УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ПАЛЕ

ОДСЈЕК ЗА ФИЛОЗОФИЈУ

ПЛАТОН И АРИСТОТЕЛ: ДВИЈЕ ПРИЧЕ ИЗ ЕСТЕТИКЕ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА ЕСТЕТИКА I

Студент Ментор

Бранка Ковачевић проф. др Данијела Милинковић

Пале, јануар, 2022. године

УВОД

Естетика је још један доказ да се у филозофији непрестано морамо освртати на

Платона и Аристотела, и да их не можемо посматрати само као дио историје филозофије,
него и као актуелне мислиоце. С обзиром на то да наступају са својих филозофских
становишта, неминовно је да се сусрећу кроз опонирање и отклон. Платон и у естетици
наступа идеалистички, настојећи да умјетност приведе савршеном свијету идеја. Врло је
ригорозан према свему што није узвишено. Из Државе је избацио све што може нарушити
правду, поредак и душевни мир. Сам је изразито поетичан. Аристотел, с друге стране,
сецира умјетност као и политику, етику, биологију. Више га занима научни приступ,
теоријска основа постојећег, него жеља да све што постоји прилагоди идеалном. У
Поетици разматра који је најбољи пут до добре трагедије, побољшава је и установљује
постулат три јединства. Обојица су дали немјерљив допринос европској естетској мисли
уводећи одређене стандарде у умјетност.
1. ПЈЕСНИЦИ И ФИЛОЗОФИ

Када говоримо о почецима естетике, не можемо заобићи старогрчке филозофе и

пјеснике. Естетика се родила у њиховој борби за монопол над истином и мудрошћу.
Говоримо о 6, 5. и 4. вијеку прије нове ере. Пјесничка митотворност, као старија,
супротстављала се покушајима филозофа да открију истинити свијет, али и мит у себи
носи истину и филозофи га користе за објашњавање неких друштвених појава. Митски
сижеи се стварају из односа божанских бића међу собом и односа богова и људи, и
симболички указују на појаву психологије и психолошке структуре личности. Тако
Платон кроз мит о Прометеју алудира на долазак, увођење културе, односно нагон или
жељу човјека да се изрази на начин који није само дјелање за опстанак. Пјесничка потреба
да пророкују, да свједоче истину кроз стихове, задржала се и касније кроз историју, а
Ниче је један од примјера како се у самом филозофу водила борба између пјесника и
фолозофа.

Естетику, чије име у то вријеме не постоји, назиремо изучавањем филозофије старе

Грчке и то кроз космологију, психологију и теорију техне, а „унутар тих ширих подручја,
ужа рана естетика развила је метафизику лепоте, доктрину о одзиву душе на лепе појаве, и
теорију процеса стварања лепих ствари“ (Гилберт/Кун 1969 : 10). Њеним творцем сматра
се Платон. У компарацији етике и естетике, која се догађа од зачетака обје науке, истиче
се да је етика ствар спознаје, ума или интелекта, а естетика је незамислива без чула којима
прима спољње подражаје и којима учествују у оцјењивању на релацији лијепо-ружно,
прихватљиво-неприхватљиво, добро-лоше. У првим вијековима теоријског формирања
обје науке или, можда је боље рећи, освјешћивања шта је то лијепо, добро и корисно по
себи, основна мисао је била да је етично једнако естетично, и обрнуто.

2. ПЛАТОН И АРИСТОТЕЛ – ДОСЉЕДНОСТ ЕСТЕТИКЕ ФИЛОЗОФИЈИ

Платон и Аристотел, сваки са свог филозофског становишта, сматрали су да је

„умјетничко дјело „опонашање“ (μίμησıς) или идеје или неке ствари у природи“ (Хрватска
енциклопедија 1999 : Естетика). За Платона је идеја трансцедентна бићу, док је за
Аристотела иманентна бићу. Ту је основни хорисмос између двојице филозофа. У
Платоновој хијерархији, умјетничко дјело је на трећем мјесту, иза идеја и идејних
репродукција у нашем свијету. Оно је слика слике, а умјетници не заслужују ни онај
статус који имају произвођачи техне, јер су најдаље од истине оличене у идејама. За
Аристотела, којем је биће неодвојиво од материје и не постоји независно од ње,
умјетничко дјело постоји, вјероватно, као специфична разлика, као датост коју треба
анализовати.

Разумљив је „сукоб“ Платона и Аристотела око естетике зато што им се разликује

полазна основа у филозофији. За Платона је свијет идеја онај који је прави, стваран,
непромјењив и непролазан. Све што постоји мора тежити повратку идеји. Аристотел је
реалнији, у нашем смислу те ријечи, он не одбацује свијет чула него га пажљиво
ослушкује у непролазном. Ипак, обојица се слажу око онога што је касније названо
грчким идеалом љепоте, а који подразумијева склад, ред и размјеру у умјетничком дјелу,
као и миметичку природу умјетности и њену педагошку улогу. Више од њиховог поимања
разликује их приступ проблему умјетности. Платон промишља о лијепом које је вертикала
са добром, истином, идејом (Држава), а у равни људских ствари то је љубав, мушка
љепота и (еротско) пријатељство учитеља и ученика у филозофији (Гозба), док Аристотел
чињенично и систематски даје историјски преглед са својим рефлексијама и успоставља
филозофију умјетности као науку (Поетика или О пјесничкој умјетности).

Платон је имплицинтан до те мјере да се може изводити у позоришту, Аристотел је

експлицитан јер се његово дјело тиче дефиниција и теоријских појмова, научног приступа.
Разликују се као дијалог и дидаскалија. Платон је поетичан, па је чудно „што је он, сам
изврстан уметник, уметност схватао само као голо подражавање, и што, у Држави, из своје
узорне државе изубацује еп, трагедију, комедију, и уопште, све миметичко песништво
због његове тобожње моралне штетности, и прихватљивост песништва ограничава на
химне боговима и на песме у похвалу храбрих људи (Ђурић 1951 : 603). Проблем је у
тродјелној подјели душе у којој су ум (мудрост) и срце (храброст) угрожени дјеловањем
умјетности, а млади васпитаници не могу имати никакве користи од негативно приказаних
богова и хероја. Дихотомија лијепо-ружно постоји у животу, али у миметичкој умјетности
не смије бити заступљена јер је опасна за поредак душе (и државе) „да се не би из
подражавања развило изједначавање (Ђурић 1951 : 605).
 Платон је свјестан огромног утицаја пјесништва, његове васпитачке улоге и зато из
своје идеалне државе прогони пјеснике који, по његовом мишљењу, не знају шта раде јер
не свједоче истину ни о боговима ни о људским стварима. У Платоновој идеалној држави
мјеста има само за истину и умјетност која јој подражава, која оплемењује душу и
подстиче на храброст, одважност, мир и склад. Пјесници, у свом лирском заносу, маштају
антропоморфне богове и дају лош примјер људима, а музичари изазивају потресе у
душама младих. Ни Хомер, нити остали, ништа не знају о боговима, ратовању, коњима и
оружју јер се тиме не баве. За Платона је то недопустиво, осим ако није инспирисано
божанским надахнућем, односно утицајем Муза, и једино ту оправдава пјесника који
крши принцип противрјечности што је за једног филозофа светогрђе. Можемо рећи да
Платону позиција филозофа као божанства знања и истине не дозвољава да било кога
другог види у улози педагога. Сви остали су само шрафови који морају функционисати у
сложеном механизму идеалне државе и вршити правду, што значи радити свој посао и не
мијешати се у туђи. Зато пјесник не може знати ништа о ратовању или било чему другом,
јер „кад би песници знали праву истину ствари, они би се занимали делима а не
подражавањем (Ђурић 1951 : 606).

За Аристотела је неопходно дјеловати на ствари да би се пројавила њихова естетска

природа, оне саме нису у могућности да стреме самоостварењу, него им је потребан утицај
умјетника. Тако из небића настаје биће. У дјелу Поетика или О пјесничкој умјетности
теоријски посматра поезију и њене родове, гдје највећу пажњу посвећује трагедији и
задужује потоње естетичаре сјајном дефиницијом овог књижевног рода. Миметичко у
умјетности има своје коријене у религијском култу, а такво је и поријекло позоришта –
ритуално. Разлика је у томе што се у ритуалу извођач идентификује са божанским, а у
позоришту постоји умјетничка дистанца, глумац игра култ.

Историја свјетске драме и позоришта је прославила Аристотелову дефиницију

трагедије из дјела Поетика, према којој је трагедија„ подражавање озбиљне (достојне)
радње која је у себи завршена и има одређену величину, говором који је отмен и посебан
за сваку врсту у појединим партијама, лицима која делају, а не приповедају; а изазивањем
страха и сажаљења врши прочишћавање таквих осећања“. Трагедија је настала из
религијских свечаности посвећених Дионису, богу вина, рађања и радости, и у најранијем
периоду се повезује са пјесмама које су пјевали учесници са маскама сатира. Сатири – као
митолошка бића, пола људи, пола коњи или јарци, изводили су дитирамбе и сатирске
игре. Називани су трагосима, што је грчка ријеч за јарце, а њихове пјесме су оиде. Отуд
назив трагедија, јарчева пјесма. Није свака радња или прича достојна трагедије. Она мора
бити трагична у најузвишенијем смислу који одређује и смисао саме трагедије. Такође,
радња мора бити завршена, а не отворена. Сваки детаљ се усаглашава са цјелином и не
смије, у односу на цјелину, бити нешто спољашње. Тиме је Аристотел, као први
теоретичар драме, дефинисао принципе извођења драме који су заокружени током
ренесансе и познати су као јединство радње, простора и времена. Аристотел ограничава
вријеме радње на догађаје у једном дану и ограничава сцене на једно мјесто или град.
Сама радња мора имати почетак, средину и крај који су временски строго дефинисани, а
говор на сцени мора да буде отмјен и посебан за сваки дио појединачно. Такође,
Аристотел дефинише кључну одредницу драме, а то је да лица на сцени дјелају, а не
приповиједају.

Други важан појам је дијалог. Драма, у строгом смислу почиње онда кад хоровођа
или неко ко представља бога Диониса исприча причу о богу, његовим патњама, смрти и
васкрсењу. Он се обраћа издвојеном глумцу под маском (хипокритесу, сатиру, трагосу) и
тада долази до дијалога. Само преко дијалога доспијева се до могућности драмског појма,
а изван разговора драма не постоји. Појам дијалог значи раздвајање ума, логоса, што води
сазнавању бића. У сукобу (драмосу) долази до емоционалне напетости, зато је дијалог
битан за „прочишћавање“ страха и сажаљења кроз иста осјећања, што дјелује умирујуће
на гледаоца.

Када се водила расправа о томе да ли је Аристотел историчар филозофије,

равноправно с њом могло се поставити питање да ли је Аристотел историчар естетике.
Одговор је потврдан у оба случаја, јер све што Аристотел уобличује, дефинише и
конституише, увијек чини на мисли претходника, без обзира на то да ли је потврђује или
негира.
3. ТРАГЕДИЈА И КОМЕДИЈА-НЕПРАВДА КОЈА ТРАЈЕ И ДАНАС

Платоново дјело је примјер аналогије драме и дијалога, а користио га је да искаже

своје суштинско филозофско мишљење. Тим примјером су се водили Сартр и Ками.
Аристотел је, такође, користио форму дијалога у својим првим радовима, касније је
превладао научник у њему. У Поетици се још бави епом и дикцијом, док комедију
спомиње тек успутно, као и Платон. У естетичкој и етичкој мисли комедија је вриједносно
нижа од трагедије, мада је зачета када и трагедија и пратилац је Дионизијских свечаности.
Изводи се из ријечи комос, што означава гомилу пијаних пратилаца бога Диониса, који су
пјевали комичне пјесме и подсмијавали се онима које су сусретали. Чињеница је да
комедија подражава нека неетична или непопуларна понашања, па њено извођење за
Платона није прихватљиво, али Аристотел убацује елементе комедије у трагедију и
обрнуто. Претпоставља се да је Аристотелово дјело о комедији изгубљено.

Занимљиво је да Аристотел пјеснике ставља испред историчара јер су општији, а

самим тим су ближи Бићу, односно оном сазнатљивом у Бићу. Чак се и ту показује
миметичка природа умјетности јер она подражава прошлост, стварност или могућност
догађаја и типова људи, архетипске слике или парадигме.

Поетика укључује истраживање свих битних проблема везаних за дјело и његову

егзистенцију. Античка поетика се тиче теоријских ставова Платона и Аристотела, и њена
суштина је одговор на питање зашто, односно ради које сврхе. За Аристотела је то зашто
врло битно, јер у свему што је проучавао он је настојао да пронађе четири узрока која
одређују Биће, а међу њима је најважнија сврха. Тако „драмска радња има за функцију да
прикаже „зашто“ људске судбине“ (Гилберт/Кун 1969: 65). Ту бисмо могли пронаћи везу
и са Платоном, мада она није видљива на први поглед. За Платона је битна форма, идеја и
он испуњава Аристотелов формални узрок, али процес који чини дух чистећи се од
материје и прилагођавајући се форми уједно је и његово испуњавање сврхе, тако да, на
један скоро невидљив начин, оно што Платон поставља пред умјетност такође учествује у
финалном узроку.
ЗАКЉУЧАК

Држава и Поетика нису једина дјела у којима се Платон и Аристотел баве

питањима лијепог, али је код Платона разуђеност разматрања већа и уочљивија, док је
Аристотел систематичније организовао своја запажања. Код обојице уочавамо склоност ка
грчком идеалу љепоте и акцентовање миметичке природе и педагошке улоге умјетности,
као и намјеру да естетику потчине филозофији, или, боље рећи, да је изведу из
филозофије. Такође, Аристотел чешће наводи претходнике и не одбацује историју, док
Платон радикално раскида са пјесничком традицијом не налазећи у њој довољно истине и
везу са царством идеја. У том смислу, Платон је пионир новог, а Аристотел настављач
традиције. С друге стране, сударају се Платонови оштри ставови изречени поетично и
Аристотелови либерални изречени језиком научника. Занимљиво је како су и један и
други пронашли оквир да на најбољи начин искажу мишљење о естетици, у сукобу форме
и садржаја, који дјелује прилично складно. Можемо закључити да су неке разлике, које
дјелују непремостиво, понекад чврста веза између ова два филозофа.
1. ЛИТЕРАТУРА

1. Аристотел. (2008). О песничкој уметности. Дерета Београд.

1. Гилберт, К. Е., & Кун, Х. (1969). Историја естетике: ревидирана и проширена. Култура
Београд.

2. Ђурић, М. Н. (1951). Историја хеленске књижевности у времену политичке

самосталности. Народна књига Београд.

3. Хрватска енциклопедија (1999-2009). Лексикографски завод Мирослав Крлежа Загреб.