok sedimo ovako jedno pored drugog,
ree Nevil, za ovim uzanim stolom, sada pre nego to stia prvo uzbuenje?
Budimo toliko iskreni, otvoreni i neposredni kao to dolikuje starim prijateljima
koji su uloili dosta truda da se okupe, da kaemo ta oseamo? Tugu. Jer vrata
se nee otvoriti; on nee doi. A mi smo optereeni teretom ivota. Jer svi smo
ve sredoveni ljudi, mnoge terete nosimo na svojim leima. Ali hajde da ih
zaboravimo za trenutak. I da upitamo jedno drugo, ta smo postigli u ivotu?
Ti, Bernarde; ti, Suzana; ti, Dini; ti, Rodo i Luje? Na vratima koleda istaknuti
su rezultati ispita. Pre nego to prelomimo kifle i posluimo se ribom i salatom,
hou da zavuem ruku u svoj unutranji dep i da naem svoja dokumenta nosim ih da dokaem svoju superiornost. Stekao sam razne svedodbe. U
unutranjem depu nosim uverenja koja to dokazuju. Samo me uznemiravaju
tvoje oi, Suzana, tvoje oi pune itnih polja i repe. Ovi papiri u mom
unutranjem depu - glasni povici koji tvrde da sam stekao priznanja - jedva da

stvaraju um kao kad ovek udari dlanom o dlan usred pustog polja da rastera
vrane. A sada je, evo, sasvim zamro pod Suzaninim razrogaenim pogledom
(zbog udaranja dlanom o dlan, zbog jeke koju sam ja izazvao) tako da ujem
samo vetar kako brie preko poorane zemlje i poneku pticu kako peva - moda
neku pijanu evu. Da li je kelner uo za mene? Ili ovi neizbeni parovi to
kriom vode ljubav, as etaju, as zastanu da se zagledaju u drvee koje jo
nije bacilo dovoljno gustu senku da im prikrije tela prostrta po zemlji? Ne, nisu
uli; moje udaranje dlanom o dlan nije doprlo do njih.
ta mi onda preostaje kada ve ne mogu da izvadim svoja dokumenta i
da vas uverim u svoju superiornost time to bih vam glasno proitao svedodbe
o poloenim ispitima. Jedino to mi preostaje jeste ono to su osvetlile Suzanine
zlovoljne, zelene oi, Suzanine kristalne, bademaste oi. Uvek se nae neko
meu nama kada se ovako okupimo i dok su jo ivice susreta otre, ko nee da
se potini; i zato ovek poeli da njegov identitet potisne svojim. Za mene je
ovog puta Suzana takav sluaj. Zato govorim da bih nju impresionirao. Sluaj
me, Suzana.
Kada neko svrati do mene u vreme doruka, ak i izvezeno voe na
mojoj zavesi zajedri, tako da papagaj moe da ga kljucne; oveku se ini da bi
mogao uz pomo palca i kaiprsta da ga uzbere. Vodeno, obrano mleko ranoga
jutra postane opalno, plaviasto, ruiasto. U to doba tvoj mu - koji ima obiaj
da tegli svoje hozentregere i biem pokazuje jalovu kravu - stane da guna. Ti
uti. Ne vidi nita. Oslepela si od navike. U taj as va odnos zanemi, zauti,
potamni. U taj as moj odnos sa drugima postane topao, raznovrsan. Za mene
ne postoji ponavljanje. Svaki dan donosi neku opasnost. Spolja glatki, svi smo
pod koom sama kost, kao zmijin gr. Pretpostavimo da itamo Tajms;
pretpostavimo da raspravljamo o onome to smo proitali. Eto jednog iskustva.
Pretpostavimo da itamo Tajms; pretpostavimo da raszapeatio nas u crvenoj
peini. Cevi su popucale. Stavljamo utu limenu kadu nasred sobe. Razleteli
smo se levo, desno da potraimo jo sudova. Gledajte, jo jedna cev je pukla

iznad biblioteke. Prizor ruenja izaziva u nama glasan smeh. Dole solidnost!
Dole imovina! Ili je moe biti leto? Proetali smo se do jezera i posmatramo
kineske guske kako se patkasto gegaju prema vodi, ili smo spazili gradsku
crkvu koja podsea na skelet, dok mlado zeleno drvo podrhtava pred njom.
(Biram nasumce, biram ono to oveku najvie bode oi.) Svaki prizor je
arabeska namah skicirana da ilustruje neku sluajnost, ili udo nekog trenutka
intimnosti. Sneg, prsla cev, limena kada, kineska guska - sve su to simboli
ispisani visoko u zraku, ako se osvrnem na svoju prolost, proitam u njima
svojstva svake svoje ljubavi i shvatim koliko su se razlikovale meu sobom.
Dotle si ti - jer ja elim da budem iznad tvog neprijateljskog dranja,
otrog pogleda tvojih zelenih oiju koje si uprla u mene, izgleda tvoje pohabane
haljine i grubih ruku, kao i svih ostalih oznaka tvog materinskog sjaja - kao
prilepak prionula sve uz jednu istu stenu. Ali cela je istina da ne elim da te
vream; samo elim da osveim, da oivim veru u sebe koja me je izdala kada
si se ti pojavila. Nikakva promena nije vie mogua. Gde smo, tu smo. Kada
smo se onom prilikom okupili oko Persivala u onom londonskom restoranu, sve
je kljualo, sve je vrilo; svata je jo moglo biti od nas. Sada smo ve izabrali
ta smo imali da izaberemo, mada mi se ponekad ini da su drugi izvrili za nas
taj izbor: neke velike maice uhvatile su nas za vrat. I ja sam izvrio svoj izbor.
Primio sam peat ivota ne spolja, ve iznutra na ivo, belo, nezatieno tkivo.
Sav sam oamuen i u modricama od peata tuih duhova, lica i stvari toliko
suptilnih da imaju svoj miris, boju, strukturu, supstancu, sve sem imena. Ja sam
samo Nevil za vas koji vidite moje uske ivotne granice i liniju koju nisam u
stanju da preem. Ali sam ja u svojim oima bezgranian; ja sam mrea ije se
niti neprimetno podvlae ispod sveta. I skoro da se ona ne moe razlikovati od
onoga to je okruuje. U nju se hvataju kitovi - ogromni levijatani i bele
meduze, sve to je bezoblino i to luta; imam mo da razaznajem stvari,
primeujem stvari. Pred mojim se oima otvara knjiga; vidim do dna; pred
mojim se oima otvara srce - vidim njegove dubine. Znam koje ljubavi mogu

da se razbukte u vatru; znam kako ljubomora seva zelenim munjama na sve

strane; kako se zamreno prepliu ljubavi; ljubav stvara vorove; ljubav ih
brutalno kida. I mene su vezali u vor; i taj su vor raskinuli.
Nekada smo poznavali drukiju sreu, ekali smo da se otvore vrata i da
se pojavi Persival; ili smo se dragovoljno bacali na ivicu neke tvrde klupe u
kolskoj dvorani.
Seam se ume bukava, ree Suzana, Elvedona i pozlaenih skazaljki
na satu koje su svetlucale izmeu drvea. Golubovi su raskidali lie.
Promenljive svetlosti lutalice putovale su nada mnom. Zaobile su me. Pa ipak
pogledaj, Nevile, moju ruku na stolu, ti iji ugled ruim da bih ja ostala.
Pogledaj ove nijanse boje zdravlja na zaglavcima, na dlanu. Sluila sam se
svojim telom svakodnevno, kako i treba, kao to dobar majstor rukuje alatkom.
Seivo je isto, otro, izjedeno u sredini. (Rvemo se izmeu sebe kao kad se
ivotinje tuku na polju, kao kad jeleni ukrste rogove.) Viene kroz tvoje bledo i
podatno meso ak i jabuke i pregrti voa dobijaju zamuen izgled, kao da se
nalaze ispod stakla. Duboko si se zavalio u fotelju samo sa jednom osobom,
jednom jedinom osobom, ali osobom koja se menja, ti vidi samo jedan in
ljudskog mesa; samo njegove nerve, vlakna, usporeno ili ubrzano pulsiranje
njegove krvi; sve sem celine. Ne vidi kuu u bati; konja na poljani; grad to
se prostro u daljini, dok se nadnosi nad ivotom kao kad kakva starica napree
oi nad onim to krpi. Dotle sam ja doivela ivot u jednom bloku, samu
njegovu sr, njegovu veliinu; njegova utvrenja i kule, fabrike i gasometre;
itavo ovo obitavalite to se od pamtiveka gradi po uzoru otaca. Sve te stvari
ive u mojoj svesti celovite, vane, nerazvodnjene. Nisam ni umiljata ni ljupka;
sedim tu meu vama i svojom grubou razaram vau mekotu i zelenim
mlazom svojih sjajnih oiju priguujem vae lelujave rei to podseaju na
srebrnasto-siva, drhtava krila nonog leptira.
Najzad smo ukrstili rogove. Ovo je bio onaj neophodni uvod. Pozdrav
starih prijatelja.

Zlato je izbledelo izmeu drvea, ree Roda, tamo u dnu lei zelena
traka kao neka izduena otrica noa kakve se viaju u snovima, ili neko
lutajue ostrvo na koje noga nikada nije kroila. Automobili to jure niz aveniju
poeli su da mirkaju i plamsaju farovima. Sada se ljubavnici mogu povui u
senku; stabla drvea su nabrekla, i sama su postala razvratna zbog ljubavnika.
Nekada je bilo drukije, ree Bernard. Nekada smo mogli kako smo
hteli da preseemo struju. Koliko je telefonskih razgovora potrebno danas,
koliko dopisnica da se provrti ova rupa kroz koju je trebalo proi da bismo se
ujedinjeni okupili u Hempton Kortu? Kako brzo projuri ivot od januara do
decembra! Sve nas redom nosi bujica stvari koje su nam postale tako prisne da
vie i ne bacaju senku; vie ne pravim nikakva poreenja; ak retko kad
razmiljam o sebi, ili o vama; i u toj nesvesnosti potpuno se oslobaam ivotinh
trvenja i uspevam da poupam korov to raste na uima podzemnih kanala.
Moramo kao ribe da skaemo visoko u zrak, da bismo uhvatili voz koji kree sa
stanice Vaterlo. I ma koliko visoko skoili, ponovo padamo u reku. Nikada se
neu ukrcati u brod koji plovi za ostrva u Junom moru. Izlet na par dana u Rim
bie moje najdalje putovanje. Imam sinove i keri. Zarobljen sam na mestu koje
zauzimam u ovoj zagonetki.
Pa ipak elim da verujem da je samo moje telo - telo ovog sredovenog
oveka koga vi zovete Bernard - neopozivo odreeno. Sada mislim na nain
nezainteresovaniji, nego kad sam bio mlad i kada sam morao izbezumljeno, kao
dete koje barata po velikoj torbi traei igrake, da otkrivam sebe. Gle, ta je
ovo? A ovo? Ala bi ova stvar bila lep poklon! Da li je to sve? i tako dalje.
Danas znam ta se skriva u paketima iznenaenja; i nije mi mnogo stalo do njih.
Bacam svoje misli u zrak kao to seja lepezasto baca seme i ono pada kroz
purpurne zrake sunca na zalasku, pada na obraenu, blistavu, pooranu, golu
zemlju.
Reenice. Nesavrene reenice. ta su reenice? Vrlo malo su mi
ostavile to ne bih mogao da poloim na sto pored Suzanine ruke; ili da izvadim

iz depa da bih parirao Nevilovim svedodbama. Nisam nikakav autoritet za

pravo, medicinu ili finansije. Zavijam se u rei kao u vlanu slamu; svetlucam
fosforescentnom svetlou. Dok ja govorim svako od vas osea, Upalio sam
se. Neka vatra plamti u meni. U koli bi moji drugovi govorili Ova je dobra,
ba je dobra, dok su reenice kao mehurovi kljuale sa mojih usana, pod
brestovima, na sportskim igralitima. I oni sami su kljuali; i oni su izmicali sa
mojim frazama. Ali ja venem u samoi. Samoa je propast za mene.
Idem od kue do kue kao srednjovekovni kaluer koji je obmanjivao
ene i devojke baladama i niskama ogrlica. Ja sam putnik, torbar koji baladom
plaa prenoite, ja sam gost koji ne probira, koga je lako zadovoljiti; esto mi
ponude najbolju sobu i krevet sa baldahinom, da zatim prenoim u itnici, ili
pod plastom sena. Ne smetaju mi buve, a ni protiv svile nemam ta da kaem.
Vrlo sam tolerantan. Nisam moralista. Suvie snano oseam koliko je ivot
kratak i pun iskuenja da bih potovao crvene, granine linije. Pa ipak nisam
tako irokogrud kao to vi to mislite, dok po svom obiaju sudite o meni na
osnovu moje blagoglagoljivosti. Nosim u rukavu prikriven kratak ma
prezrenja i surovosti. Ali mi esto udarac omane. Izmiljam prie. Ni od ega
umem da napravim igrake. Neka devojka sedi pred vratima kuice; eka; koga
eka? Da je nije neko zaveo. Direktor nae kole je primetio rupu na tepihu.
Uzdie. Njegova ena provlai prste kroz talase svoje jo uvek bujne kose,
razmilja... i tako dalje. Ako neko mahne rukom, zastane na uglu ulice, baci
cigaretu u oluk - od svega toga umem da napravim priu. Ali koja je pria
prava? To ne znam. Iz tog razloga moje reenice ostaju da vise kao odela
obeena u ormanu koja ekaju nekog ko e ih obui. I tako dok ekam, dok
razmiljam i povremeno napravim po koju beleku, propustim da se vrsto
uhvatim za ivot. ivot e me tresnuti o zemlju kao kad suncokret strese pelu.
Moja se mudrost neprestano akumulira, narasta iz trenutka u trenutak i kao iva
rasipa se na sve strane odjednom. Ali je zato Luj, strogi Luj divljakih oiju,
doneo na mansardi, ili u svojoj kancelariji, konane zakljuke o pravoj prirodi

saznanja.
Kida se ova nit koju pokuavam da ispredem, ree Luj. Kida je va
smeh, vaa ravnodunost, a i sama vaa lepota. Dini je prekinula kada me je
pre toliko godina poljubila u bati. Hvalisavi deaci rugali su mi se u koli zbog
mog australijskog akcenta i prekidali je. Naao sam smisao, kaem, da odmah
sa bolom zakljuim - tatina. Sluajte slavuja, kaem, uje se njegova pesma
usred snanog bata ljudskih nogu, usred osvajanja i migracija. Verujte... i
najednom se izgubim. Probijam se preko polomljenih crepova i komadia
stakla. Svakovrsne svetlosti obasjavaju ivot i od njih obian leopard postaje
takast i udesan. Ovaj trenutak pomirenja kada smo se ovako sloni okupili,
ovaj veernji trenutak sa vinom u aama i treptanjem lia, sa mladiima koji
dolaze sa obala reke u belim flanelskim pantalonama i imaju pune ruke
jastuia, za mene je pomraen senkama tamnica, muenjima i sramotom koju
ljudi nanose jedan drugom. Moja su ula tako nesavrena da nikada ne uspevaju
energino da odagnaju ozbiljne optube koje moj razum neprestano gomila
protivu vas, ak i dok ovde sedimo. Gde se nalazi reenje, pitam se, gde je
most? Kako da svedem ove zaslepljujue, razigrane pojave u jednu jedinstvenu
celinu? O tome duboko razmiljamo, dok vi maliciozno primeujete moje
stisnute usne, uvele obraze i uvek namrteno elo.
Ali ja vas molim da isto tako primetite i moj tap i moj prsluk. Sa
zvanjem direktora dobio sam i prvorazredan pisai sto od mahagonija u
kancelariji sa geografskim kartama. Nai su parobrodi stekli zavidan ugled, zato
to na njima imamo izuzetno luksuzne kabine, bazene za kupanje i gimnastike
sale. Sada nosim beli prsluk i pre nego to zakaem neki sastanak pogledam u
belenicu u koju zapisujem svoje obaveze.
Ovim domiljatim i ironinim nainom nadam se da u odvratiti vau
panju sa svoje uzdrhtale, nene, beskrajno mlade i nezatiene due. Jer sam ja
uvek najmlai, umem najnevinije da se iznenaujem; ja sam onaj koji prvi
pritri u pomo pun brige i saoseanja, ako se neko nae u nezgodnom, ili

kominom poloaju, ako mu padne gar na nos, ili je zaboravio da zakopa lic.
Patim zbog svaijeg ponienja. Ali isto tako umem da budem nemilosrdan i
hladan kao kamen. Ne vidim kako moete da kaete da je srea iveti. Vaa
sitna uzbuenja, detinjasta radovanja kad provri samovar ili kada blagi vetri
zalepra Dininu takastu povezau, pa se ona zatalasa kao pauina, za mene su
samo crvena marama koja se baca u oi razigranom biku. Osuujem vas. Pa
ipak moje srce ezne za vama. Spreman sam da poem za vama i u vatru i u
vodu. Pa ipak sam najsreniji kad sam sam. Uivam u purpuru i haljinama
protkanim zlatom. Pa ipak vie volim pogled na krovove kua; make kad stanu
da eu svoje olinjale bokove o oronule dimnjake; polomljena stakla na
prozorima; i promuklo tandrkanje zvona sa tornja neke kapele sagraene od
cigalja.
Vidim ono to se nalazi preda mnom, ree Dini. Maramu, takice
boje crvenog vina. Ovu au. Posudu sa senfom. Cvet. Volim ono to se moe
dodirnuti, to se moe okusiti. Volim kiu kada se pretvori u sneg i postane
opipljiva. A kako sam nagla i mnogo hrabrija od vas, ne razblaujem svoju
lepotu osrednjou samo zato da se ne bih opekla. Ve je popijem istu. Moja je
lepota sazdana od krvi i mesa. Moja je mata telesne prirode. Moje vizije
nemaju tananu potku, niti su bele od istote kao Lujeve. Ne trpim, Luje, tvoje
mrave make i oronule dimnjake. Odvratna mi je dimrijska lepota tvojih
krovova. Uivam u ljudima i enama obuenim u uniforme, u perikama i
platovima, polucilindrima i teniskim kouljama sa elegantnim okovratnicima,
u beskrajnom variranju enskih haljina (uvek zapaam kako je ko obuen).
Vrtim se sa ljudima u matici, ukrug, sve ukrug, zalazim sa njima u sobe, u
dvorane, u kue, na ulice, gde god oni krenu, krenem i ja. Ovaj je ovek
podigao konjsku potkovicu da je pogleda. A onaj otvara i zatvara fijoke da
pokae svoju privatnu kolekciju crtea. Nikada nisam sama. Uvek me prati
itava regimenta mojih prijatelja. Mora biti da mi je majka koraala po taktu
doboa, a da mi je otac plovio po morima. Samoj sebi liim na neko kuence

koje kaska niz put za vojnom bandom, zaustavi se da omirie neko stablo, ili da
onjuka neku smeu mrlju, pa iznenada jurne preko ulice za nekim ulinim
dukcem, da zatim podigne apu u vis dok ga zanosom uh mesa, to dopire iz
kasapnice, golica u nosu. Moji ivotni putevi dovodili su me do udnih mesta.
Mukarci, i te koliko njih, izdvajali su se iz gomile i prilazili mi. Samo treba da
podignem ruku. Hitro kao strela dolaze oni na zakazano mesto - recimo moda
pored naslonjae na balkonu, ili pred radnju na uglu ulice. Iz noi u no nalazila
sam reenja za vaa muenja i ivotne probleme, ponekad u dodiru prsta pod
stolnjakom dok smo sedeli za veerom; moje je telo do te mere postalo fluidno
da se ak i na dodir prsta oblikuje u jednu punu kapljicu, koja narasta, treperi,
bleska i otkida se u ekstazi.
Sedela sam pred ogledalom kao to vi sedite za pisaim stolom dok
piete i raunate. I tako sam u hramu svoje spavae sobe sudila o vlastitom nosu
i bradi; o usnama koje se suvie otvaraju tako da se vie nego to treba vide
desni. Posmatrala sam sebe. Zapaala sam pojedinosti na sebi. Odluivala sam
koji e mi ton ute, ili bele boje bolje odgovarati, da li sjajna, ili mat materija,
sa kruiima, ili prugama. Umem da budem prirodna pred jednom osobom,
kruta pred drugom, sva uglasta kao kakav stalaktit kada obuem srebrnu
haljinu, ili poudna kao plamen svee u zlatnoj. Letela sam besno, kao
razmahnuti bi, do krajnjih granica svog dometa. Jednom u uglu jednog salona,
grudi na koulji moga sabesednika bile su bele; na mah su postale ruiaste;
dim i plamen su nas oboje obavili; posle razbesnelog poara - mada smo jedva
davali glasa od sebe, dok smo sedeli na tepihu ispred kamina, aputali smo kao
u koljku sve tajne svojih srdaca da nas niko u zaspaloj kui ne bi uo; samo
sam jedanput ja ula kuvaricu kako je unula i jednom nam se od kucanja sata
uinilo da su neiji koraci; i posle pobesnelog poara potonuli smo u pepeo, a
da za sobom nismo ostavili nikakav trag, nijednu nedogorelu kost, nijedan
pramen kose da se uva u medaljonu, kao to ih vi ostavljate u trenucima
intimnosti. Kosa mi sedi, telo mi se sui; pa ipak se usred bela dana unesem u

svoje lice sedei pred ogledalom i dobro se zagledam u svoj nos, u bradu, u
usne koje se isuvie otvaraju tako da se vie nego to treba vide desni. I ne
bojim se.
Na putu od stanice dovde, ree Roda, sretala sam uline bandere i
drvee sa koga jo nije opalo lie. Jo uvek bi me to lie moglo sakriti. Pa
ipak se nisam sakrila iza njega. Dola sam pravo k vama, umesto da kruim
okolo, naokolo da bih izbegla ok susreta, kao to sam to nekada inila. Razlog
tome je prost, uspela sam da obuim svoje telo izvesnim trikovima. Ali se ja u
sutini nisam izmenila; bojim vas se, mrzim vas, volim vas, zavidim vam i
prezirem vas, samo vam se nikada srena ne pridruujem. Dolazei od stanice i
odbacivi pomisao da se sklonim u senku drvea, ili iza oglasnih stubova, ak i
na odstojanju sam primetila, po tome kako ste nosili kapute i drali kiobrane,
da stojite ukorenjeni u tlo koje su stvorili ponavljani trenuci sliveni u jedno; da
imate svojih obaveza, odreen stav prema deci, prema autoritetima, slavi,
ljubavi, drutvu; dok ja nemam nita. ak ni lica.
Ovde, u ovoj trpezariji vi zapaate paroke na jelenskim rogovima i
vinske ae, slanik, ute mrlje na stolnjaku. Konobar! kae Bernard. Molim
hleba! kae Suzana. I konobar dolazi i donosi hleb. Dotle ja u jednom profilu
olje sa uenjem i uasom vidim planinu i samo delove paroaka, a svetla
mrlja na izboini ovog bokala za mene je pukotina u mraku. Vai mi glasovi
zvue kao kripa granja u umi. Isto to vai i za vaa lica sa svim njihovim
istaknutim delovima i upljinama. Kako je divno stojati nepomian na
odstojanju u pono i nasloniti se na neiju ogradu negde na trgu. U pozadini iza
vas prua se beli venac pene, a ribari tamo na kraju sveta izvlae mree da ih
opet bace. Vetar je uznemirio lie praiskonskog drvea. (Pa ipak, mi sedimo
ovde u Hempton Kortu). Kretanja papagaja prolamaju se kroz muklu tiinu
praume. (Evo, sad je ba krenuo tramvaj sa stanice.) Laste u pono umau
svoja krila u jezera. (A mi ovde razgovaramo.) To su stvari koje pokuavam da
shvatim dok sedim sa vama. Zbog toga je za mene prava kazna kad moram da

stignem u Hempton Kort tano u sedam i trideset.

Ali kako mi je potrebno da uza sebe imam ove kifle i ove boce sa
vinom, i kako su mi lepa vaa lica sa svim njihovim udubljenjima i istaknutim
delovima, kako mi je lep i ovaj stolnjak i ute mrlje na njemu, iako sve to ni
izbliza ne moe da mi pomogne da sve veim i veim krugovima poimanja
najzad obuhvatim itav svet (o tome ja sanjam kada nou padnem sa ivice
zemljine kugle i kada moj krevet okaen zaplovi), moram da se pomirim sa
svom grotesknou individualnog ivota. Moram da se trgnem kada me vi
upnete svojom decom, svojim pesmama, promrzlinama, svim i svaim to
radite i patite. Ali se ja ne dam zavesti. Posle svih vaih zivkanja ovamo,
onamo, vaih upkanja i propitkivanja, propau sama kroz tanki arav u
ponore vatre. Vi mi neete pomoi. Svirepiji od nekadanjih muitelja pustiete
me da padnem i jo ete me isei na komade poto budem pala. Pa ipak, postoje
trenuci kada se istanje zidovi duha; kada ne ostane nita to nije apsorbovano i
kada mogu da zamiljam kako smo u stanju da napravimo tako veliki mehur u
kome moe sunce da zalazi i da se raa, kada moemo da obuhvatimo
plavetnilo podneva i crnilo noi, da se izgubimo u njima i pobegnemo od onog
to je ovde i sada.
Tiina se sputa, ree Bernard, kap po kap. Ona se stvara na krovu
mog duha i pada dole u jezera. Veito sam, sam, sam - sluam kako pada tiina
i iri krugove do najdaljih granica. Sit i presit, smiren smirenou sredovenog
oveka, ja koga samoa unitava, evo dozvoljavam da tiina pada kap po kap.
Samo mi sada ova tiina to se sputa dubi lice, razjeda nos, liim na
oveka od snega koji stoji u dvoritu na kii. Kako tiina pada tako se rastapam
do krajnosti, briu mi se crte na licu i jedva da se razlikujem od drugih ljudi. Ali
to nije vano. Jer ta je vano? Dobro smo veerali. Riba, telei kotleti, vino
istupili su otar zub nae samoivosti. Nemir se stiao. Najtatiji od nas,
verovatno je to Luj, ne mari ta misle drugi. I Nevilova muenja su se pritajila.
Neka drugi cvetaju - to je ono to on sad misli. Suzana uje kako joj sva deca

mirno spavaju. Spavajte, spavajte, apue ona. Roda je priterala svoje brodove
uz obalu. Da li su potonuli, ili su bacili sidra, ne brine vie. Spremni smo da
sasvim nepristrasno razmotrimo svaki predlog koji bi svet mogao da nam
ponudi. Sada mi se ini da zemlja nije nita drugo do kamiak koji je sluajno
pao sa sunevog lica i da nigde vie po provalijama prostora ne postoji ivot.
ini mi se da e ova tiina ostati veita, da nijedan list nee vie nikada
pasti, niti ijedna ptica poleteti, ree Suzana.
Kao da se dogodilo udo, ree Dini, ivot se zaustavio na ovom
mestu i u ovom trenutku.
I kao da nam, ree Roda, vie nema ivota.
Ali sluajte, ree Luj, ujete li kako se svet kree preko provalija
beskrajnog prostranstva. Sve odzvanja; osvetljena traka istorije je nestala
zajedno sa naim kraljevima i kraljicama; iezli smo i mi; naa civilizacija;
Nil; itav ivot. Razluile su se nae pojedinane kapljice, izbrisani smo,
izgubljeni u provalijama vremena, u mraku.
Tiina pada; tiina pada, ree Bernard. Ali sluajte sad, tik-tak bi-bii;
svet nas to uz pozdrav zove natrag k sebi. Na mah sam uo urlik vetrova mraka
u trenutku kada smo preli granicu ivota. Ali je tada odjeknulo tik-tak
(asovnik); zatim bi-bii (automobili). Iskrcali smo se; nalazimo se na obali; nas
estoro sedimo za stolom. Seanje na moj nos vraa me u stvarnost. Ustajem;
U boj! viem, U boj! i pritom mi dolazi na pamet oblik vlastitog nosa, pa
ratoborno udaram ovom kaikom o sto.
Treba da se borimo protiv ovog bezgraninog haosa, ree Nevil,
protiv ove bezobline imbecilnosti. Ovaj vojnik to vodi ljubav sa dadiljom iza
drveta uzvieniji je od svih zvezda. Pa ipak se ponekad neka drhtava zvezda
javi na nebu i izmami mi misao da je svet divan, a mi smo crvi to svojom
poudom ruimo ak i drvee.
(Zar ne, Luje, ree Roda, kako kratko traje tiina. Ve su poeli da
glade salvete pored svojih tanjira. Ko to dolazi? pita Dini; dok Nevil uzdie,

setio se da Persival nee vie nikada doi. Dini je izvadila ogledalo. Poto je
prostudirala svoje lice kao to umetnik studira sliku, povukla je pufnom niz nos
i posle jednog trenutka razmiljanja premazala je usne tano onom crvenom
bojom koja je i bila potrebna. Suzana koju obuzme oseanje straha i prezira
kada ugleda ovakve pripreme, otkopava i zakopava najgornje dugme na
kaputu. Za ta se ona priprema? Van sumnje za neto, ali neto drukije.
Poeli su da govore jedno drugom, ree Luj, vreme je. Jo uvek sam
snaan, kau oni. Moj e lik biti isklesan prema crnilu beskrajnog prostora.
Ne dovravaju svoje reenice. Vreme je, neprestano ponavljaju. Kapije na
vrtovima e se zatvoriti. Kada budemo krenuli sa njima, Rodo, kada nas bude
ponela njihova struja, moda emo zaostati za njima korak, dva.
Kao zaverenici koji imaju tota da apnu jedno drugom, ree Roda.
Dok ovako etamo niz ovu aveniju, ree Bernard, setio sam se kako se
neki kralj jaui konja spotakao tu negde o krtinjak i pao. To je istinita
anegdota. Ali zar ne izgleda udno kad se olujnim provalijama bekrajnog
prostora suprotstavi siuna ljudska figura sa neim kao zlatni ajnik na glavi.
Meutim, ne dugo potom, oveku se vrati vera u ljude, ali ne odmah i u ono to
oni stavljaju na svoje glave. Naa je engleska prolost - jedan in svetlosti.
Ljudi tako stave neto kao ajnik na glavu pa kau, Ja sam kralj! Ali uzalud,
dok koraamo, pokuavam da povratim pojam o smislu vremena, meutim
senke mi se lelujaju pred oima, tako da ne vidim za ta bih se uhvatio. Ova
palata, ije je ime Hempton Kort, izgleda laka kao oblak kad se za trenutak
zaustavi na nebu. Ovo postavljanje kraljeva na tronove, sve jednog za drugim,
sa krunama na glavama uini se kao neka igra duha. A mi, nas estoro to
koraamo bok uz bok, emu se mi suprotstavljamo, dok u nama neravnomerno
bleska svetlost koju nazivamo razum i oseanje; kako da vodimo bitku protiv
ove bujice; ta je to trajno na ta treba da se oslonimo? I nae ivote nosi bujica
niz neosvetljene avenije, mimo trake vremena, neidentifikovane. Jednom mi je
Nevil bacio rukopis svoje pesme na glavu. Istog trenutka sam osetio veru u

besmrtnost i rekao, I ja znam ono to je ekspir znao. Samo to ve pripada

prolosti.
Dok ovako etamo, ree Nevil, vraa nam se, bezrazlono i apsurdno,
pojam o vremenu. Pas nam ga vraa dok se umiljava oko naih nogu. Proradila
je maina vremena. Vekovi su patinom prevukli ovu kapiju. Sada nam se opet
ine tri stotine godina due od trenutka sa ovim psom. Kralj Viljem, sa perikom
na glavi, penje se na konja, a izvezeni krinolini dvorskih dama vuku se po travi.
Poinjem da verujem, dok etamo, da je sudbina Evrope od ogromnog znaaja i
da sve zavisi, ma koliko apsurdno to jo uvek izgledalo, od bitke kod
Blenhajma. Jeste; dok prolazimo kroz ovu kapiju izjavljujem: nastao je sadanji
trenutak, a ja sam opet postao podanik kralja ora.
Koraamo sve dalje i dalje uz ovu aveniju, ree Luj, ja sam se lako
nagnuo prema Dini, Bernard se dri za ruke sa Nevilom, a ja sa Suzanom, tako
da se jedva uzdravamo da se ne zaplaemo i ne nazovemo sebe malom decom,
da se ne pomolimo Bogu ne bi li nas uvao dok spavamo. Slatko je zapevati
zajedno, drei se za ruke i bojati se mraka, dok gospoica Kari svira na
harmonijumu.
Zatvorile su se gvozdene kapije, ree Dini. Vreme je uvuklo svoje
kande. Pobedili smo provalije prostora ruem, puderom, i batistanim
maramicama.
Uhvatila sam je, drim je snano, ree Suzana. vrsto sam uhvatila
ovu ruku, bilo iju ruku, puna ljubavi i puna mrnje; nije vano da li je to
ljubav ili mrnja.
Obuzelo

nas

je

neko

smireno

raspoloenje, neko

bestelesno

raspoloenje, ree Roda, i mi uivamo u ovom prolaznom oseanju olakanja

(retko se deava da ovek ne osea nikakav nemir u sebi) kada zidovi duha
postanu prozrani. Palata arhitekte Rena u obliku pravougaonika podsea na
kvartet koji se svira suvoparnim, na pravougaonik i mi kaemo, Ovo je naa
kua. Naziremo joj obrise. Vrlo je malo ta ostalo izvan nje.

Cvet, ree Bernard, onaj crveni karanfil koji se nalazio u vazi na stolu
u restoranu za vreme veere sa Persivalom, postao je estostruki cvet; sazdan od
est ivota.
Primeuje se neko tajanstveno osvetljenje, ree Luj, iza onih stabala
tise.
Stvoreno je uz mnogo muke, uz mnogo napora, ree Dini.
Venanje, smrt, putovanje, prijateljstvo, ree Bernard, selo i grad;
deca i sve ostalo; mnogostrana tvar odseena od ovog mraka; cvet sa mnogo
vidova. Kako bi bilo da se zaustavimo za trenutak; da pogledamo ta smo
postigli. Neka zablesne nae delo tamo iza stabala tise. itav jedan ivot. Eno
ga. Nestao je. Iezao.
Evo, iezli su, ree Luj. Suzana i Bernard. Nevil i Dini. A ti i ja,
Rodo, zaustaviemo se za trenutak pored ove kamene urne. Kakve emo pesme
uti sada, poto su se oni dvoje po dvoje izgubili u umici, u ovom trenutku u
kome se Dini pravi da primeuje lokvanje pokazujui na njih rukom u
rukavici, u kome Suzana govori Bernardu, koga je oduvek volela, Moj ivot je
upropaen, protraen. A Nevil drei Dininu malu ruku noktiju kao trenja
crvenih, tamo pored jezera, pored vode na meseini, vie Ljubavi, ljubavi,
dok ona odgovara podraavajui cvrkut ptice, Ljubavi, ljubavi? Ali kakvu to
pesmu ujemo?
Odlaze sve dalje prema jezeru, ree Roda. Klize preko trave kao da se
iskradaju, ali nekako samouvereno, kao da su od nas izmolili svoju praiskonsku
povlasticu - da ih niko ne uznemirava. Plima njihove uznemirene due tee u
jednom pravcu; moraju da nas napuste. Mrak se sklopio nad njihovim telima.
Kakvu to pesmu ujemo - sovinu, slavujevu, carievu? Svira parobrod; svetlost
bleti du tramvajskih ina; drvee se dostojanstveno sagiba i klanja. Difuzno
osvetljenje prostrlo se nad Londonom. Evo neke starice kako se laganim
korakom vraa kui i nekog oveka, zakasnelog ribara, ide od obale sa
priborom za pecanje. Nijedan um, nijedan pokret ne sme da nam umakne.

Jedna se ptica vraa svom gnezdu, ree Luj. Vee je otvorilo oi i

namah zavirilo meu bunje, pre nego to e zaspati. Kako da reima izrazimo
zbrkanu i sloenu poruku koju nam poruuju nai prijatelji, i ne samo oni, ve i
bezbrojni pokojnici, deaci i devojice, zreli ljudi i ene koji su ovuda lutali za
vladavine raznih kraljeva?
Neto teko je palo u ovu no, ree Roda, pa je sobom vue u dubine.
Sva su drveta narasla od senki koje ne pripadaju okolnom drveu. uje se
dobovanje doboa po krovovima, kao u vreme ramazana kada su Turci gladni i
uznemireni. Do naih uiju dopire njihovo vritanje, njihova ivotinjska rika,
Oslobodite nas, oslobodite nas. uje li kako skie tramvaji, vidi li kako
bleskaju tramvajske ine. uje li, to bukve i breze ire svoje grane, rekao bi
ovek, neka je nevesta pustila da joj padne svilena spavaica, stala je na vrata i
govori, Oslobodite me, oslobodite me.
Sve buja od ivota, ree Luj. Veeras ne mogu niodakle da ujem
glasove smrti. Budalast izraz onog oveka i starako lice one ene ini mi se da
bi bili dovoljno snani da se odupru ovoj aroliji i vrate smrt. Ali gde se to smrt
dela noas? Sve to je grubo, svi ostaci, svi otpaci, sve se kao staklo smrskalo i
sruilo u ovo plavetnilo, u ovu crveno oivienu plimu to navire prema obali i
pred nae noge prosipa plodnu lovinu svakovrsnih riba.
Kada bismo samo mogli zajedno da se popnemo dovoljno visoko i da
posmatramo, ree Roda, kada bismo mogli da opstanemo bez iije podrke,
bez ikakvog oslonca... - meutim i ti koga uznemirava tihi um pohvale i
smeha, i ja koja se gnuam kompromisa i ne trpim sa ljudskih usana rei o
dobru i zlu, mi obojke jedino imamo poverenje u samou i grubost smrti. Zato
smo razdvojeni.
Zauvek, ree Luj, razdvojeni. rtvovali smo zagrljaj meu papratima i
ljubav, beskonanu ljubav pored jezera i povukli se u stranu, pored ove kamene
urne, da kao zaverenici jedno drugom saoptimo svoje tajne. Ali gle, dok
stojimo ovde jedan se talasi razbio na vidiku. Mrea se die sve vie i vie.

Evo, pojavljuje se na povrini vode. Njeno ogledalo lome treperave, srebrne

ribice. as podskoe, as se pranu repom, pa ih talas izbaci na obalu. ivot je
sruio svoju lovinu na travu. Nekoliko silueta nam se pribliavaju. Da li su to
mukarci ili ene? Jo uvek nose na sebi zagonetne ogrtae nadole plime u ije
su vode bili zagnjureni.
Sada, ree Roda, dok prolaze pored onog drveta, opet dobijaju
prirodnu veliinu. Nisu nita drugo do obini ljudi i obine ene. Vie ne
ulivaju strahopotovanje i ne izazivaju uenje otkako su odloili ogrtae
nadole plime. Opet pobuuju saaljenje ti predstavnici naeg roda, im su se
pojavili na meseini kao ostaci neke vojske koja svake noi ide u boj (svejedno
da li ovde, ili u Grkoj) i svake noi se vraa unakaenih lica i izranjavljenih
tela. Sada ih je opet obasjala svetlost. Povratile su im se crte lica. Postali su
Suzana i Bernard, Dini i Nevil, nai prijatelji. Kakvo je odvratno grenje sada
nastalo! Kakvo uvijanje, kakvo ponienje! Protresla me je stara jeza mrnje i
uasa, oseam kako su me avlima prikovali za jedno mesto: pozdravima,
pitanjima, upkanjima prstiju i zavirivanjem u oi. Ali treba samo da progovore
pa da me njihove prve rei, poznati ton njihovog glasa, i smisao uvek drukiji
od onog koji oekujemo i pokreti ruku to iz mraka povrate hiljadu prolih
dana, pokolebaju u mojoj netrpeljivosti.
Neto plamti i poigrava, ree Luj. Iluzija se vraa dok nam se oni
pribliavaju niz ulicu. Otpoinju talasanja bezbrojnih pitanja. ta ti misli o
meni - ta ja mislim o tebi? Ko si ti? Ko sam ja? - opet je zadrhtao nad nama
ovaj nemirni talas, puls se ubrzao, oko zablistalo i opet se prenulo ono pravo
ludilo individualne egzistencije bez koje bi ivot bio prazan i pust. Sve je to
navalilo na nas. Juno sunce poigrava na ovoj kamenoj vazi; ponela nas je
plima jednog svirepog i snanog mora. Gospode, pomozi nam da kako treba
odigramo svoje uloge kada ih budemo pri njihovom povratku pozdravljali Suzanu, Bernarda, Nevila i Dini.
Neto smo unitili svojom pojavom, ree Bernard, moda itav jedan

svet.
Jedva smo u stanju da diemo, ree Nevil, ovako iscrpeni. Obuzelo
nas je ono raspoloenje pasivnosti i iscrpenosti kada jedino elimo da se
vratimo telu svoje majke od koje su nas rastavili. Sve ostalo nam je odvratno,
usiljeno i zamorno. Dinina uta marama je postala pepeljasto-siva na ovom
svetlu; Suzanine oi su se ugasile. Teko da se moemo razlikovati od reke.
Ovaj pikavac je jedina svetla taka na nama. Tuga je obojila nae zadovoljstvo,
tuga to smo morali da vas napustimo, to smo pokidali niti; to smo popustili
elji da nasamo istisnemo jedan gori, jedan crnji sok, ali koji je u isti mah
imao i slasti. Zato smo mi sada premoreni.
Ova vatra koja nas je obuzela, ree Dini, nije nam potedela ni
pramiak kose da ga kao uspomenu stavimo u medaljon.
A ja, kao neka pohlepna mlada ptica, ree Suzana, jo uvek drim
otvorena usta, nadajui se da e mi upasti neto to mi je umaklo.
Nemojte da se odmah raziemo, ree Bernard. Hajde da se proetamo
du obale reke sada kad skoro nigde nikoga nema. Jo malo pa e ljudi lei u
svoje postelje. Svet se ve raziao kuama. Zar nema neeg utenog u ovom
prizoru sijalica to se pale po spavaim sobama sitnih trgovaca tamo na drugoj
strani reke. Eno jedne - eno i druge. ta mislite, koliko su danas zaradili? Tek
toliko da plate kiriju i svetlo i da kupe za hranu i odelo svojoj deci. Ali nita
vie od toga. Kakvo oseanje pomirenosti sa ivotom izazivaju u nama ove
sijalice to se pale po spavaim sobama sitnih trgovaca! Sutra je subota, a oni
moda imaju u depu tek toliko koliko da plate sebi ulaznicu za bioskop.
Moda e pre nego to pogase sijalice otii u svoj majuni vrt da vide ta im
radi dinovski zec koji ui u drvenom sanduku. Tog e zeca pojesti u nedelju
za ruak. Tek posle toga pogase sijalice. A zatim zaspe. Za hiljade ljudi san nije
nita drugo do toplota, tiina i jedan trenutak zabave sa fantastinim snovima.
Poslao sam pismo redakciji nedeljnih novina, misli neki piljar. ta bi bilo
kada bih dobio pet stotina funti za opkladu na fudbalskom takmienju? Jo

emo i zeca zaklati. Ba je ivot lep. Ba je ivot dobar. Poslao sam pismo...
Zaklaemo zeca... i tako zaspi.
I tako se ivot nastavlja. Sluajte! ujete li buku nalik na trupkanje
eleznikih vagona na pobonom koloseku. Isto tako odzvanja onaj srean splet
ivotnih dogaaja kad stanu da slede jedan drugog. Trup, trup, trup. Mora,
mora, mora... Mora se krenuti, mora se spavati, mora se probuditi, mora se
ustati - trezvene, milosne rei kojima se tobo rugamo, ali koje smo vrsto
privili na svoje grudi i bez kojih bismo propali. Kako nam je samo draga ta
buka nalik na trupkanje eleznikih vagona na pobonom koloseku!
Daleko niz reku uje se pesma u horu; to pevaju hvalisavi deaci koji se
u velikim autobusima vraaju sa jednodnevnog izleta na more, proveli su ga po
palubama prepunih parobroda. Jo uvek pevaju kao to su i nekada pevali u
kolskom dvoritu, u zimske noi, ili kada se leti otvore prozori, a oni stanu da
se opijaju i da lome nametaj; jo uvek nose male prugaste kakete i svi okrenu
glave na istu stranu kada velika izletnika kola zau za ugao; eleo bih da sam
sa njima.
Ova pesma u horu, i ovo kovitlanje vode i jedva primetan um povetarca
pomau nam da lagano nastavimo put. Komadii naih bia otpadaju od nas.
Evo! sad je palo neto vrlo krupno. Gubim svaku kontrolu nad sobom. Zaspau.
Ali mi moramo da nastavimo put; moramo da uhvatimo voz, moramo da se
vratimo na stanicu - moramo, moramo, moramo... Samo smo tela to kaskaju
jedno pored drugog. Jedino to je trenutno ivo u meni su moji tabani i umorni
miii na bedrima. ini mi se da ve satima idemo. Ali kuda to? Ne mogu da se
setim. Samom sebi liim na balvan kad glatko sklizne niz neki vodopad. Nisam
sudija. Nisam pozvan da delim svoje miljenje. Sve kue i svo drvee izgledaju
isto pri ovom sivom osvetljenju. Da li je ovo zgrada pote? Da nije ono tamo
neka ena u hodu? Evo i eleznike stanice; ak i kada bi me voz presekao na
dvoje ja bih se zdrav i itav naao na drugoj strani koloseka, jer sam jedno, jer
sam nedeljiv. Ali najudnije od svega je to to jo uvek vrsto prstima desne

ruke drim polovinu povratne karte do stanice Vaterlo, ak i sada kada me

hvata san.

Sunce bee zalo. Nebo i more nisu se mogli razlikovati. Talasi su se

lomili i rasprostirati svoje bele lepeze daleko preko obale, slali su bele senke u
pukotine sonornih peina, a zatim bi se uz uzdah, preko ljunka, otkotrljali
natrag.
Drvo je zatreslo svojim granama i stalo da prosipa lie po zemlji. Ono
se sputalo savreno smireno, tano na odreeno mesto, da tamo saeka svoju
propast. Iz slomljene vaze koja je do maloas bila puna crvene svetlosti sada su
se prosipali u vrt crni i sivi zraci. Od tamnih senki sve su se vie crneli tuneli
izmeu stabljika. Drozd je zautao, a crv se uz jedan gr skupio u svojoj
minijaturnoj jazbini. S vremena na vreme vetar bi odneo po koju izbledelu i
uplju slamku iz staroga gnezda i ona bi pala na mranu travu pored trulih
jabuka. Svetlost bee iezla sa zida upe za alatke, a prazna gujina kouljica
visila je o ekseru. Sve boje u sobi izlile su se preko svojih obala. Tani potezi
kiice postali su razliveni i nepravilni; ormani i stolice pretapali su svoje mrke
mase u jedan ogroman mrak. Od poda do tavanice visile su iroke zavese
talasavog mraka. Ogledalo je bilo bledo kao ulaz u grotlo neke peine
zamraene puzavicom.
Sutina bee iezla iz postojanosti brda. Putujue svetlosti bacale su
svoje pernate klinove du nevidljivih, potonulih puteva, ali se nikakva svetlost
nije mogla videti meu sklopljenim krilima brda i nikakav se um nije uo sem
kretanja ptice koja je tragala za nekim usamljenijim drvetom. Du ivice
grebena razgledao se jednolian huk vetra koji je dolazio iz uma i slivao se sa
amorom vode to se rashlaivala u hiljadama staklastih provalija okeana.
Izgledalo je kao da su se vazduhom irili talasi mraka koji se kretao sve
dalje i dalje i pokrivao kue, brda, drvee, kao to vodeni talasi zapljuskuju
bokove nekog potonulog broda. Mrak se spirao niz ulice, u matici se vrteo oko

usamljenih silueta prolaznika i odvlaio ih u svoj ponor; brisao zaljubljene

parove to su stojali pod pljuskom senki brestovih stabala koja su se nalazila u
punom letnjem bujanju. Mrak je kotrljao svoje talase du puteva obraslih
travom, pa preko zborane koe ledine, obavijajui uz put usamljeni trnjak i
prazne puevljeve kuice. Penjui se sve vie, on se puzao uz gole uzbrdice i
sretao sa iskrzanim i izjedenim vrhovima planine na ijim tvrdim stenama sneg
veito boravi, ak i kada su doline pune veselih potoka i utog vinovog lia, i
devojaka to sede na verandama i posmatraju sneg, lepezama zaklanjajui lica.
I njih je pokrio mrak.

eleo bih sada da svedem raun, ree Bernard. eleo bih da vam
objasnim smisao svog ivota. S obzirom da se ne poznajemo (mada sam vas
sreo jednom prilikom na nekom brodu na putu za Afriku), moemo otvoreno da
razgovaramo. ivim u iluziji da se neto sjedinjuje sa mnom za jedan trenutak,
neto to ima svoju punou, teinu, dubinu, neto to je potpuno. I to, za taj
jedan trenutak, ini mi se da sainjava moj ivot. Kada bi bilo mogue celog
bih vam pruio na dlanu. Otkinuo bih ga kao to ljudi otkidaju grozd. Rekao
bih, Evo vam ga. To je moj ivot.
Ali na alost, ono to ja vidim (zemljinu loptu punu ljudi) vi ne vidite.
Vidite mene dok ovde sedim za stolom preko puta vas, prilino otealog, ve
starijeg oveka sa sedinama na slepoonicama. Vidite me kako uzimam ovaj
salvet i kako ga razvijam. Vidite me kako nalivam au vina. A iza mene vidite
kako se otvaraju vrata i kako prolaze ljudi. Ali da biste mogli da me razumete,
da biti mogao da vam prikaem svoj ivot, moram da vam ispriam jednu priu.
- Zar samo jednu? - morao bih da vam ispriam mnogo pria, pria iz
detinjstva, pria iz kole, pria o ljubavi, venanju, smrti i tako redom; meutim
nijedna od njih nije istinita. Pa ipak, mi, kao deca, priamo jedno drugom prie,
i da bismo ih ukrasili, izmiljamo smene, leprave, lepe fraze. Zbilja sam se
umorio od tih pria, zbilja sam se umorio od fraza koje odmah, elegantno stanu

na svoje noge! Isto tako nemam nimalo poverenja u pedantne prednacrte ivota
ispisane na polutabacima belenice. Poinjem da eznem za maznim jezikom
kakvim se slue ljubavnici, za nedovrenim reima, neartikulisanim reima, kao
to je bat nogu po plonicima. eleo bih da naem neki okvir koji bi bolje
odgovarao trenucima ponienja i trijumfa kakvi se neoporecivo javljaju u
ivotu s vremena na vreme. Kad ovek lei u jarku nekog burnog dana, nekog
kiovitog dana, tada ogromni oblaci zakorae preko neba, pocepani oblaci,
pramenje oblaka. Ono u emu tada uivam jeste zbrka, prostranstvo,
ravnodunost i bes: veliki oblaci to se veito menjaju, opte kretanje; neto
pakleno i zlokobno, skoturano, rasuto bez reda; neto to se die kao kula, to
vue repove, neto otkinuto, izgubljeno; dotle ja, siuan, zaboravljen, leim u
jarku. Tada od prie, od konstrukcije ne vidim ni traga.
Ali u meuvremenu, dok veeramo, hajde da oivljavamo scenu po
scenu, kao kad deca listaju stranice neke ilustrovane knjige, dok im dadilja
govori pokazujui prstom: Ovo je krava. Ovo je amac. Hajde da listamo
stranice, a ja u, da bih vas zabavio, dodati po koji komentar na margini.
U poetku bee deja soba sa prozorima koji gledaju na batu, a tamo
dalje more. Zapalo mi je tada u oi neko svetlucanje - ne sumnjam da je to bila
mesingana kvaka na ormanu. Zatim bi gospoa Konstabl podigla suner iznad
svoje glave, stisnula ga, pa bi levo i desno, du itave kime prsnule strele
oseta. I tako e nas dokle god diemo, do kraja ivota, pogaati strele oseta,
bilo da se sudarimo sa stolicom ili sa stolom, ili sa nekom enom - bilo da
proetamo po vrtu, ili da ispijemo, recimo ovo vino. Ponekad, zaelo, kad
proem pored neke kuice u kojoj gori svetlost u prozoru, jer im se rodilo dete,
u stanju sam da uem i da preklinjem ukuane da ne cede suner preko tek
roenog tela. Zatim se seam bate i venjaka vinove loze koja kao da je pod
sobom obuhvatala sve; seam se cvea to je bacalo varnice u dubine zelenila;
pacova po kome su gamizali crvi pod liem ogrozda; muve to je zujala zu, zu,
zu, preko tavanice u dejoj sobi i itavih povorki tanjira sa obinim hlebom i

buterom. Ovakve i sline stvari dogode se u sekundi i traju veito. Evo

iskrsavaju bezbrojna lica. Jedno je sevnulo iza ugla i kae: Zdravo, evo Dini,
a ono je Nevil. Evo Luja u sivim flanelskim pantalonama sa kajiem od zmijske
koe. Eno Rode. Imala je jedan lavor u koji je sputala bele latice cvea da
plove. Suzana je bila ta koja je onog dana plakala dok sam se ja nalazio u upi
za alatke sa Nevilom; osetio sam tada kako se moja ravnodunost kravi. Ali se
Nevilova ravnodunost nije raskravila. Prema tome, rekao sam, ja sam ja, a
ne Nevil, bilo je to izvanredno otkrie. Suzana je plakala i ja sam poao za
njom. Zbog njene mokre maramice i uskih lea to su se povijala gore, dole kao
ruica na pumpi za vodu - jecala je zbog neeg to joj je bilo uskraeno - srce
mi se steglo. To se ne da izdrati, rekao sam sedajui pored nje na tvrdo
korenje koje je podsealo na skelet. Prvi put sam tada postao svestan prisustva
onih neprijatelja koji se menjaju, ali koji ne prestaju da postoje; onih sila protiv
kojih se borimo. ovek ne sme ni da pomisli da se prepusti stihiji. To su tvoji
zakoni, ivote, kae on, a ja imam svoje. I zato sam uzviknuo, Hajde da
pregledamo okolinu, i podskoio, pa se sa Suzanom sjurio niz brdo da tamo
ugledamo konjuara kako u velikim izmama klapara po dvoritu. A sasvim
dole, kroz guste slojeve lia ugledao sam vrtare kako velikim metlama iste
travnjake. Gospodarica zamka je sedela za stolom i pisala. Zapanjen,
okamenjen, pomislio sam, Nemam moi da ometem makar i jedan jedini
zamah ovih metli. Njiu se ravnomerno s leva na desno, s leva na desno. Isto
tako nemam moi ni da poremetim ovu enu to nepomina sedi i pie. udno
je to da ovek ne moe da zaustavi vrtare da prestanu da iste, niti da pomeri sa
mesta jednu enu. Oni su u tom poloaju ostali itavog mog ivota. Ti
neprijatelji, ta prisustva deluju tako da ovek osea kao da se probudio u
Stounhendu okruen ogromnim stubovima monolitnog kamenja. Tada je iz
drvea izleteo jedan umski golub. I kako sam u to vreme prvi put u ivotu bio
zaljubljen, sastavio sam jednu reenicu - jednu pesmu o umskom golubu jednu jedinu reenicu, jer su se u mojoj svesti otvorila jedna vrata, jedan od

onih otvora kroz koji se vidi sve. Zatim je usledilo jo mnogo pareta hleba i
butera i mnogo muva to su u dejoj sobi zujale preko tavanice, na kojoj su u
talasima podrhtavala ostrvca svetlosti svih preliva boje, dok su sa uperenih
prstiju lustera kapale plave kapljice na jedan ugao police iznad kamina. Iz dana
u dan, kad god bismo seli da popijemo aj ugledali bismo sve isti prizor.
Ali smo se svi razlikovali meu sobom. Vosak, onaj vosak ednosti to
nam obavija kimu, u drukijim arama se topio na svakom od nas. Svaki od
sledeih doivljaja razliito je bojio i senio taj na beli vosak: snani uzdasi
istaa cipela koji je meu bunjem ogrozda vodio ljubav sa sudoperkom;
lepravo rublje na konopcu; mrtvac u oluku; kruta silueta jabukovog drveta na
meseini; pacov prekriven rojem crva; luster sa koga kaplju plave kapljice. Luj
se gnuao prirode ljudske puti; Roda nae svireposti; Suzana nije umela da
podeli ivot sa nama; Nevil je eznuo za redom; Dini za ljubavlju; i tako
redom. Strahovito smo patili kada smo poeli da ivimo indvidualnim
ivotom.
Meutim ja sam se sauvao od takvih preteranih oseanja, i zato sam
nadiveo mnoge svoje prijatelje; malo sam se ugojio, osedeo, nekako mi se
grudni ko izobliio, tako da kaem, zato to uivam u panorami ivota, ne onoj
koja se vidi sa krova, ve onoj koja se vidi sa prozora treeg sprata. Ne zanima
me ta izvesna ena kae izvesnom oveku, makar taj ovek bio ja glavom.
Prema tome, da li su uopte mogle da me stignu kolske kazne? Da li su kolske
vlasti mogle da mi zagoravaju ivot? Direktor kole je ulazio u kapelu
naginjui se na jednu stranu, kao da je po buri vukao bojni brod, i snanim
glasom izdavao naredbe preko megafona (jer ljudi od vlasti redovno stiu neke
melodramatine navike), nisam ga mrzeo kao Nevil, niti sam ga uvaavao kao
Luj. Pravio sam beleke dok smo sedeli u kapeli. U njoj su se nalazili gotski
stubovi, mrani kutovi, mesingane spomen-ploe; deaci su grebali nogama i
razmenjivali potanske marke ispod molitvenika; dopirala je kripa zarale
pumpe; direktorov glas je bubnjao o besmrtnosti i o tome kako treba da se

ponaamo kao ljudi; a Persival se eao po butini. Dotle sam ja pravio beleke
za svoje prie; crtao portrete po marginama svoje belenice i na taj se nain sve
vie izdvajao od drugih. Evo jedno dve linosti kojih se seam.
Toga dana je Persival sedeo u kapeli zagledan ispred sebe ni u ta. Na
njemu svojstven nain je zabacivao ruku da se poee po potiljku. Uvek je imao
upadljive pokrete. Svi smo mi zabacivali ruke da se poeemo po potiljku, ali
niko kao on. Imao je onu vrstu lepote koja odbija svaku milotu. Kako ni u
najmanjoj meri nije vaio za udo od deteta, itao je sve to je bilo napisano u
cilju naeg obrazovanja bez ikakvih komentara; i sa onom velianstvenom
mirnoom due (spontano mi dolaze sve ovakve krupne rei), mislio da je to
put i nain na koji e se sauvati od bezbrojnih niskosti i ponienja u ivotu i da
su Lusini plavi kurjuci i rumeni obrazi vrhunac enske lepote. Na taj nain
odgajan, njegov je ukus kasnije postao krajnje prefinjen. Samo, trebalo bi da se
pri spomenu njegovog imena razlegne muzika, neka silovita himna. Trebalo bi
da kroz prozor dopre lovaka pesma nekog brzog i neshvatljivog ivota - neka
melodija to odjekuje izmeu brda i to se gubi u daljini. Sve to podstie, sve
to je neoekivano, sve to nismo u stanju da objasnimo, sve to pretvara
simetriju u besmislicu, to mi odjednom padne na pamet kada se njega setim.
Moj mali aparat za opservaciju prestane da funkcionie. Gotski stubovi se
srue; direktor se izgubi na talasima; obuzme me neki iznenadan zanos. Pao je
sa konja jaui u nekoj trci; i dok sam veeras iao arftsberijevom avenijom
uinilo mi se da su sva ona beznaajna i teko odredljiva lica to kao mehuri
izbijaju iz izlaza iz podzemne eleznice, i oni mnogi zagonetni Indusi, i ljudi
to umiru od gladi i bolesti, i prevarene ene, i iibani psi, i rasplakana deca,
uinilo mi se da su svi oni lieni neega. Da je ostao iv, delio bi pravdu. titio
bi nemone. Oko etrdesetih godina uzdrmao bi temelje autoritetima... Ni do
dananjeg dana nisam uspeo da sastavim uspavanku koja bi mogla njega da
uspava.
Ali dozvolite mi da jo jedanput zagrabim kaikom i da u njoj uhvatim

jo jedan od onih siunih predmeta koje optimistiki nazivamo karakter naeg

prijatelja- ovog puta Lujev. Imao je obiaj da sedi zagledan u propovednika.
Reklo bi se da mu se bilo ivota nalazilo na elu; imao je stisnute usne i tvrd
pogled koji bi iznenada blesnuo osmehom. Pored toga, patio je od promrzlina;
bila je to kazna nesavrene cirkulacije krvi. Nesrean, bez prijatelja, izgnanik,
ponekad bi u trenucima samopouzdanja opisivao kako talasi briu preko obala u
njegovoj domovini. Nemilosrdni pogledi njegovih drugova bili su uprti u
njegove oteene zglobove. Ba tako, mada smo u isti mah bili i dovoljno
inteligentni da primetimo koliko je bio odsean, ubojit i surov, i zato smo,
sasvim prirodno, leei pod brestovima i pravei se da posmatramo kriket,
iekivali kada e da izusti koju re odobravanja, to se retko deavalo. Drugovi
ga nisu trpeli zbog njegove superiornosti, iako su oboavali Persivala iz istog
razloga. Pored toga to je bio izvetaen, podozriv i to je ukoeno koraao kao
kakav dral, bio ga je glas da je jednom prilikom golom pesnicom polomio
vrata. Podseao je na planinu iji je vrh suvie go, suvie okomit da bi mogla da
ga obavije tanana izmaglica. Nije nosio u sebi ona jednostavna oseanja kojima
se vezujemo jedni za druge. Ostajao je na odstojanju, zagonetan, ovek od
nauke koji poseduje onu nadahnutu potrebu za preciznou u emu ima neeg
stravinog. Moje fraziranje o tome kako treba opisivati meseinu nije nailazilo
na njegova odobravanja. Sa druge strane, do oaja mi je zavidio to umem da se
ophodim sa poslugom. Ali ne zato to nije bio svestan svojih vrednosti. Njegov
hladan stav je bio posledica toga to je potovao disciplinu. I u njemu treba
traiti koren njegovog konanog uspeha, isto koliko i njegove nesree u ivotu.
Ali gle, oi su mu pobelele dok mi lei na dlanu ruke! oveka iznenada napusti
mo poniranja u druge ljude. Vratiu Luja u jezero gde e stei sjaj.
Sledei je Nevil - on lei na leima zagledan u letnje nebo. Leprao je
oko nas kao pramiak ikove vunice i lenjo se zavlaio u sunane uglove
igralita, nije nas sluao ta govorimo, pa ipak je bio prisan sa svima nama.
Zahvaljujui njemu, omirisao sam latinske klasike, a da ih u stvari nikada nisam

studirao; i od njega sam stekao neke od onih neiskorenjivih stavova koji nam
nepopravivo ine duh jednostranim - kao na primer onaj da je raspee avolji
znak. Nae poluljubavi i polumrnje, i nedoumice u takvim sluajevima, bile su
za njega neporecive izdaje. Na rasklimatani i izvetaeni direktor koga sam
jednom prilikom opisao kako se zabavlja sa svojim hozntegerima sedei pored
gasne vatre, nije za njega bio nita drugo do instrument za inkviziciju. Zato se
sa strau koja mu je nadoknaivala indolenciju okretao Katulu, Horaciju,
Lukreciju; lekario bi i lenjo dremao, pa ipak bi, bodar i sa zanosom, posmatrao
igrae kriketa. Njegov hitar, okretan, pohlepan duh podseao je na jezik
mravojeda, studirao je svaku zakoljicu i obrt latinskih reenica i birao jednu
osobu, uvek samo jednu osobu pored koje e sesti.
Kad god bi pored nas proiale duge, kao planina, ogromne pretee
suknje supruga naih nastavnika, ruke bi nam poletele kapama. I obuzela bi nas
neka teka, duboka, monotona otupelost. Nita, ba nita nije pokretom peraja
remetilo olovnu pustinju vode. Nita se nije dogaalo da otkloni onu teinu
nepodnoljive dosade. Semestri su prolazil. Rasli smo; menjali se; jer mi nismo
nita drugo do ivotinje. Naa svest nije ni u kom sluaju budna u svako doba;
diemo, jedemo i spavamo automatski. Postojimo ne samo kao individue, ve i
kao neizdiferencirani delovi materije. U jedan mah, puna kola deaka kao jedan
ovek odlaze da igraju kriket, ili fudbal. Vojska marira preko Evrope.
Okupljamo se po parkovima i dvoranama i istrajno se borimo protiv svakog
otpadnika (Nevila, Luja, Rode) koji nastoji da nezavisno egzistira. A ja sam po
prirodi takav da me dok sluam jednu ili dve pojedinane melodije, koje pevaju
Luj ili Nevil, neodoljivo stane da privlai pevanje hora koji izvodi onu staru,
onu bezmalo apsurdnu, skoro bezoseajnu pesmu to se nou razlee preko
dvorita; tu istu pesmu ujemo sada, bruji nam u uima, dok automobilima i
autobusima svet odlazi u pozorita. (ujete li kako automobili jure pored naeg
restorana; s vremena na vreme rekom odjekne brodska sirena, to neki parobrod
kree prema moru.) Ako mi kakav trgovaki putnik ponudi cigaretu u vozu, ja

je primim. Volim onaj vid stvari koji je preobilan, neuoblien, topao, ne mnogo
inteligentan, ali krajnje neusiljen, ak i prost. eretanje po klubovima i
kafanama, polugole rudare u gaama, neposredan, savreno nepretenciozan svet
iji je jedini cilj jelo, ljubav i novac, kao i da se snoljivo proe kroz ivot;
ljude koji ne gaje velike nade, nemaju velike ideale i ostalo u tom smislu; sve
pothvate bez ambicija, sem da se napravi pristojno dobar posao, sve to ja volim.
Prilazio bih tim ljudima kad god bi Nevil bio mrzovoljan, ili kada bi mi Luj,
moram priznati vrlo dostojanstveno, okrenuo lea.
I tako mi se sluajno, na mahove, alli u velikim mlazevima topio moj
prsluk od voska, sve kap po kap. Kroz prozrani zastor poeo sam da nazirem
one prekrasne panjake koji su u poetku bivali beli od meseine, puni zranosti
i na koje ljudska noga nije kroila; livade pune rua, i afrana, stenja i zmija
takoe; takaste i tamne stvari; zapletene puteve, zamke i prepreke. Iskakali
smo iz kreveta i irom otvarali prozore; uz kakvo su se samo lepranje budile
ptice! Poznat vam je onaj njihov nagli zamah krilima praen zbrkom krikova i
pesme; ona galama razbrbljanih ljudi; trenutak kad sve kapljice zasvetlucaju i
zadrhte, tako da se oveku uini da je bata raspukli mozaik to bleska i to se
rasipa; mozaik koji se jo nije vezao u celinu; a sve to vreme usamljena ptica
peva pored samog prozora. Sluao sam te pesme. Uhodio te utvare. Viao sam
oane, Doroteje, Mirijame (zaboravio sam im imena) kako etaju niz ove iste
avenije, ili zastanu nasred mosta da pogledaju reku. I izmeu njih bi se mogle
izdvojiti jedno dve jasne siluete, jedno dve ptice koje su u zanosnom egoizmu
mladosti pevale na prozoru; razbijale pueve o kamenje, zabadale kljunove u
lepljive i trule materije, o kakve grube, poudne, nemilosrdne ptice; Dini,
Suzana, Roda... Stekle su obrazovanje u jednom od pansionata na istonoj, ili
zapadnoj obali Engleske. Izrasli su im perini i dobile su izgled uplaenih srna,
jer to je znak mladosti.
Dini je prva polagano, s boka prila reetkama i okusila eer. Vrlo
veto ga je grickala sa dlanova svejedno ijih ruku; ali su joj pritom ui bile

povuene unazad, to je znailo da ume i da ujeda. Roda je bila divlja - Roda

nikad nije umela da doe do eera. Bila je uplaena i nespretna. Suzana je prva
postala ena u potpunosti, dobila iste, enstvene crte. Iz njenih su oiju na
moje lice kanule one vrele, one strane, one divne suze; i strane i divne, i ni
jedno ni drugo. Roena je da je oboavaju pesnici, jer je pesnicima potrebna
sigurnost; njima je potrebna ena koja sedi i ije, koja kae, Mrzim; volim,
koja nije ni prijatna ni bogata, ali koja ima izvesnu osobinu u skladu sa
velikom, ali neupadljivom lepotom istoga stila, a to je ba ono emu se
naroito dive stvaraoci poezije. Otac joj se gegao iz sobe u sobu, pa sve du
poploanih hodnika u iznoenim papuama i nemarno ogrnut kunom haljinom.
U mirne noi vodeni zid sruivao se s rikom negde dalje od jedne milje. Njihov
ostareli pas jedva da je bio u stanju da se popne na svoju stolicu. Mogli ste uti
neku suludu slukinju kako se smeje na mansardi, dok sve u krug ne prestaje da
okree toak na ivaoj maini.
Sve takve i sline stvari primeivao sam uprkos svom iskrenom bolu
kada je Suzana uvrui maramicu uzvikivala, Volim, mrzim. Luda slukinja
smeje se gore na tavanu, govorio sam. Ovaj mali, dramatian detalj pokazuje
koliko nepotpuno uranjamo u sopstvena doivljavanja. Na ivici svakoga bola
sedi po jedan posmatra u nama i pokazuje prstom; on apue kao to je meni
aputao onog letnjeg jutra u kui do ijih se samih prozora talasalo ito, Vrba
raste na ledini pored reke. Batovani iste velikim metlama, a vlasnica zamka
sedi i pie. Tako je on mene upuivao na ono to se nalazi daleko i izvan naeg
zbivanja, na ono to je simbolino i zbog toga moda trajno, ako uopte postoji
trajnost u naem snu, jelu, disanju, u naem nemirnom, pola animalnom, a pola
spiritualnom ivotu.
Vrba je rasla pored reke. Sedeo sam na mekoj travi sa Nevilom,
Larpentom, Bejkerom, Ramzijem, Hjuzom, Persivalom i Dini. Kroz tanane
ibljike vrbe, s prolea poprskane majunim, nauljenim uima zelenog lia,
koje je s jeseni postajalo narandasto, posmatrao sam brodove, zgrade,

uurbane, oronule ene. Planski sam zabadao u ledinu jednu po jednu ibicu da
bih oznaio ovu ili onu fazu u procesu svog shvatanja (svejedno da li je bila u
pitanju filozofija, nauka, ili upoznavanje sa samim sobom) dok je periferija
moje inteligencije slobodno plovei lovila one udaljene doivljaje koje posle
izvesnog vremena uvlaimo u sebe i o kojima razmiljamo: skladnu zvonjavu,
nejasne umove, siluete to se gube u daljini i devojku na biciklu koja kao da je
dok se vozi podigla krajiak zavese to skriva prenaseljen i neizdiferenciran
haos ivota, ustalasan iza silueta mojih prijatelja i vrbinog stabla.
Jedino se drvo opiralo naem veitom proticanju. Jer ja nisam prestajao
da se menjam; bio sam Hamlet; bio sam eli, bio sam junak, zaboravio sam mu
ime, iz jednog Dostojevskovog romana; itav jedan semestar bio sam, ma kako
to neverovatno zvualo, Napoleon; ali sam uglavnom bio Bajron. Nedeljama se
moja uloga sastojala u tome to bih uao u sobu krupnim koracima, pa pomalo
smrknut prebacio rukavice i kaput preko naslona stolice. Redovno bih prilazio
ormanu sa knjigama da skrenem jo koji gutljaj boanskoga pia, da bih zatim i
sam ispalio snanu topovsku paljbu fraza na prvu koja je naila - na devojku
koja e se kasnije udati i umreti; u svakoj knjizi, na svakom naslonu prozora
vrveli su listii nedovrenih pisama upuenih devojci koja je od mene napravila
Bajrona. Jer nije lako dovravati pisma tuim stilom. Sav uzavreo pronaao sam
je najzad u jednoj kui; izmenio sam sa njom amajlije, ali se nisam oenio
njome, bez sumnje zato to jo nisam bio zreo za takvu odluku.
I ovog puta mora da se umea muzika. Ne ona divlja lovaka pesma,
ona Persivalova melodija; ne, ve ona bolna, zvonka pesma iz grla, iz utrobe,
to se izvija kao evino pevanje; ona mnogozvuna pesma to zamenjuje
otrcane i prazne fraze, vrlo sraunate i vrlo osmiljene fraze kojima
pokuavamo da opiemo neuhvatljivi trenutak prve ljubavi. Purpurna zavesa je
zakrilila dan. Soba nam izgleda sasvim drukija pre dolaska i posle odlaska one
koju volimo. Napolju ravnoduni svet ide svojim putem. Niti vide, niti uju ti
ljudi, pa ipak guraju dalje. Kad zapadnemo u tu atmosferu ljubavi, i sunanu i

maglovitu u isti mah, postajemo krajnje svesni i najmanjeg pokreta - sve neto
prijanja uz nas, sve nam se neto lepi za ruke, mogu to ak da budu i novine
koje smo zgrabili. Zatim se javlja i ono oseanje kao da nas je neko rasporio kao da su sam ivot izvadili iz nas, kao da su nam razboljenu duu ispreli u
paukovu mreu i obavili je oko trna. Pa onda pukne grom potpune
ravnodunosti; svetlost se ugasi; da se potom vrati neizmerna, neobuzdana
radost, ini nam se da e neka polja zauvek prigueno svetluckati zelenilom, a
nevini pejzai izgledati kao da ih je obasjala svetlost prve zore - bar onaj jedan
zeleni travnjak tamo gore u Hempstedu; sva se lica ozare, sva postanu
zaverenici to apu nenu radost; zatim nas obuzme ono mistino oseanje
ispunjene elje, koje opet zamenjuje izvesna gruboa nalik na hrapavu ajkulinu
kou: obaspu nas crne strele neke drhtavice kad od Nje ne stigne pismo, ili kada
Ona ne doe. Navali tada itava najezda rogatih udovita koji se zovu sumnja,
obuzme nas stravian uas... ali emu potanko jednu za drugom nizati ove
bolne reenice, kada nam nije potreban nikakav redosled stvari, ve bi nam
samo srce htelo da rikne, da zajei? I mnogo godina kasnije da u nekom
restoranu vidimo sredovenu enu kako skida kaput.
Ali treba da se vratimo onome o emu smo razgovarali. Pokuajmo da
zamislimo ivot kao vrstu materiju, da mu, recimo, damo oblik lopte, koju u
ruci okreemo prstima. Pokuajmo da sastavimo prostu i loginu priu o
ljubavi, po utvrenom redu prelazimo na sledeu. Spominjao sam neku vrbu.
Pljusak njenih grana to padaju kao vodopad i njena izbrazdana i hrapava kora
predstavljali su ono to se nalazi izvan naih iluzija; i mada to nije bilo u stanju
da uini trajnim nae iluzije, i mada su za trenutak nae iluzije menjale izgled
tog drveta, ono je svojom postojanou, mirnoom i strogou odavalo ta to
nedostaje naem ivotu. Rekao bih, ono ga je komentarisalo, ukazivalo nam na
izvestan domet i odreivalo meru nae prolaznosti i naih menjanja. Evo jednog
primera. Nevil je seam se, sedeo pored mene na travi. Ne znam da li ima neeg
jednostavnijeg od toga to sam mu ja pratio pogled kroz vrbove grane i sa njim

posmatrao barku na reci i mladia koji iz kese vadi banane i jede ih? Prizor je
bio tako jasno isklesan i do te mere proet intenzitetom njegove, Nevilove,
vizije, da sam za trenutak i ja mogao da vidim ono to je on video; barku,
banane, mladia kroz vrbovo granje. Ali samo za trenutak.
Roda je uvek besciljno lutala oko nas. Iskoristila bi pojavu prvog
profesora ogrnutog univerzitetskim ogrtaem koji mu se leprao na vetru, ili
magarca mekih kopita koji je vukao kosaicu po travi, da se sakrije iza njih.
Neki je strah treptao, skrivao se, rasplamsavao u dubinama njenih sivih,
razrogaenih, sanjalakih oiju. Kakav je to strah bio? Ma koliko bili osvetljivi
i svirepi, ipak nismo ba sasvim ravi. Duboko negde u sebi nosimo dobrotu,
jer bi inae po mom miljenju bilo nemogue razgovarati otvorena srca, kao to
to ja inim, sa ljudima koje jedva poznajemo - kad ne bi bilo tako ne bismo ni
postojali. U Rodinoj svesti vrba je rasla na ivici sive pustinje u kojoj nijedna
ptica ne peva. Lie se grilo kad bi ga ona pogledala, zadrhtalo od bola kada bi
prola pored njega. Po ulicama su tramvaji i autobusi promuklo urlikali, jurili
su kao preko stenja, da zapenueni struknu u daljini. Moda se samo jedan stub
obasjan suncem uzdizao u njenoj pustinji pored jezera na koje su kriom
dolazile divlje zveri da se napoje.
Zatim se pojavila Dimi. Njen je plamen premaio visinu drveta.
Podseala je na reckav makov cvet pun finih rebara, edan od elje da se napije
suve praine. Sva kao napeta strela, uglasta, nimalo impulsivna, onako gotova
je dola na svet. Podseala je na sitne plamenove to liskaju raspukline u suvoj
zemlji. Pred njenim je oima vrba igrala, ali ne zbog iluzija, jer ona je videla
samo ono to postoji sada i ovde: eno drveta, evo reke, sada je poslepodne, mi
smo tu, ja u odelu od sera, ona u zelenom. Za nju nije postojala ni prolost ni
budunost, samo ovaj trenutak uhvaen u prstenu svetla, naa dva tela i
neizbean klimaks, neizbena ekstaza.
Kad god je Luj sputajui se na travu paljivo rasprostirao svoj kini
mantil dajui mu oblik kvadrata (ne preterujem), svi smo mi postajali svesni

njegovog prisustva. Bilo je to prosto neverovatno. Sam sam bio dovoljno

inteligentan da pozdravim celovitost njegove linosti; znao sam da koatim
prstima koje je zbog promrzlina zavijao u krpe traga za dijamantom najistije
verodostojnosti. Pred njegovim sam nogama u zemlju zakopavao kutije
izgorelih ibica. Cininim i otrim reima napadao me je zbog moje indolencije.
Plenila me je njegova mrana mata. Njegovi su junaci nosili polucilindre i
prodavali klavire budzato. U njegovim se opisima ula kripa tramvaja i tipao
dim to je kuljao iz fabrikih dimnjaka. Imao je obiaj da luta po zabaenim
ulicama i malim gradovima u kojima su na jorganima od krpa leale gole ene
pijane na Boi. Sipao je rei iz svoje kule straare i od njih je voda u koju su
padale prtala u vis. Bila mu je dovoljna jedna jedina re da opie mesec.
Iznenada bi se digao i krenuo; i svi bismo se digli, i svi bismo krenuli. Samo
sam se ja zaustavljao i posmatrao drvo; i dok sam s jeseni gledao njegove
plamene i ute grane neto se u meni taloilo; formiralo, ja sam se to formirao; i
kapljica bi kapnula, iz mene bi kapnula kapljica - hou da kaem prerastao sam
jedno iskustvo.
Ustao sam i krenuo - ja, ja i samo ja; ne Bajron, eli ni, Dostojevski, ve
ja, Bernard. ak sam jedno dvaput ponovio sopstveno ime. Maui tapom uao
sam u jednu radnju i kupio (ne zato to volim muziku) Betovenovu sliku u
srebrnom ramu. Kaem, ne zato to volim muziku, ve zato to mi se u tom
trenutku itav ivot sa svim njegovim genijima i pustolovinama predstavio kao
duga povorka velianstvenih ljudskih bia to se obrazovala tamo negde pre
mene; a ja sam njihov naslednik, njihov nastavlja, ovek koga je provienje
odredilo da produi delo to su ga oni zapoeli. I tako sam maui tapom, oiju
zamuenih pre od neke sramote nego od ponosa iao niz ulicu. Prvi let mladosti
je proao, i slavopoj i radosni povici; i doao je trenutak da se ue, da se stupi u
kuu, u onu suvu, beskompromisnu kuu u kojoj stanuju svoji, na ono mesto
puno tradicija, predmeta i itave poplave triarija i skupocenih stvari izloenih
po stolovima. Posetio sam starog porodinog krojaa koji se seao moga strica.

Ljudi su ulazili u moj ivot u velikim grupama, njihova lica nisu bila jasno
izvajana kao lica koja sam nekada sretao (Nevilovo, Lujevo, Dinino,
Suzanino, Rodino) ve su bila zbrkana, bez jasnih crta, ili su im se crte tako
brzo menjale da je izgledalo da ih nikako i nemaju. I crvenei, a pun prezira,
oseajui udnu meavinu nekog sirovog zanosa i skepse, poeo sam da
primam udarce sudbine svuda, po itavom telu i u isti mah, pun zbrkanih
senzacija, kompleksan, uznemiren i krajnje nepripremljen za udar ivota.
Koliko poniavajue, koliko obeshrabrujue je bilo to to nikada nisam
pouzdano znao ta treba kao sledee rei; i kako su samo muna bila ona
utanja to su bletala kao pesak u pustinji u kojoj se jasno vidi svaki kamiak;
kao i to to se moralo rei ono to nije trebalo da se kae i to to sam bio
svestan one poluge nepotkupljive iskrenosti u sebi koju bih rado menjao za kiu
glatkih penija. Samo kako je moglo da se uini tako neto tamo u onom salonu
u kome je na pozlaenj stolici, sva blistava sedela Dini u punoj lagodnosti.
Zatim nam neka dama uz upeatljiv pokret ruke kae: Poi sa mnom. I
povede nas u neki svoj intimni alkov i uini nam ast na taj nain to nas
upozna sa svojim prisnim ivotom. Prezimena se zamenjuju imenima, a imena
nadimcima. ta treba uiniti sa Indijom, Irskom ili Marokom? Na to pitanje
odgovaraju stara gospoda sa ordenjem to stoje ispod kandelabra. ovek sa
iznenaenjem konstatuje kako je izvanredno obaveten o stvarima. Napolju
urlaju neizdiferencirane sile; a ovde unutra, oseamo se veoma prisno,
izraavamo vrlo jasno i odista imamo utisak da tu, u toj maloj sobi sami
odreujemo da li e biti petak ili subota, bez obzira koji je dan po kalendaru.
Oko meke due poinje da se obrazuje blistava, sedefasta koljka u koju
senzacije svojim kljunovima uzalud kljuckaju. Moja se koljka obrazovala
ranije nego kod veine drugih. Nekako odmah posle toga smeo sam da ponem
sa ljutenjem svoje kruke, poto bi ostali zavrili sa desertom. I da dovrim
svoje prianje u potpunoj tiini. Takoe u to doba oseamo potrebu da budemo
savreni u svemu. Tada se oveku ini da moe da naui panski tako to e

pravilno vezati pertlu na cipeli i to e ustati rano. Tada on ispunjava uske

rubrike u svojoj belenici za sastanke: veera u osam, ruak u pola dva. Nalazi
svoje koulje, arape i kravate poreane po krevetu.
Ali pogrena je sva ta krajnja preciznost, sav taj vojniki red i poredak;
to je samo konvencija i la. Uvek iza svega, ak i kad stignemo tano u
zakazano vreme u belom prsluku, vodei rauna o svim formalnostima, izbije
navalan potok prekinutih snova, dejih pesmica, uline galame, napola
dovrenih reenica i napola zapamenih prizora - sva ona brestova stabla, vrbe,
batovani koji iste i ene to piu za stolom - sve to izbija na povrinu i opet
tone ak i kada pod ruku povedemo svoju damu na veeru. Dok na stolu
popravljamo viljuku da stoji pravo kako treba, hiljadu lica iskoe kao upavci
iz kutije. Nita se ne moe upecati kaikom; nema nieg to se moe nazvati
dogaajem. Pa ipak je i iva i duboka ova bujica ivota. Zagnjuren u njene vode
bio sam u stanju da se zaustavim izmeu dva zalogaja i da se pomno zagledam
u neku vazu, moda sa jednim jedinim crvenim cvetom, pa da mi sine neka
ideja, pa da iznenada doem do nekog otkrovenja. Ili bih sebi rekao etajui se
po Strandu, Upravo mi je ovaj izraz bio potreban, zamiljajui pri tom neku
krasnu, nestvarnu pticu iz bajki, ribu ili oblak plamenih ivica kako dolaze da
jednom zauvek odagnaju neku misao koja me je muila. Posle toga bih nastavio
dalje da etuckam i sa novim uivanjem da posmatram kravate i ostale sitnice
po izlozima.
Taj kristal, taj globus ivota, da ga ovek tako nazove, ima zidove od
najtanjeg vazduha i daleko je od toga da bude hladan i tvrd na dodir. Ako ga
pritisnem sve e otii u nepovrat. Bilo kako bilo, jedina cela i potpuna reenica
koju uspem da izvuem iz ovog kazana ivota svede se na vrvcu na koju je
nanizano est ribica to su sebi dozvolile da budu uhvaene, dok je milion
drugih umaklo i skliznulo, propalo mi kroz prste od ega se kazan pokrio
mehurovima, te se ini da u njemu kljua srebro. Bezbrojna lica se pojavljuju,
bezbrojna lica navaljuju svojom lepotom na zidove mog mehura: Nevilovo,

Suzanino, Lujevo, Dinino, Rodino i hiljade drugih. Zbilja je nemogue urediti

ih kako treba, izdvojiti samo jedno, ili celinu sliti u jedan efekat; i ovog puta je
potrebna pomo muzike. Kakva je samo simfonija izrasla puna harmonije i
disonanci, sa osnovanom temom i komplikovanom pratnjom. Svako je svirao
svoju melodiju na svom instrumentu, violini, flauti, trubi, dobou ili ve na
emu bilo. Nevil bi nam predloio: Hajde da raspravljamo o Hamletu. Luj o
nauci. Dini o ljubavi. Zatim sam iznenada, u jednom trenutku oaja, otputovao
u provinciju Kamberlend sa prijateljem tihe naravi i itavu sedmicu proveo u
nekoj gostionici, dok je kia klizila niz prozorska okna i za ruak se sluila
iskljuivo ovetina, i uvek ovetina. Pa ipak mi je ta nedelja ostala u uspomeni
kao tvrdi kamen u uzvitlanosti nezabeleenih senzacija. Igrali smo domine,
svaali smo se zbog ilave ovetine. etali smo se po golom brdu. I tada mi je
ona mala devojica, virei iza vrata, predala ono pismo ispisano na plavom
papira iz koga sam saznao da se devojka koja je od mene nainila Bajrona udaje
za seoskog spahiju. Zar za oveka koji nosi kamane, dri bi u ruci i za
rukom nairoko razglaba o najboljoj metodi za gojenje volova! uzviknuo sam
gorko i zagledao se u brze oblake na nebu i osetio se poraenim; osetio sam
elju da budem slobodan, da pobegnem, da me okuju, da svrim sa svim i
svaim, da nastavim ni sam ne znam ta; da budem Luj; da budem svoj... tada
sam sam u kinom mantilu izaao u etnju i bio razdraen u podnoju veitih
brda i ni najmanje uzvien. Posle toga sam se uputio prema gostionici, tamo
protestovao zbog mesa, spakovao se, pa se opet vratio vrtlogu ivota, ovom
muenju.
Pa ipak, ivot je prijatan i podnoljiv. Posle ponedeljka dolazi utorak, pa
opet sreda. Svaka godina ostavi svoj trag u oveku; oseanje sopstvenog
identiteta se uvrsti; dok nadrastanje upija u sebe bol. A oveiji duh reaguje i
miruje, miruje da opet reaguje uz sve vei amor i postojanost; dok ne ukroti
groznicu i uurbanost mladosti, i itavo bie ne pone da lii na oprugu u satu
koja se ravnomerno skuplja i oprua. Kako brzo protee struja ivota od januara

do decembra! Nosi nas bujica stvari na koje smo se toliko svikli da vie za nas
nemaju senke. Plovimo, plovimo...
Ali kako ovek mora skoiti (da bih vam ispriao ovu priu), skoiu
ovde, na ovo mesto i izabrau neki savreno obian predmet - neka to budu
ara i maice onakvi kakve sam ih video neto kasnije, posle udaje devojke
koja je od mene napravila Bajrona, kakve sam ih video u svetlu one koju u
nazvati treom gospoicom Dons. Spadala je meu devojke koje oblae
posebne haljine kada oekuju nekoga na veeri, koje znaju kakvu e ruu
uzbrati i koje nagone oveka da pomisli dok se brije, Polako, polako, ova stvar
ima izvesnog znaaja. Kad je vidite morate da se upitate Da li ona voli decu?
Posmatra sa strane primeuje da malo nespretno rukuje svojim amrelom; ali je
zato puna saoseanja kada se krtica uhvati u miolovci; i na kraju, pored nje za
dorukom vekna hleba nikada nije prozaina (jutros dok sam se brijao setio sam
se ogromnog broja doruaka koje sam pojeo u svom braku); neko ko sedi preko
puta takve devojke zbilja se ne bi iznenadio kada bi za vreme doruka ugledao
vilinog konjica na vekni hleba. Pored toga, probudila je u meni elju da
napravim karijeru u ivotu; i isto tako, nauila me je da se ljubopitljivo
zagledam u lica novoroenih beba, ega sam se do tada gadio. I tako je mali
plahovit tuk - tik, tak; tik, tak - pulsiranja mog duha stekao dostojanstveniji
ritam. Imao sam obiaj da lutam ulicom Oksford. Mi smo nastavljai, mi smo
naslednici, govorio sam mislei na svoje sinove i keri; i u sluaju da to
oseanje dobije tako grandiozne srazmere da postane apsurdno, te pokuavamo
da ga prikrijemo time to emo uskoiti u autobus, ili to emo kupiti veernje
novine, ono i dalje egzistira kao neobian elemenat revnosti sa kojom vezujemo
pertlu na cipeli i sa kojom se obraamo starim prijateljima to su se opredelili
za drukije ivote. Luj, stanar sa tavana; Roda, veito rasplakana nimfa fontana,
oboje su protivureili onome to je za mene bio smisao ivota, oboje su poli
drugim putem od onoga koji se meni inio oigledan (venanje, porodian
ivot); ali sam ih ba zbog toga i voleo, saaljevao i u isti mah duboko im

zavideo na drukijim sudbinama.

Imao sam nekada svog biografa, umro je jo davno, ali da me i danas
prati u korak na svoj stari, laskav i srdaan nain, rekao bi, Otprilike u to doba
Bernard se oenio i kupio kuu... Njegovi su prijatelji poeli da primeuju kod
njega sve veu naklonost prema domaem ivotu... Roenje dece nuno je
iziskivalo poveanje prihoda. Takav je biografski stil i zadatak jednog biografa
sastoji se u tome da sloi ieprkane delove jo sirovog materijala. Na kraju
krajeva ovek nema prava da zamera biografskom stilu, ako sam poinje pisma
sa Dragi gospodine, i zavrava ih sa va odani; ne moemo da preziremo
ovakve fraze koje nam kao rimski drumovi poploavaju put kroz haos naeg
ivota, zato to nas one prisiljavaju da koraamo odmerenim korakom
civilizovanih ljudi ugledajui se na lagane i uzdrane pokrete policajaca,
svejedno to moda u isti mah svaki od tih ljudi mrmlja iza zuba neku
besmislicu - ene tkaju, a psi laju, Bei, bei smrti, Neu da spreim sreu
onima koji se vole, i tako dalje. Stekao je izvestan ugled u svojoj profesiji...
Od svog strica je nasledio malu svotu novca... tako nastavlja moj biograf i
kada bi njegov junak privrivao pantalone hozentregerima, on bi morao i to
da spomene, iako takav nain pokatkad dovodi do lakrdije i iako takvo
fraziranje nije nita drugo do igranje murki. Ali to se mora rei, mora.
Postao sam, kako da se izrazim, jedan od onih ljudi koji se probijaju
kroz ivot, kao kad ovek gazi stazom preko polja. Cipele su mi bile lako
izlizane sa leve strane. Kad god bih se pojavio meu ljudima, nastajalo bi
izvesno pregrupisavanje. Stigao je Bernard! Kako razliito su razliiti ljudi
izgovarali ove rei! Koliko je bilo drutava, toliko je bilo Bernarda. Postojao je
onaj armantni, ali i slabani Bernard; snaan, ali i nadmen; briljantan, ali i
cinian; dobar drug, ali i (ne sumnjam u to) veliki gnjavator; saoseajan, ali i
hladan; aljkavo obuen - ali trebalo je samo ui u susednu sobu i zatei
pretencioznog dendija u besprekornom odelu. Ono to sam ja predstavljao za
samog sebe, bila je jedna sasvim drukija linost od svih ovih Bernarda. Imao

sam obiaj da se do kraja predam doruku, onom hlebu na stolu i svojoj eni
preko puta sebe koja je, poto je sada postala potpuno moja, a nikako vie
devojka to se kitila izvesnom vrstom rue kada se nadala mojoj poseti,
izazivala kod mene ono oseanje postojanja uprkos odsutnosti, kakvo mora
imati aba sa drveta kad sedi na najugodnijem mestu, tamo gde je najdublja
senka lista. Hoe li mi dodati..., rekao bih ja, mleko... odgovorila bi ona, ili
Evo ide Meri... - proste su to rei za one koji su nasledili bogati plen vekova,
ali zato dobijaju u teini kada se izgovaraju iz dana u dan usred ivotne plime,
kada se za dorukom ovek osea potpun i ceo. Miii, nervi, creva, krvni
sudovi, svi ti zavrtnji i poluge koji sainjavaju ljudsko bie, taj ljudski
mehanizam, kao i akrobatski okretan jezik funkcionisali su besprekorno. ovek
reaguje pa miruje, uti pa opet reaguje, jede, pije, ponekad progovori - izgleda
da itav ljudski mehanizam lii na oprugu u satu to se ravnomerno skuplja i
oprua. Prepeen hleb i buter, bela kafa i slanina, Tajms i pisma - ponekad bi
iznenada zazvonio telefon, hitan poziv, i ja bih se svesno digao i uzeo
telefonsku slualicu u ruke. Prineo bih je uhu. Konstatovao bih sa kakvom se
lakoom moj duh prilagoava da bi asimilovao poruku - moda e mi jednoga
dana (oveku padaju na pamet svakakve misli) ponuditi da stanem na elo
Britanske imperije; i odmah bih postao svestan svoje pribranosti; zapaao bih sa
kakvom su velianstvenom vitalnou rasuti atomi moje panje sletali na ono o
emu se radilo, asimilovali poruku, prilagoavali se novom stanju stvari i do
trenutka kada sam spustio slualicu stvorili jedan bogatiji, snaniji i
komplikovaniji svet u kome sam ja pozvan da odigram svoju ulogu, a koje sam
van svake sumnje bio dostojan. Nabivi eir na glavu zakoraio sam u svet
nastanjen ogromnim brojem ljudi koji su isto tako nabijali sebi eire na glave i
dok smo se eali jedno o drugo i nalazili licem u lice po vozovima i metroima,
pogledali bismo se iskosa pogledima punim razumevanja kao takmaci i drugovi
spremni na hiljadu podvala i opsena da bismo dostigli isti cilj - da zaradimo
koliko za ivot.

ivot je prijatan. ivot je dobar. Nema ta da se kae protiv samog toka

ivota. Uzmimo za primer obinog oveka dobrog zdravlja. On voli da jede i da
spava. Voli da udahne sve zrak i da brzim korakom eta niz Strand. Ili recimo
na selu nailazimo na petla kako kukurie sa kapije; tu je i drebe, galopira
preko polja. Veito ima jo neto da se uradi. Posle ponedeljka dolazi utorak;
posle utorka sreda. Svaki nas dan zaspe istim talasom dobrobiti, ponovi istu
krivulju ritma; prekrije suvi pesak drhtajem jeze, ili za malo ne dosegne liniju
do koje se prostire mokrota. I tako svaka godina ostavi svoj trag na oveku;
oseanje svog identiteta se uvrsti. Ono to je bilo nemirno i nestalno kao kad
se semence baci u zrak, pa ludi vihori ivota stanu da kovitlaju njime, ovamo,
onamo, sa svih strana, sada se baca smiljeno, metodino i sa izvesnim ciljem bar tako izgleda.
Gospode, kako je prijatan, Gospode, kako je dobar! Kako je snoljiv
ivot sitnih trgovaca, bar mi se tako uinilo dok je voz prolazio kroz predgraa i
dok sam posmatrao svetlost u njihovim spavaim sobama! Okretni su i
energini kao roj mrava, rekao sam sebi dok sam stojao na prozoru vagona i
posmatrao radnike kako sa torbom u ruci vrve prema gradu. Kakvu vrstinu,
snagu i brzinu imaju u nogama, pomislio sam zagledan u mladie u kratkim
belim orcevima razigrane oko fudbalske lopte na poljani pokrivenoj snegom
nekog januara. Jednom prilikom sam postao dangrizav zbog neke sitnice moda je loe meso bilo u pitanju - pa mi se uinilo pikantno da jednim
talasiem uznemirim svoje ogromno more stabilnosti ije je mrekanje
uveliavalo radost naeg branog ivota, jer smo oekivali roenje deteta.
Izbrecivao sam se za vreme veere. Govorio sam gluposti kao da sam neki
milioner to moe ni za ta da baci pet ilinga, ili kakav savreni klovn koji se
tobo nehotice spotakne o neku stolicu. Kada smo krenuli u postelju pomirili
smo se na stepenicama; stojali smo pored prozora i posmatrali isto nebo nalik
na unutranjost plavoga safira; tada sam rekao, Neka je hvala nebesima, nije
potrebno da ovu prozu ibom pretvaramo u poeziju. Bie nam dovoljan i na

svakodnevni renik. inilo se da su prostor vidika i njegova jasnoa na kome

se nije videla nikakva prepreka doputali naim ivotima da se rasprostru
daleko, daleko preko nakostreenih krovova i dimnjaka, tamo do besprekornog
obzorja.
U tom trenutku sruila se smrt - Persivalova. Ne znam koje je srea
(dete nam se tek bilo rodilo) a koje bol? pitao sam se silazei niz stepenice i
pritom se oseao kao da su mi ta dva oseanja raspolutila telo, pa sam traio
isto fiziki iskaz za svoj bol i svoju radost. Pored toga zapaao sam sve ta se
deavalo u kui: zavese koje je njihao vetar, kuvariino pevanje, odkrinuta
vrata garderobe. Rekao sam tada silazei niz stepenice, O, dajte ovom
nesreniku (mislio sam pritom na sebe) bar jo jedan trenutak predaha. Jer e
morati da pati u ovom salonu. Nema drugog izlaza. Na alost nedostaju nam
rei koje bi izrazile bol. Jedino postoje krikovi, krckanja, raspukline, beline to
prelete preko cvetnih navlaka na nametaju, drukije neko shvatanje vremena i
prostora; ubeenje da su sve prolazne stvari apsolutno fiksirane; da se smenjuju
daleki i bliski zvuci; izranavljena tela iz kojih iklja krv, rei koje je preseklo
grcanje - jer iza svega toga se krije neto veoma krupno, pa ipak tajanstveno,
neto to se moe doiveti samo u samoi. I tako sam izaao na ulicu. Ugledao
sam prvo jutro koje on nikada nee videti - vrapci su podseali na igrake
nanizane na vrvcu koju cima neko dete. Zbilja, kako je udno posmatrati stvari
nezainteresovano, spolja i shvatiti sutinu njihove lepote! Tada se ovek osea
kao da mu je neki teret spao; nestali su pretencioznost, pretvaranje i nestvarnost
i spustila se neka lakoa puna prozranosti od koje se oveku ini da je
nevidljiv i da moe da pronikne u bit stvari - ba je to udno! Do kakvih jo
sve otkria neu doi? upitao sam se i da ne bih oskrnavio to raspoloenje
okrenuo sam glavu od novinskih oglasnih stubova i otiao sam u galeriju slika.
Po zidovima su visile slike sa madonama, kolonadama, svodovima i
pomorandinim drveem; sva su ta platna jo uvek izgledala kao prvoga dana
svog stvaranja, samo to su sada bila proeta bolom; unosio sam se u njih.

Ovde smo sami Persival i ja, rekao sam, i nita ne moe da nas omete.
Oseanje slobode i neprikosnovenosti znaili su za mene pobedu i probudili u
meni takav zanos da i danas ponekad odlazim tamo da ponovo doivim taj
zanos i Persivala. Ali to nije trajalo dugo. Najgora muenja su muenja mate kako je pao, kako je izgledao, kuda su ga odneli, ko su ti polugoli ljudi sa
pregaama oko bedara to vuku, konopce, pa zavoji i blato... Zatim je doao
onaj straan udarac seanja, od koga se nije moglo odbraniti, od koga se nije
moglo pobei - seanje na trenutak kada sam odbio da poem s njim u
Hempton Kort. Oseao sam se kao da me je apom grebala neka zver, kao da su
me kidale neke kande, jer nisam hteo da poem sa njim. Svejedno to je on na
svoj blag nain tvrdio da to nije vano, zato sam nam uskratio, zato sam nam
pokvario taj trenutak zajednike sree? - nisam prestajao to da ponavljam pun
jada; i poto su me iz ovog hrama umetnosti isterali oni demoni uvari, uputio
sam se prema Dini, jer je ona imala salon pun stoia i na stoiima puno
razbacanih sitnica. Pred njom sam se sa suzama ispovedio: odbio sam da poem
sa Persivalom u Hempton Kort. Tada se ona setila nekih slinih dogaaja koji u
mojim oima nisu imali nikakvog znaaja, ali su zato nju muili. I tada sam
shvatio: kad ljudi nisu u stanju da podele izvesna oseanja, neka praznina
zazjapi izmeu njih. Ubrzo posle toga pojavila se sobarica sa jednim pismom i
dok je Dini sedela piui odgovor, shvatio sam da me je zagolicalo ta to ona
pie i kome pie; i kada mi je postao jasan smisao vlastite reakcije pogodilo me
je to kao da sam ugledao prvi list kako pada na njegov grob. Video sam kako
izlazimo iz trenutka tuge i kako ga zauvek ostavljamo za sobom. Zatim smo seli
na divan jedno pored drugog i neminovno stali da se seamo svega onog to su
ostali govorili o Persivalu. Ljiljan to traje jedan dan, svi znaju, ponajlepi je u
maju. Poredili smo ga sa prerano uvelim ljiljanom - naeg Persivala koga sam
eleo da vidim elavog, Persivala koji bi bio u stanju da se usprotivi monima,
Persivala sa kojim sam eleo da ostarim; Persivala koga ve pokrivaju ljiljani.
I tako je minula iskrenost trenutka; i tako je taj trenutak postao simbol, a

to je ba ono to nisam mogao podneti. Bolje da svetogrem smeha i zamerki

oskrnavimo uspomenu na njega, nego da kadimo ovim otunim mirisom ljiljana
i da njegovo mrtvo telo zasipamo frazama - zavapio sam. Zato sam prekinuo
razgovor o njemu, a Dini koja je bila liena budunosti i sagledavanja stvari,
ve je svojom celovitom linou potovala sadanji trenutak, kao zamahnut bi
izvila je svoje telo, napuderisala se (zbog toga sam je i voleo) i mahnula mi
stojei na pragu, dok je drugom rukom pridravala kosu da joj vetar ne bi
pokvario frizuru; eto zbog tog sam je gesta potovao, jer kao da je njime htela
da potvrdi nau zajedniku odluku - da ne dozvolimo ljiljanima da izrastu.
Posmatrao sam, i kao na dlanu, bez iluzija, doiveo bedno nitavilo
ulica, arkade, zavese na prozorima, odela mrke boje, samozadovoljan i
pohlepan izraz ena koje su krenule u kupovinu, starce to su u invalidskim
kolicima izali da se nadiu sveeg vazduha, ljude kako obazrivo prelaze ulicu,
zapaao reenost svih i svakog da ive, iako u stvari, naivine i budaline jedne
(mislio sam u sebi) svakog asa moe crep da vas pogodi sa krova, ili
automobil da skrene na trotoar, jer se nikad ne zna na koju e se stranu
zateturati neka pijanica sa mougom u ruci - takav je ivot. Oseao sam se kao
neko kome je dozvoljeno da stane iza kulisa i da posmatra kako se izvode razni
tehniki trikovi. Pa ipak sam se vratio u svoju udobnu kuu; sobarica me je
opomenula da se tiho, u arapama popnem na gornji sprat. Dete je spavalo.
Tako sam otiao u svoju sobu.
Zar ne postoji nikakav ma, nita ime bismo mogli da oborimo ove
zidine, ovu nau zatitu, da prekinemo sa ovim raanjem dece i ivotom iza
zavesa, da se sve vie, iz dana u dan ne vezujemo, ne udubljujemo u knjige i
slike? Bolje je sagoreti samog sebe teei za savrenstvom, kao to je Luj
uinio; ili kao Roda zanemariti ljude, pobei mimo ljudi u pustinju; ili kao
Nevil izabrati jednu jedinu dragu osobu meu milionima ljudi; bolje je biti kao
Suzana, voleti i mrzeti vrelinu sunca i mrazom nagrienu travu; ili kao Dini,
biti samo spontana ivotinja. Svi su oni doiveli trenutke zanosa, saznali ta je

to smrt, osetili neto to im je dalo snage. A ja sam poseivao svoje prijatelje,

jednog za drugim i pokuavao svojim nespretnim prstima da otvorim njihove
zabravljene koveie. Obilazio sam ih redom i pruao im svoju tugu - ne, ne
svoju tugu, ve neshvatljivu tajnu prirode ovog naeg ivota - pruao sam im da
prosude. U takvim prilikama neki ljudi potrae svetenika, drugi se obrate
poeziji, dok se ja okreem svojim prijateljima, vlastitom srcu, poinjem da
prevrem po frazama i fragmentima ne bih li tamo naao neto celo - ja za koga
nema dovoljno lepote u mesecu i drvetu; za koga je dodir izmeu dva oveka
sve na svetu, ali ko nije u stanju ak ni to da shvati, ko je nesavren, slab,
neopisivo usamljen. U tome mi je i proao ivot.
Zar ovakav treba da bude kraj prie? neka vrsta uzdaha? poslednji trzaj
velikog talasa? tanak mlaz vode koji umire grgorei u nekom oluku? Dozvolite
mi da dotaknem sto - tako - da bih opet postao svestan ovog trenutka. Pribor za
ulje i sire na kredencu, korpa puna zemiki, inija sa bananama... kakav
prijatan prizor. Ali ako uopte ne postoje prie, gde je onda kraj i gde je
poetak? Moda se ivot opire naem postupku kada pokuavamo da ga
opiemo. Kad sedimo do duboko u no uini nam se udno to nemamo vie
vlasti nad njim. Tada nam kartoteka ivota slabo pomae. udno je kako nam
snaga sve vie i vie otie niz neku suvu pukotinu. Sedimo tako sami i oseamo
se iscrpeni; talasi naeg ivota jedva da opkoljavaju vrak morske biljke; nismo
u stanju da dosegnemo ni jo ovaj jedan jedini kamiak i da ga nakvasimo.
Svemu je doao kraj, svreno je sa nama. Ali ekajte malo - pa zar nisam sedeo
celu no i ekao - neka vrsta podstreka je opet prostrujala kroz nas, diemo se
kao talas, stresamo grivu bele pene, bacamo se na obalu, nita ne moe da nas
zadri. Hou da kaem, obrijao sam se i umio; nisam probudio svoju enu, sam
sam dorukovao; stavio sam eir na glavu i krenuo da zaraujem za svoj ivot.
Posle ponedeljka dolazi utorak.
Pa ipak mi je ostala izvesna sumnja, neko pitanje u vazduhu. Iznenadio
sam se kada sam otvorio jedna vrata i zatekao okupljene ljude; uzeo sam olju

sa ajem i zastao, jer nisam razumeo da li mi nude mleko ili eer. A na ruku mi
je padala svetlost zvezda, kao to pada i u ovom trenutku, poto je prevalila put
od miliona i miliona godina; mogao sam od pomisli na to za trenutak da
prebledim - ali samo za trenutak, jer je moja mata suvie slaba. Pa ipak mi je
ostala izvesna sumnja. U mojoj je dui podrhtavala neka senka, kao kad moljac
zatreperi krilima izmeu stolica i stolova u nekoj sobi, uvee. Kada sam, na
primer, onog leta krenuo u Linkolnir da posetim Suzanu i kada mi je ona
dolazila u susret preko bate lenjim pokretima jedrenjaka upola punih jedara,
gegala se kao svaka bremenita ena, ja sam pomislio, ivot se nastavlja; ali
zato? Sedeli smo u bati; prolazila su seljaka kola i uz put prosipala pregrti
sena; ulo se uobiajeno seosko gugutanje golubova i vrana; voe je bilo
zavijeno u mree i kese od gaze; batovan je kopao. Niz purpurne levkove
cvea zujale su pele; zagnjurivale se u zlatan tit suncokreta. Vetar je sejao po
travi sitne granice. itav se taj svet napola svestan sebe, kreui se kao kroz
maglu, povinovao jednom ritmu; ali je meni bio mrzak, podseao me je na
mreu koja u svoja okca hvata ovekove noge i sputava ga. Ona koja je odbila
Persivala prihvatila je evo ovaj svet, zagnjurila je glavu u ovo.
Dok sam sedeo na klupi i ekao voz, razmiljao sam kako se podajemo,
kako se potinjavamo gluposti prirode. Preda mnom se pruala uma obrasla u
gusto, zeleno lie. I uh nekog mirisa, moda neki zvuk na koji su se prenuli
moji nervi, vratili su mi staru uspomenu: video sam batovane kako iste i onu
gospou za pisaim stolom. Kroz bukovo granje ugledao sam stanovnike
Elvedona. Batovani su istili; a gospoa je sedela za stolom i pisala. Samo sam
ja sada intuiciji detinjstva dodao iskustvo zreloga doba - oseanje zasienosti i
svest da postoji zla kob; uverenje da se sudbina ne moe izbei; ni smrt;
saznanje da je ovek omeen, kao i da je ivot mnogo uporniji nego to se
mislilo. Odjednom sam, jo kao dete, osetio prisustvo neprijatelja; i trecnuo
me je borbeni nagon. Skoio sam i doviknuo Suzani, Hajde da istraimo
okolinu. I tako okonao uas situacije.

Ali kakvu je to situaciju trebalo okonati? Dosadu i zlu kob? I ta je

trebalo da se istrai? Lie i uma nisu imali ta da skriju. Ako bi neka ptica
prhnula, ne bi to vie u meni izmamilo pesmu - samo bih ponovio ono to sam
ranije rekao. I zato, da sam tada imao neki tap kojim se mogu oznaiti stepeni
na krivulji mog bia, taj bi trenutak zauzeo najnie mesto; jer se skoturao u
blato tamo gde nijedan talas ne dopire, tamo gde sam sedeo leima okrenut
ivoj ogradi sa eirom namaknutim na oi, dok su ovce uporno i svojeglavo
grabile napred, sve korak po korak svojim krutim, tapastim nogama. Ali ako se
dovoljno dugo dri tupa otrica noa uz tocilni kamen, neto poinje da iskri,
javi se krecava linija vatre; isto sam se ja tako nadneo nad itavu zbrku
nerazumnosti, besciljnosti i vulgarnosti i jednim plamenom iknuli su mrnja i
prezir. I uzeo sam u svoje ruke sopstvenu duu, svoje bie, to staro, klonulo,
skoro bezivotno orue i njime stao da ibam po svakakvim otpacima,
slamicama i travicama, po odvratnim i sitnim ostacima nekog brodoloma, po
nanosima i olupinama koji su plivali po uljanoj povrini vode. I skoio sam. I
uzviknuo sam nekoliko puta, U boj! U boj Napor i rvanje, neprestani rat,
unitavanje i krpljenje pare po pare - to je ono to sainjava svakodnevnu
borbu, onu ivotnu trku to apsorbuje i dovodi bilo do poraza, bilo do pobede.
Odjednom se ratrkano drvee uredilo i gusto zelenilo lia toliko istanjilo da se
pretvorilo u igru svetla. Hitrom frazom hvatao sam ih u mreu. Reima sam ih
izbavljao od bezoblinosti.
Voz je uao u stanicu. Svom svojom duinom voz se zaustavio pored
perona. Uhvatio sam onaj koji mi je bio potreban. I tako se vratio u London iste
veeri. Kako mi je samo prijala atmosfera zdravoga razuma i duvana; one
starice koje su se sa korpama teko pele u vagone tree klase, ono pukanje na
lulu, mnoga laku no i dovienja do sutra koje su dovikivali prijatelji rastajui
se na malim stanicama i najzad svetlosti Londona - nije to vie bila bletava
ekstaza mladosti, ni ljubiaste zastave iskidane na bojnom polju, pa ipak prave
svetlosti Londona; tvrde elektrine svetlosti na poslednjim spratovima po

kancelarijama, ipke ulinih sijalica du suvih plonika, bletave buktinje iznad

trgova. Volim sve to kada za trenutak uspem da otklonim seanje na
neprijatelja.
Isto tako volim da otkrijem gromoglasnu paradu ljudske egzistencije,
recimo u nekom pozoritu. Ona poljska ivotinja, sazdana od zemlje, boje
ilovae bez odreenih osobenosti uspravlja se ovde i beskrajnom dovitljivou i
naporom zapodeva borbu sa zelenim umama i zelenim poljima i ovcama koje
preivaju i grabe napred odmerenim koracima. Prirodno, prozori su bili
osvetljeni u dugim sivim ulicama, staza tepiha je bila prostrta na ulazu u
pozorite, videle su se pospremljene i ureene sobe, kamini, razna jela, vino,
ljudi u razgovoru. Mukarci osuenih ruku i ene sa bisernim minuama u
obliku pagoda koje su im visile na uima ulazili su i izlazili. Video sam starce u
ija su lica ivotne borbe urezale bore i izraz prezrenja; lepotu toliko negovanu
da je izgledala sasvim svea ak i na licima staraca; i mlad svet tako spreman za
zadovoljstva, da se oveku inilo: zadovoljstva moraju postojati; izgledalo je da
zbog njih moraju da se talasaju travnjaci i more da bude iscepkano u sitne
talase; da zbog mladosti i mladalakih elja ume zaute kada prolete ptice
svetlih boja. Tamo su se mogli sretati Dini i Hal, Tom i Beti; tamo smo priali
viceve i jedni drugima poveravali tajne. I nikada se nismo rastali na pragu, a da
se nismo dogovorili kada emo se opet videti i kod koga, to je zavisilo od
prilika i doba godine. ivot je prijatan; ivot je dobar. Posle ponedeljka dolazi
utorak, a zatim sreda.
Jeste, pa ipak se posle izvesnog vremena zapazi razlika. Moda je neke
veeri neto u izgledu sobe; u rasporedu stolica, najavi. oveku se ini prijatno
da utone u neku sofu u uglu, da posmatra, da slua. I onda se dogodi da se
siluete dveju osoba leima okrenutih prozoru ocrtaju prema iroko razgranatom
drveu. I ovek oseti snaan talas emocije, Evo ljudskih tela bez lica odevenih
u lepotu. U pauzi koja se potom javi, dok se ire talasi te emocije, devojka sa
kojom je on obavezan da razgovara, kae u sebi, On je star. Ali ona nije u

pravu; nije po sredi starost, ve je kapnula kapljica, jo jedna kapljica. Vreme je

jo jednom poremetilo poredak stvari. I mi se izvlaimo ispod venjaka vinove
loze i stupamo u jedan iri svet. Pravi red meu stvarima - to je naa veita
iluzija - najzad je postao oigledan. I tako se za tren oka, u neijem salonu, na
ivot prilagodi velianstvenom hodu dana preko nebesa.
Samo sam iz tog razloga, umesto da s mukom navuem lakovane cipele
i potraim pristojnu kravatu, otiao do Nevila. Otiao sam do svog najstarijeg
prijatelja koji me je poznavao jo kada sam bio Bajron, kada sam bio linost iz
jednog Mereditovog romana i onaj junak iz jednog dela Dostojevskog ije sam
ime zaboravio. Svog prijatelja sam zatekao samog, itao je. Na njegovom
radnom stolu je vladao savren red, zavese su bile paljivo navuene, iz neke
francuske knjige virio je no za seenje hartije - tako da sam pomislio, stav i
odelo koje imaju nai prijatelji kada ih upoznamo, nikada se vie ne promene.
Sedeo je tamo, u onoj istoj fotelji i u istom odelu jo od onda kada smo ga prvi
put sreli. U njegovoj je sobi vladala sloboda, vladala je prisnost; pri odblesku
vatre otkinula se okrugla forma jedne jabuke na zavesi. Tu smo mi sedeli;
priali i priali; tumarali smo onom irokom stazom, onom stazom to vodi
ispod drvea, ispod umnoga drvea gustog lia, ispod drvea na kome je
visilo voe; tu smo stazu tako esto gazili, da je i danas zemlja gola oko
pojedinog drvea na tom mestu; oko nekih pesama i nekih pozorinih komada,
naih omiljenih dela - jeste, koracima bez reda utabanali smo zemlju tako da je
ostala gola. Kad god moram da ekam, uzmem da itam; ako se usred noi
probudim, stanem da pipam po polici traei neku knjigu. U mojoj se glavi
nalazi ogromna riznica nerazgranienih stvari i ona sve vie narasta, stalno biva
sve vea. S vremena na vreme uspem da odlomim komad, moda je to ekspir,
ili moda izvesna stara dama koja se zvala Pek; tada kaem sebi dok leim u
krevetu i puim cigaretu, Jeste, to je ekspir. To je Pek - siguran da sam ih
prepoznao i zgranut nad sopstvenim znanjem, to priinjava beskrajnu radost
koja se ne da podeliti. Tako smo Nevil i ja razmenjivali svoje ekspire i svoje

Pekove; poredili svoje verzije o njima; i ova razmena miljenja omoguavala je

svakom od nas da vidi svog ekspira, ili svoju Pek u boljoj svetlosti; a zatim
bismo utonuli u jedno od onih utanja koja s vremena na vreme prekine po koja
re, kao da se pranulo neko perje u pustinji tiine; da zatim to peraje, naa
misao, opet potone u dubine, ostavljajui za sobom talasi zadovoljstva, talasi
uitka.
Ali ovek odjednom zauje otkucavanje sata. I nas dvojica koji smo bili
utonuli u taj svet budimo se u jednom drukijem. Kako je to muno. A dogodilo
se to zato to je Nevil promenio ritam naeg vremena. On koji je mislio
neogranienim, duhovnim vremenom to se kao munja prua od ekspira do
nas, prodarao je vatru i poeo da ivi po onom drugom satu koji nagovetava
dolazak izvesne odreene osobe. I suzio se iroki i plemeniti raspon njegovog
duha. Nevil je poeo da se ponaa kao da sedi na iglama. Oseao sam kako
oslukuje zvuke sa ulice. Primetio sam kada je dotakao jedno jastue. Izmeu
miliona ljudi i svih prolih vremena izabrao je jedno stvorenje, jedan odreen
trenutak. Nekakav um je dopirao iz hodnika. Ono to je govorio u tom trenutku
zalelujalo se u zraku kao slabaak plamen. Posmatrao sam ga kako se trudi da
razazna koji su iji koraci; kako oekuje izvestan odreen znak identifikacije i
baca na kvaku brze poglede hitre kao pokreti zmije. (Otuda i potie ona
zauujua otrina njegove percepcije: dugo je jedna, voljena osoba izotravala
njegovu panju.) Takva, koncentrisana strast odbacuje itav ostali svet, kao to
ista i blistava svetlost izdvaja prisustvo strane materije. Sve to me je podsetilo
na vlastitu mutnu i maglovitu prirodu punu taloga, optereenu sumnjama,
optereenu frazama i belekama koje treba unositi u belenice. Odjednom se
nabori na zavesi ukrutie, postali su kao od mermera; a dra za hartiju koji se
nalazio na stolu jo tvri; niti na zavesi su se zasvetlucale; sve je postalo
odreeno, spoljnje, deo prizora u kome ja nisam bio uesnik. Zato sam se digao
i oprostio se od Nevila.
Nebesa! Kako su me samo epale kande staroga bola kada sam

napustio njegovu sobu! Bila je to enja za nekim ko je odsutan. Za kime to? U

prvi mah nisam bio svestan; zatim sam se setio Persivala. Mesecima mi nije
dolazio na pamet. Da se smejem sa njim. Nevilu da da se smejem sa njim - to je
bilo ono to sam eleo; nas dvojica da proetamo ruku pod ruku i da se
smejemo. Ali njega nije bilo. Njegovo mesto je bilo upranjeno.
udno je kako mrtvaci umeju da nam skoe za vrat na uglovima ulica,
ili dok sanjamo.
Taj udljivi vihor to me je tako hladan i otar zasuo nagonio me je da
prokrstarim London i posetim ostale prijatelje, Rodu i Luja, u enji za
drutvom, za izvesnou i dodirom sa ljudima. Dok sam se peo uz njihove
stepenice, pitao sam se kako ive njih dvoje? ta govore jedno drugom kad su
sami? Rodu sam zamiljao kako nespretno barata ajnikom. Ona nikada nije
posmatrala krovove pokrivene kriljcem - ta veito rasplakana nimfa fontana,
opsednuta vizijama i snovima. Razmakla je zavese da se zagleda u no. Dalje
od mene! rekla je ona. Vresno polje je mrano pod mesecom. Zazvonio sam;
ekao sam. Moda je Luj sipao mleko na tacnu za maku; Luj ije su se koate
ruke zatvarale kao to se zatvaraju brane nekoga doka uz usporen i muan
napor pred ogromnom bujicom vode, Luj koji je znao ta su govorili stari
Egipani i stari Indijci, ljudi sa izboenim jagodicama i pustinjaci u kouljama
od kostreti. Kucao sam; ekao sam; nije bilo odgovora. Pa sam opet zatrupkao
niz kamene stepenice. Kako su nam nai prijatelji daleki, kako su bezglasni,
kako ih retko poseujemo i slabo poznajemo. A i ja sam za svoje prijatelje
maglovit i nepoznat; utvara koju samo vrlo retko viaju. ivot je zaelo samo
san. Na plamen, taj varljivi traak koji poigrava u nekoliko pari oiju, ubrzo e
utrnuti i sve e ieznuti. Setio sam se svojih prijatelja. Pomislio sam na
Suzanu. Nakupovala je mnogo zemlje. U njenim staklenim batama dozrevaju i
krastavci i paradajz. Loza koju je unitio prologodinji mraz isterala je list dva.
Ona teko koraa preko livada okruena sinovima. Obilazi svoje imanje u
pratnji svojih radnika u izmama i tapom pokazuje neki krov, neku ivu

ogradu, ili zid koji treba opraviti. Golubovi se gegaju za njom oekujui koje
zrno hrane koju im ona baca svojim prstima radnika, mrkim kao zemlja. Samo
vie ne ustajem u zoru, rekla je ona. Zatim Dini; ne sumnjam u to, ona sada
gosti nekog novog mladia. Dostigli su vrhunac uobiajenog razgovora. Soba
e se zamraiti; stolice e biti rasporeene. Jer ona jo uvek lovi trenutak. Bez
iluzija, tvrda i ista kao kristal, zajahala je u susret danu razgolienih grudi.
Dozvolila je da je pogaaju sunevi zraci. Kada joj je jedan uvojak pobeleo na
elu, ona ga je bez straha zavrnula i ugurala meu ostale. I zato e kada budu
doli da je sahrane zatei sve na njoj u najboljem redu. Male trake bie
privezane. U meuvremenu vrata se i dalje otvaraju. Ko je to? pita ona i ustaje
da ga doeka, spremna kao i one prve prolenje veeri kada je drvo pod velikim
londonskim kuama u kojima su uvaeni i trezveni graani odlazili u postelju,
jedva skrivalo njenu ljubav; i kada je kripa tramvaja pomeana sa njenim
krikom uivanja i talasanje lia trebalo da pod svoju senku skrije njenu
malaksalost, onaj dragi umor dok je zadovoljna tonula u strast, rashlaivana
svom slau prirode. Kako retko poseujemo svoje prijatelje, kako ih slabo
poznajemo - cela je istina; pa ipak kada upoznam neku nepoznatu osobu i
pokuam da joj ispriam ono to nazivam svojim ivotom, kao to to inim
veeras za ovim stolom, ne okrenem se tada samo svojoj prolosti; jer nisam
samo jedno lice; jer sam mnogo ljudi; ni sam tano ne znam ko sve - Dini,
Suzana, Nevil, Roda, ili Luj; ne umem da izdvojim svoj ivot od njihovih.
O tome sam razmiljao one veeri kada smo se jo jednom okupili da
veeramo u Hempton Kortu. U poetku smo se prilino nelagodno oseali, jer
je otprilike u to doba svako od nas ve bio formirao svoju linost, tako da je
pojava svakog naeg prijatelja koji je dolazio ulicom na zakazano mesto obuen
tako i tako, sa tapom ili bez tapa, izgledalo da protivrei naem pojmu o
njemu. Primetio sam kako je Dini, kad je ugledala Suzanine prste boje zemlje,
brzo sakrila svoje; posmatrajui Nevila, onako urednog i preciznog, osetio sam
svu nebuloznost sopstvenog ivota zavijenog u maglu svih moguih fraza. Tom

prilikom se on hvalisao zato to se stideo svog uspeha i svog ivota koji je

provodio u jednoj jedinoj sobi i voleo jednu osobu. Luj i Roda, dvoje
zaverenika, dvoje uhoda za stolom to belee svaku re, mislili su tada Ako
nita drugo, Bernard ume da natera konobara da nam donese zemike - a taj je
dar nama uskraen. Za trenutak smo u mati ugledali potpuno ljudsko bie
kakvo nismo uspeli da postanemo, ali koje u isti mah nismo mogli da
zaboravimo. Videli smo sve ono to smo mogli biti; sve ono to smo propustili,
pa smo za trenutak i pozavideli jedni drugima, kao to deca sa zaviu
posmatraju kako im se smanjuje pare kolaa, jedino pare onog jedinog
kolaa.
Meutim, popili smo svoju bocu vina i ono nas je omamilo i istupilo
nau netrpeljivost i potrebu za poreenjima. I oko sredine obeda, osetili smo
kako oko nas narasta duboki mrak spoljnjega sveta, onoga to mi nismo. Vetar,
zamajac tokova pretopili su se u krik vremena i mi smo jurnuli - kuda? I ko
smo to bili? Za trenutak smo nestali, za trenutak smo ugasnuli kao varnice na
nagoreloj hartiji, a mrak je urlao. Izali smo van vremena, van istorije. to se
mene tie takvi trenuci traju tek jednu sekundu. A taj trenutak je okonala moja
ratobornost. Jer imam obiaj da udarim kaikom o sto. Kada bih umeo estarom
da odmeravam stvari, tako bih i postupao; ali poto je moja jedina mera re, ja
sklapam reenice - samo sam zaboravio onu koju sam tom prilikom iskovao.
Opet smo postali estoro ljudi za jednim stolom u Hempton Kortu. Zatim smo
se digli i krenuli zajedno niz aveniju. Kroz prozraan, nestvaran sumrak vratile
su mi se radost i putenost u povremenim navratima, kao odjek smeha niz neki
sokak. Prema kapiji, prema stablu nekog kedra ugledao sam blistava lica
Nevila, Dini, Rode, Luja, Suzane, svoje, viziju itavog naeg ivota, naih
identiteta. Jo uvek mi se kralj Viljem inio kao neki nestvaran vladar, a
njegova kruna puste ljokice. Dotle smo mi, u ijoj se pozadini nalazio zid od
cigalja i granje drvea, nas estoro meu milionima miliona, u jednom trenutku
neizmernog obilja vremena prolog i vremena budueg, triumfalno sagorevali

na tom mestu. Taj trenutak je bio potpun; taj je trenutak bio dovoljan. A zatim
smo se Nevil, Suzana, Dini i ja, kao kad se razbije talas, rasprtali, predali neko prvome listu, neko ba ovoj ptici, ili detetu sa obruem, razdraganom psu,
toploti to se zgomilala u umi posle vreloga dana, ili belim trakama vijugave
svetlosti na nemirnoj vodi. Rastali smo se; sagoreli smo u senci drvea ostavivi
Rodu i Luja da stoje na terasi pored urne.
Kada smo se povratili od tog gnjuranja - o kako dubokog i kako slatkog!
- i izbili na povrinu i ugledali ona dva zaverenika kako jo uvek stoje na istom
mestu, osetili smo laku griu savesti. Izgubili smo neto to su oni sauvali.
Prekinuli smo neku nit. Ali smo bili umorni; taman veo spustio se na naa
stremljenja, bez obzira da li je to bilo dobro ili ravo, bez obzira da li smo
uspeli ili promaili; svetlosti su tonule kada smo se za trenutak zaustavili na
terasi to dominira rekom. Putnici su se ba iskrcavali iz parobroda; iz daleka su
dopirali veseli povici, razlegala se pesma, rekao bih da su ljudi mahali eirima
i u horu pevali neto nalik na pesmu oprotaja. Odjek tog hora dopirao je preko
talasa i osetio sam kako se u meni prenuo onaj stari impuls koji mi je itavog
ivota davao podstreka, da se predam buci ljudskih glasova, da s njima
zapevam istu pesmu; da se ljuljam na hunom talasu skoro bezumnog veselja,
na talasu oseanja, trijumfa, elja. Ali ne i tada. Nikako ne! Nisam bio u stanju
da se priberem; nisam mogao da razaberem ko sam; nisam mogao da se
uzdrim, a da ne bacim u vodu sve ono to je maloas u meni probudilo
revnost, potrebu za zabavljanjem, ljubomoru, budnost i hiljadama drugih stvari.
Nisam bio u stanju da se povratim od onog beskonanog bacanja, rasipanja,
prolivanja, uprkos svojoj volji, i tako sam beumno stremio pod one lukove
mosta, do nekog buketa drvea ili ostrvca, tamo gde morske ptice sede na
kolcu, preko uzburkane vode, da bih se sjedinio sa talasima morskim - nisam
mogao da se povratim od tog rasipanja. Zato smo se i rastali.
Da nije to oticanje mog bia pomeanog sa Suzanom, Dini, Nevilom,
Rodom, Lujem bilo neka vrsta smrti? Neki nov sklop elemenata? Nagovetaj

neega to e tek doi? Nekako sam dovrio zabeleku i zatvorio knjigu, jer
sam oduvek nesistematski studirao. Nikada se ne presliavam u predvieno
vreme. Kasnije, dok sam se jednom etao ulicom Flit u vreme najveeg
prometa, setio sam se tog trenutka; i produio sam ga. Zar moram itavog svog
ivota, rekao sam, da udaram kaikom o sto? Zar se neu, kao i ostali,
pomiriti sa sudbinom? Autobusi su zakrivali jedni drugima put; pristizali su
jedan za drugim i zaustavljali se uz tresak, kao kad se karika doda kariki na
kamenom lancu. Ljudi su prolazili.
Ogromne mase ljudi sa aktn-tanama, provlaei se neverovatnom
spretnou levo-desno, proticale su kao nabujala reka. Proticale su huno kao
voz kroz tunel. Kada sam uoio zgodnu priliku, preao sam ulicu; zagnjurio
sam se u jedan mraan pasa i uao u radnju u kojoj se obino iam. Zavalio
sam glavu unazad, a zatim su me zavili u arav. Prema meni su se nalazila
ogledala u kojima sam mogao da vidim svoje prikovano telo i ljude kako
prolaze; zastanu, zagledaju se, pa nastave ravnoduni. Zatim je berberin stao da
razmahuje makazama. Osetio sam se nemoan da zaustavim kruenja hladnoga
elika. Eto tako nas iaju zasipajui nas pramenjem kose, rekao sam; i tako
leimo jedno pored drugog na vlanoj livadi, na suvom granju i rascvetanom
granju. Vie ne moramo da izlaemo svoja tela vetru i snegu na ogoljenim
ivim ogradama; vie ne moramo da se drimo uspravno kada brie vihor, da
visoko nosimo svoj teret; niti da u bleda popodneva zastanemo utei kada se
ptica vrsto uhvati za granu i list pobeli od vlage. Poseeni smo, pali smo.
Postali smo d one bezoseajne vasione koja spava dok mi iroko otvaramo
oi u svet; i koja gori crveno dok mi spavamo. Odrekli smo se mesta koje nam
pripada i sada leimo oprueni, istroeni i kako brzo zaboravljeni! U tom
trenutku zapazio sam izvestan izraz u uglu berberinovog oka, izgledalo je kao
da ga je neto zainteresovalo na ulici.
ta je to zainteresovalo berberina? ta je to berberin video na ulici?
Preko ovakvih pitanja ja se vraam u ivot. (Jer se nikako ne bi moglo rei da

sam mistik; uvek me neto povue za rukav - ljubopitstvo, zavist, divljenje,

interesovanje za berbere i sline stvari vrate me na povrinu.) Dok je on etkao
dlaice sa mog kaputa upinjao sam se da mu utvrdim identitet; a zatim sam
maui tapom krenuo prema Strandu. I etajui se evocirao sam uspomenu na
Rodu, zamislio sam prema sebi lik te ene veito ustreptale, oiju veito punih
straha, ene to veito traga za nekim stubom u pustinji; i u potrazi za njim je i
otila; izvrila je samoubistvo. Stani, rekao sam joj i u mati je uhvatio ispod
ruke (jer tako se obino postupa sa prijateljem). Priekaj da prou ovi
autobusi. Nimalo ne pazi kad prelazi ulicu. Svi ovi ljudi su tvoja braa.
Trudei se da ubedim nju ubeivao sam sebe samoga. Jer mi ne ivimo jednim
ivotom; niti sam ja uvek siguran da li sam mukarac ili ena, Bernard ili Nevil,
Luj, Suzana, Dini ili Roda... tako su udni nai dodiri sa drugim ljudima.
Razmahujui tapom, tek oian, dok su me potkresane dlaice golicale
po potiljku, proao sam pored svih onih ulinih prodavaa to na
posluavnicima nude igrake za peni uvezene iz Nemake, tamo na ulici pored
katedrale Svetoga Pavla - pored stare katedrale, one kvoke na pologu, rairenih
krila ispod ijeg okrilja jure autobusi i teku potoci ljudi i ena u vreme najveeg
prometa. Zamiljao sam Luja kako se penje uz ove stepenice u besprekornom
odelu sa tapom u ruci i kako se kree nekako uglasto i skakutavo. Jo uvek
uvajui svoj austrijski akcenat Moj otac, bankar u Brizbejnu doao bi ovamo
sa veim potovanjem za ove stare ceremonije nego to je to sa mnom sluaj,
razmiljao sam, sa mnom koji ve hiljadu godina sluam jedne te iste
uspavanke. Kad god uem u ovaj hram taknu me od poljubaca izlizane kamene
rue; uglaani mesing; sve ono lelujanje i penjanje, dok glas nekog deaka iz
hora cvili gore u kubetu kao gugutanje izgubljenog i zalutalog goluba. Taknu
me zavaljen poloaj i smiren izraz kamenih statua - mrtvih ratnika to poivaju
pod starim zastavama. Tada stanem da se rugam rascvetanosti i apsurdnosti
nekog kitnjastog groba; i trubama i pobedama i grbovima i ubeenosti tih ljudi
u uskrsnue i u veiti ivot, to su tako glasovito ponavljali. Moj ispitivaki

pogled to luta uhvati tada neko dete prebledelo od strahopotovanja, vojnika

invalida to vue noge, ili pogruene i umorne prodavaice ije upale i uske
grudi raspinje sam bog zna kakva borba; zato su posle izlaska sa posla svratile
ovamo da potrae utehu. I tako lutam, posmatram i postavljam sebi pitanja i
ponekad pokuam da se kriomice na krilu neije molitve vinem do kubeta, pa
dalje, pa vie gde god i ona krene. Da zatim kao onaj izgubljeni i ucveljeni
golub osetim da sam promaio, da lebdim, da padam, da se sputam na neki
neobian oluk, na okrznut nos neke statue, ili na neki apsurdni nadgrobni
spomenik, pa pun ironije i uenja opet da stanem da posmatram turiste kako s
bedekerima u rukama prolaze vukui noge, dok se deakov glas izvija u kubetu,
a orgulje s vremena na vreme zabruje trijumfalno kao urlik slona. I kako e nas
Luj, upitao sam tada, sve staviti pod jedan krov? Kako e nas obuzdati, ujediniti
svojim crvenim mastilom i vrlo tankim perom? Glas je cvileo i gubio se u
kubetu.
I tako sam opet krenuo na ulicu i razmahivao tapom; zagledao ta sve
ima na draima od ice u izlozima prodavaa novina, zagledao u korpe sa
voem koje se gaji u kolonijama i mrmljao Pilipetao je sedeo na Pilipetlovom
brdu, ili ene tkaju, a psi laju, ili Veliko doba nanovo poinje, ili Bei, bei
smrti - meao besmislicu i poeziju; plovio niz struju. Uvek se nae neto to jo
treba uraditi. Posle ponedeljka dolazi utorak; posle njega sreda. Svaki dan
napravi jedan isti talasi. Na stablu bia obrazuju se godovi kao i na drvetu.
Kao i sa drveta i sa njega opada lie.
Jer jednog sam se dana nagnuo preko kapije to vodi u polje i ritam se
prekinuo u meni; umukle su deje pesmice, sve detinjarije, besmislice i poezija.
U mojoj se svesti raistio jedan prostor. Mogao sam da vidim kroz gusto lie
navike. Naslonivi se na kapiju zaalio sam to u ivotu ima toliko kra i loma,
toliko nesavrenstava i toliko rastanaka, jer ovek nije u stanju da ode na drugi
kraj Londona da bi se video sa prijateljem; toliko se ispreuju sitne obaveze;
niti moe da sedne u brod i otplovi u Indiju da vidi golog uroenika kako

harpunom lovi ribu u plavoj vodi. Rekao sam ve, moj je ivot bio nesavren
kao nedovrena reenica. Bilo mi je nemogue, meni koji primim cigaretu od
svakog bednika u vozu, da sauvam koherentnost - onaj smisao za smenjivanje
generacija, za ene to nose amfore do Nila, za slavuja to peva uprkos
osvajanjima i migracijama. Suvie je veliki bio taj poduhvat, rekao sam i kako
onda mogu da i dalje, bez prestanka diem nogu do sledeeg stepenika?
Obraao sam se tako samom sebi kao to razgovaramo sa saputnikom sa kojim
smo krenuli na Severni pol.
Obraao sam se onom ja koje je sa mnom doivelo mnoge strahotne
dogaaje; onom vernom saputniku koji sedi pored vatre i poto su svi otili u
postelju, i araem dara po pepelu; onom saputniku koji se tako tajanstveno i u
naglim potezima bivanja izgradio, u nekoj bukovoj umi, ili dok sedim na klupi
pod nekom vrbom, ili naslonjen na ogradu u Hempton Kortu; saputniku koji je
umeo da se pribere u trenucima nude i kaikom udari o sto govorei, Ne
pristajem.
Ali to moje ja tada kada sam se nagao na onu kapiju da pogledam dole
niz polje preko koga su se kotrljali talasi mnogih boja nije se odazivalo. Nije mi
se protivilo. Nije pokualo da sklopi ni jednu jedinu reenicu. Nije skupilo aku
u pesnicu. ekao sam. Sluao sam. Vladao je tajac, potpun tajac. Zatim sam
uzviknuo iznenada obuzet oseanjem krajnje naputenosti: Vie niega nema.
Nijedno peraje ne lomi ovu pustinju neizmernog mora. ivot me je unitio. Ne
razlegne se eho kad progovorim, ne oboje se razliito moje rei. Ovo je
istinskija smrt od smrti prijatelja, od smrti mladosti. Ja sam samo telo u
berbernici zamotano u beli arav koje zauzima onoliko mesta kolika mu je
zapremina.
Poda mnom je uzmicao prizor. Podseao je na pomraenje kada sunce
nestane i napusti zemlju u punom cvetanju letnje bujnosti, svelu, krhku,
varljivu. I ugledao sam na vijugavom putu u praini kako igraju okretne igre
grupe ljudi koje smo sami sainjavali, kako se susreu, kako veeravaju

zajedno, kako se nalaze u ovom ili onom salonu. I video sam sebe samog u
svojim neumornim poslovanjima - kako jurim od jednog do drugog, kako
donosim i odnosim, kako putujem i vraam se, kako prilazim sad ovoj, sad onoj
grupi ljudi; negde me doekaju sa poljupcem, a negde me odgurnu; veito me
na sve to mamuza neki neobian cilj, veito mi nos zaboden u zemlju kao psu
na tragu; povremeno zatresem glavom, povremeno kriknem u udu, od
oajanja, da opet nastavim sa njukanjem po tragu. Kakve triarije... kakva
zbrka; as se neko rodi, as neko umre; smenjuju se sonost i slast, napor i bol,
dok ja veito jurim bez cilja. Odjednom svemu tome dolazi kraj. Izgubio sam
apetit da se kljukam takvim triarijama; nestale su aoke kojima sam trovao
ljude; istupili mi se otri zubi, prestao sam da stiskam pesnice i da elim da
opipam neku kruku ili grozd i osetim toplotu sunca to se sliva niz zid
vonjaka.
ume su iezle; zemlja je postala pustinja senki. Nikakav zvuk nije
naruavao tiinu zimskoga pejzaa. Nijedan petao nije zakukurekao niti se igde
dim zalelujao; nijedan se voz nije kretao. Ja sam ovek koji je izgubio sebe,
rekao sam. Samo teka telesina naslonjena na kapiju. Mrtav ovek. Ravnoduno
oajan, bez trunke iluzija posmatrao sam igru praine; svoj ivot, ivot svojih
prijatelja, i one nestvarne prisutnosti: ljude sa metlama, ene za pisaim
stolovima, vrbu pored reke - oblake i utvare, takoe od praine satkane, od
praine koja se menjala, kao kad oblaci stanu da se rasplinjavaju i pribiraju,
boje zlatno ili crveno, da gube svoje perjanice i kao ogromni talasi kreu ovim
ili onim pravcem, promenljivi i uzaludni. A ja sam sa belenicom pod pazuhom
kovao fraze i beleio samo gole promene; i sam senka, priljeno sam beleio
sve o senkama. I pitao sam se, kako da nastavim sada bez sebe, bez sopstvene
teine i vizija u jednom svetu bez teine i iluzija?
Sama teina moga oaja raskrilila je kapiju na koju sam se naslanjao i
gurnula me, mene ve starca, otealog oveka sa sedinama u kosi u bezbojno
polje, u prazno polje. Nikada vie da ne ujem eho, nikada vie da ne vidim

utvare, niti da se usprotivim kome, ve veito da koraam bez okrilja senke, ne

ostavljajui ni traga na mrtvoj zemlji. Da je bar bilo ovaca koje preivaju
koraajui nogu pred nogu, ili neke ptice, ili oveka koji zariva aov u zemlju,
da je bilo trnjaka za koji bih se zakaio, ili mokrog jarka punog nakvaenog
lia u koji bih pao... ali ne, ta je tuna staza vodila preko ravnice u jo zimskije
i blee predele nezanimljivog i sve istog pogleda na pejza.
Kako se uopte vraa svetlost svetu posle pomraenja sunca? udesno.
Krhko. U vidu prozranih traka. Nadnese se kao stakleni kavez. Bude obru
koji se slomi i od najmanjeg udara. Na jednom mestu ikne varnica. Sledeeg se
ve trenutka prostre senka. A zatim izbije para kao da je sama zemlja stala da
die, kao da je udahnula jedanput, dvaput, prvi put od postojanja. A zatim preko
tog sumornog predela zakorai neko sa zelenim fenjerom. Potom se izvije i
nestane neka bela sablast. ume zabreku od plavetnila, od zelenila, a polja
postepeno stanu da se napajaju crvenom, zlatnom i mrkom bojom. Odjednom
reka uhvati plavu svetlost. Zemlja stane da upija boju kao suner koji lagano
pije vodu. Oteava, zaokrugljuje se; stane da visi kao obeena; uspostavi
ravnoteu, pa se njie pod naim nogama.
I tako mi se opet vratio pejza; i tako sam ugledao polja kako se poda
mnom valjaju u talasima boje, samo sada sa jednom razlikom: video sam, ali
nisam bio vien. Koraao sam bez okrilja senke; stizao sam bez glasnika da
najavi moj dolazak. Sa mojih je ramena skliznuo stari plat, nestao stari odziv i
moja zgrena aka nije vie odbijala zvuke. Mrav kao sablast, ne ostavljajui
ni traga na putu koji sam gazio, nita drugo do posmatra, kretao sam se sam
kroz jedan novi svet u koji jo noga nije kroila; skutovima sam brisao novo
cvee, nisam umeo da govorim, ve sam samo tepao jednoslone rei; bez
okrilja reenica - i to ja koji sam ih tolike skovao; bez druga ja koji sam veito
iao sa svojim sapatnicima; usamljen ja koji sam uvek imao nekog s kim bih
posedeo pored ognjita bez vatre, ili posmatrao zlatnu viseu kariku na
ormanu.

Ali kako se moe opisati svet kroz oi oveka koji je izgubio sebe?
Nedostaju rei za to. Plavo, crveno - ak i ti pojmovi odvraaju panju, ak i
oni skrivaju smisao svojom gustinom, umesto da propuste svetlost. Kako je
mogue opisati, ili ponovo progovoriti o bilo emu artikulisanim reima? - sem
da on bledi, da trpi postepeni preobraaj, da postaje, ak i posle jedne kratke
etnje, banalan - kao i sam ovaj prizor. Slepilo se vraa dok se ovek kree i za
njega nema razlike meu liem. A kad ovek pogleda, ljupkost se vrati
praena utvarama reenica. On poinje smireno i duboko da die; dole u dubini
voz se vue preko polja zakovrenih uvojcima dima.
I samo za trenutak seo sam na zelen busen negde visoko iznad nemira
mora i zvukova ume i ugledao sam kuu, vrt i talase kako se lome. Stara je
dadilja prestala da okree stranice na slikovnici i rekla, Znaj. Ovo je cela
istina.
O tome sam razmiljao dok sam se veeras vraao aftsberijevom
avenijom. Mislio sam na tu stranicu iz slikovnice. I kada sam vas sreo na mestu
gde se veaju kaputi, rekao sam sebi, Ne marim s kim u razgovarati. Maloj
paradi ivljenja doao je kraj. Nemam pojma ko je ovaj ovek; niti mi je stalo
to da znam; tek, veeraemo zajedno. I tako sam obesio kaput, kucnuo vas po
ramenu i rekao, Sedite pored mene.
A sada je obed zavren; okrueni smo ljuskama od voa i mrvicama
hleba. Pokuao sam da otkinem ovu evenku i da vam je ponudim; samo ne
znam da li u njoj ima sonosti ili istine. Niti tano znam gde se nalazimo. Koji
to grad ovu traku neba posmatra pod sobom? Da li to sedimo u Parizu, ili u
Londonu, ili na jugu Evrope u nekom gradu ruiasto obojenih kua to lee
pod kiparisima u podnoju visokih planina na kojima se viju orlovi? Ne oseam
se siguran ni u ta u ovom trenutku.
Poinjem da zaboravljam; poinjem da sumnjam u postojanje ovih
stolova, u stvarnost svega to je ovde i sada, poinjem da diskretno kuckam
nadlanicom o ivice oigledno vrstih predmeta i da pitam, Jesi li tvrd? Video

sam mnogo razliitih stvari, skovao sam mnogo razliitih reenica. Predajui se
rutini jela i pia i troei vid na povrinsko posmatranje stvari, izgubio sam onu
tanku i tvrdu ljuturu koja u mladosti obavija duu i sobom zatvara oveka - i
otuda ona svirepost i nemilosrdno kljucanje kljunovima mladih. I zato se pitam,
Ko sam ja? Spominjao sam Bernarda, Nevila, Dini, Suzanu, Rodu i Luja. Da
li sam sav satkan od njih? Da li sam jedan i jasan? Ne znam. Sedeli smo ovde
zajedno. A sada je Persival mrtav i Roda je mrtva; razdeljeni smo, odsutni smo.
Pa ipak ne mogu da pronaem nijednu prepreku koja nas razdvaja. Ne postoji
nikakva podela izmeu mene i njih. Dok sam govorio osetio sam, Ja sam vi.
Otklonili smo i razlike koje su nam se inile toliko znaajne i na identitet koga
smo tako grozniavo gajili. Jeste, jo od trenutka kada je gospoa Konstabl
podigla suner i polivi me toplom vodom obukla me u meso, postao sam
senzitivan i prijemiv. Ovde, na elu, imam trag od udarca Persivalove smrti.
Ovde, na potiljku, lei poljubac koji je Dini dala Luju. Moje se oi pune
Suzaninim suzama. Vidim negde daleko, podrhtava kao zlatan koni, onaj stub
to ga je videla Roda i oseam britki vetar koji je izazvalo njeno telo u letu kada
je skoila.
I tako dok ovde, za ovim stolom nastojim da rukama uobliim istoriju
svog ivota i da je celovitu izloim pred vama, moram da se opomenem
nekadanjih dogaaja koji su potonuli u dubine ove ili one egzistencije i stopili
se sa njom; moram da se setim i snova, svega to me okruava, svojih
saputnika, onih starih napola izraenih sablasti koje ne prestaju da me poseuju
i dan i no; koje se prevru u snu i putaju zbrkane krikove, koje ire svoje
fantomske prste i hvataju me njima ako pokuam da pobegnem... senki ljudi
koje bih mogao biti, neroenih ja. Pored njih postoji i ona ostarela ivotinja,
onaj divljak, onaj rutavko to zavlai prste u klupko svog droba; to dere i
podriguje; to govori iz grla, iz utrobe - evo ga, prisutan je. ui u meni.
Veeras je sladio peenu jarebicu, salatu i krezle. A sada dri u api au finog,
starog brendija. areni se i prede kao maak od ega mi niz kimu prolaze

marci dok srkuem. On zaelo pere ruke pre jela, pa ipak su mu maljave.
Zakopava dugmeta na pantalonama i prslucima ali pod njima su isti organi.
Buni se ako kaem da mora da prieka na ruak. Benavi se bez prestanka i
poluidiotskim gestovima punim pohlepnosti i poude ukazuje na stvari koje
eli. Verujte mi, ponekad imam velike muke da ga savladam. Taj maljavi,
majmunoliki ovek odigrao je svoju ulogu u mom ivotu. Zahvaljujui njemu
sve to je zeleno dobijalo je zeleniji odsev, jer je svakom liu prinosio svoju
baklju crvenog plamena iz koje je sukljao gust i otar dim. Zbog njega je ak i
hladni vrt zablesnuo. Zamahivao je svojom bakljom kroz polumrane sokake u
kojima je izgledalo da devojke umeju iznenada da zablesnu crvenom i opojnom
prozranou. O, i te kako visoko je dizao svoju baklju! Uvlaio me u mnoge
lude igre!
Ali dosta. Veeras se moje telo uzdie sve sprat po sprat kao kakav
prohladni hram iji je pod prekriven tepisima i kroz koji se razleu umovi i
dime oltari; meutim sasvim gore, do moje vedre glave dopiru samo fini vihori
melodije i talasi tamjana, dok izgubljeni golub cvili i zastave podrhtavaju na
grobovima, dok pononi vetar trese drveem napolju iza otvorenih prozora.
Ako pogledam sa ove nadmone visine kako divne izgledaju ak i mrvice
hleba! Kakve skladne spirale stvara oljutena kora kruaka - kako su samo
tanke i arene kao jaje neke morske ptice. ak i viljuke poreane pravo jedna
pored druge izgledaju jasne, logine, egzaktne; a rogovi kifli koje nismo pojeli
uglaani, tvrdi, obloeni utim ploicama. Mogao bih da se divim ak i vlastitoj
aci sa lepezom kostiju isprepletanih tajanstvenim venama i njenom
zauujuem izgledu spretnosti, gipkosti i sposobnosti da se blago skupi ili
namah smrska neto - mogao bih da se divim njenom beskonanom
senzibilitetu.
Bezmerno prijemivo, obuhvatajui sve, podrhtavaju od punoe, pa ipak
jasno i pribrano - tako izgleda moje bie sada poto ga elje ne podstekuju vie
da krene nekud i sve dalje; sada poto ga ljubopitstvo ne boji vie hiljadama

boja. Lei ono negde duboko, bez plime i oseke, bezbedno otkad je on umro,
otkad je umro ovek koga sam zvao Bernard, ovek koji je u depu nosio
belenicu i u nju zapisivao beleke - fraze o mesecu, ili opis neijeg lica,
opaske o tome kako ljudi posmatraju, kako okreu lea i bacaju pikavce; pod L
leptirov prah, pod S perifraze o smrti. Ali voleo bih sada da vidim da se otvore
vrata, ova staklena vrata to se navek okreu na arkama. Nek ue neka ena,
nek ue neki mladi sa brkovima u sveanom odelu i neka sednu pored mene;
da li bi oni imali ta da mi kau? Ne! Sve znam to i oni znaju. A ako se ona
iznenada digne da ode, Draga moja, rekao bih tada, ne izazivate vie elju u
meni da vas pogledom pratim. Udar talasa u padu koji je umeo itavog mog
ivota, koji me je budio da bih ugledao zlatnu kariku na ormanu, ne deluje vie
tako da mi u ruci zadrhti ono to drim.
I zato bih sada, poto sam primio na svoja plea tajanstvo stvari, mogao
da krenem kao kakva uhoda, a da ne napustim ovo mesto, a da se ne maknem iz
ove stolice. Mogao bih da odlutam do dalekih granica pustinje, tamo gde neki
divljak sedi pored logorske vatre. Dan se raa; boanska devojka prinosi elu
vodene dragulje ija su srca od vatre; sunce je upravilo zrake pravo na pospalu
kuu; talasi su jo dublje izdubili svoje lukove; bacaju se na obalu; crna, rasipa
im se pena; rasprostirui svoju vodu opkoljavaju brod i morsku biljku. Ptice
pevaju u horu; duboki tuneli krivudaju izmeu stabljika cvea; kua se
zabelasala; u njoj se protee spava, malo-pomalo sve se budi. Svetlost plavi
sobu i goni senku za senkom do mesta gde se one, neprodirne nadnose u
naborima. ta to skriva u sebi ova sredina senka? Neto? Nita? Ne bih umeo
da kaem.
O! ali gle vaeg lica. Uhvatio sam vam pogled. Ja koji sam sebe smatrao
ogromnim kao hram, kao katedrala, kao itava vasiona, koji nisam dozvolio da
budem omeen i koji sam bio u stanju da se naem na ivici svake stvari, i ovde
takoe, sada nisam nita drugo do ono to vidite pred sobom - stariji, prilino
oteao ovek, sa sedinama na slepoonicama; jednim laktom nalaktio sam se na

sto (vidim se u ogledalu), a u levoj ruci drim au starog brendija. To je udarac

koji ste mi zadali. Naleteo sam pravo na oglasni stub. Njiem se od vrtoglavice.
Prinosim ruke glavi. Odleteo mi je eir - ispustio sam tap. Od sebe sam
napravio pravu pravcatu budalu i s pravom moe da mi se nasmeje svaki
prolaznik.
Gospode, kako je ivot neizrecivo odvratan! Kako nas gadno vue za
nos, doivimo jedan trenutak slobode, a zatim ovo. Opet smo se nali meu
mrvicama hleba i isflekanim salvetama. Mast se ve ledi na nou. Okruuju nas
nered, runoa i trule. U svoja usta smo trpali tela izginulih ptica. Ovim
masnim mrvicama hleba razmazanim po salvetama i malim leevima treba da
gradimo. Veito poinjemo iz poetka; veito nailazimo na neprijatelja; pogledi
nam se ukrtaju sa pogledima drugih; tui se prsti prepliu sa naim; od nas se
oekuje napor. Pozovite konobara. Platite raun. Moramo se odvojiti od ovih
stolica. Moramo pronai svoje kapute. Moramo krenuti. Moramo, moramo,
moramo... ogavna re. Jo jednom, ja koji sam se smatrao nepodlonim, koji
sam govorio, Najzad sam se otresao svega, nalazim da me je talas prevrnuo
glavake, da je porasturao moje vlasnitvo, i ostavio me da skupim, da saberem,
da zgomilam, da pozovem na okup svoje snage, da se dignem i suoim sa
neprijateljem.
udno je da mi koji smo u stanju toliko da patimo, nanosimo toliko
patnji drugima. udno je da lice jedne osobe koju jedva znam, sem to mi se
ini da smo se sreli u hodniku nekog broda koji je plovio za Afriku - to lice
samo jedan kroki oiju, obraza, i nozdrva - udno da je to lice imalo snage za
ovakvu uvredu. Vi posmatrate, jedete, smeite se, dosadno vam je, uivate,
zabrinuti ste - to je sve to znam o vama. Pa ipak ova senka koja sedi pored
mene ve sat-dva, ova maska iz koje vire dva oka, ima snage da me odgurne
unazad, da me prikuje tamo meu ona druga lica, da me zatvori u pregrejanu
sobu; da me kao nonog leptira besomuno goni od svee do svee.
Ali ekajte. Dok oni tamo iza paravana sabiraju raun, priekajte jedan

trenutak. Poto sam vas izgrdio zbog udarca od koga sam se zateturao meu
ljuskama, mrvicama i bajatim otpatcima mesa, hou u nekoliko kratkih rei da
podvuem da sam takoe pod uticajem vaeg pogleda, koji je imao za mene
snagu prinude, poeo da zapaam ovo, ono i neto tree. Otkucava sat; ona se
ena useknjuje, dolazi konobar - postepeno se moja oseanja prikupljaju,
slivaju u jedno, nastaje izvesno ubrzavanje, sjedinjavanje. ujete li: razlegao se
pisak pitaljke, tokovi se okreu, kripe arke na vratima. Vraa mi se oseanje
kompleksnosti, stvarnosti i borbenosti, na emu imam da zahvalim. I sa pomalo
saaljenja, pomalo zavisti i pomnogo dobre volje, stiskam vau ruku i elim
vam laku no.
Neka je hvala nebesima koja su nam podarila samou. Ostao sam sam.
Otiao je ovaj skoro nepoznati ovek da uhvati neki voz, da pronae neki taksi,
da ode na neko mesto, ili kod neke osobe koju ne poznajem. Nestalo je lice koje
me je posmatralo. Spao je pritisak. Preda mnom se nalaze prazne oljice od
kafe. I stolice su tu, ali niko ne sedi na njima. I prazni stolovi su tu, mada
veeras niko vie nee doi da veera za njima.
A sada da zapevam svoju pesmu slave. Neka je hvala nebesima to su
nam podarila samou. Sad hou da budem sam. Hou da zderem i odbacim ovaj
veo bia, ovaj oblak ! to ga menja i najmanji daak i danju i nou, po itav dan
i po itavu no. Menjao sam se i dok sam sedeo za ovim i stolom. Posmatrao
sam nebesa kako se menjaju. Video sam kako oblaci pokrivaju zvezde, da zatim
otkrivaju zvezde, pa opet pokriju zvezde. Sada ih posmatram, a oni se ne
menjaju vie. Neka je hvala nebesima to su nam podarila samou koja je
otklonila pritisak oka, izazivanje tela i svu potrebu za laima i fraziranjem.
Moja belenica nabijena reenicama pala je na pod. Lei pod stolom da
je pomete istaica kada umorna stigne u zoru da skupi otpatke hartija, stare
tramvajske karte, i tu i tamo po koju ceduljicu zguvanu u loptu i baenu da sa
ubretom bude poiena. Koju sam ono bee reenicu skovao o mesecu? A
koju o ljubavi? Kakvim imenom treba da nazovemo smrt? Ne znam. Potreban

mi je mazni jezik kakvim govore ljubavnici, jednoslone rei koje izgovaraju

deca kad uu u sobu i zateknu majku gde ije, da uz put pokupe krajiak svetle
vune, neko perce, ili krpicu pamune materije. Potreban mi je nekakav urlik,
nekakav krik. Kada oluja pree preko movari briui preko mene dok
neopaen leim u jarku, nisu mi potrebne nikakve rei. Nita ureeno do pod
konac. Nita to e se doekati na podu na sve etiri noge. Nita od onih
rezonanci i ljupkih odjeka koji se kidaju i bruje nam u nedrima od nerva do
nerva, slivajui se u divlju muziku, u lane fraze. Zauvek sam raskrstio s
frazama.
Koliko mi tiina bolje prija; oljica za kafu, sto. Koliko mi je prijatnije
da sedim sam kao kakva usamljena morska ptica to iri krila stojei na kolcu.
O kada bih veito sedeo ovde okruen golim stvarima, ovom oljicom za kafu,
ovim noem, ovom viljukom, meu stvarima koje su stvari, a da sam ja ja.
Nemojte mi prii i uznemiravati me aluzijama da je vreme da se zatvori kafana
i ode kui. Rado bih dao sav svoj novac kada biste me ostavili na miru da sedim
tu dugo i dugo, utke i sam.
Ali evo, pojavljuje se i mrti glavni konobar, dovrio je svoju veeru,
izvadio je iz depa maramu, pa se ceremonijalno priprema da ode. Oni moraju
otii; moraju da zatvore kapke, moraju da sklope stolnjake i da mokrim
partviem preu preko poda ispod stolova.
Pa neka vas avo nosi. Ma koliko pretuen i pogoen svim ovim,
moram da se odlepim od stolice i da pronaem onaj odreeni kaput koji meni
pripada; moram da zavuem ruke u rukave; moram da se utoplim zbog nonog
vazduha i da odem. Ja, ja, ja, ovako umoran, ovako iscrpen, i skoro doveden do
ivice snage, zato to sam prekomerno eao nos o povrine stvari, ak i ja,
stariji ovek ve prilino oteao koji ne podnosi napore, moram da se uklonim i
da hvatam poslednji voz.
Opet mi je pred oima ona poznata ulica. Oreol civilizacije se ugasio.
Nebo je tamno kao uglaana kitova kost. Pa ipak se neto belasa tamo na nebu,

ne znam da li je to svetlost sijalice ili zore. Vlada neki nemir - vrapci su

zacvrkutali negde na platanima. Predosea se roenje dana. Neu ovo da
nazovem zorom. ta znai zora u gradu za starijeg oveka koji stoji na ulici i
nekako oamueno posmatra nebo? Zora je neka vrsta beljenja nebesa; neka
vrsta obnove. Jo jedan dan; jo jedan petak; jo jedan dvadeseti mart, januar ili
septembar. Jo jedno opte buenje. Zvezde se povlae i trnu. Pruge se
produbljuju izmeu talasa. Veo izmaglice se zgunjava nad poljima. Rue se
boje crveno, ak i ona bleda to se naginje pored prozora spavae sobe. Jedna je
ptica zacvrkutala. Seljaci pale jutarnje svee. Jeste, to je ona veita obnova, ono
beskrajno dizanje i padanje, padanje i opet dizanje.
I u meni se podigao talas. Nabujao je; u luk je savio lea. Jo jednom
sam svestan jedne nove elje, neto se die u meni nalik na gordoga konja koga
jaha mamuza, a zatim zauzdava. Kakvog to neprijatelja primeujemo da nam
dolazi u susret, obraam se tebi to sam te uzjahao, dok stojimo i udaramo
kopitom o ovaj komad plonika? Zove se smrt. Smrt je taj neprijatelj. Protiv
smrti to jaem uperena koplja, dok mi se kosa lepra na vetru kao u nekog
mladia, kao u Persivala kada je galopirao u Indiji. Zario sam mamuze u svog
konja. Protiv tebe u se baciti nepobeen i nepopustljiv, o Smrti!

Talasi su se na obali lomili.