1.

Umetnost i nuk

Z knjievnost ne postoji jsn i potpun definicij. Moe se rei d je knjievnost i

umetnost i nuk. Umetnost i nuk tee d otkriju svet i sutinu stvri i u isto
vreme d ulepju ivot.

Umetnost prilzi stvrim slobodno, intuitivno, subjektivno i mtovito. Nuk je s

druge strne objektivn, tn i precizn.

Umetnost slik ivot u svim njegovim vidovim i oblicim, nuk uglvnom

predstvlj konkretn svet.

Sm cilj umetnosti je u tome d prike unutrnji doivljj.

Umetnost i nuk ne mogu d postoje jedn bez druge i meu njim nem jsnih
grnic. One se dodiruju, proimju i udruuju.

Kd nuk dostigne vrhunc svog svrenstv postje umetnost, kd umetnost

dostigne svoju kulmincionu tku pretvr se u nuku.

Prorodne nuke koje njvie odgovrju idelu nuke objnjvju pojve, proiruju
ovekov pogled i jju njegovu mo. Nuk je oveku produil vek, spsil g od
gldi i rzorne moi pripode, ponudil mu je mogunost revnj sutine ivot. Ali
oveku, koji ko bie misli i stvr, nije dovoljno smo to . Potrebn mu je umetnost.
Zto se ke d umetnost ne deluje ko hrn, ve ko so. Umetnost olkv
ovekov ivot i omoguuje mu beg od surove relnosti.

Nuk je rcionln, pstrktn i pojmovno ktivn, dok je umetnost intuitivn i

plstin. Nuk nudi sud o injenicm koristei sme injenic, umetnost
slikjui injenic, nuk rzruje pojmove i teorije, umetnost slike i osenj,
nuk se oslnj n miso i intelekt, umetnost n ukus, mtu i emocije. Nuk
objnjv svet, umetnost predstvlj tj svet. Nuk tj svet nlizir i
rlnjuje, umetnost g vrednuje i integrie.

Miljenje u pojmovim i miljenje u slikm ine temeljnu rzliku izmeu nuke i

umetnosti.

Miljenjem u pojmovim (nuk) neguje se spoljnji pristup kojim se predmet

vrednuje stepenom posredovnj korisnosti u drutvenom ivotu.

Miljenje u pojmovim (umetnost) posmtr predmete iznutr i s njim u vezi

odreeno znenje bez interes i pojm.

Nun istin koristi jezik jednoznnog krkter, ne doput dvosmislenost. Tj

jezik krkteriu: loginost, pstrktnost, objektivnost, preciznost, normtivnost.
Smim tim jezik mor biti rzumljiv i osloboen metfor i retorike.

2
ovek je u umetnosti prono sreu, utehu i zbvu, umetnost je lep smo
onim koji je oseju i cene.Ako je umetnost, nije z svekog, ko je z svkog
nije umetnost.

2. Poetik ko nun disciplin (pojm, ciljevi i rzvoj)

Poetik je nun disciplin koj prouv prirodu knjievnog stvrnj, odnosno

pesniko umee i njegove pojedine oblike. NJen utemeljiv je Aristotel.

Sve do 19. vek smtrno je d su poetik i retorik jedn ist stvr. Tek nkon 19.
vek one se odvjju u dve discipline, retoriku koje prouv vetinu govornitv i
poetiku koj izuv prirodu knjievnog stvrnj.

Dkle, poetik predstvlj skup knjievnih shvtnj izrenih u stvrlkom

postupku jednog utor (kole,nr ili epohe). On podrzumev nin
soptvnj, sm rspored slik, ne stvrnje tih slik.

Imnentn poetik oznv skup svih prepozntljivih izdvojenih sredstv i

postupk pomou kojih se knjievni tekst orgnizuje uprvo ko knjievni, ne ko
neki drugi tekst.

Ars poetica uzim u obzir sstvne delove i uzjmne veze i odnose, one presudne
krkteristike koje uslovljvju i omoguvju strukturu del. U uem smislu on
sgledv unutrnji pln knjievnog del.

Cilj poetike je d izgrdi normtivne kodove unutr jedne kole, skupove i prvil
ij se primen smtr obveznim i putem kojih bi se dlo opisti ono to je
zjedniko svim beletristikim ostvrenjim, li i ono to ih ini rzliitim.

Poetik je ui pojm od teorije knjievnosti. Sm poetik izuv opte zkonitosti,

li i ono to je posebno, neponovljivo, individulno i slujno. On se poziv n
sintksu, ritm i usmerenje n orgnizovnje jednog iskz rdi njeg smog. Vuk
Stefnovi Krdi okrkteriso je poetiku ko nmetnje rijei. Pisc se bvi
izrzim, glvno pitnje poetike je t je i kko je izreeno.

Poetik se bvi stvrnjem, ono je rznovrsno i promenljivo. I uprvo je funkcij

poetike u tome d se iske sistem pogled i stvov u vezi s umetnikim
stvrnjem.

Stvrltvo nstoji d novu miso i novo osenje izrzi n nov i kretivn nin.
Stvrlki postupk se odvij u tri etpe: sznnje, osenje i novo sznnje.
Inteligencij je okosnic stvrltv.

Poetik izuv prirodu i krkter knjievne rei. Svko delo je originlno i uniktno
i ne postoji tno odreen zkonitost pomou koje se stvr umetniko delo.

2
Sstvni delovi jednog knjievnog del su:sdrin, rdnj, motivi, idej, tem, jezik,
likovi, stil i opisi. Opte je prihveno d delo im uvod,rzrdu i zkljuk.

Knjievni kt je voljni in oblikovnj, s meromi ukusom koji poznje grnice, nije

nekontrolisni slobodni rd mte.

Etpe stvrlkog proces su: posmtrnje, rzmiljnje, inspircij, kristlizcij i

relizcij. Put k stvrnju knjievnog del ine: posmtrnje, doivljvnje,
spoznvnje i oblikovnje u delo.

Izvor poetik je nin neeg izreenog, pridvnje forme izvn estetske gre,
trnsformisnje fktor i istine u estetsko.

Stvrnje poinje tmo gde se nudi izbor. Efekt estetskog je u njizbirljivijim

injenicm i u njihovom oblikovnju potez po potez.

Poetik trg z izrzim koji su u skldu i u smislu i u ritmu. Teme ivot i oveka su
aktuelne i do danas, jo uvek se obrauju jer jo nije sve reeno.
Nema pisanja bez nadahnuca. Pesnik stvara kada je u zanosu i kada je inspiraisan.
Estetske zakonotosti suavaju misao, a duh ne trpi i ne podnosi granice. eling kae
da je za duh ubistveno imati sistem, ali je isto tako ubistveno i nemati ga.
Nesputanost bilo kojim pravilom je zakon knjizevnosti.
Razvoj poetike:
1. Mitovi naivne predstave iz davnina;
2. Helenski period: Platon-zastupa rezervisanost prema mitskoj predstavi; Sokrat,
Aristotel- Poetika govori o umetnikom stvaralatvu uopte, o tragediji i epopeji;
pristupa knjievnosti kao naunik;
3. Rimska poetika- Horacije od pesnikog dela zahteva jedinstvo, jasnost i sklad;
4. Evropski srednji vek-razrauje tradiciju antike retorike;
5. Indija od 2. do 7. Veka;
6. Humanizam i renesansa-poezija je dar sa neba;
7. Italijanska poetika 17. vek- Aristotel je vrhovni autoritet u pesnickoj teoriji;
8. Barok neguje neobinost i prihvata poigravanje iluzijama;
9. Klasicizam- zalae se za jednostavnost i odmerenu uzvisenost izraza;
10. Prosvetiteljstvi filozofski i pouni duh stvaralastva; knjizevne ideje bazirane na
racionalanosti;
11. Romantizam-istie narodno stvaralastvo;
12. Realizam-pokuava da priblii poetiku nauci;
13. Natulalizam-okrenut ka prozi;
14. Kraj 19. I pocetak 20og veka:
Intuicionalnost
Simbolizam
Fututurizam
Ekspresionizam
Dadizam
2
 Avangarda

3. Originalnost, imaginacija, simbolika, igra i humor

Originalnost
Pojam originalnosti je relativan. Ogleda se u tome to se ve poznata stvar vidi pod
drugim uglom, drugaije se predstavi i izrazi.
Svako knjievno delo je novo, individualno i neponovljivo. Ona dela koja odolevaju
vremenu i ukusima, ija estetska snaga nikad ne presui nose u sebi izvornost u
najistijem smislu. Posebnost ima cenu samim tim to je retko.
U antici je originalnost smatrana nekom vrstom nepristojnosti, a cenilo se
savrenstvo. Danas je originalnost jedino merilo vrednosti.
Meusobni uticaji pisaca ne dovode u pitanje autentinost umetnikog dela. Dejstvo
tradicije je takoe znaajno jer je i najoriginalniji pisac sakuplja tekovina prethodnih
generacija.
Mada, ne postoji potpuna originalnost jer je koliina pria ograniena.
Sutinski originalno ostvarenje najee nailazi na nerazumevanje kod publike jer se
italac odupire promenama i susretu sa novim i nepoznatim.

Imaginacija
Knjievna umetnost pripada sferi slobode i imagonacije. Sloboda bez bilo kakvih
uslovljavanja je glavni atribut knjievne umetnosti. Jer je svakom ostavljena sloboda
da na svoju ruku stvara i tumai.
Imaginacija je produkt oseanja i opaanja, odabiranja i sreivanja izraajne grae.
Ona izdvaja oveka iz sveta primata. Definie se kao sposobnost graenja novih
celina iz elemanata reproduktivne svesti i miljenja, kao umee predstavljanja
predmeta, ne onakvih kakvi su po sebi ve onakvih kakve ih ine druge misli i
oseanja.
Imaginacija je sutinska odlika teksta i jedini kriterijum po kojim se odluuje o
njegovoj estetskoj vrednosti. Ona je posrednik izmeu prirode i zamiljenosti. Dok
ita, ovek zamilja nekazani deo na osnovu kazanog. Problem knjievnosti je odnos
izmeu fikcije i stvarnosti. Pomou imaginacije stvrarnot se pretvara u sliku.

Simbolizam
Simboli su najjednostavniji i najosnovniji naini komuniciranja u umetnosti. Simbol je
iskaz koji upucuje na nesto drugo. Simbolika je trajna tekovina ljudske svesti. Stvari i
pojave same po sebi imaju simbolicko znacenje- zemlja simbolozuje plodnost; sunce
svetlost ivotnu snagu; krst simbolie hrianstvo.
Amblem je slican simbolu, on oznaava re za odredjeni predmet, ali mu je
preneseno znaenje utvreno tradicijom. Smisao amblema je potpuno nepoznat
subjektu koji ga nije nauio. Na primer spr i ekic oznacavaju savez radnika i seljaka,
komunisticki pokret.
Simbolika daje pokretljivost, elastinost i misaonu dubinu. Simbol nema definitivno
znacenje vec varira od coveka do coveka, od vremena da vremena.
2
Simbol u pesmi oma skriveno znaenje, ali kontekst pesme razotkriva kakvo se
znaenje krije u njemu.
Simbol se pojavljuje u kontekstu ije je znaenje vidljivo tako da je italac
kontekstom pripremljen da uoi simbolika znaenja onoga to ita.
Emocionalni naboj priprema nas za doivljavanje simbolikih znacenja koji proizilaze
iz naeg vlastitog ivotnog iskustva.
Pesnicki jezik govori metaforom ili simbolom.
to je razgranatija simbolika, tim tekst jae odjekuje. Na simbolu kao spoljasnjem
zasniva se ceo knjizevni pravac-simbolizam.

Igra i humor
Igra i humor su u funkciji uvara ravnotee ljudskog duha.
Duh igre nikada ne naputa coveka, samo ta igra vremenom prerasta u rad, bavljene
umetnou, naukom i sportom. Igra oslobadja od pritiska stvarnosti.
Igra je koren stvaralatva. Samo pesnitvo je igra jer nije vezani uz realnost. Poezija
je rodjena u igri i u tom obliku igre ivi.
Igra predstavlja postupak u kom se biraju i oblikuju motivi, razvija se pria, uvode
junaci, gradi zamiljena radnja... Ukljuije u sebe mastu, zanos, oponaanje,
slobodu, stvaralalaki duh.
Karakteriu je neizvesnost, nepredvidivost, iskljuenje ispitanih staza i postupaka.
Igra je najdelotvorniji nain komunikacije sa itaocem. Umetnost je bliza radu negi
igri.
Humor otkriva smeno u ivotu i podrazumeva vedro raspoloenje. Humor
manifestuje ljubavi prema ivotu i zivotnu vedrinu. Humor je sloboda, osloboena
energija, ali i energija koja oslobaa, razotkriva ljudske mane, ali ih ne izlae poruzi.
Smeh potiskuje negativne doivljaje ili ih elemenise. Na sredini izmeu smeha i
humora, proistekla iz zabune, uz rei situacije i karaktera nalazi se komika. Ona
ukazuje na mane, razonouje i razveseljuje.
Vidovi komike su: burleska, farsa i satira.

4. Priroda knjievnosti kao umetnosti

Na pitanje sta je knjievnost nema univerzalnog odgovora koji bi sve zadovoljio.

Knjievnost pripada oblasti kulture kao drustvene manifestacije viseg reda. Za
prikazivanje stvarnosti koristi se jezikim sredstvima.
Pod knjievnou se smatra ukupnost svih napisanih dela( ono sto je napisano ili
izgovoreno) sa knievno-umetnikim karakteristikama sa namerom da se na
kreativan nain prikau neki dodjaji ili likovi.
Ona predstavlja komunikacijski oblik jer koristi jezik kao osnovno sredstvo
sporazumevanja meu ljudima.

D. Zivkovic: Pod knjievnou se u irokom smislu rei podrazumeva celokupna

nauna i umetniko knjizevna delatnost i u tom smislu ona je ravna znaenju koje
ima i strana latinska re literatura. Ali obe te rei imaju i ue znaenje: umetnika ili
2
lepa knjievnost (beletristika)oznacava samo umetniko knjievno delo. Za ovo ue
znaenje upotrebljava se i naziv poezija (pesnistvo) koja oznaava knjievno
umetnicka dela u stihu i u prozi.
Postoji vie definicija knjievnosti, ali najprihvatljivija je ona da je knjievnost
umetnost reci. Potoje i druge definicije: knjievnost je skup svih pisanih i nepisanih
dokumenata koji dubinski tretiraji jedan problem i koji ne moraju uvek imata
umetniki karakter; to je specifina forma superstrukture, duhovne svesti, duhovne
nadgradnje.

Karakteristike knjievnosti su: funkcionalnost, specifinost oblikovanja, posebna

upotreba jezika i elastinost. Knjievnost se doivljava slinp kao muzika.
Knjievni tekst je svet za sebe. To je potpuna samostalna tvorevina koja preoblikuje
stvarnost i izraava njen unutranji ivot.
Pesnika tvorevina daje ono to praktino iskustvo ne moze. U delima najboljih
pisaca nalazi se bogatstvo, gipkost i lepota jezika kojem oni pripadaju. Poetska re
prua uzivanje i radost, daje mogucnost odusevljenja i duhovnog obogacenja. A
sama pesnicka re nije verna stvarnosti.
Knjievnost kao uobliena slika namenjena je drutvu i ima humanisticku ulogu koja
se ogleda u optim porukama i vrednostima.
Knjievnost se po sveobuhvatnosti razlikuje od svih drugih oblika ideoloke svesti.

5. Funkcije knjizevnosti

Knjievnost je jedan od nevidljivih ,a nepohodnih stubova ivota.

Shvatanja funkcije knjievnosti su se kroz istoriju menjla, ali se sama funkcija
knjievnosti u osnovi nije menjala. Knjizevnost nema samo jednu funkiju vec vise.
Prva i glavna funkcija je da bude verna svojoj sopstvenoj prirodi. Njena primarna
uloga je bogcenje emocionalnog ivota, uticaj na formiranje ljudskog ukusa, na
estetsku i emocionalnu osetljivost- ESTETSKA FUNKCIJA.
Knjizevnost deluje preobraavalaki i relaksirajuce, moralno jaa, stiava i
urazumljuje strasti. U tome se ogleda njena KATARZINA FUNKCIJA. Katarza
podrazumeva zadovoljenje i oplemenjivanje ovekovih oseanja. To je neka vrsta
duevnog pranjenja na vrhuncu radosti i zadovoljstva. Aristotel je govorio da
tragina patnja ima mo oslobadjanja i oienja.
Pored ove dve, funkcija knjievnosti je i u saznanju- SAZNAJNA FUNKCIJA. Knjizevnost
ne sadri samo estetske kategorije ve i injenice i specifian vid saznanja. To nisu
istine i znanja kakve nude nauke i ne mogu se lako nauciti.
DRUTVENA FUNKCIJA je kao vid kulture doprinela ovekovoj emancipaciji iz njegove
ogranienosti i doprinela njegovom linom uzdignucu i irenju vidika.
PROPAGANDNA FUNKCIJA ogleda se u tome da pisac iznosi svoj stav i svoje vienje
ivota i sveta. Ali bez namere nagovetavanja i ubeivanja itaoca.
Poetski teksat moze da ima znaajnu ulogu u menjanju i poboljanju sveta, da bude
ekonomski koristan, politiki napredan, nauno istinit, ideoloki vaspitan, istorijski
2
verodostojan, da bude okrenut praksi. Ovo nije umtnika sluba knjievnosti i esto
je kroz istoriju bila zloupotrebljavana.
Knjizevnost ima FUNKCIJU DA ZABAVI, RAZONODI I OPUSTI. Po Frojdu umetnost je
nadoknada za neproivljenu stvarnost i pravo skrovite svih dubokih emocija koje
nisu realizovane u ivotu.
IMANENTNA FUNKCIJA je u razvijanju oseanja za lepo i plemenito, prosvetljenje
uma, oblagoroivanje srca, namirivanje beskorisnog korisnim.

Knjievnost ne moze da menja ljudsko iskustvo, niti da reava drutvene i filozofske

probleme, ve moe da podstakne, pokrene, okrepi i nagovesti zrnce smisla.

6.Klasifikacija knjievnosti
Knjievnost je zapravo raznovrsna, sveobuhvatna i raznolika. Klasifikacija
knjievnosti je suoena sa problemom odreivanja slinosti i razlika izmeu
pojedinih grupa dela, vodi brigu i o posebnom odnosu izmeu knjievne vrste i
pojedinih dela koja pripadaju toj vrsti. Individualnost i originalnost knjievnog dela
ne omogucuju klasifikaciju nego jedino upozoravaju da u svakoj klasifikaciji
knjizevnosti treba posebno imati na umu odreena naela klasifikacije. To znaci da
svako rasporivanje knjievnog dela unutar neke grupe ili tipova mora uvek imati na
umu vlastite relativnosti i posebne zakone.

Prvo razvrstavanje knjievnosti je prema jezicima. To je jedno od najopstijeg znacaja.

Jezik je graa knjizevnosti i zato je sasvim prirodno da postojanje razliitog jezika
omogucuje razvrstavanje knjievnog dela prema onom jeziku na kome je napisano.
Shodno ovoj, postoji klasufikacija i prema nacionalnim knjievnostima. Ona je znatno
sloenija od prethodne klasifikacije, jer se ovde javlja niz problema vezanih za
odreene nacije kome je treba prepisati. Primer za to je knjievnost pisana latinskim
jezikom unutar hrvatske knjievnosti.

Drugo razvrstavanje je prema autorima. Razvrastava se prema grupi autora ili po

naelu srodnih autora. Autor je delatni uzrok pa je i prirodno da se knjievnost deli
prema autorima. Prema generaciji, istoj koli ili naprosto istom vremenskom
razdoblju autori se mogu shvatiti kao srodna grupa.

Trece naelo podele je prema nameni. Tanije deli se prema zajednikoj svrsi koja
eli da se ostvari pisanjem. Tako postoje pouna knjievnost, knjievnost namenjena
deci, zabavna knjievnost.

etvrto naelo je prema najairem shvaenom obliku. Tako se po obliku razlikuju ep

od poslovice, dramski tekst od lirskog. Dela se klasifikuju preme obliku bez obzira na
kom su jeziku napisana. Nije bitno ni u kom su vremenskon razdoblju nastala, nije im
bitna namena kao ni autor koji ih je napisao.

7. Stilistika kao naucna disciplina

2
Stilistika je nauka koja prouava emotivne osibine jezika i koja timai sva ona
odstupanja od uobiajnog naina sporazumevanja koja u na jezicki izraz unost
emocije. Ona se razvila iz antike retorike.
ivkovic stilistiku shvata kao nauku o jezku i knjievnosti. Gramatika i stilistiak se
meusobno prepliu i uzajamno uslovljavaju, meutim gramatika ocenjuje tanost
saoptavanja misli i pravilnost jezikog izraza, a stilistika ocenjuje nain na koji je ta
miso saoptena i skladnost jezikog izraza sa milju i oseanjem. Jedino kad se izmu
zajedno otkrivaju jezik u potpunosti. Gramatika predstavlja polaznu osnovu stilistike.
Stilistika prouava oblike i strukturu jezikog izraza i njegov umetniki kvalitet,
ispituje znaenje i simboliku jezika, izbor rei i njihovo povezivanje u iskaz koje
denotira ili konotira znaenje.
Takoe prouava odnosno ocenjuje koliko je jedan jeziki iskaz u skladu sa onim to
se htelo rei.
Otkriva bogatstvo znacenja jezika u knjizevnom delu, utvrdjuje sklad izmeu
pievih misli i oseanja i njegovog jezikog umetnikog izkaza (jedinstvo sadrzine i
forme). Stilistiku vise zanima nain na koji je se iskaz i iskazivanje meusobno
proimaju, nego sama organizacija iskaza i osecanja.
Njena funkcija je u razmatranju izraavanja jezika i knjizevnosti.
Postoje dva tipa stilistike: tradicionalna i moderna.
Stil je individualni odabir rei raznih znaenja, zvuanja i oblika, rei koje su
najprimerenije nameravanim komunikativnom efektima. Svaka re najneposrednije
markira svog tvorca.
Stila nastaje kada se postavi potanje originalnosti. On znai lil dobar nain pisanja ili
govorenja ili takav nain govorenja i pisanja svojstven nekoj knjievnoj epohi, koli,
piscu i pojedinom delu.
Pod stilom podrazumevamao jedinstvio svih mislilakih osecajnih i ostalih duhovnih
sposobnosti jednog pisca izrazenih u njegovom delu koje je svojstveno po pievom
jedinstvenom jeziku. To nije pitanje tehnike vec vizije, ono to prolaznom daje
neprolazni smisao.
Najprihvacenija podela stila je na emocionalni i intelektualni stil, analogno pripodi
covekovg psiholokog stanja.
Sa stanovita potreba date oblasti ivota, osim pesnikog razlikujemo nauni,
novinarski, admisistrativni i njima slini stilovi kojima je slikovitost samo pomono
sredstvo, a ne cilj.
Stil je jos klasifikovan na jednostavan, umeren i uzvisen; na nizak, srednji i visok.
8. Pojam i svojstva pesnikog jezika

Pesniki jezik je jezik knjievnih dela. On se razlikuje od ostalih vidova izraavanja i

po nainu upotrebe i po cilju. Pesniki jezik ima estetsku funkciju u knjievnosti i po
tome se razlikuje od svakodnevnog govornog jezika.
Pesniki jezik odlikuje konkretnost (slikovitost) u opisivanju, emocionalnost u tonu
izraavanja, ritam i preobraaj, punoa i mirno znaenje rei. Jezik se u knjievnom
delu preobraava: od obinog vida sporazumevanja on postaje izraz dubokih ljudskih
emocija i velikih ovekovih saznanja.
2
Pesniki jezik slika stvari i pojave pa iz tih slika ljudi izvlae ire i dublje zakljuke.
Jezik pesnitva kso sistem znakova i pravilai njihovog kombinovanja doputa
odstupanje od odredjenih normi.
U jeziku se ogledaju dve osnovne osobine umetnosti: prikazivanje ivota u
konkretnim slikama i misaono-emocionalni piev stav prema opisanim pojavama.
Merilo vrenosti modernog pesnikog jezika je u impresiji koju u itaocu izaziva
autorova impresija i u oseanju sklada koji je povezan sa pojmom lepote i umetnosti.
Jezik je u svojoj osnovi nesavren, pomou pesnikog jezika on pokuava na
kompenzuje svoju nesravrenost.
Pojam jezik knjievnosti je ui je od pojma jezika knjievnosti.
Osnovne karakteristike pesnikog jezika su:
1. Metaforinost
2. Ritam
3. Eufonija

Metaforinost-metafora (grki metaphero-prenositi)i zvorno znai prenoenje sa

jednog mesta na drugo, odnosno znaenje konkretne rei prenosi se u znaenju koje
toj rei ne pripada.
Metaforinost se moe definisati kao svako smisleno odstupanje od doslovnog
znaenja rei, jedna od definicija je i ta da je to jedna druga re stavljena umesto
one prave rei. Tradicionalno moe da se tumai kao poreenje.
Metafora je najdublje i najreprezentativnije sredstvo poetske komunikacije, ona
stvara nov izraajniji i sadrajniji jezik. Njome se iskazuju nedoslednost, slikovitost,
vieznanost. Pomou metafore dosee se bogat i dubok umetniki utisak. Metafora
je i najmoniji pesniki instrument.
Moe jo da se objasni i kao skraeno poreenje, gde je onoo to se poredi
neizreeno, ali jasno pretpostavljeno. Poreenje je jasna, eksplicitna, a metafora
implicitna figura. Samo to metafora za razliku od poreenja ne istie samo slinost,
njihovu zajedniku osbinu, ve ugerie i na neto novo to je do sad neimenovano i
to bi bez metafore otalo neiskazano.
Ritam
ovek je od same prirode nasledio smisao za ritam. Ritampostoji i izvan ovekovog
govora u umetnosti na primer: kretnje Zemlje oko Sunca, otkucaj srca, disanje...
Ritam je organski deo jezika, a ne iskljuivo estetska kategorija. Ritam preobraava
re i unosi u nju spektar nijansi i znaenja.
Pod ritmom se podrazumeva ponavljanje odreenih prozodijskih jedinica u pravilnim
razmacima. Odrednice pesnikog ritma su: pravilno ponavljanje dugih i kratkih ili
akcentovanih i neakcentovanih slogova, stihova, strofa, pauza ili cezura unutar
pojedinih stihova.
Ritam utvruje sklad sadrine i forme, odreuje konstrukciju pa i smisao pesnikog
teksta. Ako se u poslovici na primer promeni red rei u reenici gubi se ritam i slabi
smisao- mladost-ludost, starost-slabost. Ako u pesnikom tekstu izostane jedan
zvuk, jedan udar na prvom mestu stvar izgleda nedovrena.
Ritam daje duu knjievnom delu. ist ritam ne postoji.
2
Eufonija
Eufonija znai blagozvunost i zvuni sklad. Knjievnost se slui muzikim izraajnim
efektima. Uoeno je da je svaki literarni tekst neka vrsta muzike partiture.
Zvune ,odnosno fonoloke komponente jezika su:
1. Intonacija;
2. Jaina ;
3. Ekspresija ;
4. Boja glasa
Ove komponente stvaraju spektar emocionalnog doivljavanja ivota i sveta.
Zvunost je kreativna mo jezika . poezija nije samo pitanje vizije nego i zvuka,
oseanja za ritam i za razlikovanje visine tona i svih muzikoh komponenata. Sama
glasovna supstanca je prvi uslov za ostvarenje jezikog izraza.

9. Stilske figure (pojam, podela, znacenje)

Stilske figura kao izrazajne forme, u knjievnosti dobijaju poseban znaaj i

rasprostranjenost. Zasnovane su na utiscima ula vida, sluha i raznim percepcijama.
Ona ne predstavljaju ukrasna sredstva vec slue kao mogunost da se izraz pojaa i
uini predmet primetnijim,ostavi jai utisak... One su igre misli i nosioci osnovnog
poetskog izraza. Javljaju se kao poseban raspored reci u reenici i izazivaju posebnu
reakciju kod itaoca, ali se njima ne ostvaruje nesporzum vec neposrednije
sporazumevanje ljudi. U tome je njihov paradoks.
Stilskim figurama postie se lepota knjievnog izraavanja.
Definiu se kao odstupanje od standardnog izraza i kao preinaenje nekog osnovnog
izraza koji se smatra normalnim. Od itaoca se podrazumeva njihovo razumevanje
i prepoznavanje, iako je to ponekad vrlo tesko, zato to se u okviru jedne nalazi vie
njenih vidova.
Ne smatraju se figurama sva odstupanja i naruavanja jezikog kodeksa, na primer
onaj iji smisao nije razumljiv ili ako direktan izraz jae deluje.
Figure se razvrsravaju na : figure dikcije, rei ili trope, konstrukcije i misli.
Figure dikcije- zasnivaju se na nacinu izravanja ije se dejstvo zasniva na njegovoj
ritmiko zvukovnoj vrednosti.
1. Asonanca ponavljanje samoglasnika na kraju stiha;
2. Aliteracija ponavljanje suglasnika na kraju stiha;
3. Onomatopeja-oponaanje zvukova iz prirode;
4. Anafora- ponavljanje istih rei na poetku stiha;
5. Epifora ponavljanje rei na kraju stiha;
6. Palilogija ponavljanje rei na kraju jednog i na poetku iduceg stiha;
7. Refren ponavljanje jednog stiha ili vie stihova (rei) na kraju strofe ili posle
svakog stiha
Figure rei (tropi)-nastale su promenom osnovnog znaenja rei i doslivno znaenje
prikazuju drugaijim slikama.

2
1. Epitet- pridev dodat imenici, istie predmet, karakteristiku, znaenje i vrednost
neega;
2. Metonimija-zamena jedne rei drugom koja je sa prvom u pojmovno-prostornoj
i logokoj vezi
3. Perifraza-opisno iskazuje neku pojavu, osobinu ili radnju zamenom neke rei,
ali sa irim izrazom;
4. Poreenje nepoznato se povezuje, spaja i suprotstavlja poznatom sa ciljem da
se blie odredi;
5. Personifikacija-prirodnom, vegetativnom i animalnom ivotu se prepisuju
ljudske osobine,odnosno osobine ivih bia;
6. Kontrast (antiteza)- porede se dva pojma po suprotnosti da bi jedno drugo to
bolje istakao;
7. Sinegdohom-oznaava se deo umesto celine i celina umesto dela;
8. Alegorija- produena metafora, reima kazuje jedno,a po smislu drugo;
9. Sarkazam-ironian nesklad izmeu znaenja napisanih rei i njihovog znaenja
u kontekstu;
10. Apostrofa pisac upuuje svoje misli apstraktnim predmetima,pojmovima ili
linostima;

10. Versifikcij (metriki sistem, vrste stihov, strof, rim i stlni

pesniki oblici)

Versifikcij je nuk o ritmu i stihovim. On se bvi orgnizovnjem rei odnosno

mikroelementim knjievnog tekst. Sistem metrikih prvil nsto je jo u ntikoj
knjievnosti, nuk poznje tri sistem versifikcije koji su se istorijski smenjivli u
evropskim knjievnostim. To su metrik (kvntittivn) versifikcij, silbik i
silbiko-tonsk versifikcij.

1. Metrik versifikcij- z merenje ritm uzim duinu vremen potrebnu z

izgovrnje jednog slog. Poznt je jo ntikoj knjievnosti ko oblik orgnizcije,
nle doslednu izmenu dugih i krtkih slogov u stopi i isto tkv rspored stop u
stihu, ko i strogo ustrojstvo stihov u strofi.

Duin trjnj krtkog slog nziv se mor (njkr jedinic od koje su sinjeni
ritmiki redovi). NJen duin izgovor iznosi dve treine sekunde. Azr iznosi dve
more, obelev se crticom (-), on je metriki dug slog s povienim tonom. Dok je
mez metriki kri slog.

Skup i kri slogovi rsporeeni su u osnovne ritmike jedinice- stope. Stopu ili tkt
ine dv ili vie slog odnosno nekoliko uzdunih mor. Kombincijom slogov
dobij se nekoliko desetin vrst stop: dvoslon trohej (-U), troslon dktil (-UU) i
troslon mfibrh (U-U). Svkoj stopi pripd iktus, podignuti gls n prvom dugom
slogu odreene stope.
2
2. Silbik vrsifikcij- nstojnje d u svim stihovim bude isti broj slogov. Rirm
se postie niznjem stihov s istim brojem slogov. Prem broju slogov u jednom
redu u pesmi postoje stihovi: etverc, peterc, esterc... leksndrinc je stih od
dvnest slogov- dvnsterc, prevldo je u 17. i 18. veku.

3. Silbiko-tonsk versifikcij rukovodi se tonskim principom. Ritm se odreuje

prem nglenosti ili neneglenosti slogov,nezbisno od njihovog trjnj,
ureuju se prem njihovo broju u stihu, prem cezuri i rsporedu kcent u stihu.
Tonski stih je izrzito kcentski ,zsnovn je n hrmoninom i neizmenjenom
smenjivnju nglenih i neneglenih slogov. Stih se od proze rzlikuje po mertu.
On predstvlj element zvunog ureenj pesnikog jezik. Podrzumev ritm
poezije, njen ulni dh. Cezur je puz kojom se oivljv ritmik mer vremen-
oznv stlnu grnicu meu reim iz nekog slog.

Rim je vid glsovnog ponvljnj ili podudrnj jednkoh glsov n krju dv ili
vie stihov.rim povezuje rzliite rei po zvuku i n osnovu zvuk to deluje
melodino p ostvruje veliko emotivno dejstvo. Rim je sredstvo orgnizovnj
zvunog sloj u strukturi pesme i sredstvo skretnj pnje n smu jeziku jedinicu.

Rim ritmiki i metriki ureuje kompoziciju pesme. Rim se jvlj u vie oblik:

Prviln- ko se fonetski podudrju svi glsovi;

ist ko se kcent podudr;

Bogt- ko se podudrlje nlzi pre nglenog vokl;

Muk ko se podudr jedn slog;

ensk- ko se podudrji dv slog;

Dktilsk- tri identin slog;

Leonistik-slogovo e podudrju n sredini i n krju;

Prn rimovnje uzstopnih stihov;

Ukrten- rimovnje prnih i neprnih;

Ngomiln- rimovnje vie stihov uzstopno.

Stih je skup rei koji je sistenmtizovn pomou ritmovnih element. Predstvlj

osnovnu ritmiku celinu koj se u pesmi ispoljv kroz ponvljnje, simetriju, rimu i
kcent. Stih je odreen strofom.

2
Prviln je ko se njegov zvretk podudr s zvretkom stope.

Aklektin je ko je stop ist ko i prethodn.

Ktlektiki je ko nedostje jedn slog.

Prem broju slogov stihovi se dele n: osmerc njee, deseterc, jednesterc,

dvnesterc.

Strof je niz stihov koji objedinjeni posebnim vezm formirju misonu i metriku
celinu. ine je smiso slike, utvreni metr, ponekd i refren stihov. Rznolike su ,
po duini redov, ritminosti. Klsifikcij strof: distih- dv stih, prn rim;
tercin- tri stih, rim rsporeen 1-3, 2-4, 4-6; ktren- etiri stih, rzliito
rsporeen rim; dlje kvint, sekstin,septim,oktv, non, dek.

Pesm u kojoj su dve strofe iste vrste nziv se izostrofin, kd su rzliite

strofe heterostrofin pesm.

Hiku strof je pesniki oblik od tri stih s ukupno 17 slogov 5:7:5 ( jpnsk
poezij).
Sonet je strof od 14 stihov, to je njrsprostrnjnjniji i njpozntiji stlni oblik
pesme,sstvljen od 2 ktren i 2 tercine. Sonetni venc je sinjen od 14 sonet
pri emi se svki od njih pridrv prvil, posledei stih jednog mor d bude
poetk sledeeg. Njpozntiji sonetni venc je npiso Frnc Preern. Sonet je
esto ispevn u krostihu (poetn slov krostih ispisuju ime ili neku re).

11. Knjievnoumetniko delo

Umetniko delo je sve to moe da na sebe privue panju, to se obraa

ovekovom miljenju i oseanjima. Knjievnost je tvorevina od oveka
stvorena,oveku namenjena. Knjievno delo ili knjievni tekst je krai ili dui niz
izgovorenih ili napisanih reenica, povezanih u koherentnu i zaokruenu celinu. Kao
pisani trag, ono predstavlja jedinstvo pisca, jezika i itaoca. Glavne odlike
knjievnoumetnikog dela su: doivljaj, slikovitost, emocionalnost i oseanje. Delo
nie iz oseanja, apeluje na oseanja i nastalo je iz ovekove potrebe da prenese
najtananija,najplemenitija i najdublja oseanja i da ista probudi kod itaoca.
Knjievno delo nije realan proizvod ve je izraz mate i po sebi virtuelni objekat koji
u sebi krije znaenja koja je mogue razliito tumaiti. Ostavljena je mogunost
svakoj generaciji da tumai dela na svoj nain. Prema istom delu razliiti itaoci
mogu imati poseban odnos: jednima prua uivanje, drugima smeno ili
nerazumljivo; za jedne je duboko umno, za druge beznaajno i bez umetnike
vrednosti. Sve to se ubraja u knjievnu umetnost mora da opravda tu svoju
oripadnost svakim svojim redom. Strukturu knjievnog dela ine:

2
 1. Graa
2. Tema
3. Motivi
4. Misli i ideje
5. Fabula
6. Sie
7. Knjievni likovi
8. Pripovedanje
9. Opisivanje
10.Dijalog
11.Monolog
12.Polilog
13.Kompozicija
14.Jezik

Moe se govoriti i o njegovom spoljanjem ustrojstvu koje ine drutvo,kultura,

politika, tradicija i tome slino.

Smisao dela, emocionalna poruka, poenta i tajna, njegova atmosfera su elementi

koji odreuju i njegov sastav i njegovo estetsko znaenje. Delo kao kreativna
zamisao i kao refleks stvarnosti zapravo je jeziki produkt i ukupan zbir stilistikih
efekata.

Ingardenova diferencijacija slojeva knjievnog teksta,bez obzira na njegovu

anrovsku pripadnost:

1. Sloj zvuenja
2. Sloj znaenja
3. Sloj predmetnosti
4. Sloj shematizovanih aspekata

1.Sloj zvuenja- U svojoj ,,unutranjoj dimenziji delo postoji samo kao sled glasova
ili znakova. Sloj zvuenja spada u njegovu ritamsku organizaciju i ima estetsko-
ekspresivnu vrednost. Predstavlja raspored samoglasnika i suglasnika, ritam, visinu,
duinu i trajanje ton, naglasak, intonaciju...

2.Sloj znaenja- Svaka re sama po sebi ima neko svoje znaenje,ali tek u
kombinaciji sa drugim reima dobijaju svoj pravi smisao.

3. Sloj prikazanih predmetnosti- Sloj prikazanih predmetnosti gradi unutarnji svet

dela: stvari, situacije, likove, dogaaje, odnose meu njima, oseanja, raspoloenja,
misli i ideje.

4. Sloj shematizovanih aspekata- U delu se stvari prezentuju tako to su svedene na

odreene aspekte. Taka gledita pretpostavlja ne samo odnos autora prema svojim
junacima, pojavama i dogaajima ve i odnos itaoca prema njima. Nedoreenost
doputa da se tokom itanja, nejasno i nedovreno popunjava matom.

2
,,Ovakva vieslojna i dvodimenzionalna struktura moe da znai realnost, no ona nije
realnost.

Ukupna vrednost dela je u njegovoj slojevitosti i u njegovoj mnogoznanosti.

Knjievno delo nije prirodna ili kolektivna pojava, ve svedoanstvo individualnog
genija. Odraz je ovekovog ivotnog shvatanja, iskustva i samosvojnosti koja se
ponavlja i koja se ne da nauiti ili imitirati. Delo nudi konkretnije svedoanstvo o
vremenu i ljudima, ali i skriveni smisao. Primorava itaoca da poveruje u njega kao u
stvarnu ivotnu pojavu. Knjievno delo odoleva prolaznosti, vreme umesto da
umanjuje njegov znaaj, uveava ga.

12.Recepcija knjievnog dela (doivljaj, ukus)

Recepcija (lat. Receptio-primanje)- primanje i razumevanje, doivljavanje i

vrednovanje dela. Estetika recepcije prouava prihvatanje teksta od strane primaoca
i nain njegovog konsturisanja u njihovoj svesti. Umetnika recepcija je akt ulnog
uivanja, sama se sbi svrha i cilj. Njena specifinost je u nesvodljivosti na druge
forme iskustva u spoznaji sveta.

U sredite recepcije stavlja se odnos autora kao proizvoaa i itaoca-sluaoca kao

konzumenta. Njen klju jeste HORIZONT OEKIVANJA tj.spremnost publike da na
osnovu poznavanja knjievnosti prihvati novo delo. Stapanje horizinta itaoca i pisca
zavisi od sadrine teksta, ukusa, interesa i obrazovanja. itanje dela je individualna
stvar, italac je subjekat koji sa delom stupa u komunikaciju i one je presudan faktor
u odluivanju kvaliteta napisanog. Promenljivost psihologije ljudske panje,
impulsivnost i promenljivost njenog tonusa iz trenutka u trenutak, dovode do
razliitog doivljavanja znaenja, injenica i sveta knjievnog dela. Sa svakim novim
itanjem itaocu se nudi svaki put drugaija situacija. ita se radi zadovoljstva,
oduevljenja, zanosa, ushienja i ponesenosti estetskom vrednou napisanog;
zatim radi razvijanja mate, bogaenja duhovnog ivota i proirenja vidokruga
znanja. Delo ne postoji samo za sebe dok ga neko ne proita, a kako e ono biti
prihvaeno zavisi upravo od itaoca.

U estetskom doivljaju, po Ingardenu, italac prolazi kroz tri etape:

1. Poetno uzbuenje
2. Usredsreivanje na knjigu- zaokupljenost panje
3. Primalako-stvaralaki komunikacioni odnos

Svaki pojedinac delo konkretizuje razliito, iako ono poseduje vlastiti identitet. Na
delo se gleda kao na postojano i ivo, bez obzira to je ono stvar fikcije. ovek
2
poistoveuje deo svog intimnog bia sa delom intimnog bia knjiebnih junaka,
osea pravu emociju.

Doivljaj

Pesnik jezikom dovodi predmete u itaoevu-sluaoevu svest, on svoj doivljaj

jezikim slikama pretvara u lini doivljaj itaoca. Estetska oseanja pri itanju
izaziva jaina umetnikog doivljavanja likova i dogaaja. Doivljaj karakteriu
nekoristoljubivost, bespojmovnost, formalnost i umna angaovanost. Doivljaj u
irem smislu, osim pravog utiska obuhvata i tumaenje dela, on ima presudan
znaaj u oceni rada. Delo se doivljava ako je uhvatljivo u celini- umom, ulima i
pamenjem.

Literarni doivljaj stvara prostor sa one strane istinitog i lanog. Doivljaj je u

nepostojanju igranice izmeu jave i imaginacije. Doivljaj je u neposrednoj vezi s
knjievnim ukusom.

Ukus

Ukus je oseanje lepote, mere i harmoninog sklada izmeu razuma i oseanja. On

je u dopadanju, u onome to je neizrecivo i to ispunjava nekom udnjom, to se ne
moe uhvatiti. U uem smislu ukus je smisao za lepo. Ukus je nepodloan ikakvom
pravilu, i svaki ukus je jednako opravdan. injenica da razliiti itaoci, polazei od
razliitih pretpostavki, dolaze do neega to jako lii na isti rezultat ukazue na to da
se ukus uzdie do optega.

13.Struktura knjievnog dela (tema, motiv, pesnika slika, fabula,

kompozicija, lik,junak...)

Termin ,,struktura potisnuo je upotrebu termina ,,sadrina'' i ,,forma'' . ,,Struktura''

podrazumeva koherentan sastav delova jedne stvari, transformaciju, celovitost i
samoureenost. U stukturi knjievnog ostvarenja celina ima prevlast nad
pojedinostima, a svaki element ima konstruktivnu ulogu u delu. Nijedan od njih ne
moe se izmeniti ili izostaviti, a da se tome ne poremeti potpunost. Svaki elemenat
je nosilac znaenja, on je nezamenljiv i duboko funkcionalan. Rei iz osnove menjaju
smisao i emocionalni domet teksta ako se rasporede drugaijim redom. Struktura
svojim energetskim karakterom ini duu knjievnog roda. Njena dinaminost uva
svakom delu umetnikog dela ivahnost i izmeu delova stvara neki tajanstveni
sklad. Dimenzije strukture su:

1. Vertikalna dimenzija (vieslojnost)

2. Horizontalna dimenzija (raspored pojedinih delova)

Ukoliko uzmemo pojednostavljivanje kao merilo lepote dela, ono e biti u toj meri
lepe, ukoliko je struktura sloenija.

Kompozicija
2
Sadrina, informacija i ideja ne postoje van odreene kompozicije dela. Kompozicija
oznaava odreeni raspored grae i meusobni odnos pojedinih delova u
knjievnom tekstu, izbor i povezivanje knjievnih junaka i pojednih prizora prema
naelu jedinstva radnje, loginosti, postupnosti, suprotnosti. Uopte, oznaava
organizaciju i sklop celokupne konkretne sadrine.

Jedinstvo radnje ogleda se u svim dogaajima koji su potinjeni jednom osnovnom

dogaaju, kao i u postupcima svih likova koji vode zavretku glavne radnje. Radnja
u epskom tekstu razvija se po hronolokom redu:

1. Poetna situacija
2. Uvoenje novih motiva koji menjaju postojeu situaciju
3. Junaci koji nastoje da uklone prepreku
4. Sukob
5. Preokret
6. Kretanje ka junakovoj pobedi ili porazu
7. Zavretak

Za knjievni tekst su najbitniji:

1. Tema
2. Fabula
3. Sie
4. Motivacija
5. Narator
6. Junak

Razlikujemo:

1. Spoljanja kompozicija
2. Unutranja kompozicija

Spoljanja kompozicija organizuje delove i poglavlja, inove i scene, knjige i pevanja,

strofe i stohove.

Unutranja kompozicija uoava se paljivim itanjem i analizom svih segmenata.

Razlikuju se jo:

1. Stepensta kompozicija (vezivanje motiva prema sukcesivnom nizu,

proirivanje i usloavanje)
2. Paralelna kompozicija (uporedno voenje dve ili vie radnji)
3. Prstenasta kompozicija (podrazumeva okvirnu priu u kojoj se izlae osnovna
fabula romana i celi niz drugih pria).

Motiv

Motiv je najua tematska jedinica koja se ne moe dalje razlagati. Motivi su delovi u
kojima se opisuje jedan predmet, jedno lice, jedna situacija. Mogu imati razliite
funkcije:
2
 1. Dinamiki (usredsreeni su na radnje i delovanja, na unapreenje akcije,
pokreu zbivanja)
2. Statiki (opisuju radnje, stanja, zbivanja, usporavaju tok radnje, ne menjaju
celinu,ali su znaajan agens fabularnog razvoja)

Statike tematske jedinice svojstvene su lirici, a dinamike epici.

Motiv je imanentna pokretaka snaga; podsticajni stvaralaki agens; omoguuje

razumevanje meusobnih veza i meusobnih uticaja sastavnih komponenata koje
ine umetniko delo. Pod optim motivima podrazumevamo ljubav, smrt, ivot.
Pored njih postoje jo i motivi ,,umrle drage, ,,lutalice, ,,osvetnika i njima slini. U
usmenoj knjievnosti susreu se motivi kao to su motiv ,,junatva, ,,otete
neveste, ,,smrznuti svatovi i drugi.

Tema

Tema je predmet o kom se u delu govori i za koji je simbolino vezana i osnovna

ideja dela. Skup tema u knjievnom delu naziva se tematika. Glavni tok prate manje
tematske celine.

Fabula

Fabula podrazumeva redosled zbivanja koji ima svoj poetak i kraj; odnosno logiki i
uzrono-posledini tok radnje u vreme-prostoru u kojem se pripoveda. Ona
podrazumeva redosled zbivanja koji ima poetak, sredinu i kraj. Postoje stepenasto,
prstenasto i paralelno razvijanje fabule.

Lik

Lik oznaava glavnog ili jednog od najvanijih meu nosiocima radnje aktera u
knjievnoumetnikom tekstu. Lik je ,,bie na papiru koji postoji samo u reima. U
proznom delu on je sredinji i objedinjujui strukturni element. Stvoren je pievom
imaginacijom. Pisci istiu da je lik sinteza razliitih epiteta vezanih za ovekovu
linost, te je izgraen od realnih osobina i kvaliteta koje poznaje ljudska zajednica.
Ponekad likovi poseduju autobiografske crte i ostavljaju utisak da su ljudi od krvi i
mesa. Likovi se u teoriji razvrstavaju na statine, dinamine i potpune. Poeljno je
praviti razliku izmeu lika, portreta, karaktera i tipa. Portret oslikava spoljanje crte
lika, karakter moralna i psiholoka svojstva,a tip karakterie crte konkretne grupe
ljudi.

Junak

Junak je glavni lik u delu, on je nosilac radnje.Efektivno je kreiran, upeatljivih i

istaknutih osobina.Predstavljen je kao iv ovek, razgovetan i ceo.

Slika

2
Slika je precizni misaoni izraz i ista imaginacija, produkt svesti i podsvesti. Gradi se
izborom bitnih, karakternih pojedinosti. Sliku moe da ini jedna re, jedna reenica
ili cela pesma. Rei su birane po znaenju, boji, zvunosti, obliku i sjaju.

Sadrina i forma

Sadrina predstavlja tematsku strukturu dela, odnosno take od kojih se potom gradi
lepota. Moe da podrazumeva materijalne podatke, emocije, utiske, strepnje...

Forma je estetsko uobliavanje sadrine; ogleda se u jeziku i simbolikim

formacijama.

Knjievnost kao i svaka umetnost poinje na formi jer sadrina trai oblik!

Tema, graa, sadrina

Tema-gore

Graa ini mnogostrukost i raznolikost ivota, isprva su osnovnu grau inili mitovi i
predanja.

Sadrina omoguava shvatanje estetske strukture, take iz kojih nastaje lepo.

Semantiki prostor

Semantiki prostor predstavlja tekst uz neku re, skup rei ili uz reenice koje je sa
njima u smisaonoj vezi, te iz kog proizilazi znaenje tih rei i reenica. Predstavlja
izvorite vieznanosti.

14.Genologija kao nauna disciplina (pitanje knjievnih rodova i vrsta)

Genologija je nauka o knjievnim rodovima i vrstama. Teorijska sistematizacija

sprovodi se prema kriterijumu formalnih i strukturnih obeleja, prema tematici,
vremenu nastanka dela ili njihove bliskosti, te prema poetici. Najstarija podela je
podela na narodnu i umetniku knjievnost, odnosno na usmenu i pisanu
knjievnost. Knjievnost se prema nameni deli na knjievnost za odrasle i knjievost
za decu i mlade. Ona moe da se razvrsta i prema autorima i nekim njihovim
zajednikim karakteristikama (npr. Knjievnost Dostojevskog); Prema vremenu
nastajanja razvrstava se na knjievnost epohe romantizma, realizma i slino.
Posmatrano sa stanovnita tematike i stila, kao najmerodavnijeg kriterijuma,
celokupno stvaralatvo se grupie na tri osnovna knjievna roda: lirski, epski i
dramski.

Knjievni rod predstavlja najiru skupinu tvorevina sa zajednikim sutinskim

karakteristikama. Stilske i sadrinske varijante u granicama roda nazivaju se
2
knjievnim vrstama. Vrste se meusobno razlikuju ali sitinski su povezane
karakteristikama koje determinie njihov rod. anr predstavlja dela sa odreenim i
samo njima svojstvenim karakteristikama. U anr spadaju kategorije definisane
prema metrikim i kompozicionim shemama (pesma, roman), prema motivima
(ljubavna pesma,istorijska pripovetka), prema duhovnom stavu (satira, ispovest),
prema psiholokom stanju (elegija, komedija, tragikomedija), prema obimnosti
(ske,roman) i tako dalje.

Odnos pesnika i razliitih oseanaj stvara knjievnu vrstu. Npr. melanholina

oseanja izraavaju se u lirskoj pesmi, uivanje u svetu u epu, punoa sveta u
romanu, traginost u tragediji, kominost u komediji...Ako se pesnik stapa sa svetom
oko sebe, boji taj svet subjektivnom oseajnou onda imamo lirsku poeziju, ako
pesnik sa udaljenosti posmatra i objektivno nam slika arolikost i punou ivota onda
imamo epsku poeziju,ako pak doivljava svet kao sukob i trai razreenje, njegove
oseaje prikazuje jednom dinamikom akcijom njegove linosti imamo dramsku
poeziju.

Nemogue je jasno i otro povui granicu izmeu oblika jer se neka od osnovnih
obeleja prepliu,prelivaju i nadopunjuju. Remek-dela ne spadaju ni u jednu od
navedenih kategorija, dok je Biblija knjiga u kojoj su zastupljeni gotovo svi knjievni
stilovi, rodovi, vrste, te sve knjievne forme. Slina je situacija i sa Njegoevim
,,Gorskim vijencom.

Knjievni rodovi i vrste su posledice osnovne tenzije u umetnosti da se postigne

jedinstvo sadrine i forme.

Nacela i vrste (tipovi ) klasifikacije knjizevnost(internet )

Razvrstavanje knjiz prema:

1. jezicima, prirodno je da postojanje razlicitih jezika omogucujerazvrstavanje knjiz
dela prema toj gradji, tj. prema onom jeziku na kome je pojedino knjiz
deloostvareno;
2. Nacionalnim knjizevnostima- vodjeno je uverenjem da se odredjeno
nacionalnozajednistvo izrazava u knjizevnosti na takav nacin da to moze imati
prednost cak i pred zajednistvomjezika (mozemo govoriti o engleskoj knjiz i knjiz.
SAD);
3. Autorima, grupama autora ili po necemusrodnih autora prirodno je da dela
jednog autora imaju odredjene zajednicke karakteristike. Na slican nacin se
autori iste generacije, neke knjizevne skole ili naprosto istog vremenskog
razdoblja shvatiti kaosrodna grupa (npr. Knjiz simbolizma);
4. Nameni- svrstavanje knjizevnih dela u pojedine grupe premanjihovoj zajednickoj
svrsi koju zele ostvariti (zabavna knjiz, decja knjiz...) ;
5. Obliku-razlikujemo ep odposlovice, dramski tekst od lirske pesme itd., bez obzira
na jezik u kom su ta dela ostvarena, navremensko razdoblje u kojem su nastala,
na autore koji su ih stvorili i na neke posebne namene radikojih su nastala;

2
6. Nacinu nastanka -usmena i pisana. Usmena knjizevnost prenosi se i razvija
usredinama koje ne poznaju pismo ili se pismom zbog bilo kakvih razloga ne
sluze radi prenosenjaknjizevnih dela. Ona postoji i u sredinama gde je pismenost
razvijena, ali tada kao neki drugi vidknjizevnosti, koji za razliku od pisane
knjizevnosti zadovoljava drugacije potrebe (npr. vicevi, anegdote..)

Pojam knjizevnog roda i vrste (internet )

Knjiz rod predstavlja najsiru skupinu knjizevnih dela sa zajednickim sustinskim
obelezjima. Govori se o triknjiz roda: epici, lirici i drami.Epikase deli na epiku u prozi
(roman, novela, pripovetka) i epiku u stihu(ep i epska pesma), u liriku se svrstavaju
pojedine lirske vrste (elegija, oda, himna..), a u dramu
tragedija,komedija i drama u uzem smislu. Od te podele treba razlikovati podelu na
poeziju, prozu i dramu. U tomslucaju poezijom se smatra lirska i epska pesma i ep u
stihu, a pod prozom pripovetka, novela i roman.Knjizevna vrsta je grupa slicnih dela,
takvih u kojima se ponavljaju neke manje-vise stalne osobine. Ulirskoj pesmi postoji
glavni motiv, koji na razne nacine varira i prosiruje se uvodjenjem novih, slicnih
ilikontrastnih motiva, ali ovi uopste ne pokrecu temu napred u smislu uzrocno-
posledicnog razvijanjadogadjaja. U lirskoj pesmi nema fabule, nema razvijanja
dogadjaja, niti detaljnih potpunih opisa.

Poezija i proza

Knjievni tekst se ispoljava u dva meusobno suprotstavljena oblika jezike

organizacije: u stihu i prozi. Proza u odnosu na poeziju ima iri epski zamah, vee i
izraenije mogunosti. Slobodniji pristup i znatniji motivsko-tematski pristup.
Sutinska razlika izmeu poezije i proze ogleda se u jezikoj organizaciji, akcentima i
umetnikim pravilima. Poezija je ritminija i zvunija, te se moe rei da se panja
vie skree na zvuenje nego znaenje rei. Ritam proznog govora temelji se na
rasporedu rei u reenicama i vezama meu reenicama- na sintaksikim osnovama.
Poezija se zasniva na oseanjima, a proza na dogaajima i naraciji.

15.Poezija-lirika

Poezija se neretko oznaava kao spontan izliv oseanja, reitost strasti i najivlji
nain ovekovog izraavanja. Poeziju, kao najstariji vid, Aristotel definie kao
umetnost podraavanja u stihu (uz pomo ritma, govora i harmonije); ona je
karakteristian, unutar sebe povezan, stihovani jeziki sistem. Rei svoj smisao
dobijaju u okviru pesme koja poseduje svoj ritam, melodiju i simboliku. Totalna
upravljenost ka izrazu u estetskoj funkciji odreuje poeziju kao spoj rei i muzike.
Kao najsavreniji i najpotpuniji modus izraavanja. Sutinekse oznake osim stiha i
rime,jesu dikcija, intonacija, melodija, ton i eufonija. Poeziju kao skladite beskrajno
razliitih oseanja, karakterie svojevrsno tajanstvo, snovitost i arovitost.

U nemakoj estetici XIX veka poezija se javlja kao:

2
 1. Lirska poezija
2. Epska poezija
3. Dramska poezija

Po raspadu ovog sistema, lirska poezija gubi terminoloku vrstinu, te se u modernoj

knjievnoj misli konstruie samo naziv poezija. Pezija se smatra za umetnost
povezivanja samoniklih rei.

Istorija lirike:

-antika: pojam lirike podrazumevao je pesme pevane uz pratnju nekog muzikog

instrumenta, najee lire. Meutim naziv lirika konstuisan je neto kasnije o emu
svedoi podatak da Aristotel ove pesme naziva Auletika i Kitaristika.

-aleksandrijski period: ,,lirika poinje da se obeleava kao naziv za one pesme koje
su komponovane za pevanje. U ovom znaenju lirika se upotrebljava sve do
renesanse.

-renesansa: pesnici i teoretiari poezije liriku definiu kao tekst pisan za itanje, ime
je odvajaju od muzike. Melodinost pesme sada e se ogledati u njenoj jezikoj
strukturi, zbog ega e ona i ostati jedna od najbitnijih karakteristika lirike.

-romantizam: tek u romantizmu dolazi do ponovnog oivljavanja lirike, te do

potpunog konstruisanja.

Lirika se smatra za spontan izliv snanih oseanja, subjektivni izraz i emocionalnu

tvorevinu.

Ona se javlja na najniem stupnju ljudskog usmenog stvaralatva i prva se izdvaja iz

prvobitnog zajednikog oblika. Vizija lepote se najbolje ostvaruje u lirici. Oseanje
koje proima lirsku pesmu je lino, posebno, neponovljivo, ali nosi i atribut
univerzalnosti i opteljudskosti. U lirici kao sinonimu poezije, preovladava
subjektivan iskaz, slike individualnog psiholokog stanja, toplina izraenih oseanja,
raspoloenja i preivljavanja. Lirska pesma tumai ivot neposrednije, ona se smatra
subjektivnom, za razliku od epske, objektivne poezije. Klasifikacija lirike kree se od
intimne lirike, preko uspavanke, naricaljke do poslenike i prigodne pesme.
Raznovrsna po sadrini i formi, umetnika lirska pesma prema motivima moe biti:
ljubavna, elegina, opisna, rodoljubiva, socijalna, satirina, refleksivna. Javlja se u
obliku himne, ode, ditiramba, epigrama, epitafa, idile, ekloge, anakreontske pesme,
epistole, epitalama. Mnoge od ovih vrsta su danas potisnute. Pogled lirskog pisca
upravljen je u sopstvenu duu; on u njoj ,,nalazi svoj raj i svoj pakao, svoju bol i
svoju radpst. Njega jo karakteriu okrenutost samom sebi, senzibilnost,
emmotivnost, osetljivost, tankoutnost, sentimentalnost...Ljubav, lepota, istina,
pravda, zaviaj, prolaznost, smrt, univerzalna i svevremenska htenja i raspoloenja,
enja za daljinama i kosmikim prostranstvima- sve su to motivi o kojima lirski
pesnik pie. Lirika je zbog pesnikovog oseanja zgusnuta, intenzivna i proima celo
bie pesnikovo, u njoj nema ni prianja ni razvoja dogaaja. Lirski pesnik ne stvara
2
detaljnu sliku ve izborom pojedinosti sa emocijama prenosi svoje oseanje. Te slike
imaju dublje i ire znaenje. Cilj lirike jeste da minimum jezikih sredstava postane
maksimum pesnikog sadraja. Lirska kompozicija se postie asocijativnim
grupisanjem pojedinosti oko osnovnog motiva. Osnovni motiv se proiruje nizom
asocijativnih slika, a na kraju se poentom ukazuje na zakljuni smisao pesme. Graa
lirske pesme:

1. Deo najee daje temu

2. Deo razvija temu ili potiskuje
3. Deo daje neku vrstu emocionalnog zakljuka

Lirska pesma stara je koliko i jezik i kod svih naroda karakteriu je injenice da prati
ovekov ivot, njegova oseanja, udnje, radosti, alosti... Pesme su kratke jer ni
oseanja ne traju dugo.

16.Lirske vrste

Podela lirike: (internet )

prema uobicajenim temama lirika se deli na ljubavnu, rodoljubivu,
religioznu,socijalnu, satiricnu, misaonu i pejzaznu liriku. Moze se podeliti i na
dve siroke grupe: lirske pesmeizrazito emocionalno obojene i na misaone lirske
pesme. Prva je opsti vid lirske poezije, izraz cistepesnikove emocije, dok je druga
izraz pesnikove emocije inspirisane mislju o zivotu i svetu i u njima seistice bas
misaoni karakter pesnikovog odnosa prema svetu. Ustaljeni lirski oblici: 1) Himna
znaci pesmuposvecenu nekom ili necem sto covek smatra vrednim najveceg
postovanja, divljenja ili obozavanja, tezi uzvisenom tonu koji se izrazava i svecanim,
polaganijim ritmom. 2)Oda-pesnik se u njoj obracamitskim licnostima ili velikim
znacajnim ljudima opevajuci kakvu uzvisenu ideju ili vrlinu: boga, veru,otadzbinu,
mladost, prijateljstvo, ljubav...kasnije su se i pojavile saljive ode (J.J.Zmaj oda mojoj
cuturi); 3)Ditiramb je bio stara grcka kultna pesma u slavu boga Dionisa, a kasnije
pesma u kojoj pesnik proslavljapunocu i radost zivota i peva o culnom zadovoljstvu
povodom zivotnih radosti. 4) Epigram je kratka,duhovita pesma u kojoj se krajnje
sazetim izrazom i neocekivanim zakljuckom iznenadjuje citatelj. 5)Elegija je pesma
sa izrazito tuznim osecanjem, u kojoj pesnik zali za necim sto je nepovratno proslo
iliizgubljeno za njega (mladost, srecno detinjstvo, izgubljena ljubav...); 7) Idila je
naziv za lirsku pesmu, ali iza svako knjiz delo sa temom iz mirnog zivota u prirodi,
posebno na selu.

STAROVEKOVNA lirska poezija:

- oda
-himna
-ditramb
-elegija
SREDNJI VEK:
-pohvalna lirska pesma
2
-religiozna lirska pesma
-trubadurska lirska pesma

RENESANSA:
-sonet
-kancona
-madrigal
ROMANTIZAM:
-ljubavna lirska pesma
-rodoljubiva lirska pesma
REALIZAM:
-deskriptivna lirska pesma
-misaona lirska pesma(ovo je isto sa interneta )

Lirske pesme moemo podeliti prema: (Bjelivuk )

I TEMI (vrsti oseanja koja se opisuju)

1. misaona lirika- pesnik iznosi svoj duboko emocionalni odnos prema misli koja ga
je uzbudila;
2. Socijalna lirska pesma- pesnik peva o siromatvu, drutvenoj i ljudskoj
nejednakosti, socijalnoj nepravdi;
3. Ljubavna lirika- pesnik izraava oseanje ljubavi prema osobi suprotnog pola;
4. Rodoljubiva-ljubav prema domovini, dravi, zaviaju, narodu;
5. Duhovno-religiozna-pesnik izraava religiozne misli i oseanja
6. Satirina pesma- pesnikova ogorenog na neke mane pojedinca ili drutva;
7. Opisna pesma- povezuje svoje lino raspoloenje s nekom pojavom u prirodi; npr.
Pesnik se raduje raanju Sunca ili dolasku prolea;

II TRADICIJI

1. himna- pohvalna pesma, u klasicizmu nacionalna tema

2. oda- sveana pesma u ast nekome
3. elegija- izaziva aljenje i tugu
4. epigram- jednostavna i duhovita, aljiva
5. epitaf- nadgrobni natpis-opis osobine pokojnika
6. moto-kratak zapis u poetku nekog knjievnog dela
7. gnoma (aforizam)- kratka pesma;izt+raava duboku misao
8. ditiramb- iznosi ivotnu radost i oduevljenje
9. idila- miran ivot

III OBLIKU

1. lirska pesma u stihu

2. lirska pesma u prozi- prozni tekst sa elementima lirskog izraza

2
IV JEZIKU

1. lirska pesma na standardnom jeziku

2. dijalektalna lirika
3. lirika u argonu

17.Epika-proza

Epika (gr. epos- re, govor, pripovest) je naziv za sve prozne i stihovne oblike u
kojima se pripoveda o nekim dogaajima koji su se dogodili ili se smatra da su se
dogodili u prolosti. Obuhvata svu pripovednu knjievnost u stihu i prozi. Svemu
prikazanom daje se peat objektivnosti i uverljivosti; svet je onakav kakav jeste i
kakav bi trebalo da postoji. Poetske oznake ovog knjievnog roda su sadrajna i
zanimljiva fabula, dinamiki motivi, scene i prizori, izvrioci radnje i likovi, odnosi
meu likovima, pripovedanje prema prirodnom redu, radnja iroka, spora i
rasplinuta, relativna mirnoa, staloenost emocija, izraz znatno udaljen od zvunih
efekata, stil koji istie iz sutinske same prirode naracije...U epici u stihu razlikuju se:
epske pesme, epske hronike, ep i epopeja,a u prozi: pripovetke, bajke, legende,
prie, basne, anegdote, novele i romani. Autor epskog dela je posrednik izmeu
odreenog zbivanja i primaoca. Dogaaje koje opisuje daju utisak da su se desili
mimo njegove volje, iako je pesnik subjektivni tvorac. Radnja epskih tvorevina tee
lagano, iroko, sa obiljem epizoda, a kompoziciona struktura je veoma slobodna,
vremenski i prostorno neograniena. Objektivnost epske poezije ne treba shvatiti
kao pasivnu neutralnost pesnikovu, nego kao to veu saglasnost izmeu tvorevine i
zakonitosti koje vladaju u ivotu.

Epska poezija je najpre nastala kao kolektivna umetnika tvorevina u stihu. Njena
najvanija vrsta bio je ep,ali razvojem graanskog drutva tokom XVIII veka, kada
obian ovek postaje predmet interesovanja, izraz proze sve vie potiskuje stihovni.
Proza se zasniva na raznovrsnim strukturnim elementima epskih formi: tema, motiv,
graa, radnja, fabula, sie, narator, situacije, naratorovo gledite, dijalog, monolog,
lik i epilog.

Temu pisac pronalazi i izabira u stvarnom ili zamiljenom ivotu. Odabranu temu
pisac knjievno oblikuje fabulom, likovima, izborom forme. Tema je najee izraena
u naslovu dela. Uz glavnu temu postoje i brojne manje tematske jedinice. To su
motivi. Motivi mogu biti dinamiki i statiki. Oseanja i misli u knjievnom delu mogu
pripadati odreenim licima ili su neposredan iskaz samog pisca. Oseanjima i
mislima u delu iskazuje se pogled na svet, stav o ivotu ili pogled na njega. Temeljna
misao koja proima knjievno delo zove se ideja dela i u njoj je sadran smisao to
mu ga je pisac dao.

U obradi i iznoenju svoje teme prozni pisac se koristi:

1. Pripovedanjem (naracijom)
2
 2. Opisivanjem (deskripcijom)
3. Razgovorom (dijalogom)

Pripovedanjem se razvija fabula knjievnog dela i otkrivaju razliiti stepeni radnje o

kojoj nas pisac izvetava. Prozno delo sadri i vei broj opisa. Najee su to opisi
spoljanjeg, fizikog izgleda lika ili unutranjeg, oseajnog ili psiholokog stanja lika.
U prvom sluaju re je o ulozi opisa u stvaranju spoljanjeg, a u drugom u stvaranju
unutranjeg ili psihikog portreta. S obzirom na prostor u kome likovi ive i deluju,
pojavljuju se i razliiti opisi enterijera (unutranjosti sobe, kole, broda, crkve, dvorca
i sl.) i eksterijera (spoljni prostor-dvorite, park, vrt, ulice i sl.). Tim opisima pisac eli
to uverljivije predstaviti odreeni lik i prostor u kome se nalazi, a koji je bitan i za
mesto zbivanja.

Dijalog se pojavlljuje kao direktan, u obliku upravnog govora ili kao indirektan u
obliku neupravnog govora. Monolog je govor jednog lika. Unutranji monolog je
nain iznoenja misli knjievnog lika u kome se pripoveda nastoji poistovetiti s
likom u uspriati njegova razmiljanja.

Fabula u knjievnom delu epske vrste moe biti jednostavna ili nerazvijena (obino u
kratkim pripovetkama, novelama, bajkama, basnama) i sloena ili razvijena (u
romanima). Razvijena fabula sastoji se od glavne radnje i niza sporednih radnji, od
kojih neke mogu biti zaokruene celine ili epizode. Kompozicija se sastoji od:

1. Uvoda- poetak radnje

2. Zapleta- dogaaji koji podstiu dalja zbivanja
3. Vrhunca radnje-najnapetijeg dela
4. Raspleta- dogaaji koji podstiu rasplitanje radnje
5. Zavretka

Svako knjievnoumetniko delo ima svoju kompoziciju. Episka poezija je narativno-

pripovedaka forma knjievnih saoptavanja u kojoj fabula kao osnovna nit radnje
dri u jedinstvu sve linosti i njihove akcije; imaginacije i okolnosti u kojima se te
linosti nalaze. U epskim delima dogaaji su povezani uzrono-posledino.

Dogaaji u pripovedanom delu mogu biti prikazani hronolokim redom,ali i ne

moraju. U nekim delima pisac se vraa u prolost-retrospekcija ili pak usporava
radnju-retardacija. Epopeje Ilijada i Odiseja smatraju se obrascem ovog vida
pesnitva.

18.Epske vrste (pripovetka, novela, roman)

Pripovetka i novela su krae epske forme, manjeg obima i samim tim i ue tematike
od romana. Ovo nikako ne umanjuje njihov umetniki znaaj i vrednost, ve zbog
jezgrovitosti moe da bude i prednost.

Pripovetka je prozna vrsta u kojoj se pripoveda. Ona svojom jasnoom moe

obuhvatati sutinu ivota i njenu sr i tako naizgled sitno delo moe nadmaiti i
2
najvee romane. ,,Snaga genija moe se sabiti i u orahovu ljusku. U pripovetci i
noveli prikazuje se neki bitan momenat u ivotu, neki posebno izdvojen dogaaj ili
pojavu, momenat koji definitivno odreuje sudbinu i karakter neke linosti ili otkriva
sutinsku problematiku neke pojave sve ukazujui na znaajna pitanja ivotna.
Pripovetka izaziva u nama jau emociju i sugestivnije predstave ivota nego roman.
Ona zahvata znatno ue polje vianja, tj. manji deo ivota. Njena primarna
karakteristika je obrada markantnog drutvenog dogaaja ili posebnog iseka iz
ivota junaka. Karakterie je koncentracija na jedan dogaaj, zaplet, dinamiki razvoj
radnje, sklonost brzom ritmu, honotop i jasan kraj. Nastala je od anegdote i svoj
uspon doivljava u relizmu.

Satira- vrsta pripovetke koja na duhovit i podrugljiv nain izvrgava podsmehu, igoe
i osuuje poroke i negativne ovekove strane. Poznati satiriari su Horacije, Juvenal,
Ariosto, Volter, Svift, Gete, Pukin, Radoje Domanovi...U satiri se sukobljavaju
realan i idealan svet. Smeh je zajedljiv ili pakostan,a li i dobronameran, stil je otar,
duhovit, alegorian.

Novela je prozna vrsta saete kompozicije, odluujueg obrta s elementima

scenskog. Ona se od pripovetke razlikuje po tome to za tematiku obino uzima neki
neobian motiv iz svakodnevnog ivota u radnju koji dovode do neoekivanog
ishoda, dramski je napeta, jake koncentracije i snanog efekta. Pripoveda se prema
naelu verovatnoe, mogunosti i saglasnosti sa stvarnim ivotom. U uem smislu je
pripovetka sa jednim dogaajem ili znaajnim trenutkom junaka. U njenoj osnovi
mogu se uoiti crte usmenog pripovedanja, kao i motivi bajke. Ona je bliska drami,
ima uzburkavanje i na kraju razreenje. Razlika izmeu novele i romana je uglavnom
u veliini. Oznake novelistike strukture su narativno jedinstvo, usredsreivanje
panje. Jezgrovitost, zanimljivost, uverljivost unutranjeg deavanja, reljefnost likova
i kratkoa. Znaajno svojstvo je zavretak, kojim se obino u formi iznenaujue
refleksije, zatvara naracija i ostavlja utisak celovitosti i zaokrunosti. Novelu
obeleava virtuozna obrada i stilski doterana forma. Predstavnici su Bokao, ehov,
Borhes, Beket, Andri.

Roman je,po pravilu, velika umetnika prozna forma koja, kao i pripovetka,
doivljava svoj procvat u doba realizma, kada epika u prozi potiskuje stihovnu
produkciju. U sresitu romana je pria, dogaaji su postepeno objanjeni, na kraju
obino imaju epilog. Roman je poreklom iz antike, a prvi roman nastao je u srednjem
veku. Bogati i iroki poetski raspon zahvata ljudski ivot u svim njegovim
manifestacijama i dimenzijama. Isprepletenost mnotva heterogenih motiva, tema i
dogaaja, ukrtene ljudske sudbine, sloenost radnje, epizode, glavni i sporedni
junaci jesu glavne odlike romana. Klasifikacija se sprovodi:

1. prema predmetu, odnosno tematici: avanturistiki, kriminalistiki, porodini,

socijalni, psiholoki, ljubavni;

2
 2. prema estetikim kategorijama idejnog i emocionalnog stava samog posca:
oseajni (sentimentalni), satirini, realistiki, didaktiki, tendenciozni,
humoristiki, idealistiki, idejni;
3. prema nainu kazivanja i kompozicionoj strukturi: prianje u treem ili u
prvom licu, u obliku dnevnika, pisma, dijaloga, romana hronike: imamo roman
prstenaste, stepenaste ili paralelne konstrukcije ili : roman vremena, prostora
i dogaaja.
4. Prema umetnikom rangu i itaocima kojima je namenjena: bestseler (roam
koji ima najvie italaca u jednom periodu), trivijalan, zabavan, putni, klasini;
5. Sa stanovita metoda i pravaca razlikuju se romantiarski, realistiki,
naturalistiki...

Naravno postoji jo mnogo podela. Roman je otvoren anr koji se neprestano menja.
Predstavnici su: Don Kihot Migela Servantesa, Ajvaho Voltera Skota, Bogorodina
crkva u Parizu Viktora Igoa, Rat i mir Lava Tolstoja, Proces Franca Kafke, Travnika
hronika Iva Andria, Vreme smrti Dobrice osia i mnogi drugi.

19.Lirsko-epske vrste(poema, balada, romansa)

U knjievnosti je teko pronai ostvarenja koja su apsolutno nezavisna i omeena

granicama samo jedne vrste. Dvojnim odnosom prema grai, unoenjem oseanja i
preivljavanja u fabulu, nastaju posebne tvorevine koje pripadaju i lirici i epici. Re je
o delima saete fabule proete snanim emocijama, koja su po nekim svojim
teinim strukturnim crtama i konstantama nalik narodnim vrstama. Kao spoj lirskog
i epskog izraza izdvajaju se balade, romanse i poeme.
Balada
Balada je najpopularnija meovita forma. Javila se u XIII veku kod severnjakih
naroda, kod kojih i dobija najsavreniji oblik. Ona danas nosi obeleje narodnih
tvorevina, a nekada je predstavljala ljubavnu pesmu za igru sa preteno lirskim
elementima. Balade su krae ili relativno due pesme sa naglaeno sumornim
oseanjima i traginim raspletom. Kao stihovane pripovesti sa dinaminom fabulom
najee imaju za predmet znaajne pojave i obine ljude u intimnim traginim
situacijama, ali i deavanjima i pojedince koji poseduju svoju istorijsku utemeljenost.
Motivi i teme su krvavi i tragini dogaaji, stradanja i nesree, duevni potresi i
sukobi svesti i strasti. Neka od najuoljivijih svojstava su pripovedaka i dramska
napregnutost, jaka emocionalna tenzija i kobni splet okolnosti, iz ega i dolazi tuan
zavretak kao neumitni ishod. Svojim sklopom i intonacijom balada snano uzbuuje
i potresa itaoevu uobrazilju, izazivajui neretko bolna oseanja; pesme
zatamnjenih i potresnih tonova. Usmene balade u srpskoj knjievnosti, ispevane
najee u desetercu, spadaju u red najboljih ostvarenja: Smrt majke Jugovia, Smrt
Omera i Merime, Hasanaginica i druge.
Romansa
Romansa je nastala u paniji, to je pesma romantiarskog kolorita. Bile su preteno
usmene tvorevine o presudnim dogaajima, podvizima, porazima, pogibijama,
2
nesreama i alosti. Slavljene su dogodovtine, megdani, pobede, junatvo, ast, ali
i neidealizovani junaci. Ljubav je prominentna tema; ljubavni doivljaj; vesele
pojedinosti i vedra strana ivota ine romanse. Zanemarivanje verodostojnosti,
usmeravanje na viu stvarnost, radnja puna pokreta, ive i punobojne slike,
neoekivani ishod, veseo i lak ritam, poletan i uzvien stil, svosjtva su romansi kao
posebne grupe ljubavnih pesama.
Poema
Poema je pesnika tvorevina koja u evropskoj knjievnosti oznaava obimniju
stihovanu formu slabo povezanih slika. Nastala u eposi razbijenih stega, ona je
knjievni oblik u kojem lirski element preovladava nad epskim. Nadahnuta graa,
pasai i asocijacije, ista lirika u novim ostvarenjima, umetnike su crte poeme, iji
je rodonaelnik engleski romantiar Dord Bajron. Predstavnici su jo i Branko
Radievi, Milo Crnjanski, Matija Bekovi.

20.Drama i dramske vrste:

Drama je nastala iz obrednih sveanosti posveenih bogu Dionisu, kao i iz narodne
razonode. Drama se smatra najviim stupnjem poezije i umetnosti uopte. Dramsko
delo u poeziji ili prozi, karakteriu okrenutost radnji, dinamino uprizorenje, sukob,
sudar, nesporazum meu akterima, napetost, smenjivanje dijaloga i monologa i
tome slino. Nasuprot drugim vrstama, ono nije ogranieno samo na itanje, ve se i
scenski predstavlja. Jedinstvo, razvoj u jedinstvenom okviru, bez zastoja i skretanja
na sporedno, dovedeno do krajnje otvorene napregnutosti i zavrnosti, prvi je uslov
drame. Dramska snaga dela je u razvoju radnje, u sloenosti igre likova i u sukobu
dveju protivstavljenih tenji. Iz meusobnog aktivnog odnosa knjievnih junaka, iz
oivotvorenih postupaka, iz njihovog verbalnog konflikta, kao i iz moralne
opravdanosti odreene radnje dolazi do scenske napetosti. Disjunkcija, protivurena
gledita pozitivnih i negativnih likova pojaavaju tenziju i ubrzavaju radnju, koja se,
na kraju, razreava uz oekivani ili neoekivani ishod. Osnovna jedinica dramske
radnje je prizor ili scena kao vremenski zaokruena fizika radnja, a ini je razgovor
junaka. Dok su liriak i epika monoloke formacije, drama je dijaloka. Monolog i
dijalog su sredstva raznolikog ispoljavanja junaka i radnje. U dramskom tekstu, u
kojem je scensko primarnije nad literarnim, pisac se rukovodi zakonitostima jezika
pozorita. Kao knjievni rod posebno vezan za teatar, dramu obeleava posebna
estetika. Scenskim upozorenjem pesniko-predstavljake strukture doarava se
neto to subjekt nije uspeo da oseti dok je itao. Naelo jedinstva radnje, mesta i
vremena potie od Aristotela, prvog i najznaajnijeg teoretiara drame u evropskoj
istoriji. Dramu karakteriu:
1. Jedinstvo radnje (prikazivanje jedinstvenog dogaaja bez epizoda koje bi
odvlaile panju od glavnog dogaaja)
2. Jedinstvo vremena (prikazivanje dogaaja u 24h)
3. Jedinstvo mesta (odbacivanje promena mesta, deavanja u istom prostoru)
2
Radnja kao niz meusobno povezanih dogaaja i situacija u jednoj celini
tradicionalno se sastoji od 5 inova:
1. ekspozicije --> uvod u radnju i objanjenje nunog poetka,
2. zapleta --> nastaje pojavom dinaminih motiva koji pokreu radnju,

3. kulminacije --> nastupa kada napetost poraste do tog stupnja da je preko

potrebno razreenje, no jo nije jasno u kojem smeru,

4. peripetije --> preokret,obrt

5. raspleta --> pokazivanje razreenja svih sukoba i suprotnosti

Kompoziciona struktura deli se na inove,a inovi na scene i pojave. Ona se javlja

kao hronoloka, retrospektivna i zapletna radnja. Klasina dramska faktura danas je
naruena, osim u principu jedinstva radnje. Odbacuje se spoj vremena i mesta kao
nepotreban. Viljem ekspir, najznaajniji evropski dramski pisac, nije se drao
klasicistikih regula. Vrste drame su: antidrama, tragedija, komedija, drama u uem
smislu, melodrdama, vodvilj, opera i opereta. Antidramu obeleava osustvo radnje
sa zapletom i s dijalozima. Predmet tragedije su protivurenost junakovih ideala i
ivotne okolnosti koje osujeuju njegovu tenju i dovode do stradanja. U osnovi
tragedije je junakova tenja ka idealu. Glavni motiv je sukob junaka iz kojeg ,
proizilazi njihovo stradanje i njihova ,,tragina krivica. Stil tragedije je
dostojanstven, svean i patetian. Najpoznatiji grki tragiari su Eshil, Sofokle i
Euripid. Komedija je dramski entitet koji neguje sve varijante smenog i satirinog.
Ima cilj da nasmeje, ali i ismeje i igoe prekomerne ljudske mane i nedostatke koji
smetaju pravilnom i moralnom razvoju pojedinca i drutva. Javlja se kao komedija
karaktera, komedija naravi, komedija intrige i kao farsa. Drama u uem smislu
opisuje svakodnevni ivot, shvata ga ozbiljno; nema patetike; raa se u buroaskom
drutvu, moe imati tragian zavretak i pie se u prozi. U operi preovlauje muzika,
potrebno je predznanje, tekst libreto... Budui da se drama kao ,,kombinovani
knjievni rod, za razliku od drugih pesnikih vrsta, realizuje na sceni, radiju ili filmu,
ona se analizuje i na osnovu teorije pozorita,a ne samo teorije knjievnosti.

21.PRELAZNE VRSTE
Predstavljaju tekstove izmedju umetnosti(tj.knjievnosti) i nauke.Ponekad su blii
knjievnosti,a ponekad nauci. U prelazne vrste
spadaju:esej,biografija,autobiografija,memoari,putopisi,dnevnik,feljton (sta god
),reportaa,beseda.

Esej: jedan od najvanijih knjievno-umetnikih anrova.On je prikladni vid kritike i

rasprave u kome se tumae stvari iz knjievnosti,filozofije,politike i ivota u
celini.Interpretacija je duhovita i originalna.Obeleava ga nesporna
kritinost,analitinost,intelektualnost,izraajna lakoa.

2
Biografija:od grke rei koja znai ivotopis.Poreklom je iz antike.U bio.kao knji.delu
opisan je, na osnovu pouzdane istorijske i naune gradje,ivot neke linosti znacajne
za odredjeno vreme i sredinu.Ima sve odlike knji.dela:slikovitost
izraavanja,psiholoku analizu i odredjenu kompoziciju.

Memoari:knjizevna dela u prozi u kojima autor izlae seanja i zapazanja o ljudima i

dogadjajima kojima je bio savremenik,dok ih u isto vreme ocenjuje i
objanjava.Mogu biti gradja za biografiju,ali se mora racunati na subjektivne
elementa.Njihova dokumentacija je od istorijskog znaaja.Poznati su memoari Prote
Matije Nenadovia puni podataka o dogadjajima i ljudima iz I srpskog ustanka.

Autobiografija:delo u kome autor pise o sebi i svom zivotu.Uglavnom nosi peat

subjaktivnog gledanja,pa je ne treba koristiti kao izvor za prikazivanje istine o piscu i
njegovom vremenu.Poznata autobiog.Sime MatavuljaBaljeke jednog pisca.

Putopis:opis prirode,krajeva,predela i gradova,ljudi,njihovih zivota i obicaja,koje je

pisac video i doziveo na svom putu/putovanju.Datiranje i navodjenje mesta daju
napisanom i informativnu vrednost.Najbolje putopise kod nas pisali su:Ljubomir
Nenadovi(Pisma iz Italije),Isidora Sekuli(Pisma iz Norveke),Rastko
Petrovi(Afrika).

Dnevnik:hronoloko registrovanje dogadjaja,dozivljaja,pojedinosti o ljudima i

mestima.On je pisceva intimna ispovest,podsetnik.Tesko je povuci jasnu granicu
izmedju dnevnika i putopisa.Medjutim,razlikuju se po tome sto se ispred zapisa u
dnevniku stavlja datum.
Ton mu je dubok,lirski i ispovedan.U nasoj knjizevnosti poznat je dnevnik Dragojla
Dudia Dnevnik 1941.

Feljton: knjizevno-zurnalisticki zanr.On je radijski i televizijski izraz.

Reportaa:novinski izvetaj o nekom stvarnom,zanimljivom

dogadjaju,pojavi,predmetu.

Beseda: javni govor kojim se slualatvo informie ili ubedjuje.Re je o usmenom ili
pisanom obliku izmedju poezije i obinog govora.

22.NAUKA O KNJIEVNOSTI

Objekat nauke o knjizevnosti nije delo prirode,vec ljudsko delo koje nije potpuno
citljivo i saznatljivo.
Ona uranja u sustinu pesnikog dela,i ima za cilj da omoguci dozivljavanje i
razumevanje umetnikog dela.
2
Njen predmet proucavanja je literatura kao umetnost i teorijsko-kritika
re,tj.knjievnost o knjievnosti.
Centralno pitanje je uloga jezika u formiranju knjizevnog tejsta,tj.znaenje i smisao
poetske rei.
Nauka o knjiz.se koristi rezultatima estetike,psihologije,filozofije,istorije i njihovim
srodnim disciplinama.A knjizevnost se proucava unutar
filozofije,lingvistike,poetike,retorike,gramatike,istorije i stilistike.Sve ove nauke su
doprinele njenom razvoju,ali najvise materijalizam i filozofija pozitivizma.
Nauka o knjizevnosti podrazumeva zvanicno usvojene nazive i pojmove koji tacno
definisu odredjene segmente.Ona ne moze biti objektivna,ali tezi ka tome.
Bavi se analizom umetnickog dela: sadrzinom, pesnickim
slikama,znacenjem,likovima,opstom porukom,radnjom,jezikom...
I umetnost i nauka teze da otkriju sustinu stvari i da ulepsaju zivot.
Umetnost stvarima prilazi slobotno,instinktivno,mastovito i subjektivno,a nauka
objektivno i precizno.
Da bi neko izuavanje bilo nauka,mora da poseduje:
1. Polje istrazivanja i predmet izucavanja
2. Metode(npr:analiza,sinteza,indukcija,dedukcija,apstrakcija,konkretizacija...):po
stoje opste i kombinovane metode
3. Terminologiju(postoje ustaljeni,npr.sonet,i promenljivi,npr.bajka,roman)
Zbog velikog spektra tema,nauku o knjiz.cine: TEORIJA KNJIZEVNOSTI,KNJIZEVNA
KRITIKA I ISTORIJA KNJIZEVNOSTI.
U metodologiji su prihvaena dva pristupa delu:
1. Spoljanji pristup
2. Unutranji pristup
Spoljanji pristup sagledava spoljanje uslove u kojima je ziveo autor dok je stvarao
delo.Ovde se obraa panja na vanumetnike faktore,materijalne injenice i zivotne
uslove,a gui pesnike aspekte lepog ivota.
Unutrasnji pristup analizira konstituciju umetnickog dela,jezik,stil,pesnike slike,a
zapostavlja analizu konteksta.

23.TEORIJA KNJIEVNOSTI

Se bavi zakonitostima stvaranja knjievnog dela;ispituje prirodu istog;bavi se

jezikom kao sredstvom stvaranja;strukturom i oblicima;dokazuje njen znaaj
zajednici;bavi se istorijum ali,ali ne hronoliki-ne uzima u obzir istorijske
okolnosti,ve ga(delo)obradjuje sa dananjeg aspekta.
Ona je deo nauke o knjizevnosti.
Usmerava se ka posmatranju:
1. Knjizevnoumetnickog dela i svih odnosa koje delo podrazumeva
2. Postupaka i izrazajnih sredstava pomou kojih se izrazava specificna struktura
knjizevnog dela kao jezika umetnosti
3. anrova
4. Ciljeva,metoda i valjanosti tumaenja knjievnosti

2
Centralno polje istrazivanja je delo kao umetniki akt,njegova struktura i
kompozicija;knjizevni radovi i zanrovi;knjizevni jezik-pesnitvo,stilistika,stilske
figure,versifikacija...
Izuava podele knjizevnosti na usmenu i pisanu;podelu na
rodove(epika,lirika,drama);autora i primaoca;zakonitosti pesnikog stvaranja.
Izucava se i pisac i italac.Izucava se stvaralacki proces(faze kroz koje prolazi
kreativna misao,od njenog pocetka do konacnog formiranja).
Prouava oblik i strukturu dela i formu u kojoj su proete umetnike misli i
osecanja.Krajnji cilj tog prouavanja jeste da se otkrije jedinstvo forme i
sadrine,tj.sklad izmedju jezicke materije i dubokog smisla.
Posto je knjizevnost asistematicna(ne moze se objasniti),teorija knjiz.predstavlja
konglomerat(gruba mesavina filozofskih,socioloskih,psiholoskih,antropoloskih
istrazivanja).
Na putu da se otkrije sustina knjizevnosti stoji Aristotelova polazna taka o poeziji
koja ne prikazuje ono sto je bilo,vec sta bi se moglo dogoditi po zakonima
verovatnoce,kao i konstatacija da je delo skup pojedinih,medjusobno povezanih
segmenata.Na Aristotelovoj poetici ostala je savremena knjizevnost i to je glavna
smetnja da se knjizevna misao krece dalje.
T.knjiz.je konstituisana sa pozitivizmom po kome se smatra da se sve moze objasniti
po sistemu uzroka.
T.knjiz.kao sistem disciplina nudi odgovor na pitanja:sta je knj.,koja su njena
svojstva,u cemu se ogledaju umetnicke osobenostiu izrazavanju,kakav je njen znacaj
za drustvo,koje mesto ima medju drugim umetnostima.
Sredinje polje je ucenje o analizi dela kao umetniskog produkta.Izucava se samo
delo,njegova struktura,kompozicija,utvrdjuju se karakteristike koje ga odvajaju od
ostalih ljudskih tvorevina.
U neposrednoj je vezi sa knjizevnom kritikom i istoriom knjiz.koja ispituje i
objasnjava pojavu i nastojanje zanrova,razmatra uslove pod kojima se javljaju
metode i pravci,kao i njihovo preplitanje.
Danasnja teorija knjiz.savladjuje ogranicenost i jednostavnost antike i ronantiarske
poetike(ciji je naslednik),smatra da je umetnicko knjiz.delo licni dozivljaj sveta
njegovog stavaoca i da kao takvo ne moze biti podvrgnuto mikakvim unapred
stvorenim pravilima koja bi sputavala slobodu umetnickog stvaranja.
Ona smatra da se na osnovu velikog broja do sada stvorenih dela mogu otkriti opste
osobine umetnickog stvaranja i da sbolje mozemo razumeti knjiz.umet.dela i dublje
prodirati u njihov smisao i lepotu.

24.KNJIZEVNA KRITIKA

Je onaj deo nauke o knjiz.koji sluzi kao spona izmedju knjizevnog dela i citaoca.Ona
je obejktivna esteticka teorija koja otkriva,tumaci,interpretira,vrednuje i obrazlaze
knjizevne kvalitete.

2
Ima za cilj da sto dublje otkrije ona znacenja i lepote koje se sadrze u pojedinim
konkretnim knjizevnim delima sadasnjuosti i proslosti,kako bi olaksala citaocima
njihovo sto bolje razumevanje i uzivanje u njima.
Prouava literarne postupke,rekonstruise nacin i tehniku stvaralastva,objasnjava
nacin na koji nastaju njizevna znacenja koja proizvodi tekst.
Kritika uvek polazi od shvatanja savremenosti,tumaei knjizevna dela u svetlosti
danasnjeg,sadasnjeg,savremenog osecanja i poimanja umetnosti i knjizevnosti.
Ona vrsi i ocenjivanje knjizevnog dela(to joj nije primarni cilj,ali dolazi samo po
sebi),upucuje na knjizevne vrednosti(pa tako ima posrednicku ulogi izmedju dela i
citalaca),ali nikad ne procenjuje delo,niti ispravlja pisca.
Knjiz.kritika je prozeta emotivnimi intelektualnim sudovima,na sredini je izmedju
nauke i umetnosti,pa po sebi nije ni apsolutno objektivna,ni apsolutno subjektivna.
Za nju ne postoje stalna i utvrdjena pravila.Kao kreativna delatnost temelji se na
istom misljenju,samostalnom proveravanju vrednosti i na definisanju problema.
Bazira se na dedukciji,analizi,povezivanju segmenata dela,uocavanju njihovih veza i
diferenciranju komponenti problemskih situacija.
Kriterijumi tumacenja se zasnivaju na zakonitostima estetike,poetike i lingvistike.
injenica je da u kritici ne postoje univerzalna merila knjizevne vrednosti i da u njoj
istina ne postoji.
Delo u sebi sadrzi skrivene elemente,imanentna kritika ga prevodi na jezik koji nije
svojstven samo knjizevnosti,to je jezik opsteg znanja,svodi se na razmatranje
pesnickog jezika,njegove viseslojnosti i skrivene simbolike.
Krit.ima karakter primenjene estetike,jer tezi objektivnosti.ali i intuicija,masta i
senzibilnost imaju vaznu ulogu.
Kao i umetniku,i kriticaru je omogucena samostalnost,osetljivost,emocionalnost.U
kriticaru su sjedinjene protivrecne osobine:znanje i ukus,kriticki duh i sposobnost
odusevljenja.
Esteticki sud podrazumeva jedinstvo subjektivnog i objektivnog,intuitivnog i
racionalnog,relativnog i apsolutnog.
Knjiz krit.mora ocenjivati delo na osnovu poznavanja modernih naucnih teorijskih
znanja o prirodi umetnickih dela i na osnovu vee kriticareve sposobnosti da uoci
nove smernice u umetnickom stvaranju pojedinih pisaca.
Kritika se iskazuje u formi rasprave,studije,monografije ili kao tekua
kritika(beleska,osvrt,prikaz).
Vrste kritike:
1. Impresionistika(bavi se utiskom kritiara o proitanom delu)
2. Novinska kritika
3. Ogled,studija
4. Angaovana knjiz.kritika
5. Dogmatska kritika(jedan pogled na svet istina,1 slika;poznati dogmatiar
Jovan Skerli)
Da bi kritika bila dobra i profesionalna mora ispuniti odredjene
uslove:obrazovanje,kola kritiara;da bude u toku sa svim modernim naunim

2
saznanjima,savremenim knjizevnim i teorijskim dostignuima;mora biti nauna i
aktivistika

Prvu srpsku knjizevnu kritiku napisao je Vuk Karadzic 1817,to je filoloka kritika.Pa se
Vuk smatra zaetnikom filoloske,a ne knji.kritike.
Poznati kriticari:Dimitirje Davidovi,Georgije Magaraevi,Pavle Popovi(kritikovao je
Sterijina dela),Konstantin Bogdanovi(samo najbolja dela su vredna
kritike;kritikovao je Steriju i Jovana Staia),Djordje Maleti,Laza Kosti(utkao je
kritiku u svoja dela,pisao je u dijalozima;ali je pre svega bio pesnik,a ne
kritiar),Svetozar Vulekovi(kritika pozorita,kritika Branka
Radievia),Vidakovi,Kouti(umetnost je naophodna drutvu),Svetozar
Markovi,Andrija Nikoli;
Pavle i Bogdan Popovi,Ljubomir Nedi,Jovan Skerli(20.vek)
Lj.Nedi se smatra zaetnikom moderne knjizevne kritike.

25. Metodologija proucavanja knjizevnosti (pozitivizam, impresionistika

kritika, ruski formalizam, fenomenoloki pristup, strukturalizam)

Pozitivizam
Francuska re positif-siguran,stvaran,pozitivan.
Pozit.je naziv za filozofsku orijentaciju koja tei da svako saznanje izvede iz injenica
koje se mogu iskustveno proveriti.
U knjizevnom smislu,poz.je uverenje o tome da se smisao knjiz.dela moze objektivno
utvrditi na temelju poznavanja injenica iz autorovog zivota.
Javlja se u II polovini XIX veka
Zaetnikom se smatra Ogist Kont-sadrzaj i svaka spoznaja se izvode iz neke
injenice koja se moze dokazati.
Medjutim,glavni nedostatak poztitivaizma je to sto se pozitivisti ne bave samim
delom,ve okolnostima u kojima i pod kojima je delo nastalo.
Pievo poreklo,drutveni status,javna aktivnost i samo delo,po njima,jesu kategorije
koje je moguce svesti jednu na drugu.
Uspostavlja se paralelnost izmedju pisceve licnosti i morala,emotivne i misaone
strukture knjiz.likova.
Pozitivizam ima 3 pristupa proucavanju knjiz.dela:
1. Biografizam-iscrpno proucavanje autorovog zivota
2. Istorizam-shvatanje dela kao spomenika svoga vremena;poznavanje istorijskih
okolnosti i injenica pod kojima pisac stvara
3. Psihologizam-prouavanje psihologije autora,da bi se razumeo njegov
knjizevni rad
Koristeci naucne metode biografizam,istorizami psihologizam,pozitivisti objektivno i
na nauni nain tumae umetnicko delo.
Prdestavnici:
Vilijam erer:delo treba prouavati kao izraz linosti pisca i karakteristika naroda
kojem on pripada
2
Ipolin ten:smatra da bi neko delo prouili potrebno je da pounajemo rasu,sredinu i
momenat u kom je nastalo.
Predstavnici u srpskoj nauci:Svetozar Markovic,Pavle Popovic,Tihomir Ostojic,Jovan
Skerlic...

Impresionistika kritika
se bavi sagledavanjem,tumacenjem i vrednovanjem umetnikog knjiz.dela sa
aspekta umetnikog svidjanja,kritiarevog preputanja toku vlastitih
misli,raspoloenja i osecanja koja ono izaziva.
Autor se u aru odusevljenja odrie racionalne pripode utisaka.
Imp.kritika je izraz tumaeva oivljene mate i uzburkanih emocija,njegovih
predstava i iluzija.
Ovaj kritiki vid je preputen doivljajnim reakcijama,lucidnim zapaanjima i
itaoevom-izuavaoevom neposrednom odjeku i odrazu.
Kvalitet dela i znanje o njemu poivaju na razliitimutiscima koje ono pobudjuje kod
itaoca.
Stvar strasti i umetnitva

Ruski formalizam
Od 1915-1930
-knjizevni stil
-knjizevni oblik
-ogoljeni postupak,kao nain na koji nastaje tekst
-prouavaju jezik,paznja nije usmerana na ono sto je receno,vec na strukturu
jezika,pre nego na njegovu ekspresivnost i zvunost
Nije bitno sta je receno,vec kako je receno.
ZAUMNI JEZIK-reci nemaju direktnu vrednost,slobodna jezika igra,jezik u kome
pesnik ima punu slobodu menjanja.
Formalisti se javljaju kao grupa i deluju kao grupa(zajednika
akvitvosti,kruoci,publikacije).
Osnovni zadatak formalista je istraivanje forme dela.
Bitan ima je knjizevni postupak-kako delo nastaje.Smatraju da stvari treba
razumeti,a ne letimino prepoznavati.
Forma i sadraj nisu podeljenja,a umesto termina forma i sadraj,koriste termina
materija i postupak.
Predstavnici:Roman Jakobson,Jakobinski,Tomaevski...

Fenomenoloki pristup
Javlja se krajem XIX i poetkom XX veka.
Zasnovan je na fenomenolokoj filozofiji iji je rodonaelnik Edmund Huserl.
BIT JE DA SE DODJE DO SUTINE PREDMETA,PREDMETI SE NALAZE U NAOJ SVESTI,A
NE VAN NJE.
1.Orijentacija na jezik
Razlikujemo unutranji i spoljanji jezik i postavlja se pitanje razlike izmedju njih.
2
Opisivanje teksta onako kako se on javlja u naoj svesti,u naem doivljaju.
Sutina jezika se ogleda kroz rei,a ne kroz reenice.
2.Orijentacija na predmet
Huserlov uenik Konrad objasnio je razliku izmedju umetnikog(ire) i
estetikog(ue) dela.
Idealan predmet je u naoj svesti,sve drugo je materijalno svojstvo.Npr.poezija je
idealan predmet,a hartija,stihovi,strofe su materijalne stvari.
Sve analize treba zapoeti od nae svesti.
Fenomenologija traga za tim sta je ono sto se prvo pojavilo u nasoj svesti.
Fenomenolozi ne ulaze u analizu knj.dela ve prouavaju:pisca i njegovo psihiko
stanje,itaoca i realne predmete.
Roman Ingarden je putem fenomenoloke deskripcije izdvoji 4 sloja:
Sloj zvuanja
Sloj znaenja
Sloj prikazanih predmetnosti
Sloj shematizovanih aspekata
Svako delo ima sloj zvuanja.
Svaka re ima sama ima neko znaenje,ali tek u kombinaciji sa drugima reima
dobija svoj pravi smisao.
Postoji celina slojeva i postoji redjanje slojeva jednog za drugim.
Ovakva viesloja i dvodimenzionalna struktura moze da znaci realnost,no ona nije
realnost.
Pisac bira koji e aspekt dati,a koji e ostaviti da italac sam doivi.
Panja je na onome to nije materijalno i opipljivo.
Predstavnici:Poman Ingarden,Dragan Stojanovi
Strukturalizam
Nastao je u XIX veku,procvat doziveo u XX.
Lat.struktura-sloj,sastav,raspored,ono od ega se nato sastoji.
Razvio se na temelju strukturalne lingvistike Fernanda de Sosira,prouavaoca
unutranjih zakonitosti na kojima poiva proces sporazumevanja.U svom delu Kurs
opte lingvistike utvrdjuje osnovne strukture jezikog znaka i ukazuje na razliku dva
pojam:govor i jezik.
Jezik je sistem i u njegovom prouavanju svaka pojedinost odredjena je svojim
mestom u okviru celine.
Strukt.smatraju da rei ne treba prouavati pojedinano,vec u okviru
sistema,tj.celine,jer jezik je sistem.
Rolan Bart:knjizevnost je zaista samo jezik,tj.sistem znakova,ije bie nije u njenoj
poruci nego u samom sistemu.
Rastavljaju knj.delo na 3 celine:celina,delovi,odnos delova i celine
Metodi pristupa tekstu:
PSIHOLOSKI METOD:prouavanje psihe autora,razmatranje stvaralakog
procesa,psiholokih tipova koji se nalaze u delu i uticaj dela na recepijenta
FILOLOKI METOD:filoloki,prozodijski,gramatiki i leksiki pristup tekstu.

2
Strukturalisti se slau u tome da postoje strukture,sastavi,ali se razilaze oko toga da
li stukture u predmetima istraivanja otkriva sam istraiva pa one onda postaju
subjekti njegove projekcije,ili strukture u predmetima istrazivanja postoje nezavisno
od toga ko ih istrazuje.To su metodoloki i ontoloki strukturalizam.
Razlikuju se i po tome da li na strukture gledaju statiki(istrazivanje jezika u
sinhronoj perspektivi) ili dinamiki(uvek racunaju sa promenama strukture).
Rolan Bart je strukturalizam podelio na:
1. Simboliki(semiologija)
2. Paradigmatiki(lingvistika)
3. Sintagmatiki
Glavni predmet izuavanja su elementi knj.dela i njihov
raspored(fabula,tema,ideja,motivi,sie,likovi...).
Bave se elementima od kojih je delo sastavljeno.
K.L.Strost:Struktura je kao forma,ona je prisutna u samom sadraju
Predstavnici:Roman Jakobson,K.L.Strost,M.Fuko,Rolan Bart,Vladimir Prop,an Piae

26.ISTORIJA KNJIZEVNOSTI

Sastavni je deo nauke o knjizevnosti.

Ukljuuje u sebe teoriju i kritiku,dajui istorijski pregled razvitka knjizevne prolosti.
Prouava istorijski razvitak knj.umetnosti jednog naroda,epohe,pisaca,njihovih
dela,knjizevnih pravaca.
Prvi zadatak je prouavanje razvoja knjizevnosti,objanjenje nastanka i trajanja
knj.dela.
Objanjava kako delo ivi dijahrono i sinhrono(kroz sadanje vreme).
Dijahrona perspetktiva-kroz vreme,od davnina do sada:
-po istorijskim periodima(stari vek,srednji,novi);
-po vekovima ili manjim vrem.periodima(npr.srpska njizevnost 20.veka)
-po knjiz.pravcima(antika,srednjovekovna knjiz...)
-prema velikim ljudima(knjiz.ekspirovog perioda)
-prema gografskim odrednicama
-jeziku
-naciji

Vidovi istorije knjizevnosti:

1. Bibilografija:najstariji;spisak knjiga jednog pisca,razdoblja ili oblasti;knjige
poredjane hronoloki,azbunim ili nekim drugim tematskim redom
2. Bibliografije pisaca
3. Knjievnoistorijski pregledi-prikazuju dela odredjene
epohe;knjizevnoistor.monografija;knjiz.ist.pregledi vie pisaca i perioda
4. Svetska-dela koja su nastajala irom sveta;integral svih nacionalnih
knjievnosti
5. Nacionalna-uvid u knj.stvaralatvo jednog naroda

2
 6. Komparativna-prepletenost odnosa izmedju pojedinih nacionalnih knjiz.;panja
usmerena na pojave koje prelaze okvir nacionalnog i utiu na knjiz.drugih
naroda.
Istorija knjizevnosti je knjizevna kritika u dijahronoj perspektivi,Svetozar Petrovi
Ist.knj.je jedinsto prolosti i sadanjosti,gde su u sadanjosti iva samo ona dela u
kojima se ona prepoznaje.
Nastoji da obuhvati pojam knjizevnosti u vremenu,skupi iskustva i saznanja o
pojedinim razdobljima knjiz.
Srpski istoriari:
-Vuk Karadi-zapisivao je srpske narodne pesme,prie,pripovetke,delio ih na
epske(muske) i lirske(zenske)
-Jovan Suboti-Cvetnik,Srpska slovesnost,srednji,stari i novi period srpske
njizevnosti
-Vatroslav Jagi
-Djuro urmin-delio je srpsku knjiz.na staru i novu,a hrvatsku na staru,srednju i novu
-Pavle Jozef afarik-najznaajniji slavista svih vremena i prvi pisac istorije srpske
knjiz. I najpoznatiji srpski bibliograf.Dela:Istorija juznoslovenskih Slovena,Srpski
pabirci,Najnovija knjiz.Ilirskih Slovena
-Pavle Popovi-prvi je pokusao da odvoji hrvatsku i srpsku knjiz.
-Andra Gavrilovi-shvata da postoje srpska i hrvatska knjiz.,ali da jedna bez druge ne
mogu

27.USMENA KNJIZEVNOST(priroda,poetika,pesniki jezik)

Nastala je u davnoj istoriji,kada se ovek nije sluio pismom.Razvijala se u skladu sa

drutveno-proizvodnim odnosima.
Ona je izraz usko povezanih elemenata:pokreta,tona i rei.
Kao knjizevnost prostog naroda postala je bez poznavanja poetskih pravila,bez
ugledanja na klasine uzore.
Njena zivotna upotrebljivost moze se razmotriti kroz funkcije kao sto su
rad,zabava,informisanje,obrazovanje.
Prvobitna poetska re,nastala pre lirske,dramske i epske,imala je melodiju,zvuk i
igru,sto su,ujedino i karakteristike usmene knjizevnosti.
Usm.knjiz izrazavana je zivom recju,pa zbog improvizacije,i zbog toga sto se
prenosila od usta do usta,tesko je utvrditi autora.
Njena bitna svojstva su usmenost i sluanost i postojanje kolektivnog autora(autor je
narod).
Nastaje kao neposredni izraz zajednice o sebi-ljudi su svoja razmiljanja, dozivljaje,
enje, elje, strahove, nedoumice, misli, ljubavi i mrznje slagali u rei, stihove.
Proizila je iz usta neukog seljanina ili obrazovanih slojeva.Sauvana je zajednikom
pamenju,predanju,zapisu.
Potekla je od obdarenog pisca,pripovedaa ili pevaa.
Ova knjizevnost kao govorna umetnost je plod praslovenskog nasledjai elemenata
tradicije hriscanskog verovanja.
2
Umotvorine se saoptavaju i prenose usmenim putem.
Pesnitvoili poezija razvrstavaju se prema kriterijumu motivsko-tematske
zaokruenosti,po nainu saoptavanja i knjievnim oblicima.
Usm.knjiz.obuhvata narodnu prozu i poeziju.
Proza: Nrodne pripovetke ili prie, kko se u nekim krjevim nzivju, ine
osnovnu msu nrodne proze. One su temtski i nrovski rznovrsne. Vuk Krdi,
od kojeg potie njznjnij zbirk nrodnih pripovedk, podelio ih je n enske i
muke, ove druge n duge i krtke. Te se tri vrste obino nzivju: bjke, novele i
ljive prie ili negdote.

Poezija je podeljena na epske,lirske i epsko-lirske vrste. Nrodne pesme ine

njvniji deo ne usmene knjievnosti. NJih im njvie i njpotpunije izrvju
duh i krkter nrod. Odlikuju se mnogo veom rznolikou od proze. Vuk
Krdi ih je podelio n tri vrste: enske, junke i pesme prelznog krkter ili,
ko se t podel iske u terminim teorije knjievnosti, n lirske, epske i epsko-
lirske pesme. Lirske i epske pesme rzlikuju se po odnosu subjektivnog i objektivnog
element, s jedne, i po odnosu pesme i pevnj, s druge strne. Vuk je to izrzio u
sledeoj, lpidrnoj formulciji koju moemo smtrti klsinom: "enske pjesme
pjev jedno ili dvoje rdi svog rzgovor, junke se pjesme njvie pjevju d
drugi sluju, i zto se u pjevnju enskih pjesm vie gled npjevnje nego n
pjesmu, u pjevnju junkijeh, njvie n pjesmu" (rei je istko Vuk).

Epslo-lirske vrste: Lirsko-epske pesme obuhvtju pesme u kojim su lirske teme

rzvijene n epski nin. One su mnogobrojne i im ih nekoliko vrst: religiozno-
morlistike legende u stihu, bjke u stihu novelistike pesme o porodinim
odnosim i ljubvnim zgodm, blde. Njznjnije su blde, u koje spdju
neke od njlepih nih nrodnih pesm, ko to su: u celom svetu poznt
Hsnginic, potresn pri o sudbini ene u muslimnskom drutvu; Omer i
Merim, u kojoj ljubv odnosi pobedu ne smo nd blgom nego i nd lepotom:
Predrg i Nend, pesm o dv brt koji se tre i kd se nu strdju usled
trginog nesporzum; Bog nikom dun ne ostje, o brtskoj ljubvi prem sestri i
o snhi zvidnici; enidb Mili brjktr, o trginoj kobi lepote; Jetrvic, dmsko
koleno, o dobroti i plemenitosti koj ne zn z grnice.

Lirske vrste: Nrodn lirik je njmnogobrojnij i njrznovrsnij vrst nrodne

poezije i itve usmene knjievnosti. On obuhvt celokupn jvni i privtni ivot
neg ptrijrhlnog ovek. Nem nijedne oblsti nrodnog ivot, nijednog osl
koji se kolektivno obvlj, d nije no svoj izrz u pesmi. Pesm je prtil ceo
ljudski ivot, od kolevke do grob. NJeno bogtstvo i njen rznovrsnost ispoljvju
se tkoe u ritmici i versifikciji. "Vezn uz melodiju, nrodn je lirik iskoristil sve
muzike mogunosti" jezik. "U njoj su rzreni svi mogui stihovi od etverc do
esnesterc, u skldu s duhom jezik. Tk je u njoj prktiki rzren i nrodn
jugoslovensk metrik" (A. Brc).

2
Njvei deo nrodnih lirskih pesm odreen je svojom upotrebom u prktinom
ivotu: one su ne smo izrz kolektivnog miljenj i osenj nego i pojv nrodnog
ivot, jedn od njznjnijih folklornih mnifestcij. Polzei od tog, celu
nrodnu liriku moemo podeliti n dve velike skupine: u prvu bi il obredn i
obijn poezij, u kojoj je moment upotrebe polzn tk u jeziko-umetnikom
uoblivnju pesme, u dugu ljubvn lirik zjedno s drugim nenmenskim
vrstm.

Epske vrste: Ne nrodne epske pesme dele se n dve vrste: n pesme dugog stih
ili bugrtice i n pesme krtkog stih, deseterke.

Usmeno-poetska re verno je pratila sva ivotna i drutvarna zbivanja.Izraavala je

shvatanja i verovanja naroda.Obeleava narodni izraz sa svim svojim stilsko-jezikim
karakteristikama.

Narodni pava je obino guslar.

Najpoznatiji knjiz.zanrovi su:bajka,basna,anegdota,poslovica i zagonetka.

28.nrovi usmene knjievnosti

Bjk je njrzvijeniji i njznjniji oblik nrodne proze. On ns uvodi u svet

udesnog i fntstinog. Po svojim osobinm im dost slinosti s mitom. U mitu
immo ntprirodne linosti, bogove i heroje, u ntprirodnom svetu, dok u bjci
nlzimo obin ovek u svetu ntprirodnih bi. Sve su bjke meusobno sline,
kod svih nrod one obruju iste ili sline motive. Stndrdni junk bjke jeste
mldi koji se nlzi pred nekim tekim zdtkom. U velikom broju bjki junk je
trei, njmli crev sin, koji je od svoje strije bre i hrbriji i mudriji; no dok oni
imju izvesne prednosti obezbeene smim roenjem, on svoje preimustvo nd
njim treb tek d doke (B-elik, Zltn jbuk i devet punic, rdk ni n
nebu ni n zemlji i dr.). U nekim bjkm junk je siromn mldi (ili devojk) koji
(koj) uspeno rev teke, "nereive" zdtke stvljene pred nj, dokzuje svoju
vrednost i postje crev zet (odnosno crev en). U bjci Zltoruni ovn junk je
sin siromn lovc, u Pepeljuzi, u kojoj je obren jedn od njeih
interncionlnih motiv bjke, govori se o progonjenoj pstorki koj postje cric.
D bi ostvrio zdtk koji mu je postvljen, junk mor izii n krj ne sm os
ntprirodnim biim zmjevim, djm, divovim i sl. nego mor svldti
neprijteljstvo i mrnju drugih ljudi. Zlo vrlo esto dolzi od njblie rodbine
junkove:od strije, zvidljive bre, od mehe i sl. Tekoe nstju i usled slbosti
glvnog junk ili grek koje poini on ili njemu bliski ljudi. Osim tog, vidljiv
izrzit humoristik tendencij, koj vodi rzrnju ozbiljnog svet bjke i
pretvrnju njenog junk u kominu, grotesknu linost. T je tendencij
njpotpunije dol do izrj u Meedoviu, jednoj od njboljih nih nrodnih

2
pripovedk: u njoj se udesni svet bjke njpre hiperbolizir do grotesknih
rzmer, ztim se rzr tko d od bjke dobijmo prodiju bjke.

Novel je pri, obino kr od bjke, iz grdskog i seoskog ivot, u kojoj

preovluju relistiki elementi i tenj k krkterizciji likov. U njim susreemo
tipske krkter: zle ene, dosetljive devojke, dovitljiv krdljivc, ztim prove:
prvin i zo, tvrdic i dreljiv ovek, milostiv snh i nemilostiv svekrv itd. U
nekim novelm immo tkoe elemente udesnog li oni nisu dti rdi sebe smih,
nego pre sveg zrd otkrivnj likov (Zl en, Prvd i krivd i drugo). Neke su
novele didktikog krkter, ko npr. novelSve, sve, li znt, gde se pripoved o
cr u koji se s porodicom izgubio u strnom svetu, i sve se to ini rdi pouke koj je
sdrn u nslovu. Postoje tkoe novele-zgonetke iji junci, obino siromni i
nepriznti, postiu uspeh dovitljivim odgovorim n neobin pitnj (Devojk
ndmudril cr, Krlj i obnin i dr.). Humoristik je novel njvie relistin; u
njoj se prikzuju pojve iz svkodnevnog ivot. Tkv je novel Dv novc, koju je
M. Glii prerdio u seosku komediju Dv cvncik. U njoj se pri o veselim
zgodm dv pobrtim koji se uzjmno vrju i ndmudruju.

Bsne:smtr se d su nstle u vreme kd su se nmene i poke smele kzti

smo kroz ngovetj,uvijeno,indirektno.To su kre legorijske prie veom bliske
negdotm,gde su njei likovi ivotinje.Redovno su ironine,pune skrivenih
luzij i s morlnim sudom.Likovi ivotinj dju dr nivnosti li nude se
otroumnije pouke.Smiso bsne je u simbolikom znenju,n krju tekst je u
formi poslovice.On je njlki nin d se prike ovekov mudrost.Usresreenost
n krkter likov ne oduzim drmsku konstrukciju.Njpozntiji bsnopisc je Ezop
iz stre Grke.

Anegdote:Krtk ljiv pri njbli je relnom ivotu. U njoj nem udesnog ni

fntstinog, "nego ono to se pripovijed reko bi ovjek d je zist moglo biti" (V.
Krdi). Po svom obliku njee je negdotskog krkter: iznosi se obino jedn
sluj koji se rzvij dijloki, rzrev se u duhovitoj poenti. Likovi su tkoe
uzeti iz relnog ivot. Dok u noveli immo uglvnom tipske krktere, u ljivoj
prii pojvljuju se ili predstvnici socijlnih grup ko npr. pop, kluer, trgovc,
g, rj i sl. ili predstvnici pojedinih etnos: Turin, Cignin, vb itd. ili pk
individulni likovi: Vuk Dojevi, Nsredin-hod, dok je Ero istovremeno i
predstvnik etnike grupe i pojedinn linost. Posebn vid negdote jeste
herojsk negdot, koj je negovn nroito u Crnoj Gori, ztim u istonoj
Hercegovini i susednim oblstim, u dob ustnk i u Srbiji. To je krtk, set
pri ljiv iz ozbiljn krkter s etikom funkcijom, koj iznosi izreke i postupke
ljudi, dostojne pmenj. Mrko Miljnov do je ovoj vrsti klsin oblik u svom delu
Primjeri ojstv i juntv.Njpozntije:Ero i kdij,Ero s onog svijet,Ero i
Turin...

2
N grnici izmeu proze i poezije stoje sitne nrodne umotvorine: poslovice, pitlice,
zgonetke. Z njih je krkteristino d pokzuju veu prvilnost u rsporedu
jezikih jedinic, to ih odvj od proze, li bez izosilbinosti, koj predstvlj
svojstvo nrodne poezije.

Poslovic je njbli veznom slogu. "Njvei broj poslovic je ili u stihu, strijem
tonikom i novijem kcentski-silbikom, ili u ritmikoj prozi" (V. Ltkovi). Poslovic
u setoj formi iznosi kolektivn iskustv nrod i ivotnu mudrost. Rzliite po
poreklu i predmetim koje obuhvtju, one su rzliite i po etikoj vrednosti istin
koje utvruju. U njveem broju doo je do izrj trezveni relizm (Ko istinu
gudi, gudlom g po prstim biju, Novci, kd odlze, imju sto nogu, kd dolze,
smo dvije, Kd sultn nzebe, rj kij), koji se ponekd sput do etiki
problemtinog utilitrizm (Umiljto jgnje dve mjke sis, L kd prohodi nije
l). Im, meutim, ne mnji broj poslovic u kojim su doli do izrz visoki morlni
idelizm (I sunce prolzi kroz kljv mjest, li se ne oklj, Drvo se n drvo
nslnj, ovek n ovek, Mnogo ov treb dok se istin shrni) i dublje,
dijlektiko pronicnje u protivurenu stvrnost svet (Kuni je prg njve
plnin, Ne moe se dlnom sunce zkloniti, Dobr je bog, li su i voli jki). Neke
poslovice idu s negdotom u kojoj se pri kko je i u kkvoj situciji nstl
poslovic.

Pitlic je set negdot osloboen opis rdnje i situcije, sveden n krtko

pitnje i foristiki, posloviki odgovor; on je, u stvri, dijlogizovn poslovic. Ko
i u ljivim prim, u pitlicm se pojvljuju likovi koji reprezentuju rzne pojve u
drutvenom i porodinom ivotu: popovi, klueri, ge; nestrpljiv udovic, str
devojk, lenj nevest, ko i likovi etnikih predstvnik, od kojih je njei
Cignin. NJihove su odlike otroumnost, duhovitost, humor. Njbolje su one u
kojim je sdrno rzoblivnje drutvenih odnos ("Pitju rju: Zto ple?
Bogme ko mi ne ddu pjevti, ddu plkti dokle je moj dobri g iv!").

Zgonetk je enigmtin form; on sdri metforino-legorijski opis neke stvri

ili pojm ije ime treb pogoditi (npr. "Bijel njiv, crno sjeme, mudr glv koj
seje" pismo). Zgonetke su prvdn porekl, u poetku su predstvljle kultne i
religiozne formule u kojim se krio mitski smiso, dok su se ksnije pretvorile u
drutvenu zbvu i igru, u oblik vebnj otroumnosti i dosetljivosti.

29.Knjievno-stilske epohe i pravci:

Od njenog poetka do danas knjiz.se,po samoj sili prilika,menjala po sadrzini,obliku i

umetnikim postupcima.
Periodizacija knj.je veoma kompleksan i sloen proces i nemogue je postaviti strogu
granicu izmedju dva susedna perioda.Mnoga umetnika dela imaju zajednike
osobine,a ne pripadaju istoj epohi.S druge str.stilovi i poetike se prepliu,koriste se
isti motivi,teme..
2
Grubo,knj.se deli na:
1. Antiku
2. Srednjovekovnu
3. Modernu knjizevnost
Odradjenije razvrstavanje prema razdobljima je:
1. KNJ.STAROG VEKA (staroindijska,asirsko-
vavilonska,egipatska,grka,hebrejska,rimska)
2. KNJIZ. SREDNJEG VEKA
3. KNJIZ.HUMANIZMA I RENESANSE
4. KNJIZ.XVII i XVIII
VEKA(barok,klasicizam,prosvetiteljstvo,sentimentalizam,predromantizam)
5. KNJIZ.XIX VEKA(romantizami realizam)
6. KRAJ XIX I PRVA DECENIJA XX
VEKA(PARNASIZAM,IMPRESIONIZAM,SIMBOLIZAM)
7. PRVA POLOVINA XX
VEKA(ekspresionizam,futurizam,dadizam,letrizam,nadrealizam,socijalna
literatur
a,zenitizam,egzistencijalizam...Kasnije formalizam,strukturalizam i signalizam)

Antika knjievnost

Je najstarija evropska knjizevnost.

Antika je opti pojam za kulturu starih Grka i Rimljana,i zauzima veliko razdoblje od
1000god.p.n.e do 500 god.n.e
Nastojanje da se slika iskae na racionalan i pregledan nain.Postoji uzdrzana
emotivnost,a gramatika ispravnost je neophodna.Takodje,mora da postoji jedinstvo
misli i izraza,i stilsko umee.
Ne dolazi do mesanja knjiz. vrsta i stilova.
Motivi i teme:veliki i slavni dogadjaji(istiniti ili izmiljeni),besmrtna bozanstva u
ljudskom liku,predanja o Hristovom zivotu.
Junacka,hriscanska i svorska tematika,podjednako u ljudskoj i bozanskoj formi.
Knjizevne vrste:ep,tragedija,lirika,besednika proza...
Pesnitvo poznaje strofu i nerimovane stihove razlicitih stopa.
Homerova dela(Ilijada,Odiseja)izvrsila su presudan uticaj na razvoj epskog pesnitva.
Misli antikih filozofa putokazi su savremene estetike.
Predstavnici:Eshil,Sofokle,Euripid,Aristofan,istoriograf Herodot i filozofi Sokrat,Platon
i Aristotel.

Srednjovekovna knjizevnost
Obuhvata period izmedju antike i renesanse(od pada Zapadnog Rimskog carstva
476. Godine do Engleske burzuaske revolucije sredinom XVII veka).
Srpska knjizevnost ovog vremena spala je na gornji prepisivacki I sakupljacki rad.

2
Utemeljena je na very I na divljenju,na nekritickom prstupu sveetu I zivotu.
Nedozivljena I mracna knjizevnost ovog doba je I odraz svog vremena. Sve je u
okviru hriscanskih dogmi I strogo ozbiljno. Pesnicki izvori su sudnji dan I odkrovenje.
Stihovi su snjizenog stilskog nivoa I citaju se tihim,molecivim glasom. Sve je hladno I
napregnuto. Romani su puni strasnog,tajanstvenog,jezivog I mracnog zapleta.
Prikazuju se idealni tipovi crkvenih velikodostojnika,vitezova I vladara
Knjizevne vrste:Apokrifi,Hronike,Naucni,Tehnoloski,Dogmatski,Teorijski I slicni spisi.
Poetski zanrovi:Biografije,Autobiografije,Zivotopisi,Rodoslovi,Letopisi,Pomeni itd.
Najpoznatiji je zitija(Zitija sv. Simeona).
Teme:Radjanje,Smrt,Ljubav prema bogu,Patnja,Spokojno umiranje,

Humanizam I renesansa
Obuhvataju period XIV do XVII veka
Faktori koji su uslovili njihovu pojavu su nzadovoljstvo drustva srednjim
vekom,pronalasci u oblasti nauke I tehnike,geografska otkrica.
U ovom periodi dolazi do oslobadjanja od crkvene dominacije. Ova epoha nazvana je
epohom obnove I preporoda. Uvodjenje narodnog jezika u skole latinskog.
Humanizam:Njegovi su koreni u Grckoj I Rimskoj knjizevnosti. Predstavlja zaplet od
srednjeg veka ka svemu sto je anticko. Dolazi do oslobadjanja od crkvene
dominacije,razvoja prirodnih nauka,svetovnih pogleda na drustvo veru I coveka.
Zahteva se sloboda zivljenja,misljenja I stvaranja,svemoc razuma I duhovna lepota.
Okrece se coveku,kultu prirode I harmonije.
Predstavnici:Francesko Petrarha,Djovani Bokaco.
Renesansa:Drustveno-politicki I kulturni pokret.Nastala je u italiji oko1350.god.
Slavi ljudsku licnost kao slobodnu jedinku,zanima se za ovozemljsko poimanje I
srecu. Dolazi do preporoda umetnosti.
Predstavnici:Lodoviko Ariosto I Sekspir.

Barok(Spanski barucceo-biser nepravilnog oblika)

Javlja se u XVII veku u Italiji.
Barokne forme su u znaku preteranosti I razbijaju renesansu smirenost I
harmonicnost.
Karakteristike:Mnogo ucenosti I moralnih pouka,slavljenje slobode I rabijanje sklada,
forme I proporcije renesanse.Negovanje neobicnosti I protivurecnosti,sadrzinska I
formalna razudjenost kadra da zapanji citaoca. Trazenje izraza koji bi govorio
mnogo vise nego sto se oseca I misli,time se ruse harmonija I pravilnost.
U doba baroka sve knjizevne vrsta trpe promene: U lirici se zahteva
virtuoznost,nagle promene, bizarne slike,bogatsvo metricki formi sa puno
kontrasta,paradoksa, metafora,anafhora,epifora, hiperbola I igre recima.
Primarni knjizevni oblici ep u stihovima I drama.
Prestavnici:Servantes,Sekspir,Lore de Vega.

Klasicizam lat. Classicum-I uzoran,savrsen

2
Javlja se u Francuskoj u XVII veku,a kasnije u Engleskoj,Nemackoj I Rusiji u XVIII
veku.
To je kulturni pokret koji neguje kult istine I izraza lepote.
Karakterisu ga podrazavanje antickog koda,cvrsta pravila stila,utvrdjena struktura,
sistematicnost I disciplina.
Skucena I svecana sadrzina,uopsteni karakter,pravila koja pripisuje
razum,zaokupljenost idejama umesto slikama,sklad lepog I korisnog,razumnog I
moralnog I izbegavanje novog I nepoznatog daju mu fizionomiju nestvaralacke
poetike.
Razumni osecaj nege I forme neguje prirodan,jasan,uzvisen stil.
Postoji visoki,niski I srednji stil.
Predstavnici:Molier,Gete,Siler,Fonten,Lesing

Prosvetiteljstvo
Ili racionalizam obuhvata XVIII vek I obelezavaju ga u znaku pouke I sitcanja
elementarnih znanja koja treba da izbave coveka iz neznanja I da odagnaju
mrak,predrasude I praznoverice. Oslanja se na zdrav razum I kriticko mislenje koje
ce poboljsati covekove shvatanje sveta I njega samog. Okrenutost ka bucnosti.
Humanisticki duh polza I naravoucenije.
Po provetiteljima covek se radja po prirodi dobar a dusa mu je cista a, skola I
prosveta imaju velik znacaj za razvoj covekove misli.
Najvaznije ideje prosvetiteljstva:
1. Demokratizacija kulture(svi imaju pravo na obrazovanje I kulturu)
2. Filozofska politika stvarnosti(Dominacija crkve se kritikuje I njeno nametanje
stava i misljenja;ravnopravnost polova)
3. Obrazovanje najsirih masa
4. Sirenje pismenosti
Dositejeva dela:Sovjeti zdravog razuma,Pisma Haralampiju,Zivot I
prikljuicenija,Basne. Prevodio je basne na Srpski I donekle ih prepricavao,dopisivao
je naravoucenije uz svaku basnu jer je smatrao da je to njen najvazniji deo. Znao je
27 svetskih jezika,pisao na slavenoserbskom.
Prosvecenost je izlazak coveka iz njegova maloletnosti,E. Kant
Knjizevne vrste:oda,epopeja,tragedija,basna,biografija,putopis,roman I drama.
Predstanici:Volter,Danijel Defo(Robinzon Kruso),Zan Zak Ruso,a kod nas Dositej
Obradovic, J. Muskatirovic,Simeon Piscevic(Sveti Sava ne pripada vremenski ovom
dobu ali svojim idejama da)

Romantizam
Drustveni,kulturni I prvi veliki umetnicki evropski pokret. Suprotan je racionalnom
shvatanju zivota,romanticar uranja u sfere iracionalnog I misticnog. Javlja se najpre
u Nemackoj a zatim I u drugim evropskim zemljama I traje do XIX veka. U period
epohe romantizma dolazi do procvata umetnosti.
Romanticari su bili veliki sanjari I smatraju da sve sto je bilo iu sto je proslo je bolje
od onoga sto je sada.
2
Javlja se velika taznja za prosloscu I velicanje iste,velicanje nardne knjizevnosti kao I
usmene knjizevnosti. Cela evropa je odusevljena idejama romantizma I dela narodne
knjizevnosti skupljaju se od sela do sela. Ubedjeni su da se u narodnoj knjizevnosti
krije identitet jednog naroda.
Romantizam je doba budjenja nacionalne svesti.
Preovladava pesimisticno vidjenje sveta,stalna patnja zbog nesavrsenosti sveta I to
je tzv. svetski bol,zbog koga se pesnici sklanjaju u proslost ili u mastu. Protiv
nesavrsenosti sveta pesnik se bori kroz romanticarsku ironiju.
Javlja se hibridnost(ukrstanje) knjizevnist vrsta.
Za razliku od klasicizma gde je sve do najsitnijeg detalja propissano,ovde nema
propisa I pravila.
Razlikujemo dve faze:
1. Herojsko-patrijahalno:Vuk Karadzic,Sima Milutinovic Sarajlija,Prota Mateja
Nenadovic a jedan od najznacajnijih predstavnika je Njegos.
2. Gradjansko doba:Djura Jaksic,Laza Kostic,Branko Radicevic,J.J. Zmaj.
I evropski predstavnici:Igo,Bajron,eli,Puskin,iler

Realizam
Lat.realis-stvaran,stvarno
Javlja se u drugoj polovini XIX veka.
U filozofiji oznacava ucenje po kome stvarnost objektivno postoji nezavisno od
covekove svesti.
Prikazivanje tipinih karaktera u tipinim situacijama,Engels
Osnovna teznja je sto objektivnije prikazati stvarnost.
U prikazivanju narodnog zivota javlja se bliskost sa romantizmom,a suprotnosti se
ogledaju u negiranju maste I osecajnost.
Odlike:
1. Objektivnost u pripovedanju
2. Nepristrasnost
3. Nema prenesenog znacenja
4. Tezi se da se sto vernije prikaze govor(B.Stanojevi,S.Sremac)
Knjiz.zanrovi:roman I pripovetka
Pocetak realizma u nasoj knjizevnosti oznacava kritikaRealnost u poeziji Svetozara
Markovia.
Evropski predstavnici:Onore De Balzak,arls Dikens,Gogolj,Dostojevski,Lav Tolstoj
Nasi predstavnici:Jakov Ignjatovi Veiti mladoenja,M.GliiGlava
eera.L.LazareviPrvi put sa ocem na jutrenje,Sve e to narod
pozlatiti,Nui,B.Stankovi,Sremac,Vojislav ILi

Naturalizam
Realizam se razvio u pravcu kritickog realizma,koji,tezeci stvaranju jednog
humanijeg drustva,prevazilazi verno belezenje zivotnih zbivanja.Naturalizam je
njegov ekstremniji vid.
Javlja se u drugoj polovini XIX veka.
2
Predstavlja knjizevnost koja doslovno shvata realizam i kopira zivot onakav kakav
on jeste.
Pojacanim tempom i do kraja govori se sve to se ulima opaza,kako bi slika bila
neraspoznatljivi dvojnij stvarnosti.
Javlja se ogoljeno prikazivanje svake ljudske mane,preteruje se u nabacivanju crne
boje.
Teme su:bolest,leine,raspadanje,smrt,smrad,umiranje,pijanstvo...
Pisac je hladni posmatrac koji na stvari i ljude gleda kao na predmet svog
eksperimenta.
Svet neulepanih,tamnih nagona,sveden na prikazivanje iskljucivo bioloskih i
telesnih strana.
Najistaknutiji predstavnik Emil Zola

Simbolizam je antirealistiki pravac.Javi se pred kraj XIX veka.

Stvaralacki postupak simbolista usmeren je ka ostvarivanju lepote forme.
Svedenost stila na znak i sracunsta nagovestaj,bogatstvo asocijacija, estetika ruznog
i jezovitog, apsolutna autonomija umetnosti,iracionalno,nestvarno.....
Motivi:samoca,tisina,jesenji pejzazi i neobjasnjva tuga.
Reci ne sluze tome da opisuju vec da izraze dublji smisao i stvore odredjenu auru
znacenja.
Nedovoljna jasnost i opisivanje ne stvari nego efekta koji ona proizvodi.
Umetnici neguju reci kao znakove i nisu zainteresovani za drustvelju patnju.
Otkriva se melodijska i slikovita lepota jezika.
Predstavnici:Pol Verden,arl Bodler,Artur Rembo.

Nadrealizam
Nadstarnost,nad svesna stvarnost.
Javlja se u prvojh polovini XX veka.
Obelezava ga radikalan prekid sa tradicijom. Nadr. je intelektualni pokret koji
zagovara verovanje u visu realnost.
Nadrealisti su nasli tacku koja spaja realnost I san I nazvali je nadrealizam.
Spoj neocekivanog s ciljem da se trgnes,da te isprovocira,da reagujes.
Nadrealisti su bundzije,drcni su,zagovaraju pobunu protiv svih stega.
Jedna od ideja nadrealizma je upoznavanje svog nesvesnog dela preko automatskog
pisanja.
Automatsko pisanje je pisanje bez censure I doterivanja,pisanje onoga sto ti prvo
padne na pamet, sve sa ciljem da se psihicki oslobodi I izrazi sustina unutrasnjeg
bica.
Ismevaju ono sto je gradjansko,bore se protiv tradicije,protiv istorijske i stvarne
logike.
Kod nas postoje tri faze nadrealizma:
1. Prednadrealizam
2. Socializam nadreazlizma
3. Postnadrealzizam
2
Predstavnici:Aleksandar VuoHumor zaspalo-Pesnicka zbirka pisana autom.
Pisanjem, Oskar Davio,Marko Risti.
Evropski predstavnici:Luj Breton,Luj Aragon,Tristan S.

Ekspresionizam
Evropski umetnicki pokret izmedju 1910 I 1925.
Expressio izraz.
Predstavlja dalji korak odvajanja od realnosti I napustanje do tada usvojenih modela
estetskih vrednosti I vrednosti uopste.
Motivi:usamljenost, nemir,seta,unutrasnja tenzija,nesnosljiva
stvarnost,bolest,smrt,rat,krv.
Eksprsionizam predstavlja burno I napadno izrazavanje emocija I prenaglasen
pesnikov stav.
Ovaj pravac nastaje posle 1. svetskog rata I pun je pobune,revolta I gneva coveka
koji zivi u uzasnim uslovima.Pobuna se takodje odnosi na politicare I na pojedince.
Jedna od onovnih ideja je promena samog coveka.
Karakterise ga kreativan odnos prema jeziku,suprlativi,nagli skokovi radnje,izlazenje
iz okvira knjizevnih vrsta,odbacuje se klasicna lepota,sukob generacija,sukob novog
srustva I kulture.
Preovladavaju kratke pesme slobodnog stiha u kojima rima nije obavezna.
U drami se ceni kontakt sa publikom.
Osnovna ideja je da probudi,da izazove reakciju.
Ekspr. Smatraju da ne treba za rad licne srece prodati svoja uverenja.
Predstavnici:CrnjanskiSumatra,Himna,Vinaver,Dusan Vasiljev,Krlea,Momilo
Nastasijevi,Ivo AndriEksponto

Socijalisticki realizam
Umetnost oslonjena na autoritet ideje,usmerena prema ruzicastom prikazivanu
stvarnosti I svelte buducnosti.
Motivi:Opsta pitanja najsirih drustvenih sllojeva,protivrecnost gradjanskog
drustva,beda, radnicki kvartovi,ideja kolektivizma,izgradnja socijalistickog
pokreta,odnosnno ideoloska romantika.
Knjizevnost sluzi rezimu.
Ogranicena sloboda misli,usko vidjenje stvarnosti I ideolosko profilisanje knjizevnih
junaka, Svako uspelo delo se moze uporediti s dobijenom bitkom ili s krupnom
pobedom na privrednom frontu.
Opasno zamagljivanje stvarnosti deformisalo je umetnicku istinu.
Predstavnik: Maksim Gorki.

30.Moderna knjizevnost

2
Pojam modernog kao vrednost,a ne kao puko vremensko odredjenje znaci
nivo,savrsenije,zivlje,stvarnije,istinitije,sutinskije,viseznacajnije u sadrzini i
poetskom izrazu.
U knjiz.je prirodi zasienost starim i lakim,udnja za novim,neobinim i tekim.
Moderna knjiz.stvara se spontano,prema autorovoj umetnikoj svesti,ona donosi
punu poetsku istinu i sliku neizmenjenu i nedoteranu prema teorijskim postulatima.
Moderna poetska rec unosi u tradiciju ono sto do tada tradicija nije sadrzavala ili
poznavala kao meru usvojenih vrednosti.
Grade se neuobiajene slike postojeeg sveta,izjednaava realno i nestvarno,svesno
i podsvesno.
Naglaen estetizam,subjektivizacija sveta,vanvremenska perspektiva,ironija i
groteska,bogata ekspresija.
Pisac se ne zadovoljava prividom,povrsinskom i uobicajenom slikom realnosti,nego
traga za dubljom stvarniu.
Shvatanje da se u ovekovoj dui dogadja uzbudljiv zivot usmerava knjizevnost vise
ka psiholokoj karakterizaciji likova,pojava i opisa,stanja svesti.Bavi se
stvarnim,sutinskim,zivotnim problemima.
Ignorisanje estetske norme,sloboda izrazavanje,nepovezanost teme i
sadrzaja,zapostavljanje fabule u korist dramskih efekata,napustanje junaka kao
idealne slike su obelezja moderne beletristike.
Modernizam prirpdno vodi preteranosti i neuravnotezenosti.
Cilj je uzdrmavanje zakona,harmoninosti;umetnost koja se orijentie ka
nepredmetnom.
Igra slovima i znacima.Sloboda forme manifestuje se u grafiji i interpunkciji kao
nosiocima stilskih vrednosti.Odbacivanje gramatike,lomljenje reenica imaju
interpunkcionalnu stilistiku vrednost.
Interpunkcija moze da ima presudnu ulogu i funkciju glavnog nosioca emocija i
efekata.
Jezik moderno-apstraktne knj.nije prikazivanje stvari ve jezika
umetnosti.Karakterisu je negovana forma i leksiko bogatstvo.