Емануеле Тезауро

_________________________

Emanuele Tesauro, 1591 – 1675.

Емануеле Тезауро рођен је у племићкој, дворској породици. Отац гроф

Алесандро писао је дидактичку поезију, а брат Лодовико био је пријатељ Ђанбатиста
Марина - бранио га је од његових књижевних непријатеља. Стекао је широко образовање
у језуитским школама, и овладао класичним и модерним језицима. Студирао је
философију и теологију. Од 1616. до 1731. предавао је реторику у Милану и Кремони,
када прелази на двор савојског кнеза где обавља разне дужности: проповедник, васпитач
деце савојског кнеза, организатор позоришних представа, званични историчар. Са
кнежевом свитом је путовао у Француску и Холандију, непосредно по њеном стицању
независности. До 43 године живота био је члан језуитског реда, на сопствени захтев
постаје обичан свештеник. Тиме је стекао слободу објављивања.

Дијапазон његовог интеклектуалног рада није ужи од Грасиановог. Био је

теоретичар уметности, патриотски оријентисан историчар, фолософ-моралиста, драматург
и песник. Писао је на латинском и италијанском. Својим животним делом сматрао је
Аристотелов дурбин (Il Cannocchiale aristotelico,1670.),усавршавао га је четири деценије.
Први рад о барокној теорији објавио је 1655, унео га је прерађеног у коначно, друго
издање 1760. До 1704. дело је имало шест издања, и два превода на латински. Био је
познат и популаран у Европи. Када се крајем XVII века у Италији јавља нова литерарна
школа Аркадија, која је потиснула све што је барокно, Тезауро је био заборављен.
 Насловом дела алудира се на хелиоцентричну револуцију. Доказ да земља кружи око сунца Галилео
Галилеј извео је помоћу дурбина који је сам конструисао. Попут њега и Тезауро изводи револуцију у
теоријској мисли о уметности ослањајући се на Аристотелову Реторику, као Галилеј на свој изум. Отуда и
назив трактата: Аристотелов дурбин (што је кончетистичка метафора). На првој унутрашњој страни налази
се импреса (натпис и слика) коју је осмислио Тезауро. Њено алегорично значење је веома сложено због чега
је тумачење несигурно.

На слици су две даме које персонифицирају, једна музику (у руци држи гудало виоле), а друга
сликарство. Прва дама гледа кроз дурбин који придржава Аристотел сунце са пегама. Око дурбина је трака
на којој је исписано Egregio in corpore. Друга дама слика у анаморфози слова сентенце Omnis in unum.
Испод слике је лема, стих из Хорација: EGREGIO INSPERSOS REPREHENDIT CORPORE NAEVOS.
Смисао натписа је исти: све је повезано, бог, природа, човек, уметност. У привидном хаосу влада од бога
дато јединство. Идеја „помоћу Аристотеловог догледа тражити пеге на сунцу“ према цитираном месту у
поглављу о импреси може се протумачити као истраживање погрешки у ономе што нам изгледа савршено.

Емануеле Тезауро истражује акутецу са полазиштем у појмовима

Аристотелове ентелехије: материјe од које се гради, покретачког узрока, форме (идеје) и
циља.
 Mатерија (cagioni instrumentali) из које Тезауро гради теорију акутеце је
свеукупна стварност у којој постојимо. Расправља о акутеци у свим областима уметничког
изражавања, граничним појавама између уметности и неуметности, природи,
свакодневном животу, обухватајући спектакле, друштвене игре и забаве. За њега је
материја из које се гради акутеца с в е у чему се јавља. Подела на уметност и неуметност,
је подела на оно што садржи акутецу и на оно што је не садржи. Тезауро је уметност
изједначио са акутецом.

Покретачки узрок (Cagioni efficienti) акутеце су Бог, анђели, природа,

животиње, и људи. Мада у настанку акутеце учествују многобројни покретачи, најважнија
је божанска креативност. Ингенио је божанског порекла, па имамо низ: Бог > ингенио >
акутеца. Тезауро је своју теорију акутеце спојио са религијом, односно теологијом. Са
друге стране истицао је значај знања, вежбе, и опонашања узора што је рационални
елеменат у стварању акутеце. Иако је порекло акутеце одредио као божанско, Тезауро је и
човеку оставио извесну самосталност, и могућност, да сопственим радом ствара акутецу.
Људске аргуте имају три покретача: [1] Ингенио,[2] Занос (махнити жар, Furore) и [3]
Вежбу. То су повезани елементи који делују заједно у стварању акутеце. Ингенио је
божанског порекла. Састоји се из два природна талента: проницљивости (perispacia) и
многостраности (versabilita). „Проницљивост продире у веома удаљене и посебне околности
сваког субјекта; као супстанцу, форму, случај, својство, узрок, последицу...“ види и најситније
делове ставари које проматра, прониче у суштину предмета, и проналази дубоко
запретене особине. Тако се добија мрежа јединица које имају почетни, припремни значај.
У другој фази, која је Тезауру важнија, versabilita „брзо упоређује све ове околности између
њих, или са субјектом : њихове везе или поделе и са чудесном вештином ставља једно на место
другог, као жонглер каменчиће. И ово јесте метафора, мајка поезије (...) И онај је више
ингениозан који више зна и може да повеже веома удаљене околности.“ Тезауро даје ингениу
структуру метафоре, коју је схватао знатно шире него што се она схватала пре њега и
после њега: то је свака замена једног појма другим, а то је онда и хипербола ( нпр. уместо
Рим – земаљска кугла), и употреба акронима (слова уместо речи), и привидно, обманљиво
значење (да нам изгледа у почетку једно, а после испадне друго), а не само замена по
сличности.
 Форма (Cagion formale) акутеце састоји се у домишљатој игри са појмовима.
Поступци су разноврсни: замена једног појма другим (метафора, најшире схваћена);
повезивање удаљених, или супротних појмова (Concordia discors); паралогизми; да се
нешто куди похвалом сутротног; узме материја једне врсте а циљ друге; да се примењује
истовремено више наведених поступака (нпр. мерафорична замена се користи у
паралогизму, за грађење алегорије, или се метафорична замена користи за грађење нове
метафоре. Реч је о другостепеним поступцима усложњавања који дају савршену акутецу).
Песничку уобразиљу заменила је оштроумна комбинаторика.
Радом ингениа, акутеце и кончета постиже се привид и дивљење, а не
истина у речима:

Ми знамо да је сваки паралогизам (акутеца) лаж, не због тога

што су то праве лажи, не због намере која је лоша, већ што кроз
шалу имитира истину, али је не каже; и лаж сваку тако приказује,
да се кроз њу, као кроз прозрачни вео, види гола истина. Из тога о
чему говори, одгонеташ, о чему ћути; одгонеташ у магновењу, и у
том магновеном поимању је суштина саме метафоре.

Уметност је лаж у изразу, истина у садржају (у основи је средњовековна

теорија „вела“. Али је за разлику од ње тежиште са истине пренето на израз). Обмана,
притворство, илузија у изразу схватани су као естетски поступак. Према томе истина се
схвата кроз лепоту. Тако се ствара привид стварности, преплет речи испод кога је скривен,
управо запретен морал.

Циљ (causa finale) је деловање, али само оно којим се постиже зачудност
(meraviglia). Захтев у уметности је новина, разноврсност, украшеност, могућности њихове
разнообразности. „Из зачудности се рађа задовољство попут оног које доживљаваш при
изненадним променама сцене и никад виђеним представама.“ Ефекат зачудности који
ствара задовољство садржи и етички моменат, али је он у сенци израза. Елоквенција је
важнија.
Библиографија: Emanuele Tesauro, Il Cannocchiale aristotelico,ossia Idea dell'argуta et ingeniosa
elocуtione che serve a tуtta l'Arte oratoria, lapidaria, et simbolica esaminata co’ Principij del divino
Aristotele,Torino 1670, 0-740 (фототипско издање, Торино 2000.); Мирка Зоговић, Барок:
књижевна теорија и пракса, Београд 2007 (студије: “Књижевно-теоријска мисао барока у Италији
XX века“; „Тезаурова метафора као пример барокног промишљања песничког језика“; „Obscuritas
у барокној и остраненије у поетици руског формализма“.); Исти аутор, „Књижевнотеоријска
мисао барока“, Домети, бр. 122-123, Сомбор 2005. (садржи предговор, биографске белешке и
преводе изабраних делова из поетолошких списа М. Перегриниа, С. Палавичиниа, и Е.Тезаура).

Преглед садржаја
Аристотеловог дурбина
.

О Акутеци и о њеним деловима

Опште разматрање

Поглавље I

[Акутеца је услов доброг уметничког дела. Она се не може научити од писаца,

већ од природе. Али, Аристотел је показао у својој Реторици да оно што ми мислимо да се
може научити само од природе може да се аналзира као вештина и тако научи . И Тезауро
то предузима у своме трактату. Аристотелово дело му је као инструмент, односно дурбин
помоћу кога анализира вештину акутеце.]

„Божанско чедо ингенијума, познатије по изгледу, но по пореклу, било је у

свим временима и код свих људи толико омиљено да су га чак и они који нису знали за
њега, кад би га чули или прочитали, примали с одушевљењем и радошћу као неко ретко
чудо. То је оштроумље [argutezza, акутеца], велика мајка сваког ингениозног кончета,
блистава светлост беседничког и поетичког умећа, животворни дух мртвих страница,
преугодан зачин уљудних разговора, крајњи напор ума и траг божанског у људској души.
Нема тако слатке речи да нам без ове сласти не би изгледала бљутавом и недопадљивом,
ни тако лепог цвета Парнаса, а да није из вртова оштроумља пресађен; нема тако снажног
реторичког ентимема, а да без ових оштроумља, не чини слабим и отупљене оштрице;
нема тако суровог и нељудског света, а да на појаву тих ласкавих сирена своје страшно
лице допадљивим осмехом не разведри; и сами анђели, и природа, и велики Бог, кад зборе
људима своје најскровитије и најважније тајне, изражавају их што језичким, што
симболичким оштроумљима.

Али не само захваљујући моћи те божанске Пејто зборење ингениозних људи

се толико разликује од зборења обичног пука, као што се анђеоско разликује од људског,
већ захваљујући чуду оштроумља немо говори, неживо живи, умрло васкрсава, гробови,
статуе и мрамор од ове заводнице душа стичу глас, дух и покрет, па с ингениозним
људима ингениозно разговарају. У ствари, само је оно мртво што оштроумљем [акутецом]
није оживљено.

Истина је, жељни мој читаоче, да колико је у остварењу оштроумље блиставо

и живо, толико је, као што сам ти рекао, у писаца тамно његово порекло, непозната
суштина, усиљено умеће. Многа древна и нова беседничка, епска, лирска и сценска дела,
многе натписе сам таквим цветовима љупко украшене прочитао, али исти ти који су умели
оштроумно састављати нису знали шта је то оштроумље и били су налик слепом Хомеру,
који је, као што се прича, знао шта је ружичасто, али не и шта је ружа. Чак су се многи
древни ствараоци латили подухвата писања о оштроумљу, али суштински читаво њихово
излагање се отегло у навођењу примера много смешних и шаљивих плодова оштроумља
(што чини само његов мали део), али кореном, што је суштина овог рода, ни главним
изданцима који представљају одговарајуће делове његових врста, нису се бавили. И сам је
Тулије [Цицерон], који, чим зине, оштроумно говори, после много прича најзад закључио
да је природа, а не вештина учитељица оштроумља. И ма колико да је пред нас распростро
сплет оштроумних и ингенипозних изрека, није ни показао ни спознао где су настале, као
да су оштроумља Нил чије су нам обале познате, али не и извор.

С друге стране, велику наду и велику храброст да истражујем извор тог умећа
улио ми је божански Аристотел који је за сваком и најмањом реторичком тајном трагао и
тим тајнама подучио све који га пажљиво слушају. Стога његове Реторике можемо
назвати прејасним дурбином за проучавање свих савршености и несавршености
беседништва. Говорећи, дакле, о читавом реторичком умећу за које су многи држали да се
може научити једино од мајке природе, Аристотел је рекао да ће у томе умећу засигурно
моћи да пронађе вештину онај који у разнородним делима, неким насумице или по навици
добрим, односно лошим, уме да својим ингенијумом проницљиво утврди разлоге зашто су
једна одлична, а друга мањкава, зашто једна изазивају мучнину, а друга аплаузе. С тим
надама, дакле, и вођен једино овим узором, још у младо доба сам се латио испуњавања
овако племените и ингениозне способности да бих додао овај последњи украс
књижевности коју су у нашем веку племенити умови моје домовине успешно уздигле до
толике славе. (...).“ 1

Име акутеце

Сводећи расправу на завршетку поглавља Тезауро настоји дати одређење

акутеце. Полази од тога како је акутеца раније схватна, и потом излаже своје схватање.
Под људским ингенијем, названим акутеца, каже Тезауро, превасходно се
мислило на једноставне ингениозне речи, тј. фигуративне и метафоричне : ингениозне
пропозиције; тј. акутециозне изреке, и фигуре. Најзад, на ингениозне аргументе који су
касније са пуно разлога названи КОНЧЕТИ АРГУТИ. Потом, све орације, песме, натписе,
епитафе, похвале, и епиграме изграђене сличним кончетима; називаћемо Аргути.
Са друге стране, веома је битно, истиче Тезауро, да сва горе поменута имена
која се примењују од аутора за различите видове Језичке Аргутеце : могу бити са истим
успехом и основаношћу примењена и на насликане или извајане објекте : као и акције
значе кончетуозни аргуто : сви се они могу назвати Акције и Фигурални објекти и
Метафоре и Аргути. О томе Тулије [Marko Tulie Ciceron, De Oratore] упознаје нас са две
врсте шала: једне у Речима, и дуге у Акцији. Није случајно Плиније говорећи о Лисиповој
резбарији на штитовима и другим његовим мањим израдама, називао их акутециозним
шалама. Измишљања у том роду смешних гротески и цртежа Лидија Плиније назива:
АКУТЕЦУОЗНЕ СЛИКЕ (Picturae argutias) и СЛАНЕ ШАЛЕ (Facetissimos sales). Најзад,
сваки ингениозни исказ нек се зове акутецом: произнешен устима или цртан, или уклесан
на мермеру зваћемо га ВЕРБАЛНА АКУТЕЦА : а свака ингениозна слика или скулптура
зваће се АКУТЕЦА ОБЈЕКТА. Прво рађа говорну акутецу, друго акутецу у симболима.

1
Прев. Мирка Зоговић, у„Књижевнотеоријска мисао барока“, Домети, бр. 122-123, Сомбор 2005.
[Акутеца, за коју се користи и поетолошка метафора „со“ – по своме пореклу
специфично је римска, а њен први теоретичар био је, сматра се, Марко Тулије Цицерон у
спису О говорнику. Оштроумље разматра у вези са темом смеха и констатује да оно не
може бити објективно објашњена, јер је природни дар који не може да се научи.
Предлаже двочлану поделу оштроумља према облику њиховог јављања: може бити у
ствари (in re), или у речи (in verbo). Квинтилијан у спису Образовање говорника,
продужава и само допуњава Цицеронове ставове новим поетолошким мотивима. У
римској антици акутеца је део учења о орнатусу, то је фигура за украшавање говора.
Насупрот томе у барокној теорији акутеца мења стаус и од украса постаје кључни
поступак у грађењу стилског језичког израза. Друга значајна разлика на којуТезауро
експлицитно указује јесте ширина примене појма акутеце (оштроумља). У овом првом
поглављу до краја у два одељка Тезауро следи Цицеронову двочлану поделу. У другом
поглављу излаже своју трочлану поделу акутеце у разрађеној форми, и на другачијим
основама.]

Потомци језичке и лапидарне акутеце

[Према Цицероновој подели акутеца in verbo]

Даје се преглед свих врста језичке акутеце са примерима у којима се јавља

акутеца. То су: метафора по аналогији ( „Сунце сеје зраке“); палиндроми као Roma amor
( исто значење када се чита из оба правца), алитерација, метафорична одређења
( „Дужнички уговор је лепак за туђ новац“) епитети (нпр. „Четвороугаони човек“),
иронија, апофтегмата, сентенце (наводи се пример из Аристотела о карпофијским
зечевима. То је алузија која указује на то да многи људи сопственим поступцима навлаче
на себе напаст, тако су нпр. карпофијци жалили што на свом острву немају ниједног зеца,
а када су их донели они су се толико брзо размножили да су им уништили сва поља),
алегорија, ћутање (Демостен: „Ја бих, наравно, мога али нећу да говорим ништа
непријатно“.), афоризми, лаконизми ( „Цврчци ће себе услађивати песмом седећи на
земљи“, значи ако Лакријци почну рат сви маслињаци ће бити уништени тако да ће
цврчци певати са земље; или спартанка која је испраћала сина у рат: „Или са штитом, или
на штиту“), басне (нпр. код Езопа: „Петао нашао бисер на ђубришту а више би волео
јечмено зрно“ – пренесено значење је: подли и неосетљиви људи нису способни да оцене
уметничко дело); реторски описи, конструкција периодне реченице је такође оштроумна,
итд. Све оне акутеце које се изговарају су говорне акутеце, и припадају говорништву.

Потомци симболичке акутеце

[Према Цицероновој подели акутеца in re]

Симболичким акутецама називају се нејезичке акутеце, а у њих улази:

архитектура, орнаменти, импресе, емблеми, хијероглифика, али и пантомима, позоришна
сцена, маскерате, фигуре у плесу. На крају поглавља Тезауро каже: „А пре свега
подражавајући метод нашег учитеља, који открива своју Поетику парадом различитих
начина подражавања; поступајући као он, говорићу о материјалним узроцима (cagioni
instrumentali)“.

[Овим се завршаваја уводна, општа разматрања. Основна тема списа је акутеца, а метод тумачења
акутеце заснива се на Аристотеловој ентелехији коју је он из своје Физике применио на уметност у
Поетици. То су материјални узрок (грађа од које се ствара акутеца) – покретач акутеце (то су бог, природа,
човек) – идеја или форма (то је структура, принципи грађења акутеце) – циљ ( деловање на публику). Ова
четири дела неједнаког су обима, и подељена су на одељке и пододељке. Најопширнији део посвећен је
(идеји) форми. Из ове четири перспективе расправља се о свим језичким и нејезичким испољавањима
акутеце. Следи поглавље о материјалном узроку са којим почиње истраживање акутеце.]

Материјални узроци (стр.16)

Акутеце у говору, симболу, и лапидаријама

Поглавље II

Људски интеклект сличан је најчистијем огледалу, увек је исти

самоме себи и увек се мења, изражава у себи то што јесу слике објеката
који се пред њим појављују : и ове [слике] су мисли. Стога пошто
ментални дискурс није ништа друго до поредак у окружењу ових
унутрашњих слика : тако и спољашњи дискурс није нешто друго до
поредак чулних Знакова [Segni], копија менталних слика, као Типови
Архетипа. Али, од спољашњих знакова једни су Говорни [звучни], једни
Неми, а једни Композитни [мешовити], од неме речитости и речите
немости.
 У овом поглављу обрађује се материја, односно средства
којима се гради акутеца.То су : [1.] језичке (вербалне) акутеце, [2.] неме
акутеце и [3.] композитне (сложене) акутеце. Првој групи (acutezze verbali)
припадају гласови и слова, другој (acutezze simbolice e figurative) слике,
скулптуре, монументи, гестови, пантомима, хијероглифика; трећа (acutezze
sensibili) је мешовита, нпр. драма, емблеми или импресе (слике са
натписом), плес, игре, спектакли. У основи Тезауро овде адаптира
Аристотелову (и Платонову) поделу на три типа опонашања: приповедање
о томе шта неко чини (диагезис), директним казивањем актера (мимезис),
и мешовитим начином.

[1. Говорне акутеце гласови, писмо, шифре.]

ГОВОРНА аргута је посредством осећања постигнута слика Архетипа :

посредством ушију даје се наслада слике, чије су боје звуци гласа, и кист који боји је језик
у устима. Отуда произилази двоструко задовољство за оног ко ствара коцепт, и за онога
што слуша. Преко примера из књижевности чије се радња и сцене могу превести у слике и
обрнуто сликати речима показује да су те две врсте знакова у основи слични, као нема
поезија и говореће сликарство. У бароку је била прихваћена теорија ut pictura poesis.

ПИСАНЕ акутеце су слике гласова. Овај начин је много разноврснији а

акутеца плоднија него са звуком гласа. Из ње настају акутециозни натписи, мото на
импресама, скраћени искази, лаконизми, загонетна слова, епиграми, хиерограми,
логогрифи, шифре, све да би се разоткрило на уметнички начин скривено.
Одузимањем или додавањем једног слова ти можеш обичан исказ претворити у
оштроуман. Тако је оратор Хераклид једампут поднео Птоломеју панегирик насловљен на
грчком PОNU ECOMION, тј. похвала трпљењу (толеранцији). Цар је избрисао прво слово
па је испало ONU ENCOMION, тј. Волу трпљење, тиме је хтео да каже, овај вараварин, да
трпљење приличи животињи, а не цару. У тој врсти оштроумља изразио се и један ретор
кога су га питали по чему се могу разликовати прави од неправих пријатеља. Одговорио је
овом духовитошћу: AMORE (осећања)
MORE (нарав)
ORE (речи)
RE (дела)

Прави пријатељ се препознаје по његовим осећањима, нарави, речима и делима.

Понекад оштроумља се не исказују значењем већ изговором слова. Када су
једног париског доктора питали шта мисли о књизи Еразма Ротрердамског, он је
одговорио: „ ER од Авзонија, ER од Пелазга, ER од Хебреја, осим тога нема ништа.“
Тајна је у изговору слова R :
На латинском ER
На грчком RO
На хебрејском RES

Одговор скрива у себи реч ERRORES (грешке). Осим њих у књизи ништа друго
није видео. Следећи начин је употреба ШИФРИ, познат ерудитама. Један оштроумни
шпањолац написао је на корицама књиге једног од оних аутора који пишу само за новац
следећу музикалну фразу: SOL. DO. MI. FA. LA. RE. додавиши испред квинте PAR што
даје фразу: Solodo mi fa parlare (Дај ми новац и говорићу).

[2. Неме акутеце, фигуралне, тј. скулптуре, химере, слике, живо и мртво]

Није мање оштроуман и разноврстан ни неми језик ГЕСТОВА. Њих је

Аристотел [у Етици] назвао спољашњим знаком унутрашње речи (тако он назива писање
слова), а покрете тела назива непосредним одразом кретања душе. Гестове назива
безвучним словима. Очи говоре, осмех, обрве... човеково тело је страница књиге где увек
има места да се пишу нови знаци, и где их лако можемо избрисати без остатка.
Пренесеном значењу гестова учио је Овидије своју пријатељицу како да за време гозбе
могу разговарати једно са другим ћутећи и ћутећи разговарајући: „Очи с мене немој
сводити, разумевај по лицу и покретима;/Ћутећи теби ћу назначити, ћутећи назнаком
одговори./Красноречиво ћу са тобом разговарати обрвама, / Речи ће нам заменити прсти и
чаша с вином.“ (Ars Armatoria).
Оштроумље ТЕЛА и ФИГУРА због метафоричности и живописности
превазлази претходне. Такви су хијероглифи на пирамидама, профили монета, емблеми,
природна тела, видљиво и невидљиво (приказ руже ветрова на штиту), апстрактни
појмови као врлине и пороци (великодушност на емблему дома Фокари представљена је
мушком фигуром са две посуде у рукама: у једној је вода, у другој воће, и свака птица
лети ка њему да се напоји и насити). Овде припадају измишљене митске фигуре, и
казивања. Користе се на емблемима златно руно, Херкуле раздире лава, Икар. Потом
различита чудовишта: Сфинга (полу жена, полу лав), Химера (мешавина козе и змије),
Козорог (грб Медичија, мешавина козе и рибе). Затим метафоричне гротеске: делфин
обмотан око ленгера, шкорпија обимљује месец, рак удружен са лептиром.
Алеорично значење боја узето је из античке философије, која је жуту боју
повезивала са сунцем (значило је златну крв, богатство), белу са месецом (значило је
чистоту и снагу вере), лазурну са Јупитером (значило је високу небеску промишљеност),
алеву, отвореноцрвену боју, с Марсом (значило је гордост), пурпур с Меркуром (значило
је искуство), црну са Сатурном (значило је тужне и жалосне мисли). У прошлости
уметници и скулптори украшавајући богове строго су се придржавали правила у употреби
боја. Све ове боје украшавају бојна знамења, шлемове, штитове, заставе.
Постоје и природни емблеми, и емблеми у гестовима. Такав емблем у гесту био
је поступак билоњског певача када је једампут сазнао да је у град дошао певач који се
хвалио да је као сам Орфеј. Дуго су грађани чекали представљање, а свако чекање као што
се зна повећава жељу. Коначно је приодошлица пристао да покаже своје умеће,
испоставило се да му је глас пискав и крештав. Болоњски певач ништа није рекао само се
огрнуо кишном кабаницом, као да ће киша, и удаљио се. То је значило: ова жаба крекеће,
сигурно ће бити кише.
Оштроумља речи и немих гестова, мада различити, произилазе из исте основе,
из пренесеног метафоричног значења.

[3. Композитне (сложене) акутеце]

 Остаје још КОМПОЗИТНА АКУТЕЦА, у којој се спајају две, или више,
простих акутеца о којима се претходно расправљало. И слично томе како поезија увек има
за циљ подражавање, али мењајући средства, мењају се и њени делови : узима само речи у
епици, само акцију у Миму : и мешавито акцију и речи у дитирамбу : тако Акутеца, која се
по својој суштини не јавља као нешто друго но као подражавање поезије, сакупља
средства акутеце у речи и неме акутеце, и производи разнолико и грациозно потомство
Симболе.
Композитна акутеца из АРХЕТИПА и ГЛАСА рађа симболе, а састоји се од
само једне речи. То су лаконични искази који имају немало достојанство. У том духу
презрени Калигала изрекао је једену такву акутецу чекјући свог претора, доброг војника,
али женскароша. Те вечери дошао је да узме војну лозинку за сутрашњи дан. Калигула је
одговорио Венера или Купидон, и тако једном речју рекао и своје мишљење о навикама
свог заповедника, и војну лозинку. Такав начин изражавања употребљавали су
Лакадемњонани, који су више ценили дела од речи, и дали име лаконизмима. Једампут су
добивши од Филипа македонског краља писмо написано отменим и надменим стилом,
одговорили својим стилом са само две речи насред великог листа хартије: Дионисиј у
Карнифу. И тако су они створили лаконични емблем, који би то био ако би на средини
листа нацртали сиракушког краља Дионисија са књигом и прутом у руци. Тако је једном
речју речено све: Сети се, Филипе, да је Дионисије из Сиракузе, бивши слично теби цар, за
неизмерну гордост био изгнан из Сиракузе и принуђен зарађивати за живот помоћу прута,
служећи у Карнифу као педагог. Тако ће бити и са тобом ако не смириш своју гордост. И
задивљујућа ствар је из тога произишла, од тих речи Филип се више помео него што би то
било од гомиле претњи.
Композитне акутеце настају и садејством ГЛАСА и ГЕСТА. Пример ове врсте
је одговор Калигуле педставницима сената који су од њега тражили да се из провинције
врати у престоницу, јер је предуго одсутан. Он је одговорио, ухвативши се руком за дршку
мача: Ја ћу доћи, да, доћи ћу, и са мном види ко!
Постоје и акутеце засноване на мешавини ГЕСТА и СЛИКЕ. Једампут Јулије
Цезар сретне се на Капитолу с Хелвијем Манцијем који је ишао искривљеног врата и
обешеног језика. Цезар га упита: Хоћеш ли Манције да ти покажем какав си? Манције
одговори: Биће ми част. Тада Цезар показа руком на кимборски штит Марија на коме је
била насликана очерупана кокош искривљеног врата. Ниједан уметник не би бојама могао
приказати Манција како га је приказао Цезар једним покретом руке.
Оштроумља се граде и повезивањем СЛОВА и СЛИКЕ. Под сликама Тезауро је
подразумева и статуе. У мојој земљи, каже Тезауро, памтимо једног од предака мога рода,
грофа Антониа. Он је имао један од највећих и најудобнијих двораца, али је био у граду, и
стално је имао послова у иностранству. Тако је он само по имену био власником имања, а
у суштини њиме су се користили други. А онда је гроф Антонио продао половину дворца,
а над улазом преосталог дела поставио мраморну плочу с натписом: DIMIDIUM PLUS
TOTO (Половина већа од целог). Као што је познато те речи потичу од божанственог
Платона, значе да се врлина налази у разумној средини, а не у тежњи ка излишностима.
Временом се ова етичка сентенца примењивала као економско правило, и у исто време се
претворила у емблем.
Нису мање оштроумни симболи састављени од РЕЧИ и ЖИВИХ ОСОБА и
ИСТИНЕ : у маниру по коме човек постаје телом, а речи духом импресе. Тако много пута
се једном речју, написаном или изговореном, боље опише једна особа, него дугачким
панегириком. Валериј Катон, блистави граматичар, поштован због свога стила; када се
појавио у Академији, њега су поздравили речима: LATINA SIREN (Римска сирена). Био је
и други граматичар, Апијан Полихистор (прозван полихистором због великог броја
написаних историја) хвалио се да су имена разних хероја постала позната у целом свету
захваљујући његовом перу. Тада га је Тиберије назвао: CYMBALUM MUNDI (Кимбалом
света), и Плиније: TYIMPANUM ORBIS TERRARUM (Тимпаном земаљске кугле). Носећи
такве називе, Катон и Апијан, представљали су два жива симбола, први узвишен, други
смешан.
Бивају још акутеце састављене од РЕЧИ и ПРЕДСТАВЉЕНЕ ОСОБЕ и
ПРЕТВАРАЊА (маскирања). Пример таквог симбола даје нам пироман Нерон, који се
облачио у тогу, подражавајући Хомеру, и на балкону свога дворца с ловоровим венцем и
лиром у рукама певао о Троји. Тако је Нерон изгледом и гласом и речима песме образовао
једну ужасну метафору.
У другим акутецама ПРЕРУШЕНА ОСОБА користи се ЗНАЦИМА и
КРЕТЊАМА, без речи. Таква је пантомима, она уме о свему да ћути, и о свему
красноречиво да прича. Тако што уметник кретњом тела и руку тако живо црта пред
тобом историјску или измишљену слику убеђује савршено да је изражајније кретање без
звука, него звук без кретања.
Шах је као војна школа, где на бојном пољу воде битку двојни строј наоружане
војске светле коже Асирци, и црни Маври. Међу њима су краљ, краљица, ловци, пешадија.
Фигуре наступају, нападају, праве заседе. Како је другачије могуће разумети игру шаха
него као соимбол, развијену метафору? Овде мале лутке добијаjу живот од живог човека,
алегорично одражавају појединачни ум и вољу. Уистину играчи дају своју душу и ум
малим дрвеним војницима, а они бездушни, добијају душу играча и стичу способност да
се крећу и мисле.
[Тезауро расправља о акутеци у свим областима уметничког изражавања,
граничним појавама између уметности и неуметности, природи, свакодневном животу,
обухватајући спектакле, друштвене игре, и забаве. Практично, материја из које гради своју
теорију акутеце је свеукупна стварност у којој постојимо. Он је класификује, и
систематично обрађује по врстама и подврстама са тежњом да обухвати све начине њеног
испољавања. Подела на уметност и неуметност, је подела на оно што садржи или не
садржи акутецу. Тезауро је уметност изједначио са акутецом. ]

[У другом поглављу завршен је приказ материјe из коje се акутеца гради. У трећем

поглављу анализира се акутеце са полазиштем у покретачком узроку]

Божанске аргутеце
Покретачки узрок
аргутеце.
Бог, духови, природа, животиње, и људи

Поглавље III

[Бог, стр.59]

Тезуро сматра да је бог створио универзум као акутецу или кончето, те да

акутеце не стварају само људи. Бог је кончетуозни стваралац, односно креатор акутеце
(arguto fevellatore), и свет који је дело акутеце, као такав треба читати. Свет је
метафизичка поема господа бога, а бог је шаљиви креатор акутеце, људи и анђела, са
различитим херојским импресама и фигуралним симболима, као узвишеним кончетима.

Симболичан је и начин светог писања. Оно што је скривено открива се

троструким пренесеним значењем у познатом алегоријском читању библијског текста.
Таква значења зову се трополошка, алегоријска и анагошка, сва три су по Тезауру три
врсте метафора.

Несравњено је веће ингениозно метафоричко оштроумље Господње, од

ингениозности Човека; јер у језику смртних изговорена реч не укључије у себе
другостепено значење. А у божанственој митологији иза БУКВАЛНОГ смисла речи увек
је могуће ТРОПОЛОШКО читање значења, а за њим следи АЛЕГОРИЧНО; још дубље
крије се АНАГОГИЈСКИ смисао; и према томе у свакој речи су ТРИ концепта, а у сваком
концепту ТРИ метафоре, што ћемо и да покажемо на једном-једином примеру из Светог
писма.

Речено је: „И стало сунце, и месец је стајао, дог Бог није победио њихове
непријатеље“. Просто, буквално објашњење тог концепта налазимо у историји: по речима
Исуса Навина сунце и месец зауставили су се, и тога часа поразио је житеље Габаона
осветнички мач, и камење небеско постало им је надгробље.

Иза тог историјског смисла св. Руперт види сакривен ТРОПОЛОШКИ морал. :
Габаонити, како он поставља, представљају порок, који је устао против врлине, а планете
небеске су световна доброта, и смисао је такав: Човек нема снаге да победи пороке,
отуда не узима власт над световном добротом, тако што се не би повиновао њима
(пороцима), већ га они слушали.

Иринеј, превазилазећи Буквално и Трополошко значење, продубио је мисао у

тајни АЛЕГОРИЈСКОГ читања; и овако протумачио текст: немогуће је победити адске
силе (представљене становницима Габаона) другачије него с благословом Сунца и
Месеца, Исусовог и Маријиног.
 Назад, дубље од свих тумачи текст проницљиви познавалац божанственог
оштроумља св. Августин. Он тумачи становнике Габаона као симбол Проклетих, Сунце
као симбол божанства, а месец као слику блажене праведности. Успоставља се следећа
АНАГОГИЈА: у бољем животу проклети добијају вечну муку и бесмртност у смрти
пребива : а над њима блажени Праведници пред ликом господњим без сваких ограда
пребивају.

Не само из сопствених већ и из позамљених речи гради Господ метафоре. На

пример, свештеник Каифа рекао је за Исуса Христа: „Боље да један човек умре, да не би
погинуо читав народ.“ БУКВАЛНО значење тих речи је: „Боље је,“ значи - тако каже
интерес државе, - „да један човек умре“, распет, „да не би сав народ погинуо“, то јест да
не буде допуштено убијање у Јерусалиму. Али господ је дао другачије пренесено значење
ове реченице: „Боље је“ -, значи то тражи божанско провиђење -, „да један човек умре,“ -
то јест једини који се може назвати именом човека, тада када се други не могу дргачије
назвати него као безосећајни скотови, - он ће бити принет на жртву крсту, „да не погине
сав народ,“ - да би спaсао од проклетства сав људски род. Једно значење је БУКВАЛНО, а
друго СИМБОЛИЧКО.

Анђеоске аргутеце (стр.66)

Једно од јављања натприродног разума јесте у ингениозним или Анђеоским

акутецама. Реч Анђела је отисак речи божије. На тројак начин бесмртне суштине предају
своје симболе смртнима: помоћу пророчанства (оракули), помоћу снова, и помоћу
приказања.

Два најпознатија пророчишта су Делфијско и Калафонијско, без њихових савета

ни Грци ни Римљани, ни Варвари ништа нису предузимали. Због тога што нису давали
јасне одговоре, већ су их прекривали метафоричким оштроумљем, носиоци њихових
одговора били су принуђени да траже тумаче добивених пророчанстава да би их разумели.
Делфијском пророчишту обратили су се се синови Тарквинија Гордог желећи да сазнају
ко ће од њих наследити на трону оца. Оракул је одговорио: „Том, који пре других пољуби
мајку.“ Двојица Тарквинијевих синова били су разумни, али глупи. Са њима је био Јуније
Брут који је ишао иза будала, али је био проницљивији од њих. Он је једини од њих троје
тачно протумачио загонетно пророчанство. Та двојица су одмах потрчали матери,
претичући један другог, да би је први пољубили. А Брут, препознавши метафорични
смисао предсказања оракула, извео је следеће: јасно ми је да се у метафори Мати свега
постојећег зове земља. Према томе владаће онај који пре свих пољуби земљу. Он је
пољубио земљу и постао царем када су Тарквинији били изгнани. Од тада је постало као
симбол веровање да ко пољуби земљу у будућности ће овладати њоме. То се десило Јулију
Цезару. Почињући Афрички поход и излазећи из брода на тло Африке падне на песак, што
је био лош знак. Али ту незгоду он је претворио у срећу, јер нашавши се на земљи
пољуби је, устане и рече: „Ја ћу те освојити Африко! И освојио ју је.“

Многи од снова су обични и природни, али има и оштроумних и симболичких, и

они проричу као оракули.

Приказања су такође симболичко просијавање натприродног ума, омогућавају

људима да виде будућност. Када се Цезар колебао како да поступи, да ли да напусти своју
очевину или се врати у Рим и узме учешће у грађанском рату, дошао је размишљајући у
шетњи на обалу реке Рубикон и тамо стао не желећи да се врати, а ни да иде напред. Тамо
му се прикаже горостасна особа у велелепној пастирској одећи, она одложи свиралу,
симбол хармоније, и узме трубу, симбол рата, на њој одсвира бојни поклич и пребаци се
на другу обали реке. Тада Цезар прогласи: „Идем тамо где ме упућују Богови! Коцка је
бачена!“ Знамо како је коцка била бачена, Рим је изгубио слободу. Осим приказања
постоје и оштроумна знамења.

Духови не дају директне одговоре на постављена питања, већ су им одговори

вишезначни, па тумачи и одгонетачи морају изучавати језик симбола и метафора.

Аргутеце природе (стр.73)

Песма славуја открива један аспект ритма природе, а она је основ ритма стиха у
поезији. Све животиње и растиње откривају акутецуозно (кончетистичко) значење помоћу
ингениа. Биљке су акутеце природе. Бог je ставорио природу акутецом, аналогијом и
кончетом, и треба је тако читати. Уметност коју ствара човек такође је акутеца, а
сликарство није нешто друго до нема поезија. И када песник у својој песми помене цвет из
природе, поменуо је акутецу.

Природа говори кончетима. Тезауро цели космос објашњава као многоструку и

кончетуозну шалу, духовитост, која је пуна значења, јер су концептизми који се налазе у
природи - вулканске ерупције, олује, метеори, комете – шифре њезиног творца. Па као
што је кончетизам главна особина божанског творца и природе, тако је он главна особина
песништва.

Симболи се јављају у облацима, древни филозофи природе називали су их

многоликим ПРОТЕЈИМА, због безбројног богатства облика који се јављају у игри
водених испарења неба. Сад се у облацима приказује вук, за који минут лав, који се
преображава у тркачког коња, касније у дива : све су то оштроумни знаци и предзнаци,
кључеви ка забавним или ужасним тајнама природе која се игра. Још су оштроумније
симболичке игре две велике светлости, сунца и месеца, по којима земљоделци и други
људи предвиђају промене у природи и судбину.

Метафоричним знацима треба додати ударе грома, а он није нешто друго до

акутеца композитног (мешовитог) типа: слика (светлост) и глас (звук) заједно. Таквим
начином природа ствара оштроумну пророчку шифру, нему и у исто време звучну; она је
као емблем, слику даје светлећа стрела на небу, а девизу (подпис) удар грома. Муња је
ударом у Августову статуу најавила његову скору смрт: ударивши у основу његове статуе
где је писало August Cаesar, она је спржила слово С. Обратили су се Аугурима, а они су
објаснили да на њиховом језику aesar значи бог, а С значи стотину. И Аугури су
протумачили значење: Цезар ће умрети за сто дана, а онда ће га прогласити богом. Тако је
и било.

У оштроумне производе природе убрајају се и чудовишта и наказе. Природа

срашћује два тела и две главе на једним леђима. Да ли две душе живе у једном телу, или
једна душа има два тела? То је осмишљен симбол о коме у народу постоји израз: „Два тела
у једном духу“. Зашто жене у Аустралијској Индији немају ноге, а код мушкараца су оне
необично развијене? Зато што су жене рођене да седе код куће, а мушкарци да стално
путују због својих разних послова. Због чега је Троглодитима суђено да се рађају без главе
и са једним оком, и то на леђима? Тако се симболизују немарност и безбрижност : они се
занимају само оним што је било, ни не помишљају на будућност.

Аргутеце животиња (стр.79)

Могу се у понашању животиња препознати знаци разума какви постоје код

људи, као када паук без одмора плете своје мреже, када гусеница обавија себе саркофагом
да би у њему умрла и родила се нова, у начину на који пчеле управљају читавим
пчелињим градовима. Али, такве сличности су ретке, и нису последица разума већ
инстикта. Бива да се природа повинује непредсказивом каприцу поверавајући тајне не
људима, већ животињама.

Нарочитом симболичношћу одликују се пчеле и мрави. Пчеле су уснама младог

Платона принеле саће пуно меда, а истао тако док је још био у колевци мрав је принео
зрно пшенице уснама Дарија. Авгури су то протумачили: Платон ће постати велики
говорник, а Дарије жестока тврдица. Од тада мистагози када хоће да симболично означе
говорништво цртају пчелу, а за тврдичлук симбол је слика мрава. Не мање ауктециозни
симбол саставио је орао који је скинуо са главе капу Димонеда и однео је на главу статуе
цара. Тако је орао известио метафорички: од никога ћеш постати цар. На крају Тезауро
наводи пример метафоре која се од комедије претворила у трагедију. Спартанци су дошли
у Додонејско пророчиште уочи предстојеће битке, надмени и важни, да сазнају колики ће
плен у њој добити, не интересујући се за њен исход. Демон је ћутао, није хтео ни речи да
каже. Спартанци онда баце жребове, кад се са ланца откине мајмуница, забављачица
краља Молосија, продревши у сакрални простор, преврне урну за гатање, и све испретура
и раскида, и кривећи се покаже спартанским посланицима стидне делове свога тела, као да
је хтела тиме да их увреди, и кикоћући побегла. Сибили није било смешно, занемела је од
ужаса, јер је разумела метафору, и прорекла: „Несрећници : умесније вам је да се бринете
о својим животима, а не и тријумфу : судбина ће вам се променити.“ Спартанци су
мислили да под њиховим знамењем иде само победа, били су исечени мачевима својих
противника.

Људске аргуте (стр. 82)

 Људске аргуте имају три покретача: [1] Ингенио,[2] Занос (махнити жар,
Furore) и [3] Вежбу. То нису самостални/независни елементи, већ повезани - делују
заједно у стварању акутеце. [1] Ингенио је божанског порекла. Има два дела:
проницљивост [perspicacia] и многостраност, вишестраност [versabilita,израз би се у овом
контексту могао разумети и као спретност, довитљивост.]

Природни ингенио [ingegno naturale] је једна узвишена снага интелекта

која садржи два природна талента ПРОНИЦЉИВОСТ [perspicacia] и
МНОГОСТРАНОСТ [versabilita, свестраност]. Проницљивост продире у веома
удаљене и посебне околности сваког субјекта; као супстанцу, материју, форму,
случај, својство, узрок, последицу, крај, симпатију, сличност, супротност,
једнакост, супериорност, инфериорност, знак, право име, и двосмислености : а у
сваком постојећем предмету крије се нешто дубоко запретено, али ми ћемо о
томе говорити када дође време.

МНОГОСТРАНОСТ брзо упоређује све ове околности између њих, или

са субјектом : њихове везе или поделе, њихова проширивања или смањивања,
извођења једног из другог, индицирање једног помоћу другог, и са чудесном
вештином ставља једно на место другог, као жонглер каменчиће. И ово јесте
метафора, мајка поезије, симбола и импреса. И онај је више 2 ингениозан који
више зна и може да повеже веома удаљене околности.

Не мала разлика, дакле, провлачи се између Пруденције и Ингениа. To je

зато што је ингенио више проницљив; а пруденција више разборита : ово је брзо;
оно је стабилно : ово садржи привид; оно је истинито : где оно на крају има
одговарајућу корист, ово тежи дивљењу и аплаузу публике. Нису без сваког
разлога ингениозни људи названи божанским. Зато што као Бог стварају од
непостојећег постојеће : ингенио од не-бића ствара биће; прави лава настаје
човек; и од орла један град. Доле жена, горе риба; и производи Сирену за симбол
улизице. Спаја попрсје јарца са репом змије; и ствара химеру за хијероглиф
лудила. Даље међу старим филозофима, неки називају ингенио делићем
божанског духа : а други поклоном предатим од бога најдражим. Мада, да
2
Тезаурова напомена: “Аристотел, Реторика 3, 7,3, ...10,1“. Мисли се на грађење метафоре по аналогији, и
то онај тип метафоре по аналогији којом се повезују удаљени појмови. Тезауро је оспоравао Аристотелов
захтев да метафора не сме бити замена ни превише удаљених ни превише блиских појмова, јер то важи за
реторски стил, али не и за поезију. Отуда су екстремне метафоре у поетском уметничком изражавању
дозвољене.
 кажемо истинито, пријатељи бога требали би молити да им пошаље пре
Пруденцију, него Ингенио : јер Пруденца управља срећом; а ингениозни ( с
неколико чудесних изузетака) несрећни су : и док Пруденца води људе к
дигнитету и добити; ове друге у болницу за убоге. Али зашто многи одбацују
срећу у корист славе ингениа : ја кажем, да сви веома ингениозни људи, који
имају од природе надареност акутеце : сви веома цене глас акутеце, колико
ингениа.

Ингенио се даље дели према пореклу на људске, метафоричне, оптичке и

пнеуматичке.

[2] Песнички занос покреће обузетост (а) страстима, тј. снажним осећањима (бес,
љубав, бол); (б) задахнуће (ентузијазам) профета и пророка; и (в) лудило.

„ Сада није реч о ингенију : сада је реч о махнитом жару, заносу [Furore], тј. о особеној
поетској усталасаности крви и ума, изазвани било страшћу [Passione], било задахнућем
[Afflato], било безумношћу [Pazzia]“.

(а) Страст, снажна осећања [Passione] покрећу и уздижу човекову душу тако да он
у томе стању види и најситније делове ставари које проматра, што му омогућава да ствара
акутеце и кончета.

(б) Други вид занетог стварања јесте задахнуће које се на грчком зове ентузијазам.
Ми их можемо видети на примеру екстазе светих пророка, као и код паганских оракула
који су често прорицали под дејством задахнућа. Удишући тајанствена подземна испарења
у Делфијским или Трофонијским пећинама, савим необразовани и груби људи
предсказивали су сасвим необичне ствари говорећи тајанствене и оштроумне реченице
пуне благородних и узвишених речи.

Због тога Аристотел тврди да постоје две врсте песника, једни научени други
задахнути; прве уздиже расуђивање, друге провиђење. У задахнућу су стварали Орфеј,
Хесиод и Хомер, они нису учили да певају у школи, они певају слушајући глас природе, и
алегоричним стиховима прослављају узвишене, божанствене предмете. К наученим
песницима припадају Софокле, Есхил и Еврипид : то су они који су улазили у поезију
осмишљавајући свој пут, стекли умом и талентом поетско мајсторство. Они су покорили
музе на Парнасу, не чекајући да музе покоре њих. Такође је приметно да су такви песници
настојалу да се читаоцу прикажу као да стварају у задахнућу због тога да би могли себе
назвати Божанственим, и да би своје грешке или необичности приписали задахнућу који
су добили од Муза. Епски песници ређе су се задахњивали од трагичара: и тим више они
се труде показати себе као задахнуте предупређујући своја творења спомињањем
надахнућа муза. Вергилије, највише разуман од песника, обраћа се музи на почетку
Енеиде достојном сликом, моли је да помогне његовом труду: „Музо, причај о томе, што је
љута богиња,/ што гони јунака краљица богова ...“ К Музама се обраћа и Стациј. Може се
рећи да Виргилије наговара музу помоћи му, а Стација саме музе потичу да пева. Такође
Ениј, и Хорације, и Марцијал нису тражили божанског задахнућа, већ су га узимали из
обичних земних источника, изливајући чисте винске аромате, због чега су увек имали при
себи за појасом чутуру чудесне течности. Неспорно, једно наслађење било је другоме на
корист: фантазија подгрејана горућим вином, са двоструком смелошћу бацила се на
јуриш сложених метафора, и стил је постајао све узвишенији.

(в) Последњи створитељ песничког заноса је безумље (лудило); душевно болесни

боље од здравих (ко би у то поверовао?! Каже Тезауро) способни су да створе оштроумне
метафоре и симболе. Безумље је по својој суштини метафорично, јер једну ствар узима за
другу. На пример, један безумник по писању Алтомара с времена на време забијао је себи
у главу да је он петао, и не ретко на празничним пријемима, када би му то дошло,
почињао би лопотати и тапкати, истежући шију и ударати замишљеним крилима, и такође
испуштати хрпло и отегнуто кукурикање петла, а њему су одговарали из кућа сви околни
петлови... Сличан случај ближи будалисању него благородном безумљу, и поред своје
комичности води своје порекло из реда метафора. На пример, поступак Себастијана из
Монтефелића коме је његов отац, наполитански каваљер, за обедом рекао да донесе орах,
с кореном је ишчупао орах и ставивши га на леђа, донео на сто. Пуно су се насмејали
људи за столом: а та шала заснива се на метафори део за целину (pars pro toto)...

[3] Осим ингенија и заноса да би се постигао успех потребна је и вежба. Вежбе се

састоје из: (а) праксе, (б) читања,(в) размишљања,(г) систематизовања, и (д) подражавања
(имитирање других аутора).То је и најважнији део за настанак метафоре, за њу је потребно
знање и вежба.
 (а) Пракса. Практичан рад састоји се у томе да сам себи задајеш задатке у
састављању кончета у почетку простих, а затим све сложенијих. То се илуструје примером
симбола, најпростијег кончета, који се, пак, једнако може применити и на све друге врсте
кончета, односно акутеце.

(б) Читање.Читајући различите зборнике симбола, емблема и хијероглифа, али и

разгледајући монете, грбове, ти ћеш размишљати о лапидарности потписа, јасности,
вештини и дубини представљеног концепта. То ће те осопособити и да их сам састављаш.

(в) Размишљање (рефлексија). Тезауро размишљање упоређује са окретањем камена

за оштрење оруђа, који и најтупљу замисао или представу може да учини ингениозном. У
размишљању које води кончету могу послужити предмети, делови нашег тела (ухо – од
њега се може направити метафора љубопитљивости; читаво тело је метафора државе –
срце је његов господар), као и читање књижевних дела. Поетске фабуле можеш
употребити за израду емблема. На пример, узми знак бика који је Фрикса у познатој причи
пренео преко воде, а он га убио чим је прешао на другу страну обале : то те опомиње на
владара који је остваривши испуњење својих жеља, без трунке жалости принео на жртву
те чијим се трудом његова жеља остварила. Можеш на небу видети свирепог лава, кога су
африканци истребили у својој измученој земљи да би могли мирно живети : тако и људска
душа не налази покоја док не иживи своје свирепе страсти. Петао који је пронашао бисер
радо би га заменио за зрно јечма : незналице не знају праву вредност ствари; тако је војник
који је у ратном плену нашао дијамант, заменио га за три флаше вина.

(г) Систематизација категорија

је тајанствен и чудесан метод. Неисцрпни извор савршених метафора, симбола и кончета.

Акутеца се састоји у проницању у суштину предмета и проналажењу дубоко запретених
неколико његових особина саобразно броју одређених категорија, а затим те особине
треба упоређивати једну са другом. За упућивање, односно показивање овог пута ми
морамо бити захвални нашем филозофу Аристотелу који је први објаснио принцип
категорија, то је универзални кључ за све науке. Те категорије су:

Супстанца, најважнија категорија, изнад свих осталих, и посматра се издвојено.

квантитет, обим и пружање (велик, мали; кратак, дуг) један, два, три, мало-пуно

квалитет, лепо, деформисано, светло – тамно, пурпурно, зелено

релација, сличност, супротност, истинито и лажно, симпатије, пријатељства, антипатије,

непријатељства, слично, супротно; такође узрочне везе.

чињење и трпљење, моћност и беспомоћност, тешко и лако: дејства (чињења) могу бити:
политичка, војна, церемоније;

место, спољашње, унутрашње, ниско, високо, право, лево, средина

време, тренутно, трајно, млад, стар, почетак, крај, јуче, сутра

положај, седи, брз, спор, прав, кос, однекуд,

имање, бедан и богат : грб, ливреја, украшен, неукрашен, инструменти

Сада покушавајући да употребимо неки од описаних предмета за састављање

славних метафора или једноставних симбола изведимо то на примеру мале ствари : тако,
можеш ти у шали назвати малог човека сандучићем, дечијом лутком, скраћеним
излагањем, човеком абревијатуром, и многим другим именима. У том духу корисно је
саставити списак великих ствари, и то кроз све категорије које показују суштину ствари,
из чега се отмене метафоре могу извести.

(д) Подражавање [Imitatione] је последња али најкориснија врста вежбе. Од

древних времена управља она обучавањем људског рода, коме је незаслуженом
суровошћу одрекла помоћ мајка Природа: њој је било по вољи да људи са великим трудом
науче оно што је просто или сложено, што другим живим створовима она сама даје. Тако
захваљујући подражавању људи науче говорити, ходати, пливати, певати и писати.
Различита достојанства и друштвене навике заједнице стичу се такође путем подражавања
: савети родитеља и васпитача санажно се утискују у памћење деце, меко као восак. Тако
исто и уметност и вештине : све се постижу посматрањем мајстора, а ти мајстори лепоту
су препозунали посматрањем материје природе и њеним подражавањем; њено деловање
простире се дотле да одређује човеку да код различитих живих створења налази начела
уметности. Стрелу из лука човек је био принуђен да научи од бодљикавог прасета;
навигацију од лабуда; музику од славуја; сликарство подражавајући игру сенки. Због тога
подражавање заслужује име учитељ учитеља. Тај учитељ (о томе нам говори божанствени
Аристотел) створио је и слатку науку поезије, чији се дух састоји у подражавању и
сличности. Тако и метафора, као и сва наука акутеце, са свим својим симболима, јавља се
као део песничке уметности, проистиче из тога што подражавање треба да буде основно и
неопходно испред свих вежби.

Такође, треба да буде сасвим јасно, да се подражавање не састоји у томе да се

узимају метафоре и акутеце из туђих књига. У том случају ти ниси подражавалац
оштроумља, већ нечасни крадљивац туђег добра. Не треба верно копирати науку
Пракситела, не као онај који украде статуу Аполона из Белведерског врта и стави је у свој
врт; већ онај ко ваја другу статуу у срећно нађеним Праксителовим пропорцијама, тако да
кад би сам Праксител њу видео рекао: то није мој Аполон, али као да је мој. Ето тако, за
успешно и ошторумно (акутециозно) опонашање, подражавање (мимезис) најважнија је
новина, иначе нећеш достићи идеал измишљања, и следствено, не заслужујеш од читаоца
ни благородности, ни похвале.

А по свему, говорећи о подражавању ја подразумевам одређени редослед

ствари: разматрајући метафору као плод човекове ингениозности (способности
измишљања), ти треба да стигнеш до њених корена, а затим прилагођавајући их
различитим категоријама, као да их стављаш у плодоред, пожњеш различите цетове, као
од једног семена израсле : али по виду и суштини несличне. Дајем ти један пример.

Нема и не може бити човека, и најудаљенијег од реторског искуства који није

једампут чуо познату фигуру реторике: Луг се смеје, што значи: луг се зелени, његов
изглед је радостан. Ово није акутеца, већ проста метафора, ако и садржи могућности
акутецуозног развоја. Ова метафора није лош цвет красноречивости; али у нашем времену
цвет је увео; и трли су га многи ретори док није сасвим истрвен и увенуо. И ако би теби у
академском говору дошло да пренеразиш публику овом славном метафором: Луг се смеје,
увидео би ти да се не смеје луг већ твоји слушаоци.... Ову метафору могуће је освежити
или оживети : за то је потребно сагледати корене и запитати се о могућности њихове
разнообразности. За нашу метафору први од корена је Смејати – то је једна врста глагола.
Можеш без труда и муке изменити граматички облик. Образуј од глагола именицу: Смех
радосних лугова, прилог: смејућим луговима, итд. Видиш, ја сам изменио само граматички
облик а метафора се освежила, обновила... Други корен налазимо разматрајући такође
исти корен, тј. глагол Смејати се. Његово значење је одређено, следствено, ми њему
можемо изабрати на замену велики број синонима и пренесених значења (алегорија): Луг
весељем својим повлађује весељу човековом, радост је зацарила луговима, празништво се
тамо догађа...

Трећи начин измене метафоре могуће је њеним престројавањем изнутра и

образовање следећих видова метафоре: односне, повратне, супротне, одречне, сличне.

Односна метафора ће бити ако ти кажеш: Смејућој младости осмехује се луг.

Повратној, ако слично томе како си раније називао радост Смехом луга, сада будеш
називао смех Радошћу лица. Суптротном метафора постане ако укажеш на сличност: како
бујном растињу луга приличи смејати се, тако сувим Луговима и бесплодним приличи
туговати: У тој пустињи тугују лугови, у Египту њиве суве плачу. Одричну метафору
направићеш, ако признавајући луговима људску способност смејања, у исто време их
лишиш тих детаља који обично смех прате: Лугови смеју се без осмеха, немају уста, смех
је код њих безвучан. И, на крају, употребљиве метафоре, добијају се тако када све то што
је горе речено, о луговима понавља се о различитим деловима њиховим: о бојама, травама.
Смеје се зелено лишће ... Хихоћу зелене траве. Осмехују... цветови. Такође, ти ову
метафору можеш проширити на све особине земље: Кикоћу се плодореди земље. Смеју се
усеви, осмехују винске лозе, смеју се светоносне долине. У закључку да утврдимо: ако речи
о осмехујућим луговима означавају њихово потпуно савршенство, радујући поглед
посматрача, значи, о свакој речи која радује наше очи може се казати: смеје се и весели
око.

Дакле, први степен је пракса, па читање онога што је већ речено, у

антологијама, зборницима хијероглифа и емблема. Затим размишљање. Други, виши
степен је проучавање комбинаторног механизма. Категорије чијим комбиновањем се
праве метафоре су аристотеловског порекла: ствар, количина, квалитет, однос, место,
време, позиција, припадност, дејство, пасивност. Свака од категорија састоји се од
подкатегорија, нижих нивоа на којима су разрађене њихове особине до потпуног описа
њиховог садржаја. Тако се добија мрежа јединица из којих се метафора прави уочавањем
аналогија измећу елемената сваке од њих. Последњи, највиши степен је подражавање
принципа рада метафоре у изграђивању акутеце.
 *

Закључак: У настанку акутеце учествују многобројни покретачи, али

најважнија је божанска креативност. Ингенио је божанског порекла, па имамо низ: Бог >
ингенио > акутеца. Тезауро је своју теорију акутеце спојио са религијом, односно
теологијом. Са друге стране истицао је значај знања, вежбе, и опонашања узора што је
рационални елеменат у стварању акутеце. Иако је порекло акутеце одредио као божанско,
Тезауро је и човеку оставио извесну самосталност, и могућност, да сопственим радом
ствара акутецу.

[После тумачења покретача узрока акутеце Тезауро прелази на тумачење формалног узрока
акутеце, односно идеје коју она у себи садржи. То практично значи бављење природом акутеце, њеном
структуром, моделима тј. принципима по којима се гради. То је централни и најобимнији део расправе,
обухвата шест поглавља, IV- IX ]

Формални узрок акутеце

О фигурама ( стр.121)
Поглавље IV
Свака акутеца је украшена фигуром, али далеко од тога да је свака фигура
акутеца. Треба разумети да се као акутеца може признати само она фигура која садржи
ингениозно значење (significatione ingegnosa). Али нису сва ингениозна означавања из
рода акутеце : већ само она која су рођене од најузвишенијих и најдостојнијих делова
интелекта. Нејасност мојих одређења моја је кривица, зато ми не преостаје ништа друго
већ да установим листу истинитих реторских фигура и њихову геналогију, каже Тезауро.
То је потребно због тога да би се акутеца појавула пред тобом у окружењу свих других
фигура као што се дворска дама јавља у окружењу послуге.

Оно што се зове у вештини симболичкој тело и душа, тј. слика и реч, тако и реч
садржи многе жанрове од брзих одговора, до натписа, како прозних тако и римованих,
укључује она у себе епиграме, потписе под статуама и сликама, и епитафе, и натписе на
бродовима и трофејима, и шаљиве натписе на поклонима, и порукама, и речи на
фонтанама и вилама за одмор. Све су то плодови особитог рода акутеце, и сваки род цвета
на другачији начин, и њихови изданци добили су називе многобројних различитих
реторских фигура.

Њихово разликовање је тежак посао, древни ретори су их класификовали

наводећи једену за другом не имајући важно знање о томе шта је акутеца, због чега нису
били у стању да класификују њене делове. Тезауро ће томе послу приступити ослањајући
се на Аристотела. Позива се на став из Аристотелове Реторике о угодности (књ. I, пог.11,
став 20) : „И промена је угодна, весели јер представља повратак у природно стање, док
вечита једноликост ствара утисак прекомерности нормалног стања, због чега се и каже: Од
свега је промена слађа“. Човеку није довољна само корист од нечега, већ тражи и
разноврсност, украшеност. Кућа јесте за становање, и то је њена сврха, али осим користи
она се и украшава орнаментима, стубовима, боји се. Исто тако и одећа, она има
превасходно утилитарну функцију, нпр. да нас сачува од хладноће, али итекако се води
рачуна о изгледу. Ако хода, човек ће радије ићи по мермерним плочама него по земљи,
итд. Та човекова воља за угодности, а против једноличности, пренела се и у начин
мишљења. Из тога што реторске фигуре одступају од обичног, грубог говора, и уносе
разноврсност оне пружају задовољаство. Тезауро из три врсте угодности, за чула, за
осећања, и за разум, изводи поделу на три велике групе фигура: хармоничне (пружају
задовољство чулу слуха); патетичне (пружају угоду нашим осећањима) и ингениозне
(пружају задовољство нашем интелекту). Највише је ценио трећу групу фигура. У њој је
расправљао о метафори.

Хармоничне фигуре (стр.124)

Расправу о хармоничним фигурама Тезауро започиње критиком ранијег
реторског стила који је Аристотел назвао континуираним. У томе се ослања на
Аристотелову Реторику где у трећој књизи расправу о периодној реченици започиње
одбацивањем ранијег, непериодног стила:

Стил треба да буде, или континуиран (уједначен, координиран) и

обједињен помоћу свеза, слично дитирамбским прелудијима, или
периодан (субординиран) и сличан антистрофама код старих песника.
Континуирани [непрекидни] стил јесте стари стил: Ово је излагање
 историје Херодота из Турија [реченица са којом почиње Херодотова
Историја]. Тим су се стилом раније служили сви, а сад мали број.
Континуираним стилом називамо такав стил који по себи нема краја
уколико се не завршава предмет о коме је реч. (...) Периодни стил састоји
се од периода. Периодом називамои реченицу која има свој почетак и крај
и лако уочљив размер (Реторика, књ. III, пог. 2-3, 1409 а-б).

Даље се наставља с упориштем у наведеном разликовању два стила. У стилу

који је назван једнообразним, (непрекидним, континуираним) употребљавају се добре и
лепе речи али непријатне за слух, јер нису биле повезане са ритмом дисања и бесконачно
су бубњале, смењивањем делова фраза са монотоном клаузулом. То низање личило је на
цврчање вилиног коњица и, каже Тезауро, није омогућавало да се стави тачка док се све
што се односи на предмет не каже до краја. Показало се да говорник не управља својом
речју, већ да реч налази њега, а слушалац верује да је циљ постигао дошавши на пола
пута. [Треба напоменути: такав стил више се тицао идеја, битно је било да буду повезане,
а не граматике и избора речи. Насупрот томе у периодном стилу идеја се подчињавала
речи, тј. начину на који ће да се каже, тако да ефекат буде лепота и дејство].

У наставку када говори о периодној реченици, и њеном историјском увођењу

у употребу Тезауро чини, неупадљиво, још једну дистинкцију између азијанистичког
периодног и атицистичког периодног стила са вредносним акцентом на овом другом.
Могло би се рећи да теорија стила коју он излаже, с ослонцем на Аристотела, јесте
атицистичка теорија стила (а то је сасвим у складу са Аристотеловом препоруком да стил
не сме бити китњаст, узвишен, а ни обичан) која има јасну антицицероновску позицију
[Цицеронова периодна реченица карактерише се у литератури као пример азијанистичког,
китњастог стила]. Тезауров узор је уз Аристотела софиста Трасимах [Trasimaco, друга
половина V. в. пре н.е.], који је период изградио по обрасцу Пиндарових строфа и
антистрофа. Такви периоди зову се округли или, по Аристотелу, лежећи. У њома се као
змија која се ухватила за свој реп период затвара глаголом који долази на крај. Томе је
Трасимах додао клаузулу на почетку, средини и крају периода, тако да је он целином
остављао пријатан утисак и разноврсност која пружа задовољство, а да се у свему не
препознаје вештина. А туђим отрикрићем лако је користити се, па је Горгија са Сицилије
рођен у месту Леонтину [Gorgia Leontino] постао његов ученик, округли период поделио је
и прерадио раздробивши га на мање делове. Оне веће назвао је члановима [Membra], а
мање одресцима [Articoli] који су сразмерно кореспондентни један са другим. Тако је
округли период замењен са преплетеним (фигуративним) и складним, тј. симетричним,
пропорционалним [figurata & concise]: није ни дугачак, ни кратак; није метрички али није
ни без стопа; није слободан од поетских правила, а није ни повезан са њима; не
употребљава риму, али користи самерљивост; они који су прозаисти читају га као поезију;
версификатори сматрају да је пред њима проза. Цицерон који је у младости има склоност
према дугим периодима и азијатистичком стилу, у последњим годинама живота схватио је
то као своју младалачку заблуду и окренуо се округлим периодима рекавши да је ток речи
далеко складнији када се дели на чланове и одреске него када се продужава. Грађење
сразмерних (пропорционалних) препелетених периода, уместо округлих, има обележје
оштроумља. Сама пропорционалност ствара ритам.

Такво је порекло хармоничних фигура које Тезауро назива сразмерним и

сплетеним. Хармонија се рађа из три принципа: једнакости, супротности и сличности.

Једнакост у периодној реченици је када постоји сразмерност [једнак број слогова

– изоколон] између њених делова.

Супротност (антитеза; контраст) ствара хармонију која се јавља из контрастног

значења два члана периода. Примере налазимо у девизама, тако се за палму каже
Притиснута расте [од Плинија млађег, и његовог природњачког списа мислило се да
палма ако се на њу стави терет брже расте], или за полузаклоњено сунце облацима:
Открива скривено. Или у изрекама које саме себе оповргавају, нпр.: „Често се догађа да
разумни претрпе пад, а неразумни доживе успех.“

Сличност се тиче звучања, Аристотел је назива параномасијом. Сличност звучања

је потребна на почетку и на крају периода.

Даље Теазуро прелази на питање како се фигуре међусобно повезују, срастају

једна са другом творећи хармонију. То се остварује помоћу три већ поменута принципа:
једнакости, супротности и сличности. Да би то било јасно користи се техником графичког
приказа мера у реченици [у оригиналу tavole metriche], како би и чуло вида осим чула
слуха учествовало у хармонији кроз симетричну слику. Пример двоглавог периода
повезаног са два чвора, један доле, други горе, од чега се увеличава хармоничност, и
мултиплицирају везе налазимо у Плинијевом панегирику:

Лошије је

многим, него једном

веровати

По том обрасцу изграђене су многе фигуре, као на пример: Време је учитељ и

господар свега постојећег.

Хармонија се тим више расцветава што се више грана и разрастају делови

фразе на цртежу. Затим, ми можемо прогласити хармноичним периодима оне код којих се
у један чвор везује неколико разгранатих чланова. Такве су речи Цицерона:

Погибија

у бекству у наступању

срамота слава

Бива да тако устројене периоде окрену ногама нагоре, као у овој фрази
Карбонеа, што је толико похвала добила из уста народа, и пера Цицерона.

Очева синовљева
 мудра реч неразумност

потврдила се

Овде је со исказа на крају; над свим лебди дихореј (два трохеја, мисли се на
смену дугих и кратких слогова): „coprobivat“ – „потврдило се“. И то је закон: у сличним
преврнутим (обрнутим) периодима веза (чвор, узао који повезује две гране фразе) мора на
крају да буде ритмичан и звонак.

Марко Тулије Цицерон умео је продужити период на пет чланова, а да не

умањи њихову хармоничност, већ их двострано умножи. У томе је успео јер су чланови
били кратки:

Зар

ти а ја

мене тебе

њиховим посредством њиховим посредством

у домовину у домовини

вратити задржати
 умео би не бих умео ?

Следећи пример периодне реченице узет је из Аристотелa :„Они учинише

услугу једнима и другима, онима што су изостали, као и онима што су их следили;
последњима су прибавили више имања но што су га имали у својој земљи, док првима
оставише онолико колико им је било довољно у властитој земљи“. (Аристотел, Реторика,
књ. III, пог. 9, 7)

Они учинише услугу:

Онима који као и онима

Изосташе што су следили

(Јер)

Првима другима

оставише прибавише

колико је домаћим код куће

довољно више но што су имали.

 Форма (структура) хармоничних фигура које задовољавају чула је у
периодологији и метрици. Три су извора хармоничног реченичног периода: једнакост
делова, контрарност и сличност.

О патетичним фигурама, или убеђујућим (стр.206)

Поглавље V

Патетичне фигуре не делују на слух, већ на душу. Њих називају патетичним

или страственим, и без њиховог учешћа неће деловати ниједан оштроумни исказ, или леп
период. Њихова моћ убеђивања је велика, већа од истинитог силогистичког исказа.
Публика ће поверовати лажном исказу да је истинит јер у човеку побуђује саучешће.
Тезауро се позива на Аристотелов став из Реторике (књ. 3, гл.7, став 4), који гласи:

Стил који одговара одређеном случају, даје делу изглед вероватноће; овде
слушалац погрешно закључује да (беседник) говори истину на основу онога што
је у таквим околностима склон да му поверује, сматрајући да је ствар онаква како
је беседник оцртава, па све да и није тако, а слушалац увек саосећа са говорником
који патетично говори, па макар оно што говори немало никакве вредности.

Емпатија, саживљавање, саосећање, са оним што беседник казује патетичним

стилом први је узрок деловања ове врсте фигура. Други узрок, каже Тезауро, заснива се на
симпатичкој вези свих људских душа. Људи су сједињени мноштвом невидљивих уза, као
мноштво струна подешених на један тон, и чине једну душу као струну. Ако ти зевнеш и
мени се зева, ако заплачеш и ја ћу се растужити; засмејеш се – мени ће бити весело; ако
чујем твој крик ја ћу се обеспокојити.

Није сама фигура оно што даје снагу аргумента. Може да буде у мањем или
већем степену оштроумна, или без оштроумља. Тако је пред битку са персијанцима
спартански војсковођа рекао: „Нас је триста, али ми смо спартанци. “ Тиме је хтео рећи да
је персијанаца триста хиљада, али да сваки спартанац вреди хиљаду непријатељских
војника. Ову акутецу још је јачом учинио други писац који ју је преобликовао помоћу
фигуре екскламације (усклика): „ Стид и срамота нашем оружју, ако се спартанци мере у
броју са непријатељем“. Према Патрији Лону који препричава ову епизоду старешине су
оваквом фразом одговарале војнике од бекства: „Коликогод да нас је нека сви са радошћу
остану на бојном пољу; велики губитак нанет је спартанском имену већ тиме, што су
помишљали на бегство“. Ова фраза звучи неизражајно, и не покреће емоције у читаоцу,
односно слушатељу. Акутецом ју је учинио Ганије Сабин: „Мушкарцу је срамота бежати,
спартанцу и помислити на бегство“. Израз је оживљен употребом патетичне фигуре. Још
боље и још изразитије то је учинио Фуск Аурелије употребом фигуре прекора: „ Стидите
се саветовања вашег! Стидите се, ако и нисте бежали, говорили сте о бегству“.
Питање о томе како се једна фигура може преправити па да буде акутеца значи бавити се
њеним деловањем. Традиционална реторика се највише бавила овим питањем, како
употребити фигуру па да се оствари деловање; а нимало називима фигура и њиховом
природом. Тезауро предузима да прикаже све патетичне фигуре, укључујући у попис оне
које су раније биле познате, и додајући значајан број оних које он први пут уводи у
расправу. Циљ му је да објасни њихову форму (идеју, еидос).

Патетичне фигуре су форма изражавања унутрашњих кретања душе, и због

тога се зову страствене закључује Тезаоуро после анализе примера у дотадашњој
литератури (Ариастотел; Цицерон).

Аристотел је у другој књизи О души страстима звао не само осећања, већ и

машту и ставове (схватања). По томе, колико има тих духовних кретања, толико има
страстних (патетичних) фигура, и њихових разних видова и подвидова.
Душа се дели на две сфере: умну и осећајну. Умна се дели на схватање и размишљање.
Осећајна на жеље, осећања и жудње. Са основом у овој подели даље се на хијерархијски
нижим нивоима класификују фигуре (по моделу Порфиријевог дрвета).
Патетичне фигуре су експресија осећања и мисли у човековом духу; другачије
речено кретања у човековом духу изражавају се патетичним фигурама. У томе је њихова
суштина (форма, еидос).

О ингениозним фигурама (стр.234)

Поглавље VI
 Трећа врста фигура назива се ингениозним, оне су узвишени дар разума; чега
нема у хармоничним галсовима или патетичним фигурама, има у ингениозним значењима
чија је слава већа. Још је код Грка (Аристотел, Реторика, књ. III, гл. 10, 5) постојала
подела на речи ( Lexeos) и смисао (Dianoeas). Под речима Аристотел је разумео односе
између речи (на њему су засноване све хармоничне фигуре, учење о периоду, и све
патетичне фигуре). Тим фигурама он је супротстављао смисао, а тако се називају фигуре
засноване на ингениозним, тј. пренесеним, значењима. Такве фигуре су кћери акутеце и
друга мајка кончета, симбола, натписа, сваког поетског и реторског говора. Прве
припадају граматици, а друге реторици. Тезауро у овом поглављу расправља о речима
(Lexeos) у свим облицима њихове акутециозне употребе: сложенице, туђице, измишљене
нове речи, ретке, обичне, итд. Овакве фигуре не изискују од читаоца напор да их разуме,
оне су му намах јасне. Због тога су и мање вредне.
Следеће поглавље посветио је пренесеним ингениозним значењима [Dianoeas].

Расправа о метафори (стр.266)

Поглавље VII

„И ево3 најзад смо, корак по корак, стигли до највишег врха ингениозних

фигура у поређењу с којима све досад поменуте губе вредност, пошто је метафора
најингениозније и најоштроумније, најнеобичније и најзачудније, најпријатније и
најкорисније, најизражајније и најплодоносније чедо људског ума. Одиста, веома
ингениозно ако се ингенијум састоји, као што смо рекли, у повезивању међусобно
удаљених и засебних идеја неких предмета, то је заправо задатак метафоре, а не неке
друге фигуре: због тога што она, попут саме речи, преноси ум из једне области у другу,
изражавајући један појам помоћу другог, веома различитог појма, и у несличним стварима
налазећи сличност. Онда, закључује наш аутор, грађење метафоре напор је проницљивог и
виспреног ингенијума. И, следствено томе, метафора је најоштроумнија од свих фигура
јер се друге готово граматички остварују и заустављају на површини речи, а ова спознаја
3
Прев. Мирка Зоговић, у„Књижевнотеоријска мисао барока“, Домети, бр. 122-123, Сомбор 2005.
продире и испитује најзамршеније појмове да би их спојила. И док остале појмове одевају
речима, метафора саме речи одева појмовима.

Дакле, она је од свих других најнеобичнија због новине ингениозног спајања;

без те новине ингенијум губи своју славу, а метафора своју снагу. Наш аутор нас учи, да
метафору ваља сами да стварамо, а не, као при лажном порођају, од других у зајам
узмемо. И одатле настаје зачудност, док дух слушаоца, новином савладан, поима
оштроумље ингенијума који приказује и неочекивани лик приказаног предмета.

Јер ако је метафора тако задивљујућа, ваља да буде исто тако пријатна и
забавна, јер из зачудности се рађа задовољство попут оног које доживљаваш при
изненадним променама сцене и никад виђеним представама. Ако задовољство изазвано
реторичким фигурама, као што нас учи наш аутор, из оне похлепе људских умова да ново
науче без муке и много из мале књиге, засигурно ће најзабавнија од свих других
ингениозних фигура бити метафора која у лету преноси наш ум из једног рода у други, па
ми у цигло једној речи видимо више предмета. Стога, ако ти кажеш „Prata omnea
sunt“,ништа друго ми не представљаш до зеленила поља; али ако кажеш „Prata rident“, ти
ћеш ме навести, као што сам рекао, да видим земљу као живог човека, поље као лице,
дражест поља као весео смех. Тако да се у једној речци назиру сви ови појмови
различитих родова: земља, поље, дражест, човек, душа, смех, радост. А на другој страни,
хитрим прелазом примећујем на људском лицу појмове везане за поље и сва слагања
између првих и других, које нисам својевремено примећивао. И то је оно брзо и лако
учење одакле настаје уживање пошто се уму онога ко слуша чини да само у једној речи
види позориште пуно чуда.

Ништа мање но што је пријатна слушаоцу, метафора је корисна говорнику јер

често на прави начин надомести сиромаштво језика: тамо где недостаје права реч нужно је
замењује пренесена. (...) Добро је приметио Цицерон да су метафоре попут одежде, јер
пронађене из нужде, служе и за свечаност и за украс. Које је реторичко средство
прикладније од метафоре за хвалу или поругу, да изврши или унизи, да строгошћу
престраши душе или шалом насмеје?
 ( ... )
Дакле, утолико ће метафора бити необичнија, уколико више необичних
својстава сакупи у једној речи; а сад додајмо и да ће бити ингениознија и оштроумнија
уколико у њој представљене идеје буду мање површне (...), а ако оштроумљу метафоре
додамо необичност изведене речи, удвостручиће се слава твог ингениума и уживање
слушаоца. Једнако тако, ингениознија је и оштроумнија је она метафора у којој су појмови
међусобно толико далеки да у трену ваља прећи велики пут да би се до ње допрло (...) И
колико су ономе ко гради метафоре потребне проницљивост и брзина ингенијума, толико
и ономе ко их слуша.

(...) Па ипак, кад је много, много је. Јер и метафорама и необичним речима ваља се
држати светог закона прикладности, о чему сам ти кадкад понешто већ говорио. Али
једино ти толико могу рећи да ваља да водиш рачуна о природи тла по коме сејеш
метафоре. Јер колико је разлика у темама, толико су прикладности (декорум) међусобно
различите, што захтева и различите метафоре. Ако је тема племенита и узвишена, ваља да
је племенит и представљени предмет у метафори.

(...) Тако поново можеш да спознаш колико дражесно и пространо поље метафора
простире пред нас и колику слободу даје жељним духовима који почињу да отварају очи и
одлећу из гнезда детињег незнања када чују оштроумље метафора у лету. Не треба да те
заплаше четири строга закона које је наш аутор одредио за метафору, односно да не сме да
буде неприкладна, смешна, високопарна и нејасна, као да је желео да поткреше крила
ингенијуму и да га затвори у тамницу ових ограничења. Збори он на том месту о
метафорама својственим беседнику, не песнику, нити неком другом од оштроумних и
ингениозних писаца.

А пошто он држи да је беседничко савршенство говорника у убеђивању, а

једино се може убеђивати веродостојношћу, он сматра да се веродостојност коси са свим
оним што је неприродно и извештачено, па прописује да не ентимеми, који представљају
бит, већ начин говорења, фигуре, глас, гест и сваки покрет, ваља да буду толико
веродостојни и прикладни беседнику и тако неизвештачени да се вештина чини
природном, а неистинито веродостојним.

(...) Упркос томе што је истинито све што је речено о прикладности

(декоруму) беседе, ти можеш да опустиш узде свом ингенијуму у другачијим саставима.“

О простој метафори, и о њеним специфичним разликама

Фигуре пренесених значења нису до краја добро систематизоване и објашњене,

па како то на задовољавајући начин није учинио ни Аристотел у Поетици, Тезауро каже
како ће у томе послу поступити на исти начин на који је то учинио у поглављу о
патетичним фигурама: „Одредићемо за њих [пренесене фигуре] родоначелницу, а од ње
ћемо проследити, као рађајуће подврсте у њиховом разгранатом поретку. И тада су све
тајне вештине акутеце у нашим рукама.“ То значи да ће употребити поступак који се
назива Порфиријеви дрво.

Аристотел је хвалио метафоре организоване по СЛИЧНОСТИ (SIMIGLIANZA),

као пренос са врсте на врсту и с рода на род као у чувеном примеру из Поетике када се
штит назива Марсовом чашом, а чаша Бакхусовим штитом. И чаша и штит су две
равноправне врсте подчињене истом роду округле ствари (округластости):

Род (Genere) Округло

Врста (Specie) Штит Чаша

Логички односи нам дозвољавају да име једне врсте преносимо на другу. По

томе ми можемо снег назвати Љиљаном хладних Алпа, а љиљан Оживљеним вртним
снегом. „Такве аналогије ја називам ЈЕДНОЗНАЧНИМ.“
 Другачија сличност настаје између врста које припадају различитим родовима
који су подређени некој општој аналогији. Такве сличности ја називам

МНОГОЗНАЧНИМ сличностима, тј. аналогијама, каже Тезауро. Тај поступак у замени

Аристотел је нарочито ценио и хвалио јер је од слушаоца таквих метафора захтевао
ингениозност, а од читалаца проницљивост; слушање таквих метафора радикално је
пријатније од једнозначних. Није тајна, каже Тезауро, боље је и пријатније сазнати
одједном много ствари које су при томе међусобно удаљене, него мање и при томе још и
блиских. Ево МНОГОЗНАЧНЕ метафоре, налазимо је код Перикла који је рекао за
младост Пролеће године. У његовом исказу младост и пролеће су врсте подређене
различитим подродовима, а њима је свима надређен један старији род, аналогија.

Род, аналогија Одсек времена

Подрод (Genere
Subalterno) Узраст Доба године

Врста аналогије Младост Пролеће

Из тога корена рађају се хијероглифи, различите басне које се заснивају на

сличности, као и најуспелији емблеми.

Друга врста метафоре је када се преноси са врсте на род или са рода на врсту.
Овај манир није заснован на сличности, већ на ПРИПАДАЊУ [ATRTRIBUTIONE].
Аристотелов пример: Хомер уместо рода употребљава врсту, и желећи да каже „мноштво
Грка благосиљајући помињу Улиса“, уместо тога говори „Хиљаду славних дела учинио је
Одисеј.“ Мноштво је род, хиљаду је врста:

Род Мноштво

Врста Хиљаду
 Тако и ми говоримо: „Теби треба педесет пута поновити!“ Подразумева се
много пута. Ова врста изражавања неслична је плебејском говору, знајући то песници су
често к њој прибегавали: на свако море стављају Понт, и кажу Алпи за сваку (било коју)
планину.

Образује се и другачије аналогија метафоре по ПРИПАДНОСТИ. На пример,

реч здрав, првобитно се односила на човеково тело, затим се стало додавати кроз узрочну
везу према томе чиме се тело храни, на пример здрава храна, или по дејству: здрава боја
лица, или здрава памет. Аристотелу се нису допадале метафоре ове врсте, ругао се
њиховој употреби код Горгије када говори о бледим и крвавим делима, или посејао си
срамоту, а пожњео зло, јер су неприкладни за уверавање због тога што звуче сувише
поетски. Описује се резултат без навођења узрока. Пример замене великог са малим:
Круна се склони пред митром, другачије речено Император пред Понтификом (Pontifex).
И Плиније се подсмехује Доминицијану истим начином: У ужасу су гледали како римски
орао крилима трепти. Емблем римске војске био је орао, а крилима он бије када се ратна
застава вијори на ветру.

Трећи начин образовања метафоре, по Аристотелу, јесте метафора по

ДВОСМИСЛЕНОСТИ, тј. еквивокална метафора. Веома се разликује од две претходно
описане: значење се мења у свести онога који прима, без промене у именовању. Пример:
Драконови закони нису људски, толико су сурови. То је законодавац по имену Дракон,
познат по својој свирепости, али реч значи и змај, чудовиште.

Родно име Дракон

Врста двоисмислености Законодавац Чудовиште

 Овакве метафоре које Тезауро назива ЕКВИВOКАЛНЕ, (EQVIVOCO)
највише се употребљава у афоризмима, епиграмима, за фино подсмевање; повезује се са
иронијом.

Четврта врста метафоре је метафора ОЧИГЛЕДНОСТИ (очевидности), у

изворном облику речи - HIPOTIPOSI. Њихова главна одлика је да предмете представљају
с таквом живошћу као да су стварни, и да их прималац доживљава као да су на јави.

Пета врста метафоре је ПРЕУВЕЛИЧАВАЊЕ [HIPERBOLA], или на

латинском SUPERLATIO. За њу је карактеристично несразмерно преувеличавање
предмета, прављење од малог велико. Нпр.: Човек сличан планини; Он хвата мирисе до
самог Марока (за велики нос); или филозоф за Аристотела, Мудрац са Соломона, Феникс
оштроумља за Пика дела Мирандолу.

Шеста врста метафоре је КРАТКОСТ [LACONISMO], образује се мешањем

оштроумног Архетипа са оштроумним звуковима. У мало реченог пуно се подразумева. У
њих улазе пословице, девизе емблема ( две речи се пишу, остале се подразумевају),
симболично читање слова (акроними).

Седма врста метафоре је метафора по СУПРОТНОСТИ [OPOSITIONE].

Метафора супротности разматра се двојако. Прво, процењује се пропорционалност односа
између речи; друго, посматра се оправдава ли она оштроумну игру кончета. За прво
разматрање фигуре морамо се подврћи вођству хармоније речи, за друго разматрању
ингениозном. Веома занимљив начин грађења метафоре по супротности показује
Аристотел. То је када се основној речи дода супротну, или када се основној речи дода
несвојствена, па се друга половина исказа спори са првом. Пример за први случај: треба
назвати чашу штитом не Марсовим. Лук, истим начином именовати безструном лиром.
За други начин, када се несвојственим речима одузима део својственог значења, пример је
назвати море Пловећим пољем или Водном равницом.
 Осми, и последњи начин грађења метафоре је по ОБМАНИ или
НЕОЧЕКИВАНОСТИ [DECETTIONE]. Презабавна, глумачка фигура, мајка саковрсног
засмејавања, фарси и поезије. Њено лукавство састоји се у следећем: овладава свим твојим
расуђивањима, ти себи цели концепт представљаш, и очекујеш да се саобразно твом
очекивању приличним речима заврши, кад, одједампут, метафора уместо твог разумом
очекиваног завршетка предлаже свој, сасвим другачији и неочекиван завршетак. То је
новина ове фигуре: у другим случајевима ти се смејеш над представљеним предметом, а
овде над самим собом и сопственом лаковерношћу. На пример код Плаута после поздрава
Аргирип говори видимо се, и додаје: у паклу. Овде је реч о замени једног смисла другим,
који је неочекиван: И поново опрости! У подземном царству/ Видимо се. Убрзо ћу
завршити са собом. И код Бокача једно али потпуно преокреће смисао: Код те даме била
је служавка, не баш – но, малада, али са тако ружним, јуродивим лицем...

Тезауро на примеру једне речи – Рим – објашњава свих осам типова метафора:

1. СЛИЧНОСТИ (SIMIGLIANZA): Град сунца

2. ПРИПАДАЊУ (ATRTRIBUTIONE ): Престонички (преношење са дела на целину)
3. ДВОСМИСЛЕНОСТИ (EQVIVOCO): Сила, у грчком језику реч Рим значи сила
4. ОЧИГЛЕДНОСТИ (HIPOTIPOSI): Светски триумфатор
5. ПРЕУВЕЛИЧАВАЊУ (HIPERBOLA): Друга земаљска кугла
6. КРАТКОСТИ (LACONISMO): само слово Р
7. СУПРОТНОСТИ (OPOSITIONE): Антикартагина
8. ОБМАНЕ (НЕОЧЕКИВАНОСТИ; DECETTIONE): Ромул; када се изговара реч
прва два слога „Ро“ стварају очекивање да ће се изговорити име града( Рома), а
онда следи преокрет и замена са именом оснивача града.

У закључку поглавља Тезауро пише:

„С лакоћом4 научити ново задовољство је за људски ум. Стога, што се брже,

више и то новог научи, то је веће уживање.“ Одатле Аристотел закључује: пошто су речи
оруђа знања, просте речи, које већ знамо, и оне обичне које нам представљају само
4
Прев. Мирка Зоговић, у„Књижевнотеоријска мисао барока“, Домети, бр. 122-123, Сомбор 2005.
предмет као такав, нису ни ингениозне ни отмене. А супротно томе, речи које нам ван
уобичајеног начина брзо приказују више ствари једну унутар друге, нужно су
ингениозније и допадљивије за ухо. И, објашњавајући доктрину примером старост, каже:
реч није ни отмена, ни ингениозна, већ проста и обична, јер нам приказује само предмет
који већ познајемо. Али ако је ти назовеш стрњиком, говорићеш племенито и ингениозно,
јер ћеш ми у трен ока, једном речи, приказати многе предмете, односно трошну старост и
стрњику, увелу и суву; и видећу старост у стрњици помоћу зачудног и новог тумачења
твог преоштроумног ингенијума. А то је метафора у којој, нужно повезане, видиш три
одлике: краткоћу, новину и јасност.

Краткоћа, јер у цигло једној речи гомила више појмова, бојећи један бојама
другог. Јер ако би ми ти овако приповедао: „ Пошто је стрњика стабљика жита, некад
зеленог и бујног, а сад увелог и сувог, таква је старост, без снаге некад здравог и снажног
тела“, то би засигурно било лепо поређење, које наш аутор зове сликом, али не би било
метафора јер нам се сви предмети простим речима приказују у низу. Али метафора их све
гомила у једној речи, и готово на чудотворан начин ти успеваш да их видиш једног у
другом. Одатле твоје уживање бива веће, пошто је зачудније и допадљивије посматрати
много предмета у перспективи него да се сами у низу ређају пред твојим очима. Што је
дело, како каже наш аутор, не простог већ оштроумног ингенијума.

Из краткоће се рађа новина јер то што је створено твоје је чедо које се није
одомаћило у језику. Међутим, иако је стрњика обична и чак сељацима позната реч,
употребљена за старост, она је значењем свежа, па и прихватљивија и омиљенија од оних
које смо ми смислили, а које смо помињали међу ретким речима, јер у првом познат је
звук, а ново је значење, а у ретким познато је значење, а нов је звук. Одатле настаје
уживање које ће нам измамити осмех на лицу кад чујемо лепу и добро погођену реч.

Из ових двеју одлика настаје трећа, одбносно јасноћа. Јер један предмет, брзо
осветљен другим, севне ти у уму попут муње, а новина узрокује зачудност, односно
усредсређену мисао која ти у ум утискује појам; тако спознајеш да ти метафорочке речи,
дубоко урезане, остају у сећању. Сигуран је то знак, како каже наш аутор, да си их јасно
схватио и утиснуо у ум. Јер, ако ти се чинило при првом сусрету да није лако продрети у
понеку метафору, као у случају енигми и лаконизама, ипак, кад би успео, јасније би
разумео појам и дубље би ти се урезао у памћење, него да ти је исказан обичним речима.
Тако да је метафора заслужила да се назове ингениозном отменошћу, кончетом памети,
досетљивим оштроумљем и светлошћу беседе.“

[ Следи у осам подпоглавља детаљнија обрада свих наведених типова метафоре, од стр. 342. до
481. Пошто је основни концепт сваке од метафора претходно приказан, овде је дат само извод из седмог
подпоглавља о метафори по супротности].

Седми тип метафоре: опозитна (стр. 441)

„Али5 желим да ти покажем најнедокучивије и најтајанственије, али и

најчудесније и најплодније чедо човековог ингенијума, досад непознато у реторичким
школама, али које наш аутор и те како помиње у својим Поетикама, у којима оно има
своје седиште: јер рођено је из те фигуре [метафоре опозиције], ствара многе друге,
лепше, које лепршају по песмама и прози. То је оно што на грчком можемо звати тхаума,
односно зачудност која се састоји у представљању два готово неспојива и зато пречудесна
појма, као онај који наш аутор толико слави: „Per terras navigavit, per maria pedibus
incessit“[„Пловио је копном, газио је морем“], као и: „Aeneum vidi virum vire
conglutinatum“[Угледах човека како другом човеку ватром припоји мијед]. И безброј
других у којима се спаја позитивно с негативним, или позитивно с позитивним, или
негативно с негативним.

За позитивно с негативним дао је пример у III књизи Реторике називајући лук

„ лиром без жице“, као и у Поетици, називајући „пехар штитом, не ратним, већ Баховим“;
ту фигуру он назива translatio ex duobus constans јер садржи два неспојива и загонетна
појма који стога проузрокују зачудност(meravigla). Али пошто нам овај чудесан човек
обично само указује на трагове својих доктрина (као што се увежбаним хртовима показују
трагови звери) како бисмо ми сами наставили, стога оно што он каже о некој загонетној и

5
Прев. Мирка Зоговић, у„Књижевнотеоријска мисао барока“, Домети, бр. 122-123, Сомбор 2005.
чудесној метафори ваља да својим ингениумом проширимо на сваки израз који изазива
зачудност спајањем два неспојива термина, једног позитивног, другог негативног. Тако,
приповедајући о одјеку који од шуме и хриди одбија наше гласове, ти би могао рећи: „ То
је душа без душе, нем је и истовремено речит, говори, а нема језика; човек је а није
чоивек; обликује гласове, а без духа је; лик је без обличја који у ваздуху боји гласове без
боје. Није твоје чедо, а ти си га створио; чујеш га, а не видиш; одговара ти, а не чује те;
ништа које говори, а не уме да говори, или говори, а не зна шта говори. Није учио
латински ни грчки, а говори и грчки и латински“. Сви ови искази су зачудни, али
истинити.
За повезивање позитивног с позитивним: „ Она [Ехо] је нимфа ваздуха, камен
који говори, жива хрид, кћи даха, живи у шумама и говори све језике, дивља је сибила која
у пећинама одговором узвраћа. Ласка и уједно се руга; смеје се ако се ти смејеш, плаче ако
плачеш. Пева ако певаш, кори те ако је кориш, хвали те ако је хвалиш. Живи само колико
траје твој говор, дише твојим дахом, збори твојим језиком, живи твојим животом. Један
живи, а двоје говоре. Један говори и сам себи одговара. Она је друго ти, и ако ти одеш, и
она одлази, ако се вратиш, и она се враћа, а ако ти умреш, и она умире,

За повезивање негативног с негативним: „ Није ни човек, ни звер. Не уме ни да

говори, ни да ћути. Не зна ни да лаже, ни да каже истину. Није нема, а без језика је. Нити
је затворена, нити може да изађе из свог станишта. Не чује те и ти је не видиш, а ипак ти
одговара и ти је чујеш“.

И из ових примера можеш да разумеш да је толико разлика у зачудностима

колико је категорија. Међутим, све су оне узете или из света материје, као „човек, не-
човек“. Или из метафизичког света, као „ безоблични облик“, „она је друго ти“. Или из
квантитета: „један само живи, а двоје говоре“. Или из квалитета: „ласка и уједно се руга“.
Или из односа: „слика гласа и чедо духа“. Или из радње: „плаче, ако плачеш, смеје се ако
се смејеш“. Или времена: „живи само толико колико ти говориш“. Или места: „дивља
сибила која у пећинама одговором узвраћа“. Или кретања: „ако ти одлазиш, одлази и она“.
Или средства: „ говори без језика“. И има их још много сачињених од више измешаних
категорија, као „обитава у шумама и говори све језике“, што је спој места и радње.“
 О развијеној метафори:
прво
о метафоричним пропозицијама, које садрже
најлепше акутеце у изреци, и алегорији (стр.481)

Поглавље VIII

У претходном поглављу приказано је осам врста простих метафора. Оне

настају из једне операције, и обично се састоје из једне речи, или неколико повезаних
речи подчињених једном смислу, као када кажемо о љубави: Пламен, или о ружи: Царица
цвећа. Такве акутеце (оштроумља) не треба сматрати савршеним, већ само зачетком, или
клицом савршених акутеца. Просте метафоре су грациозне, али од њих су грациозније
оне које се образују другом додатном операцијом, то су алегорије које се добијају
распростирањем простих метафора. Тезауро, даље, показује како постоји осам подврста
алегорија које су изргађене распростирањем осам врста простих метафора, односно да се
свака врста алегорије гради додатном (другостепеном) операцијом која се састоји у
распростирању (ширењу) неке од простих метафора.

На пример, од метафоре по атрибуцији (припадању). У говору против Писона

Цицерон знајући да он свој род назива расадником тријумфа, рекао је: „У свом том
расаднику за тебе се пронашао само сасушен ловоров листак“.

Метафора по сличности (аналогији) је када се каже за ружу да је Царица цвећа.

Ова метафора се може помоћу десет категорија [види треће поглавље о покретачима
акутеце, у одељку о људским акутецама] даље разрађивати на следећи начин:

РУЖА ЦАРИЦА Супстанца

Благородно цвеће Највећа част Квантитет

Црвена латица Пурпурни плашт Квалитет
Аромат Миомирис
Између других цветова Између других дама Релација
Убија бубе Гони зле
Нежни зефири Дворске удворице
Пчеле храни Добре одликује Акција
Опада Упокојава се Чињење и трпљење
На стабљици виси На трону седи Положај
У своме врту У својој држави Место
Зора Младост Време
Роса Бисер
Жути венац латица Венац дијадема Имање

Даље се могу вршити метафоричне замене према изведеној табели по

категоријама тако што ће се за оба појма узимати слике из табела, па се царица може
називати пурпурни плашт, или венац дијадема, а ружа називати црвена латица, зора или
убица буба. Из ових простих метафора разрађених кроз категорије изводе се акутеце
вишег реда у алегоријама. На пример: Хитропролазеће време брзо односи боје пурпурног
плашта, а и круну.
До краја поглавља разматра се поступак развијања свих типова метафора у
алегорију.

О метафоричним аргументима,
и правим кончетима (стр.487)

Поглавље IX

После простих метафора, потом алегорија које су виши ступањ акутеце у

односу на метафоре (користи их као градивни елеменат), Тезауро расправља о највишем,
најузвишенијем, облику акутеце, о Argutezza Perfetta (савршеној акутеци). То су УРБАНИ
ЕНТИМЕМИ. Аристотел је, наиме, разликовао урбани елегантни, културни, углађени стил
у опозицији према простом, или руралном, који је груб, и неотмен. Део урбаног стила су и
ентимеми, који такође имају каратеристике урбаног стила. Ова опозиција садрежана је у
следећем параграфу о ентимемима код Аристотела од кога полази Тезауро, и на њега се
позива, Реторика (књ. III, гл. 10, став 4):

Стога ће несумњиво бити леп онај стил и они ентимеми који брзо
саопштавају ново знање. Баш стога нису отмени прости ентимеми
 (простим називам ентимеме разумљиве сваком човеку, као и оне што не
захтевају никакво умно напрезање) као ни они ентимеми који, кад се
изложе, изгледају неразумљиви, већ само они које разумемо чим се
изнесу, или пак они чији смисао, унотач томе што нам није испочетка
јасан, нешто касније разумемо. У последњем се, наиме, случају стиче
какво такво знање, а у прва два случаја никакво.

Највише оштроумље долази из филозофског доказивања. Налази се на

завршецима епиграма, у оштроумним девизама, натписима, шалама. Овакви примери,
каже, побудили су његово љубопитство да их истражи. Следе примери који треба да
послуже као основа, тј. грађа, за теоријску расправу.

Такав је Марцијалов епиграм о мртвој пчели у јантару: „Светли скривена она

скупљена у кап Фаетона/Како би у свом нектара затвору изгледала (као) пчела./Достојну
толиком труду заслужила је награду:/ Може се помислити, сама је желела тако умрети.“

Цицерон је хвалио казивање Тимеја о пожару у храму Дијане: „ Богиња није

могла спасти свој храм, угасити огањ у Ефесу, јер је била заузета у Пелеју при рађању
Александра“. У истој ноћи десила су се два велика дела: родио се Александар (велики) и
изгорео храм Дијане, богиње порођаја.

Није била мање оштроумна шала Гибона кога је Либон питао „Када ћеш ти,
Гилбе, изаћи из своје трпезарије?“, а он му одговорио „Када ти изађеш из туђе спаваће
собе.“
Теренције који је знао да Тит дању игра лопте а ноћу сакати сребрне скулптуре
одговорио је једампут када су га питали зашто Тит није дошао на игру лоптом: „Не чудите
се томе, јер је сломио руку“. Они су мислили да говори о руци Тита, а он је уствари
говорио о руци статуе. Тако је једном речју Теренције и оправдао и оптужио Тита.

Познат је и веома хваљен још један исказ који Макробије наводи као образац
слане шале. То је када су викнули говорнику који се држао надмено заборавивши своје
ниско порекло (отац му је био кобасичар): „Еј, ћути, сине човека, који нос брише лактом“
(кобасичар због природе свога посла не може док ради нос брисати руком).
 Плутарх помиње ингениозне и забавне речи Агисалија: „ Не чудите се што сам
војску из Азије вратио: мени су пут препречили триста хиљада стрелаца.“ Тиме је хтео
рећи да је азијски цар, молећи мир, откупио га са триста хиљада монете на којој је била
отиснута фигура стрелца.

Једно од највиших достигнућа акутеце су Плаутове шале, на пример, речи

Сводника, када он, трудећи се измамити девице из храма, сакривене у Венерином олтару,
идући за ватром (упаљеном бакљом), проговара: „Позовем Вулкана, а гле он је Венерин
непријатељ.“ То доводи слушаоцу у сећање стару причу о свађи Вулкана с неверном
супругом (тј. Хефеса са Афродитом).

Овакве духовите оштроумности имале су разне називе, Сенека је дефинисао

акутецу: Conclusincuale vafrae, et collidae (Закључак домишљат, и разуман), то јест:
ПАРАЛОГИЗАМ. Највишим степеном паралогистичких фигура он је сматрао завршетак
епиграма. Из горе наведених примера видимо да бисмо сваки од њих ако их сложимо у
стихове могли добити елегантан, урбани, ентимем; и видимо да се сваки од њих заснива
на неком од Аристотелових Погрешних места, које је он називао Привидним ентимемима.
Он их тако зове због тога што су наизглед тачни, а садрже у себи лаж, као јабуке које
споља изгледају лепо, а изнутра су труле.

Узмимо Марцијалов кончето на крају епиграма: „Може се помислити

(верујемо), сама је желела тако умрети.“ Заснован је на паралогизму који је Аристотел
назвао Из знака : како је рекао „Верујем да је Дионисије крадљивац, јер је зао човек “. То
је паралогизам, каже Аристотел, јер сви зли људи нису крадљивци, али је сваки
крадљивац зао. Из знака се не може извести силогизам. Тезауро у наведеном епиграму
уочава погрешну аналогију између људи и животиња: људи говоре, па се онда измишља
говор животиња, (људи нешто желе, па онда и животиње желе, као у наведеном примеру).

Тимејев исказ о инциденту у Дијанином храму заснован је на паралогизму који

се зове НЕУЗРОК ЗА УЗРОК (да се узроком сматра оно што није узрок). Када се једна
ствар догоди истовремено са другом, или после ње, те се после тога узима у смислу услед
тога. И тако доводе у лажну зависност. Тако и у овоме примеру доводе у лажну зависност
Дијанино одсуство и пожар у храму.

Пример са речима Теренција о сломљеној руци, и Агастија о триста хиљада

стрелаца су сплетени око паралогизма који Аристотел назива ЕКВИВОКАЛНИМ, тј.
ХОМОНИМНИМ [ у античко доба реч хомоним није се узимала само у значењу једнакост
имена тј. еквивокација, већ и двосмисленост двају речи или израза].

Одговор Галбе, на речи Либона настале су из паралогузма који Аристотел

назива ГОВОРНИ ЕНТИМЕМ, он је последица форме изражавања, тј. начином
изражавања ствара се привид ентимема. Аристотел за то наводи пример, кад се „без
потпуног извођења дедукције, у виду закључка искаже свршетак: ако није то и то, онда је
нужно ово и оно“.

Претња Сводника побеглим девојкама: „Позовем Вулкана, а гле он је Венерин

непријатељ.“ , прво, садржи ДВОСМИСЛЕНИ ПРИМЕР, јер не разликује измишљено од
стварног, друго, ослања се на паралогизам за који Аристотел каже ГРАДИ СЕ НА
ОСНОВУ ПОСЛЕДИЦЕ (Penes conseqvens, од последице). Истина је да свако ко ратује с
другим јесте његов непријатељ, али није истина да са сваким непријатељем ратујемо.

Непотпуна је логика лаконизма изреченог сину кобасичара. Овде су замењени

термини: нису сви који нос бришу лактом обавезно трговци кобасицама. Сличан је овом
паралогички лаконизам који Аристотел наводи у Реторици ( књ. 2, гл.21, 8) као пример за
изреке у облику загонетки, а приписује се Стесихори који је рекао Локранима да не би
требали бити одвећ обесни, ако не желе да им цврчци певају са земље. Није реч о томе да
ће цврчци певати са земље, каже Тезауро, већ што неће остати дрво на коме ће цврчци
певати.
Највећу похвалу заслужује акутеца када у њој налази успешну лажљивост. Тако
Аристотел изриче похвалу Хомеру код кога се чудесне поетске приче и замисли ослањају
на лажни силогизам. Место на које се Тезауро позива из Аристотелове Поетике ( 24.
поглавље) гласи:

Хомер је и осталим песницима најбоље показао како треба говорити

неистину. Тај поступак оснива се на кривом закључивању. Јер људи мисле
пошто после А постоји или се дешава Б, да онда, ако истински постоји ово
доцније (Б), постоји или бива оно раније (А). А то је погрешан закључак.
Зато, ако је прво (А) неистина, треба додати друго (Б) ако то друго нужно
постоји или бива у вези с првим. Јер зато што зна да је друго (Б) истина,
наш дух погрешно закључује да је и прво (А) истина. Пример за то даје
Прање у Одисеји.

[У XIX певању служавка је прала ноге странцу и преко ожиљка на нози у њему препознала
Одисеја. Одисеја је као дечака ранио вепар у ногу и зато мора да још има на нози ожиљак; странац
има ожиљак на нози према томе он је Одисеј. Овде се превиђа да је ожиљак могао настат и на
другачији начин . Други пример, Пенелопа сумња да је странац видео Одисеја и тражи да му он
опише Одисејеву одећу, што он учини на основу чега она закључује да ако је видео Одисејеву
одећу онда је видео и Одисеја. Овде се превиђа да је опис одеће могао чути од неког другог, или је
одвојено видети.]

Ако би се из свих горе наведених примера изоставило све што је лажно,

изгубила би се лепота и радост од добијених шала, нестао би, усахнуо, сам корен акутеце
(оштроумља). Уметност ингениозног ума заснива се на паралогизмима.

Тезауро даље расправља о разлици између философских и реторских ентимема,

односно о разлици између дијалектике и реторике. Разликују се у четири ствари:
ПРЕДМЕТУ, ЦИЉУ, ФОРМИ и СУШТИНИ.

Реторика обухвата појмове који се заснивају на моралу о којима се расправља у

грађанском животу (судски, политички, похвални говор) док је дијалектика заснована на
појмовима о којима се расправља у списима и ученим дебатама. Ако кажемо: „Верес је
особа која припада људском роду, рођена у телесном облику са одуховљеним разумум“ -
добијамо предмет дијалектике. Али ако кажемо: „Верес је разбојник који је зграбио
Сицилију“ - то је већ предмет реторичке расправе. Она има предмет из живота, и користи
аргументе који су свима разумљиви, док дијалектика има предмет који подразумева
ученост и доказивање.
 И циљеви су им различити. Реторика има циљ да убеди, а дијалектика да
обучава у школи. Реторика у своме стремљењу ка убедљивости може се користити
различитим софизмима, може да их проналази и слободно употребљава ако ретор доказује
праведну ствар њему је то дозвољено. Дијалектика тежи ка истини, и ако се послужи
софизмом, и то се открије, онда је то велика срамота.

И у форми се разликују урбани ентимеми од дијалектичких закључака. Говор је

украшен хармонично устројеном фразом у којој се заборављају захтеви дијалектике, и не
обраћа пажња на истинитост, али говорник треба да зна да ако је употребио неку лаж, када
се говор размрси она ће бити откривена. У дијалектичком закључивању другачија су
правила за форму: тражи се истина; силогизми морају бити јасно написани и добро
утемељени.
Последња принципијелна разлика је у есенцијалној форми елегантног
(урбаног) говора. Јер, ми знамо да је сваки паралогизам (акутеца) лаж, не због тога што су
то праве лажи, не због намере која је лоша, већ што кроз шалу имитира истину, али је не
каже; и лаж сваку тако приказује, да се кроз њу, као кроз прозрачни вео, види гола истина.
Из тога о чему говори, одгонеташ, о чему ћути; одгонеташ у магновењу, и у том
магновеном поимању је суштина саме метафоре.

Урбани стил с ентимемима под велом лажи оригиналне ствари саопштава; а

филозофски силогизам бива да под видом истине саопштава лажљиве ствари. Разлика је
као између нечег гадног и одвратног у природи, и истог на слици. Ако је насликано, и
поред своје злокобне природе нама се допада и изазива задовољство. Из свега реченог
видљиво је да урбани оштроумни стил јесте право дете поезије, тако како је његово главно
средство опонашање и подобност истини, не обзирући се на обманљиву спољашност. Из
особина урбане ентимеме може се описати њен карактер: урбани ентимем је ингениозни
преплет речи с грађанским предметом, шаљиве намере, не употребљава строгу
силогистичку форму, и по суштини је истинит, ако и метафора обично тежи
обманљивости.
 Радом ингенија образују се просте метафоре; а оне се распростирањем
претварају у алегорије. Сада, развијањем метафоре гради се метафорични ентимем.
Развијање метафоре у ентимем је акт разума који се остварује помоћу три операције. Прва
је када се разговор (дискурс) наводи на некакав узрок, друго је када се из теме изводи
некаква последица. Постоји и трећа операција, али њу не треба сматрати развијањем, то је
размишљање о две нађене унутар теме сличности или противности у својставима. На
основу тога можемо све кончете аргуте разделити на наводеће, одводеће и размишљајуће.
Примере за све три врсте налазимо код епиграматисте Марцијала. Образац наводећег
кончета налазимо у епиграму о пчели: „ Могуће је помислити: самој се хтело тако
умрети.“ Рекавши нам о предмету, наводи наш ум на метафорични узрок. Одводећи
кончето налазимо у епиграму о змији; овде се развија тема, а затим се доноси
метафорична последица: „ Царском ти својом не гордиш се, Клеопатра, гробницом/Кад у
благородној могили змија лежи.“ [ Клеопатра је после Августове победе код Акцијума у
заробљеништву извршила самоубиство тако што јој је слушкиња у котарици са воћем
прокријумчарила змију]. Рећи да је јантар гробница змије, то је метафора. Пример за
размишљајући кончето налазимо у Марцијаловом епиграмо о мраву: „Неко ко је
донедавно био презрен у животу/ Драгоцен је постао погребењем својим.“ Овде нема
развијања или указивања на последице, то је размишљање о садашњем и прошлом животу
мрава. Из упоређивања два стања произилази ингениозност и парадокс, па према томе
метафора.
Тезауро даље, до краја поглавља, показује на раније наведним примерима како
се из простих метафора уз помоћ три наведене операције расуђивања могу направити
кончети. Узмимо речи Тимеја: Дијана није успела да се бави спасавањем свога храма.
Ентимем наводи на неки узрок: због тога што је прихватала Александра на рођењу. Тај
узрок је образован помоћу метафоре ОЧИГЛЕДНОСТИ, тако како у њему Божанство
персонификује неко мисаоно дејство. Следствено, то је наводећи кончето.
Али, у овом примеру има и других својстава. Ако треба Дијану сматрати
правом, истинитом, богињом, онда у то не можемо веровати, јер каква је то богиња која се
не може истовремено бавити са две ствари (рођењем Александра, и гашењем ватре у свом
храму). Овде питање истинитости није потребно, а ни битно, већ се ради живости кончета
треба предати размишљању. Што се и чинило. Високоучени и ингениозни ум у магновењу
је повезао две слике, једну ближу са другом даљом; утисак пожара у Дијанином храму у
Ефесу, мисаоно се уздигао како би га повезао са утиском рођења Александра у Пеле. Због
тога је овај кончето као ингениозан видео Цицерон; и због тога се Плутарх односио према
њему без икаквог заноса, и скептично приметио: Могла би без труда угасити пожар.
Разуме се, Цицерон, забављач по природи и уметник речи, примио је речи Тимеја као
поетски кончето; а Плутарх, строги судија и цензор, односио се према њему као према
историјском саопштењу.

Расправа о предикaбилним кончетима

и њиховим обрасцима (стр.501)

Поглавље о предикабилним (тј. проповедничким) кончетима је теоријска

примена раније излижених принципа грађења барокног стилског језичког израза у жанру
црквене проповеди.
Барокни стил у проповедима појавио се раније у немачкој, Тезауро о развоју
тог новог стила у жанру проповеди прво извештава а затим расправља о користи од
његовог увођења и ширења. Схоластика будући да је рационална наука истину добија из
истинитих и проверених извора, док реторика која је животна тежи убеђивању, а циљ јој је
поучавање слушаоца о врлини, може користити и измишљено, саопштавати и оно чија
истинитост није доказана, али је забавна. То није лаж, јер је циљ да се кроз лаж каже
истина. Да је такав приступ оправдан Тезауро доказује позивом на свете списе у којима се
кроз параболе такође говори света истина. Осим тога публику не сачињавају само учени
људи који могу да прате логичка извођења. Барокна проповед, кончетуозна, и забавна,
могла би да обједини публику, ону која је учена и ону која то није, и оствари деловање на
њу пре него традиционална схоластичка проповед грађена по логичким принципима.
Тезауро даље разлику илуструје на примерима једне сколастичке и једне реторске
проповеди, које је сам написао.

Узмимо тему проповеди : Господ је послао свету Спаситеља када се зло међу
људима распрострло до крајности. Како би изгледала проповед на ову тему грађена по
логичким принципима. Многе мисли могле би се узети из Старог завета, на пример речи
св. Павла „Навршила се мера божјег трпљења, и да покаже се истина његова јави се у
садашњем времену син његов...“ Може се узети извод из свете теологије, из треће књиге
Јеванђеља „Наступило је време родити га, и роди се син светога првенца“. Тим изводима
ево шта се објашњава. У Светом писму је предсказано да ће Месија доћи да спасе душе
смртно рањених пороком, и због тога у прошлом времену када је свет још био здрав
долазак Месије није се десио; касније када су се пороци распространили он је био одређен
борити се против крајњег степена зла крајњим степеном божије благодeти. Тим узроцима
треба додати историјске. Ако се разјасни да су онда када се Спаситељ родио, не само
природни закони Пагана, већ и писани закони Јевреја били занемарени, и практично
престали да постоје, и томе додај следеће доказе. Што се тиче Пагана, ту причај подробно,
како је Рим, престоница човечанства и предводник народа, огрезао у разврату; овде наведи
нешто из св. Августина. Кажи да се Христос родио у децембру, најгорем месецу у години.
Ту употреби речи Сенеке: „Децембар је месец када се озакоњују пороци.“ Што се тиче
Јевреја, у оно време када се родио Христос свака законитост била је погажена
смицалицама три секте: Фарисеја, Садукеја, Јесеја...

Таква би била проповед логички изведена. Ако би желео уместо да се

логичким доказима обратиш реторским употреби проповеднички кончето, изведи га из
метафоре по сличности и магновеним погледом обухвати све категорије које се односе на
тај предмет. Из њих, како сам те учио, израстају зачеци очекиваних кончета, неће ти бити
тешко смислити акутецу, на пример, помоћу категорије времена. Реци у каквом се то
тренутку родио Христос, то јест у поноћ зимског солистиција, када је дан најкраћи а ноћ
најдужа; после тога дана сунце се устремљује од најудаљеније тачке нама у сусрет, дани
постају дужи, а ноћи су све краће. Изгради из те мисли метафору по сличности. Ноћ ћемо
схватити као грех, а под сунцем ћемо разумети Месију, под зрацима дневног светла
Божанску милост; и ето готов је кончетузни аргумент : „Сунце Божје милости ће тек онда
засијати, када људски грех не буде заклањао светлост.“

Тезауро за основу изграђивања кончетуозног проповедничког стила узима

метафору, онако како ју је претходно теоријски образложио. У осам одељака приказује на
примерима изграђивање осам типова кончетуозних аргумената проповеди. То су:
Предикабилни кончети, прве врсте, за метафору изведену из пропорција,(стр. 504); Друга
врста кончета изведених из атрибуционе метафоре, (стр. 508); Трећа врста кончета,
изведена из еквивокалне метафоре (стр. 511); Четврта врста кончета изведена из
хипотипосичне метафоре (стр. 517), итд.

[Последњи, четврти део расправе посвећен је циљу, тј. деловању на публику]

Циљни узрок
и материјал акутеце (стр.541)

Поглавље X

Свака савршена акутеца (Perfetta Argutezza) јавља се као део убеђујућег говора;
подпада под један од три врсте говора који се деле према циљу на: епидеиктички,
саветодавни или судски. Свако ко говори има једну од три намере: добро хвалити, лоше
кудити; или добра дела саветовати, од лоших одвраћати; или часне поступке хвалити,
неправедне забрањивати. Бирајући по деловима из три врсте говора људско оштроумље
зна састављати мешовите говоре, на пример, ако би даљњи циљ била похвала, она се
постиже судским говором; желећи некога оптужити брани га, а и у другим случајевима, с
другим обрасцима слично поступа. Такође акутеца у једно време два циља спроводи, као
дa je са две душе, и оцрнити и окривити, за разно је она способна. О једном (као што
говоримо у метафори на Обману) саопштава циљу, а други, дијаметрално супротни,
склоњен и прикривен, сам од себе испливава обмањујући очекивања слушалаца. Овакве
мешавине Аристотел је називао assuntioni: хвалиш мир да би одвратио од рата; жигошеш
рат да би добио свети мир. Али манир гађања ових циљева, у акутеци било је фигурално и
ингениозно, како одговара урбаним ентимемима.

Пример за акутецу у похвалном говору налазимо у Марцијаловој похвали

императора Нерона; осим пристојних манира, и достојанства песник ништа друго није
видео, и завршава спретним закључком:

Кад би био позван из Диговог подземног мрака

 Кад би се вратио Катон: цезаријанцем би постао.

Тезауро овде налази две вештине. Персонификација у оживљеном Катону и

лаконичку акутецу у две речи: цезаријанцем би постао. Хтео је рећи Цезар је био познат
по поретку, а Катон као реформатор тог поретка, који се лишио живота да не би угађао
Јулију Цезару: сада би он због Нерона постао цезаријанац. Читалац у тим речима осећа
подсмех.

Пример за акутецу у саветодавном говору.

Када дела нема, и тешкога, Атал, то ти трпиш као мула

Што би трпео било шта, живот ти, Атале, трпи

Овде има две фигуре: двосмисленост у речи трпети, и метафора на ОБМАНУ,

насупрот очекиваном.

Пример за акутецу у судском говору. Марцијалов епиграм против песника који

је туђим перјем летео:

Ни тужилац, ни суђење мојим књигама није нужно

Напротив, свака твоја страница говори: ти си крадљивац.

Делује фигура персонификације, када нечасног песника саме његове књиге

оптужују за књижевну крађу.

Са три врсте говора управља се помоћу три методе (Аристотел, Реторика, књ.I,
гл. 2, став 2.): рационално, морално и емоционално (аргументом; етичким ставом у говору;
емоцијама које се побуђују). Ослањајући се на ову традиционалну реторску поделу
Тезауро Тезауро додатно дели акутецу на емоционалну, моралну, и рационалну, и о
особинама сваке од њих расправља. Пример за морални аргумент, из стихова Главкиа:

Неуобичајено је дат век кратак, и понекад старост

То, што ти волиш, желиш, нек ти се не допада.
 Живост у изразу постигнута је загонетним супротстављањем: оно што волиш, то
немој волети.

Својства говорних акутеца могу се применити на СИМБОЛИЧКЕ уметности:

грбове, емблеме, хијероглифе, монете, трофеје. И у њима кончети припадају једном од три
врсте говора према циљу: да славе, саветују, суде. И користе се за три врсте аргумената у
тим говорима: да делују на емоције, морал, и ум рационално изведеним аргументима.
Први исказују неку емоцију, други дају некакву поуку, а трећи једноставно исказују неку
мисао. На пример, делфин обмотан око сидра са потписом Жури полако (FESTINA
LENTE), или у Алћатијевом емблему слика змије обмотане око копља с натписом
MATURANDEM (сазри), су поучни, морални емблеми, док слика голубице са потписом
Он мој! (ILLE MEOS) као симбол удовичине туге, делује на емоције.

Практичне теореме
за прављење акутециозних кончета (стр.548)

Поглавље XI
[Ово поглавље посвећено је давање упутстава читаоцу како да направи савршену акутецу,
односно кончето.]

Почиње са заједничком теоремом за све родове акутециозних кончета. Први је

ИЗАБРАТИ ТЕМУ АКУТЕЦЕ. Сваки говор се састоји из два дела, каже Аристотел: „јер
је неопходно да се именује предмет о коме је реч и да се исти докаже.“ Именовање
суштине предмета, и доказивање. Слично говору сваки урбани ентимем који је
акутециозан садржи два дела: ТЕМУ и КОНЧЕТО. Тема, њу су Марцијал и Плиније звали
ЛЕМА : то није аргумент, већ само повод за грађење из ње шаљивих акутеца и кончета. Из
једне основе могуће је извести мноштво кончета. Замисли, у једном свакодневном
разговору сазнаш следећу новост: Пчела је умрла у јантару. Један ће рећи попут
Марцијала: „Како је поштовања достојну смрт изабрала!“ Други: „Ни у царице Клеопатре
нема таквог узвишеног надгробља.“ Трећи: „Смрћу је такву вредност задобила, какву није
имала за живота.“ Тема је само повод за различите оштроумне исказе.
 Све теме могу се поделити у две групе, у прву иду оне које садрже потенцијал за
оштроумље, и на обичне, и бесплодне. Отуда друга теорема гласи: ОД БЕСПЛОДНЕ
ТЕМЕ НАПРАВИТИ ПЛОДНУ. Плодоносна је тема она која садржи мноштво предмета,
који између себе имају неко противречје и новину која се досеже разумом. И Аристотел је
говорио да се у трагедији налазе аргументи који су једоставни (прости) и они који су
компликовани, као што је то перипетија која приказује прелаз из једног у супротно стање.
Из разлике између предмета произилази рефлексија, а најбоље је када та разлика води
загонетци или некаквом необичном догађају. На пример пчела је један предмет, али пчела
у јантару то је неочекивано суседство два предмета што је подесно за оштроумна
размишљања различитих врста, за разне акутециозне кончете. То називамо
плодотворношћу теме. Из тога је јасно шта треба чинити да би се од бесплодне направила
плодна тема : ако је нека тема неплодна, тј. проста, а треба је брзо преобратити у
хитроумну, треба наћи нов предмет који је с првим у задатој вези, и што је она чуднија и
ређа тим пре ће из ње изаћи оштроумни кончети. Тако се Марцијал оштроумно
подсмехнуо лажним зубима једне даме; реч се повела прво о црним зубима друге;
упоређивањем супротности рекао је:

Таиса има ЦРНЕ, БЕЛЕ Лаканиа зубе.

А зашто? Овде су њени, тамо су купљени.

Да је речено како Лаканиа има беле зубе који нису њени, ту не би било акутеце.
Овако је тема закомпликована фигуром контраста.

Плодност и богатство могућностима једне теме зависи од количине својстава

које обухвата. Одатле се изводи трећа теорема која гласи: ПРОНАЛАЗИТИ У ДРУГОМ
ПРЕДМЕТУ СКРИВЕНА СВОЈСТВА. У свакој теми својства су притајена, као метали у
рудним горама. Таква је наша материја, ентимем није могуће градити без чињеница, као
ни лумбарду без метала. На то упозорава и Аристотел (Реторика, књ.II, пог. 22, став 4):
„Пре свега ваља схватити да о ономе о чему треба говорити и изводити силогизме (...)
треба потпуно или делимично познавати одговарајуће аргументе, јер у супротном, ако се о
предмету ништа не зна, онда се нема одакле изводити закључке“. Што више знамо
чињеница, тим ћемо лакше развијати доказивање. Мора се овладавати вештином,
методама и правилима ради проучавања предмета. Урадимо то помоћу Аристотеловог
система категорија, и применимо их на тему ПЧЕЛА и ЈАНТАР.

ПЧЕЛА ЈАНТАР
[Категорије]
Суштина

Живо, животиња, летућа Неживо, слуз дрвета, згуснути

сок, гел.

Број и облик

Мала, брза,чудовишна Капља, златни грузик, ретка ствар,

Тело без форме, добија је од предмета са
којима се сретне.

Квалитет

Жута,боја злата, звучна, Драгоцен, благородан, из течног суво,

Ингениозна, мудра,суздржана, бесплодан
Вредна,

Релација (везе)

Дејство и осећања

Обилази вртове и сабира Магнетном силом привлачи власи,

слатке плодове цвета;

Место и састав

Као управитељица вртова, Са стропа тече веома полако,

Становник саћа од воска. Гнездо отудса и изрека о лењој смоли
Вије у кући, у слатком гнезду борави

Обичај
По цветним луговима пролеће, Отаче се полако, отуда и изрека о
Скита се, лењој смоли

Време

Нема дуг век. Зимује у своме Он је вечит. У пролеће се плави,

Утврђењу. У пролеће се показује поново. Зими се леди.
Нектарну росу сабира у зору дана.

Имање

Перната, крилата, наоружана; има бојну Златкасти привесак, украс девојкама.

Трубу и бојно копље. Сведочи о богатству.

То је прва фаза, посматрање и откривање свих могућих особина и њихово

систематично распоређивање у низове, од којих неће свака бити корисна или
употребљена. Затим следи друга фаза, када се из тог мноштва пажљиво бира шта ће се
употребити. Прва операција своди се на рад изоштреног разума, а друга која после прве
долази, зависи од тога колико је разум, жив, гибак, покретан. И да би ту гипкост развили у
брзину, приступа се следећој вежби: ДОБИВШИ НЕОПХОДНЕ ПОДАТКЕ ИЗ ЊИХ
САСТАВЉАМО ПРОСТЕ МЕТАФОРЕ. Једна ствар постиже се кроз сапостављање два
различита појма из броја раније нађених, ти појмови који су до тада били одељени, сада
се стављају у рам једног; осам видова таквог повезивања различитости су осам врста
метафора о којима је већ раније било речи.

Пчелу сада треба описивати одвојено, не помињући јантар. На пример: Ловећи

инсект; златасти мамац Јупитера; одгојитељица Аристеја. Или, на исти начин не
помињући пчелу за јантар вршити замене служећи се табелом: Непроцењиви лед;
сасушена капља; Сузни бисер Еридана; окоштали мед; испарујућа влага; слеђени пламен.
 Из ранијег поглавља зна се поступак распростирања простих метафора. Из тога
Тезаауро изводи следећу вежбу: УЗЕТИ ПРОСТУ МЕТАФОРУ И ИЗ ЊЕ РАЗВИТИ
ОШТРОУМНИ ИСКАЗ. Као што у дијалектици постоје докази и побијања, тако и у
оштроумљу постоје два предмета потврђујућа и одричућа метафора. Пример:

Како кажеш, због чега се пчела у јантар залетела? Њу је славна гробница

примамила толико да је у смрт сама пожурила. Може и овако: Позлаћена пчелиња царица
достојно је за царицу нашла не у воску већ у блеску столовати.

Лако си научио, како се из кастегорија праве просте метафоре, побијајуће и

доказујуће, а сада прати ме даље каже Тезауро, тим истим путем праве се и ентимеми, који
граде оштроумне доказе који се деле на три врсте: рационалне, моралне и емоционалне. И
то је чудо: један исти предмет по звучању може се показати као рационалан, моралан или
страствен.

Пређимо на другу вежбу: она није мање пријатна, разноврсна и корисна, јер је
веома узбудљива за изоштрени ум и обогаћује новим кончетима. Ево њених услова:
КАДА УСТАНОВИШ ЈЕДНУ ТЕМУ, ПРИБАВИ КАКВА ИЗМИШЉЕНА СВОЈСТВА,
МЕЊАЈ НАМЕРУ ГОВОРА ПРЕМА НОВИМ УЗРОЦИМА И ЦИЉЕВИМА.

Прво нађеш оштроумни УЗРОК, из њега изведеш ПОСЛЕДИЦЕ, и оштроумним

УПОРЕЂИВАЊЕМ удaљене ствари приближиш. Можеш величати предмет својом
љубављу, можеш га беспристрасно посматрати; извинити или осудити поступке онога
који је нешто радио. Једампут спокојно посматраш описано, како би сазнао неке
чињенице, а други пут тражиш у причи страсна осећања, желећи заједно са писцем
испитати љубав, и мржњу, и страдања, и гнев, и завист. Због тога мењај и фигуре и
звучање твоје периодне реченице.
Назначимо себи тему, рецимо овакву: МАГДАЛЕНА ЈЕ БЕЗУСЛОВНО
ЗАВОЛЕЛА ХРИСТА, И ЗБОГ ТОГА МУ ЈЕ ОПРАЛА НОГЕ СУЗАМА. Представимо ту
тему у облику неуобичајеног размишљања и загонетке, ево како: Очи магдалене горуће од
љубави у исто време су изливале влагу. У том супротстављању двају несуседних појмова,
рекло би се, открива се мноштво могућности умних исказа, и ентимема сваке врсте:
рационалних, моралних, емоционалних.

Шта је невиђено чудо? Заједно вода и пламен: раније су између њих биле
претње и бој, а сада сузе и јаук; у Магдалениним ридањима су се објединили. Иди даље,
Магдалена, тужна блудна жено, не дозвољавам свете стопе жећи, не дозвољавам квасити!
Али шта је то? Погрешио сам : не жегу твоје сузе, вода је угасила пламен, и не квасе,
њихова влага је огњем исушена.

У овом примеру смо се ослањали на поетска својства, а ако изаберемо

високопарнију и свечанију тему тада су и кончети трагичнији и суровији. Узмимо за други
пример историју Калимаха Атинског, који се у Маратонској бици храбро борио и у боју
погинуо, но оставши на својим ногама. То синовљево достојанство износи његов отац у
сенату, узевши за тему: КАКО ЈЕ КАЛИМАХ, У БОЈУ ПОГИНУВШИ, ОСТАО
СТОЈЕЋИ. Тему развија путем супротности, да мртвац стоји.

То, што видите, о Атињани, то је пород крваве победе. Нико не сумња у учешће
мога сина: све је видљиво, како се он борио и како је погинуо. Не знам, шта рећи: да ли је
он погинуо побеђујући, или је победио погинувши. У самој ствари, смрт његова
победничка није га лишила учешћа, напротив, прославила га је; он је двоструки победник,
победио је прво Ксеркса, а затим природу; изневши једно рањавање, изнео је многа. Целој
Азији супротставивши се, није се дао; већ и мртав, није се срушио. Што је остао без
живота, то је омашка природе; што је у строју остао то је његова заслуга.

Оштроумни израз може се остварити и УПОТРЕБОМ НАУЧНИХ ЗНАЊА.

На пример из јурисприденције. Млади студент се оженио једном служавком, али
лепотицом. Када га је његов отац напао због женидбе недостојне патриција, он му је
одговорио речима из Папинијановог закона: У суђењу особине врсте су важније од
особина рода.
Из сликарства. Упоређивали две сестре, једна је била плава и пуначка а друга жгољава и
сувоњава: Ево природне слике Бернарда из Занеле заједно са сликом Фиџина. Фигуре на
Бернардовим сликама су обле и без мишића, а Фиџино је сликао тако да се види
анатомија.

Из области граматике. Причају да се неко због богатства венчао са старицом, без изгледа
да добије потомство. О њему је један граматик злобно рекао: Он је сав граматички
поредак пореметио када је прешао на датив прескочивши генитив (алузија на корен речи
за генитив, генус - род).

[Од дванаестог поглавља Тезауро допуњава расправу уносећи у њу оно што мисли да је пропустио, што би
требало посебно објаснити, нешто попут додатка који треба да употпуни знања, а што из разлога
композиције излагања није на местима где се појављивало могао подробније објаснити. То су поглавља у
којима се допуњује и продубљује тема.]

Расправа о смешном (стр.583)

Поглавље XII

У трактату је више пута помињано да је неки исказ забаван или смешан, али није
ништа речено о изворима и узроцима смешног, а предмет је достојан расправе, каже
Тезауро. У дефинисању смешног полази од Аристотела. О смешном је рекао узгред,
сажето и кратко, али, примећује Тезауро, довољно јер је указао на корен појаве. Из тих
лапидарних исказа предузима да развије теорију смешног. Одговарајуће место на које се
Тезауро позива у Поетици гласи:

Комедија је, као што већ рекосмо, подражавање нижих карактера, али не
у пуном обиму онога што је рђаво, него онога што је ружно, а смешно је
само део тога [ружног]. Јер, смешно је нека грешка и ругоба која не
доноси бола и није погубна; на пример: смешна личина (маска), то је
нешто ружно и наказно, али не [изазива] боли. (V поглавље).

Према Аристотелу смешан је неки недостатак или деформитет. Тезауро

физичком додаје духовни (морални) деформитет, односно ружноћу. Оба обједињује у
Аристотеловом одређењу подражавање ниских карактера. Затим класификује смешно у
оквиру сваке од те две велике групе. Материјалну (телесну) према категоријама броја,
својстава, веза, дејства, обичаја итд. Духовну као гордост, пијанство, похота, лажљивост,
итд. То су све ПРОСТЕ РУЖНОЋЕ (DEFORMITA SIMPLICI) , односно деформитети,
који чине основу смешног. Сложеније су УПОРЕДНЕ РУЖНОЋЕ (DEFORMITA
COMPARATIVE), та је материја живља и ингениознија. А ко њу савлада савладао је тајну
веома смешних шала. Састоји се у повезивању неповезивог. На пример, када име не
пристоји носиоцу, као женској особи изразито црне косе и пути име Снежа; особа чији
глас се једва чује назива се Гигант. Или када део не одговара целини: козије уши
украшавају краља Мидаса, малу фигуру Кастора украшава огромна труба. Када капетан у
Плаутовој комедији који је све уплашио својим нападима, у пуној бојној опреми настрада
од бабе наоружане оклагијом. Смешно је и када ерудиција није у складу са амбицијом:
због тога настају грешке у писању. Комична је несразмера ствари: мушкарац дивовског
раста оженио је мајушну девојку, и говоре како се она удаје за мужа слона. Када занат не
одговара раднику: Шта во да ради са лиром? Када дејство није лепо због околности: а то
је када Мигрит ратује са својом сенком, или Дон Кихот са ветрењачама, као с великанима.

Аристотелово одређење смешног као ружноће која је безвредна и не изазива бол,

доводи у питање Тазауро, а и сам Аристотел. Обојица опажају да се неки људи смеју
стварима које су стидне и болне онима који их сносе. Аристотел се у Никомаховој етици
пита: „Како могу одредити природу смешног, када се многи смеју над плачевним
призорима?“ И даје одговор: људи се међусобно разликују својом природом, за једну
душу неке ствари су тужне, за другу нимало. Тезауро ово својство људске душе даље
илуструје примерима. Када је Вулкан (Хефест) ухватио невидљивом мрежом у ложници
своју жену Афродиту и Ареја, позвао је све богове са Олимпа. Палада је од стида покрила
очи, остали богови су се наљутили, само су се млада божанства хихотала. Демокрит када
би видео нечију несрећу смејао би се, а Хераклит плакао. То је због тога што Демокрит
није могао да разуме да некоме може бити лоше, једино ако је о томе читао или слушао у
причи саучествовао је. Хераклит је толико често саучествовао у невољама својих
ближњих да се није умео смејати. Такође бивају душе толико зле и јаросне, да се смеју
убијајући, и у сваком зверству нађу нешто забавно. Свирепи Пир, када га је добри цар
Пријам молио да га помилује и поменуо доброту његовог оца Ахила, убио га је рекавши:
„Иди на онај свет код мог оца и жали му се како сам ја зао и свиреп.“ С Пиром се може
упоредити само Тиберије. Једампут је видео како носе тело мртваца, а дворска луда му
нешто шапуће на уво. На његов упит луда је одговорила: „Замолио сам мртваца да када
оде на онај свет каже императору Августу да ти његовим легатом ниси платио жалост.“
Безазлена шала какву обично праве дворске луде. Тиберије одговори, а тако и учини:
„Боље ти сам пођи да му предаш ту новост.“ Бива да, након што чују шалу, душа
двострукa својства испољава, и смех и тугу. Такав смех зове се сардоничним (горки смех).

Ако кажеш, на пример: „Зоил је развратан“, над тим ће се шаљивџије насмејати.

Али ако се открије да је Зоил оцеубица, ту неће бити места смеху већ гневу и ужасу. Прво
се назива СМЕШНИМ (Ridicolo), а друго ПОРУГОМ ( Maledicenca). Ту разлику прави и
Аристотел у познатој четвртој глави Поетике указавши да је Хомер „први назначио
основне обрасце комедије обликовавши драмским начином не поругу него оно што је
смешно.“ Он хвали Хомера што је први оставио смешно у комедији, а забранио сатирично
ругање. Аристотел је са неколико речи у довољној мери одредио предмет смешног (неки
недостатак), а потом је са друге две речи одредио форму смешног: форма смешног може
бити само оно што не изазива бол, и не понижава, не руга се достојанству тога о коме
говори. Он затим прави разлику између шале (Urbanita) и простачке шале, лакрдије,
(Bomolochia) коју су латини звали Scurrilia. Најзад, између лакрдије (Bomolochia) и
ироније (Ironia). Иронија је реч урбана и суздржана : лакрдија пристаје хуљама, и бестидна
је. [Аристотел, Реторика, књ. III, гл. 18, 7: „ Иронија је ближа широкогруднијем карактеру
но лакрдија, јер у првом случају човек прибегава шали и смеху ради самог себе, док у
другом исто чини због других“]. На крају Тезауро даје одређење смешног:

Форма урбаног смешног (RIDICOLO URBANO ) постоји у једном маниру који се

репрезентује као смешан и пристојан; споља се представља невиним, а ако је по смислу
безобразан, уздржан је; и тада ми имамо основу да га назовемо ружним и безболним (
DEFORMITAS MINIME NOXIA).

Расправа о оштроумним натписима (стр.595)

 Поглавље XIII

У овоме поглављу Тезауро расправља о лапидарном стилу. Излаже његову теорију

и наводи многобројне примере. За лапидарни стил каже да је између реторске беседе и
поезије. У њему су кончети живљи него у говору, али слабији од поетских.У стилу метар
се мање осећа него у поезији, а више него у говору. Клаузуле ако нису строго одређене
нису ни слободне. Тезауро кроз примере, које и сам пише, изграђује један нови стил.

Пут говорних акутеца ка симболичким

у фигурама, или у дејству. (стр.611)

Поглавље XIV

Предмет се може подражавати различитим средствима, како гласом тако и радњом,

из чега произилазе две врсте поезије: или ЕПСКА, или МИМИЧКА. О томе говори
Аристотел на почетку Поетике. Жртвовање Ифигеније опевано од Хомера, биће еп :
приказано на сцени од Еурипида, биће трагедија. Консеквентно, како ће то бити
показано, једна иста МЕТАФОРА двојака је, представља помоћу речи, или помоћу
предмета, или помоћу духовних кретања. Марцијал, ради величања Домицијана, зове га
ХЕРКУЛЕС : да означи како је он победио непријатеља као Херкулес чудовишта
(монструме). То је говорна метафора. Домицијан, сам себе славећи, срубио је главу статуе
Херкулеса и у замену ставио сопствену. То је метафора у дејству, и у објекту, али без
духовности. Исто је значење и једног и другог кончета: Домицијан је Херкулес. Када би
Домицијан, не изменивши замисао, на празник сопствену персону огрнуо лављом кожом и
с палицом био спреман да победи чудовишта, тада би настала метафора у објекту
(предмету), али духовна (тј. жива).
 Још више, свака метафора у објекту и у акцији, лако може да се направи да буде
фигура по сличности и акутеца-ентимем, који се може даље развити у алегорију, као што
је то речено раније са развијањем говорних фигура у алегорију у осмом поглављу. Још да
додам : с обзиром да су вербалне акутеце, једна свечана, а једна смешна, иста разлика
нужно прелази у акутеце ДЕЈСТВА и ОБЈЕКТА.

Римљани, срубивши главу домицијановој статуи, могли би је заменити воловском;

настала би метафора ДЕЈСТВА, по врсти смехотворна, што видимо по средству: то
средство је ниско и подло. Египћани, да би неку особу наружили, и њу представили као
глупу и злу, цртају је с главом вола. Тако и у сликарству и скулпторству, о чему нас
Аристотел учи: смешно од озбиљног препознаје се по томе што се у смешном налази
подло и ружно. Полигнатове слике биле су свечане јер су на њима приказавале хероје и
божанства, а Павсонијеве ружне јер су на њима приказане лоше и погано, као и код
Лидија. Тим правилима руководи се и трагедија: одражавајући херојске обичаје и
поступке, она је бујна и сурова : а смехотворна је комедија, у којој су обичаји и приказани
догађаји ниски. У епу, Хомер је умео приказати и херојске подвиге Ахила, и нискости
Маргита.

Толико је довољно да се објасни метафора у дејствима. Било шта да је у питању -

дејство, говор, слика - у свим овим начинима изражавање акутеца је последица једне од
осам фигура, тј. метафора.

Метафора по СЛИЧНОСТИ у дејству је када су код Тарквинија Гордог дошли

изасланици његовог сина по савет из града Габи, он не рече ништа већ у врту палицом
смакне главу свим махунама мака које биле вишље од осталих. Тиме је желео поручити :
реците мом сину да смакне главе свих истакнутих републиканаца и град ће бити наш.
Метафора по сличности дејством је и када је орао, при прорицању Голби, дроб принете
жртве однео на стари искривљени дуб, и тиме наговестио да ће Голба освојити власт али
у старости. Метафору ове врсте, али смешну, смислила је Монфератска маркиза: сазнавши
да ће је посетити француски краљ Филип Касо на путу по Италији, али не због тога што
му је то угодно на путовању, већ што је слушао о њеној лепоти, маркиза му је припремила
мноштво хране али све од једне кокошке са различитим преливима и сосовима. А то је по
њеној замисли значило: нека се краљ обрати другој дами. То јест, хтела је рећи да су жене,
мада се разликују у суштини исте. Краљ је ову метафору протумачио на другачији начин,
ако је мноштво кокошака а нема петла, значи, галски краљ неће имати среће код даме тога
замка.

Метафора по ПРИПАДАЊУ (преношење са дела на целину ): овај тип

метафоре у дејствима има пуно тужних, али и смешних прича. Када је Салернски кнез
послао својој ћерци у сребрној чаши срце Гискарда, њеног тајног љубавника, она је
желећи да распространи метафору у алегорију хиљаду пута срце умила својим сузама и
пољубила га, а онда се убила над њим, желећи да каже: ако је Гискард погинуо, и ја
умирем. Смешна је метафора по припадности у дејству када се Салерницки кнез појавио
на маскаради са два велика рога на глави, и тај избор је значио: ја сам шале ради ставио
рогове на главу, али код других то није шала.

Овом типу метафоре домишљатост дугују многи симболи : тако мач и штит
значе будност (опрезност), длан – дарежљивст, по имену река многе су регије добиле име.

Метафора ДВОСМИСЛЕНОСТИ у дејству је ужасно дело римљана који су

Тиберијев труп уместо да га кремирају на за то прдвиђеном царском постољу, бацили у
Тибар. Тиме су се насмехнули над његовим двосмисленим именом TIBERIUS IN
TIBERIUM.

Метафора по ОЧИГЛЕДНОСТИ настаје онда када је карактерише посебна

силина и живост. Свака статуа је метафора, али ако би та статуа могла да се креће, скаче,
као што могу аутомати, тада имамо метафору очигледности у дејству.

Метафора ПРЕУВЕЛИЧАВАЊА у дејствима је Колос са Родоса, једно од чуда

света. То је и неразумна замисао Стасикрата, који је гору Ат хтео да претвори у гиганску
статуу Александра који би у десној руци држао град, а из леве би изливао реку: таква би
заиста заслуживала да се назове Александрвом статуом. Када приказују Атласа како држи
земљу, и титане бачене с небеса на земљу, прво означава мудрост краљева, а друго
безумље бунтовништва, обе су хиперболе у дејству.

Метафора ЛАКОНИЗМА у дејстви је гест Папе Лава X који је алхемичару који

му је поднео књигу о прављењу злата, за награду послао празну торбу. Тиме му је
дејством поручио оно што би речима гласило: од твоје књиге о прављењу злата има
користи колико и од празне торбе.

Метафору по СУПРОТНОСТИ у дејству можеш добити ако изреку за Цезара да

је био једнако јак и на перу и са мачем претвориш у слику на монети. То је преокрет у
трагедији из среће у несрећу : антитеза судбине је и прелазак Велизарија из највишег
друштвеног положаја на најнижи. Сличну антитезу налазимо када неко страда од онога од
чега су многи други страдали његовом вољом.

У многим симболима налазимо антитезу као везу два супротна тела: два огледала
која се огледају једно у другом; крилати дечак са каменом привезаним за ногу; делфин са
сидром: прво значи брзину друго стајање у месту. Постоје противречности и у једном
предмету: венац од трња и узвишава, и задаје бол.

Метафора на ОБМАНУ (неочекиваност) налази се у неким симболичким телима,

као што је химера која је спреда коза а прудужава се у рибљи реп, такве су и сирене,
сатири, кентаури и друга њима слична бића. Тако Алћаит слика Киклопа, биће с једне
стране мушко с друге змија за симбол неразумног човека који се одаје земаљској сујети.
Август је носио печат са ликом сфинге, тиме је желео рећи да се поред немале учености
изражава тамно с посебном намером, да не може свако и увек да проникне у његове
мисли. Свим римљанима је било познато да сфинга увек говори у загонеткама. Метафора
на ОБМАНУ (неочекиваност) у дејствима је и када исход дејства противречи замисли. На
томе се заснива сва чар и живост трагедија.
До краја поглавља Тезауро расправља о материји, даљој и ближој, из које се гради
акутеца у дејствима.
 Идеја херојске акутеце,
просто назване импреса (стр. 624)

Поглавље XV

Како сам Тезауро напомиње ово поглавље је прерада ранијег рада Идеја савршене
импресе из 1629. године ( Idea delle perfette imprese).

У образложењу приступа којим ће истраживати појам идеалне импресе Тезауро се

позива на сличне поступке Платона који је своју идеалну државу писао гледајући у идеју
идеалне државе; Цицерона који је писао о говорнику полазећи од замисли идеалног
говорника у своме духу; и Аристотела који је писао о форми трагедији посматрајући све
трагедије.
Да би тај циљ - опис идеалне импресе – остварио потребан је метод.
Налази га код Аристотела: то су ДЕФИНИЦИЈА која се добија из етимологије. Затим
ПРИМЕР, успелo дело које је код публике добило највише аплауза. Као што је за
Аристотела то у трагдији био Софоклов Едип, за еп Хомерова Илијада, и Маргита у
комедији, тако треба потражити и по опшем мњењу најуспелију импресу. Најзад, то је
ОПШТИ СУД, тј. укупно мишљење свих оних који су судили шта је добро а шта лоше у
импреси, и какава својства треба да поседује савршена импреса, јер је мало вераоватно да
сви могу да погреше.

О имену импресе
Импресе су се одувек називале симболима, на штитовима или шлемовима
војника налазиле су се некакве слике са девизом које су изражавале неко херојско дејство
било прошло или намеравано. Назив симбол им никада није био довољан па је увек уз реч
симбол додавана нека друга реч да би се од сличних појава могла разликовати. На грчком
језику звала се HEROGLYPTA, тј. херијска скулптура : њихова дефиниција је
HIJEROGLYPTA , тј. мистериозне скулптуре. На латинском ARGUMENTA HEROICA :
или SIMBOLA HEROICA. У италијанском IMPRESA долази од латинског IMPRESSIO, по
деловању. Назива се још и SIMBOL : IMPRESE SIMBOLICHE (Симболичне импресе).
Тезауро користи израз ARGUTEZZE HEROICHE (Херојске акутеце) јер припада роду
акутеца, по томе се разликује од других симбола, и по роду коме припадају добијају свој
назив.

Пример импресе која је добила највише похвала

Палма првенства припада импреси француског краља Лудовика XII. То је

импреса са фигуром бодљикавог прасета у кругу стрела с мотоом БЛИЖИМ И ДАЉИМ
(EMINUS ET СOMINUS). Паоло Ђови (Paolo Giouvio) први теоретичар импресе, хвали је
због лепоте, упечатљивости и вишезначности. Исто тако и Сћипионе Баргаљи (Scipionе
Bargagli), други значајни теоретичар импресе XVI века, каже да ова импреса међу другим
зауизма „више од другог места“.

Многи савршенство налазе у телу ове импресе. Приказана фигура је

племениташка, лепа, куриозна, ерудитска, и симболизује рат. На глави јој је украс, ватра у
очима, позади батаљон наперених копаља, који најављују и тоболац, лук и стреле : ближе
циљеве ће гађати читавим корпусом, удаљене ројем прецизних стрела. Мимо чудесне
прецизности у налажењу фигуре, треба приметити њену лепоту и изражајност, која на
сваком штиту, малом или великом, и на заставама, и на плаштевима, и на монетама
једнако може да изазове дивљење и ужас.
Paolo Giouvio Dialogo dell’imprese militari et amorose , Lion 1559.

Scipionе Bargagli, Delle Imprese, 1612.

 Није мање савршен ни натпис (motto). Прво, у њему су два прилога: Ближи и
даљи, без глагола образују акутециозни лаконизам који призива уображење о ономе о
чему се не говори, и говори о томе што је сабеседник већ замислио. При томе то је тако
урађено да мото без фигуре ништа не говори, исто као и фигура без мотоа. Сједињавање
ових речи пријатно је захваљујући њиховом супротстављању, и налазе се у сазвучју због
њихове сразмерности, у мотоу (натпису) делују заједно, и радују наш слух и поглед.

Осим тога у овом натпису постоји још једно достојанство веће од претходног;
он није смишљен у уму сачинитеља већ је позајмљен од историчара Тита Ливија. У
његовој 24. књизи он говори о необичном механизму који је начинио Архимед за бој са
Марцелом из Сиракузе, и сваки део те бојне машине тако је би устројен да не само да су
мноштвом копаља гађали удаљене циљеве, но и оне у близини. А може бити да су речи
узете из четврте књиге Лукана, где се описује битка у којој је од руке Африканца пао
Сципион:“Непријатељ, окруживши одасвуда/ С бока наноси, изблиза, издалека директне
ударе“.

Као што је Аристотел узевши Софокловог Едипа изградио дефиницију идеалне

трагедије, и са дефиницијом поново се вратио материјалу, желећи да утврди све
недостатке тог истог Едипа, тако и ми, каже Тезауро, након што смо дефинисали идеју
савршене импресе, поново ћемо се вратити приказаној импреси Лудовика XII, да бисмо
размотрили да ли у новонађеној дефиницији има неких до сада нама скривених
погрешности. „То јест ми ћемо ( што смо и раније најавили) помоћу Аристотеловог
догледа тражити пеге на сунцу.“ Последње речи овог цитата упућују нас на импресу
Тезаурове књиге на којој је приказана персонифицирана фигура музичке уметности како
помоћу Аристотеловог дурбина посматра сунчеве пеге.

Општи погледи аутора о импресама

I Сви аутори који су расправљали о импреси слажу се у томе да постоји посебна

ВЕШТИНА [арс,техне] импресе. Али, истовремено не могу да се сложе да ли та вештина
потиче из реторике или поетике. А ово пиање је важно, како би се определили из које
дисциплине да узимамо претпоставке за вештину импресе.

II Утврђено је учење по коме је импреса ЗНАК или СИМБОЛ помоћу кога преносимо наше
мишљење у душу неког другог. Но остају нејасне многе ствари, као: да ли тај знак може
бити посебни или општи, композитан или прост; звуковни или визуелни; да ли је за
његово грађење довољан један цртеж без гласова, или слова без боја.

III Утврђено је да означено мишљење треба да буде ХЕРОЈСКО, од кога импресе и воде
порекло, и по чему су добиле своје име. Спорним остаје да ли се импреса односи на једно
или на мноштво; херојство једне особе или многих; да ли се означава стварни подвиг или
замишљени; шта са смешним и забавним делима; да ли се могу назначавати туђи пороци
или само сопствене врлине.

IV Утврђено је да је импреса манир означавања сублимнији и ИНГЕНИОЗНИЈИ од свих

симболичних манира. Али у даљој разради тезе нема сагласности: који је начин
симболичког означавања најбољи, и у чему се права ингениозност састоји.

V Утврђено је у импреси се приказује фигура неког ТЕЛА. И препру се не знајући каква

тела су изабрана за импресе, људска или надчулна, или химерична тела, или тела која
представљају нешто што тела нема, као демон, анђели или божанство.

VI Утврђено је да тело садржи СЛИЧНОСТ засновану на неком својству. Но, до сада

решaва се питање да ли својство импресе треба да буде измишљено или постојеће, лажно
или истинито, могуће или доказано, и може ли у импреси бити противљења, одрицања или
треба да буду у складу са предметом.

VII У импресу се увек уводи МОТО. Tако што се речи додају слици и настаје смисао
импресе. Али нема сагласности око тога да ли мото говори о ономе што јесте или о ономе
што се очекује. Спорови не престају ни о количини речи у мотоу.
VIII Импреса је композитна спиритуалност састављена од ТЕЛА и ДУШЕ. Не зна се
који део импресе је тело, а који је у њему душа, шта је у њему субјект а шта објект, шта
идеја а шта материја. На другом месту Тезауро објашњава визуелну метафоричност
импресе Лудовика XII.
Тело импресе
Непосредно 1. Бодљикаво прасе
означавајуће 2. Потреса иглама

Душа импресе
Метафоричко 1. Краљ
означавање 2. Потреса оружјем

Из свега на крају Тезауро изводи општу дефиницију импресе: „ Импреса је

отисак неког херојског кончета, створеног нашим разумом, али описаног не помоћу
директно присутних израза, већ помоћу визуелних симбола“.
Тезауро као свој циљ даље одређује да у 31 тези изложи идеју идеалне импресе,
као што је Поликлет у скулптури изразио идеалне пропорције људског тела, не због тога
да би се такав човек нашао у природи, већ због тога да бисмо упоређујући његову
скулптуру са другим телима умели да видимо њихове недостатке, тако исто и идеална
импреса треба да нам омогући не да је створимо већ да у свакој импреси умемо да видимо
„сунчеве пеге“.

Наслови теза су: 1. Савршена импреса је метафора; 2. Савршена импреса је

метафора по припадању 3. Савршена импреса је метафора по припадању у начину
доказа; 4. Доказ је поетичан; 5. Импреса се састоји из тела и душе;6. Тело савршене
импресе настоји бити и вродостојно и делујуће; 7. Тело идеалног грба треба бити
племениташко и лепо; 8. Природна тела у идеалном грбу препоручљивија су од
направљених; 9. У савршеном грбу није допуштена употреба људског тела; 10. Тело
савршеног грба треба бити ингениозно; 11.Тело савршене импресе треба бити ново, а ипак
познато; 12. Својство, означено у савршеној импреси, дужно је бити јавно и делујуће; 13.
Својство у савршеној импреси дужно је бити ретко; 14. Тело у савршеној импреси треба
бити подесно за приказивање; 15. У телу савршене импресе нека буде пропорција
пространства; 16. Тело идеалне импоресе треба да буде јединствено; 17. Главни цртеж
треба да буде једноставан; 18. Концепт идеалне импресе не садржи општи доказ, већ
посебну мисао; 19. Концепт савршене импресе треба да буде херојски; 20. Концепт
савршене импресе требаљ да буде јединствен; 21. У идеалној импреси уз фигуру треба да
буде мото; 22. Мото идеалне импресе треба да буде акутециозан и кратак; 23. У идеалној
импреси мото треба да буде двосмислен; 24. Мото идеалне импресе треба да буде из
класичног аутора; 25. У мотоу идеалне импресе треба да постоји супротност; 26. У
идеалној импреси мото треба да буде на латинском; 27. Идеална импреса треба да садржи
општедоступну замисао; 28. Идеална импреса треба да буде особена; 29. Идеална импреса
мора бити ингениозна; 30. Идеална импреса има реторски циљ. Последња теза: У
идељалној импреси нека буде присутна уметност. Следе закључци о идеалној импреси на
основу изнетих теза.

Расправа о емблемима (стр.693)

Поглавље XVI

После импресе емблем је најзначајнији симбол. Емблем је популаран симбол

састављен од натписа, слике и потписа у форми аргумента који се употребљава у салама
заграда, академијама и књигама. Емблем је симболична (тј. визуелна) метафора која спаја
чулност слике са интелектуалним садржајем. Поетски аргумент за уверавање. Слична је
по грађи импреси јер има визуелну фигуру и текст. Разлике су значајне: импреса је више
херојска, више ингениозна, више партикуларна, док је емблем општији, мање ингениозан,
и намењен је широј публици. Дели се према три врсте говора на похвалне, саветодавне и
судске емблеме. Најзначајнији су похвални. Потом се дели на рационалне, моралне и
патетичне; на крају према осам врста метафора с обзиром на то која је у њему
употребљена. Поглавље се завршава разматрањем мешовитих облика емблема-импресе.

О полеђини
медаља (стр.729)
Поглавље XVII
 Реверси на медаљама или новцу су импресе, веома једноставне и лепе, јер су
веома популарне. Медаље имају две стране, од којих је само на реверсу употребљен
симбол. Ревеса има две врсте, мање ингениозних који се ослањају на традицију
хијероглифике, и више ингениозних који су импресе.

Дефиниција, и суштина
свих других
створених симбола (стр. 731)
Поглавље XVIII

Дају се кратке, речничке, дефиниције симбола о којима је у расправи раније

говорено с обзиром на њихову кончетуозну грађу: симбол, гест, реверси на монетама,
емблеми,трагедија, комедија, коњичке игре, маскераде, трофеји, хијероглифи, имресе.
Избор:
СИМБОЛ је метафора која означава некакав кончето посредством неке слике. И онај род
обухвата све видове симоличке уметности, одвајајући их од лапидарног које се јавља у
словима и речима. (…)
ХИЈЕРОГЛИФ је метафора која показује неки појам помоћу некакве ФИГУРЕ, нацртану
или извајану која обично показује значење неке речи. Понекад хијероглифи граде се као
метафора пропорције: уместо будности цртају Аиста; понекад као метафору припадања:
рат приказују сликом мача; понекад по двосмислености: тако цртају растућег Бесмртника,
желећи назначити да је неко бесмртан. (…)
И на крају ИМПРЕСА је пропорционална метафора стављена на штит или шлем, или на
заставу и означава лични херојски концепт посредством фигуре, са особеним својствима и
кончетуозним натписом.

Различити ингениозни делови

у свим симболичким врстама између себе:
и о умећу лапидарнога са
симболичким (стр. 735)
 Поглавље XIX

Сви претходно именовани симболи јасно се разликују између себе, по форми,

по материји, по циљу и покретачком узроку. Такође, плодотворни разум, који (као што
сам то доказао, каже Тезауро) све подвлашћује; меша форму једне врсте са циљем или
материјом другог : или од многих различитих делова образује један предмет; ради
умножавања акутеце, и задовољства оног који посматра.

На пример, замислимо цртеж, и матертију и циљ тог цртежа, а затим нешто

додамо, и тај цртеж се преобраћа у емблем. Тако је у дому мога оца неки сликар, из
каприца, насликао између осталих ствари лажни дворац из чијих врата провирује човек :
на то је један мој предак, видевши га, ставио потпис Сатирика: „Decipimur specie recti“
(обмањује нас спољашњи изглед; Хорације, Епистола Пизонима, стих 25). И тиме означио
да суђење на први поглед често обмањује. Тако и сунчани часовници, направљени за
сасвим другачију сврху, додавањем девизе постану емблеми, додавањем само једне речи,
на пример, ПОМАЛО, што води ка стиховима Овидија:

Време што једе ствари, и ти, завидна старости

ПОМАЛО уништавате све спором смрћу.
(Овидије, Метаморфозе, XV, 234; 236).

Ингениозно повезивање налазимо у Симболу Августа, где се делфин увија око

сидра с потписом ЖУРИ ПОЛАКО. Што се јавља одједном и као хијероглиф, и реверс, и
емблем и импреса. Хијероглиф обједињује значење СПОРОСТИ у виду сидра, а ЖУРБЕ у
виду делфина. Реверс, који се додаје тим симболима на монети, садржи профил Августа.
То је такође и емблем, јер указује на познату Демостенову поуку: „Размишљај дуго,
решавај брзо“, значи суштински што и кончето: „Дуго мислим, брзо радим“. У приказаном
жанру веома артифицијелна јесте ШИФРА састављена од слова коју су видели, и многи
хвалили, на дворцу кнеза Мауриција од Савоје. Са три слова, два М и једно С, он је са
прва два означио своје име (MS – Mauritio di Savoia), са сва три иницијална слова изрекао
је једну акутецу: MORA SINE MORA (ПУТ БЕЗ ПУТА) што кореспондира са ЖУРИ
ПОЛАКО. Из тога је произашао емблем: на слици је приказана кочија са запрегом у којој
се путник може одмарати током вожње што оправдава девизу о путу без пута. И, на крају,
истим маниром је састављена и импреса која изражава лични став кнеза: полако стижем
до циља, али не овладавам њим споро. Из наведених примера види се не само да један
симбол инклинира другом, спаја се : већ се мењају у себи самима, један прелази у други,
без измена.

Тезауро даље расправља о лапидариама и симболима. Узима једну тему и

затим је трансформише у десетак различитих жанрова: алегорија, апологија,
епиграм,сентенца, енигма, епиталам, слика и скулптура, хијероглиф, итд. Сврха ових
примера је да, с једне стране објасне суштину акутеце и кончета, с друге је -
пропедеутичка. Као, уосталом, и читавог трактата у коме се објашњава шта је акутеца, и
подучава како да се она изгради. Књига се завршава обраћањем читаоцу.