Osnovi Pragmatike

ОСНОВИ ПРАГМАТИКЕ
Бранимир Станковић
Главни и одговорни уредник:
Проф. др Душан Стаменковић
Рецензенти:
Др Јован Чудомировић,
доцент Филолошког факултета у Београду
Др Мирјана Мирић,
научни саветник Балканолошког института САНУ
Др Веран Станојевић,
редовни професор Филолошког факултета у Београду
Филозофски факултет у Нишу

2020.
1.1. Наука – предмет, методологија, хипотеза и питања шта?, како? и зашто?
Свака научна дисциплина покушава да одговори на три основна питања:

шта?, како? и зашто?.
Под питањем шта? подразумева се предмет и основна терминологија

једне научне дисциплине. Предмет истраживања једне науке мора бити јасно де‑
финисан и разграничен у односу на сродне, додирне дисциплине. Исто важи и за
основне термине којима одређена дисциплина оперише. Неретко се предмети или
терминологија двеју дисциплина могу делимично преклапати, али се разликују у
погледу начина на који се феномену прилази. Тако, на пример, и лингвистика и нау‑
ка о књижевности у фокусу интересовања имају језик. Лингвистику занима људски
језик уопште, а то значи сви живи људски језици (са живим говорницима), тзв.
мртви (класични) језици, али и знаковни језици, односно, језици који служе за ко‑
муникацију међу особама оштећеног слуха. Са друге стране, науку о књижевности
интересује језик употребљен само као уметност речи, са циљем постизања одгова‑
рајућих уметничких, естетских ефеката. Овакво објашњење подразумева извесно
неподударање у погледу предмета (шта?), али и начина како се појавама прилази и
како се испитују. Када је у питању појава различитог поимања истог термина у раз‑
личитим дисциплинама, као илустрација ће нам послужити пример термина анафо‑
ра (anaphora). Док се у науци о књижевности под анафором подразумева појава да
два или више суседних стихова започиње истом речи или истим речима, анафора у
лингвистици је феномен да одређена језичка јединица упућује на истог референта1
неког језичког израза2 који је претходно већ поменут, тј. уведен у дискурс. Анафора
1
Референцијалност, један од централних проблема тзв. ближе прагматике, који се бави питањем на
шта се односе језички изрази, тј. на шта они то упућују. Референти су екстралингвистички објекти
на које језички изрази реферишу, при чему они могу бити апстрактни, психолошки ентитети у свести
саговорникâ или конкретни, физички ентитети у свету, што зависи од филозофије језика, семантике
и/или прагматике коју заговарамо. Референцијалности је посвећено четврто поглавље уџбеника.
2
Под језичким изразом се може подразумевати реч, синтагма, клауза или реченица.
5
је један од централних проблема истраживања у прагматици (али и семантици и
синтакси), те ће о њој детаљно бити речи у 4. потпоглављу.
Поред поменутог начина како се појавама прилази и како се испитују, ис‑
траживачко питање како? покрива и утврђене поступке за проучавање предмета, тј.
методологију једне науке. Свака научна дисциплина развија своје, или позајмљује
и адаптира методе других наука за утврђивање емпиријских чињеница и/или про‑
веру претпоставки о узроцима одређеног феномена. Тако је компаративно‑исто‑
ријска лингвистика 19. века терминологију и методе позајмљивала (и адаптирала)
од биологије, физиолошке морфологије и компаративне палеонтологије. Са малом
револуцијом коју је у науци о језику почетком 20. века донео постхумно објављени
„Курс опште лингвистикеˮ Фердинанда де Сосира (Ferdinand de Saussure), основни
приступ у проучавању језика постао је структурализам – идеја да је језик хијерар‑
хијски организован, при чему јединице нижег структурног нивоа својим комбино‑
вањем граде јединице вишег нивоа. Убрзо је структуралистичка метода преузета и
прилагођена истраживањима у науци о књижевности, антропологији, социологији,
психологији, архитектури, па чак и економији. У сваком случају, без обзира на то
да ли су методе изворне или адаптиране, оне омогућују научницима да посредством
утемељених поступака истражују предмет одређених дисциплина – да утврде чиње‑
нично стање и/или да тестирају своје теорије о разлозима због којих је стање баш
такво како је утврђено да јесте.
Последње научно питање зашто? управо подразумева препознавање уз‑
рочно‑последичних веза међу анализираним појавама. Да би се једна дисциплина
конституисала као засебна наука, неопходно је да располаже и одређеним бројем
општих хипотеза и теорија којима објашњава појединачне феномене. Није довољно
да има дефинисан предмет и утврђене методе помоћу којих верно описује емпи‑
ријске чињенице док год није у стању да понуди и одговор на питање зашто су
чињенице такве, а не некако другачије. Свака наука, па тако и лингвистика, поред
описне, дескриптивне компоненте, мора поседовати и објаснидбену, експланаторну
компоненту. Штавише, тачне хипотезе и теорије у стању су и да предвиде када ће се
и како одређени феномен јављати под одговарајућим условима. Из тих разлога науч‑
не хипотезе и теорије, уз методологију, чине најважнији део корпуса научног знања.
1.2.1. Предмет прагматике и њен однос према семантици
У претходном потпоглављу говорили смо о томе да је тачно дефинисање

предмета и основне терминологије једне науке уз прецизно разграничење у одно‑
су на остале додирне дисциплине, те начина на који приступа свом предмету тек
први корак ка њеном конституисању као засебне научне дисциплине. За овим следе
утврђивање одговарајуће методологије и, коначно, формулисање одређеног броја
хипотеза и теорија које су у стању да успешно објасне чињенице везане за предмет
истраживања, па чак и да предвиде какве чињенице можемо очекивати под одређе‑
ним условима.
На основу реченог чини се сасвим логичним очекивати да ћемо у уводним
деловима уџбеника о основима прагматике прецизно дефинисати предмет проуча‑
вања ове гране лингвистике и њене основне термине, нарочито када је у питању
6
линија одвајања од предмета истраживања и базичне терминологије семантике. Ис‑
поставиће се да ово није тако једноставно. Напротив, преглед полувековне историје
наше дисциплине дат кроз читаву књигу показаће да је развој концепата у прагма‑
тици често подразумевао различито поимање њеног предмета, кључних обележја
и „поделе пословаˮ између прагматике и семантике. Уосталом, није потпуно не‑
основано упозорење Бар‑Хилела (Bar‑Hillel)3 (1971: 405) да треба бити пажљив са
тежњом да комадиће и делиће које проналазимо у семантичкој корпи гурамо у своје
омиљене синтаксичке теорије. Слично важи и за прагматичке елементе у омиљеним
синтаксичко-семантичким теоријама – било би пожељније да прво направимо мало
реда у самој прагматичкој корпи.
1.2.2. Контекстуално и деконтекстуализовано значење
Предмети истраживања прагматике и семантике релативно су лако одвојиви

интуитивно сагледани. Рецимо да би једно могуће објашњење било то да се семан‑
тика бави питањем значења ван контекста (окружења), а прагматика значењем
„обогаћенимˮ контекстом (засад нећемо залазити у проблематику шта тачно под‑
разумевамо под термином „значењеˮ, в. потпоглавља 1.3 и 3.1). Узмимо, на пример,
следећу реченицу:
(1) Кафа је укуснија када се дода мало млека.
Из угла семантике, реченицом4 (1) износи се тврдња говорника да додавање

одређене, непрецизно дефинисане, мале количине млека чини да кафа буде укуснија.
Замислимо ли сада конкретан контекст у коме се (1) изговара, смисао употребљеног
израза постаје нешто другачији. На пример, гошћа која је послужена кафом изгова‑
ра (1) јер је њена намера да, у ствари, ненаметљиво замоли саговорника да јој дода
мало млека у кафу. Локуторка (говорница), дакле, у конкретном случају не жели
да изнесе колокутору (саговорнику) свој став о комбиновању кафе и млека, што би
био случај са семантичким аспектом анализе. Она очекује да ће саговорник извести
закључак која је њена намера и реаговати послуживањем – разуме се, ако коло‑
кутор уопште има млека у кући – а не пуким дељењем или недељењем мишљења
са локуторком. Британски филозоф језика Џон Л. Остин (John L. Austin) описану
појаву специфичне употребе језика назвао је говорним чином (speech act), о чему
ће детаљно бити речи у наредном, другом поглављу књиге.
Поменуто објашњење могуће линије раздвајања између двеју лингвистич‑
ких дисциплина подразумева не само један, већ најмање три елемента: контекст,
намеру (интенцију) говорника и извођење закључка (инференције) саговорни-
ка. Семантика би, тако, била наука која проучава деконтекстуализовано значење,
3
Имена аутора биће транскрибована према правописним правилима српског језика, а у загради ће
бити наведен њихов оригинални облик. У случајевима када нема форме у загради, ћирилични облик
представља транслитерализовану форму аутентичног латиничног облика, нпр. Алфред Тарски < Alfred
Tarski.
4
Прецизну диференцијацију између појмова реченица, пропозиција (тврдња, исказ) и изричај, као
предмете проучавања синтаксе, семантике и прагматике, респективно, направићемо у потпоглављу 1.4.
7
без обзира на комуникативне намере или неопходно закључивање интерлокутора
(саговорникâ) како би комуникација била успешна. Прагматику, опет, занимају уп‑
раво „преосталиˮ елементи који воде успешној комуникацији, тј. значење у датом
контексту, са освртом на интенцију локутора и очекиване закључке које колокутор
мора/може донети кад су у питању говорникове, мање или више видљиве, намере.
Са једне стране, између језичких израза и ентитета на које упућују постоји стабилна
веза денотирања (крава увек упућује на одређену животињску врсту), али уједно
постоји и динамична веза реферисања (употреба речи крава да би се упутило на
конкретног представника врсте у датом контексту). Денотирање је предмет семан‑
тике, док се референцијом бави прагматика, јер укључује и контекст, намере говор‑
ника и извођење инференци о изричају. Притом је важно приметити да прагматика
у обзир мора узети и сазнања семантике, јер нам идеја о значењу неког језичког из‑
раза изван било ког контекста свакако помаже да изведемо закључке шта је у датом
контексту била комуникативна намера локутора5 (нпр. приликом ироније, која под‑
разумева буквални, семантички, и пренесени, прагматички ниво, који се деривира
из претходног).
1.2.3. Буквално и небуквално значење
Нешто другачија, али подједнако прихватљива линија раздвајања између

прагматике и семантике била би дефиниција да је предмет прагматике небуквал-
но значење које реченица има или може имати. Тако би се у случају примера (1)
из претходног потпоглавља могло рећи да семантику занима дословно значење
реченице (1) – још једном, у (1) се износи тврдња локуторке да додавање одређене,
непрецизно дефинисане, мале количине млека чини да кафа буде укуснија. Праг-
матика, међутим, истражује шта би реченица могла да подразумева и изван
основног, буквалног значења.
Још боља илустрација овако дефинисане дистинкције међу двема дисципли‑
нама били би примери фигуративне, пренесене употребе језика. Из угла семантике,
реченицом (2) износи се тврдња да је одређена торта, у ствари, сан, и то не било чији
сан, већ сан који сањају неки други снови:
(2) Ова торта је стварно сан снова!
Приметимо да говорник у овом примеру чак употребљава и реч(цу) стварно,

чиме би, макар на први поглед, требало да буде појачан утисак о њеној истинитости
и заснованости на реалности. Међутим, (осим роботâ, особа са одређеним језичким
или когнитивним дефицитима, или можда деце) већина говорника српског ће рече‑
ницу (2) разумети као метафоричну оцену да је торта веома укусна, лепа итд. Чак и
у случају да саговорник реплицира на (2) речима
5
Парадоксално, постоји и обрнут смер међузависности, у којем семантика зависи од прагматичког
инпута, имајући у виду чињеницу да је немогуће говорити о истинитости реченице, већ само о исти‑
нитости пропозиције изнесене изричајем, који представља прагматички објекат (в. потпоглавље 1.4,
те 4. и 6. поглавље уџбеника, посвећено проблемима референцијалности, односно, информацијске
структуре изричаја).
8
(3) Није тачно!
наша интуиција ће бити да колокутор не негира буквални део значења (да је

торта сан који сањају други снови), већ да негира пренесени смисао – односно, да се
реченицом (3) износи неслагање са саговорником да је торта (баш толико) укусна,
лепа и сл.
1.2.4. Значење истиносних и неистиносних услова
Претходном анализом небуквалног, пренесеног значења језичког израза сан

снова покренуто је још једно веома важно питање, а то је појам истинитости. Наи‑
ме, семантика значење одређеног језичког израза доводи у везу са истинитошћу – да
бисмо разумели шта значи неки израз, треба да знамо како би то требало да изгледа
свет да би тај израз био тачан, тј. истинит. Зато су централни појмови семантике ис-
тиносни услови (truth conditions) и значење истиносних услова (truth‑conditional
meaning). Под истиносним условима реченице подразумевају се услови под којим је
реченица тачна, тј. истинита. Значење реченице у семантици, дакле, објашњава се
посредством услова који треба да буду задовољени у свету да би реченица била
тачна/истинита. У семантици се, такође, креће од једноставног принципа компо-
зиционалности, који претпоставља да је укупно значење неког језичког израза
сума појединачних значења речи од којих се састоји и правила примењених при‑
ликом њиховог комбиновања. Значење истиносних услова представља онај део
значења који утиче на услове под којима је реченица тачна. Применимо ли ово
на пример (2) из претходног потпоглавља, добијамо следеће: тврдња у (2) је исти‑
нита ако постоји извесна торта и ако је она сан (неких других) снова, те је значење
реченице (2) то да постоји извесна торта и да је она сан (неких других) снова. У
том случају, и реплика у (3) односи се на ову тврдњу, па се њом негира истинитост
да су дотичну торту заиста сневали неки снови. С друге стране, овако дефинисан,
предмет прагматике био би онај део значења који није део истиносних усло-
ва, односно, не утиче на истинитост тврдње. Овај сегмент значења називаћемо
значењем неистиносних услова (non‑truth‑conditional meaning), при чему морамо
напоменути да се под овим термином не подразумева онај део значења који утиче
на услове под којима је реченица нетачна, тј. да се не односи на значење неистини‑
тих услова, већ, како смо рекли, на онај (прагматички) део значења који не утиче на
истинитост тврдње.
Семантичари и прагматичари нису сагласни у погледу тога како анализирати
примере попут (2), односно како уопште интерпретирати идиоме, јер је сасвим јасно
да за њих не важи принцип композиционалности. Тако бисмо могли претпоставити
да се значење и форма целокупног идиома спарени усвајају напамет, без компо‑
зиционалности, те да је семантичко значење израза сан снова нешто попут „леп,
врхунскиˮ. Овако сагледано, истиносни услови за (2) нису то да постоји торта која
је сан (других) снова, већ торта која је лепа, врхунска. У том случају нам не би била
потребна прагматичка компонента да бисмо разумели намеру саговорника када из‑
говори нешто метафорично и/или идиоматично попут (2). Међутим, прагматику
9
бисмо морали да укључимо како бисмо објаснили како је саговорник у стању да
разуме ироничне исказе. Замислимо ситуацију у којој се неспретни конобар саплиће
и просипа пиће по гостима, а гошћа љутито изговара:
(4) Конобар је баш спретан!
Са аспекта семантике, реченица (4) је тачна ако постоји извесни конобар за кога
важи да је спретан. Ово су истиносни услови ове реченице. Прагматика нам, пак, омо‑
гућује да разумемо праву намеру говорнице, а то је изрећи управо супротно, да је ко‑
нобар баш неспретан. Ово, међутим, нису истиносни услови за (4). У трећем поглављу
уџбеника детаљно ћемо се позабавити овим делом значења, који називамо имплика-
туром (implicature). За сада ћемо приметити да је контекст оно што колокуторима
помаже да изведу закључак о иронији. У некој другачијој ситуацији, реченица (4) би
могла бити изговорена без ироније. На пример, гост ресторана случајно обара празну
чашу, а конобар спречава да чаша падне на под тако што је зауставља ногом, набацује
је попут фудбалера себи у руку и враћа на сто. У овој ситуацији истиносни услови
реченице (4) потпуно су исти као и претходно – постоји извесни конобар за кога важи
да је спретан – али нема прагматичког дела значења о ироничности исказа будући да је
контекст у ком је реченица изговорена потпуно другачији.
1.2.5. Свођење значења истиносних услова на деконтекстуализовано

значење
Анализа примера (4) из претходног потпоглавља могла би нас одвести по‑

грешном закључку да су игнорисање или укључење контекста довољни као линија
разграничења између семантике и прагматике, те да су истиносни услови редун‑
дантни као критеријум будући да се могу подвести под деконтекстуализованост.
Показаћемо да постоје ситуације у којима је контекст неопходан да би се могли
утврдити истиносни услови. Замислимо, на пример, ситуацију у којој у ресторану
служе два конобара, један висок, а други низак, те један од гостију каже:
(5) Тај конобар је баш спретан.
Како колокутор може знати да ли је високи или ниски конобар онај коме
локутор приписује да је спретан? За разлику од примера (4), идентификовање исти‑
носних услова за (5) морало би да укључи и контекст. Пре свега, релевантан је фи-
зички контекст у ком се дешава комуникација јер однос блискости или удаљености
интерлокутора у односу на објекте на које се упућује одређује избор одговарајуће
показне заменице (овај, тај или онај конобар, в. потпоглавље 4.4.2). Важан је и
ситуациони контекст, јер би догађаји у ресторану који су претходили исказивању
(5) могли помоћи саговорнику да детектује на ког то конобара говорник мисли. Ре‑
левантан је и језички контекст, јер је могуће да су непосредно пре изговарања (5)
саговорници причали о високом или о ниском конобару, али није искључено ни да
је предмет разговора био и неки трећи, неприсутан конобар, па је заменица тај упо‑
10
требљена анафорички – дакле, да упути на неког помињаног конобара који је у том
тренутку у фокусу пажње интерлокутора, те који уопште није физички присутан у
просторији. Идентификовање истиносних услова укључује, дакле, физички, ситу‑
ациони и језички контекст, јер иначе не бисмо могли да одредимо како то треба да
изгледа свет да би реченица (5) била истинита, конкретно, ком од конобара у свету
се приписује да је спретан – високом, ниском или неком трећем, који уопште није
присутан. Ово нас води констатацији да свођење значења истиносних услова на
деконтекстуализовано значење као критеријуму раздвајања предметâ прагматике и
семантике није могуће.
Постоји још најмање један аргумент за претходну тврдњу. У питању су при‑
мери у којима употреба одређених речи не мења истиносне услове, али је само њи‑
хово значење независно од контекста и утиче на укупно исказано значење. Погле‑
дајмо следећу реченицу:
(6) Немања не води здрав живот, али попије литар ракије дневно.
Два услова који треба да буду задовољени да би реченица (6) била тачна јесу
да Немања не води здрав живот (шта год то значило) и да свакодневно конзумира
литар ракије. Исти истиносни услови важе и за следећу реченицу, у којој између
двеју клауза уместо супротног везника али стоји саставни везник и:
(7) Немања не води здрав живот и попије литар ракије дневно.
Разлика између примерâ (6) и (7) не заснива се на истиносним условима,

већ на становишту говорника у (6) да чињеница да Немања не води здрав живот
стоји у супротности са дневним конзумирањем литра ракије. Ипак, не може се рећи
да тврдња „водити нездрав живот стоји у супротности са испијањем литра ракије
дневноˮ чини део истиносних услова реченице (6) (иако у литератури има и овак‑
вих интерпретација), што би за последицу имало то да је пропозиција исказана у
(6) неистинита. Пре би се могло рећи да је неприхватљиво или депласирано изрећи
нешто попут (6). Управо је то разлог зашто је Херберт Пол Грајс (Herbert Paul Grice),
један од пионира наше дисциплине, речи попут али издвојио као посебну прагма‑
тичку категорију, називајући их конвенционалним импликатурама (conventional
implicatures). Конвенционалне импликатуре, као што ћемо показати у потпоглављу
3.2, не утичу на услове под којима је реченица тачна, али јесу део лексичког значења
језичког израза, и то без обзира на контекст. Тако се везником али исказују контрас‑
тивност и/или концесивност6 међу клаузама, при чему ове категорије (контрастив‑
ност и концесивност) не зависе од контекста – преокренемо ли распоред клауза у
(6), контрастивност и концесивност који произилазе из употребе везника али остају
да важе, што нам показује да контекст не утиче на овај део значења:
(8) Немања попије литар ракије дневно, али не води здрав живот.
Концесивни однос је допусни однос међу клаузама. Логички однос из примера (6) могао би се пре‑
6
формулисати и као „иако не води здрав живот, Немања попије литар ракије дневноˮ.
11
Разуме се, истиносни услови за (8) исти су као и за примере (6) и (7), а то је
да Немања има нездраве животне навике и да конзумира литар ракије дневно.
На основу свега реченог можемо констатовати да значење невезано за кон‑
текст и значење истиносних услова нису појмови који се у потпуности поклапају, те
да свођење значења истиносних услова на деконтекстуализовано значење као пред‑
мета семантике није могуће. Са друге стране, дефиниција прагматике мораће да
се заснива или на значењу у контексту, или на значењу неистиносних услова, али
никако на обема категоријама истовремено.7

1.3. Прве назнаке будуће дисциплине
Иако се данас прагматика сматра дисциплином науке о језику, њени се по‑

чеци везују за филозофију језика и интелектуални сукоб двеју знаменитих школа,
филозофије идеалног језика (нем. die Philosophie der idealen Sprache, енгл. ideal
language philosophy), с краја 19. и почетка 20. века, и филозофије свакодневног
језика (нем. die Philosophie der normalen Sprache, енгл. ordinary language philosophy),
која се јавља половином 20. века.8 Под школом идеалног језика подразумевају се
истраживања Готлоба Фрегеа (Gottlob Frege), Алфреда Тарског, Бертранда Расела
(Bertrand Russell) и рани радови Лудвига Витгенштајна (Ludwig Wittgenstein), тач‑
није, његова монографија „Tractatus Logico‑Philosophicusˮ. Ови аутори сматрају се
7
Проблем раздвајања предмета прагматике и семантике решаван је на више начина, али остаје ин‑
туиција да је прагматика укупно значење минус семантика, тј. истиносни услови, како би рекао
Газдар (1979а). Пре свега, било је оних попут Сталнакера (1972), који су прагматику описивали као
дисциплину која се бави деиксом (макар у једном делу), импликатурама, пресупозицијама, говорним
чиновима и одређеним аспектима структуре дискурса као што је информацијска структура (сви ови
појмови биће детаљно обрађени у уџбенику). Ово, међутим, не може бити подесан начин да са сигур‑
ношћу можемо проценити да ли нешто јесте прагматичко питање само ако не припада датом списку,
док год не идентификујемо најмањи садржалац побројаних феномена. Кац (Katz) и Фодор (1963)
постављају „горњу границуˮ семантике према синтакси и фонологији, те „доњу границуˮ према
прагматици, коју схватају као теорију контекстуалног раздвозначавања (попут, на пример, контексту‑
ално подржаног одабирања праве интерпретације из скупа потенцијалних читања реченице). У са‑
мостално публикованом раду Кац (Katz) (1977) семантичку компоненту значења види као оно чега
би могао бити свестан изворни говорник језика у ситуацији када чита анонимно писмо, без икакве
представе о мотивима, околностима или било којег другог фактора релевантног за ваљану интерпре‑
тацију написаног. Лич (Leech) (1983) дистинкцију између предмета семантике и прагматике, између
осталог, види и као домене Сосирове дихотомије langue (језик) : говор (parole). Овај аутор примећује
да постоје најмање три приступа односу двеју дисциплина у зависности од индивидуалног става о
преимућству или комплементарности њихових предмета: прагматицизам, комплементаризам и се‑
мантицизам. Кемпсон (1988) објашњава да семантика утврђује правила комбиновања за добијање
одговарајућих истиносних услова, док прагматика објашњава како се реченице користе у изричајима
да би се у контексту пренела информација. Према Дејвису (Davis) (1991), пак, домен прагматике су
говорникове комуникативне намере, употреба језика услед оваквих намера, те стратегије које саго‑
ворници користе да би извели инференце о овим намерама. Теорија релеванције Спербера и Вилсон
(Wilson) (1995) разликује три нивоа у анализи, при чему средишњи ниво, експликатура, представља
комбинацију истиносних услова и контекста (детаљније у потпоглављу 3.11). Коначно, постоје и ау‑
тори попут Реканатија (Recanati) (2010), који заговарају истиносноусловну прагматику, негирајући
тзв. модуларност, тј. одвојеност двеју дисциплина.
8
Међу осталим научним дисциплинама и покретима који су допринели конституисању прагматике
налазимо и антропологију, контекстуализам, функционализам, етнометодологију и социологију Јур‑
гена Хабермаса.
12
важним за тзв. лингвистички заокрет (нем. die linguistische/sprachkritische Wende,
9
енгл. linguistic turn) у логици и филозофији, те за установљење аналитичке фило‑

зофије. За разлику од дотадашње традиције западне филозофије, они сматрају да
језик конституише реалност, те да одговоре на фундаментална филозофска питања
можемо добити само реформисањем постојећег и обликовањем новог језика који
ће бити консеквентан и логичан. Тако је основна идеја ових филозофа био поку‑
шај да се значење опише ограниченим бројем апстрактних симболичких правила.
Из ове филозофске струје и радова њених следбеника Ричарда Монтегјуа (Richard
Montague), Дејвида Доналдсона (David Donaldson) и Дејвида Луиса (David Lewis)
развиће се формална семантика. Школа идеалног језика концептуално је блиска са
линвистичким структурализмом.
У потпоглављу 1.1 већ смо поменули Сосира, оца структуралне лингвистике,
чији је постхумно објављени „Курс опште лингвистикеˮ (1916) променио ток раз‑
воја науке о језику, померивши фокус са компаративно‑историјске на синхронијску
интерпретацију језичких чињеница. За Сосира се такође везује и идеја о језичком
знаку, као произвољном споју означитеља (фра. signifiant), тј. низа фонема једног
језика, и означеника (фра. signifié), концепта који се аутоматски јавља у свести
говорника када чује изговорену одређену реч. Језички знак, дакле, не представља
везу између „именаˮ и конкретног објекта, већ везу између фонолошке структуре и
менталне представе одређеног појма, која је произвољна (веза), сем у случајевима
ономатопеје. Сосир као предмет лингвистике одређује језички знак, а науку о језику
ставља у шири контекст дисциплине која (би) се бави(ла) знаковима уопште, те коју
назива семиологија (фра. sémiologie).
За разлику од Сосира, амерички мислилац Чарлс Перс (Charles Pierce) почев
од 1867. године развија идеју о семиотици, која је концептуално шира и обухвата
семиологију. Наиме, у Персовој филозофији, уместо дијадног, постоји тријадни од‑
нос између знака (који одговара Сосировом означитељу), објекта и интерпретан-
та (interpretant). За разлику од Сосировог означеника, који је апстраховани концепт
у уму говорника, Персов објекат представља конкретне ентитете. Трећи елеменат
тријаде, интерпретант, представља однос људске свести према објекту, односно, раз‑
умевање односа између знака и објекта. Перс је познат и као зачетник филозофије
прагматизма (pragmatism), коју од 1905. године почиње да назива прагматицизмом
(pragmaticism), желећи тиме да се дистанцира од погрешне интерпретације његове
почетне идеје од стране других аутора. Под утицајем Перса, амерички семиотичар и
филозоф Чарлс В. Морис (Charles W. Morris) 1938. године први је употребио термин
прагматика као назив за грану семиотике, и то у чланку „Основи теорије знаковаˮ
(„Foundations of the theory of signsˮ) написаном за Међународну енциклопедију ује‑
дињених наука. Морис семиотику дели на три поддисциплине: синтаксу, семан-
тику и прагматику. Синтакса се, према њему, бави „формалним односом знакова
један према другомˮ. Предмет семантике, са друге стране, јесу „односи знакова
према објекту на који су знакови примењивиˮ. Коначно, прагматика истражује „од‑
нос знакова према интерпретаторимаˮ (у следећем потпоглављу ћемо се детаљније
позабавити описаном дистинкцијом). Уместо Персовог термина интерпретант
Од 70-их година прошлог века у филозофији се јавио и тзв. прагматички заокрет (pragmatic turn).
9
13
Морис користи термин интерпретатор (interpreter), јер стриктно психолошки пои‑
ма овај елеменат тријаде као ентитет који постоји у свету. Немачки филозоф Рудолф
Карнап (Rudolf Carnap) (1956) упоредиће три истраживачке области према степену
апстракције, сматрајући синтаксу најапстрактнијом, а прагматику најконкретнијом,
односно, најмање апстрактном.
За разлику од помињане школе идеалног језика, филозофи свакодневног
језика мишљења су да не треба реформисати постојећи језик како би се помоћу
њега могло ваљано промишљати, већ да треба покушати да се опише свакоднев‑
ни језик. Уместо магловитости симболичке логике, њих занимају доследне научне
опсервације и анализе обичног језика, оног који се користи изван филозофских ин‑
терпретација стварности. Већ позни Витгенштајн, у постхумно штампаним есејима
под именом „Филозофска истраживањаˮ („Philosophische Untersuchungenˮ), заступа
идеју да значење речи треба тражити у њиховој свакодневној употреби, изван мета‑
физичког контекста и апстракција филозофије, те да је то кључни разлог због чега
филозофска промишљања не дају резултата. Његове колеге са Кембриџа прихватају
овај концепт, али ће тек радом оксфордских професора Џона Л. Остина, Херберта
Пола Грајса и Џона Серла (John Searle) ова идеја постати плодоносна, настанком и
развојем теорије говорних чинова Остина и Серла, те Грајсове теорије конверзацио‑
них и конвенционалних импликатура. То је разлог зашто се ова школа често назива
и оксфордском. У сваком случају, у оквиру ове филозофске струје настала је дисци‑
плина коју називамо прагматика.
1.4. Реченица, пропозиција и изричај
Пре него што у другом поглављу пређемо на представљање теорије говорних

чинова, неопходно је да дефинишемо неколико основних појмова које ћемо користи‑
ти у читавом уџбенику. Већ је било речи о Морисовој дистинкцији између синтаксе,
семантике и прагматике. Подсетићемо, према овом аутору, синтакса се бави формал‑
ним односом између знакова, семантика односима према објекту на који су знакови
примењиви, док прагматику занима релација знакова према интерпретаторима.
Синтаксу, као дисциплину која се бави чисто формалним релацијама међу
реченичним конституентима и клаузама, не занима стриктно домен значења. Она
покушава да утврди правила под којима се образују реченице које су прихватљиве
имајући у виду њихову форму, без обзира на то имају ли смисла или да ли су ло‑
гичне. Да би објаснила поједине феномене, синтакса барата одређеним појмовима,
попут реченичних позиција или функција – субјекат и предикат, на пример. У свакој
реченици синтакса покушава да недвосмислено идентификује свој субјекат и пре‑
дикат. Тако, на пример, у реченици (9) синтакса проглашава реч Верица за субјекат,
шећери за предикат, а крофне за реченични објекат:
(9) Верица шећери крофне.
Уобичајено је да се субјекат интуитивно дефинише као лице коме, или ствар

којој се приписује садржај предикатске синтагме – напросто, да је субјекат вршилац
14
радње, тј. носилац стања/збивања. Међутим, ово је покушај семантичке дефиниције
једне синтаксичке појаве. Семантика разликује тзв. тематске улоге аргумената као
што су агенс, пацијенс, тема, доживљавач, бенефактив, посесор, извор, циљ, ин‑
струмент и др. Врло често се синтаксички субјекат и семантички агенс поклапају,
што је најчешће случај и са синтаксичким објектом и семантичким пацијенсом или
темом. Тако је у претходној реченици конституент Верица недвосмислено субјекат,
који уједно има улогу семантичког агенса, док су крофне синтаксички објекат са
семантичком улогом теме. За разлику од активних, у пасивним реченицама постоји
поклапање између субјекта и пацијенса или субјекта и теме. У случају примера (10)
субјекат реченице је тема, док се агенс појављује као индиректни објекат:
(10) Крофне бивају шећерене од стране Верице.
Субјекат реченице на плану семантике може имати различите семантичке

улоге (агенс, пацијенс, тема, доживљавач...), што семантички заснована дефиниција
формулише тако што субјекат назива вршиоцем радње или носиоцем стања/збивања.
Због овакве дефиниције је, међутим, у примерима попут (11) тешко без недоумица од‑
редити субјекат реченице: да ли би субјекат требало да буде Ивица, јер је он носилац
стања, или ноге, јер оне изазивају (или, можда је боље рећи, доживљавају) то стање?
(11) Ивицу су болеле ноге.
Потребна нам је, стога, чисто формална дефиниција субјекта, заснована на

формалним релацијама реченичних конституената (уз коментар да је депласирано
синтаксичке феномене дефинисати семантичким појмовима). Имајући у виду си‑
туацију у српском језику, субјекат би се могао дефинисати као именски реченични
конституент који се слаже у роду, броју и лицу са предикатом, тј. глаголом у лич‑
ном глаголском облику10. У том случају нема никаквих недоумица да је субјекат
претходне реченице ноге (а не њен објекат Ивицу) јер је ово именски реченични
члан који се у броју, роду и лицу слаже са предикатом. Формалне особине описане
оваквом дефиницијом задовољавају и субјекти претходно анализираних реченица,
и Верица у (9), и крофне у (10).
Семантички посматрано, израз Ивица у (11) има тематску улогу доживља‑
вача, која се може али не мора поклапати са субјектом реченице, као што показује
и наш пример. Синтаксу, поновимо још једном, занимају само формални односи
који треба да буду задовољени да би реченица била прихватљива интуицији говор‑
ника, без обзира на то да ли је реченица логична и смислена. Како би показао да
је, теоријски посматрано, домен синтаксе потпуно одвојив од домена семантике11,
амерички лингвиста и филозоф Ноам Чомски (Noam Chomsky) формулисао је, сада
већ легендарну, реченицу
Ова дефиниција не би важила за један део светских језика јер немали део њих нема категорију
10
рода, броја или лица, а има и језика са другим категоријама, попут обвијатива (obviative), у којима
важе другачији обрасци слагања.
Начинивши тако, нажалост, семантику „корпом за отпаткеˮ синтаксе.
11
15
(12) Безбојне зелене идеје спавају бесно.12
Пример (12) савршено је прихватљив из угла синтаксе, али је семантички

аномаличан (semantically anomalous). Семантичка аномаличност подразумева не‑
достатке или проблеме у интерпретацији значења, што је свакако случај са при‑
мером (12) (ако оставимо по страни могуће поетске интерпретације). Међутим, из
угла синтаксе, ова реченица је потпуно граматична – не само да субјекат конгруира
у броју и лицу са предикатом, већ је видљиво и слагање атрибута безбојне и зелене
са именицом идеје у роду, броју и падежу. Синтаксички неприхватљива била би
реченица у којој није примењено неко синтаксичко правило, без обзира на домен
значења, што маркирамо звездицом (*). Овакав је случај са следећим примером, у
коме нема неопходне конгруенције између субјекта и предиката:
(13) *Крофне је шећерено од стране Верице.
Поред потпуно прихватљивих и неприхватљивих реченица, постоје и оне

које су на граници прихватљивости, тј. које су у већој или мањој мери прихватљиве
интуицији изворних говорника. Овакве реченице се маркирају једним упитником (?)
или двама упитницима (??), у зависности од тога о ком степену неприхватљивости се
ради. Такав би био случај са следећим полуприхватљивим примером – иако се у гра‑
матикама српског језика још од Маретића (1899) примери попут (14) проглашавају
исправним, већини изворних говорника следећа реченица звучи необично:
(14) ?Два студента су дошли на час.
Има ситуација у којима се интуиција изворних говорника драстично не по‑

дудара у погледу оцене прихватљивости одређене реченице, што бележимо знаком
„%ˮ. Тако је интуиција већине говорника са југоистока Србије да је (тзв. егзистен‑
цијална) реченица (15) неприхватљива, док ће је говорници са североистока српског
језичког простора оценити као прихватљиву.
(15) %Имају две крофне на столу.13
Предмет истраживања синтаксе је реченица, која представља скуп речи међу

којима владају одговарајући граматички односи, те које синтакса управо покушава
да утврди. Реченица је резултат примене одговарајућих синтаксичких правила, али
је ово потпуно апстрактан објект (у складу и са помињаном Карнаповом класифика‑
цијом), јер под овим не подразумевамо реченицу коју говорник конкретно изговара
у одређеном контексту да би изнео одређену тврдњу и/или евентуално наговестио
своју намеру, већ само као производ одговарајућих синтаксичких алгоритама.
12
Colorless green ideas sleep furiously.
13
За један број говорника егзистенцијалне реченице су прихватљиве само уколико нема слагања у
броју између субјекта и предиката:
(i) %Има две крофне на столу.
16
Са друге стране, предмет семантике је пропозиција (proposition), тврдња
или исказ14 коју реченица износи. Сва три термина (пропозиција, тврдња и исказ)
имају исто значење. У потпоглављу 1.2.4. већ смо објаснили да се под значењем ис‑
тиносних услова подразумевају услови под којим је пропозиција тачна, тј. истинита,
јер се значење доводи у везу са условима који треба да буду задовољени у свету да
би тврдња била тачна/истинита. Било је такође речи и о принципу композиционал‑
ности, према ком је укупно значење неког језичког израза сума појединачних зна‑
чења речи од којих се састоји и правила примењених приликом њиховог комбино‑
вања. Уколико упоредимо реченице (9) и (10), које овде понављамо у (16.а) и (16.б),
можемо констатовати да оне нису генерисане применом потпуно истог подскупа
синтаксичких правила. Према томе, (16.а) и (16.б) су различите реченице. Међутим,
пропозиције које се износе једном и другом реченицом15 су потпуно исте јер су
потпуно исти њихови истиносни услови, тј. услови који треба да буду задовољени у
свету да би једна или друга тврдња биле тачне.
(16) а. Верица шећери крофне.

б. Крофне бивају шећерене од стране Верице.
Постоје и обрнуте ситуације – примери у којима једна реченица на плану се‑

мантике може донети више од једне пропозиције, које називамо интерпретацијама
(interpretation) или читањима (reading) реченице. Такав је случај са (17). Ова рече‑
ница може имати уобичајену интерпретацију да је пастрмка припремљена за јело,
читање у коме се тврди да је извесна жива пастрмка спремна да једе, али и интер‑
претацију да пастрмка ишчекује да буде поједена. Интерпретације реченице пишу
се испод реченице под наводницима, како је илустровано у (17).16
(17) Пастрмка је спремна за јело.

„Пастрмка је скувана и спремљена да буде поједенаˮ
„Пастрмка се спремила да једеˮ
„Пастрмка се спремила да буде поједенаˮ
У неким домаћим радовима и преводима термин исказ користи се као основна јединица прагмати‑
14
ке, дакле као еквивалент појмовима utterance и изричај (в. објашњење у наставку овог потпоглавља и
фусноту 17). У жељи да отклонимо могуће недоумице, ми смо се ипак одлучили да овај термин при‑
дружимо појмовима пропозиција и тврдња, уз покушај да га у уџбенику уопште не употребљавамо.
Како је већ напоменуто, постоји парадоксална двосмерна међузависност семантике и прагматике,
15
у којој прагматика зависи од семантичког инпута, али, као што ћемо показати, и истинитост исказа
зависи од појединих прагматичких околности.
16
Анализирана реченица је двосмислена, тј.боље рећи, тросмислена. Ради се о семантичкој двосмис‑
лености, која се разликује од синтаксичке двосмислености. За разлику од семантичке, синтаксич‑
ка двосмисленост се заснива на другачијој хијерархијској интерпретацији односа међу реченичним
конституентима. На пример, реченица под (а) у (i), може имати читање са структуром датом под (б)
или (в):
(i) а. Анализирали смо експерименте са студентима.
б. „Са студентима смо анализирали експерименте.ˮ
[VP [VP [V анализирали_смо] [N експерименте]] [PP [са_студентима]]]
в. „Анализирали смо експерименте у ком учествују студенти.ˮ
[VP [V анализирали_смо] [NP [N експерименте] [PP са_студентима]]]
17
У неким случајевима важно је показати да одређена реченица нема извес‑
но читање. У том случају се испред недоступне или полудоступне интерпретације
стављају звездица или упитник, што не треба мешати са неприхватљивошћу и по‑
луприхватљивошћу реченице са граматичког аспекта (претходно илустровано у (13)
и (14)). Тако је реченици (18) једино доступно читање да је пилетина скувана и
спремљена да буде поједена:
(18) Пилетина је спремљена за јело.

„Пилетина је скувана и спремљена да буде поједенаˮ
*„Пилетина се спремила да једеˮ
??
„Пилетина се спремила да буде поједенаˮ
Предмети синтаксе и семантике су у великој мери апстрактни – синтаксу за‑

нимају чисто формални односи, тј. правила за генерисање прихватљивих реченица,
а семантику интерпретација или интерпретације које оне добијају, али изван конте‑
кста. Прагматика је, међутим, најконкретнија од трију дисциплина јер се бави кон‑
кретним изричајем17 (utterance) који говорник изговара у конкретној ситуацији, у
конкретном контексту, обраћајући се конкретном саговорнику или саговорницима.
Притом говорник не само да исказивањем одређене реченице увек на памети има
само једну од њених интерпретација (у случају да је више њих доступно), већ врло
често жели рећи „и нешто вишеˮ – сетимо се само примера (1), у коме говорница
послужена кафом изговара кафа је укуснија када се дода мало млека са намером да,
у ствари, ненаметљиво замоли свог домаћина да јој дода мало млека у кафу. Праг‑
матику управо занима како то саговорник, на основу контекста и ситуације у којој
се реализује изричај, одбацује одређене интерпретације и, штавише, одређеном чи‑
тању додаје и нове, додатне елементе у значењу.
Реченица може бити неприхватљива јер је неграматична, тврдња може бити
семантички аномалична а интерпретација недоступна, док изричај може бити праг-
матички неподесан (pragmatically infelicitous) у одређеном контексту. Замислимо
следећи разговор:
(19) А: Да ли сте понели личну карту?

Б: #Просечна температура у Србији је 10,9˚ C за подручја са надморском
висином до 300 метара.
Иако реплика Б у (19) представља синтаксички савршено прихватљиву ре‑

ченицу без икаквих семантичких аномалија, она је у датом контексту депласирана,
јер се да/не питањем говорника А тражи сасвим другачија информација од оне која
се износи репликом саговорника Б. Прагматичка неподесност маркира се знаком „#ˮ
испред одговарајућег изричаја. Разуме се, није искључено ни да у (19) саговорник Б
можда намерно изговара нешто што не одговара контексту, јер жели да се представи
као неурачунљив, зато јер хоће да промени тему, да насмеје колокутора или нешто
Татјана Батистић (1980) позива се на терминологију логичара са Филозофског факултета у Београ‑

17
ду, који су термин изричај за енглеско utterance употребљавали још половином 20. века.
18
слично. Овакве и друге потенцијалне анализе биће предмет трећег поглавља уџбе‑
ника, када будемо говорили о Грајсовом принципу кооперативности.
Постоји још један занимљив интерфејс (сучеље) трију дисциплина. Наиме,
гледано из аспекта семантике, активна реченица Верица шећери крофне и пасивна
реченица крофне бивају шећерене од стране Верице имају исте истиносне услове,
али употреба потоње конструкције мора бити оправдана прагматичким околности‑
ма. Тако, одговор на питање шта ради Верица? никако не може бити крофне бивају
шећерене од стране Верице. Како су активна и пасивна форма предмет деривација
у синтакси, можемо констатовати да и одређени синтаксички феномени попут реда
речи у изричају имају ефекта на прагматички ниво значења, правећи тако везу из‑
међу најапстрактнијег (синтакса) и најконкретнијег нивоа употребе језичких знако‑
ва (прагматика) (о овоме ће детаљније бити речи у 6. поглављу, посвећеном инфор‑
мацијској структури изричаја).
Да закључимо. Предмет синтаксе је реченица, семантика се бави пропози‑
цијама (тврдњама, исказима), а прагматику интересују изричаји. Ова три појма (ре‑
ченица, пропозиција и изричај) не треба мешати, али неретко ће термин реченица
бити употребљен и када је она део нечијег изричаја, нпр. Изговарањем ове реченице
говорница колокутору упућује имплицитну молбу да јој дода млека у кафу. Указали
смо на разлику између синтаксе, коју занимају формалне релације међу реченич‑
ним члановима, и семантике, која се бави значењем, тачније, истиносним условима
пропозиције. Објаснили смо и разлику између синтаксичке неприхватљивости и се‑
мантичке аномаличности, те недоступности неке интерпретације. Коначно, пока‑
зали смо да постоји и прагматичка неподесност, која подразумева депласираност
одређеног изричаја у датом контексту. Што се границе између домена семантике и
прагматике тиче, о њој смо већ говорили у потпоглављу 1.2, али ће се овај проблем
провлачити кроз читаву књигу јер (и даље) не постоји консензус међу лингвистима
шта би линија разграничења међу двема дисциплинама могла бити, јер она зависи
првенствено од теоријског опредељења истраживача.
Овим су уведени основни појмови важни за разумевање осталих категорија
о којима ће бити речи у наставку уџбеника. Наше путовање кроз историју прагма‑
тике започећемо одговорима на истраживачка питања шта?, како? и зашто? које
Кепа Корта и Џон Пери (John Perry) (2008) називају даљом прагматиком (far‑side
pragmatics). Даља прагматика, карактеристична за период између средине шездесе‑
тих и средине осамдесетих година прошлог века, заокупљена је проблемом зашто
је говорник изрекао то што је изрекао?, односно проблемом говорникове намере и
закључ(а)ка који/које саговорник треба да изведе о локуторовој намери. На пример,
како је саговорник у стању да разуме да изговорити кафа је укуснија када се дода
мало млека у одговарајућем окружењу представља, у ствари, ненаметљиву молбу да
се добије мало млека? Каснију фазу у развоју дисциплине, која и даље траје (с тим
да је приметан и све већи утицај формалне прагматике (в. 7. поглавље)), карактери‑
ше ближа прагматика (near‑side pragmatics), а њу интересује шта је говорник изре‑
као када је то изрекао?. Вратимо ли се примеру (5) са високим и ниским конобаром
у ресторану, ближа прагматика истражује како саговорник може закључити на ког
се то конобара односи локуторкин изричај тај конобар је баш спретан!. Према
19
томе, у другом и трећем поглављу кренућемо од одговора на питања шта?, како? и
зашто? специфичних за даљу прагматику, да бисмо се у четвртом, петом и шестом
поглављу позабавили истраживачким проблемима ближе прагматике. Нашу причу
почињемо Остиновом теоријом говорних чинова.
2.1. Речи и дела. Говорни чинови Џона Остина
Џон Л. Остин (John L. Austin) (1911–1960) британски је филозоф језика који

се први систематски позабавио перформативном (performative), „изведбеномˮ
страном језика. Несистематских, успутних коментара на ову тему било је још међу
реторичарима софистима у 5. веку п.н.е. Међутим, Остин је први скренуо пажњу
са уобичајених тема филозофа идеалног језика, у чијем фокусу је био опис неког
стања у свету, карактеристичан за пропозиције, и покушао да изгради кохерентну
теорију употребе језика са циљем да би се „делалоˮ, тј. да би се променило стање у
свету. Погледајмо следеће примере и уочимо разлику:
(20) Јован и Марија нису брат и сестра, они су муж и жена.

(21) Јоване и Марија, проглашавам вас мужем и женом!
У реченици (20) описује се неко стање ствари, дакле, постоји пропозиција,

која може бити истинита или неистинита. Међутим, тешко је одредити шта би била
тврдња у (21) – можемо да замислимо како матичар изговара овај изричај на вен‑
чању, али тешко да бисмо могли одредити његове истиносне услове. Дакле, док (20)
описује стање у свету, те овај опис има истиносну вредност, изричај (21) изговорен
је управо да би се десила некаква промена у свету. Штавише, до промене у свету и
не може доћи уколико се то не објави помоћу језика. Остин зато закључује да нам
језик служи не само да бисмо описивали, већ врло често и да бисмо делали, делова‑
ли, те стога серију својих предавања на Оксфорду од 1952. до 1954. године назива
„Речи и делаˮ („Words and deedsˮ). Током 1955. г. боравио је на Харварду, где је своје
идеје представио америчкој публици, да би 1962. г. ова предавања била постхумно
објављена под називом „Како деловати речимаˮ18 („How to do things with wordsˮ).
И овај наслов формулисан је тако да истиче поменуту главну идеју аутора, а то је
да у језику постоје говорни чинови (speech act), „неки случајеви и нека тумачења
(...) по којима рећи нешто значи чинити нешто; односно, по којима казивањем или у
казивању нечег ми, у ствари, нешто и чинимоˮ (Остин 1962: 22).
Остин најпре уводи дистинкцију између констатива (constative) и перфор-
матива (performative). Констативи су оно што логика и филозофија језика уобичаје‑
но називају пропозицијама, тврдњама које имају своје истиносне услове (касније
ћемо ипак показати да између констатива и пропозиција постоји разлика). Перфор‑
мативи, међутим, „ништа не описују, ни о чему не извештавају, нити шта констатују
– дакле, нису истинити односно лажни (...) Исказивање перформатива представља
неку врсту чињења радње (или је барем њен део), што се, опет, не може на уобичајен
Овако гласи наслов Остинове књиге у преводу Милорада Радовановића, али се чини да би још
18
подеснији превод можда био „Како делати речимаˮ.

20
начин описати ’само’ као казивање нечег.ˮ (Остин 1994: 15). Свакако постоји раз‑
лика између ситуације у којој, на пример, неко изговара бацам камен док чини исту
радњу и ситуације у којој матичар проглашава пар супружницима, јер се потоњи
случај не може схватити као пуко описивање радње – напротив, без изричаја никак‑
ве „радњеˮ и нема. Одатле аутор развија нужне услове који морају бити задовољени
да бисмо могли рећи да је неки изричај перформатив, поделивши их на услове А (а)
и B (бе), те Γ (гама) нивоа (комбиновање латиничне абецеде и грчког алфабета није
случајно, в. објашњење ниже):
(А.1) Мора постојати прихваћени конвенционални поступак,

са одређеним конвенционалним учинком, при чему тај поступак мора
у себе укључивати и исказивање одређених речи од стране одређених
особа, у одређеним околностима.
(А.2) Уз то, те посебне особе и околности у датом случају мо‑
рају бити подесне за призивање посебног поступка који је у питању.
(В.1) Тај поступак морају извршити сви учесници, једнако тачно и
(В.2) потпуно.
(Γ.1) Како је, као што често бива, тај поступак обликован тако
да га примењују особе се одређеним мислима, осећањима, или на‑
мерама, односно за устоличење одређеног доследног понашања сва‑
ког од учесника, то све особе које призивају одређени поступак и
учествују у њему морају, у ствари, поседовати и помињане мисли и
осећања, али и намеру да се тако и саме понашају, а уз то,
(Г.2) морају се и саме стварно доследно тако понашати.
(Остин 1962: 25)
Огрешење о било које од дефинисаних правила доводи до тога да перфор‑

мативни изричај буде неуспешан, али не у једнакој мери неуспешан. Постоји раз‑
лика између застоја (misfire) и злоупотребе (abuse). Застој се дешава се када није
испуњен неки од првих четирију услова, који су излистани абецедним словима А и
В. Пример за застој је ситуација у којој капетан брода, а не додељени матичар изго‑
вори (21) током церемоније венчања, ако матичар изговори (21) двема насумичним
особама уместо вереницима или, пак, у одсуству младожење, или ако су задовољени
сви формални услови да до венчања дође, али матичар каже
(22) Јоване и Марија, проглашавам вас пужем и жељом!
или само
(23) Јоване и Марија, проглашавам вас!
Са друге стране, злоупотреба је ситуација у којој није испуњен неки од двају

услова под Г, на пример, када младожења изговара „даˮ али не намерава да воли,
поштује и брине о будућој супрузи док их смрт не растави. Очигледно, у случају
21
илустрованих застоја не би дошло до склапања брака, док би злоупотреба подразу‑
мевала да је формално процедура венчања заиста реализована.
Остин прави и додатну дистинкцију између типова застоја, и то између си‑
туација у којима није испуњено неко од правила А и оних када није задовољен неки
услов класе B. У првом случају, ради се о погрешном призивању (misinvocation),
које се дешава када уопште нису испуњени услови да до призивања процедуре дође
– рецимо, када капетан брода, а не матичар изговори (21) или ако матичар изговори
(21) двема насумичним особама. Насупрот њима, постоје ситуације у којима су за‑
довољени сви услови да до говорног акта дође, али нису изговорене праве речи или
није у целини изговорен текст који одговара датом чину, што је било илистровано у
(22) и (23). Овакве ситуације Остин назива погрешном изведбом (misexecution)19.
Остин потом спроводи анализу перформатива карактеристичну за филозофе
природног језика – пореди лексичка и граматичка средства којима се деривирају
одређена значења у семантичком пољу које је домен анализе. Пример (21) типич‑
на је илустрација онога што аутор назива експлицитним перформативима (explicit
performative). Ови перформативи почињу или макар и себи садрже неки недвосмис‑
лени израз попут кладим се или обећавам, који се уобичајено употребљава прили‑
ком именовања чина који се изводи – у овом случају приликом клађења или обећа‑
вања. Притом се експлицитни перформативни чин маркира и одговарајућом грама‑
тичком формом адекватног глагола: у српском језику то је облик садашњег времена
несвршеног вида глагола у првом лицу једнине или множине20 – ово, разуме се, не
значи да свака употреба ове глаголске форме подразумева да се ради о перформати‑
ву. Постоје и други маркери експлицитних перформатива. Тако, на пример, и друго
и треће лице пасива може маркирати експлицитни перформатив:
(24) Путници се упозоравају да пругу прелазе само преко моста.

(25) Овим се овлашћујете да одлучите уместо клијента.
Глагол може бити и потпуно имперсонализован, тј. обезличен:
(26) Даје се на знање да ће прекршиоци бити судски гоњени.
Такође, изрази попут овим у (25), или тиме, на основу тога и сл. чести су
маркери експлицитних перформатива у формалним регистрима судова.
Уколико употребљени израз не садржи облик садашњег времена несврше‑
ног вида глагола, не ради се о експлицитном перформативу, већ или о констати‑
ву, који има истиносну вредност, или, пак, о имплицитном перформативу (implicit
performative). Тако, нити једна од следећих реченица не може бити изговорена од
стране матичара током церемоније венчања у циљу склапања брака:
Остин је покушао да осмисли појединачне термине за сваки од шест услова, али се њих недо‑
19
следно држао и они нису постали део традиције у прагматичкој литератури, те их нећемо уводити и
разрађивати.
20
У енглеском језику маркер експлицитних перформатива је Present Simple Tense.
22
(27) *Јоване и Марија, прогласим вас мужем и женом.
(28) Јоване и Марија, прогласићу вас мужем и женом.
(29) Јоване и Марија, прогласих вас мужем и женом.
У језику се много чешће користе имплицитни перформативи, а то би, према

претходној дефиницији експлицитних перформатива, били они перформативи који
не садрже недвосмислени израз који се уобичајено употребљава приликом имено‑
вања чина који се изводи. Аутор за неексплицитне перформативе често користи и
термин примарни перформативи, кренувши од идеје да су у еволуцији језика прво
морали настати имплицитни, а тек потом експлицитни перформативи. Сви импе‑
ративни облици глагола су, на пример, имплицитни или примарни перформативи.
Када неко изговори
(30) Чувај се!
не можемо знати да ли се ради о упозорењу, савету или жељи говорника. Из

тих разлога је примером (30) исказан имплицитни перформатив.
Постоје и говорни чинови попут клађења, за које је карактеристично да не
само да морају бити експлицитно предложени од стране говорника (Хоћеш да се
кладимо у хиљаду динара да ће Раднички да победи Партизан у недељу?21), већ да
морају и бити експлицитно прихваћени од саговорника (Важи/Хајде/Да/Може...)
да би опклада била успешно реализована. Ову чињеницу су Кларк и Кларсон (1982)
даље развили понудивши хипотезе о информативним и удруженим говорним чино‑
вима, о којима ће више речи бити у потпоглављу 2.9.
С друге стране, има перформатива који уопште немају своју експлицитну
форму: увреде и псовке су једне од њих, будући да не бисмо никога могли да увреди‑
мо или опсујемо изговарајући (32.а) или (32.б). Слично се нико не може експлицит‑
но изненадити, узнемирити или засмејати, (33). Ово би био врло значајан аргумент
у корист идеје да су имплицитни перформативи примарни (тј. да су настали пре
експлицитних перформатива у еволуцији језика), те да су само неки од њих добили
своју експлицитну форму.
(32) а. #Вређам те!

(32) б. #Управо те сада псујем!
(33) {#Изненађујем те! / #Узнемиравам те! / #Засмејавам те!}
Још занимљивији су примери који могу бити интерпретирани и као конста‑

тиви и као имплицитни перформативи. Реченица има један бик у пољу је можда
обичан опис, а можда представља упозорење на опасност, те је на саговорнику како
ће разумети дати изричај. Остин зато дубље анализира сличности и разлике између
констатива и перформатива, са циљем да докаже како би све констативе, у ствари,
требало подвести под перформативе. Као што ћемо показати у потпоглављу 2.10,
У коловијалном регистру је могуће имплицитно предлагање опкладе изричајем попут ај у хиљаду

21
динара да ће Раднички да победи Партизан у недељу! неизрицањем перформативног глагола кладити.

23
надограђујући ову Остинову идеју, Рос (1970) је поставио перформативну хипо-
тезу, по којој све декларативне реченице у тзв. дубинској структури имају надређе‑
ну клаузу са перформативним глаголом као предикатом, заменицом првог лица као
субјектом и заменицом другог лица као директним или индиректним објектом. Пре‑
ма овој хипотези, проста реченица има један бик у пољу заиста гласи ја те упозора‑
вам да има један бик у пољу. Иако је Росова хипотеза на послетку одбачена, остају
Остинови аргументи у корист тврдње да су сви констативи, у ствари, перформативи,
те да не постоје недвосмислени маркери експлицитних перформатива. Предмет сле‑
дећих двају потпоглавља биће Остинов (мање‑више успешан) покушај да покаже
како су најважније особине констатива – повлачење, импликација и пресупозиција
– присутни и у неким елементима говорних чинова, што би требало додатно да ос‑
нажи тезу да између констатива и перформатива нема суштинске разлике, јер је и
реализација констатива у говору, у крајној линији, некакав перформативни чин.
2.2.1. Констативи: повлачење, импликација и пресупозиција
Како Остин објашњава, у традицији логике и филозофије језика, истиност

једне тврдње (констатива, према Остину) подразумева и истинитост неких других
пропозиција, и то на најмање три начина. Први је случај ситуација када истинитост
једне пропозиције повлачи (entail) истинитост друге. Тврдња сви људи поцрвене од
стида повлачи тврдњу неки људи поцрвене од стида, па не можемо рећи сви људи
поцрвене од стида, али неки људи не поцрвене од стида. Слично, пропозиција мач‑
ка је на простирци повлачи пропозицију мачка није испод простирке, па је семан‑
тички аномаличан исказ мачка је на простирци и (иста) мачка је испод простирке.
Овај тип логичког односа назива се повлачење (entailment) и маркира се симболом
„⊨ˮ, те се одатле израз „p ⊨ qˮ чита као „p повлачи qˮ (о повлачењу ће детаљније
бити речи у потпоглављу 3.7).
Други тип међуодноса пропозицијa је импликација (implication). Када го‑
ворник изговори мачка је на простирци, то имплицира (imply) да говорник верује
да је мачка на простирци. Стога не можемо рећи мачка је на простирци али ја не
верујем да је мачка на простирци. Овај се тип односа маркира симболом „⊃ˮ, те се
израз „p ⊃ qˮ чита као „p имплицира qˮ.
Импликација и повлачење су веома блиски по својој суштини, али постоји
једна битна разлика. Ако пропозиција p повлачи q, онда и ¬q (негација пропозиције
q) повлачи ¬p.22 На пример, ако тврдња сви људи поцрвене од стида повлачи тврдњу
неки људи поцрвене од стида, онда и тврдња неки људи не поцрвене од стида повла‑
чи сви људи не поцрвене од стида. Слично, ако пропозиција мачка је на простирци
повлачи тврдњу простирка је испод мачке, онда и пропозиција простирка није ис‑
под мачке повлачи тврдњу мачка није на простирци. Код импликације ово свакако
није случај. Иако када говорник изговори мачка је на простирци, то имплицира да
говорник верује да је мачка на простирци, није истинито да чињеница да говорник
не верује да је мачка на простирци имплицира да мачка заиста није на простирци.
За другачију дефиницију повлачења, те свођење пресупозиције на овако дефинисано повлачење,

22
видети редукционистичке моделе пресупозиције представљене у потпоглављу 5.5.

24
Трећи тип међуодноса тврдњи назива се пресупозиција (pressupposition).
Тврдња сва Џекова деца су ћелава пресупонира (енгл. presuppose, „претпоставља,
подразумеваˮ) да Џек има децу (што је први приметио Стросон (1952) – в. пето
поглавље, које је у целини посвећено пресупозицији). Зато не можемо рећи нешто
попут сва Џекова деца су ћелава али Џек нема децу. За разлику од повлачења, код
пресупозиције не важи да ако тврдња p пресупонира q, онда и ¬q пресупонира ¬p.
Дакле, ако пропозиција сва Џекова деца су ћелава пресупонира да Џек има децу, не
важи и да то што Џек нема децу пресупонира да сва Џекова деца нису ћелава.
2.2.2. Перформативи: повлачење, импликација и пресупозција
Након дефинисања повлачења, импликације и пресупозиције код констатива,

Остин се осврће перформативним чиновима и сагледава их из угла ових категорија.
Аутор креће од следеће анализе. Онако како једна пропозиција повлачи другу, слич‑
но и обећавам повлачи обавезујем се. Рећи обећавам али не обавезујем се паралелно
је ономе рећи јесте и није, односно, у обама случајевима ради се о противуречно‑
сти. Према дефиницији, ако p повлачи q, онда и ¬q повлачи ¬p, те и обећавам повла‑
чи обавезујем се, а не обавезујем се повлачи не обећавам.
С друге стране, претпоставимо да је локутор рекао мачка је на простирци у
условима када није веровао да је мачка на простирци. Јасно је да се ради о неискре‑
ности, која је аналогна кршењу импликације. Неподесност ове тврдње исте је при‑
роде као када говорник изговори обећавам да ћу учинити „то и тоˮ, а у ствари нема
намеру да обећање испуни. У том случају нема импликације између двају елемената
перформатива. На сличан начин, тврдња обећавам, али не намеравам... семантички
је аномалична као и онда када говорник каже мачка је на простирци, а не верује да
је мачка на простирци.
Коначно, у случајевима када говорник каже Џекова деца су ћелава, а Џек
нема деце, уобичајено је рећи како дата тврдња није лажна, јер је лишена референ‑
ције (појма или објекта на који упућује, в. 4. поглавље, посвећено референцији), „а
референција је нужна и за истинитост и за лажност.ˮ (Остин 1962: 61). Како је већ
било речи у претходном потпоглављу, овакав констатив пресупонира да Џек има
децу, па би био депласиран у случају да Џек уопште нема деце. „Ова тврдња није
бесмислена, бар не на исти начин као семантички аномаличне пропозиције, већина
људи би, опет, рекла да се ’такво питање и не поставља’ˮ (ибид.), а Остин за тврдње
попут ових каже да су ништавне (void). „На сличан начин, у ситуацији када неко из‑
говори проглашавам вас мужем и женом, постоји низ услова из А.1 и А.2 које овај
чин пресупонира. Уколико било која од пресупозиција није задовољена, говорни
чин је ништаван.ˮ (ибид.).
Према томе, перформативи такође могу имати елементе повлачења, импли‑
кације и пресупозиције, па се ни по овоме не разликују од констатива. На основу
реченог, Остин закључује да није довољно усредсредити се само на пропозиције са
сврхом разумевања везе са другим тврдњама, већ да се у обзир мора узети укупна си‑
туација у којој се дата тврдња изриче, па тако и потпуни говорни чин. То би онда зна‑
чило да изолована анализа тврдњи није задовољавајућа, и да би најправилније било
25
констативе придружити перформативима. Ово, у крајњој линији, води самој сушти‑
ни лингвистичког заокрета и концепту позног Витгенштајна (о чему је било речи у
потпоглављу 1.3) да значење речи треба тражити у њиховој свакодневној употреби.
2.3. Локуциони, илокуциони и перлокуциони чин
Показавши да је граница између констатива и перформатива само условна, те у

покушају да разграничи експлицитне од имплицитних перформатива, Остин развија
идеју о дистинкцији између локуционог (locutionary), илокуционог (illocutionary) и
перлокуционог чина (perlocutionary act), коју ће даље унапређивати други лингвисти
и филозофи. Према ауторовим речима, када „изводимо локуциони чин, то би, грубо
речено, било еквивалентно исказивању одређене реченице, са одређеним смислом и
одређеном референцијом, а што је, опет грубо речено, еквивалентно ’значењу’ у тра‑
диционалном смислу речи(...) Илокуционе чинове изводимо у сврху информисања,
наређивања, упозоравања, обавезивања на нешто, и тако даље, то јест – у питању су
искази са одређеном (конвенционалном) моћи. Треће, ми изводимо и перлокуционе
чинове. Њима нешто извршавамо, односно постижемо казивањем, на пример – такве
ствари попут убеђивања, наговарања, одговарања од нечег, па чак, рецимо, и изне‑
нађивања, обмањивања, и тако даље.ˮ (Остин 1962: 126–127).
Илустроваћемо ово на примеру који смо већ помињали. Када локутор из‑
говори реченицу има један бик у пољу, ово је, пре свега, тврдња са смислом, рефе‑
ренцијом (ентитетима на које језички израз упућује) и истиносним условима. То је
локуциони чин. Рецимо да је намера говорника не да опише простор која се пружа
пред њим, већ да упозори саговорника на опасност од бика. Ово упозорење предста‑
вља илокуциони чин. Коначно, упозореност коју смо постигли у свести саговорника,
те његово евентуално склањање, бежање и слично – то је перлокуциони чин. Међу‑
тим, чак и у случају да говорник само жели да понуди опис ситуације која се указала
пред њим, опет имамо посла са трима чиновима. Локуциони чин био би исти као и
у случају упозорења, илокуциони чин било би обавештавање или тврђење, док би
перлокуциони чин била саговорникова обавештеност, његово сазнање о ситуацији.
Ово је још један од разлога због чега Остин сматра да су и констативи по својој
суштини перформативи.
2.4. Остинова класификација говорних чинова
Остин је кренуо од постулиране дистинкције између констатива и перфор‑

матива. Затим је анализом представљеном у потпоглављима 2.2.1, 2.2.2 и 2.3 пока‑
зао да перформативи деле неке суштинске особине констатива. Окренуо се потом
разлици између експлицитних и имплицитних (или примарних) перформатива, те
језичким средствима којим се маркирају експлицитни перформативи (потпоглавље
2.1). Утврдио је, међутим, да недвосмислених маркера у језику нема, јер свако гра‑
матичко или лексичко средство може бити употребљено и у другом контексту, изван
експлицитних перформатива. Зато је коначно прибегао класификацији говорних чи‑
нова на основу природе њиховог илокуционог чина, утврдивши да постоји следећих
пет типова говорних чинова:
26
1. вердиктиви (verdictive)
2. егзерцитиви (exercitive)
3. комисиви (commissive)
4. бехабитиви (behabitive)
5. експозитиви (expositive).
Вердиктиви се карактеришу доношењем оцене, суда или пресуде, али они

(оцена, суд или пресуда) не морају нужно бити коначни, јер могу бити само оцењи‑
вање, прорачунавање или процењивање. По овоме се они разликују од егзерцити-
ва, који „представљају упражњавање моћи, права, односно утицајаˮ (Остин 1962:
170). Вердиктив би, на пример, био процена штете од стране осигуравајућег друшт‑
ва, а досуђивање обештећења које треба исплатити – егзерцитив. Типични маркери
вердиктива су глаголи налазим, тумачим, држим, оцењујем, процењујем, лоцирам,
вреднујем, а за егзерцитив би то били глаголи постављам, отпуштам, рашчињујем,
номинујем, проглашавам, завештавам и слично.
Комисиви се карактеришу обећањем или неком друго врстом јамчења, које
говорника обавезује да нешто (у)чини, али укључује и свако објављивање или
најављивање намере (што није исто што и обећање), па и граничне сиуације попут
залагања за нешто или заступања неке идеје. Очекивано, маркери вердиктива су гла‑
голи обећавам, заветујем се, јамчим, обавезујем се, дајем реч, заклињем се, желим
да, наверавам да, размишљам да, посвећујем се, кладим се, изјашњавам се за итд.
Четврта класа, бехабитиви, „представљају веома разнолику групу и морају
имати неке неке везе са ставовима и социјалним понашањемˮ (ибид.). То су пер‑
формативи који се тичу реакција на понашање других, односно понашања према
другим, а обликовани су тако да излажу ставове и осећања, па су типични примери
извињавање, честитање, саучествовање, проклињање, псовање, изазивање и сл.
Коначно, постоје и експозитиви, који се, како Остин објашњава, тешко де‑
финишу, али би се могло рећи да они појашњавају како се говорникови изричаји
укључују у целокупни ток разговора или расправе. Главни део изричаја има праву
форму тврдње, али је на самом почетку присутан експлицитни перформативни гла‑
гол који указује на то како ту тврдњу треба уклопити у контекст разговора, дијалога
или беседа: доказујем да, залажем се за то да, закључујем да, изјављујем да, по‑
тврђујем да, признајем да, предсказујем да, проричем да итд.
Када је у питању предложена класификација, аутор и сâм признаје да „и даље
постоје, од самог почетка, широке могућности маргиналних и незгодних случајева
преклапањаˮ (ибид.: 171), те да ниједну од ових класа не предлаже као потпуну. Уос‑
талом, разлика између побројаних типова заснована је на особинама илокуционог
чина, а дистинкцију између вердиктива и егзерцитива најједноставније је објаснити
с обзиром на њихов перлокуциони чин. Приметимо, такође, да се ова класификација
базира на именовању глагола којима се маркирају експлицитни перформативи, што
је била и полазна идеја аутора – раздвојити случајеве констатива од перформатива.
Остало је, међутим, пуно простора за издвајање других типова говорних чинова, без
обзира на то јесу ли имплицитни или експлицитни.
27
Како је то Остинов ученик и настављач Џон Серл приметио, најчешћа греш‑
ка у теорији говорних чинова је неразликовање особина глагола и илокуције: „Ости‑
нова таксономија меша илокуционе чинове са илокуционим глаголимаˮ (Серл 1979:
ix). На пример, реч инсинуирати не именује илокуциони чин, већ би се пре рекло да
именује начин на који се реализује неки (од) чин(ова). „Илокуциони чинови су, да
тако кажемо, природне концептуалне врсте, и једнако је погрешно веровати да гла‑
голи нашег свакодневног језика праве резове у концептуалном пољу илокуција на
самим семантичким границама као када бисмо претпоставили да наши свакодневни
језички изрази за именовање и опис биљака и животиња одговарају у потпуности
природним биолошким врстама.ˮ (Серл 1979: ix–х). У нешто познијим радовима
(нпр. Серл 1989) овај аутор истиче додатну дистинкцију између перформативних
изричаја, перформативних реченица и перформативних глагола.
Још једна разлика у приступу двојице филозофа се често истиче међу фи‑
лозофима језика и прагматичарима: док је Остин понудио конвенционалну, уоби‑
чајену интерпретацију говорних чинова, Серл акценат ставља на интерпретацију
психолошке позиције говорника и саговорника, с обзиром на веровања, убеђења,
намерe, жељe и слично – рекло би се, с обзиром на неке елементе нивоа Г из Ости‑
нове анализе. Серлова теорија говорних чинова биће представљена у наставку.
2.5. Серлова теорија илокуционих чинова
Џон Р. Серл (John R. Searle) (1932– ) амерички је филозоф језика који је своје
академско образовање стекао на Универзитету у Оксфорду, где се, између осталог,
упознао и са Остиновим идејама о говорним чиновима. Његов допринос овој тео‑
рији је вишеструк. Направио је дистинкцију између пропозиције и асертива, пред‑
ложио je потпуно нову и формализовану23 класификацију говорних чинова (тачније,
илокуционих чинова), увео појмове директних и индиректних илокуционих чинова,
илокуционе силе и илокуционог циља, те постулирао услове који се односе на чин
обећања.
Према Серлу, пропозиција представља заједнички садржај различитих из‑
ричаја, без обзира на то да ли се ради о питању, наређењу или, остиновски речено,
констативу. Тако, на пример, сва три наредна изричаја имају исту пропозициону
садржину, која подразумева Иванов излазак из собе:
(34) Да ли ће Иван изаћи из собе?

(35) Иване, изађи из собе!
23
Под формализацијом подразумевамо употребу логичких, математичких и рачунарских симбо‑
ла и операција, карактеристичних за опис формалних вештачких језика, приликом дескрипције
појединости у природним језицима. Уобичајена класификација савремених теоријско-методолош‑
ких приступа језичкој анализи разликује формалну (formal) од тзв. функционалне лингвистике
(functional linguistics). Поред формализације својих концепата, формална лингвистика анализира
језик, пре свега, као ментални, когнитивни феномен, док га функционални приступи сагледавају као
социјалну, комуникативну појаву. Чомскијева дистинкција између појмова competence (способност,
компетенција) и performance (извођење, употреба језика) у доброј мери одговара поменутој разлици,
у том смислу да формална лингвистика тежи опису језичке способности, док је функционална линг‑
вистика окренута анализи употребе језика.
28
(36) Иван ће изаћи из собе.
Оно што чини разлику између претходно наведених изричаја није њихов
пропозициони садржај, већ илокуциона сила (illocutionary force) или илокуциона
снага (illocutionary strength) коју имају. Формализовано, одређени пропозициони
садржај п је попут аргумента математичке функције Ф, у овом случају, илокуционе
силе, (37). Исти пропозициони садржај може бити аргумент различитих функција,
тј. различитих илокуционих сила (обавештења, питања, наредбе), а класификација
илокуционих чинова засниваће се на класификацији различитих типова Ф24:
(37) Ф(п)
Према томе, пропозиција не представља говорни чин, већ само одређени се‑
мантички садржај који може бити употребљен са различитим комуникативним на‑
мерама. Серл постулира додатну разлику између илокуционе силе и илокуционог
циља (illocutionary point) или илокуционе сврхе (illocutionary purpose). Илокуцио‑
ни циљ је део илокуционе силе, али ове две категорије нису истоветне. На пример,
илокуциони циљеви молбе и наређења су потпуно исти – учинити да саговорник
уради нешто – али њихове илокуционе силе нису једнаке. Тако, следећа два изричаја
имају исти илокуциони циљ, а то је учинити да саговорник крене са локутором у
биоскоп, али се они свакако разликују у погледу илокуционе силе коју имају:
(38) Предлажем да идемо у биоскоп.

(39) Инсистирам да идемо у биоскоп.
Аутор констатује да је илокуциона сила резултанта више елемената, међу

којима је илокуциони циљ најважнија компонента. Коначно, глаголе којима се екс‑
плицитно исказује природа одређеног илокуционог чина (обећавам, наређујем (ти),
проглашавам...) Серл назива експлицитним средством индикације илокуционе
силе (explicit illocutionary force-indicating device).
2.6. Серлова класификација говорних чинова
Серл постулира сасвим другачију класификацију говорних чинова од Ости‑

нове, која подразумева асертиве, комисиве, директиве, експресиве и декларати-
ве. Ови типови говорних чинова не разликују се само према илокуционој сили, већ,
пре свега, према тзв. смеру одговарања25 (direction of fit) речи и света. Илустрацију
смера одговарања овај аутор преузима од Елизабет Анскомбе (Elizabeth Anscombe)
(1957). Замислимо следећу ситуацију. Човек одлази у супермаркет са листом на‑
мирница које је његова супруга написала да би требало да купи, нпр. пасуљ, путер,
24
У изворној, енглеској верзији ова формула гласи:

(i) F(p)
25
Иако није у потпуности у духу српског језика, прибегли смо оваквом преводу речи fit ’одговарање’,
јер највише одговара смислу оригиналног енглеског термина.
29
сланина, хлеб. Док он шета по продавници и убацује производе у корпу, претпоста‑
вимо да неки детектив помно прати сваки његов корак и записује све намирнице
које је изабрао. Након изласка из супермаркета, обојица имају потпуно исти списак.
Међутим, функција двају спискова уопште није иста. У случају листе намирница
купца, циљ списка је учинити да свет одговара речима, тј. смер одговарања је од
речи ка свету – купац би требало да се постара да његови поступци приликом купо‑
вине одговарају списку. У случају списка детектива, циљ листе је учинити да речи
одговарају свету, тј. смер одговарања је од света ка речима – детектив би требало да
се постара да списак одговара поступцима купца. Ово би се даље могло илустро‑
вати евентуалном грешком двојице учесника догађаја. У случају да детектив оде
својој кући и схвати да је човек кога је пратио купио печеницу уместо сланине, он
једноставно може обрисати реч сланина и уместо ње написати печеница. Међутим,
уколико купац оде кући и супруга му укаже на чињеницу да је уместо сланине купио
печеницу, он грешку не може исправити тако што ће са списка обрисати реч сланина
и уместо ње написати печеница.
Смер одговарања је увек последица илокуционог циља. Серл смер одгова‑
рања од света ка речима маркира стрелицом надоле (↓), а смер одговарања од речи
ка свету стрелицом нагоре (↑). Иако ово није једини критеријум на основу којег
аутор гради своју таксономију говорних чинова, смер одговарања је свакако најва‑
жнији. Подсетићемо, Серл разликује асертиве, комисиве, директиве, експресиве и
декларативе.
Илокуциони циљ или сврха асертива (assertive) или, како их овај аутор још
назива, репрезентатива (representative) јесте да у различитом степену обавеже го‑
ворника на истинитост исказане пропозиције. Сви чланови ове класе подложни су
процењивању на скали процене која укључује тачно и нетачно (истинито и не‑
истинито). Тако је различит степен обавезаности којом се износи пропозиција у
следећим изричајима:
(40) Верујем да је Милица предала новац.

(41) Кунем се да је Милица предала новац.
(42) Закључујем да је Милица предала новац.
Најједноставнији тест за препознавање асертива јесте проверити да ли се

дати изричај може окарактерисати као тачан или нетачан, тј. истинит или неисти‑
нит. Ова класа садржи већину Остинових експозитива и велики део чинова које он
назива вердиктивима, будући да сви они имају исти илокуциони циљ, али се разли‑
кују у погледу илокуционе силе.
Формула помоћу које Серл дефинише асертиве јесте следећа:
(43) ⊢ ↓ В(п)
Симбол „⊢ˮ, који се назива обртни крст (turnstile), преузет је од већ по‑
мињаног представника школе идеалног језика Готлоба Фрегеа, којим је овај фи‑
лозоф маркирао истинитост одређеног садржаја (нпр. „⊢ Аˮ чита се као „знам да
30
је А истинито/тачноˮ). Стрелицом надоле обележава се смер одговарања од света
ка речима. Психолошко стање које се изражава асертивима је Веровање (да (важи
неко) п) (енгл. Belief (that p)), те одатле скраћеница „Вˮ као ознака за функцију чији
је аргумент извесна пропозиција п.26
Илокуциони циљ директива (directive) јесте покушај говорника да учини да
саговорник уради нешто. То могу бити веома ненаметљиви покушаји попут понуде
или сугестије, али и веома изричити захтеви или наређења. Питања такође предста‑
вљају подврсту директива јер имају исти илокуциони циљ – конкретно, да колоку‑
тор нешто каже, тј. да дâ одговор на постављено питање. Типични глаголи којима
се уобичајено исказују директиви јесу питати, (за)молити, наредити, захтевати,
преклињати, понудити, дозволити, саветовати и сл. Велики број Остинових егзер‑
цитива спада у ову групу. Такође, Серл Остинове бехабитиве изазивати и чикати
сврстава у директиве.
Серлова формализација директива је следећа:
(44) ! ↑ Ж (С учини А)
Узвичником се маркира илокуциони циљ ове класе илокуционих чинова.

Стрелица нагоре обележава се да је смер одговарања обрнут од асертива, тј. од речи
ка свету. Словом „Жˮ маркира се психолошко стање Желети (Want), а словом „Сˮ
саговорник или слушалац27, те тако „Ж (С учини А)ˮ значи да говорник жели да
саговорник учини неко А.28
Класу комисива (commissive) Серл преузима од Остина, али предлаже јас‑
нију дефиницију појма, на основу које искључује неке њене претпостављене члано‑
ве, попут намеравати, хтети (shall) или фаворизовати. Комисиви представљају ис‑
кључиво илокуционе чинове чији „циљ је да обавеже говорника (опет у различитом
степену) неком будућем смеру акцијеˮ (Серл 1976: 11). У понуђеној формули „Кˮ
представља комисиве, а „Гˮ је говорник. Психолошко стање је Намера (Inteniton),
маркирано као „Нˮ, а смер одговарања од речи ка свету:
(45) К ↑ Н (Г учини А)29
Примећујемо да је смер одговарања директива и комисива исти, од речи ка

свету. Серл разматра и могућност свођења двају типова илокуционих чинова на јед‑
ну класу (на шта му је указивало више других истраживача), али то ипак сматра
немогућим јер они имају различит илокуциони циљ. У једној варијанти, то би зна‑
26
„⊢ ↓ В(р)ˮ у изворној верзији.
Херберт Кларк и Томас Карлсон (1982) разликују две врсте слушалаца (hearer), инсистирајући
27
на разлици између термина прималац/реципијент (addressee) и учесник (participant) јер неретко у

разговору учествује више лица, од којих само један подскуп њих јесу оне којима је порука директно
упућена. Одатле развијају хипотезе о учесницима и о тзв. информативним говорним чиновима, о
којима ће детаљно бити речи у потпоглављу 2.9.
28
„! ↑ W (H does А)ˮ у изворној верзији.
29
„C ↑ I (S does А)ˮ у изворној верзији.
31
чило интерпретирати обећања као захтев говорника упућен самом себи. У другој,
пак, ово би подразумевало анализу у којој захтеви стављају саговорника у позицију
некаквог обавезивања. Аутор, међутим, сматра да овакво редуковање није исправ‑
но, те ипак прибегава (како сâм каже, „неелегантнојˮ) анализи у којој директиви и
комисиви имају исти смер одговарања, уз недвосмислену разлику у погледу психо‑
лошког стања и пропозиционе садржине.
Илокуциони циљ експресива (expressive) јесте да изрази психолошко стање
које је исказано пропозиционим садржајем. Парадигматични глаголи и изрази за
овај тип илокуционих чинова су захвалити се, извинити се, жалити, честитати,
пожелети добродошлицу и сл. За разлику од асертива, директива и комисива, екс‑
пресиви немају смер одговарања нити од речи ка свету, нити од света ка речима, већ
би се пре могло рећи да они пресупонирају (претпостављају, подразумевају) исти‑
нитост пропозиционог садржаја (пресупозицију смо већ помињали у потпоглављи‑
ма 2.2.1 и 2.2.2, али ће она бити предмет читавог 5. поглавља уџбеника). „Када се
извиним што сам Вам стао на прст, мој циљ није нити да тврдим да сам Вам стао
на прст, нити да учиним да он буде згажен.ˮ (Серл 1976: 12). Као последица овога,
у српском језику експресивни глаголи у перформативима користе везник што, који
пресупонира истинитост допунске клаузе, а не везник да, који не доноси овакву
пресупозицију30:
(46) Извињавам се што сам ти стао на прст!

(47) *Извињавам се да сам ти стао на прст!
За маркирање одсуства смера одговарања Серл користи симбол за празан

скуп „∅ˮ, те „Еˮ за обележавање експресива уопште. Како психолошко стање које
се изражава може бити најразличитије, аутор употребљава „Пˮ, које представља ва‑
ријаблу у формули. Пропозициони садржај приписује говорнику или саговорнику
неку акцију или особину (може се честитати на освојеној медаљи, али и на лепом
изгледу). Приписана особина или чињеница, међутим, не може се односити на не‑
ког изван скупа интерлокутора – било би прагматички депласирано да, на пример,
говорник честита саговорнику на првом Њутновом закону. Имајући у виду речено,
Серл експресиве дефинише као:
У енглеском језику парадигматични експресивни глаголи у перформативима као комплемент ника‑

30
да не узимају that клаузе, већ њихове допуне захтевају герундивну номинализацију:
(i) *I apologize that I stepped on your toe.

(ii) I apologize for stepping on your toe.
(iii) *I congratulate you that you won the race.

(iv) I congratulate you on winning the race (congratulations on winning the race).
(v) *I thank you that you paid me the money.

(vi) I thank you for paying me the money (thanks for paying me the money). (Серл 1976: 12)
32
(48) Е ∅ (П) (Г/С+ особина) 31
Коначно, декларативи (declarative) или декларације (declaration), како их

Серл аутентично назива, представљају илокуционе чинове чији је илокуциони циљ
да изнети пропозициони садржај постане стварност самим поступком изговарања,
или проглашавања. Ово је управо класа перформатива од које је Остин кренуо при
изградњи своје теорије говорних чинова, мислећи на ситуације у којима „рећи
нешто значи учинити нештоˮ („saying makes it soˮ) . Типични примери декларатива
су следећи изричаји:
(49) Дајем {оставку/отказ}.

(50) Отпуштен(а) си.
(51) Проглашавам Вас председником.
(52) Објављујем рат!
Основно обележје ове класе илокуционих чинова јесте да њихово успешно

извођење доноси слагање између пропозиционе садржине и стварности, тј. успеш‑
но извођење гарантује да пропозициони садржај одговара свету. Оно по чему се
декларативи издвајају од осталих типова чинова јесте да „декларације доносе неку
промену у статусу или условима објекта или објеката на које се реферише само на
основу чињенице да је декларација успешно изведена.ˮ (Серл 1976: 14). Да би, опет,
декларатив био успешно изведен, поред конститутивних правила језика, потребно
је да постоји и нека екстралингвистичка институција (црква, закон, држава, при‑
ватна својина...), тј. систем конститутивних закона, у оквиру којих интерлокутори
заузимају одговарајуће, специјално место.
Ову међузависност језика и изванјезичког контекста (остиновски речено, ус‑
лова А и В нивоа) код декларатива Серл маркира стрелицом која показује нагоре и
надоле (↕), чиме наглашава да је смер одговарања двострук, и од света ка речима,
и од речи ка свету. Скраћеница „Дˮ односи се на декларативе. Како је претпоставка
да приликом реализације декларација нема посебног психолошког стања, он упо‑
требљава симбол за празан скуп. На основу реченог, Серл декларативе дефинише
као:
(53) Д ↕ ∅(п)32
И поред покушаја да се понуђених пет илокуционих чинова дефинише тако

да нема „прелазнихˮ варијанти, које би биле на граници двеју класа, Серл конста‑
тује како ипак постоје случајеви који би се могли окарактерисати као гранични, јер
имају елемената и декларатива и асертива. У случају када, на пример, судија пре‑
суди да је оптужени крив, имамо посла не само са очигледним декларативом, већ и
асертивом, јер (сетимо ли се теста за идентификовање асертива) изричај у (54) јесте
проверив у погледу своје истинитости, те може бити тачан или нетачан:
31
„E ∅ (P) (S/H+ property)ˮ у изворној верзији.
32
„D ↕ ∅(p)ˮ у изворној верзији.
33
(54) Оптужени је крив за убиство.
За разлику од краља који проглашава ратно стање, судија може, говорећи из

угла логике, лагати, односно изрећи нешто што није истинито. Овакве специфичне
случајеве Серл назива репрезентативним декларацијама или асертивним декла-
ративима. Ови чинови имају илокуциони циљ декларатива, али илокуциону снагу
асертива, што аутор маркира симболом „Даˮ. У формули се појављују и смер одго‑
варања од света ка речима (за асертиве), и двоструки смер од света ка речима и од
речи ка свету (за декларативе). Коначно, психолошко стање је, као и код асертива,
Веровати:
(55) Да ↓ ↕ В(п)33
Овим је исцрпљен понуђени списак класа илокуционих чинова (асертиви,

комисиви, директиви, експресиви, декларативи и асертивни декларативи). У наред‑
ном потпоглављу показаћемо која то правила, према Серлу, треба да буду испошто‑
вана да би дошло до успешне реализације обећања, уз идеју да иста правила важе за
остварење било ког типа илокуционих чинова.
2.7. Серлова правила за обећање и друге илокуционе чинове
У покушају да изгради општу теорију илокуционих чинова без обзира на то о

којој класи из његове таксономије је реч, Серл утврђује услове (condition) који треба
да буду задовољени, те правила (rule) која треба да буду испоштована да би дошло
до успешног остварења чина обећања. Према овом аутору, сви типови чинова под‑
разумевају исте услове и правила, с тим што у случају појединих класа нека правила
нису на снази (в. ниже детаљније објашњење). Како су правила изведена из услова,
овде ћемо се осврнути само на дефинисана правила.
Прво правило за успешну реализацију обећања Серл назива правилом
пропозиционе садржине (propositional content rule). Према њему, обећање о не‑
ком чину или акцији А може бити изречено само у контексту реченице (или ширег
дискурса) којом се износи тврдња о неком будућем чину говорника. Ово се чини
сасвим логичним имајући у виду чињеницу да је прагматички депласирано изгово‑
рити нешто попут:
(56) #Обећавам ти да сам донео књигу.
Даље, обећање се изриче само у случају када би колокутор пре желео да

говорник учини А него да не учини А и уколико локутор верује да саговорник пре‑
ферира да он/она изврши А него да не изврши А. Ово, друго, и наредно, треће, пра‑
вило Серл именује припремним правилима (preparatory rule). Поштивање другог
правила чини разлику између обећања и претње. Неподесно је обећати неки чин А у
случају да саговорник не жели да до реализације А уопште дође. Зато би се изричај
33
„Dr ↓ ↕ B(p)ˮ у изворној верзији.
34
професора упућен студентима дат у (57) могао једино разумети као претња, а не као
обећање, што није случај са изричајем (58).
(57) Обећавам вам да ћу на колоквијуму поставити најтежа могућа питања.

(58) Обећавам вам да ћу на колоквијуму поставити најлакша могућа питања.
Друго припремно правило (а треће укупно) односи се на чињеницу да је за

обећање неопходно да је интерлокуторима очигледно да у нормалном, уобичаје‑
ном следу догађаја говорник иначе не би учинио А. Одатле је депласирано обећати
нешто се подразумева као регуларан догађај у будућности, нпр. када би професор
рекао студентима:
(59) #Обећавам да ћу на колоквијуму поставити питања.
Четврто правило подразумева да говорник мора намеравати да заиста учи‑

ни А како би обећање било остварено. Ово правило Серл назива правилом искре-
ности (sincerity rule). Последње, пето правило аутор именује као суштинско правило
(essential rule). Изговарање обећања рачуна се као обавезивање говорника да учини А.
Као и случају Остинових услова за реализацију перформатива, наведена
правила су тако уређена да потоња следе из претходних. Само у случају да је ис‑
поштовано прво правило (пропозиционе садржине), преостала правила могу бити
примењена. Слично, пето, суштинско правило подразумева да су испоштована при‑
премна правила, тј. друго и треће правило.
Како је већ речено, Серл сматра да се дефинисана правила могу применити
не само на обећања, већ и на све остале илокуционе чинове. Овде би ипак требало
додати да то не значи да се саме формулације правила дословно односе на било који
чин – више је него јасно да, рецимо, извињење или увреда не садрже тврдњу о неком
будућем чину говорника, да не важе само у случају када би колокутор преферирао
да говорник учини неко А него да не учини А, те да није неопходно да је саговор‑
ницима очигледно да у уобичајеном следу догађаја локутор иначе не би учинио А.
Ипак, то не значи да ови, али и сви остали, чинови не подразумевају одговарајуће
правило пропозиционе садржине, припремно правило, правило искрености и/или
суштинско правило.
Пре свега, семантички садржај изричаја мора одговарати чину који се изво‑
ди. Било би потпуно депласирано изговорити дођи у пола 8 у случају када желимо
да се захвалимо. Слично, сваки илокуциони чин има и своје припремне услове. Да
бисмо се уопште могли некоме извинити, неопходно је да претходно саговорник до‑
живи од нас неку врсту увреде или штете. Искреност је предуслов за реализацију не
само обећања, већ и извињења, али и увреде (било би сасвим необично претпоста‑
вити да је неко неискрен приликом псовања, на пример). Коначно, под суштинским
правилом за директив, на пример, подразумевало би се да је „намера говорника да
изречено наређење буде схваћено као покушај говорника да учини да саговорник
учини неки чинˮ (Серл 1979: 64). Међутим, како Серл објашњава, има чинова за које
не важе сва дефинисана правила. На пример, чин поздрављања не подразумева пра‑
35
вило пропозиционе садржине и правило искрености (иако би се на став о одсуству
првог правила могло приговорити да није могуће поздравити некога извињењем,
на пример). Припремно правило је да поздрав подразумева да је управо дошло до
сусрета са саговорником или саговорницима. Суштинско правило било би да се из‑
ричај локутора мора схватити као љубазна индикација препознавања саговорника.
2.8. Индиректни и директни илокуциони чинови
Иако би на први поглед Серлова правила за успешну реализацију илокуцио‑

ног чина можда деловала као банална, она имају своју недвосмислену објаснидбену
вредност у случајевима када треба разумети како је могуће да саговорник схвати
Остинове имплицитне перформативе. Подсетићемо, за разлику од експлицитних,
имплицитни су они перформативи који не садрже недвосмислени израз који се
уобичајено употребљава приликом именовања чина који се изводи. Тако би експли‑
цитно обећање било исказано у (60), док би (61) могла бити имплицитна варијанта
истог перформатива:
(60) Обећавам да ћу ти донети сувенир са мора.

(61) Донећу ти сувенир са мора.
Изричај у (61), пре свега, мора бити интерпретиран као обичан асертив који
има своју истиносну вредност. Међутим, највећи број говорника српског језика (ако
не и сви) разумеће га као комисив, којим се локутор обавезује да учини одговарајући
акт, тј. да донесе сувенир са мора. Ово је могуће зато што се датим изричајем коло‑
кутор упознаје са чињеницом да су испоштовани правило пропозиционе садржине
и прво припремно правило за претпостављено обећање. Дакле, говорников изричај
садржи поједине делове комисива, што саговорнику може бити имплицитни знак
индиректног чина који се реализује. (У наредом, трећем поглављу упознаћемо се са
Грајсовом теоријом импликатуре, на основу које би могућа анализа била да је саго‑
ворник у стању да изведе инференцу о импликованом обећању.)
Још занимљивији су случајеви у којима је, као и у (61), експлицитно сред‑
ство индикације илокуционог чина (Остинов перформативни глагол) одсутно, али
и имплицитна средства индикације илокуционог чина (implicit illocutionary
force‑indicating device) одговарају једној класи чинова док је намера говорника да
реализује неки други тип чина. Под имплицитним средством индикације илокуцио‑
ног чина Серл подразумева контуре реченичне интонације, ред речи, акценат, гла‑
голски начин, знаке интерпункције и сл. Тако су у српском језику типична импли‑
цитна средства индикације да/не питања узлазна упитна интонација, партикуле ли34,
34
У тзв. конституентским питањима ли није индикатор да/не питања, већ има експресивну функцију.
Упореди:
(i) Где сам ставио телефон?
(ii) Где ли сам ставио телефон?
36
да ли или је ли (јел’) и, у писаној комуникацији, интерпункцијски знак упитник:
35
(62) Да ли познајеш Александра?
Врло често да/не питања употребљавају се и као индиректни директиви. За‑

мислимо ситуацију у којој током ручка ћерка поставља оцу питање
(63) Можеш ли да ми додаш со?

Разуме се да ће отац питање у (63) интерпретирати као љубазну молбу ћерке
да јој дода со, а не као пуко питање којим се захтева информација да ли је физички
у могућности да учини исказану радњу. Серл овај тип илокуционих чинова назива
индиректним36. Важно је нагласити да код оваквих ситуација остаје да важи и реа‑
лизација директног илокуционог чина37 – у конкретном случају, чина питања – а
да се индиректни чин остварује додатно. Из тих разлога је потпуно подесно да отац,
поред додавања соли, уједно и афирмативно одговори:
(64) Да, могу.
Као и приликом постављања питања, и одговор у (64) представља директни

илокуциони чин (конкретно, асертив којим се износи тврдња која може бити исти‑
нита или неистинита) и уједно и индиректни чин (комисив). Серлова анализа би
у случају конверзације представљене у (63) и (64) била заснована на идеји да су у
фокусу реализованих индиректних илокуционих чинова припремни услови за ди‑
ректне илокуционе чинове директива и комисива.
Неретко индиректни илокуциони чин директива остварује се помоћу директ‑
ног чина асертива. Замислимо следећу ситуацију. Велика је гужва у градском превозу
и један од путника нехотице стаје на прст другог путника. Згажени путник изговара:
(65) Господине, стојите на мојој нози.
Директни илокуциони чин у (65) је асертив, док је намеравани, индиректни

чин директив који би у форми директног чина могао гласити нешто попут:
(66) Господине, сиђите са моје ноге (молим Вас)!
Постоје, коначно, ситуације у којима је класа којој припада реализовани ди‑

Партикуле да ли и је ли (јел’) сврставамо у импплицитна, а не у експлицитна средства индикације
35
питања зато што могу бити употребљена и приликом реализације експресива, нпр:
(i) Па, добро, да ли си ти нормалан?!
Ово је типичан пример тзв. индиректних илокуционих чинова, који ће бити објашњени у наставку
овог потпоглавља.
36
Поред овог термина, Серл користи и термин секундарни илокуциони чин (secondary illocutionary act).
37
У употреби је такође и термин примарни илокуциони чин (primary illocutionary act).
37
ректни илокуциони чин иста као и тип намераваног чина (нпр. асертив), али се они
разликују у погледу илокуционог циља – у следећем примеру, асертив којим се ис‑
казује одређена тврдња о свету треба интерпретирати и као индиректан одговор на
да/не питање.
(67) А: Хоћемо ли вечерас у град?

Б: Имам испит сутра.
Да бисмо могли анализирати овакве примере, биће нам потребан и теоријски

оквир једног другог Остиновог ученика, а то је Пол Грајс, те његови концепти реле-
вантности и извођења конверзационе импликатуре. Ово ће бити предмет наред‑
ног, трећег поглавља уџбеника. Пре тога, међутим, у следећим двама потпоглављи‑
ма представићемо још неке појмове који су настали као надоградња на Остинов и
Серлов рад.
2.9. Хипотеза о информативним говорним чиновима
Херберт Кларк (Herbert Clark) и Томас Карлсон (Thomas Carlson) (1982) при‑
мећују да у конверзацији која укључује више од двоје учесника изричаји говорни‑
ка најчешће немају за циљ да буду схваћени само од стране саговорника коме су
упућени, већ је намера да их разумеју и чују сва присутна лица. Поменуто илуструју
сценом из Шекспировог „Отелаˮ, у којој се Отело у присуству Јага и Родрига обраћа
Дездемони речима
(68) Дођи, Дездемона.
Уколико на захтев из (68) применимо Серлову анализу, према којој импера‑

тив представља покушај говорника да наведе слушаоца/слушаоце да учини/учине
неки чин А, извели бисмо погрешан закључак да Отело позива све присутне слу‑
шаоце, тј. и Дездемону, и Јага и Родрига, да дођу. Јасно је, међутим, да се позив
односи само на Дездемону, али да Отело не случајно императив исказује испред
Јага и Родрига – он намерно жели да они чују и буду обавештени о овом његовом
захтеву. Због тога Кларк и Карлсон инсистирају на разлици између две врсте слуша‑
лаца (hearer): постоје примаоци/реципијенти (addressee), којима је изричај директно
упућен, и учесници (participant), којима изричај може али не мора бити директно
упућен, те који бивају информисани о садржини изричаја. У (68) прималац је Дез‑
демона, док су учесници Дездемона, Јаго и Родриго.
Околности у којима се дешава комуникација могу бити и сложенији од оних
представљених у (68). Погледајмо разлику између ситуација презентованих у (69)
и (70), у којима учествују Ана, Чарлс и Барбара, при чему Ана изговара једну од
следећих двеју реченица:
(69) Барбара, инсистирам да кажеш Чарлсу кога смо среле у музеју данас.
(70) Чарлс, инсистирам да ти Барбара каже кога смо среле у музеју данас.
38
У (69) Ана директним илокуционим чином износи асертив како инсистира
да Барбара нешто каже Чарлсу, док индиректним чином директива захтева да Барба‑
ра то учини. И директни и индиректни чин упућени су истој особи, Барбари. У (70),
међутим, директни чин асертива (да Ана инсистира да Барбара нешто каже Чарлсу)
упућен је Чарлсу, док је индиректни чин упућен Барбари. Овде је разлика између
примаоца и учесника коме индиректни чин није упућен очигледна. Примећујемо да
постоје две врсте индиректних илокуционих чинова: они у којима се учесник коме
је упућен директни и учесник коме је упућен индиректни чин поклапају, које аутори
називају линеарним (linear), (79), те чинови у којима учесници којима су упућени
директни и индиректни чин нису исти, које Кларк и Карлсон именују латерални
индиректни илокуциони чинови (lateral indirect illocutionary act), (80).
Латерални индиректни чинови нису нимало ретки. Свима су познате ситуа‑
ције налик следећој. Зет улази обувен у кућу таста и таште, а ташта се обраћа ћерки
речима
(71) Ћерко, муж ти опет шета по нашој кући обувен.
Јасно је да је латерални индиректни чин у (71) директив којим ташта захтева

да се зет изује. Занимљиво је да у неким језицима Аустралије постоји табу директ‑
ног обраћања зета ташти и обрнуто. Њихова комуникација своди се стриктно на
латералне индиректне чинове у којима директни чин изричаја мора бити упућен
детету или некој животињи попут пса.
Постоје и ситуације у којима је читав изричај само формално упућен прима‑
оцу, јер он и не може да разуме његову садржину. Такав је случај са изричајем мајке
упућеном тромесечној беби у присуству оца
(72) Зар не мислиш да би тата требало да ти промени пелене?
или изричајем власника пса Џекија своме љубимцу у присуству сина Данила
(73) Не брини, Џеки, Данило ће сада да те прошета.
На основу свега реченог Кларк и Кларсон постављају следеће три хипотезе.

Хипотеза учесника претпоставља да су одређени илокуциони чинови упућени слу‑
шаоцима који имају улогу примаоца, док су неки упућени слушаоцима са улогом
учесника. Прву класу говорних актова чине класични илокуциони чинови попут
асертива, директива, комисива и сл. Ауторе, међутим, пре свега занима друга класа,
тј. чинови који су упућени учесницима. Информативна хипотеза претпоставља да
је основни облик чинова упућених учесницима информатив (informative), говорни
чин чији је циљ да информише све учеснике разговора о илокуционом чину упуће‑
ном примаоцу, те који локутор реализује истовремено са информативом. Трећа, хи-
потеза о преимућству информатива заснива се на претпоставци да информативи
претходе свим другим чиновима и да се сви илокуциони чинови упућени примаоци‑
ма реализују посредством информатива.
39
Коначно, Кларк и Карлсон примећују да постоје и удружени (joint) илоку‑
циони чинови, у којима се сви учесници заједно обавештавају о садржини изричаја,
али ово не подразумева да се он односи на сваког од учесника понаособ. Типична је
ситуација, на пример, она у којој професор каже студентима
(74) Да ли последња особа која изађе након завршетка часа може да затвори
врата?
Како се заиста ради о удруженом чину показује чињеница да на постављено

питање може одговорити било који од студената, а не свако од њих појединачно:
(75) Наравно, нема проблема.
Да резимирамо. У овом потпоглављу представили смо идеју Кларка и Карлсо‑

на да постоје две врсте слушалаца – примаоци/реципијенти, којима је изричај директно
упућен, и учесници, којима изричај може али не мора бити директно упућен, те који
бивају информисани о садржини изричаја. Указали смо на чињеницу да постоје две вр‑
сте индиректних илокуционих чинова: линеарни, у којима се поклапају учесник коме је
упућен директни чин и учесник коме је упућен индиректни чин, те латерални чинови,
у којима учесници којима су упућени директни и индиректни чин нису исти. Сушти‑
ну анализе ових аутора чине три хипотезе: хипотеза учесника, информативна хипотеза
и хипотеза и преимућству информатива, говорног чина чији је циљ да информише све
учеснике разговора о илокуционом чину упућеном примаоцу и који говорник остварује
истовремено са информативом. На послетку, презентовани су и удружени говорни чи‑
нови, илокуциони чинови у којима се сви учесници заједно обавештавају о садржини
изричаја, при чему се изнета садржина не односи на сваког од учесника понаособ.
2.10. Перформативна хипотеза и перформадокс
У потпоглављима 2.1 и 2.2 већ је било речи о Остиновој претпоставци да

је његова диференцијација између констатива и перформатива само привидна, те
да би се сви констативи могли подвести под перформативе. Џон Роберт Рос (John
Robert Ross) (1970) отићи ће још даље и устврдити да све декларативне реченице
у тзв. дубинској структури имају експлицитни перформативни глагол на позицији
реченичног предиката. То, дакле, значи да структура просте реченице попут (76.a),
у ствари, на дубинском нивоу подразумева сложену реченицу чија је надређена кла‑
уза експлицитни перформатив, са допуном коју чини клауза која се на површинском
нивоу појављује као проста, (76.б).
(76) а. Учићемо о пресупозицији.

б. Ја ти {кажем / обећавам} да ћемо учити о пресупозицији.
Рос ће ову своју претпоставку назвати перформативном хипотезом. Ар‑

гументација у корист перформативне хипотезе је синтаксичка, а подразумева и
одређене (превазиђене) концепте генеративне синтаксе, као што су површинска и
40
дубинска структура реченице . Такође, она се заснива на емпиријским чињеницама
38
примећеним у енглеском и арапском39, те које је у највећем делу немогуће адапти‑

рати за српски језик. Занимљиво је, ипак, показати какве могу бити теоријске им‑
пликације једне идеје „позајмљенеˮ из прагматике на синтаксу, а потом и како су се‑
мантички и прагматички контрааргументи тзв. перформадокса допринели коначном
одбацивању ове хипотезе. У овом случају подсетићемо се упозорења Бар-Хилела
(1971: 405) – било би боље да направимо мало реда у прагматичкој корпи и чувамо
се навике да комадиће и делиће које тамо проналазимо гурамо у своје омиљене син‑
такто-семантичке теорије.
(77) Go!40
ићи-импер.
„Иди(те)!ˮ
(78) I order you to go.
ја наредити-през. ти/ви да ићи
„Ја {теби/вама} наређујем да {идеш/идете}.ˮ
Ово је један од многих примера у којима се део реченице или конституент

(који се у традиционалној, предгенеративној синтакси назива имплицитним или
подразумеваним) анализира као експлицитно присутан у дубинској структури рече‑
нице, из које се потом деривира видљива, површинска структура, те у којој одређени
синтаксички члан не мора нужно бити видљив, односно, присутан. Претпоставка
је, дакле, да нама видљиви језички материјал треба интерпретирати као последицу
примене одређеног броја правила генерисања реченице, кренувши од неке почетне
Под тзв. дубинском структуром реченице класична генеративна синтакса (пре Чомскијевог
38
(Chomsky) минимализма (1993)) подразумева апстрактну репрезентацију за коју се претпоставља да

лежи у основи површинске конституентске структуре, при чему се потоња репрезентација деривира
из претходне низом одговарајућих трансформација.
39
У арапском постоје три различита везника за увођење декларативних клауза, али сви они почињу
веома сличном фонетском секвенцом: ˀan, који се употребљава после глагола ˀuriidu „желимˮ,
ˀaˀmuru „наређујемˮ и осталих глагола који денотирају очекивање, команду или захтев; ˀinna, који се
користи иза глагола ˀaquulu „кажемˮ; те везник ˀanna, који се јавља после свих осталих типова глаго‑
ла (нпр. иза waswastu „шапућемˮ). Како Рос примећује, овако необична дистрибуција намеће анализу
која препознаје два основна везника ˀan и ˀanna, те чија би дистрибуција вероватно могла бити пред‑
виђена на лексичкосемантичкој основи, уз постулирање морфолошког (или чак фонолошког) пра‑
вила којим би се вршила замена очекиваног ˀinna уместо везника ˀanna након глагола ˀaquulu. Ипак,
уколико бисмо да градимо веродостојну анализу, биће неопходно да уведемо и правило брисања
глагола ˀaquulu (и то тако да му претходи правило претварања везника ˀanna у ˀinna), због необичне
чињенице да се везник ˀinna појављује не само у реченицама које садрже експлицитне форме глагола
ˀaquulu, већ на почетку било које декларативне клаузе. Аутор примећује да је арапски једини језик у
коме имамо потврду за брисање одређеног (типа) глагола, уместо теоријског конструкта тзв. про‑гла‑
гола (енгл. pro‑verb), који је спецификован пакетом одговарајућих обележја. Рос претпоставља да
перформативни предикати који уводе декларативне реченице имају следећа обележја: [+комуника‑
ција], [+лингвистички] и [+декларативно].
Сви примери на страним језицима биће глосирани и преведени на српски. Под глосирањем под‑
40
разумева се појединачна морфемска анализа сваког реченичног конституента оригиналне реченице

и представља комбинацију лексичког превода граматичке основе и списка свих релевантних катего‑
рија маркираних граматичким наставком. Списак скраћеница коришћених за обележавање катего‑
рија налази се на страни 201.
41
– невидљиве и апстраховане – структуре. Тако у (77) нема експлицитно исказане
заменице другог лица једнине, али се претпоставља да је она присутна у хипоте‑
тичкој почетној реченичној структури, (78). Приметимо да је у (78) илокуциони чин
експлицитно исказан предикацијом ја теби/вама наређујем. Ово је управо Росова
полазна тачка, с тим што он претпоставља да ово није случај само са императиви‑
ма, већ да све реченице свих језика света, у ствари, у дубинској структури садрже
надређену клаузу са затвореном класом предиката која се своди на основне типове
илокуционих чинова (наређујем, молим, објављујем, питам, обећавам...). Ова идеја
подржана је неким емпиријским чињеницама.
Пре свега, постоје одређени контексти у којима је употреба енглеских личних
заменица и рефлексива myself, yourself, himself, herself, itself, ourselves, yourselves и
themselves прихватљива или неприхватљива интуицији изворних говорника, (79)–
(82). Притом, када су употребљени заједно са личним заменицама, енглески рефле‑
ксиви се интерпретирају као емфатички маркери (him himself ’он сâм’, (80)).
(79) I think that {I / *myself} will win.

ја мислити-през. да ја рефл. пом.гл. победити
„Мислим да ћу ја победити.ˮ
(80) Tomi believed that the paper had been written by
Том веровао да одр.члан рад пом.гл. био написан од_стране
Ann and himi himself.
Ана и њега рефл.
„Томi је веровао да је рад написан од стране Ане и његаi самог.ˮ
(81) Tomi believed that the paper had been written by
Ann and himself.
Ана и рефл.
„Томi је веровао да је рад написан од стране Ане и његаi.ˮ
(82) *Tomi believed that the paper had been written by
Ann and hеrself.
Ана и рефл.
Шта регулише употребу рефлексива у енглеском језику? Важно је, пре свега,
приметити да заменица himself мора анафорски упућивати на претходно уведеног
именичког референта (тј. ентитета на које језички израз упућује, о референцији ће
детаљно бити речи у четвртом поглављу уџбеника), што је у примерима (80) и (81)
Том. Ово тзв. кореферисање маркирамо истоветним доњим индексима i, j, k, l... на
језичким изразима који стоје у кореферентном односу (нпр. Томi и његаi у прево‑
ду реченице (81)). Како подразумевају претходног антецедента (енгл. antecedent,
језички израз који је већ поменут, в. потпоглавље 4.4.4), анафорске заменице су
неинтерпретабилне уколико нема претходно уведеног именичког референта. Сто‑
га су реченице попут (82) неграматичне – оне садрже рефлексивну заменицу која
нема свог антецедента у претходном контексту. Уколико анафоричка заменица прет‑
42
ходи емфатички употребљеном рефлексиву (80), анафорик може бити обрисан у
случају да је у анафоричком односу са именичком синтагмом која њоме командује
(command)41.
Међутим, без обзира на овако дефинисана правила дистрибуције, у енглес‑
ком језику постоје потпуно прихватљиви примери у којима се рефлексивне замени‑
це појављују иако немају своју кореферентну именичку синтагму, на коју би упући‑
вале. Такав је, на пример, случај са следећим реченицама:
(83) The party is being planned by Karl and myself.

одр.члан журка пом.гл. бива планирана од_стране Карл и рефл.
„Журку планирамо Карл и ја.ˮ
(84) People like yourself should never learn to drive.
људи попут рефл. треба никада научити да возити
„Људи попут тебе не би требало да науче да возе никада.ˮ
(85) Behave yourself!
понашати_се рефл.
„Понашај се пристојно!ˮ
Имајући у виду претходно поменута правила и примере у (83)–(85), Рос по‑

ставља перформативну хипотезу, према којој су сви констативи перформативи,
тј. све реченице у дубинској структури имају експлицитни перформативни глагол
на позицији реченичног предиката чија је допуна клауза видљива на површинској
структури. Ово би значило да су почетне структуре од које крећу деривације речени‑
ца (83)–(85) оне које представљамо у (86)–(88). Уколико је ово тачно, онда је појава
рефлексива myself и yourself у (86)–(88) једноставно објашњива, будући да њих ко‑
референтно уводе заменице I и you из надређене клаузе у дубинској структури којом
се директно исказује природа илокуционог чина који изричај треба да донесе.
(86) Ii tell you that the party is being planned by
ја кажем теби да одр.члан журка пом.гл. бива планирана од_стране
Karl and myselfi.
Карл и рефл.
„Ја кажем теби да журку планирамо Карл и ја.ˮ
Командовање (тачније, конституентско командовање или скраћено енгл. c‑command) представља

41
облик синтаксичког односа конституената у генеративној синтакси. У дрвету приказаном у (i), чвор
A је мајка Б‑a и В‑a, а Б и В су сестре. Један члан командује другим у случају када сестра првог
конституента доминира другим конституентом. Ако чвор има сестара, онда он командује сестром/
сестрама и свим њиховим потомцима. У случају да нема сестара, чвор командује свим чворовима
којим командује и његова мајка. У (i) члан А не командује ниједном другом конституенту јер нема
сестре која би доминирала њима, али зато Б командује свим осталим члановима сем А.
(i) A

Б В
Г Д
Ђ Е
43
(87) I tell youi that people like yourselfi should never learn to
ја кажем теби да људи попут рефл. треба никада научити да
drive.
возити
„Ја кажем теби да људи попут тебе не би требало да науче да возе никада.ˮ
(88) I command youi to behave yourselfi!
ја командујем теби да понашати_се рефл.
„Ја ти наређујем да се понашаш пристојно!ˮ
Перформативна хипотеза уједно може објаснити и појаву да речце (односно,

прилози оријентисани ка говорнику) попут искрено (најчешће) стоје на почетку ре‑
ченице, прозодијски издвојене од остатка клаузе, (89). Претпоставка је да ове речце
не модификују глагол видљив на површинској структури, већ имплицитни перфор‑
мативни глагол у дубинској структури, (90).
(89) Искрено, ово је ужасан филм.

(90) Ја ти искрено кажем да је ово ужасан филм.
Уколико бисмо перформативну хипотезу применили на српски језик, могли

бисмо слично закључити да речце попут сигурно морају претходити свим осталим
адвербијалима42 (нпр. несигурно) (91)–(92) будући да, за разлику од њих, модифи‑
кују предикат претпостављене надређене клаузе, (93).
(91) Он јој је сигурно несигурно пришао.

(92) *Он јој је несигурно сигурно пришао.
(93) Ја ти са сигурношћу кажем да јој је он несигурно пришао.
Перформативна хипотеза има неколико важних импликација на истиносне

услове изричаја. Пре свега, наређења попут (77) (иди(те)!), за која се традиционал‑
но сматрало да немају истиносне услове, сада добијају истиносну вредност – (77)
је истинито уколико је тачно да говорник наређује саговорнику или саговорницима
да иде/иду. Иако на први поглед делује као прихватљива и, чак можда, жељена окол‑
ност, ово доноси велике проблеме у начину на који би требало да интерпретирамо
семантику свих реченица, водећи чак својеврсном перформативном парадоксу, који
су Стивен Боер (Steven Boër) и Вилијем Ликан (William Lycan) (1980) домишљато
назвали перформадокс.
Наиме, вратимо ли се пару реченица (89) и (90), истиносни услов за (89)
јесте да је одређени филм ужасан, док је кључни истиносни услов за (90) то да је
говорник искрен током изговарања реченице да је филм ужасан, без обзира да ли
је филм заиста ужасан (колико год да је ово немогуће објективно утврдити, разу‑
ме се). Дакле, оваква анализа доноси суштински проблем за разумевање семантике
већине тврдњи, а то је: да ли и које то од двеју почетних клауза чине део истинос‑
Термин адвербијал користићемо у најширем значењу, покривајући домен свих јединица које могу
42
вршити прилошку функцију у реченици: прилоге, прилошке синтагме и предлошке синтагме.

44
них услова реченице? Уколико кажемо да обе клаузе немају истиносну вредност,
долазимо у ситуацију да тврдимо како не знамо када је реченица (89) тачна, што
је противно нашој интуицији. Уколимо претпоставимо да само надређена клауза
нема истиносну вредност, онда у анализи изостављамо речце попут искрено, што
је такође непожељна ситуација, јер је јасно да се искреност односи на сам перфор‑
мативни чин. Како је још Остин дефинисао услов Г.1 за реализацију перформатива,
„све особе које призивају одређени поступак и учествују у њему морају, у ствари,
поседовати и помињане мисли и осећања, али и намеру да се тако и саме понашајуˮ
(Остин 1962: 25). На крају нам остаје да проверимо верзију хипотезе у којој су обе
клаузе подложне анализи истиносних услова. У том случају, истинитост реченице
(89) зависи од тога да ли је говорник изговорио (89) искрено или неискрено, а не
да ли је сама садржина исказане реченице у сагласју са реалношћу. Ово, у крајњој
линији, води непожељној ситуацији у којој је свака реченица тривијално истинита
само уколико је говорник изговара. Имајући у виду да ниједна варијанта хипотезе
није прихватљива, перформативна хипотеза мора бити одбачена.
Према томе, иако је заснована на значајним аргументима који олакшавају
анализу извесних, до тада необјашњених, синтаксичких појава, Росова перфор‑
мативна хипотеза испоставила се као неприхватљива за семантику и прагматику,
домене из којих је као почетна идеја ова хипотеза и потекла. Представљањем пер‑
формативне хипотезе и контрааргумената перформадокса исцрпели смо најважније
проблеме које је Остинова теорија говорних чинова покренула у филозофији језика
и лингвистици. Пре него што пређемо на представљање Грајсовог модела значења,
резимираћемо чињенице о којима је било речи у овом поглављу.
2.11. Резиме: од перформатива до перформадокса. Металокуциони чин.
У другом поглављу уџбеника упознали смо се са идејама пионира истражи‑

вача проблема тзв. даље прагматике. Остин је први у новије доба скренуо пажњу на
чињеницу да се језик често не користи да би се описао свет, већ да би се деловало,
што за последицу може имати и промену неког стања ствари у свету. На основу овога
је развио своје учење о експлицитним и имплицитним перформативима и констативи‑
ма, локуцији, илокуцији и перлокуцији, те понудио класификацију говорних чинова
на вердиктиве, егзерцитивe, комисивe, бехабитивe и експозитивe. Серл је унапредио
и формализовао типологију илокуционих чинова, увео појмове директних и инди‑
ректних илокуционих чинова, илокуционе силе и илокуционог циља, те постулирао
услове који се односе на чин обећања. Кларк и Кларсон надоградили су теоријски
апарат постављањем хипотезе учесника, информативне хипотезе и хипотезе о пре‑
имућству информатива, те препознавањем феномена удружених чинова. На послет‑
ку је Рос Остинову полазну идеју удружио са извесним емпиријским чињеницама и
теоријским поставкама генеративне синтаксе, те поставио перформативну хипотезу.
Перформативна хипотеза је, као реакцију, изнедрила аргументацију Боера и Ликана
о парадоксалности њене природе када је у питању истиносна вредност анализираних
клауза, што је водило њеном коначном одбацивању.
На самом крају приче о говорним чиновима, симболично, стоји категорија
45
металокуционог (metalocutionary) нивоа изричаја, који је у науку о језику увео
Давид Гибон (Dafydd Gibbon) (1976), као комплемент категорији локуциони ниво –
локуциони ниво подразумева реченицу (или текст) као апстрактну категорију, која
још није „обогаћенаˮ супрасегменталним елементима попут акцента и реченичне
интонације, док се металокуциони ниво добија када се на њу пројектују реченична
интонација и акценат, додају различити маркери топика (в. више у шестом поглављу,
посвећеном информацијској структури изричаја), припишу падежи (нпр. у немачком
или српском) или одреди реченична позиција (нпр. у енглеском) и сл. (подсетиће‑
мо да је Серл контуре реченичне интонације, ред речи, акценат, глаголски начин,
знаке интерпункције и сличне елементе сматрао имплицитним средствима индика‑
ције илокуционог чина). У складу са овим, Гибон деиктичку функцију реченичне
интонације назива металокуционом деиксом, за разлику од вербалне деиксе, која
представља локуциону категорију (о деикси ће детаљно бити речи у потпоглављима
4.3 и 4.4, а металокуциони ниво изричаја ћемо представити у потпоглављу 4.4.5).
У следећем, трећем поглављу уџбеника представићемо прагматичке теорије
Пола Грајса и његових најважнијих настављача.
3.1. Од конвенција ка интенцијима. Неприродно значење Пола Грајса
Још један оксфордски предавач који се, уз Остина, сматра родоначелником

наше дисциплине је Херберт Пол Грајс (Herbert Paul Grice) (1913–1988), британски
филозоф језика, творац теорије о конвенционалним и конверзационим импликату‑
рама, те кооперативном принципу и конверзационим максимама из којих се импли‑
катуре деривирају. Иако је био млађи и под несумњивим утицајем Остина, те је, као
и већина оксфордских филозофа свакодневног језика, с краја 40-их учествовао у
„Суботњим јутримаˮ43, Остиновом неформалном кружоку, већи део Грајсових идеја
настао је независно и пре него што је 1962. године постхумно објављена Остино‑
ва књига „Како деловати речимаˮ. Још у раду „Значењеˮ (Meaning), написаном за
састанак Оксфордског филозофског друштва 1948. а објављеном тек 1957. године,
Грајс износи своју идеју о значењу заснованом на здраворазумском схватању упот‑
ребе језика – шта говорник мисли зависи од намера (интенција) саме комуникације.
Значење укључује не само говорнике, већ и саговорнике. Намера за комуникацијом
није довољна, јер је неопходно и да саговорник препозна намеру говорника да би
комуникација била успешна. То значи да говорник има најмање две намере: да ко‑
муницира и да његова намера да комуницира буде препозната. Ово представља по‑
мерање фокуса пажње са правила која треба да буду задовољена да би говорни
чин био успешно реализован на намере говорника да комуницира и да ово буде
примећено – од конвенција ка интенцији.
У складу са филозофијом свакодневног језика, у проблематизацији концепта
значење, Грајс креће од саме употребе глагола значити, констатујући да ова реч има
две различите употребе, иза чега се крију генерално два различита начина на који
људи поимају значење. Први начин употребе ове речи имамо у реченицама попут:
Грајс је у шали екипу интелектуалаца коју је Остин суботом окупљао називао „Група за игруˮ (The
43
Play Group), што једино није могао поделити са увек озбиљним Остином.
46
(94) Те тачкице значе да пацијент има богиње.
(95) Рупе у буџету значе да нам следи тешка година.
Овакву употребу Грајс назива природним значењем (natural meaning). За

њега је карактеристично да препозната веза – тачкица и богиња, или рупа у буџету
и тешке године – не зависи ни од чије намере да буде успостављена, нити уопште‑
но, нити у конкретном случају. Ове индикације резултат су нашег искуства посма‑
трања појава. За разлику од природног, неприродно значење (non‑natural meaning)
засновано је на нечијој намери да међу одређеним концептима буде успостављена
веза:
(96) Schnee на немачком значи „снегˮ.

(97) Ова тра прстена на аутобусу значе да је аутобус пун.44
(98) Коментар „Смит више није могао да се носи са недаћамаˮ значио је да
Смит своју супругу сматра више него неопходном.
Када неко изговори реч попут снег, тада очекује да саговорници препознају
везу између изговорених гласова и одређеног концепта, и то везу која је потпуно ар‑
битрарна (рекао би Сосир), сем у случајевима ономатопеје. Ово је кључна особина
неприродног значења, коју препознајемо и у примерима (97) и (98).
Грајс наводи пет разлика између природног и неприродног значења.45 Пре
свега, природно значење повлачи (entail) истинитост онога што се мисли. Тако, није
могуће рећи (99), али је завршетак у (100) прихватљив:
(99) Те тачкице значе да пацијент има богиње #али он нема богиње.

(100) Ова три прстена на аутобусу значе да је аутобус пун, али аутобус, у ст‑
вари, није пун – кондуктер је погрешио.
Даље, Грајс наглашава да се из тврдње те тачкице значе богиње не може

изводити закључак о томе шта те тачкице значе, те нико није да може рећи #Оно
што се под тим тачкицама подразумева јесте да он има богиње. С друге стране,
оваква конструкција је сасвим прихватљива за неприродно значење, јер је могуће
изговорити Оно што се под тим прстеновима подразумева јесте да је аутобус
пун. Слична је и следећа разлика: идеја о природном значењу не може се приписати
одређеној особи, што није случај са неприродним значењем – њега може имати кон‑
44
Кондуктер аутобуса процењује када је аутобус пун и поставља прстенове као знак.
45
Одлична илустрација разлике између природног и неприродног значења представљају говорнико‑
во значење и значење пропозиције у популарном вицу о Лесковчанки и Београђанину који су изашли
на вечеру. Током разговора Лесковчанка се уједе за језик и врисне на лесковачком:
– Леле, уапа се! (уједох се)
Београђанин је пита за неприродно значење њеног изричаја:
– Шта ти то значи?!
Мислећи да њега занима природно значење појаве да се неко уједе, она одговара:
– Ма нешто ћу се изненадим...
47
дуктер или нека друга особа.
Тзв. металингвистичка репрезентација концепта, која се маркира наводни‑
цима, депласирана је код примера са природним значењем (101), али не код другог
типа употребе (102).
(101) #Ове тачкице значе „богињеˮ.

(102) Три прстена значе „аутобус је пунˮ.
Коначно, природно значење може бити преформулисано реченицом „Чиње‑

ница да је пацијент имао тачкице значила је да има богињеˮ, чиме се добија иден‑
тична тврдња. Неприродно значење у оваквим реченицама приликом преформули‑
сања има другачију, неприхватљиву интерпретацију:
(103) #Чињеница да је (нешто) Schnee значи да је „снегˮ на немачком.
Предмет филозофије језика и лингвистике је препознавање законитости не‑

природног језика (а не природног језика, разуме се). У раду под насловом „Говорни‑
ково значење и намераˮ (Utterer’s Meaning and Intention) из 1969. године Грајс овако
дефинише неприродно значење:
„Говорник је мислио нешто када је изговорио хˮ је истинито акко46:

(1) Говорник је намеравао изговарајући х да изазове одређену реак‑
цију код слушалаца/публике;
(2) Говорник је такође намеравао да слушаоци/публика препознају,
барем делом, из изричаја х да је говорник намеравао да изазове реак‑
цију;
(3) Говорник је намеравао да испуњење намере поменуте у (2) буде
бар делом разлог да слушаоци/публика испуне намеру наведену под
(1).
(Грајс 1969: 153)
Грајсов модел у литератури се често назива семантиком заснованој на на‑

мери (intentional‑based semantics). Он је реакција на нееластичност конвенционално
засноване теорије говорних чинова и препознаје најмање два нивоа неприродног
значења, безвременско (timeless meaning), (104.а), и појединачно/спорадично зна-
чење (occasional meaning), (104.б).
(104) а. Schnee на немачком значи „снегˮ.

б. Коментар „Смит више није могао да се носи са недаћамаˮ значио је
да Смит своју супругу сматра више него неопходном.
Остинов и Грајсов настављач Џон Серл задржао је и конвенционални и ин‑

тенционални део у свом моделу, уз опаску да Грајс претерује када говорниковим
46
(мат.) акко = „ако и само акоˮ
48
намерама приписује кључну улогу, искључујући важност конвенције, тј. правила.
Познат Серлов аргумент против интенционалне семантике је анегдота о америчком
војнику који нежељено упада на територију италијанских војника, те који, желећи
да се претвара да је је Немац, Италијане блефира изговарајући једину реченицу на
немачком које се сећа из школе, а то је:
(105) Kennst Du das Land wo die Zitronen blühen?

„Познаш ли земљу у којој лимунови цветају?ˮ
Према Серлу, колико год да је велика намера америчког војника да реченица

на немачком звучи као да он каже да је немачки војник, она не може променити
чињеницу да правила немачког језика налажу да дата реченица значи нешто сасвим
друго. Овде, дакле, конвенција потискује интенцију, те се показује да правила (кон‑
венције) чине незаобилазни део потпуног модела значења.
3.2. Импликатурe, кооперативни принцип и конверзационе максиме
У раду „Логика и конверзацијаˮ (Logic and Conversation) (1975) Грајс катего‑

рију импликатуре илуструје вицем о двојици пријатеља који разговарају о трећој
особи, заједничком познанику који се одскора запослио у банци. Када особа А пита
Б‑а како се пријатељ сналази на новом послу, Б му одговара О, прилично добро, ре‑
као бих, свиђају му се колеге и још није завршио у затвору. Шта год да је реченим
особа Б сугерисала (да су људи склони да мрзе сараднике на послу, да је запослени
у банци склон крађи или нешто сл.), ово свакако није оно што је Б конкретно изгово‑
рио, тј. тврдио – а то је да се њиховом пријатељу свиђају колеге са посла, те да још
није завршио у затвору. Све то ново, „придодатоˮ значење Грајс назива имплика-
туром (implicature), правећи нову дистинкцију у односу на традиционални термин
импликaција (о којој је већ било речи у потпоглављу 2.2.1). Док импликовано не
утиче на истиносне услове изричаја, имплицирано је увек део истиносних усло-
ва.47 За глагол којим се денотира уведени појам, Грајс предлаже термин имплико-
вати (implicate), као пандан традиционалном имплицирати (imply). Оно што бива
импликовано је импликатум. Док слушалац импликује, саговорник инферира, или
изводи инференцу.
Грајс разликује две врсте импликатура, конверзационе (conversational) и
конвенционалне импликатуре (conventional implicatures). Да бисмо били у стању
да анализирамо конверзационе импликатуре, неопходно је да утврдимо одређена
општа обележја конверзације и дискурса, сматра овај аутор. Наиме, како Грајс при‑
мећује, наши разговори не представљају низ међусобно неповезаних примедби, већ
напротив, представљају резултат заједничког труда саговорника – сваки учесник
разговора препознаје, у некој мери, заједнички циљ или скуп циљева, или ма‑
кар неки заједнички изабран смер конверзације. Овај циљ или смер може бити
Када p имплицира q, онда и истинитост p имплицира истинитост q. Међутим, када p импликује

47
q, онда из истинитог p не следи нужно истинито q. Ово значи да истинитост реченог не одређује ис‑
тинитост импликованог. У наставку поглавља детаљније ће бити објашњење особине импликатура.
49
фиксиран од самог почетка (нпр. почетним предлогом) или се може развијати то‑
ком размене реплика, може бити прилично дефинисан, али може бити и прилично
неодређен и остављати пуно простора саговорницима да га по вољи мењају (нпр.
током необавезног ћаскања). Занимљиво, чак и када учествују у жестокој свађи,
саговорници кооперирају идући ка истом циљу, а то је дати аргументацију за рето‑
ричку конфирмацију или конфутацију сопствених теза о теми разговора. Међутим,
у сваком тренутку разговора, постоје одређени „потезиˮ у конверзацији који би се
тумачили као неодговарајући, неадекватни за сам смер и стадијум конверзације.48
Грајс ово назива кооперативним принципом, према којем сваки учесник у кон-
верзацији треба да дâ свој допринос онако како то разговор од њега захтева, у
складу са стадијумом развоја конверзације и у складу са сврхом или правцем
разговора у коме учествује.
Правећи историјску референцу на четири Кантова момента суда, Грајс де‑
финише четири главне максиме којих се саговорници придржавају током разгово‑
ра: максиме квантитета (quantity), квалитета (quality), релевантности (relation,
релација код Канта) и начина (manner). Све максиме, сем максиме релевантности,
имају и своје подмаксиме. Прва подмаксима квантитета, или информативности,
подразумева да говорников допринос разговору буде информативан онолико колико
се од њега очекује (с обзиром на тренутне потребе конверзације). Ова подмаксима
поставља доњу границу информативности. Горња граница обухваћена је другом
подмаксимом квантитета, према којој допринос говорника не би требало буде ин‑
формативан у већој мери него што је то потребно. Грајс додаје да информативност
у већој мери него што је то неопходно не би подразумевала кршење кооперативног
принципа, већ би се сматрала губљењем времена.
Друга је максима квалитета, или истинитости. Грајс прво постулира над‑
максиму потруди се да твој допринос буде истинит, а онда дефинише њене две
подмаксиме не реци оно за шта верујеш да је неистинито и не реци оно за шта
немаш довољно доказа.
Трећа је максима релевантности, која нема подмаксима, те која једностав‑
но гласи буди релевантан. Грајс наглашава да промене теме и тока разговора може
представљати велики изазов за ову максиму49, те да оне представљају потешкоћу у
анализи, али да се нада да заједно са осталим максимама дају теоријски оквир за
успешну анализу.
Четврта, максима начина, или јасности, има четири подмаксиме: избегавај
нејасно изражавање; избегавај двосмислености; буди конкретан (избегавај непо‑
требну опширност); држи се редоследа догађаја.
Грајс на крају наглашава да остале максиме могу оперисати само под прет‑
поставком да је испуњена/задовољена максима квалитета, или истинитости. Постоје
и друге, друштвене, естетске, етичке максиме, на пример, буди љубазан, које такође
Разговор није пука размена информација, он је и обострани напор да се одржи кохеренција дис‑
48
курса, очигледан тек када се води конверзација са неким ко на неки начин не сарађује – пијани саго‑
ворник, афазични болесник, мало дете и сл.
Како, на пример, предвидети моделом да је промена теме разговора због нпр. паука на руци саго‑
49
ворника у складу са максимом релевантности иако говорник свакако није делио исте циљеве конвер‑
зације као саговорник?
50
могу изазвати појаву неконвенционалне, конверзационе импликатуре (максима буди
љубазан ће прерасти у теорију учтивости Пенелопе Браун и Стифена Левинсона
(1978), в. потпоглавље 3.10). Али четири постулиране максиме покривају највећи
део емпиријских података. Грајс их резимира примењујући их на различите живот‑
не ситуације у којима саговорник асистира или помаже говорнику.
КВАНТИТЕТ. Уколико ми помажете током поправке возила, очекујем да Ваш
допринос буде управо онолико колико то ситуација тражи. Ако су ми у одређеном
тренутку потребна четири шрафа, не очекујем да ми додате ни два, нити шест, већ
тачно четири шрафа.
КВАЛИТЕТ. Ако ми помажете, Ваши поступци би морали бити искрени и
недвосмислени. Ако Вас током припремања торте замолим да ми додате шећер, не
очекујем да ми пружите со.
РЕЛЕВАНТНОСТ. Од партнера очекујем да ми асистира у складу са раз‑
војем ситуације у којој се налазим(о). Уколико мешам састојке за торту, не очекујем
да ми додате добру књигу, или рукавицу за пећ (мада би то могло бити сасвим у реду
у каснијој фази припреме торте).
НАЧИН. Очекујем од партнера да јасно каже како ће ми помоћи и да спрове‑
де свој део посла на разуман начин.
Грајс објашњава и на основу чега се израчунавају конверзационе импли‑
катуре. Пре свега, потребно нам је конвенционално значење употребљених речи,
заједно са идентитетом свих укључених референата (ентитета на које језички израз
упућује). Друго, неопходни су нам кооперативни принцип и максиме. Треће, требају
нам језички и остале врсте контекста у ком је изричај реализован. Даље, неопходни
су нам појмови који чине позадинско знање о свету (background knowledge). Конач‑
но, ту је и чињеница (или макар претпостављена чињеница) да је све од претходно‑
поменутог на располагању обема странама у разговору, те да обе стране знају или
претпостављају да то јесте случај. Уколико је присутна, конверзациона импликатура
би требало да може да се израчуна на основу поменутих пет елемената у анализи.
3.3. Однос према максимама
Иако кооперативни принцип подразумева придржавање начела дефинисаних

у четирма максимама, однос према максимама не мора бити само поштовање (ob‑
serve) истих. Говорник може да крши (violate) максиму, да јој се не покорава (или
да јој се руга) (flout) или он може једноставно одустати (opt out)50. Кључна разлика
између кршења и непокоравања (ругања) је у томе што се говорник труди да кршење
максиме буде неприметно, што води лагању и довођењу у заблуду саговорника, док
се у случају непокоравања (приликом ироније, нпр.) говорник очигледно не при‑
држава одређене максиме и жели да саговорник то препозна. Говорник се, такође,
може наћи и у клинчу (clash) између две максиме – на пример, деси се да говорник
не може испоштовати прву подмаксиму квантитета (буди информативан колико је
Ако усред жустре расправе неко од саговорника узме новине, отвори их љутито и почне да чита,
50
то је више него јасан невербалан сигнал отказивања, неучествовања у разговору, отказивање од коо‑
перативног принципа, уопште.
51
то потребно) а да уједно не прекрши максиму квалитета (не реци оно за шта не‑
маш довољно доказа) (в. објашњење ниже).
Грајс примере конверзационих импликатура дели у три групе, управо на ос‑
нову односа учесника према дефинисаним максимама. Ново, „придодатоˮ значење
конверзационе импликатуре маркирамо симболом „+>ˮ испред одговарајуће импли‑
катуре. Прву групу чине примери у којима нема кршења или непокоравања макси‑
мама или макар нема видљивог кршења или непокоравања.
Замислимо ситуацију у којој особи А, која стоји поред аутомобила који очиг‑
ледно не може да се креће, прилази особа Б. Њихова размена реплики своди се на
следеће:
(106) А: Остао сам без горива.

Б: Постоји пумпа одмах иза угла.
+> пумпа (вероватно) ради
+> пумпа (вероватно) има и точи гориво...
Уколико Б зна, мисли или макар претпоставља да је пумпа затворена у то

доба дана или да не продају гориво, кршио би максиму релевантности. На основу
реченог и максиме буди релевантан, Б импликује да пумпа иза угла вероватно ради,
продаје гориво итд., а А може извести одговарајућу инференцу о томе.
У следећој ситуацији је деривација импликатуре нешто мање транспарентна.
Замислимо разговор особе А и особе Б о заједничком пријатељу Смиту.
(107) А: Изгледа да Смит нема девојку последње време.

Б: Нешто често путује у Њујорк.
+> Смит путује у Њујорк због девојке
Имајући у виду максиму релевантности, Б импликује да Смит има девојку

у Њујорку или да би макар то могао бити случај. Да нема ове максиме, реплика Б‑а
чинила би се немотивисанom претходним делом разговора – овако, А може инфери‑
рати шта му Б суптилно сугерише.
Другу групу примера конверзационих импликатура чине ситуације у којима
се кршење једне максиме може објаснити претпостављеним клинчeм са другом мак‑
симом. Замислимо да особе А и Б планирају маршруту током свог летовања, а обоје
знају да би особа А волела да посети особу В уколико ово не пролонгира значајно
њихово путовање:
(108) А: А где В живи?

Б: Негде на југу Француске.
+> Б не зна тачно у ком граду живи В
Како Грајс примећује, у (108) нема разлога мислити да се Б отказује. Његов

одговор је далеко мање информативан него што је то потребно и он то добро зна, те
свесно крши максиму квантитета. Истовремено, међутим, он не може прекршити
52
подмаксиму квалитета не реци оно за шта немаш довољно доказа, те својим одгово‑
ром импликује да не зна у ком граду тачно живи особа В.
Последња, трећа група конверзационих импликатура је најобимнија и обух‑
вата ситуације у којима се говорник не покорава максимама. У следећем примеру,
познатом као Грајсово писмо препоруке, говорник се руга максими квантитета. На‑
име, замољен да напише писмо препоруке за свог некадашњег студента који би хтео
да се јави за посао филозофа, професор формулише следећи текст:
(109) Поштовани,
Господин Х одлично влада српским језиком и нема пуно одсуства са наставе.
С поштовањем,
проф. А
На почетку би одмах требало одбацити могућност да професор одустаје од

разговора и кооперативног принципа напросто зато што је прихватио да пише пис‑
мо препоруке иако је то могао да одбије, што би представљао практичан чин одус‑
тајања. Имајући у виду да препорука подразумева опис максималних достигнућа
кандидата и да је професор тога потпуно свестан, информације да неко влада ма‑
терњим језиком и да није пуно одсуствовао са наставе импликују да бивши студент
нема никаквих запажених резултата у раду, да се о кандидату не може рећи готово
ништа позитивно што би га кандидовало за дато радно место итд. Тако, очигледно
ругање, тј. непокоравања максими квантитета покреће описане конверзационе им‑
пликатуре.
Занимљиво је како подмаксима горње границе приморава говорника да у
репрезентовању ситуација буде што информативнији, што подразумева избор тач‑
но одређених језичких средстава са претпостављених скала квантификатора попут
<свако, сви, већина, половина, мањина, неколицина, неко, нико> (ове се скале често
називају Хорнове скале, по неограјсовцу Хорну, в. потпоглавља 3.6 и 3.7). Ако, на
пример, треба одговорити на питање колико студената је положило испит?, са‑
говорник је, условно речено, принуђен да изабере тачну, максималну вредност на
скали, јер се тиме нуди информативно најисцрпнији опис ситуације. Наиме, овакав
одговор не само да нуди афирмативну тврдњу о некој квантификацији, већ доноси
и тзв. скаларну импликатуру (scalar implicature), претпоставку да колико говорник
зна, не важи виша вредност на скали, јер би се, да важи, говорник огрешио о мак‑
симу квантитета. Логички, одређена скаларна јединица повлачи (entail) све ниже
вредности, тј. језичке јединице са Хорнове скале које се налазе „с деснаˮ, нпр. већи‑
на повлачи половина, мањина, неколицина, неко и нико. Подсетићемо, ако тврдња p
повлачи q, онда и ¬q повлачи ¬p. Како пропозиција већина студената је положила
испит повлачи пропозицију неки студенти су положили испит, онда и тврдња неки
студенти нису положили испит повлачи тврдњу није тачно да је већина студена‑
та положила испит (у потпоглављу 6.3 ћемо објаснити због чега тзв. металингвис‑
тичка негација под фокусом намеће формулацију типа није тачно да...). У супрот‑
ном смеру, пак, јављају се скаларне импликатуре да је, највероватније, дата највиша
могућа вредност – у конкретном примеру, ако је истинито да је (колико говорник
53
зна) већина положила испит, онда вероватно испит нису положили сви студенти –
при чему је, као што ћемо показати у наредном потпоглављу, ово обориво, односно,
лако се може испоставити као нетачна претпоставка.
Екстремни примери ругања максими квантитета представљају таутолошке кон‑
струкције попут жене су жене или рат је рат. Са информативне тачке гледишта, оне се
чине потпуно редундантним, али са аспекта импликованог никада нису испразне, наро‑
чито будући да од самог саговорника зависи које све инференце може извести на основу
изговорених речи, конверзационих максима, контекста и позадинских знања о свету.
Типична ситуација у којој се говорник руга, тј. не покорава првој подмакси‑
ми квалитета је иронија. Грајс описује пример у коме особа А, некадашњи близак
пријатељ особе Б, открива тајну ривалу особе Б, што сазнају и особа Б и његово
окружење. Упитан за свог некадашњег пријатеља А, Б каже А је сјајан момак. Према
Грајсу, савршено је јасно и особи Б и његовим слушаоцима да је Б изговорио нешто
у шта не верује, и публика зна да Б зна да је публици ово очигледно. Дакле, сем
уколико је његов изричај потпуно бесциљан, Б вероватно говори нешто што је реле‑
вантно за разговор, а то је, на необичан начин, управо супротна тврдња оној коју Б
износи – А није сјајан момак:
(110) В: Шта је са А?
Б: А је сјајан момак.
+> А није сјајан момак
Ругање максими квалитета представља и метафора. Када некоме кажемо

да је сунце, очигледно је категоријално непоклапање – особа не може бити звезда.
Највероватнија инференца биће да саговорник и Сунце деле неке заједничке особи‑
не. Притом, метафора и иронија могу ићи комбиновано, тако да након уобичајене
метафоричне интерпретације да је неко сунце, (111), треба проверити да изричај
није ироничан, што би значило да неко није сунце, већ, напротив, да вероватно ни‑
мало није драг говорнику, (112).

(111) А: Тата, волим те!
Б: О, сунце моје драго!
+> А је драг(а) Б-у
(112) А: Морао сам да платим кирију, тако да ћу ти остати дужан још овај
месец...
Б: О, сунце моје драго!
+> А није драг Б-у
Још један занимљив облик ругања максими квантитета представља мејоза

или литота. Ова иронична фигура подсмеха заснива се на изношењу негиране ва‑
ријанте супротне тврдње. Грајс наводи пример да je неко за човека који је пијан по‑
ломио сав намештај у кући рекао да је био мало интоксикован. На другом крају овог
спектра стоје хиперболе, у којима се тврди далеко више него што је посведочена
чињеница, нпр. свака добра девојка воли морнара.
54
У покушају да пронађе пример непокоравања максими квалитета, Грајс оп‑
исује следећу ситуацију. Замислимо да говорник каже за супругу особе А она ће га
вероватно варати вечерас иако за то нема никакве директне доказе или индикације,
али у одговарајућем контексту, уз одговарајући тон у гласу, може импликовати да је
супруга особе А можда склона неверству, да је тип особе који не би спречио нечије
удварање и сл.
Занимљива је и илустрација очигледног непокоравања максими релевант‑
ности. Замислимо да на поподневној чајанки са гостима особа А каже да је особа Б
матора дртина. Након неугодне тишине од неколико секунди, особа В изговара време
је заиста дивно овога лета, зар не?. Говорник В се очигледно не покорава максими
буди релевантан, чиме импликује да се о реплици говорника А и не треба да рас‑
правља, те да је чак можда А направио социјални гаф, који су сви спремни да прећуте.
Остају нам још примери ругања максими начина. Кренућемо од примера на‑
мерно продукованог двосмисленог изричаја, који говорник очекује да буде препо‑
знат од стране саговорника, попут фонолошке игре речима у енглеској реченици I
scream for ice cream (/aɪ skriːm fɔːr aɪs kriːm/ ’вриштим за сладоледом’). Синтаксичка
двосмисленост може се добити на различите начине – у (113) су нам доступне че‑
тири интерпретације, две везано за то ко је кога ујео, а две с обзиром на то коме се
приписује да је љут током догађаја.
(113) Дете je ујело куче љуто.

„Дете је ујело љутог пса.ˮ
„Љуто дете је ујело пса.ˮ
„Пас је ујео љуто дете.ˮ
„Љути пас је ујео дете.ˮ
Када је у питању непокоравање подмаксими начина избегавај нејасно изра‑

жавање, Грајс говори у ситуацији у којој одрасли саговорници пред млађим чланом
породице желе конспиративно да остану неразумљиви, па изговарају слово по слово
кључне речи попут „и‑з‑н‑е‑н‑а‑ђ‑е‑њ‑еˮ и „р‑о‑ђ‑е‑н‑д‑а‑н‑с‑к‑а ж‑у‑р‑к‑аˮ, или ин‑
синуирају своје реплике певањем песама са одговарајућим текстом.
Очигледно ругање подмаксими буди конкретан (избегавај непотребну
опширност) Грајс илуструје следећим двама примерима:
(114) а. Госпођа Х певала је „Home sweet homeˮ.

б. Госпођа Х произвела је гласним жицама серију тонова који у извесној
мери подсећају на песму „Home sweet homeˮ.
Чињеница да се о певању госпође Х говори кроз необичне парафразе, по‑

средно, техничким вокабуларом, уз опаску да постоји извесна сличност са ориги‑
налном песмом, импликује да госпођа Х не пева добро.
На крају, преостају нам импликатуре добијене подмаксимом начина иди редом.
Најједноставнију илустрацију представља везник и. Логички, он денотира конјункцију,
без икакве компоненте антериорности или постериорности. Да би целокупна пропози‑
55
ција била тачна, неопходно је и довољно да су појединачни конјункти истинити, али не
и да су се денотирани догађаји десили одређеним распоредом. Распоред догађаја је, у
суштини, инфериран од стране саговорника, јер он верује да се говорник (највероват‑
није) придржава поменуте подмаксиме и да описује догађаје према темпоралном следу.
Тако се у (115) распоредом независних клауза импликује и сам распоред догађаја – неко
је прво појео масан сендвич, а потом попио дупло мању дозу лекова за срце.
(115) Појео је масан сендвич и узео дупло мању дозу лекова за срце.
Уколико би било постављено питање који поступци преминулог су били фа‑

тални по њега, распоред у реченици (116) био би потпун прихватљив будући да у
датом контексту антериорност/постериорност није од пресудног значаја.
(116) Узео је дупло мању дозу лекова за срце и појео масан сендвич.
Према томе, у неким контекстима антериорност/постериорност неће ни бити

импликована. На пример, ако би говорник изговорио да је у току дана двапут спа‑
вао и трипут обедовао, било би необично импликовати да је говорник у току дана
прво двапут заредом спавао, те онда трипут обедовао (117.а). Ово нам још једном
показује да везник и нема конвенционално енкодирано значење антериорности/по‑
стериорности, већ се у одговарајућем контексту укључује подмаксима иди редом,
што окида импликатуру. За разлику од и, везник па конвенционално садржи ком‑
поненту антериорности/постериорности, која је присутна без обзира на контекст.
Тако у (117.б) нема импликатуре, већ се везником па недвосмислено маркира да је
говорник прво двапут спавао, а затим јео трипут заредом.
(117) а. У току дана сам двапут спавао и трипут обедовао.

б. У току дана сам двапут спавао, па трипут обедовао.

Сагледали смо све ситуације у којима се говорник руга, тј. не покорава мак‑
симама. Сада ћемо се осврнути на ситуације када говорник крши максиму, и то
максиму квалитета, у покушају да обмане, односно, слаже саговорника. Чини се да
сви људи као врста имају некакву заједничку интуицију шта би под лажи требало
подразумевати. Међутим, у покушају да се овај облик људског когнитивног и ко‑
муникативног понашања формализује, дошло се до закључка да границе лажи од
нелажи нису толико ригидне колико бисмо то желели. Упоредићемо четири сличне
приче и сваки пут поставити питање – да ли је говорник слагао у датој ситуацији?
(А) Власник књижаре каже купцу да ће извесна књига да се појави у

продаји 1. јануара. Он верује да је тако зато што га је издавач тако уве‑
равао. Међутим, књига стиже тек 8. јануара. Да ли је власник лагао?
(Б) Власник књижаре каже купцу да ће књига да се појави у продаји
8. јануара, јер жели да прво себи и својим најближим набави копију
књиге (иако га је издавач уверавао да стиже 1. јануара). Међутим,
56
новогодишњи је хаос и књига стиже тек 8. јануара. Да ли је власник
лагао?
(В) Власник књижаре нема информацију када ће књига стићи јер му
ни издавач није могао ништа обећати и само да би скинуо са врата
досадног купца, каже му да ће књига да се појави у продаји 1. јануа‑
ра. Као што то већ бива, књига се засита појављује 1. јануара. Да ли
је власник лагао? А шта се дешава у случају да књига стигне тек 8.
јануара?
(Г) Власник књижаре каже купцу да ће извесна књига да се појави у
продаји 8. јануара, јер је песимиста и не верује издавачу који га је уве‑
равао да стиже 1. јануара, те чисто да би био сигуран, каже купцу
да стиже 8. јануара. Да ли власник лаже? А да ли одговор уопште
зависи од датума када књига стиже?
(Бернер 2013: 50)
Претпостављамо да и сам читалац/читатељка има проблема са евалуацијом

примера и оценом да ли и у којој мери власник књижаре лаже. Ово не треба да чуди
имајући у виду како лаж дефинишу Линда Колман (Linda Coleman) и Пол Кеј (Paul
Kay) (1981). Наиме, постоје најмање три критеријума на основу којих се лаж може
идентификовати:
● изричај мора бити нетачан/неистинит

● говорник намерава да изричај биде неистинит
● говорник намерава да превари саговорника изговарањем изричаја.
Разуме се да илустроване ситуације у различитој мери задовољавају ове кри‑

теријуме. Такође, различити људи могу имати различите ставове поводом тога где
је заиста граница лажи и да ли је довољно да буде задовољен само први, само први
и други, или сва три критеријума да бисмо могли да причамо о лажи. Због тога Кол‑
ман и Кеј сматрају да лаж није уобичајени скуп са елементима (математички речено,
дискретно) одвојеним од неелемената скупа лажи, већ она представља оно што се у
алгебри назива расплинути скуп (fuzzy set). Ово је скуп за који би се најједностав‑
није могло рећи да има елементе, неелементе и полуелементе, што значи да границе
скупа нису строго детерминисане – расплинуте су.
Према томе, у овом потпоглављу објаснили смо какав све однос према мак‑
симама и подмаксима Грајс идентификује. Показали смо да говорник, поред пошти‑
вања, максиме може кршити, да им се може не покоравати или да може једноставно
одустати од конверзације. Ови односи илустровани су на различитим примерима,
и то за све четири максиме и одговарајуће подмаксиме. На крају смо се дотакли и
прагматичке стране лажи, коју Грајс види као кршење максиме квалитета, док је
Колман и Кеј анализирају као расплинути скуп неистинитих елемената.
57
3.4. Генерализоване и партикуларизоване конверзационе и конвенцио-
налне импликатуре
Већина анализираних примера импликатура из претходног потпоглавља

представља тзв. партикуларизоване конверзационе импликатуре (particularized
conversational implicature), које се добијају изговарањем неког изричаја p у некој спе‑
цифичној ситуацији и у карактеристичном контексту. Оне су појединачне (партику‑
ларизоване) јер не бисмо могли рећи да постоји генерална веза између реченог и до‑
бијене импликатуре, независно од ситуације и контекста. За разлику њих, генерали-
зоване конверзационе импликатуре (generalized conversational implicature) јављају
се по неком обрасцу, те се може рећи да постоји уопштена веза између изговореног,
контекста, ситуације и импликатуре. Левинсон (2000) ову разлику илуструје истом
репликом у двама различитим контекстима, резултујући истом генерализованом, али
потпуно различитом партикуларизованом импликатуром. У (118) и (119) реплика Б-а
да неки гости већ одлазе носи исту генерализовану скаларну импликатуру да не од‑
лазе сви гости. Међутим, уколико укључимо у контекст питање А (колико је сати?
у (118), тј. где је Јован? у (119)), реплика Б-а партикуларизовано импликује потпуно
другачију пропозицију (мора да је касно, тј. можда је Јован отишао).
(118) A: Колико је сати?

Б: Неки гости већ одлазе.
партикуларизовано +>: мора да је касно
генерализовано +>: не сви гости одлазе
(119) A: Где је Јован?
Б: Неки гости већ одлазе.
партикуларизовано +>: можда је Јован отишао
генерализовано +>: не сви гости одлазе
Према томе, кључни критеријум за разликовање генерализованих од парти‑

куларизованих импликатура заснива се на укључењу контекста у интерпретацију
код потоњег типа. Испоставиће се, међутим, да је најчешће веома тешко направити
разлику између генерализованих конверзационих импликатура и поменутих кон‑
венционалних импликатура. Тако, на пример, када неко изговори (120), најчешће
под речи жена нема на памети супругу, мајку, сестру или неку другу особу женског
пола са којом особа А има платонски однос иако неодређена синтагма једна жена
семантички покрива и ове потенцијалне референте, тј. ентитете на које језички из‑
раз упућује (о неодређености ће детаљно бити речи у следећем поглављу уџбеника).
(120) А ће вечерас да се састане са једном женом.
Анализа коју Грајс предлаже заснива се на кршењу максиме квантитета – ако

је могуће идентификовати особу А, онда је логично да је могуће идентификовати и
женску особу која му је блиска. То што се она ипак репрезентује у неодређеној син‑
тагми импликује да то није женска особа из блиског окружења особе А.
58
Генерализоване конверзационе импликатуре, како смо поменули, заснивају
се на истоветним обрасцима импликовања без обзира на појединости конкретне си‑
туације и контекста. Џорџ Јул (George Yule) (1996: 40–41) наводи следећа два при‑
мера кршења максиме квантитета:
(121) а. А: Надам се да си донео хлеб и сир.

Б: Па, донео сам хлеб.
б. А: Јеси позвала на журку Белу и Кети?
Б: Позвала сам Белу.
У (121.а) говорник А прво мора претпоставити да говорник Б сарађује, те да

није потпуно свестан максима квантитета. Чињеница је, међутим, да Б није уопште
ни споменуо сир, нити да га је донео, нити да га је заборавио. Да га је донео, он би
то и саопштио, јер би се придржавао максиме квантитета. Уместо тога, вероватно је
намеравао да А посредно закључи да оно што није поменуто није ни донето. Како Јул
примећује, у овом примеру говорник Б је конверзационом импликатуром пренео више
значења од онога што је речено. Исти је образац импликовања у примеру (121.б).
Пошто Кети и не помиње, говорник А импликује да Кети није ни позвана на журку.51
Јул илустровану генерализовану конверзациону импликатуру једноставно
формализује на следећи начин – у (122.а) је описан разговор из (121.а), а у (122.б)
дијалог представљен у (121.б):
(122) а. А: хлеб & сир?

Б: хлеб (+> НЕ сир)
б. А: Бела & Кети?
Б: Бела (+> НЕ Кети)
Грајс помиње две важне особине својствене конверзационим импликатурама,

неодвојивост (nondetachability) и отказивост (cancelability). С обзиром на то да се
импликатуре не заснивају на начину како је формулисано, већ шта је изговорено у
датом контексту, можемо очекивати да ће се импликатура појавити чак и када изри‑
чај преформулишемо (импликатура се, разуме се, неће јавити уколико се заснива на
максими начина). Вратимо се примеру (109), у коме професор пише да његов студент
одлично влада српским језиком и нема пуно одсуства са наставе. Како год да префор‑
мулишемо ове речи, остаје импликатура изазвана ругањем максими квантитета (а не
максими начина) – наиме, и одлично говори српски језик и није имао пуно изостанака
са наставе и одлично се служи српским језиком и није пуно одсуствовао са наставе
такође у релевантном окружењу импликују да студент нема већих постигнућа од
елементарних људских умећа и вештина. Према томе, конверзационо импликовано
51
Како Хорн (2002) подсећа, још је Дојл (Doyle) (1951) приметио да када неко каже неки С су П,
он генерално жели сугерисати да неки С ипак нису П. Вокер (Walker) (1994) истиче начин на који
квантитативна импликатура служи за одбацивање пропозиције која је конзистентна са контекстом.
Ако реакција или реплика на питање да ли је Смит поштен и амбициозан, тј. на констатацију Смит
је поштен и амбициозан гласи Смит је амбициозан, онда се несумњиво импликује да поштење није
особина која краси Смита, тј. импликује се одбацивање дела пропозиције саговорника.
59
значење је неодвојиво од смисла речи у датом контексту, ситуације и с обзиром на по‑
задинске информације. Међутим, неодвојивост као особина није неопходан услов52
за идентификовање конверзационих импликатура из најмање два разлога. Пре свега,
као што је већ речено, импликатуре које се заснивају на максими начина не могу бити
проверене преобликовањем изричаја. Са друге стране, постоје лексеме и изрази који
уопште не могу бити преформулисани, или у другој варијанти звуче необично, на
граници прихватљивости, импликују нека значења због максиме начина и сл.
Друга важна особина конверзационих импликатура је отказивост. Под тим се
подразумева појава да импликовано значење може бити отказано у наставку дискур‑
са. Овa карактеристика директна је последица чињенице да, за разлику од класичних
импликација, импликатуре не чине део истиносних услова тврдњи. Погледајмо сле‑
дећи пример Бети Бернер (2013), који има два могућа завршетка, дата у (123) и (124).
(123) Једног сунчаног недељног јутра, човек који је доручковао пржена јаја
склонио је поглед са кухињског стола на расцветалу башту иза своје куће, где је спа‑
зио предивног једнорога са златним рогом како мирно пасе његове баштенске руже.
Човек је одјурио до спаваће собе и пробудио своју уснулу супругу речима драга,
једнорог је у нашој башти, једе нам руже. Она је само невољно отворила једно око,
изустила драги, једнорог је митско биће и окренула му леђа.
(124) Једног сунчаног недељног јутра, човек који је доручковао пржена јаја
склонио је поглед са кухињског на расцветалу башту иза своје куће, где је спазио
предивног једнорога са златним рогом како мирно пасе његове баштенске руже.
Човек је одјурио до спаваће собе и пробудио своју уснулу супругу речима драга,
једнорог је у нашој башти, једе нам руже. Она је нагло скочила, села, погледала
супруга и узвикнула драги, једнорог је митско биће... и ја морам одмах да га видим!.
У обама примерима, и у (123) и у (124), у тренутку када супруга изговара

драги, једнорог је митско биће, имајући у виду максиму релевантности (и квали‑
тета), она импликује да је ситуација коју описује супруг немогућа, тј да није видео
једнорога. У (123) ово чини снено, те окреће леђа супругу да настави са спавањем,
чиме експлицитно показује да се отказује од даљег разговора. У (124) супруга изго‑
вара драги, једнорог је митско биће након што скаче из сна, узбуђена. И у оваквој
ситуацији важи импликатура да је оно што супруг казује обична будалаштина (тј.
да није видео једнорога), све док је супруга не откаже (cancel) речима и ја морам
одмах да га видим!. Описана особина конверзационих импликатура често се назива
и оборивост (defeasibility). У примерима (106) и (107) из претходног потпоглавља,
које овде понављамо у (125) и (126), деривиране импликатуре једноставно су отка‑
зиве/обориве у наставку дискурса, нпр. постоји пумпа одмах иза угла али тренутно
не ради или нешто често путује у Њујорк, можда сада нађе и девојку. Као што
видимо у анализама испод одговарајућег дела изричаја колокутора Б, импликатуре
Грајс показује да неодвојивост није ни неопходан ни довољан услов за идентификовање конвер‑

52
зационих импликатура јер су пресупозиције такође неодвојиве без обзира на формулацију изричаја,
али не представљају исти феномен као и импликатура (пресупозиција је тема читавог 5. поглавља
уџбеника).
60
важе све док не буду оборене наставком дискурса, када почиње да важи релевантна
импликација:
(125) А: Остао сам без горива.

Б: Постоји пумпа одмах иза угла... али тренутно не ради.
+> пумпа (вероватно) ради ⊃ пумпа не ради
(126) А: Изгледа да Смит нема девојку последње време.
Б: Нешто често путује у Њујорк... можда сада нађе и девојку.
+> Смит путује у Њујорк због девојке ⊃ Смит нема девојку
На основу свега реченог, јасно је да се, током динамичног развоја дискур-

са, импликатуре појављују и отказују или обарају с обзиром на садржај, кон-
текст, максиме и позадинске информације.
Отказивост је подесан тест за идентификовање конверзационих импликату‑
ра и њихово диференцирање од тзв. конвенционалних импликатура (conventional
implicature). Желећи да илуструје неодвојивост импликатуре од смисла изреченог
у датом контексту и ситуацији, Грајс наводи реч покушати. Употребљена у одгова‑
рајућем контексту, нпр. покушао је да трчи, она импликује неуспех у покушају, иако
то уопште не мора бити истина. Без обзира на то како преформулишемо овај изри‑
чај, због неодвојивости, импликатура (о неуспеху покушаја) ће и даље бити присут‑
на: пробао је да трчи, направио је покушај да трчи итд. Уколико претпоставимо
да саме речи покушати и пробати у својој лексичкој семантици садрже препозна‑
ту компоненту значења о неуспеху, онда се ради о конвенционалној импликатури.
Међутим, с обзиром на то да се импликовани део значења може отказати у наставку
дискурса, имамо јасан показатељ да се ипак ради о конверзационој импликатури53:
(127) Пробао је да трчи... и коначно му је у томе успело!

+> није успео да трчи ⊃ успео је да трчи
У уводним поглављима већ је било речи о везнику али и конвенционалној

импликатури која се јавља у реченицама попут
Генерализоване конверзационе импликатуре су отказиве, као што показује (i), и зависе од конте‑
53
кста, што је илустровано у (ii).
(i) Већина мајки је била са Корчуле. У ствари, све су биле са Корчуле.

(ii) Гости морају имати 18 година на дан путовања.
+> Гости морају имати најмање 18 година на дан путовања
Конвенционалне импликатуре нису отказиве:

(iii) #Немања попије литар ракије дневно, али не води здрав живот, при чему не постоји ни‑
какав контраст између испијања литра ракије дневно и вођења нездравог живота.
Контраст импликатуре се увек осећа:
(iv) Не постоји веза између испијања литра ракије дневно и вођења нездравог живота. #Не‑
мања попије литар ракије дневно, али не води здрав живот.
61
(128) Немања попије литар ракије дневно, (#али) не води здрав живот.
Конвенционалне импликатуре, као и конверзационе, не утичу на услове под

којима је реченица тачна, али јесу део лексичког значења језичког израза, и то без
обзира на контекст. Везник али независно од контекста указује на контраст и/или
концесивност међу појмовима или догађајима денотираним конјунктима. Како по‑
пити литар ракије дневно, у ствари, представља типичан пример нездравог начин
живота, ове две чињенице нису ни у каквом контрасту, те је али прагматички депла‑
сирано у (128). Са друге стране, у (129) везником али конвенционално се импликује
да међу скуповима {вода, сок} и {вино} у контексту постоји макар једна (више него
очигледна) релевантна разлика, не утичући притом на истиносне услове изричаја,
тј. чињенице да су купљени (таксативно побројани) вода, сок и вино, како је фор‑
мулисано у (130). Пошто је читав изричај могуће завршити допусном клаузом, вез‑
ник може имати и додатну, концесивну компоненту у импликатури, (131). Да је за
употребу овог везника неопходан некакав контраст показује нам пример (132), који
није прихватљив јер нема никаквих контрастивних језичких јединица, за разлику од
прагматичке прихватљивости реченице (133).
(129) Купио је воду, сок, али и вино.

(130) Купио је воду, сок и вино.
(131) Купио је воду, сок, али и вино, иако није дозвољено.
(132) Купио је воду, сок, #али вино.
(133) Купио је воду, сок, али вино не.
Грајс анализира однос конверзационих и конвенционалних импликатура.

Као важну особину конверзационих импликатура помиње неконвенционалност
(non‑conventionality) – није толико важно како је тачно речено, већ више шта се
тиме намеравало да постигне. Према томе, сaма језичка форма, моделована конвен‑
цијом, није толико релевантна (остављајући максиму начина по страни). Неконвен‑
ционалност је, у принципу, наличје неодвојивости, о којој је већ било речи. Ако два
језичка израза носе исти семантички садржај (нпр. и и али), не можемо гарантовати
да ће носити истоветну конвенционалну импликатуру у истом контексту, али ће,
сем импликатура заснованих на максими начина, увек покретати исту конверза‑
циону импликатуру. Слично, један те исти израз у различити контекстима доноси
различите конверзационе импликатуре, али увек има јединствену конвенционалну
импликатуру.
Још једна значајна карактеристика конверзационих импликатура је чињени‑
ца да су оне израчуњиве (calculable). Под тим подразумевамо то да је на основу
изричаја, контекста, максима и позадинских информација могуће да се добије одго‑
варајућа импликатура, тј. да саговорник изведе одговарајућу инференцу о њој. При‑
том је важно нагласити претпоставку да се импликатуре морају израчунавати само
у случају партикуларизованог импликовања, док генерализоване импликатуре, како
сам термин сугерише, већ имају искалкулисану подразумевану (default) имплика‑
62
туру. Принципијелно, обе групе импликатура могу бити израчунате, те одатле појам
израчуњиве, чиме се оне разликују од конвенционалних импликатура и других гра‑
ничних феномена.
Џералд Сeдок (Jerrold Sadock) (1978) допуњава Грајсов инвентар тестова
за идентификовање конверзационих импликатура. Пре свега, овај аутор примећује
још једну њихову препознатљиву особину повезану са оборивошћу, а то је поновно
оснаживање (reinforceability). Наиме, насупрот отказивању, када се импликатура
одбацује, импликовано значење може бити ојачано развојем дискурса. Тако, у при‑
меру (123) са једнорогом, супруга може изговорити нешто попут једнорог је митско
биће, дакле, немогуће да си видео једнорога!, чиме оснажује импликовано значење
да супруг не може говорити истину.
Коначно, Седок истиче да су конверзационе импликатуре неодређене (in‑
determinate), под чиме се подразумева чињеница да је број инеференци које саго‑
ворник може извести на основу изричаја, контекста, максима и позадине буквално
неограничен. Све колокуторове инференце представљају само претпоставке засно‑
ване на уверењу о говорниковој кооперативности, а у датом окружењу било који
број претпоставки може послужити овоме. Вратимо ли се примеру (126) са Смитом
који често путује у Њујорк и питањем има ли девојку, али овога пута уз сазнање да
Смит у Њујорку посећује болесну мајку. На први поглед, одговор на питање има
ли Смит девојку не може бити прича о одласку у Њујорк, где, како то саговорници
добро знају, Смит има болесну мајку. Према максими релевантности, овај одговор
мора бити у некаквом логичком односу са постављеним питањем. Стога саговорник
може инферирати да се одговором сугерише да Смит нема девојку јер мора бринути
о мајци, што му одузима времена итд. Видимо како било која позадинска инфор‑
мација може покренути постављање нових хипотеза саговорника о намераваном
значењу изричаја, које касније може једноставно оборити/одбацити или прихватити
током развоја дискурса и упознавања са новим чињеницама. Управо ову особину
конверзационих импликатура називамо неодређеношћу.
Седок сматра да сви поменути тестови за идентификовање конверзацио‑
них импликатура (неодвојивост, отказивост/оборивост, неконвенционалност, изра‑
чуњивост, неодређеност) нису подједнако вредни, тј. примењиви. Према овом ауто‑
ру, конверзационе импликатуре су по дефиницији неконвенционалне и када бисмо
на основу интуиције могли да разазнамо конвенционално од неконвенционалног,
не би било потребе за другим критеријумима. Најлогичнији, пак, су тест откази‑
вости, израчуњивости и неодвојивости, али се чини да је најбољи критеријум от‑
казивост. Већ је било речи о томе да је неодвојивост у врсти колизије са максимом
начина, те импликатуре базиране на овој максими неће испољавати особину не‑
одвојивости. Ипак, како Седок објашњава, ниједан од тестова није неопходан и
довољан критеријум за идентификовање, већ би их требало примењивати заједно,
у пакету, како бисмо били сигурни да одређени део значења представља конверза‑
циону импликатуру.
Коначно, најновију допуну овог списка начинио је Левинсон (2000), дода‑
вши и универзалност (universality) конверзационих импликатура. Како овај аутор
објашњава, с обзиром на то да се инференце деривирају из основних принципа ра‑
63
ционалности, очекујемо изражену тежњу ка универзалности, за разлику од кодира‑
ног значења. Конверзационе импликатуре су мотивисане, и никада нису произвољ‑
не (арбитрарне). Према томе, могли бисмо рећи да би исцрпан списак тестова за
идентификовање конверзационих импликатура подразумевао и универзалност, по‑
ред неодвојивости, отказивости/оборивости, неконвенционалности, израчуњивости
и неодређености.
3.5. Међуоднос максима. Критика Грајсовог модела
Грајс је и сам био свестан чињенице да се, уколико детаљније проанализира‑

мо његов модел, одређене максиме преклапају будући да би суштином начела који
дефинишу могле покрити исти емпиријски домен. На пример, друга подмаксима
квантитета налаже говорнику да не говори више него што је потребно, док максима
релевантности прописује да се буде релевантан. Уколико говоримо више него што
је потребно, у ствари говоримо нешто што није релевантно. С друге стране, гово‑
рити нерелевантно подразумева говорити нешто што није потребно, што се чини
сувишном, редудантном информацијом. Уједно, трећа подмаксима начина налаже
да се избегава непотребна опширност. Ово је, у суштини, исти принцип као и на‑
чела првих двеју подмаксима. Дакле, могли бисмо констатовати да се трима (под)
максимама – максимом релевантности, другом подмаксимом квалитета и трећом
подмаксимом начина – регулише исти облик комуникативног понашања, а то је ла-
пидарност, штурост, штедљивост на речима.
Грајсов модел, међутим, истовремено промовише и речитост, тј. исцрпност.
Наиме, прва подмаксима квантитета подразумева да говорников допринос разгово‑
ру буде што информативнији, и то онолико колико се од њега очекује (с обзиром на
тренутне потребе конверзације), док према првој подмаксими начина треба избе‑
гавати нејасно изражавање, што посредно значи да треба рећи онолико колико се
претпоставља да је потребно (колико год то било) да би нас саговорник разумео.
Коначно, и максима релевантности налаже говорнику да изговори онолико колико
је довољно да би његов изричај и у квантитативном смислу био релевантан. Све
три (под)максиме регулишу исти облик конверзационог понашања, којим се налажу
речитост и исцрпност.
Ове две групе (под)максима очигледно стоје у међусобној тензији будући
да налажу супротно понашање током разговора: у једном случају, економичност и
штурост, у другом, речитост и исцрпност. Овај је однос први прeпознао још Зипф
(1949), именујући их економичност говорника и економичност публике. У мо‑
делу који ће понудити неограјсовац Лоренс Хорн (Laurence Horn) (2002), читав ко‑
оперативни принцип биће сведен на напетост двају принципа и пара импликатура,
Q‑импликатуре и R‑импликатуре, које, у ствари, подразумевају Грајсову прву под‑
максиму квантитета и максиму релевантности. Левинсон (2000) ће читав Грајсов
систем (и Хорнову поделу прагматичког труда, в. следеће потпоглавље) редуковати
на три хеуристике, некадашње (под)максиме, а представници теорије релеванције
на само једну, максиму релевантности. Кренуло се, дакле, од Грајсовог прагматич‑
ког еха Кантове тетралогије, а затим се (у науци преферираном) онтолошким реду‑
64
кционизмом постепено дошло до само једне оперативне максиме. Овим се свакако
не умањује важност коју је Грајс имао као пионир у препознавању и дефинисању
кооперативног принципа, са свим његовим појединостима.
Иако је и сам Грајс наглашавао да императиве садржане у начелима његовог
кооперативног принципа и максимама не треба интерпретирати као прескриптивна
правила којим говорници нужно морају да се повинују, већ да представљају сушти‑
ну постојања и одрживости њихове конверзације, било је оних који су Грајса ту‑
мачили са много више критике него што је „отац прагматикеˮ, чини се, заслужио.
Притом мислимо на коментаре попут следеће Кембелове (Campbell) (2001) анализе:
Максиме претпостављају постојање готово утопијског нивоа џентл‑

менства говорника и један старомодни стандард истинитости, који би
и Џорџ Вашингтон можда сматрао иритантним. Они подсећају на рани
пуританизам Краљевског друштва. Говорник би требало да понуди не
превише информација, већ тачно колико је потребно, да се угризе за
језик кад би хтео да изговори нешто за шта верује да је неистина, или
за шта нема довољно доказа, да буде релевантан, да буде кратак и
држи се реда, да избегава неразумљиве изразе и двосмислености... Да
ли бисмо уопште желели да изађемо на вечеру са таквом особом, тако
беспрекорно уљудним поштиваоцем максима?
(Кембел 2001: 256)
Кинен (Keenan) (1976) и многи други лингвисти и етнографи спочитавали

су Грајсовим максима тривијалност, наивност до нивоа глупости, те културну ус‑
ловљеност, ако не и етноцентризам због приписивања модела конверзационог пона‑
шања једног доминантног типа културе свим осталим. Према овој ауторки, Грајс је
максиме представио као друштвену чињенице, а не као радну хипотезу. Овакве кри‑
тике су, међутим, биле плодне јер су водиле развоју нових, занимљивих дисциплина
попут етнопрагматике и интеркултурне прагматике, које управо интересују раз‑
лике у прагматичком понашању различитих култура (в. 7. поглавље).
Међутим, како Хорн (2004) истиче, кооперативни принцип и максиме нису
осмишљени као прескриптивна правила за морално понашање нити као етног‑
рафски осврт на одређену културу. Пре би се могло рећи да оне представљају под‑
разумеванo, предефинисано подешавање саме конверзације, те да су их говорници
обострано свесни, што генерише импликатуре, које стоје у самом срцу прагматич‑
ког понашања. Само уколико постоји обострана свесност о максимама, тек је онда
могуће да колокутор препозна њихово непоштивање, те изводи инференце о изри‑
чају и могућим импликатурама локутора. Штавише, за разлику од синтаксичких и
семантичких правила, која када се прекрше, не могу да деривирају одговарајући
објекат (реченицу, тј. пропозицију), прагматичка максима функционише и када се
прекрши или када јој се говорник не покорава. Због тога се и каже да правила
конверзационе импликатуре (али и пресупозиције, која је предмет петог поглавља
уџбеника) функционишу помоћу механизама експлоатације (exploitation).
65
У следећем потпоглављу представићемо управо Хорнов модел, који је настао
као (конструктивна) критика и унапређење Грајсове теорије импликатура и конвер‑
зационих максима.
3.6. Хорнов Q‑принцип и R‑принцип. Подела прагматичког труда
Лоренс Хорн (Laurence Horn) међу првима је покушао да, у складу са прин‑
ципом Окамовог бријача54, редукује све сувишне елементе Грајсовог модела, те
мањим бројем елемената покрије исти домен, што би анализу учинило једностав‑
нијом и елегантнијом. Како смо показали у претходном потпоглављу, овај је модел
претрпео многобројне засноване и неоправдане критике, али је представљао зна‑
чајан замајац за даљи развој даље и ближе прагматике. Стоји оцена да он оперише
превеликим бројем максима, од којих се велики број њих преклапа делимично или у
потпуности, чинећи модел гломазним и неоптималним. Хорн је зато ревидирао овај
модел сводећи га на две супротстављене силе, Q‑принцип и R‑принцип, за које је
инспирацију пронашао у Зипфовим (1949) категоријама економичност говорника и
економичност публике55.
Q-принцип je гаранција довољне информативности, ограничена одоздо,
заснована на потребама саговорника, који преферира исцрпну дескрипцију деноти‑
раних догађаја. Он покрива регулативу Грајсове прве подмаксиме квантитета (нека
твој допринос разговору буде што информативнији (с обзиром на тренутне потре‑
бе конверзације)) и прве две подмаксиме начина, које се односе на јасноћу (избегавај
нејасно изражавање и избегавај двосмислености). Хорн Q-принцип дефинише на
следећи начин:
• Q‑принцип
Реци колико год можеш (више), имајући притом у виду R‑принцип.
Насупрот њему, R‑принцип је одозго ограничени корелат Зипфовог зако-

на мањег напора, који се заснива на потреби говорника да у што мање речи каже
што више. Овај принцип преузима емпиријски домен максиме релевантности (буди
релевантан), друге подмаксиме квантитета (нека твој допринос не буде информа‑
тивнији у већој мери него што је то потребно) и последње две подмаксиме начина
(буди конкретан (избегавај непотребну опширност) и држи се редоследа догађаја):
Принцип штедљивости, парсимоније (лат. lex parsimonae) или популарно Окамов бријач уобичаје‑
54
но се везује за енглеског схоластичког филозофа и теолога Вилијема од Окама (William of Ockham)

(ц. 1287–1347), који је заговарао идеју да елементе анализе не треба увећавати уколико за то не
постоји оправдан разлог. Уколико два модела покривају исти емпиријски домен и имају једнак објас‑
нидбени потенцијал и моћ предвиђања чињеница, одбацићемо онај модел који је сложенији, садржи
више елемената, принципа, правила или закона јер је мање ефикасан. Најпознатију, латинску верзију
принципа штедљивости Non sunt multiplicanda entia sine necessitate (не умножавати ентитете без
потребе) формулисао је ирски филозоф Џон Панч (John Punch) у 17. веку.
Андре Мартине (André Martinet) (1962), представник тзв. француског функционализма и теорети‑
55
чар језичке економије, језичку промену описује као резултанту двеју супротстављених сила: захтева
комуникације, тј. потребе говорника да пренесе своју поруку, и с друге стране, принципа мањег
напора, који чини да говорник штеди утрошак менталне и физичке енергије на оптимални ниво који
омогућава остварење његових потреба.
66
• R‑принцип
Не говори више него што мораш, имајући притом у виду Q принцип.
Импликатуре засноване на Q‑принципу су типично негативне у смислу да

се њихове калкулације односе на оно што је могло бити реченo, тј. што је могло
бити истинито али није. Саговорник на основу говорникове неупотребе инфор‑
мативније и/или краће форме инферира да једноставно није био у стању (да пону‑
ди информативнију и/или краћу верзију изричаја), те да импликовано значење не
важи. За разлику од њих, R-засноване импликатуре су позитивне јер су истините
њихове калкулације о импликованој пропозицији – истинито је инферирано, тј.
важи више од реченог. Иначе, ове импликатуре више подразумевају друштвену
него језичку мотивацију, а уобичајено се илуструју индиректним говорним (илоку‑
ционим) чиновима.
Илустроваћемо поменуту разлику на примерима. У (134) изричај да је неко
био у стању да поправи шпорет има R‑импликатуру да је то и урадио. Међутим, ова
импликатура може бити одбачена, нпр. наставком реченице који импликује да није
извршио оправку, (135). Према томе, не постоји ниједна сметња да на основу (134)
саговорник не може извести и Q‑инференцу да Иван ипак није поправио шпорет
– уосталом, речено је само да је био у стању да изврши такву операцију. Са друге
стране, у примеру (136) дисјунктивно или може имати Q‑инференцу да je избор су‑
жен само на једну врсту хране, тј. да важи тзв. ексклузивна дисјункција (или сендвич
или пица), али може имати и R‑инференцу, према којој су на располагању обе врсте
хране (и сендвич и пица). На послетку, у (137) R-инференца о догађају је да се десио
истовремено, тј. да су се Иван и Нада истуширали заједно, док Q‑инференцу пред‑
ставља претпоставка да су то два одвојена догађаја, јер није експлицитно назначено
да је колективне природе.
(134) Иван је био у стању да поправи шпорет.

R-инференца: +> Иван је поправио шпорет
Q-инференца: +> Иван није поправио шпорет
(135) Иван је био у стању да поправи шпорет, али је био неки верски празник.
R-инференца: +> Иван је поправио шпорет неког наредног дана
Q-инференца: +> Иван није поправио шпорет
(136) Можете да се послужите сендвичем или пицом.
R-инференца: +> можете да се послужите и сендвичем и пицом
Q-инференца: +> не можете да се послужите и сендвичем и пицом
(137) Иван и Нада су се истуширали.
R-инференца: +> Иван и Нада су се истуширали заједно
Q-инференца: +> Иван и Нада се нису истуширали заједно
Приметимо још једном да Q‑импликатура искључује неку специфичну про‑

позицију, дакле, импликује негативни предзнак испред истиносне вредности извес‑
не пропозиције, док R‑импликатура, пак, неку пропозицију узима као тачну. Му‑
ленбернд (Mühlenbernd) (2013) објашњава да је кључна разлика у начину на који
67
се Q‑импликатура и R‑импликатура отказују – како искључује истинитост неке
тврдње, Q‑импликатура се отказује тако што се потврђује истинитост пропозиције,
док се R‑импликатура отказује показивањем да не важи импликована пропозиција.
У (138) илустровано је отказивање R‑импликатуре из (136), а у (139) отказивање
Q-импликатуре из (137):
(138) Можете да се послужите сендвичем или пицом, али не обама јелима.

(139) Иван и Нада су се истуширали истовремено јер нисмо имали довољно воде.
Ако је R-инференца инференца о нечем више од реченог тј. да важи и више

од реченог, док је Q-инференца инференца да не важи више од реченог, поставља се
логично питање: како уопште саговорник може знати да ли да одбаци једну или дру‑
гу инференцу? У овоме му помаже Хорнова подела прагматичког труда (division
of pragmatic labour).
Уколико постоје два језичка израза који покривају исти семантичко поље,
немаркирана форма56 – краћи и/или више лексикализован језички облик – тежи
да буде R‑повезан са одређеним немаркираним, стереотип(ич)ним значењем, упо‑
требом или ситуацијом. Са друге стране, употреба маркираних – перифрастичних,
мање лексикализованих, комплекснијих и исцрпнијих – језичких израза тежи да
буде Q‑ограничена на оне ситуације изван стереотип(ич)ног, за које би употреба
немаркираних израза била неадекватна (Хорн 2004: 16). Погледајмо следеће парове
реченица и импликатуре које се окидају употребом одговарајућих језичких израза.
(140) Ивана је зауставила ауто.

R: +> Ивана је зауставила ауто уобичајено, ножном кочницом
Маркираност су у лингвистику увели представници структуралистичке школе Прашког лингвис‑
56
тичког серкла, у оквиру своје теорије о фонолошким дистинктивним обележјима, као „елементар‑
ним честицамаˮ фонема. Фонема се, наиме, састоји од одређеног броја дистинктивних обележја, који
представљају одређене особине које могу бити присутне или одсутне, што се маркира као позитивна
или негативна вредност, [±обележје]. Позитивна вредност названа је маркираном, јер подразуме‑
ва да је фонема која је носилац позитивне вредности одређеног обележја уочљивија, наметљивија,
обележена. Од фонологије, маркираност се пренела и на обличку морфологију, као препознавање
опозиције које постоје између серије немаркираних наставака (једнина, номинатив, мушки род,
3. лице, презент...) и мањег или већег броја маркираних јединица у инвентару (множина, неноми‑
нативни падежи, женски и средњи род, 1. и 2. лице, футур...). Опозиција у погледу морфолошке
маркираности огледа се у количини фонолошког материјала употребљеног за обележавање одређене
морфолошке категорије (граматички број –ø:–и; падежи –ø:–а/–у/...; граматички род –ø:–а/–ø; лице
–ø:–м/–ш; време идем : ћу {ићи / да идем}). Ова дистинкција постаје објаснидбена оног тренутка
када се постави корелација са семантичком маркираношћу. Семантички је немаркиран онај облик
који је двосмислен између две интерпретације, немаркиране и маркиране, док је семантички марки‑
ран онај облик који недвосмислено има само једно, маркирано читање (нпр. женски род има само
интерпретацију женског рода, док је мушки род у реченици студенти полажу испит двосмислен
између мушког и женског читања). Најчешће је у језику морфолошки маркиран облик и семантички
маркиран, односно, недвосмислен, док је морфолошки необележена форма уједно и семантички не‑
маркирана, тј. двосмислена. Овај принцип, као што видимо, важи и за Хорнов прагматички модел,
у коме маркирани језички изрази имају недвосмислено маркирано читање, док немаркирани избор
речи импликује немаркирану интерпретацију описане ситуације. Иначе, маркираност се као катего‑
рија користи и за опис феномена у синтакси (нпр. маркирани, неканонични ред речи у реченици, в.
6. поглавље уџбеника), стилистици (стилска маркираност), социолингвистици и другим лингвистич‑
ким поддисциплинама и различитим интердисциплинарним приступима.
68
(141) Ивана је изазвала да ауто стане.
Q: +> Ивана није зауставила ауто уобичајено, ножном кочницом (него
ручном кочницом, хаварисањем возила...)
(142) Шериф је убио пресретаче поштанских кочија.
R: +> Шериф је убио пресретаче поштанских кочија уобичајено, ватре‑
ним оружјем
(143) Шериф је изазвао смрт пресретача поштанских кочија.
Q: +> Шериф није убио пресретаче поштанских кочија уобичајено,
ватреним оружјем (него тровањем, постављањем експлозива...)
У (140) употребљен је најфреквентнији глагол за описивање дате ситуације

(зауставити ауто). Типични изрази покривају типичне ситуације, па је R‑имплика‑
тура да је Ивана на уобичајен начин извела дату операцију. С друге стране, у (141)
користи се перифрастични израз изазвати да ауто стане, који се далеко ређе упо‑
требљава и сложенији је по форми, те се Q‑импликатуром сугерише да је радња
изведена на неки необичан начин. Иста је ситуација у (142) и (143). Немаркирани
глагол убити у (142) у датом контексту (шериф, поштанске кочије...) R‑импликује
да је шериф пуцао из ватреног оружја, док маркирани израз изазвати смрт у (143)
Q‑импликује да радња није изведена на неки стереотип(ич)ан начин.
Проанализираћемо још неколико примера примењујући Хорнов модел. У
(144) говорник је употребио речи светло црвена иако постоји лексема розе, која
свакако представља једну од нијанси светло црвене. Пошто избор говорника није
пао на овај, немаркирани израз (розе), који изискује мање напора, према предло‑
женој анализи, саговорник Q‑импликује да је у питању нека нијанса светло црвене
боје која није розе. Са друге стране, типична ситуација представљена типичним из‑
разом у (145.а), у којој је некоме потребно (алкохолно) пиће да савлада стрес, или у
(145.б), у којој је некоме потребно (освежавајуће безалкохолно) пиће након бављења
спортом, саговорнику намеће одговарајуће R‑инференце о типу пића.
(144) Маријина хаљина је светло црвене боје.

Q: +> Маријина хаљина није розе боје
(145) а. Кад те сретне, њој треба пиће.
R: +> Кад те сретне, њој треба алкохолно пиће
б. После получасовног џогинга, њој треба пиће.
R: +> После получасовног џогинга, њој треба безалкохолно, освежа‑
вајуће пиће
Занимљиво је како је Хорн домен максиме начина из кооперативно‑регула‑

торне сфере пребацио у експланаторни принцип модела, који уједно разрешава чвор
како саговорник може знати да ли да изведе Q‑импликатуру или R‑импликатуру, кад
су обе доступне у контексту. Уместо да, пратећи Грајсове подмаксиме начина, говор‑
ници теже да имају што разумљивији, разговетнији изричај, који није двосмислен
и временски нераспоређен, сада њихов избор језичких форми, регулисан поделом
прагматичког труда, постаје основ за извођење Q или R‑инференци саговорника – ко‑
69
локутор се ослања на локуторов избор маркираних израза за описивање нетипичних
ситуација, те употребу немаркираних израза за опис типичних, немаркираних ситу‑
ација. Модел је утолико оптималнији јер и Грајсове конвенционалне импликатуре
препушта односу Q и R‑импликатура, како смо видели у (137), где се у контексту са
везником и импликују истовременост, колективност и/или комитативност („придру‑
женостˮ) и сл. Експликативност Хорновог модела у односу на Грајсов је несумњиво
већи у препознавању веза између избора језичких израза и описаних ситуација.
3.7. Скаларне, импликатуре делимично уређених скупова и клаузалне

импликатуре
У потпоглављу 3.3. већ је било речи о тзв. Хорновим скалама, на којима се од

највише до најниже вредности ређају квантификатори (<свако, сви, већина, полови‑
на, мањина, неколицина, неко, нико>), временски адвербијали (<увек, понекад, ни‑
кад>) и друге затворене класе57 језичких јединица. Употреба неког језичког израза
са скала увек покреће и одговарајућe скаларнe импликатурe. Наиме, избор вред‑
ности на скали окида Q‑импликатуру да колико говорник зна, не важи виша скалар‑
на вредност. Како смо већ објаснили, одређена скаларна јединица повлачи све ниже
вредности, нпр. већина повлачи половина, мањина, неколицина, неко и нико, док се
у исто време за више вредности (сви, свако) Q‑импликује да не важе. Истинитост
пропозиције већина студената је положила испит повлачи истинитост пропози‑
ције неки студенти су положили испит будући да и тврдња неки студенти нису
положили испит повлачи тврдњу да није тачно да је већина студената положила
испит. У исто време, у супротном смеру се скаларно импликује да је највероватније
изабрана највиша могућа вредност, односно, да највероватније није истинито да су
сви студенти положили испит.
Иако се у случају Хорнових скала говори о затвореним класама јединица које
се скаларно организују, чињеница је да се и отворене класе, али и читави језички
изрази могу сагледати као скаларне вредности у минималној, биномној скали од два
елемента, са пропозицијом p1 и пропозицијом p2, <p1, p2>. Виша вредност p1 повла‑
чи p2, што маркирамо као „p1 ⊨ p2ˮ, док нижа импликује да виша не важи, p2 +> ¬
p1. Одатле за примере (146)‑(151) можемо дефинисати следеће скале: <сви, неко>,
<свој, један>, <успети урадити нешто, покушати урадити нешто>, <изазвати смрт,
убити>, <урадити нешто, моћи урадити нешто>, <алкохолно пиће, пиће>. Q‑им‑
пликација претпоставља да виша скаларна вредност p1 не важи, (146)-(149), док се
R‑импликацијом претпоставља истинитост више вредности на скали, (150)-(151).
Под затвореним класама се уобичајено подразумевају оне врсте речи чији је инвентар јединица
57
релативно мали, стабилан у погледу броја јединица и несклон честим променама, попут заменица,
предлога, везника и других функционалних јединица, док су отворене класе категорије речи чији је
инвентар релативно велики, бројчано нестабилан и склон променама, што важи за именице, придеве,
глаголе и прилоге, као тзв. пунозначне речи. Граница је, разуме се, и у овом случају релативна, јер
постоје одређене поткатегорије врста речи које теже једном или другом типу класа, нпр. властите
именице су затворенија класа од заједничких именица, начински прилози су отворенија класа од
квантитативних прилога, помоћни глаголи су затворенија класа у односу на пунозначне глаголе итд.
70
(146) Неки студенти су положили испит.
Q: +> Испит нису положили сви студенти
<сви, неко> (Q)
(147) А ће вечерас да се састане са једном женом.
Q: +> А вечерас неће да се састане са својом женом
<свој, један> (Q)
(148) Покушао је да трчи.
Q: +> Није успео да трчи.
< успети урадити нешто, покушати урадити нешто> (Q)
(149) Шериф је убио пресретаче поштанских кочија.
Q: +> Шериф је убио пресретаче поштанских кочија уобичајено,
ватреним оружјем
<изазвати смрт, убити> (Q)
(150) Иван је био у стању да поправи шпорет.
R: +> Иван је поправио шпорет.
<урадити нешто, моћи урадити нешто> (R)
(151) Кад те сретне, њој треба пиће.
R: +> Кад те сретне, њој треба алкохолно пиће
<алкохолно пиће, пиће> (R)
Јулија Хиршберг (Julia Hirschberg) (1991) показује не само да су скале праг‑

матичке по својој природи, већ да било који делимично уређени скуп може дефи‑
нисати квантитативну импликатуру у одговарајућем контексту. Ако Риста путује
из Бујановца у Нови Сад, изричај да је стигао до Јагодине ће импликовати да још
није стигао до Београда, али неће импликовати да није прошао и Лесковац (тачније,
повлачиће да је прошао Лесковац). Када би читав контекст био у обрнутом смеру,
тј. да Риста путује из Новог Сада за Бујановац, исти изричај (стигао је до Јагодине)
окидао би обрнуту импликатуру, да још није стигао у Лесковац, али би повлачио
тврдњу да је већ био у Београду.
Постоји још један тип квантитативне импликатуре, а то су клаузалне им-
пликатуре (clausal implicature), које је први препознао и дефинисао Џералд Газдар
(Gerald Gazdar) (1979а). Клаузалне импликатуре се тичу истинитости неке пропо‑
зиције исказане субординираном или координираном клаузом. Саговорник изводи
инференце о томе да ли је пропозиција истинита или није, при чему комплетна ре‑
ченица чији је анализирана клауза део такође не индикује њену тачност или нетач‑
ност. Нешто упрошћена, Газдарова дефиниција клаузалних импликатура гласи: ако
говорник изговори неки комплексни језички израз p, који (1) садржи угнежђену ре‑
ченицу q, и (2) p нити повлачи, нити пресупонира (претпоставља, подразумева) q, и
(3) постоји алтернативни израз r који је мање‑више једнаке дужине, те који садржи
q тако да r повлачи или пресупонира p; онда, изговарајући p, а не r, говорник импли‑
кује да не зна да ли је q истинито или није, тј. могуће је да је тачно и да је нетачно.
Узмимо, на пример, кондиционални везник ако. Његова употреба сугерише
да говорник није сигуран нити у истинитост пропозиције клаузе коју уводи овај вез‑
ник, нити пак у извесност пропозиције садржане у надређеној клаузи. Применимо
71
ли Газдарову анализу, изговорити нешто попут (152.а) импликује да нема разлога
мислити како је Марјан већ добио стипендију, нити пак да је извесно да ће напусти‑
ти медицину. Одатле се јављају четири клаузалне импликатуре, дате испод примера
(152.а). Кондиционални везник ако стоји у опозицији са везником који би повлачио
истинитост пропозиције садржане у субординираној клаузи, нпр. везником пошто,
(152.б). У овом примеру јављају се само клаузалне импликатуре да ће Марјан доби‑
ти стипендију и да ће напустити медицину. Због ових особина поменута два везника
такође чине уређен скаларни пар, у коме је везник пошто маркирани језички израз,
(152.в).
(152) а. Ако Марјан добије стипендију, напустиће медицину.

клаузално +> Марјан добија стипендију
клаузално +> Марјан не добија стипендију
клаузално +> Марјан ће напустити медицину
клаузално +> Марјан неће напустити медицину
б. Пошто Марјан добије стипендију, напустиће медицину.
клаузално +> Марјан добија стипендију
клаузално +> Марјан ће напустити медицину
в. <(пошто p, q), (ако p, q)>
Хорн (2012) констатује да централну улогу коју скаларне импликатуре имају

у природним језицима могу одлично бити илустроване лексичким рупама (lexical
gap) и асиметријама у одређеним затвореним класама речи, те лексичким блока‑
дама у творбеним процесима отворених класа. Ова питања лексичке прагматике
(lexical pragmatics) биће предмет нашег следећег потпоглавља.
3.8. Лексичка прагматика
Хорн (2012) у анализи појава лексичке прагматике креће од тзв. постаристо-

телијанског квадрата опозиција (post‑Aristotelian square of oppositions), (153), у
којима су представљени следећи логички односи дефинисани међу паровима кван‑
тификованих израза: контрарност (contrary), контрадикторност (contradictory) и
супконтрарност (subcontrary). Лева страна квадрата је позитивна, при чему угао А
представља афирмативне универзалне вредности попут сви, свако, увек, док угао И
репрезентује појединачне позитивне вредности као неко, неки, некад. Десна страна,
пак, односи се на негативне вредности – угао Е представља универзалне негативне
вредности попут не/ни, нико, никад, док угао О репрезентује појединачне негативне
вредности као не сви, не сваки, не увек.
На квадрату опозиција тврдње са изразима из А и Е стоје у контрарном од‑
носу – оне не могу бити истовремено истините, али могу истовремено бити нетачне
(упореди примере А, Е, И и О наведене испод квадрата). Супконтрарни однос граде
пропозиције са изразима из И и О – за разлику од контрарних, ове тврдње не могу
бити истовремено неистините, али могу бити истовремено тачне. Коначно, парови
тврдњи са изразима из А и О, те И и Е граде контрадикторни однос, који каракте‑
72
рише то да истовремено не могу бити истинити, нити неистинити. Пропозиције са
изразима из И су субалтерне према пропозицијама са изразима из А, што важи и за
однос тврдњи са изразима из О и Е.
(153) [афирмација] ← КВАЛИТЕТ → [негација]
А КОНТРАРНО Е
[универзално]
↑
КВАНТИТЕТ СУБАЛТЕРНО КОНТРАДИКТОРНО СУБАЛТЕРНО
↓
[појединачно]
И СУПКОНТРАРНО О
А: {Сви младићи су слабићи. / Сваки младић је слабић.}

Е: Ниједан младић није слабић.
И: Неки младићи су слабићи.
О: Нису сви младићи слабићи, неки младићи нису слабићи.
С обзиром на дефинисано, однос А и И подразумева повлачење и Q‑импли‑

катуру: сви повлачи неко, док неко импликује не сви. Исто важи и за супротну страну
квадрата, где универзална негација повлачи појединачну (ниједан младић није сла‑
бић ⊨ не сваки младић је слабић), док појединачна негација импликује да не важи
универзална негација (не сваки младић је слабић +> није да ниједан младић није
слабић).
Приметимо, пре свега, да две супконтрарне тврдње Q‑импликују једна дру‑
гу: неки младићи су слабићи импликује неки младићи нису слабићи. Иако је оно што
је речено формално потпуно другачије, импликује се иста пропозиција. Како Хорн
објашњава, с обзиром на то да језици теже да не лексикализују комплексне вред‑
ности, нарочито у затвореним инвентарима попут квантификатора, очекујемо да се
неће лексикализовати значење неки... не, и то је управо оно што налазимо – овај се
однос систематиски исказује перифрастично, негацијом на глаголу, а не префигира‑
ном заменицом или прилогом. Угао О квадрата у највећем броју светских језика није
богат лексикализацијама, те не налазимо форме попут *несви/*нисви (енгл. *nall),
*нувек (*nallways), *нобоје (*noth) и сл. Ово је, чини се, најважнији закључак који
можемо извући из квадрата опозиција квантификатора – лексикализација одређених
потенцијалних језичких израза не дешава се будући да њихов семантички домен
покривају постојећи изрази посредством (скаларних) импликатура.
Зађемо ли изван домена квантификованих језичких израза, одређени лексич‑
ки феномени такође су лако објашњиви посредством импликатура и тензије између
73
потреба говорника и потреба саговорника. Ароноф (Aronoff) (1976) примећује да из‑
весна деривациона решења, иако потенцијално могућа, не добијају реализацију, што
овај аутор назива лексичком блокадом. Наиме, у случају да је већ лексикализована
комбинација одређене деривационе основе и афикса, извођење исте основе помоћу
суфикса са сличном семантиком у неким случајевима је блокирано, као у (154.б) и
(154.г), за разлику од (154.а) и (154.в) (за преводе в. објашњење у наставку).
(154) а. curious curiousity curiousness

б. furious *furiousity (fury) furiousness
в. tenacious tenacity tenaciousness
г. fallacious *fallacity (fallacy) fallaciousness
Реч furiousness ’фуриозност’ покрива домен значења комбинације исте ос‑

нове и суфикса ‑ity која се није лексикализовала, а то је *furiousity ’*фуриозитет’.
Слично је са речју fallaciousness ’варљивост’ и неречју *fallacity ’*варљивитет’.
Пол Кипарски (Paul Kiparsky) (1983) сматра да је анализа Аронофа уједно
прејака и преслаба. Наиме, продуктивни деривациони процеси нису увек блокирани
постојањем комбинације исте основе и афикса са сличном семантиком, што нам по‑
казују и примери под (154.а) и (154.в), те тако у енглеском коегзистирају синонимни
парови лексема curiousity и curiousness ’радозналост’, те tenacity и tenaciousness ’не‑
попустљивост, истрајност’. У том смислу је теза Аронофа прејака. Са друге стране,
блокирање није само феномен везан за деривацију, јер је присутан и у флексији
(нпр. облици множине небројивих именица, неодређени вид одређених класа при‑
дева и сл.), па би се могло рећи да је тврдња преслаба, јер не покрива читав емпи‑
ријски поддомен анализиране појаве.
Решење које Кипарски предлаже је нека врста лексичког аналога општијег
принципа другде (Elsewhere Condition), који је могуће пратити све античког ведског
језикословца Панинија (4. век п.н.е.). Овај принцип може се дефинисати као начело
да специјално правило блокира опште правило у дељеном домену (што, опет,
импликује да другде, тј. у недељеном домену, важи опште правило). Ово напросто
значи да појава маркиранијег, специјализованијег израза, облика или афикса бло‑
кира да у истом контексту буде употребљен немаркирани израз, облик или афикс.
Међутим, како и Хорн примећује, примери којима Кипарски (1982) илуструје прин‑
цип другде, у ствари, представљају типичне примере тзв. делимичног блокирања,
који дефинише тежњом да се специјалан, мање продуктиван афикс појављује у
специфичним контекстима, док општији, продуктивнији афикс преузима ос‑
тале, немаркиране контексте. Приликом модификације деривационе основе у па‑
ровима лексема попут informant ’информант’ и informer ’информатор’, суфикс –ant
је семантички специфичан, мање продуктиван и везује се за контексте у којима се
реферише на жива бића која информишу, док је суфикс –er продуктивнији и, поред
поменутог домена, када модификује исту творбену основу, покрива и семантичко
поље неживих ентитета које доносе неку информацију. Имајући у виду поменуто,
Кипарски дефинише правило „избегавај синонимијуˮ, којим се обезбеђује да реч
која настаје на основу неког лексичког деривационог правила никада не буде пот‑
74
пуно синонимична са већ постојећом лексемом. Међутим, оно што се из примера
лексема информант и информатор може приметити јесте да је и делимично бло‑
кирање прејак принцип јер се тврди да немаркирана форма преузима неспецијали‑
зоване контексте, али се не наглашава да уједно она није депласирана ни у опису
маркираних ситуација. Тако, информатор и даље може да се употреби са значењем
које има информант, тј. са додатним читањем аниматности („живостиˮ) денотата.
Лексичкопрагматичка тенденција да се избегава синонимија заснива се на
потребама говорника да смањи утрошак енергије и времена приликом избора за
исказивање исте садржине. Она је окренута принципу R‑импликатуре, који заговара
штурост. С друге стране, Хорн (2002) препознаје и супротну тежњу, а то је потреба
саговорника да се избегава хомонимија, како би се смањио број могућих различи‑
тих интерпретација једног истог језичког израза. Овај је принцип у складу са Q‑им‑
пликатуром, који заговара речитост.
Како Хорн (2002) објашњава, феномен блокирања можемо узети као доказ
да је лексички систем немонотоничан (non‑monotonic) по својој природи, што на‑
рочито постаје видљиво када узмемо у обзир онтогенетску58 перспективу у развоју
лексичког система. У једном стадијуму развоја деца прегенерализују усвојена де‑
ривациона правила, те поред постојећих облика изведених суфиксом –able попут
washable ’оперив’, breakable ’ломљив’, readable ’читљив’, изводе и непостојеће
форме као *seeable ’*гледљив’ и *hearable ’*чуљив’, које припадају истим творбе‑
ним обрасцима. Након фазе у којој у њиховом лексикону паралелно постоје паро‑
ви *seeable и visible ’видљив’, те *hearable и audible ’слушљив’, долази тренутак
да специјализована форма преузме поље и потпуно блокира претходно регуларно
деривирање форми комбинацијом глагол + –able. Ово би значило да вероватно и
током развоја лексикона људских језика постоје немонотонични стадијуми, у којима
се дешава смањење броја јединица које у одређеном тренутку буду блокиране због
важења новог, специјализованог правила. Хорн констатује да није јасно да ли се ова
особина неизоставно мора испољити у логичкој структури менталног лексикона.
Мишљења је да би се пре могло рећи да прагматички фактори (попут Грајсових
принципа) играју важну улогу у одређивању који могући светови су заиста и ис‑
тинити, те шта они денотирају, пре него да се ради о инхерентној карактеристици
лексикона.
Још један занимљив феномен лексичке прагматике који ћемо споменути
на крају овог потпоглавља је аутохипонимија (autohyponymy). Наиме, приликом
увођења појмова R‑импликатура и Хорнове поделе прагматичког труда већ је било
речи о томе да типична ситуација бива представљена типичним, немаркираним из‑
разом. Ако говорник каже да му је потребно пиће, онда од контекста зависи коју ће
импликатуру о врсти напитка (алкохолни или безалкохолни) саговорник извести.
Ако је контекст такав да говорник жели да савлада стрес, онда је R‑инференца са‑
Роман Јакобсон, један од утемељивача Прашког лингвистичког серкла, примењује тзв. Хекелов
58
принцип на језик. Наиме, биолог Ернст Хекел дефинисао је неодарвинистичку хипотезу да је онто-
генеза рекапитулација филогенезе, тј. да развој појединачног представника врсте понавља развој
читаве врсте. Пренета на језик, Јакобсонова идеја подразумева да поступни фонолошки развој детета
(број фонема, њихове карактеристике, те тип фонолошких опозиција у инвентару) понавља прет‑
постављени фонолошки развој људског језика уопште.
75
говорника да локутор највероватније жели алкохолно пиће. У случају да говорник
тражи пиће након бављења спортом, онда је импликатура да жели освежавајуће,
безалкохолно пиће. Појава да се хиперонимом (пиће) упућује на хипониме (алкохол‑
но пиће, безалкохолно пиће) механизмом R‑импликатуре назива се аутохипонимија.
У сваком случају, Хорнов допринос редуковању и оптимизацији експла‑
наторне компоненте Грајсовог модела је сасвим очигледан – домен готово двоци‑
френог броја подмаксима, које таутолошки понављају два супротстављена принци‑
па, обухваћен је само паром циркуларних принципа Q‑импликатуре и R‑импликату‑
ре (циркуларних, у смислу да упућују и бивају ограничени један од стране другог).
Штавише, овоме су додата и два начела поделе прагматичког труда, која се тичу
суштине односа употребе језика при денотирању на свет и стварност, те која се
могу свести на идеју да се маркираним изразима покривају маркиране ситуације, а
да немаркирана језичка средства упућују на стереоти(пи)чне ситуације. Ово је, као
што смо видели, препознато даље и у доменима затворених и отворених класа, те
творби речи и флексији, као делу дисциплине коју зовемо лексичка прагматика.
Лексичка прагматика, подела прагматичког труда и две дијалектичке импликатуре
преузели су домен значења који је Грајс називао конвенционалним, што је још један
показатељ штедљивости и ефикасности Хорновог модела. На овоме се, међутим,
није застало када је у питању Грајсова прагматичка заоставштина. Тако, значајне
иновације прагматичке анализе неограјсовске оријентације налазимо и у радовима
Стифена Левинсона, који сва поменута Хорнова начела своди на три хеуристике, уз
додавање потпуно новог нивоа интерпретације значења. Левинсонов модел предмет
је следећег потпоглавља.
3.9. Левинсонове хеуристике и значење типа изричаја
Прва новина Стифена Левинсонова (Stephen Levinson) (2000) у односу на

Грајсов и Хорнов прагматички модел јесте напуштање биномне анализе значења на
оно што је речено, с једне стране, и импликатура, са друге, и предлагање средњег,
трећег нивоа, који се односи на тзв. подразумевану (default) или преферирану ин-
терпретацију (preferred interpretation). Према овом моделу, постоји значење енко‑
дирано реченицом, тј. реченично значење (sentence‑meaning) и инференцијално
значење (говорниково или значење изричаја, енгл. speaker’s or utterance‑meaning),
али и средњи ниво значења типа изричаја (utterance‑type‑meaning), које није засно‑
вано на директним компутацијама намера саговорника, већ на општим очекивањима
о томе како се језик уобичајено употребљава. Како Левинсон објашњава, без обзира
на многобројне покушаје да се овај ниво значења редукује на реченично значење
или, пак, на инференцијално значење, испоставља се да оно представља одвојен фе‑
номен. Тако су, на пример, Хорнова ограничења у лексикализационим процесима
одлична илустрација универзалних инференцијских образаца базираних на подразу‑
меваној вредности. Постоје, дакле, општа очекивања о томе како се језик уобичајено
употребљава, а ова очекивања воде претпоставкама, подразумеваним инференцама,
и када је у питању садржина, али и када се ради о проблемима попут илокуционе
силе коју изричај има. Левинсон сматра да је управо ово ниво на ком се може го‑
76
ворити о говорним чиновима, пресупозицијама (в. поглавље 5), конвенционалним
импликатурама, условима прикладности и сл. Ово је и ниво на коме се деривирају
генерализоване конверзационе импликатуре, које представљају централни домен ин‑
тересовања Левинсона – управо на овом нивоу очекујемо да постоји систематичност
у погледу дубоке међуповезаности језичке структуре и значења, до тачке на којој је
немогуће разлучити ради ли се о семантичком или прагматичком феномену (попут
појма илокуционе силе или категорије пресупозиције). Како аутор објашњава, и Ос‑
тинова (1962) троделна дистинкција на локуциони, илокуциони и перлокуциони чин
у великој мери одговара предложеном моделу, где илокуциона компонента предста‑
вља конвенције и навике карактеристичне за типичну употребу језика.
Левинсонова теорија генерализованих конверзационих импликатура није те‑
орија конвенционалних идиома, клишеа и формулаичних конструкција, већ генера‑
тивна теорија идиоматичности, која представља скуп принципа којих се треба руко‑
водити приликом избора правог изражајног средства како би се сугерисала одређена
интерпретација и, као корелат, ово је и теорија која може објаснити преферирану,
подразумевану интерпретацију. Према ауторовим речима, теорија генерализованих
конверзационих импликатура нуди систематско објашњење зашто, на пример, рећи
видимо се у уторак у случају када је сутра уторак може само значити да је саговор‑
ник мислио на уторак следеће недеље.
Уместо Грајсових правила (директива) или норми понашања током конвер‑
зације, Левинсон у максимама види инференцијалнe хеуристикe59, које потом
мотивишу одређено комуникативно понашање. Ово понашање је универзално, јер
се реализује кроз типове изричаја, и три хеуристике нису засноване на директним
компутацијама индивидуалних намера саговорника, већ на општим очекивањима
о томе како се језик уобичајено употребљава. Та општа очекивања обухваћена су
следећим трима хеуристикама.
Прва Левинсонова хеуристика одговара Грајсовој првој подмаксими кванти‑
тета и Хорновој Q‑импликатури, назива се Q‑хеуристиком и гласи шта није речено,
не важи. Ова је хеуристика одговорна за скаларне импликатуре, које се заснивају на
претпоставци о избору највише могуће вредности на скали, те што импликује да не
важи виша скаларна вредност. Изричај неки младићи су слабићи импликује нису сви
младићи слабићи. У Левинсоновој интерпретацији, ово не произилази из значења
лексеме неки, већ је подразумевано значење које произилази из самог типа изричаја
у случају када нема доказа да важи виша скаларна вредност.
Свака од трију хеуристика постављена је неутрално у погледу односа према
локутору или колокутору, тако да свака од њих такође има и две подспецификоване
максиме, једну која се односи на говорника, те једну за саговорника. Тако Q‑хеу‑
ристика окренута говорнику дефинише следећу максиму: Нека твој изричај не буде
информативно штурији од онога што ти твоје знање о свету омогућава, сем у
случајевима када би информативно снажнија информација била у супротности са
I‑принципом. Конкретно, изабери информативно најснажнију парадигматиску ал‑
тернативу која је конзистентна са фактима. (Левинсон 2000: 76).
Хеуристика (стгрч. εὑρίσκω ’откривам, сазнајем’) представља све поступке, методе и технике који‑
59
ма се откривају нове чињенице, усваја ново знање или решава неки проблем.
77
Пажљиви читалац је вероватно већ приметио да Q‑хеуристика предвиђа да
постоје случајеви у којима она не важи, а то је када би информативно снажнија ин‑
формација била у супротности са I‑принципом. Дефинисаћемо одмах и поменуту
I‑хеуристику, која гласи оно што је једноставно исказано представљено је сте‑
реотип(ич)ним ситуацијама. Ова је хеуристика једним делом рефлексија Грајсове
друге подмаксиме квантитета (не говори више него што је потребно), али и Хорно‑
ве поделе прагматичког труда и R‑импликатуре. Она, на пример, служи као основ за
обогаћивање интерпретације везника и темпоралним и/или каузалним елементима,
те за колективно и/или комитативно читање догађаја у којима учествује више од
једног референта и сл.
Говорникова верзија I‑хеуристике је минимизација – реци што мање то
потребе налажу. Ово правило, дакле, налаже да се произведе минимална лингвис‑
тичка информација која је довољна да задовољи комуникативне потребе (имајући
притом Q на памети). Са друге стране, колокуторов корелат локуторове максиме
је правило обогаћења: појачај информативну садржину говорниковог изричаја
проналажењем најспецифичније интерпретације за коју оцењујеш да је говорни‑
ков М‑намеравани циљ, осим када говорник прекрши максиму минимизације ко‑
ришћењем маркираног или исцрпног језичког израза (објашњење М-хеуристике и
намераваног циља следи у наставку). Ово конкретно значи следеће:
(А) претпостави најбогатије могуће темпоралне, каузалне и референцијал‑
не везе међу описаним ситуацијама или догађајима, конзистентне са оним што се
60
узима као подразумевано;

(Б) претпостави да међу референтима или догађајима владају стереотип(ич)
ни односи, осим уколико је ово у супротности са (А);
(В) избегавај интерпретације које умножавају број референата којима се
приписују догађаји (претпостави референцијалну парсимонију (за парсимонију
в. објашњење у фусноти 54 у потпоглављу 3.6); конкретно, преферирај корефе‑
ренцијално читање именичких синтагми без модификатора и детерминатора (за
објашњење појма детерминатор погледај потпоглавље 4.5.1).
(Г) претпостави постојање или тачност онога о чему реченица говори уколи‑
ко је то конзистентно са оним што се подразумева.61
Како је већ било речи, језички израз реферише, тј. упућује на одређене ентитете. Референцијал‑
60
ност, као централни проблем ближе семантике, предмет је наредног поглавља.

61
Како Левинсон сам признаје, ова карактеризација садржи низ недефинисаних појмова. Оно што
аутор може да нам понуди као дефиницију јесу следеће категорије, које могу бити од помоћи саго‑
ворнику у овом процесу:
/1/ специфичност: p је специфичније од q ако је
(a) p информативније од q (нпр. ако p повлачи q, p ⊨ q) и
(б) p је изоморфно са q (тј. свака јединица или однос који је садржан у p има денотацију која
је подскуп денотација одговарајућих израза и односа у q);
/2/ стереотипност: Како је Путнам (1975: 249) приметио, стереотип нема нужно близак од‑
нос са реалношћу или статистичком тенденцијом (нпр. бесан као рис или погубљени професор). Зато
он сматра да су значења стереотипи који могу бити и неуспешни у одређивању тачних екстензија.
Левинсон, међутим, сматра да су стереотипови конотације које се повезују са значењем, али нису део
њега, што не искључује њихову значајну улогу приликом интерпретација;
/3/ информативност: p је информативније од q уколико скуп ситуација или светова које q
78
Ово је максима чији су ефекти најочигледнији када се поштује, нарочито када
је у питању варијанта максиме која би могла гласити не нуди непотребне информа‑
ције, конкретно, не говори оно што је ионако очигледно. Како Левинсон објашња‑
ва, у људским језицима налазимо пуно доказа у корист овакве хеуристике. Овакав
принцип „хватао биˮ људску тежњу да интерпретира изричаје у складу са оним што
је нормално или типично. Тако је у (155) очекивано да између двају догађаја (ок‑
ретања кључа и паљења мотора) постоји I‑инферирани узрочни однос (за потпуно
објашњење анализе овог примера в. исту реченицу поновљену у (160)).
(155) Јован је окренуо кључ и мотор се упалио.
Као што је досад изложено, Левинсонова Q‑хеуристика је у међузависном

односу са I‑хеуристиком, која је, опет, у релацији са трећом, М‑хеуристиком, која
гласи шта је речено на необичан начин, није уобичајено, тј. маркирани изрази инди‑
кују маркиране ситуације. Ова хеуристика покрива домен Грајсове прве подмаксиме
начина избегавај нејасноће у изражавању, те четврте подмаксиме начине избегавај
беспотребну опширност. Ако су на основу друге, I‑хеуристике немаркираним из‑
разима приписане стереотип(ич)не ситуације, (156), трећа, М‑хеуристика надјачава
другу и омогућава импликатуру о нетипичној ситуацији када се појави маркира‑
ни израз, (157). Јасно је да давање веће количине информације од очекиваног „по‑
беђујеˮ ову врсту интерпретације, што саговорника води инференци да мора по‑
стојати некакав циљ у томе што је добијен вишак информација, (157), како би то и
Грајс и Хорн интерпретирали.
(156) Отворио је врата.

+> отворио је врата уобичајено
(157) Отворио је врата окренувши кваку {у смеру / супротно од смера} ка‑
заљке на сату.
+> отворио је врата на неки необичан начин
Левинсон каже да постоји више него довољно доказа о оваквој врсти еко‑
номије, коју Хајман (Haiman) (1985) објашњава као тенденцију да се редукованом
изразу додели познато и очекивано, што је корелација потврђена у многим јези‑
цима. Још један типичан пример надјачавања М‑хеуристике над I‑хеуристиком је
дупла негација, (159), која, насупрот обичне афирмативне реченице у (158), импли‑
одбацује представља прави подскуп скупа који p одбацује. Ово начело подразумева низ идеализа‑
ција, те се стога може сматрати само првом апроксимацијом;
/4/ минималност: треба раздвојити семантичку општост (нпр. зграда : хала) од краткоће
израза (ђак : ученик). Левинсон подсећа како је Зипф (1949) истицао да се ова два начела често ук‑
рштају (нпр. заменица је уједно и семантички општа и кратка). Ово произилази из споја његовог
закона скраћења (што се више употребљава, то је језички израз краћи) и његовог закона економичне
многостраности и прилагодљивости (што је семантички општији, то се језички израз више упо‑
требљава). Левинсон помиње и Прашки лингвистички серкл и њихову теорију маркираности, према
којој је немаркирани израз формално мање комплексан и семантички општији, док је маркирани
израз формално комплекснији и семантички специфичнији, што стоји и у основи Хорнове поделе
прагматичког труда (в. фусноту 56 у потпоглављу 3.6).
79
кује мањи степен могућности да дође до реализације догађаја описаног у допунској
клаузи:
(158) Могуће је да ће авион закаснити.

(159) Није немогуће да ће авион закаснити.
Маркирани израз у (159) има додатну импликатуру о специфичности ситуа‑

ције у којој важи. Конкретно, то значи да се маркираном дуплом негацијом у (159)
импликује мања вероватноћа да ће авион закаснити од немаркиране афирмативне
конструкције у (158).
Имајући у виду све поменуто до сада, Левинсон предлаже двостепену ана-
лизу. Прво бивају генерисане све могуће интерпретације, које се међусобно над‑
мећу, да би потом била изабрана она најинформативнија. Основни принципи за
њихово генерисање су максимална кохезија, или темпорална, спацијална, каузална
и референцијална повезаност, те аутентичност референата. I‑инференца обогаћује
оно што је речено тако што преобликује скуп могућих ситуација повезаних са оним
што је речено у један мањи скуп могућих ситуација повезаних са оним што је ко‑
муницирано62 (what is communicated), што је МНОГО ПРЕЦИЗНИЈЕ од онога што
је речено. Категорију оно што је комуницирано, као комбинацију онога што је ре‑
чено и I‑импликатуре, Левинсон обележава симболом „++>ˮ, (160). За разлику од
I, Q‑инференцама се сужава распон могућности. Шта је оно што је комуницирано
ЈЕ ОДРЕЂЕНИЈЕ од шта се рекло (Атлас и Левинсон 1981: 3536). Тако се у (160)
комбинацијом онога што је речено и I‑импликатуре добијају импликоване тврдње
онога што је комуницирано, а то је да међу описаним догађајима постоји временски
однос постериорности и логички однос каузалности, тј. да је Јован прво окренуо
кључ, што је потом изазвало паљење мотора.
(160) Јован је окренуо кључ и мотор се упалио.

++> Јован је прво окренуо кључ, а затим се мотор упалио
++> Јован је окренувши кључ изазвао да се мотор упали
Свака од трију поменутих хеуристика, према Левинсону, подржава одгова‑

рајући тип импликатура. Питање које се намеће јесте постоје ли ситуације у којима
су, на основу двеју хеуристика, могуће две интерпретације изричаја и шта се у том
случају дешава. Левинсон дефинише хијерархију хеуристика, у којој Q надјачава M,
док M отказује важење I хеуристике:
(161) Q > M > I
Пре свега, постоји јасна разлика између Q и M, који се ослањају на постојање

језичких алтернатива, са једне стране, и I‑хеуристике, која се базира на стереотип(ич)
ним претпоставкама о свету, са друге. Оно што је за нас важније јесте постулирана
Иако није у духу српског језика јер глагол комуницирати није транзитиван, прибегли смо оваком
62
преводу јер се чини да нема преводног еквивалента који би више одговарао оригиналном термину.
80
надмоћ Q‑хеуристике над M‑хеуристиком. Ако се присетимо Хорновог биномног
модела, овај аутор је и феномен који Левинсон обухвата категоријом М-хеуристике
сматрао варијантом односа Q‑импликатуре и R‑импликатуре. Према Хорну, немар‑
кирани израз R‑импликује више од реченог, а које је у складу са стереотип(ич)ном
ситуацијом. С друге стране, маркирани језички израз Q‑импликује да важи маркира‑
на ситуација. Међутим, Левинсон не оправдава редукцију поделе прагматичког тру‑
да на већ постојећу тензију Q‑импликатуре и R‑импликатуре, јер сматра да постоји
битна разлика у погледу металингвистичког контраста (metalinguistic contrast) на
коме се заснивају Q и М: док се Q базира на скупу алтернатива које су суштин‑
ски сличне форме али са контрастираним семантичким садржајем (<сви, неко>),
М се заснива на постојању скупа алтернатива које се контрастирају у погледи фор‑
ме, али не у погледу семантичког садржаја (<изазвати смрт, убити>). Према томе,
Левинсон разликује две врсте констрастираних скупова, семантичке (базиране на
Q‑хеуристици) и формалне (засноване на М‑хеуристици). Како то Бернер (2013)
објашњава, семантички контрастираним скупом покривају се језички изрази „који
говоре нешто другоˮ (<сви, неко>), док се формално контрастирани скуп односи на
изразе „који говоре готово исто, али на другачији начинˮ (<изазвати смрт, убити>).
Још једноставније речено, елементи скупа Q су хетероними, док су чланови скупа
М делимични синоними. Ово је разлог због којег их Левинсон не подводи под исто
ограничење, тј. хеуристику.
Хијерархија представљена у (161) је хијерархија која важи на вишем нивоу,
нивоу рода. На нижем нивоу врсте, у домену Q постоји потхијерархија у којој клау‑
залне Q‑импликатуре (о којима је било речи у потпоглављу 3.7) надјачавају скалар‑
не Q‑импликатуре:
(162) Q-клаузална импликатура > Q-скаларна импликатура
Однос клаузалних и скаларних импликатура илустроваћемо на примеру

дисјунктивног везника или. Већ је било речи о томе да би, према Хорновој номен‑
клатури, употреба везника или могла Q‑импликовати да оба дисјункта не могу бити
истинита, али и R‑импликовати да су оба дисјункта тачна. На пример, на основу рече‑
нице (163) могуће је да саговорник изведе R‑инференцу да ће Снежана купити и једно
и друго јело, док Q‑инференца води закључку да ће купити само једну врсту хране.
Хорнова Q‑инференца и Левинсонова Q‑хеуристика (шта није речено, не важи) по‑
кривају исти домен скаларних импликатура. Према томе, Левинсонова Q‑скаларна
импликатура изведена на основу (163) била би да ће Снежана купити или сендвич
или пицу. Истовремено, међутим, говорникова верзија I‑хеуристике (реци што мање
то потребе налажу) дала би основа за импликатуру да ће Снежана купити оба јела:
(163) Снежана ће купити сендвич или пицу.

Q-хеуристика: +> Снежана ће купити или сендвич или пицу
I‑хеуристика: +> Снежана ће купити и сендвич и пицу
Према првој хијерархији из (161), Q-хеуристика надјачава I‑хеуристику, те
81
остаје импликатура о ономе што обе инференце имају заједничко, а то је претпостав‑
ка да ће макар једна врста хране бити купљена. Клаузалне импликатуре, међутим,
искључују било какву претпоставку ове врсте – оба дисјункта подједнако могу бити
истинита и неистинита:
(164) Снежана ће купити сендвич или пицу.

клаузално +> Снежана ће купити сендвич
клаузално +> Снежана неће купити сендвич
клаузално +> Снежана ће купити пицу
клаузално +> Снежана неће купити пицу
У складу са Левинсоновом хијерархијом представљеном у (162), клаузалне

импликатуре из (164) су хијерархијски надмоћније од скаларних импликатура из
(163). Ово конкретно значи да је укупна инференца коју саговорник може извести
на основу анализиране реченице да ће Снежана можда купити сендвич, можда пицу,
можда оба јела, а можда нити једно од њих.
Да закључимо. Последња презентована хијерархија о односу клаузалних и
скаларних импликатура, те хијерархија којом се регулише однос трију хеуристика
(Q > M > I) представљају механизме којима се разрешава потенцијални сукоб међу
хеуристикама и различитим врстама импликатура. Ово представља још један иско‑
рак у односу на Грајсов и Хорнов модел – поред увођења средњег нивоа анализе и
значења типа изричаја, који се деривира из генерализованих конверзационих им‑
пликатура уграђених у три, међусобно повезане, хеуристике. Левинсон је успео да
истовремено обухвати Хорнову Q‑импликатуру, R‑импликатуру и поделу граматич‑
ког труда, али и указујући на суштинску разлику у металингвистичком контрасту
између скупова Q и М. На тај начин предложени модел омогућује најдетаљнију и
најпрецизнију анализу импликовања у људској комуникацији. Допринос Левинсона
велики је не само када је у питању његов неограјсовски приступ, већ и када говори‑
мо о прагматици и питању учтивости у језику. Ово ће, уз феномен индиректности,
бити предмет нашег следећег потпоглавља.
3.10. Теорија учтивости, лице и индиректност
Према теорији учтивости63 (politeness theory) ауторâ Пенелопи Браун
63 О учтивости је пре Браун и Левинсона (1978) доста писано. Важно је направити дистинкцију из‑
међу учтивости (politeness) и поштовања (deference), које се не своди на тзв. т/в хонорифике (фра. tu/
vous, рус. ты/вы, нем. Du/Sie), већ је граматикализовано, какав је случај у језицима попут јапанског,
и не представља ствар избора, већ наметнуте друштвене етикеције и осећаја говорника о релативној
позицији коју заузима у односу на саговорника и укупну ситуацију. Тако би реченица данас је субота
у индоевропским језицима била лишена икаквих маркера поштовања, али би у јапанском копула је
гласила da, или маркирано desu, или, пак, наглашено маркирано degozaimasu у зависности од статуса
саговорника и међусобног односа интерлокутора.
Са строго прагматичког гледишта, о учтивости је писао Лич (Leech) (1977, 1983). У овим радови‑
ма учтивост се интерпретира као стратегија (или низ стратегија) које говорник упражњава у циљу
промовисања и одржавања хармоничних односа. Учтивост може објаснити одакле очигледно не‑
придржавање Грајсовог кооперативног принципа – то су амбивалентност и прагматички принципи
учтивости. Амбивалентност подразумева неодређеност у погледу илокуционе силе изричаја, која је
82
(Penelepe Brown) и Стифена Левинсона (1978), учтивост подразумева препознавање
и језичко потврђивање слике коју о себи говорник представља јавно, те која је из‑
ложена могућим претњама. Централни појам њихове теорије је лице (face), које у
Гофмановој (Goffman) (1967) теорији подразумева репутацију, име, представу особе
у јавности (у српској традицији то је образ, те сачувати или окаљати образ). Лице
подразумева и однос појединца према другима. Свака особа има позитивно лице
(positive face), под којим се подразумева његова жеља за контактом, интеракцијом и
солидарношћу са другима. Особа, међутим, има и негативно лице (negative face),
које подразумева жељу да се буде аутономан, да се буде поштован, а у крајњој ли‑
нији, понекад само бити остављен на миру. Према теорији учтивости, када говорник
формулише изричај тако да истиче солидарност са саговорником, онда се обраћа
позитивном лицу саговорника, што се назива стратегијом позитивне учтивости
(positive politeness strategy), (165)–(166). Када се, пак, употребљеним језичким из‑
разима саговорнику оставља простора и слобода да одлуче да ли ће доћи до соли‑
дарности или сарадње, онда се говорник обраћа негативном лицу саговорника, ко‑
ристећи стратегију негативне учтивости (negative politeness strategy), (167)–(168).
(165) Хајде, Боже, буди друг, па окрени један круг уназад планету!
(166) Чика Миле, да ли бисте били љубазни да нам испричате ону Вашу при‑
чу из рата?
(167) Не љутиш се ако узмем још један кромпирић?
(168) Јел’ ти није тешко да ми купиш пљуге кад се враћаш с посла?
Браун и Левинсон разрађују могуће претње негативном или позитивном лицу

говорника или саговорника. Могућа сценарија у којима је позитивно лице говор-
ника изложено претњи су ситуације у којима локутор треба да призна да није био
у праву, да се извини, да изрази жаљење, да прихвати комплимент, да се исповеда
или да себе понизи на неки начин. Претња позитивном лицу саговорника предста‑
вљале би све увреде, вербални напади, оптужбе, жалбе, неслагање, непоштовање,
помињање чињеница које се сматрају непристојним или табуом, прекидање репли‑
ка саговорника, покретање тема које могу бити претеће по колокутора (религија,
политика, раса, пол, сексуално опредељење) и слично. Са друге стране, претња
негативном лицу саговорника биле би ситуације у којима говорник изриче на‑
ређења, захтеве, претње, упозорења, савете или сугестије колокутору, затим сцена‑
рија у којима локутор саговорнику исказује емоције, попут комплимената, дивљења,
зависти, али и мржње, љутње или неповерења, те коначно ситуације у којима се
пожељна у ситуацији када би директност изричаја и природа илокуционе снаге довели саговорни‑
ка у неугодан положај. С друге стране, у максиме учтивости Лич побраја и експлицира низ, мање
или више генерализованих, принципа: максима такта (tact), максима великодушности (generosity),
одобравања (approbation), скромности (modesty), слагања (agreement) и саосећања (sympathy), све
до принципа Полијане (Pollyanna Principle). Последња максима, принцип Полијане, највише је иди‑
осинкратична, тј. најмање општа, а подразумева начело да треба очекивати најлепшу могућу, најоп‑
тимистичнију интерпретацију израза. Тако, на пример, у енглеском језику good luck! (буквално, „до‑
бра срећаˮ), према принципу Полијане, интерпретирамо као жељу говорника да саговорника прати
добра срећа. Међутим, језички израз bad luck! (буквално, „лоша срећаˮ), према истом принципу, не
тумачимо као жељу говорника да саговорник има лошу срећу, већ као констатацију и израз саучешћа
говорника у лошој срећи саговорника (Браун и Левинсон 1978).
83
саговорник ставља пред свршен чин да одлучи о некој понуди или обећању. Претња
негативном лицу говорника представљају чинови изражавања захвалности или из‑
вињења саговорнику, те обрнуто, прихватања захвалности или извињења саговор‑
ника, прихватања неке понуде или обећања, или невољно давање обећања, те реаго‑
вање на кршење утврђених правила друштвене етикеције.
Двоје аутора анализира и три социолошке варијабле којих се интерлокутори
држе када треба да изаберу ниво учтивости или да израчунају колико велику потен‑
цијалну претњу по њихово лице подразумева одређени говорни чин:
А. друштвена дистанца између саговорника

Б. релативна моћ64 говорника над саговорником
В. апсолутна хијерархија наметања у конкретној култури.65
Што је већа друштвена дистанца између интерлокутора (нпр. ако се врло

површно познају), очекивана је већа учтивост. Слично, што је већа релативна моћ
саговорника, препоручена је увећана учтивост говорника. Понекад је, међутим,
тешко разлучити ова два фактора, јер релативна моћ подразумева социјалну дис‑
танцу.66 Коначно, што је већа „ценаˮ услуге коју захтева (што више времена, снаге,
средстава изискује), то је очекивана већа учтивост говорника.67
Џени Томас (Jenny Thomas) (1985) показује да претња може бити истовремена
и на лице говорника, и на лице саговорника (на пример, извињење, поред очигледне
претње по говорника, може бити извор стида или нелагоде саговорнику). Поред ово‑
га, једна исти језички израз може садржати елементе позитивног и негативног лица:
(169) Могу ли да те нешто најлепше замолим? Носи се!
Модел Браун и Левинсона предвиђа да што је већа претња по лица саговор‑
Спенсер-Оути (Spencer-Oatey) (1992) разликује легитимну моћ (једна особа може одлучи или
64
захтева нешто од друге због улоге, године или статуса), референтну моћ (једна особа има моћ на
другом јер се ова њој диви и жели бити попут ње) и експертску моћ (једна особа поседује знање или
експертизу, потребни другој особи).
Ауторима је, баш као и Грајсу, замерано да прегенерализују принципе једне културе, правећи од
65
њих општа начела прагматике учтивости. У различитим културама су различите информације табу
или, наротив, отворене за расправу са потпуним незнанцем. Тако је, на пример, у Лаосу сасвим
уобичајено питати непознату особу за тежину, док Навахо Индијанци никада неће изговорити име
особе која је преминула на неки насилан начин. Разуме се да ће онда говорници различитих култура
користити индиректне стратегије у различитим контекстима. Све овакве примећене разлике постале
су предмет проучавања интеркултурне прагматике (детаљније објашњено у 7. поглављу).
Да се ове две варијабле нужно не поклапају показују ситуације попут односа између неких про‑
66
фесора и студената на универзитету. Иако је моћ професора над студентима непорецива, социјална
дистанца не мора постојати. Стога, врло често нема размене хонорифика, али има других маркера
учтивости и индиректности.
Џени Томас (Jenny Thomas) (1985) (према Браун и Левинсону 1987) преговарање о цени, тј.
67
смањењe нивоа наметања илуструје следећем ситуацијом. Возач застаје усред пљуска да покупи
случајног пролазника, а овај му се захваљује и одговара:
(i) Ако већ идете у том правцу, ајде да кренем са Вама.

84
ника, то ће се већи степен индиректности јавити у изражавању. Међутим, у круго‑
вима емотивно блиских саговорника управо је обрнуто – већи степен претње може
донети већу директност. На крају, према двома ауторима, постоје извесни говорни
чинови који по својој природи, тј. инхерентно представљају претњу по лице. То
би имплицирало да постоје чинови који ово нису. Међутим, Даскал (Dascal) (1977)
примећује да сам чин обраћања некоме представља акт уласка у нечији лични прос‑
тор, што је инхерентно претња. Са друге стране, и ћутање може представљати чин
са претећом компонентом.
У претходном коментару дотакли смо се и питања индиректности
(indirectness), као важне категорије намер(ава)ног оглушења о Грајсову подмакси‑
му начина буди конкретан (избегавај непотребну опширност). Како Даскал (1983)
сликовито објашњава, индиректност је скупа и ризична. Индиректност је скупа
јер изискује од говорника да употреби много више језичких средстава да би пре‑
нео информацију, баш као што је и саговорнику потребно много више времена да
испроцесуира добијене информације – ово је чињеница која се често потврђује и у
психолингвистичким експериментима. Истовремено, индиректност може бити и ве‑
ома ризична јер говорнику ништа не гарантује да ће бити схваћен – напротив, што је
мање директан, већа је вероватноћа да ће његов изричај бити погрешно протумачен.
Неспоразуми изазвани индиректношћу и нису тако ретки. Америчка професорка
на гостовању у Израелу била је упитана да ли би хтела нешто да попије. Одговори‑
вши да је читав дан на вискију, професорка је индиректно желела да поручи како
би волела да настави са испијањем истог пића. Домаћини су, међутим, њен изричај
погрешно протумачили као израз умора и индиректном молбом за неко безалко‑
холно освежење. Индиректност је, у овом случају, професорку коштала – наставка
забавног дана (Даскал 1983).
На крају овог потпоглавља треба напоменути да је питање индиректности
накнадно покренуло и теоријско питање директности (directness) изричаја, однос‑
но, генералне људске способности да се изражава. Свака теорија индиректности
подразумева и хипотезу да је човек, оште узев, у стању да искаже све што би хтео.
Притом не само да то може учинити директно, експлицитним средствима, већ би све
то потенцијално могао исказати и индиректно. Иако се не односи на сваког говорни‑
ка појединачно, у свакој могућој разговорној ситуацији, већ представља уопштено
становиште, ова је теза прејака и, као таква, неретко нападана.
3.11. Теорија релеванције. Од интенције ка инференцији
У потпоглављима 3.6, 3.7 и 3.8 било је речи о прагматичком моделу Лоренса

Хорна, а у потпоглављу 3.9 упознали смо се са теоријом Стифена Левинсона. Ова
два аутора називају се неограјсовцима будући да своја учења заснивају на редук‑
цији и унапређењу Грајсових прагматичких концепата. Међутим, у ревизији Грајсо‑
вог модела најдаље су отишли Ден Спербер (Dan Sperber) и Дирдри Вилсон (Deirdre
Wilson) (1995, 2012), творци теорије релеванције (relevance theory), сводећи свеу‑
купни људски инференцијални капацитет на максималну операционализацију једне
Грајсове максиме, максиме релевантности. Овакво прагматичко понашање последи‑
85
ца је начина на који генерално функционише људски когнитивни апарат – не само
људски, већ и других животињских врста – а то је релеванција (relevance), феномен
који обликује еволуција и чија је последица чињеница да ће животиња изабрати
онај стимулус из околине који доноси највише информација значајних за преживља‑
вање. Пажња птице са плена скренуће на опасност надолазећег предатора, јер је то
информација релевантнија за опстанак. Родитељ ће бити алармиран плачом младун‑
чета, тј. бебе, фокус возача биће скренут звуком сирене са тонова песме на радију
или са прелепе сцене заласка сунца итд. Релеванција је особина и мисли, и осећања,
и закључака или инференци – у ствари, било који стимулус који представља инпут
(улазни податак) когнитивним процесима може бити релевантан за особу у неком
тренутку. Према томе, релеванција у језику само је један од појавних облика овог
општијег когнитивног феномена. Уједно, релеванција није исто што и Грајсова
максима релевантности, али категорије свакако јесу повезане, те нам релеванција
може открити шта се дубље крије иза природе понашања регулисаног максимом ре‑
леватности. Према Сперберу и Вилсон, саговорник инферира не због кооперативног
принципа или конкретних максима, већ зато што је то један од основних принципа
рада когнитивног апарата. Дакле, значајна новина теорије релеванције је померање
визуре анализе са филозофско‑психолошког ка когнитивно‑психолошком домену,
будући да се прагматички модел теорије релеванције не заснива на декодирању ин-
тенција говорника, које су укодиране у изричај, већ на процесу који подразумева
инференце68 саговорника.
Када то једна информација постаје релевантна као инпут? Онда када је про‑
цесуирање инпута у контексту доступних претпоставки резултовало позитивним
когнитивним ефектом (positive cognitive effect), који подразумева промену репре‑
зентације света и стварности саговорника. Сваки истинит закључак има позитиван
ефекат, док би погрешне инференце имале негативан когнитивни ефекат (negative
cognitive effect). Најзначајнији облик когнитивног ефекта имају тзв. контексту-
алне импликације (contextual implications), које се добијају као резултат проце‑
суирања инпута у одговарајућем контексту (али никада као резултат инферирања
добијен само на основу инпута или само на основу контекста). Рецимо да видимо
како пристиже воз који већ неко време очекујемо. Погледамо на сат и констатујемо
колико је сати. Како можемо призвати у свест ред вожње и тачно време када је воз
требало да стигне, можемо извући контекстуалну импликацију да воз касни. Ово
може водити даљим релевантним инференцама, на пример, утиску да је железничка
услуга све гора, или да због закашњења нећемо на време стићи на предавање.
Како из прегршти стимулуса којима смо изложени бирамо одређену инфор‑
мацију као релевантну за инпут? Што је већи когнитивни ефекат који стимулус до‑
носи на позадини одређених претпоставки, то је он релевантнији. Ако је закашњење
једноминутно, ово не мења значајно нашу репрезентацију света, што подразумева
да доноси минималан когнитивни ефекат, али би једночасовно закашњење сигурно
имало већи позитиван когнитивни ефекат и озбиљнију реорганизацију репрезента‑
ције света и стварности особе. Ова би информација била интерпретирана као далеко
релевантнија.
68
Аутори инсистирају на разлици између декодирања и инферирања.
86
Истовремено, није само когнитивни ефекат оно што издваја један стимулус
од осталих. У различитим околностима, једна те иста информација може бити мање
или више уочљива, тј. истакнута, исте контекстуалне претпоставке (contextual
assumption) могу бити мање или више доступне, те и неке инференце се, у зави‑
сности од ситуације, могу лакше или теже деривирати. Оно што стимулус чини
релевантнијим у гомили јесте да захтева што мање напора – то значи, што је већи
напор процесуирања потребног да се добију одређене инференце, то је мања
вероватноћа да дата информација добије примат као релевантнија. Према томе,
према економији теорије релеванције, стимулус која захтева најмање напора проце‑
суирања да би произвео највеће когнитивне ефекте (тј. да би водио одговарајућим
инференцама) биће префериран као релевантан. Погледајмо следеће три реченице:
(170) Служимо месо.

(171) Служимо пилетину.
(172) Или ми служимо пилетину или (72–3) није 46.
Ако упоредимо прве две реченице, (170) и (171), и трећу реченицу, (172), с
обзиром на то колико напора траже за процесуирање, дефинитивно пре две изискују
много мање напора. То би значило да би их инференцијски систем у том погледу
сматрао релевантнијим. Ако боље погледамо (172) и упоредимо је са (171), видеће‑
мо да обе реченице тврде исто – да говорник заједно са још неким служи пилетину.
Међутим, пошто је реченица (172) далеко комплекснија и захтева много више напо‑
ра да би се искалкулисао њен пропозициони део, систем би релевантнијом сматрао
реченицу (171). С друге стране, иако изискују готово исту количину напора за про‑
цесуирање, (170) и (171) немају једнак когнитивни ефекат јер је потоња реченица
информативно богатија, спецификујући коју тачно врсту меса говорник (заједно са
још неким) служи. Стога би систем у овом погледу реченицу (171) сматрао релевант‑
нијом. Према томе, као резултанта двеју супротстављених сила, напора/коштања и
когнитивних ефеката, реченица (171) била би изабрана као најрелевантнија.
Треба нагласити да у анализираној ситуацији контекст није наметнут, већ да
га саговорник сам бира – колокутор комбинује инпут и одређени домен у ком инпут
треба интерпретирати. У примеру са закаснелим возом смо као домен у коме интер‑
претирамо информацију о томе колико је сати изабрали време пристизања воза. Међу‑
тим, могуће је да у истом тренутку посматрамо залазак сунца, па да информацију о
тренутном времену на часовнику сагледамо у овом контексту. За разлику од Грајса и
неограјсоваца, Спербер и Вилсон претпостављају да све контекстуалне претпоставке
у свест мора увести саговорник, што значи да се контекст никако не намеће сам по
себи, већ га, заједно са инпутом, бира саговорников инференцијски систем.
Теорија релеванције тврди да представници људске врсте имају аутоматску
тенденцију да максимизују релеванцију због начина на који се еволуцијски мењао
наш когнитивни систем. Постојаним притиском на увећање ефикасности, људски
когнитивни систем развио се тако да перцептуални механизми аутоматски селектују
потенцијално релевантне стимулусе, наши механизми присећања теже да аутомат‑
ски покрену релевантне претпоставке, док наши инференцијски механизми спон‑
87
тано теже да их процесуирају на најпродуктивнији начин. Ова универзална тежња
описана је првим, или когнитивним принципом релеванције:
• Когнитивни принцип релеванције

Људска когниција тежи да буде опремљена за потребе максимизације реле‑
ванције.
(Спербер и Вилсон 1995)
Комуникација је остенсивно-инференцијална (остенсивна значи очигледна)

и подразумева два слоја намера говорника. Прва је информативна намера, намера
да се саговорник информише о нечему. Друга је комуникативна намера, намера да
се саговорник информише о информативној намери. Разумевање се деси када се
испуни комуникативна намера. Како то комуникатор индикује да покушава да кому‑
ницира на овај отворен, интенционалан начин? Замислимо да смо у гостима, испили
смо чашу вина и желели бисмо још вина. Информативна намера је да обавестимо
домаћина да смо још жедни, што можемо учинити тако што ћемо празну чашу ста‑
вити на видно место. Међутим, комуникативна намера може бити исказана тек када
му покажемо празну чашу и упутимо „значајанˮ поглед, ако га покуцамо по рамену
и покажемо чашу, или ако кажемо моја чаша је празна. Ово нас води другом, кому-
никативном принципу релеванције.
• Комуникативни принцип релеванције

Сваки очигледан стимулус доноси претпоставку о својој сопственој опти‑
малној релеванцији.
Уколико говорник производи неки изричај са елементима очигледно реле‑

вантним за комуникацију, подразумева се да ће саговорник аутоматски, без свес‑
ног напора воље, третирати изречено као оптимално релевантно за разговор. Из
општијег когнитивног принципа релеванције проистиче комуникативни принцип
релеванције, оперативан на нивоу прагматике.
Разумевање (comprehension) започиње „опоравкомˮ (recovery) језички енко‑
дираног реченичног значења, које мора бити контекстуално обогаћено на много на‑
чина да би могло произвести свеукупно значење говорника. Може бити свакаквих
двосмислености (и синтаксичких и семантичких, о чему је већ било речи у пот‑
поглављу 1.4), референцијалних амбивалентности (в. нпр. реченицу (173), у којој
лична заменица може имати три читања), елипси69 које треба истумачити и других
Елипса је појава да се реченични конституент који се понавља у двема различитим клаузама може
69
обрисати (delete) у другој (или, ређе, првој):
(i) Сашка и Влада су синоћ тренирали, Сашка и Влада су синоћ пресвукли се и Сашка и
Влада су синоћ отишли кући.
Домен елипсе није само реченица, већ и дискурс, те тако тзв. топикализовани (topicalized) и
позадински (background) конституенти (в. поглавље 6, посвећено информацијској структури речени‑
це) могу бити елидирани:
88
неодређености који се директно тичу истиносних услова изричаја. (Као што ћемо
показати у наредном поглављу, индексима поред језичких израза маркира се упући‑
вање на истог референта – у (173) се индексима ј, k и l обележава да лична заменица
он може упућивати на Петра, Марка или неког трећег референта.)
(173) Петарi је рекао Маркуk да ће онi,k,l да иде у кладионицу.
Док сви остали модели одвајају семантику, као значење истиносних услова,
од прагматике, неистиносног значења, што води проблему анализе поменутих поја‑
ва јер захтевају прагматичку компоненту у семантици (в. поново анализу примера
(5) у потпоглављу 1.2.5), теорија релеванције предвиђа да постоји одвојени ниво
експликатуре (explicature), на ком саговорник разрешава све лексичке двосмисле‑
ности, амбивалентности референције и елипсе, резултујући инференцом о пуној
пропозицији изричаја. Ваља истаћи да Спербер и Вилсон нису једини аутори који
сматрају да треба издвојити посебан ниво експликатуре. Слично, и Бах (1994, 1997)
одговарајућим адвербијалима надопуњује реченице попут нисам доручковао, чиме
се добијају реченице попут још нисам доручковао данас, које би биле ближе наме‑
раваним пропозиционим истиносним условима говорника. Резултат овог процеса, у
Баховој терминологији, назива се имплицитура (impliciture).
Међутим, поред експлицитног дела изричаја, у њему може бити и импликатура
које треба идентификовати, неодређености у погледу илоуционе снаге изричаја које
треба разрешити, или метафора и иронија које треба интерпретирати. Све ово подразу‑
мева скуп контекстуалних претпоставки, које саговорник такође треба обезбедити.
Саговорник треба да узме језички енкодирано значење реченице и да га, пра‑
тећи пут најмањег напора (path of least effort), обогати на експлицитном, тј. на
нивоу истиносних судова, и доврши на имплицитном нивоу, све док резултујућа
интерпретација не задовољи очекивања релеванције. Процедура разумевања дефи‑
нише следећа два правила:
(А) прати пут најмањег напора у израчунавању когнитивних ефеката: тести‑

рај интерпретативне хипотезе (раздвозначавања, разрешења референције, имплика‑
тура итд.) редом који одређује њихова доступност;
(Б) престани када су твоја очекивања релеванције задовољена.
Како је већ било речи, у неограјсовској литератури се два процеса, „опора‑

вакˮ експлицитне, истиносне садржине, са једне стране, и импликовања, са друге,
сматрају одвојеним, консеквентним механизмима. Ово је засновано на уверењу да
се „примарниˮ процеси мање инференцијални, мање засновани на говорниковим
намерама или прагматичким принципима, што теорија релеванције сматра нетач‑
ним. Према овом теоријском моделу, идентификовање експлицитне садржине, тј.
експликатуре, подједнако је засновано на комуникативном принципу релеванције,
(ii) А: Шта су синоћ Сашка и Влада радили?

Б: Сашка и Влада синоћ тренирали су, Сашка и Влада су синоћ пресвукли се и Сашка и Вла‑
да су синоћ отишли кући.
89
колико и идентификовање импликатуре. Горепоменута двостепена процедура важи
и за инферирање експлицитног и имплицитног дела значења. Говорников циљ је да
конструише хипотезу о говорниковом значењу које задовољава претпоставке реле‑
ванције изричаја. Овај се задатак може свести на следећа три подзадатка:
(А) конструисати одговарајућу хипотезу о експлицитној садржини, тј. екс‑

пликатуре, посредством декодирања, раздвозначавања, разрешења референције и
других процеса прагматичког обогаћења;
(Б) конструисати одговарајућу хипотезу о намераваним контекстуалним
претпоставкама, тј. импликованим премисама;
(В) конструисати одговарајућу хипотезу о намераваним контекстуалним им‑
пликацијама, тј. импликованим закључцима.
Не постоји никакав претпостављени распоред реализације трију подзада‑

така, јер се сва три дешавају истовремено, онлајн (online). Саговорник, дакле, не
декодира ПРВО пропозицију изричаја, да би ПОТОМ конструисао експликатуру и
изабрао одговарајући контекст, а ЗАТИМ деривирао низ импликованих закључака,
како остали модели предвиђају. Разумевање је непрестани онлајн процес и хипо‑
тезе о експликатурама, импликованим премисама и импликованим закључцима раз‑
вијају се паралелно на позадини очекивања (или антиципаторних хипотеза), те могу
бити ревидиране или елабориране како се изричај открива. Конкретно, саговорник
може у процес разумевања укључити не само општу претпоставку релеванције, већ
много специфичнија очекивања како ће изричај њему бити релевантан (које когни‑
тивне ефекте ће вероветно донети), а ово може допринети, посредством инфери‑
рања уназад, идентификовању експликатура и/или импликованих премиса. Према
томе, сваки од дефинисаних подзадатака укључује инференцијални процес уграђен
у општи процес конструисања хипотеза о значењу говорника.
Илустроваћемо ово примером у (174).
(174) А: Да ли се Сања снашла у Норвешкој?

Б: Има проблема са {ЈЕЗИКОМ1/ЈЕЗИКОМ2}.
Говорник А претпоставља да је одговор Б-а релевантан и вредан труда кон‑

струисања хипотеза о експликатурама и импликатурама датог изричаја. Тзв. логич-
ка форма изричаја (logical form of the utterance) добија брз приступ контекстуал-
ној претпоставци да имати проблема са језиком (познавањем страног језика, не
органом у устима) може значити да се неко није снашао у страној земљи. Ово може
бити узето као имплицитна премиса (implicit premise) за деривирање очекиваног
објашњења понашања А, а будући да се изричај интерпретира на експлицитној стра‑
ни (путем лексичког раздвозначавања и разрешења референције), овај процес резул‑
тује раздвозначавањем да се лексема језик односи на познавање норвешког језика
као способности говора, а не на језик као орган говора, што се маркира као „{ЈЕЗИ‑
КОМ1/ЈЕЗИКОМ2}ˮ. Тако се добија експлицитна премиса (explicit premise). Ком‑
биновањем имплицитне премисе и експлицитне премисе, саговорник долази до
90
имплицитног закључка (implicit conclusion) да се Сања није снашла због пробле‑
ма са учењем језика. Ово може водити даљим, слабијим импликатурама (weaker
implicatures), попут оне да ће се Сања, када савлада језик, боље снаћи у Норвешкој.
Свеукупна интерпретација задовољава очекивања саговорника А о релеванцији од‑
говора и он престаје са конструисањем хипотеза.
Укратко: саговорник се упознаје са садржином логичке форме изричаја и по‑
чиње проверу могућих контекстуалних претпоставки. На основу оне која без много
напора даје значајне когнитивне ефекте, поставља имплицитну премису, а затим
је придружује експлицитној премиси, која настаје као резултат раздвозначавања и
разрешења анафоре. Тако се добија имплицитни закључак, који може водити и сла‑
бијим импликатурама, а које најчешће нису потребне да би се успешно интерпрети‑
рала поента говорниковог изричаја.
Као што можемо приметити, иако базирана на једноставном принципу ре‑
леванције, теорија Спербера и Вилсон постулира богат и веома разрађен сет когни‑
тивно‑логичких алата за анализу изричаја, по чему се значајно разликује од грајсо‑
ваца и неограјсоваца. Није исти ни начин на који се деривирају партикуларизоване
импликатуре – оне се третирају као импликоване премисе, које воде закључцима и
слабијим импликатурама. Са друге стране, Спербер и Вилсон одбацују генерализо‑
ване конверзационе импликатуре, јер сматрају да су оне у домену ближе прагмати‑
ке. Прецизније, генерализоване конверзационе импликатуре нису део онога што је
импликовано од стране говорника када је производио изричај, већ су део експлика‑
туре. Тако нам теорија релеванције може открити пуно тога о ближој страни експли‑
катуре и начина како се она деривира. Тиме се, коначно, помера и фокус прагматич‑
ких истраживања са питања даље прагматике зашто је говорник изрекао то што је
изрекао? на истраживачко питање ближе прагматике шта је говорник изрекао када
је то изрекао?. А тиме смо, на крају, и ушли у ново, модерно доба прагматике, доба
ближе прагматике, чији је циљ разумевање начина на који се деривира део значења
који теорије релеванције назива експликатура. Ово подразумева разоткривање ме‑
ханизама разрешења двосмислености и нејасноћа, питање референције властитих
имена, демонстратива, анафора, личних заменица и осталих тзв. индексикала, те
питање пресупозиције. Поменута питања биће предмет највећег дела остатка уџ‑
беника. Пре тога ћемо, међутим, резимирати чињенице уведене у овом поглављу,
присетити се Грајса и неограјсоваца, те упоредити моделе који су нам понуђени за
интерпретацију прагматичке компоненте значења.
3.12. Резиме: од конвенција до инференције
Ово поглавље уџбеника било је посвећено другом пиониру прагматике, Полу

Грајсу, те ревизији и надограђивању његовог прагматичког наслеђа од стране нео‑
грајсоваца и представника теорије релеванције. Кренули смо од Грајсових конвен‑
ција кооперативног принципа, који влада међу говорницима, затим се упознали са
Хорновим биномним моделом и поделом прагматичког труда, заснованим на саго‑
ворниковом декодирању интенција говорника, те Левинсоновим трима хеуристика‑
ма за идентификовање значења типа изричаја, да бисмо завршили теоријом релеван‑
91
ције, која прагматички модел базира на инференцијама саговорника и релеванцији,
јединственом когнитивном и комуникативном принципу, на основу којег се исто‑
времено деривирају и експлицитни и имплицитни делови говорниковог значења.
Иницијална разматрања Грајса била су заснована на аналитичкој филозофији језика
и психологији, да би се фокус прагматичких истраживања померио ка когнитивној
сфери, у складу са општим тенденцијама у лингвистици друге половине 20. века
и развојем когнитивне лингвистике, генеративне синтаксе, когнитивне семантике,
психолингвистике, неуролингвистике итд.
Док неограјсовци Грајсове четири главне максиме своде на мањи број (две
или три, уз њихову другачију организацију), те којих се интерлокутори могу/мо‑
рају придржавати уз истовремено кршење друге, теорија релеванције претпоставља
да су говорници једноставно принуђени да се придржавају релеванције, јер је то
општи принцип на којем функционишу људски (а вероватно и животињски) когни‑
тивни апарати. Неограјсовци зипфовски истичу тензију између говорникове еконо‑
мије и саговорникове економије, док теорија релеванције препознаје тензију између
коштања процесуирања и позитивних когнитивних ефеката. Дакле, неограјсовски
модели су интерперсонални, док је модел теорије релеванције интраперсоналан,
али се као резултат њиховог рада једнако добијају импликатуре (а код теорије реле‑
ванције, и експликатуре, коју неограјсовци подводе под импликатуре). За неограј‑
совце постоје два нивоа значења – семантичко значење, које подразумева значење
реченице обогаћено свим неопходним прагматичким информацијама да би се до‑
била пуна пропозиција, и прагматичко значење, које се добија додавањем имплико‑
ваних пропозиција. Теорија релеванције, пак, разликује три нивоа значења, која се
деривирају истовремено: семантичко значење (значење реченице које још није ком‑
плетно у погледу истиносних услова), експликатуру (пропозиција са инферираним
истиносним условима) и импликатуру (која се тиче неистиносних услова).
Грајс је истицао да је израчуњивост једна од кључних карактеристика им‑
пликатуре – импликатура је принципијелно израчуњива, што значи да може, али не
мора нужно бити израчуната сваки пут. Генерализоване импликатуре се не калку‑
лишу, док се партикуларизоване импликатуре рачунају. Скаларне и друге квантита‑
тивне импликатуре се, као врста генерализованих импликатура, у Хорновој теорији
не израчунавају. За Левинсона су генерализоване конверзационе импликатуре осно‑
ва за деривирање значења типа изричаја. Међутим, теорија релеванције, као што смо
представили у претходном потпоглављу, претпоставља да генерализоване имплика‑
туре и не постоје, већ да се експликатуре и импликатуре готово редовно деривирају
на основу релевантног инпута и контекстуалних претпоставки, што подразумева
одређени когнитивни напор. Притом, међутим, нема свесних или несвесних одлука
да ли ће се говорник придржавати, кршити, ругати се или одустати од придржавања
максима, али нема ни свесног избора какав ће бити однос трошка процесуирања и
позитивних когнитивних ефеката.
Као најрелевантнију разлику између понуђених модела узећемо границу коју
они претпостављају између предмета двеју сродних дисциплина, прагматике и се‑
мантике (Бернер 2013). Кренућемо од Грајсовог модела значења, који, пре свега,
подразумева диференцијацију између природног и неприродног значења, (175). До‑
92
мен неприродног значења укључује домен онога што је речено и домен онога што
је импликовано. Импликатуре у његовој теорији могу бити конвенционалне и кон‑
верзационе, а конверзационе импликатуре могу бити генерализоване и партикула‑
ризоване. У овом моделу, граница између семантике и прагматике је граница између
онога што је речено и оног што је импликовано.

Неограјсовски модели не сматрају конвенционалне импликатуре делом праг‑

матике, већ семантичким феноменом. Из тог разлога би се њихов модел значења
могао представити као у (176). У њему је неприродно значење подељено на кон‑
венционално и неконвенционално, да би потом конвенционално значење било кла‑
сификовано на оно што је речено и оно што је конвенционално импликовано, док
неконвенционално покрива прагматичку компоненту значења (Нил (Neale) 1992).
За теорију релеванције домени семантике и прагматике нису међусобо ис‑

кључиви, напротив, постоји део значења који укључује обе компоненте. Према
томе, прагматика доприноси и експликативном и импликативном делу инферисаног
значења, при чему је домен експликатуре делом у семантици, а делом у прагматици,
док су импликатуре искључиво прагматички феномен. Притом се отвара једно ново
теоријско питање, а то је проблем разликовања експликатура од импликатура. Онај
део инферираног значења који доприноси (експликатура) или не доприноси укуп‑
ним истиносним условима (импликатура) сврстава га у експликатуру или импли‑
катуру. Модел теорије релеванције започиње од дистинкције између енкодираног
93
и инферираног значења, да би потом у инферираном сегменту направио разлику
између експликатуре, дела значења који има истиносну вредност, и импликатуре,
која не доприноси истиносним условима. Граница између семантике и прагматике
је, условно речено, дифузна, јер постоји средњи ниво, на коме су релевантни меха‑
низми обе дисциплине (Бернер 2013: 101).
Упоредимо ли представљена три модела, видећемо да се разлика међу њима

заснива на одговору на питање шта? научне дисциплине прагматике – према Грајсу,
предмет прагматике је оно што је импликовано, без обзира да ли је конвенционално
импликовано или не; према неограјсовцима, предмет прагматике је неконвенцио‑
нално импликовано неприродно значење; док, према теорији релеванције, прагма‑
тика истражује инферирани део значења. Док Грајс разликује примере генерализо‑
ваних и партикуларизованих импликатура, а Хорн и Левинсон своје моделе базирају
на генерализованим импликатурама, теорија релеванције одбацује постојање гене‑
рализованих импликатура и било каквог подразумеваног значења, већ сматра да се
оно добија из когнитивног напора у конструисању хипотеза на бази контекстуалних
претпоставки и релевантног инпута. Тако су Спербер и Вилсон из прагматичке те‑
орије потпуно избацили Грајсове категорије конвенционалних и генерализованих
конверзационих импликатура, а фокус прагматике померили ка оним деловима зна‑
чења који јесу део истиносних услова, али морају бити и инферирани од стране са‑
говорника. Не занима нас више зашто је говорник изрекао то што је изрекао?, јер
је сада проблемско питање шта је говорник изрекао када је то изрекао?. Овим је,
како смо већ напоменули, започело ново доба прагматике, доба ближе прагматике.
У наредним двама поглављима уџбеника бавићемо се управо најважнијим феноме‑
нима ближе прагматике, а то су питања референцијалности и пресупозиције.
4.1. Референцијалност. Смисао и значење
Појам референцијалност (referentiality) поменули смо више пута до сада,

подразумевајући под њиме способност језичких израза да упућују на екстралингвис‑
тичку реалност. Према једној групи филозофа језика, семантичара и прагматичара,
референција подразумева везу између речи и менталног концепта који се појмовно
везује за њега, на пример, између (акустичке слике) гласова у речи пас и психолош‑
ке представе пса која се јавља у уму говорника српског језика. Ово је приступ тзв.
менталиста (mentalist).70 Други истраживачи, тзв. референцијалисти (referentialist),
Сосиров концепт језичког знака је менталистички. Он представља спој акустичке слике речи и
70
психолошке представе појма.

94
сматрају да се језичким изразима не упућује на апстрактне, психолошке појмове,
већ на конкретне објекте у екстралингвистичкој реалности.71 Дакле, у зависности од
приступа референцијалности, референт језичког израза биће појам или конкретан
објекат, а референција веза између израза и психолошке представе, тј. конкретног
ентитета. Истовремено, прагматичари се не слажу ни где поставити границу између
семантике и прагматике, али деле мишљење да је за установљење истиносне вред‑
ности реченице неопходно да дође до разрешења референце (reference resolution).
Коначно, како је већ поменуто још у потпоглављу 1.2.2, за разлику од денотирања, код
којег између језичких израза и ентитета на које упућују постоји стабилна веза (крава
увек упућује на представнике одређене животињске врсте), реферисање (употреба
речи крава да би се упутило на конкретног представника врсте у датом контексту)
укључује и контекст, намере говорника и извођење инференци о изричају.
За систематско одвајање категорија смисао (нем. Sinn, енгл. sense) и рефе-
ренција (нем. Bedeutung, енгл. reference) заслужан је немачки математичар и фило‑
зоф Готлоб Фреге (Gottlob Frege), објављивањем рада „Über Sinn und Bedeutungˮ („О
смислу и значењуˮ) 1892. године. У њему аутор креће од анализе просте еквивален‑
ције попут а = b и питања да ли се иза а и b скривају објекти на које се упућује или,
пак, њихова имена, тј. знакови објеката. Уколико претпоставимо да се помоћу а и b
маркирају објекти, онда се изразом а = b таутолошки потврђује да је један објект исти
са самим собом. Дакле, а и b морали би да представљају различите знакове. Објекти
на које се упућује представљају референте (referent), док су а и b оно што Фреге на‑
зива смисао. Према томе, постављена еквативнa (equative) пропозиција маркира да
два различита смисла, а и b, имају истог референта. Замислимо, на пример, троугао
коме су доцртане дужи које спајају сваки врх (А, B, C) са средином супротне страни‑
це, те које ћемо звати а, b и c, респективно. Тачка пресека а и b поклапа се са тачком
пресека b и c – дакле, референти израза „тачка пресека а и bˮ и „тачка пресека b и cˮ
је један исти. Ипак, смислови двају израза дефинитивно се не поклапају, тј. различи‑
ти су, јер „тачка пресека а и bˮ и „тачка пресека b и cˮ немају исти смисао.
Дефинисане категорије смисла и референта се у логици, семантици и семи‑
отици називају и интенсионално значење (intensional meaning) (смисао) и екстен-
зионално значење (extensional meaning) (референт). Илуструјмо поменуту разлику
на језичком примеру. Када кажемо Даница је планета Венера, желимо рећи да су
референти израза Даница и планета Венера исти, а не да је смисао описа којим се
денотира исти. Слично, вечерња звезда и јутарња звезда имају истог референта,
али су смислови двају језичких израза различити, попут а и b у изразу а = b. Према
претпостављеној „подели пословаˮ између семантике и прагматике, интенсионално
значење је објекат семантике, а екстензионално значење предмет анализе семантике
и ближе прагматике (експликатурни део значења у теорији релеванције).
Према Фрегеу, сваком знаку одговара одређени смисао, а смислу одговара
одређена референција, али датој референцији не одговара само један знак. Исти
смисао у једном језику може бити изражен на многе начине (подразумева се онда
да исти смисао може бити изражен и различитим језицима). Међутим, горепомену‑
Огден-Ричардсов (Ogden & Richards) (1923) троугао референције додаје и трећу, референцијалис‑
71
тичку категорију денотираног објекта Сосировом биномном менталистичком језичком знаку.

95
та веза знак–смисао–референт није правило, јер постоје и изузеци, када знак има
смисао, али не и референта. Тако, на пример, израз „космичко тело најудаљеније од
Земљеˮ има смисао, али нисмо сигурни шта му је референт и да ли уопште постоји.
Слично је и „највећи природни бројˮ израз са смислом, али је његов референт не‑
одредив.72
Фреге додатно наглашава разлику коју треба правити између смисла и идеје
коју о одређеном појму може имати појединачни говорник, као унутрашњу слику,
покренуту сећањем на чулне сензације и поступке. Идеја је субјективна, за разлику
од смисла, који је заједнички за све говорнике. Тако би сликар, коњушар, зоолог и
историчар вероватно имали другачије идеје када чују реч „Буцефалˮ, али би смисао
у њиховим умовима био релативно исти. Ова дистинкција се у доброј мери поклапа
са појмовима денотативно (смисао) и конотативно значење речи (идеја).
Употреба смисла, према Фрегеу, пресупонира (претпоставља, подразумева)
постојање референта на који се односи. Тако, ако неко изговори
(178) Кеплер је умро у мизерним условима.
постоји пресупозиција да име „Кеплерˮ означава нешто, тј. да упућује на

нешто. Фрегеова констатација да личне именице, али и други описи (или дескри-
пције, енгл. description), пресупонирају свога референта, публикована крајем 19.
века, постаће предмет расправа филозофије језика, формалне семантике и прагма‑
тике од самих почетака поменутих дисциплина и трајаће, може се слободно рећи,
током читавог 20. века (о пресупозиционом делу референције и последицама на кла‑
сични биномни логички модел детаљно ћемо говорити у наредном, петом поглављу
уџбеника).
Фрегеа занима да ли, поред личних имена, и декларативне реченице имају
референта, и ако имају, шта је референт реченице. Да ли је могуће да реченице имају
смисао, али да немају референта? Ако кажемо да постоје речи које немају своје
референте, већ само смисао, шта је са реченицама које садрже ове речи? На при‑
мер, реченица Одисеј је кренуо на Итаку има проблема са референцијом личног
имена Одисеј – како то утиче на референцију укупне пропозиције? Можда реченице
ипак имају референта, а то је мисао. Проанализирајмо ову хипотетичну ситуацију.
Замислимо да реченица има свог референта. И да променом речи која има истог
референта можемо да добијемо нову реченицу, која има истог референта као и она
од које смо кренули. Међутим, иако ове две реченице имају, претпостављеног, истог
референта, оне не носе исту мисао, јер реченица вечерња звезда је тело осветљено
од стране Сунца не представља исту мисао као и реченица јутарња звезда је тело
осветљено од стране Сунца. То значи да мисао и референт нису исто, јер је мисао,
очигледно, ближа смислу реченице.
Фреге затим креће од идеје да могући референт реченице није екстралинг‑
вистички конкретан објекат, али није ни мисао, већ да је то истиносна вредност. Ре‑
72
Фреге примећује да је однос смисла и референције другачије успостављен када у директном го‑
вору изговарамо туђе речи (тзв. метарепрезентацијом). У том случају су наше речи знакови знакова
(који имају смисао и референцију).
96
ферисање би, тако, представљало пресликавање пропозиције реченице на један од
елемената двочланог скупа {T, ⊥} – ово би био формалан начин да се прикаже оцена
истиносне вредности пропозиционог дела једне реченице. Истиност реченице, сем
случајева када слушамо поезију или перципирамо друга уметничка дела, веома је
важна за нашег саговорника. Ипак, ово уједно значи да све истините реченице имају
истог референта, истиниту вредност, што важи и за све нетачне реченице, чији је ре‑
ферент неистинита вредност. Треба стога упамтити да нас као говорнике не занима
само референт, већ веза између смисла, идеје и референта реченице. Једнакост двају
смислова са истим референтом представља основ сваког новог сазнања о еквива‑
ленцији одређених појмова.
Чињенице, међутим, нешто другачије стоје са субординираним клаузама.
Наиме, у реченици
(179) Ко год да је открио елиптични облик планетарних орбита, умро је у

мизерним условима.
релативна клауза ко год да је открио елиптични облик планетарних орбита

за референта не може имати истиносну вредност, јер не доноси комплетну пропо‑
зицију. Напротив, ова клауза би као референта могла имати објекат/ентитет, однос‑
но, пресупонирати (претпостављати, подразумевати) свог референта. Објашњење
би могло бити да ова клауза не садржи лично име како је случај са Кеплер у (178),
већ заменицу ко год, која, претпоставља Флеге, утиче на то да референт клаузе не
буде истиносна вредност, већ да доноси пресупозицију (претпоставку о постојању)
објекта/ентитета.
Пример (179) показује нам да реферисање на одређене особе не мора бити из‑
ведено помоћу личног имена. Тако би сер Валтер Скот могао бити сер Валтер или
аутор Ваверлија (што је познати Раселов (Russel) (1905) и Карнапов (Carnap) (1956)
пример), док би се на Наполеона Бонапарту могло реферисати и као на победника
на Јени или као на губитника на Ватерлоу (пример Хусерла (Husserl) (1900)). За
разлику од личних имена, заједничке именице су помало неодређене у погледу сво‑
га референта – ван контекста, крава упућује на све представнике дате животињске
врсте, а не на појединачно живо биће (ово је, приметимо, нарочито карактеристично
за неке облике у језицима са одређеним и неодређеним чланом).
Закључимо да су, према Фрегеу, референти променљивих а и b у изразу а =
b објекти. Аутор, дакле, заступа референцијалистичку идеју да се реферишућим
изразима (referring expression) маркирају објекти, а не концепти о објектима, што је
виђење већ поменутих менталиста. У наредном потпоглављу позабавићемо се аргу‑
ментима за и против референцијалистичког и менталистичког модела.

4.2. Референцијалистичка и менталистичка семантика / ближа прагматика
Референцијалистичко виђење референта језичког израза као конкретног ен‑

титета у екстралингвистичкој реалности је интуитивно ближе од менталистичког
модела, који заговара идеју да се реферишућим изразима упућује на појмове у на‑
97
шим умовима, те који уједно представљају и дискурсне ентитете. Постоји пуно
различитих употреба термина дискурс (discourse) и пуно различитих његових де‑
финиција. Под дискурсом се може подразумевати процес настанка текста, надрече‑
ничне, надизричајне целине, која је резултат размене реплика саговорника. Говор‑
ник се, тако, труди да код саговорника створи унутрашњу менталну репрезентацију
дискурса, коју називамо модел дискурса или дискурс‑модел (discourse model), те
која је иста као и она коју има говорник. Према менталистичком моделу, референти
језичких израза чине део модела дискурса, тј. менталне представе о развоју разго‑
вора, те они нису конкретни објекти у спољашњој реалности.
Међутим, референцијализам не само да је интуитивнији, већ за њега постоје
и једноставни аргументи. Када неко изговори
(180) Крава се отелила.
није се отелио некакав ментални концепт на који се упућује употребом изра‑

за крава, већ конкретан физички ентитет у спољашњој реалности. Међутим, исто‑
времено ми можемо причати и о непостојећим, фиктивним бићима, попут Одисеја,
за које претпостављамо да заиста не постоје у реалности. Такође, могућ је и овакав
разговор:
(181) А: Један човек је скочио са моста јутрос.

Б: Није човек, већ жена, и није скочила, већ је гурнута.
Као што можемо видети, опис један човек не одговара особинама ентитета у
физичкој реалности (жена), што би према референцијалистичком моделу био про‑
машај у референцији. Ово значи да не бисмо могли реферисати на објекат, већ би
се пре могло рећи да је реферисано на појам који о овом ентитету наш саговорник
носи у свом уму. На сличан начин, сасвим је могуће изговорити нешто попут (182)
– увести фиктиван објекат и потом реферисати на њега.
(182) Једног дана ћу сазидати кућуi. Онаi ће бити од еколошких материјала.
Референцијалистичка анализа би имала проблема да објасни на шта упућују

изрази кућу и она у претходном примеру, док је за менталисте (182) управо потврда
да је референт језичког израза дискурсни ентитет, који има одговарајућу репрезен‑
тацију у умовима саговорника.
Можемо констатовати да постоје аргументи који говоре у корист и мента‑
листичке и референцијалистичке визуре, а принцип Окамовог бријача захтева да
се одлучимо за један од двају приступа приликом интерпретирања емпиријских по‑
датака. Проблем је утолико већи јер би анализи требало додати и следеће примере
реферисања (Бернер 2013):
(183) Тигар је опасно биће.

(184) Ако не будеш дошао, то ће бити већ трећи пут.
(185) Барбарина искреност је дивна.
98
(186) Не могу да одлучим шта да једем.
(187) Послеподне је било дивно.
(188) Видео сам брата од стрица после подне.
(189) А то је Јован упрскао ствари!

У (183) референт израза тигар није ниједан специфичан тигар у стварнос‑
ти, већ сви тигрови као врста, класа или тип, што називамо генеричким (generic)
реферисањем. Дискурни ентитет на који се реферише (према менталистима) код
генеричког реферисања није токен (token), појединачни представник класе, већ тип
(type). У примеру (184) референт израза то је читава пропозиција (ти нећеш доћи).
Референт подвученог језичког израза у (185) је особина, а не ентитет. Ситуација је
нејасна када је у питању пример (186) и референт израза шта. Да ли ова заменица
има референта, и ако га има, шта ја то тачно? Ако прихватимо да именица после‑
подне у (187) има референта, на шта реферише адвербијал после подне у (188)?
Коначно, какав је референт заменице то у реченици (189)? Проблематични примери
једноставније би били објашњени менталистичким приступом. Ово не значи да мо‑
жемо a priori одбацити референцијалистички модел, који нам је и интуитивно био
ближи на почетку анализе. Ипак, на основу теста за идентификовање референцијал‑
ности представљеног у наредном потпоглављу, приметићемо да менталистички мо‑
дел може једноставније објаснити већи број емпиријских чињеница у овом домену.
4.3. Тест за идентификовање референцијалности. Индексикали и деикса
У примеру (184) из претходног потпоглавља, који понављамо овде у (190),

већ су садржани сви елементи значајни за представљање теста за идентификовање
референцијалне везе између језичког израза и референта, а то је могућност анафо-
ричког кореферисања (anaphoric co-refference). Под овим подразумевамо могућ-
ност да се неком анафорском заменицом упути на референта језичког израза
који је већ уведен у дискурс. У литератури се ово назива и тестом прономинали-
зације (pronominalization test, лат. pronomina ’заменицe’). Тако је у (190) анафорска
заменица то употребљена не да буквално покаже на објекат физички присутан у
окружењу интерлокутора, како је то демонстративима то и ово учињено у примеру
(191), већ да анафорски упути на пропозицију у првој клаузи ти нећеш доћи, што је
маркирано индексом „iˮ на кореферентним изразима.
(190) [Ако не будеш дошао]i, тоi ће бити већ трећи пут.

(191) То дете има шест, а ово седам година.
Уколико тест референцијалности применимо на примере (183)–(189) из

претходног потпоглавља, видећемо да се анафорички може кореферисати не само
са појединачним представницима одређене класе, већ и са типовима ентитета (192),
особинама (193), апстрактним псеудоентитетима (шта у (194)), временским одсеч‑
цима (195)–(196) или догађајима (197).
99
(192) Тигарi је опасно биће, па би се његаi требало пазити.
(193) Барбарина искреностi је дивна, јер те њомi Барбара разоружа.
(194) Не могу да одлучим шта да једем, али тоi ће свакако бити кувано.
(195) Послеподнеi је било дивно и радо ћу гаi се сећати.
(196) Видео сам брата од стрица после подне – био је тоi најлепши део дана.
(197) Ја сам мислио да је Мартин [поломио даљински]i, а тоi је Јован упрскао
ствари!
Анафорично упућивање могуће је помоћу личних заменица, (анафорски упо‑

требљених) демонстратива и релативних заменица, какав је случај у следећем при‑
меру:
(198) Бициклi [који сам купио јутрос]i нема кочнице.
Личне, анафоричне и релативне заменице представљају подврсте тзв. ин-

дексикала (indexical), језичких израза чија интерпретација захтева идентифи-
кацију неког елемента контекста изричаја, дефинисаног лексичким значењем
самог индексикала (Нунберг 1992). У првом поглављу већ је било речи о језичком,
физичком и ситуационом контексту. Елеменат било којег од трију типова конте‑
кста може бити релевантан за идентификовање референта индексикала. Заједничко
за све врсте индексикала је то што њихов референт зависи од језичког, физичког или
ситуационог контекста у којем су употребљени, а значење речи обезбеђује правило
које одређује референта, подразумевајући и одговарајуће аспекте контекста (Каплан
1989). Према томе, одређену категорију речи карактеришу и индексикалност и ин‑
терпретативни процеси повезани са њима. Готово идентична појму индексикала је
и категорија деиксе (deixis), под којом подразумевамо све језичке изразе који део
свог референцијалног значења деривирају из контекста (иако има аутора који
индексикале сматрају широм категоријом). Постоје различите врсте деиксе, лична
(personal), просторна (spatial), временска (temporal), дискурсна (discourse) и мета-
локуциона (metalocutionary) деикса, и о њима ћемо детаљније говорити у наредних
пет потпоглавља. Пре тога ћемо још напоменути да индексикали у језику укључују
не само систем заменица (ја, тај, који, шта, мој, себе), већ и прилоге (јуче, овде,
лево), али и категорије као што је граматичко време – засновано на чињеници да се
интерпретација ових језичких израза заснива на неком елементу контекста изричаја.
4.4.1. Лични и посесивни деиктични изрази
Основна врста деиксе су лични (personal) деиктични изрази, којима се

упућује на специфичне индивидуе или ентитете у контексту, при чему оне могу
бити део дискурс‑модела саговорникâ или, пак, у тренутном стадијуму конверза‑
ције могу бити неуведене у дискурс. Тако, на пример, заменице првог и другог лица
у (199) нису експлицитно уведене у дискурс, већ се подразумева да се заменицом
ја упућује на говорника, а заменицом ти на саговорника. Изричај (199) не може се
преформулисати као (200), јер је деиктички део значења садржан у имплицитној ин‑
100
струкцији за проналажење референта у елементима контекста, а не у смислу описа
пропозиције (али ћемо овоме прибегавати приликом представљања интерпретације
анализираних реченица). Личне заменице првог и другог лица могу упућивати и
на контекстуално најистакнутијег (contextually salient) говорника и саговорника,
који се понекада не поклапају са интерлокуторима, што је илустровано у (201). У
овом случају постоји анафоричка веза између личне деиксе и ентитета уведених у
дискурс.
(199) Ја ћу да те изненадим за Нову годину.

(200) #Говорник ће да изненади саговорника за Нову годину.
(201) Јанкоi је рекао Неиk: „Јаi ћу да теk изненадим за Нову годину.ˮ
Када су у питању заменице трећег лица, оне су најчешће део модела дискур‑
са интерлокутора (202), али има и примера у којима се овим заменицама не упућује
анафорички, већ саговорник инференцу о референту израза мора извести на ос‑
нову ситуационог контекста. У првом поглављу већ је било речи о ситуационом
контексту, на основу којег је, на пример, саговорник био у стању да инферира на
ког тачно конобара говорник мисли – у ситуацији у којој у датом физичком кон‑
тексту постоје два конобара, коментар о неспретности конобара приписаће се оном
конобару који је непосредно пре изричаја просуо пиће по гостима. Тако би у истој
ситуацији, без обзира што није била део претходног дискурса, лична заменица он уз
прошаптан коментар о неспретности такође била интерпретирана ситуационо, што
би се могло формулисати као „конобар који је управо просуо пићеˮ, (203).
(202) Видео сам јуче Јанкаi. Онi је баш порастао.

(203) (шапатом) „Он-је-баш-неспретан.ˮ
Поред личних заменица, лична деикса укључује и присвојне замени‑

це (а у језицима са развијеном конјугацијом овој категорији придружујемо и на‑
ставке за лице финитних (личних) глаголских облика). Интерпретација значења
израза твој и наш зависи од контекста, у коме саговорник може индентификовати
референта‑посесора:
(204) Твој рад ми се највише допао.

(205) Наш задатак је да проверимо предикције хипотезе.
Занимљиво је да се у највећем броју индоевропских језика личним и посе‑

сивним заменицама првог лица множине не маркира експлицитно да ли говорник
укључује саговорника као део скупа на који се реферише. У (206) се посесивом не
обележава да ли је и колокутор члан скупа посесора, те инференцу о томе да ли
локутор употребом заменице наш укључује и саговорника, што називамо инклу-
зивном интерпретацијом, или искључује саговорника (ексклузивно читање) ко‑
локутор изводи на основу релевантног језичког и ситуационог контекста.
101
(206) Наш задатак је да проверимо предикције хипотезе.
„Задатак говорника, саговорника и потенцијално још неког (броја)
лица јесте да провере предикције хипотезеˮ (инклузивно)
„Задатак говорника и још неког (броја) лица искључујући саговорни‑
ка јесте да провере предикције хипотезеˮ (ексклузивно)
У руском језику постоје посебна језичка средства за експлицитно маркирање

инклузивне и ексклузивне множине. Наиме, док се немаркираном формом личне за‑
менице мы само импликује ексклузивна интерпретација, језички израз мы с тобой
недвосмислено маркира саговорнику да изричај интерпретира инклузивно:
(207) Мы простились на перроне. (рус.)

ми опростили_се на перону
+> „Говорник и још неко лице (или лица) искључујући саговорника оп‑
ростили су се на перонуˮ (ексклузивно)
(208) Мы с тобой простились на перроне.
ми са тобом опростили_се на перону
„Говорник и саговорник (а можда још неко лице или лица) опростили
су се на перонуˮ (инклузивно)
Можемо констатовати да је заједничка карактеристика личних деикса упући‑

вање ка индивидуама или ентитетима (који су референти или посесори номиналног
референта), чији је идентитет доступан у релевантном контексту. Оно по чему се
поједини лични деиктични изрази разликују јесте да ли се типично уводе или не
уводе у дискурс (прво и друго насупрот трећем лицу), те да ли се њима упућује
на референта или на посесора референта укупног језичког израза (личне насупрот
присвојним заменицама).
4.4.2. Просторни деиктични изрази
Просторна (spatial) деикса се може маркирати прилозима за место (209.а),

демонстративима (209.б), па чак и глаголским префиксима етимолошки повеза‑
ним са просторним предлозима када модификују глаголе кретања, (209.в) и (209.г).
Просторна деикса користи координате физичког контекста у коме се реализује кому‑
никација, маркирајући притом проксималност (блискост) или дисталност (удаље‑
ност) говорника или саговорника од реферисане локације.
(209) а. {Овде/Тамо} нешто смрди.

б. {Овај/Тај/Онај} сат не ради.
в. Дођи {овде/*тамо}!
г. Отиди {*овде/тамо}!
Прилог овде маркира проксималност говорнику изричаја, док се прилогом

тамо обележава дисталност од локутора, (209.а). Колокутор мора узети у обзир фи‑
102
зичку позицију коју заузима говорник док реализује изричај како би идентификовао
на који део физичког простора се односи изнета пропозиција. Да бисмо могли дефи‑
нисати истиносне услове пропозиције, неопходан је известан „прагматички инпутˮ
о физичким условима у којима се реализује изричај, те међусобном односу који
интерлокутори и референти заузимају у њему. Подсетићемо, према теорији релеван‑
ције, овај процес представља деривацију експликатуре изричаја.
Употреба демонстратива овај, тај или онај у (209.б) такође је ограниче‑
на проксимално‑дисталним односом локутора према референту, али укључује и
димензију овог односа саговорника са референтом језичког израза. Показном заме‑
ницом овај говорник маркира да је референт номиналног израза проксималан, тј. у
блиском физичком окружењу говорника. Проксималност ћемо означавати знаком
плус „+ˮ у одговарајућој ћелији (кућици) Табеле 1, на којој разликујемо колону за
прво и друго лице („1.ˮ и „2.ˮ), тј. локутора и колокутора, док ће дисталност бити
маркирана знаком минус „–ˮ. Заменица овај „неосетљиваˮ је у погледу димензије
односа саговорника и референта, јер ће је говорник употребити без обзира на то да
ли се реферисани објекат налази проксимално или дистално у односу на колокутора
(одатле ознака „±ˮ у првом реду друге колоне) – док год важи проксималност локу‑
тора и референта. Са друге стране, демонстратив тај је, чини се, најмаркиранији,
јер изричито дефинише проксималност референта према колокутору уз истовреме‑
ну дисталност према локутору. Мање строго дефинисано, ова заменица маркира да
је референт физички ближи саговорнику него говорнику. Коначно, показна замени‑
ца онај обележава физичку дисталност обају интерлокутора према референту. Њом
се покривају и ситуације када су интерлокутори у међусобном дисталном односу,
и оне ситуације у којима су говорник и саговорник међусобно релативно близу, док
год су физички удаљени од референта. (Напоменимо да се демонстративи могу упо‑
требљавати и анафорски, као тзв. дискурсни деиктични изрази, о чему ће бити речи
у потпоглављу 4.4.4).
1. (локутор) 2. (колокутор)
овај + ±
тај – +
онај – –
Табела 1. Демонстративне заменице у српском језику и физички контекст
За разлику од српског, језици као што су енглески и француски располажу

системом показних заменица у којем постоји само једна релевантна димензија, а то
је проксимално‑дистални однос референта према говорнику, без обзира на релатив‑
ни однос саговорника и референта номиналног израза. Заменице this у енглеском
и celui‑ci у француском маркирају проксималност, док се демонстративима that и
celui‑là обележава дисталност локутора према референту, као што се може видети
у Табели 2.
103
енгл. фра. 1. (локутор) 2. (колокутор)
this celui-ci + ±
that celui-là – ±
Табела 2. Демонстративне заменице у енглеском и француском језику и физички контекст
Осетљивост на физички контекст показују и српски префикси от- и до- када

префигирају глаголе кретања. Етимолошки повезани са предлозима од (у старом
српском језику отъ) и до, префигираним глаголима кретања ови префикси додају
компоненту значења аблативности (отићи) и адлативности (доћи) у односу на пози‑
цију на којој се налази локутор. У том смислу, они су једнодимензионални и окре‑
нути локутору као и енглески и француски демонстративи, али и помињани српски
прилози овде и тамо (треба напоменути да има и изузетака од ове интерпретације).
С обзиром на то да адлативност подразумева повећање проксималне димензије пре‑
ма референту, а аблативност увећање дистанце од говорника, префигирани глаголи
морају се сложити са адвербијалом у реченици, (209.в) и (209.г). Како је већ напо‑
менуто, прилогом овде маркира се проксималност говорнику изричаја, док се адвер‑
бијалом тамо обележава дисталност од локутора.73 У Табели 3 представљена су и
оба префикса и оба анализирана прилога, на основу које је могуће закључити који је
разлог за неслагање прилога тамо и префикса до-, те адвербијала овде и префикса
от- – у питању је неједнак однос проксималности и дисталности према локутору
изричаја.74
73
Систему прилога у српском треба додати и деиктичне прилоге ту и онде, (i). Док би се први мо‑
гао дефинисати као неспецификован у погледу односа проксималности/дисталности локације према
говорнику, те као проксималан према саговорнику (ја сам ту; да ли је ту код тебе топло?), прилог
онде маркира дисталност обају интерлокутора у односу на реферисану локацију. Тако формализова‑
ни, сви прилози имају другачију инструкцију о позицији реферисане локације у односу на локутора
и колокутора: овде [+1, ±2]; ту [±1, +2]; тамо [–1, ±2]; онде [–1, –2].
(i)
овде + ±
ту ± +
тамо – ±
онде – –
Табела i. Прилози овде, ту, тамо и онде и физички контекст
Из Табеле 4 јасно се види да у српском не постоји експлицитни маркер проксималности који би

недвосмислено важио за обе стране у конверзацији, *[+1, +2]. Он се прагматички деривира из семан‑
тички најближег прилога овде, [+1, ±2].
74
Пажљиви читалац би можда замерио зашто у (208)-(209) депласираност комбиновања неких при‑
лога са одређеним префиксима маркирамо неграматичношћу (*), а не прагматичком депласираношћу
(#), на пример. Није, међутим, искључено да синтакса препознаје и (тзв. интерпретабилна) обележја
којима се бавимо у овом потпоглављу, те би онда и у синтаксичком смислу реченице *дођи тамо и
*отиди овде биле неприхватљиве интуицији изворних говорника.
104
до- овде + ±
от- тамо – ±
Табела 3. Префикси до- и от- и адвербијали овде и тамо у физичком контексту
Према томе, показали смо да се просторна деикса служи координатама фи‑

зичког простора у којем се изговара изричај, те да може обележити проксималност
и/или дисталност у односу на говорника и/или саговорника. У овоме се разликују
не само појединачни језици, већ и поједини језички изрази у конкретном анализи‑
раном језику. У српском се, тако, демонстративима маркира физичка дистанца у
односу и на локутора и на колокутора, док се прилозима за место овде и тамо, те
глаголским префиксима от- и до- (када модификују глаголе кретања) обележавају
проксималност и дисталност у односу на говорника.
4.4.3. Временски деиктични изрази
Већ смо поменули да, поред просторне и личне, постоји и временска

(temporal) деикса. Под овом категоријом речи пре свега подразумевамо времен‑
ске адвербијале попут сутра, сада, онда, тада, прексиноћ, лане, за два месеца, по‑
четком наредне године, чија интерпретација зависи од времена у коме се реализује
изричај и/или времена на које се изричајем реферише:
(210) Кренули смо ка Алпима. Сутра ујутру би требало да смо у подножју.

(211) Пала је прва капљица кише. Тек тада је Митар приметио облаке.
(212) Пашће прва капљица кише. Тек тада ће Митар приметити облаке.
Док се у (210) адвербијалом сутра ујутру обележава однос између времена

изричаја и времена реферисаног догађаја, тек тада у (211) и (212) маркира темпо‑
рални однос између два реферисана догађаја.75 Када је у питању однос реферисаних
догађаја и времена изричаја, он је у овим примерима обележен граматичким вре-
меном (tense) употребљеног глагола. Како је за интерпретацију граматичког време‑
на неопходно укључити и време изричаја, граматичко време је деиктична, прагма‑
тичка категорија.
У тзв. неорајхенбаховском76 моделу представљања темпоралних односа на
временској оси, разликујемо:
Неретко се однос између времена изричаја и времена реферисаног догађаја сматра деиктичним (у
75
ужем смислу), док се темпорални однос између два реферисана догађаја назива анафорским.
Неорајхенбаховски семантичари су настављачи рада немачког филозофа науке Ханса Рајхенбаха
76
(Hans Reichenbach) (1891–1953), који се, између осталог, бавио и филозофијом времена, те је у раду
„Елементи симболичке логикеˮ (Elements of symbolic logic) (1947) увео појмове тачке говорења, тач‑
ке догађаја и референцијалне тачке.
105
• временски одсечак или тачку у којој се реализује изричај (С = „садаˮ),
• времeнски одсечак/тачку у којој се реализује описани догађај (Д = „догађајˮ),
• временски одсечак/тачку на коју се упућује граматичким обликом глагола,
тзв. референцијалну тачку (Р).
Тренутак С је, како је већ поменуто, чиста прагматичка категорија, деиктич‑

на по својој природи – ово значи да ће све остале категорије деривиране помоћу
С такође бити деиктичне. Догађај такође захвата одређени временски одсечак на
темпоралној оси (или заузима одређену тачку), који обележавамо помоћу Д. Рефе‑
ренцијално време представља временску перспективу говорника коју је заузео
према догађају.
Глаголска времена (прошло, садашње, будуће) представљају однос рефе‑
ренцијалног времена (Р) према тренутку у коме се реализује изричај (С). Када је
референцијално време Р претходило (претхођење маркирамо цртом, „–ˮ) садашњем
тренутку С (Р–С), говоримо о прошлом времену. Када се тачке Р и С поклапају, што
обележавамо зарезом (Р, С), или је тачка Р садржана у временском одсечку С, опи‑
сани догађај означавамо као садашње време. Коначно, будуће време подразумева да
време изричаја претходи реферисаном времену (С–Р).77
С обзиром на своју деиктичност, анализирани адвербијали морају се сложи‑
ти са глаголским временом:
(213) Доћи ће {сутра/*јуче}.

(214) Дошао је {*сутра/јуче}.
(215) Мислио сам да ће доћи {сутра/јуче}.
Бернард Комри (Bernard Comrie) (1985) у књизи „Времеˮ („Tenseˮ) наглаша‑

ва да прошло време лоцира догађај у прошлост, без икакве тврдње у погледу тога да
ли се описана ситуација наставља у садашњости и/или будућности, иако врло често
постоји конверзациона импликатура да се догађај не наставља. Према његовој ана‑
лизи, поштујући Грајсову максиму релеванције, ако су сви остали елементи једнаки,
тврдње о садашњости су релевантније од тврдњи о другим временима, резултујући
тиме да употреба прошлог времена импликује да описана ситуација не важи и за
садашњост. Тако би реченица волео сам те, хорновски дефинисано, Q-импликовала
да говорник више не воли саговорника:
(216) Волео сам те!

+> Говорник (у тренутку изричаја) не воли саговорника (Q-импликатура)
77
Рајхенбах је референцијалну тачку увео јер је било неопходно направити дистинкцију у интер‑
претацији енглеског Past Simple Tense‑a и Present Perfect Tense‑a. Наиме, док први облик (I lost my
wallet) представља стандардно прошло време, што значи да се референцијално и време догађаја по‑
клапају, истовремено налазећи се испред времена изричаја (Р,Д–С), други облик (I have lost my wallet)
је карактеристичан по томе што описује прошли догађај чији су резултати видљиви и у тренутку
говорења. Потоњу категорију Рајхенбах анализира као постављање референцијалне тачке на тачку
изричаја, док им време догађаја претходи (Д–Р,С).
106
Очекивано, ова импликатура може бити отказана или оборена у наставку из‑
ричаја:
(217) Волео сам те, волим те и волећу те!
За разлику од глаголских времена, која анализирамо односом референцијал‑

ног и времена изричаја, глаголски аспект (енгл. aspect ’вид, гледиште, угао посма‑
трања’) представља однос референцијалне тачке и тачке или одсечка реализације
догађаја. Када је референцијална тачка део догађаја, тј. сагледава догађај „изну‑
траˮ, пре достизања врхунца (Р, Д), говоримо о прогресивном аспекту (progressive
aspect), нпр. сам писао. Перфективни (perfective) аспект подразумева да је рефе‑
ренцијална тачка изван временског одсечка захваћеног описаним догађајем и да га
посматра након достизања тачке врхунца (нпр. сам написао), (Д–Р). Постоје и јези‑
ци који маркирају и тзв. проспективни (prospective) аспект, у случајевима када је
референцијална тачка као у случају перфективног аспекта лоцирана изван догађаја,
али пре почетка реализације догађаја (Р–Д).
Будући да је референцијална тачка динамична категорија, о којој и саговор‑
ник мора водити рачуна приликом интерпретације изричаја, и глаголски аспект
представља прагматичку, деиктичку категорију. Као и време, и аспект може бити
предмет импликатура. Тако, на пример, у (218) саговорник може извести R-инфе‑
ренцу да важи више него што је речено, тј. да је торта направљена иако је говорница
употребила прогресивни аспект правила сам, уместо очекиваног перфективног на‑
правила сам.
(218) Правила сам торту. Хоћеш да дођеш да је пробаш?

+> Направила сам торту (R-импликатура)
Уколико бисмо у примеру (216) прогресивни аспект глагола волео сам заме‑
нили тзв. инсептивним (inceptive) аспектом глагола (заволео сам), којим се маркира
почетак стања или акције, Q‑импликатура која се јавља са прогресивним аспектом
не би била деривирана, већ би се R‑импликовала пропозиција да говорник и даље
воли саговорника, (219). Иста је ситуација и са инкоативним (inchoative) и ингре-
сивним (ingressive) аспектом, којим се маркирају почетак промене стања, односно,
акције, респективно, (220) и (221). Разуме се, било која од деривираних R-имплика‑
тура (или Q‑импликатура) може бити отказана у наставку изричаја. Такође, можемо
приметити да су у неким случајевима, попут примера (221), импликатуре само по‑
тенцијално могуће и зависе од релативне дистанце догађаја од тачака Р и С, те од
природе описаног догађаја. Уколико језички, ситуациони контекст или позадинско
знање о свету то оправдавају, импликоваће се одговарајућа пропозиција о истини‑
тости догађаја и/или његових резултата и иза тачке С.
(219) Заволео сам те!

+> Говорник (у тренутку изричаја) воли саговорника (R-импликатура)
107
(220) Престао сам да те волим!
+> Говорник (у тренутку изричаја) воли саговорника (R-импликатура)
(221) Павле је кренуо да трчи.
+> Павле (у тренутку изричаја) трчи (R-импликатура)
Импликатуре везане за прошле догађаје деривирају се, као што можемо при‑
метити, на основу перфективног аспекта, постављањем референцијалне тачке на
тачку говорења С, којом се евидентира евентуално присуство резултата рефериса‑
ног прошлог догађаја (тзв. резултативност) у тренутку говорења, те претпоставком
о будућем стању/развоју догађаја. Ово нам показује да су у глаголском аспекту и
граматичком времену енкодирани важни и веома моћни семантички и прагматички
механизми.
Приликом реферисања на прошле догађаје, тј. када говорник референцијал‑
ну тачку постави испред тренутка реализације изричаја, саговорник на основу ас‑
пекта доноси Q‑инференцу или R‑инференцу о важењу описане пропозиције и на
тренутак говорења, С. Уколико временску осу поставимо у складу са смером чи‑
тања и писања (у ћирилици, латиници, те свим писмима тзв. Западне културе), тј.
с лева на десно, прошли догађаји налазиће се лево од тачке С, а будући десно од С.
Импликатуре деривиране на основу прошлог времена и аспекта односе се на одсе‑
чак који укључује и садашњи тренутак, а потенцијално ће важити и у будућности.
Дакле, импликатуре се односе на време лоцирано десно од реферисаног времена.
Међутим, истовремено са импликатурама, употребом глаголских времена
и аспекта јавља се још један занимљив семантичко‑прагматички феномен, а то је
пресупозиција (претпоставка, подразумевајућа чињеница) о важењу или неважењу
пропозиције описаног догађаја лево од реферисаног времена. Тако, на пример, тзв.
фазни глагол престао сам у (220) пресупонира (подразумева, претпоставља) да је
говорник пре описаног догађаја волео саговорника, те не би био прагматички по‑
десан у ситуацији када пресупонирана пропозиција (волео сам те) не важи за вре‑
ме које претходи реферисаном (колоквијално речено, „левоˮ од реферисаног). На
исти начин, фазни глагол кренути у (221) пресупонира да Павле пре реферисаног
времена (почео да трчи) није трчао. О овим и другим облицима пресупозиције ће
више речи бити у наредном поглављу уџбеника. За сада ћемо само констатовати да
се импликатурама покрива време након реферисаног („десноˮ од реферисаног, док
пресупозиције важе за временски одсечак који претходи реферисаном („левоˮ од
реферисаног).78
Вет (1980) разликује транзиционалне процесе, за које је карактеристично нужно постојање ре‑
78
зултата након завршетка њиховог трајања, и нетранзиционалне процесе, који не испољавају ову
особину. Структура транзиционалних процеса садржи пресупонирано стање – догађај – имплицира‑
но стање (нпр. X није нестало – X нестаје – X је нестало). Ови глаголи и пресупонирају и имплици‑
рају неко стање. Нетранзиционални процеси имају структуру неХ – Х – неХ (нпр. не пева – пева – не
пева), што значи да се њима не описује промена између једног пресупонираног и једног имплицира‑
ног стања. (према Станојевићу и Ашић 2008: 30–31). Међутим, нас, пре свега, занимају импликату‑
ре, као прагматички феномен, а не толико одговарајуће импликације, које су предмет истраживања
семантике.
108
На крају, треба нагласити да се између самог глаголског времена и аспекта

често јављају импликатурни односи. Тако, перфективни аспект врло често Q‑им‑
пликује неважење описаног догађаја за садашњи тренутак и R‑импликује да про‑
позиција важи у прошлости и/или будућности. На овоме је у руском и колоквијал‑
ном српском језику заснована употреба перфективног аспекта презента глагола са
футурском интерпретацијом:
(223) Следующим летом я поеду в Париж.

следећим летом ја пођем у Париз
„Следећег лета ја ћу ићи у Париз.ˮ
(224) %Донесем ти слику сутра, без бриге!
„Донећу ти слику сутра, без бриге!ˮ
У семантици се креће од принципа композиционалности, који, подсећамо,

претпоставља да је укупно значење неког језичког израза сума појединачних зна‑
чења речи од којих се састоји и правила примењених приликом њиховог комбино‑
вања. Ово води идеји да сложена глаголска (перфекат, футур 1) треба интерпретира‑
ти композиционално, тј. као комбинацију презента одговарајућег помоћног глагола
(сам, ћу) и адекватне пунозначне допуне (летео, летети/да летим). То, коначно,
води констатацији да ови језички изрази не деривирају семантички значење карак‑
теристично за прошло, тј. будуће време, већ да се ради о прагматичким ефектима
аспекта и модалности. То би могло значити да претпостављени перфективни аспект
српског перфекта (Д–Р,С) импликује прошлу интрепретацију (Р,Д–С), док волун-
тативна компонента помоћног глагола (хо)ћу импликује футурско читање (Р,С–Д),
иако се и у једном и у другом случају формално употребљава, условно речено, са‑
дашње време. Истовремено, ово нам може објаснити како то у језицима који немају
категорију времена, попут кинеског, тајванског, вијетнамског и кмерског, употреба
специјалних маркера аспекта такође може импликовати одговарајућу временску ин‑
терпретацију (прошло, садашње и/или будуће читање).
Иако је у језику познат феномен метафоричке транслације просторно ма‑
пираних односа на темпорални домен (иза куће → иза Божића)79, ова појава није
директно видљива када се ради о демонстративима и временској перспективи из‑
ричаја. Наиме, било би очекивано да ће се у одговарајућим језичким изразима ло‑
Лајонс (Layons) (1977) заговара општи принцип локализације, којим је временска употреба деик‑
79
тичких елемената повезана са просторном. Левинсон (1983) је, међутим, против овакве анализе.
Ипак, у великом броју језика је посведочен следећи распоред у метафоричкој промени предлога и
конектива: спацијално > темпорално > каузално > епистемичко / говорни чин / дискурзивно / тексту‑
ално (Свитсер (Sweetser) 1990, Хаспелмат (Haspelmath) 1997).
109
кутор‑проксималне заменице овај и онај употребљавати са значењем временски
блиских догађаја, док бисмо интерлокутор‑дисталну заменицу онај очекивали у из‑
разима којима се упућује на темпорално далеке догађаје. Међутим, док се потоње
донекле и може посведочити, заменице овај и онај могу бити део израза којим се
упућује на прошле или будуће догађаје са релативно великом дистанцом у односу
на С. Детаљна анализа показаће да се метафоризација десила преносом из спацијал‑
ног у домен дискурс‑модела, тако што локутор‑проксималне заменице овај и онај
маркирају референта који је непосредно доступан у краткорочној меморији саго‑
ворника, док дистална заменица онај маркира дискурс-старог референта који мора
бити „освеженˮ у краткорочној меморији. Ово и остала питања тзв. дискурсних
деиктичних израза биће предмет наредног потпоглавља уџбеника.
4.4.4. Дискурсни деиктични изрази
Иако представљају нешто ређи облик деиксе и у неким класификацијама се

уопште не помињу, дискурсни деиктични изрази су посебан феномен, јер се под
њима подразумевају језички изрази чији је референт или читава пропозиција из‑
нета изричајем или, пак, неки елемент изричаја. Тако се демонстративне заменице
то(га), ову и оног у наредним примерима не употребљавају да упуте на референте
присутне у физичком контексту интерлокутора, већ на одговарајуће пропозиције
(претходно уведене у дискурс) или на неке његове елементе:
(225) То је најсмешнији изговор који сам икада чула.

(226) Кладим се да ниси знао ову причу.
(227) Имао је храну, пиће, стан и посао. Ништа од тога га није чинило срећним.
(228) Сетила се оног догађаја од јуче.
Подразумева се да говорник мора имати увид у свеукупан језички контекст

како би правилно разрешио референцију, тј. одредио на шта упућују анафорски
употребљени демонстративи то(га), ову и оног у претходним примерима. Док се
заменицама овај и тај у (225)–(227) маркирају референти који су део релевантног
дискурса, и то (најчешће) непосредног језичког контекста, заменица онај у (228)
анафорски упућује на референта који није део непосредног језичког контекста, већ
се, након дужег одсуства из дискурс‑модела, враћа у фокус пажње интерлокутора.
Могло би се рећи да је оваква анафорска употреба импликована семантиком ових
демонстратива. Подсетићемо, док се демонстративима овај и тај маркирају номинални
референти проксимални према говорнику, односно, саговорнику, показна заменица онај
је дистална за оба интерлокутора. Анафорска употреба представља метафоричан пренос
физичке проксималности и дисталности на когнитивни статус референата у краткороч‑
ној меморији саговорникâ – заменице овај и тај маркирају непосредно когнитивно дос‑
тупне референте, док се заменицом онај обележава референт чији опис захтева повратак,
„опоравакˮ (recovery) у краткорочној меморији интерлокутора, јер је тренутак бележења
релевантне информације релативно удаљен, темпорално дисталан од тренутка изричаја.
Упућивање на претходно поменуте или непоменуте номиналне референте
110
могуће је и одређеним (the) и неодређеним чланом (a) у језицима са овим катего‑
ријама (229.а), или, пак, одговарајућим необавезним детерминаторима (determiner)
(поменути; извесни) у језицима без ових категорија, какав је и српски, (229.б) (в.
фусноту 80 у следећем потпоглављу.
(229) а. {The / A} student came in.

б. Дошао је {поменути / извесни} студент.
Питање одређености и различитих начина његовог дефинисања биће пред‑

мет детаљне анализе у потпоглављу 4.5. За сада ћемо дефинисати још неке појмове
везане за феномен анафоре (anaphora), под којим (како је већ више пута било речи)
подразумевамо појаву (кореференције) да се језичким изразом упућује на референ‑
та језичког израза који је већ уведен у диксурс. Jезички израз који је део дискурса
назива се антецедент (antecedent). У ретким ситуацијама, кореферентни израз може
упућивати на израз(е) који се накнадно уводи/уводе у дискурс. У том случају је деик‑
тични израз катафоричан (cataphoric) (док се појава назива катафора (cataphora)),
што је илустровано у следећем примеру:
(230) Када и једниi и другиk то желе, студентиi и професориk могу променити свет.
Такође, могуће је кореферисање незаменичким елементима који, поред рефе‑

ренцијалне и информативне, могу имати и додатну и експресивну и/или евалуативну
компоненту. Такав је случај са примером (231), у коме се именицом идиот упућује
на референта претходно уведеног језичког израза доктор, уз приписивање одгова‑
рајућих негативних особина. Илустрована појава назива се епитетом (epithet) или
псеудоанафором (pseudo-anaphora). За разлику од (231), у примеру (232) у епите‑
ту двадесетогодишња активисткиња из Египта нема експресивне ни евалуативне
компоненте, већ се њиме упућује на дискурс-старог референта имена Алија Магда
Елмади, уз додавање нових или „освежавањеˮ старих информација о њему.
(231) Звао сам доктораi трипут, али ми се идиотi није јавио на телефон.
(232) Објављене фотографије [Алије Магде Елмади]i, на којима [двадесето‑
годишња активисткиња из Египта]i носи само ципеле и црвени цвет у коси.
Коначно, постоји и тзв. нулта анафора (null anaphora). Она се заснива на

механизму елипсе, којим се бришу све редундантне информације које се у изричају
подразумевају јер произилазе из претходног, пре свега, језичког контекста.
(233) А: У фиоци су била и оригинална документа која су му била потребна

за добијање дозволе.
Б: Послаћеш ми копије оригиналних докумената, у реду? – питао је.
(234) Свима је више него јасно да се деца краду и да, нажалост, свако може
да буде отет и одведен насред града. Баш као што је твој брат отет.
111
Шесто поглавље уџбеника биће посвећено феноменима информацијске
структуре изричаја, у коме ћемо се детаљно позабавити и појавом да се тзв. то‑
пикализирани и позадински елементи информацијске структуре изричаја могу не
изговорити, јер се подразумевају (због тога се у неким класификацијама називају
пресупозицијом, што је другачија категорија од оне на коју се уобичајено мисли
када се употреби овај термин).
4.4.5. Металокуциони деиктични изрази
На крају поглавља посвећеног говорним чиновима било је речи и о мета-

локуционом (metalocutionary) нивоу изричаја, категорији коју је први дефинисао
Дафид Гибон (Dafydd Gibbon) (1976). Док локуциони ниво изричаја представља ре‑
ченицу (или текст) као апстрактну категорију, лишену, између осталог, и супрасег‑
менталних елемената, тј. акцената и реченичне интонације, металокуциони ниво
добија се када се на овакву реченицу пројектују реченична интонација и акценти,
додају различити маркери топика и фокуса (предмет истраживања 6. поглавља уџ‑
беника), припишу падежи (у језицима као што су немачки и српски) или додели ре‑
ченична позиција (у енглеском, на пример). Сви досад описани облици деиксе (лич‑
на, просторна, временска и дискурсна) могу се подвести под вербалну деиксу, које
је локуциона категорија. Деиктичка функција акцента (и тона и удара) и реченичне
интонације је, према Гибону, облик металокуционе деиксе (metalocutionary deixis).
Међутим, у ширем смислу се у литератури и говорни чинови цитирања туђих речи
или коментари на претходне чинове сврставају у металокуциона средства.
Гибон објашњава да је значење интонационих образаца индексикално тј. за‑
виси од контекста. Ова анализа укључује и ритам, паузе, успоравања и убрзавања.
Али интонација изричаја није само индексикална у ограниченом семиотичком
смислу (као симптом стања у коме се налази говорник) или у неком уопштеном
семантичком смислу (као било која друга међузависност од контекста изричаја).
Под металокуцијом се, дакле, не подразумева употреба интонације као индикатора
става или емоционалног стања, већ њена употреба као структурног средства – ин‑
тонациона деикса својим контурама маркира почетак и крај изричаја, топикалне и
фокусне елементе (подробније објашњени у 6. поглављу), почетак, врхунац и/или
крај речи/акценатске целине итд. Тонови којима се маркирају границе речи (нпр.
већина постакценатских дужина у српском језику) и акценатски удари представљају
метадеиктичке маркере позиције на којој се акцентогене јединице налазе и степе-
на њихове релевантности. Разлика у придевском виду (одређени или неодређени)
у српском језику може се маркирати и акцентом, што нам показује да прозодијски
елементи имају и металокуциону деиктичну природу (о придевском виду ће бити
више речи у наредним потпоглављима уџбеника).
Ограничени простором, металокуционе елементе нећемо детаљно обрађива‑
ти, али ћемо се интонационим обрасцима позабавити у 6. поглављу уџбеника, које је
посвећено информацијској стуктури изичаја. Остатак, пак, овог поглавља биће пос‑
већен можда најинтригантнијем феномену дискурсне деиксе – категорији одређе‑
ности. Како је појам одређености био предмет различитих анализа у филозофској,
112
семантичкој и прагматичкој литератури, њему ћемо се посветити детаљнијим ис‑
торијским освртом, указујући на различите начине на које је категорија одређеног
члана интерпретирана у досадашњој литератури, обраћајући притом пажњу и на
примењивост понуђених анализа на категорију придевског вида у српском језику.
4.5.1. Одређеност номиналних израза
За категорију одређености (definiteness), која се уобичајено маркира неком

формом преноминалног или постноминалног одређеног члана80 (definite article),
постоје најмање две различите анализе. Према једној, коју своју традицију засни‑
ва на раду Паула Кристоферсена (Paul Christophersen) (1939), одређеним чланом
се обележава да је референт чланованог номиналног израза већ поменут и познат
саговорнику. Ово је прагматички приступ одређености јер се њена дефиниција
базира на контекстуално условљеној референцијалној вези између језичког израза
и екстралингвистичке реалности. Другу, историјски нешто старију анализу одређе‑
ности понудио је помињани енглески филозоф Бертранд Расел (1905), базирајући је
на тврдњи о јединствености денотата у универзуму. Ово је семантички приступ,
који одређеност сагледава као стабилну употребу језичких израза за денотирање
јединствених ентитета. Постоје, такође, и новије анализе које показују да је за ком‑
плетну интерпретацију чињеница о употреби члана и тзв. контрахираних форми у
немачком језику неопходно да наша анализа одређености садржи оба елемента, и
поменутост и јединственост (Шварц (Schwarz) 2009, 2013). Поред тога, има и пред‑
лога да се номинални изрази не третирају само на основу опозиције одређено:не‑
одређено, већ да се позиционирају на одговарајућој тачки континуума одређености,
који подразумева скаларни, а не чисто привативни однос ове категорије (потоње
подразумева да је одређено обележје присутно или одсутно) (Ејријел (Ariel) 1988,
1991; Гандел и остали (Gundel et al.) (1993)). Наредна потпоглавља биће посвећена
различитим приступима феномену одређености, а почећемо од Раселове дефини‑
ције, настале као реакција на Фрегеов концепт значења.
4.5.2.1. Расел и одређеност као пропозиција о јединствености денотата
Како је већ било речи у потпоглављу 4.1, немачки филозоф Готлоб Фреге
увео је дистинкцију између смисла и референције, а затим устврдио да употреба
неког смисла, нпр. личног имена или одређеног номиналног израза, пресупонира
(претпоставља, подразумева) постојање референта на који се односи. Према овом
Поред одређеног и неодређеног члана, у тзв. детерминаторе (determiner) спадају и посесивне

80
заменице (иако има језика у којима се одређени члан може комбиновати са посесивима (ита. la casa
mia ’моја кућа’)), потом тзв. властити члан (којим се маркира да је именица nomina propria (фра. la
Saine)), партитивни члан (енгл. some coffee ’мало кафе’), негативни члан (нем. Kein Hund ’ниједан
пас’)), нулти члан, тј. одсуство члана, којим се обележава неодређеност референта (мак. птици-ø
’птице’), али и морфеме које чувају демонстративну компоненту у значењу (дете-во, дете-но у
тимочко‑лужничком говору). У неким класификацијама се и квантификатори (свако, сви, већина, по‑
ловина, мањина, њеки) сврставају у детерминаторе. Формалносемантичке дефиниције детерминато‑
ра заснивају се на двама квантификаторима, универзалном квантификатору (∀) и егзистенцијалном
квантификатору (∃) (в. изразе дате у (237)–(240)).
113
филозофу, када говорник каже
или

име „Кеплерˮ и синтагма „ко год да је открио елиптични облик планетарних

орбитаˮ носе пресупозицију да напросто означавају нешто, да упућују на нешто
или неког. Уједно, уколико неко изговори прагматички депласирану синтагму, попут
„тренутни краљ Францускеˮ (која је Република и нема краља, те је прагматички не‑
подесно говорити о краљу ове државе у 21. веку), у Фрегеовој анализи оваква син‑
тагма представља смисао који нема своју референцију. Као последица овога, сматра
овај аутор, пропозиција која садржи поменуте синтагме (нпр. краљ Француске је
ћелав) није ни нетачна ни тачна.
Описани приступ, међутим, потпуно је неприхватљив за Бертранда Расе‑
ла (1905), који своју филозофију идеалног језика базира на класичном биномном
логичком моделу, који разликује само опције „истинитоˮ (T) и „неистинитоˮ (⊥).
Имајући у виду ово, за овог филозофа је реченица краљ Француске је ћелав очиглед‑
но неистинита, а не ни тачна ни нетачна пропозиција. Према логичком аксиому који
искључује трећу могућност (tertium non datur), или А јесте В, или А није В. Дакле,
или је тачно да је краљ Француске ћелав, или ово није истинита пропозиција. Ипак,
ако бисмо побројали све ствари које су ћелаве и све ствари које то нису, краља Фран‑
цуске не бисмо нашли ни међу једним, ни међу другим. Шалећи се на рачун понуђе‑
не треће опције (ни истинито ни неистинито), овај филозоф каже да би хегелијанци,
који заговарају синтезу као спој тезе и антитезе, вероватно претпоставили да краљ
Француске носи перику. А какву то анализу предлаже Расел?
Према Раселу, иако изгледају као референцијални изрази, одређени (дефи‑
нитни) језички изрази нису денотирајући, већ представљају део реченице и немају,
као већина осталих појединачних речи, било какво значење по себи. Тек у оквиру
укупне пропозиције одређени језички изрази покрећу читав комплекс пропозиција,
тј. како их Расел назива, асерција (у предсерловском смислу речи, не као синоним
са асертивом као говорним чином, већ као термин који покрива исти феномен као
термини пропозиција, тврдња или исказ). Узмимо, на пример, пропозицију Скот
је аутор Ваверлија. Пре свега, она садржи трдњу да постоји нешто што је аутор
Ваверлија (пропозиција о постојању). Затим, јавља се и тврдња да је ентитет „аутор
Ваверлијаˮ јединствен у универзуму (пропозиција о јединствености). Коначно, из‑
носи се тврдња да је је Скот управо тај ентитет.
„Када кажемо Џорџ IV желео је да зна да ли је Скот аутор Ваверлија, ми
уобичајено мислимо Џорџ IV желео је да зна да ли је једна јединствена особа на‑
писала Ваверлија и да ли је Скот та особа, али под овим можемо да мислимо и
Постоји једна јединствена особа која је написала Ваверлија и Џорџ IV је желео
114
да зна да ли је Скот та особа.ˮ (Расел 1905: 33). Ово потоње читање представља
примарни појавни облик, док претходну интерпретацију Расел назива секундар-
ним појавним обликом. И иако је двосмисленост између двеју интерпретација
у свакодневном језику неизбежна, у симболичкој логици се лако дâ заобићи, за‑
кључује аутор. Као консеквенца, примарна употреба је она у којој би пропозиција
краљ Француске није ћелав била неистинита јер би биле неистините две пропози‑
ције садржане у њеном комплексу – да постоји краљ Француске и да је тај ентитет
јединствен у универзуму. Са друге стране, пропозиција краљ Француске није ће‑
лав са секундарном употребом израза краљ Француске је тачна, јер не садржи ове
две пропозиције, већ само ону да ентитет денотиран изразом краљ Француске нема
особину ћелавости, односно, да краља Француске нећемо наћи међу стварима које
нису ћелаве. Тиме, закључује Расел, не прибегавамо решењу у коме нашем краљу
стављамо перику како бисмо избегли биномни модел, који, сматра он, може успеш‑
но интерпретирати феномене.
На овом месту треба напоменути две чињенице. Прва је да дистинкција коју
је Расел приметио (примарни и секундарни појавни облик) у прагматици и семанти‑
ци називамо de dicto и de re интерпретацијом језичких израза81. Друго, у формалној
семантици се разлика између појавних облика у Џорџ IV желео је да зна да ли је
једна јединствена особа написала Ваверлија и да ли је Скот та особа и у Постоји
једна јединствена особа која је написала Ваверлија и Џорџ IV је желео да зна да ли
је Скот та особа једноставно објашњава опсегом (scope) израза у формализова‑
ном опису значења. Тако је за примарни појавни облик (Постоји једна јединствена
особа која је написала Ваверлија и Џорџ IV је желео да зна да ли је Скот та особа)
карактеристично да је изван опсега квантификатора, модалних оператора итд. (в.
објашњење ниже).
Иако се на једном месту само на кратко осврће на ову чињеницу, Расел пре‑
познаје и логичну консеквенцу своје теорије, а то је да неодређени језички изрази,
тј. језички изрази који садрже категорију неодређеног члана денотирају неједин‑
ствене ентитете. Тако би израз a son of Charles II ’син Чарлса II’ у одговарајућој
пропозицији подразумевао тврдњу да постоји одређени ентитет који је син Чарлса
II (те да, на пример, овај ентитет није пунолетан), што искључује тврдњу о његовој
јединстености у универзуму (најпрецизније би било допунити Раселову анализу да
ово импликује нејединственост денотата).
Како Расел формализује своју идеју о јединствености? Пре свега, формалном
дефиницијом мора се изнети тврдња о постојању одређеног ентитета х који је краљ
Француске:
(237) ∃x. краљ Француске(х).
Израз у (237) треба прочитати као: постоји ентитет х, за кога важи да је

краљ Француске. Након што је дефинисано постојање одговарајућег објекта, треба
У литератури постоје најмање три различите интерпретације дистинкције између de re и de dicto

81
читања (Нелсон 2019), али се, ограничени простором, нећемо задржавати на другим дистинкцијама
до оне гореописане, коју је увео Квин (Quine) (1956).
115
искључити могућност да постоји још неки ентитет који је краљ Француске:
(238) ∀у. краљ Француске(у) ⊃ х = у
што се може прочитати као: за сваки други ентитет у који је краљ Фран‑
цуске важи да је идентичан са х. Ово је управо начин на који Расел формализује
семантику јединствености – постоји ентитет који је краљ Француске и сваки други
ентитет који се именује као краљ Француске је тај исти објекат, што га, дакле, чини
јединственим у универзуму. Коначно, када смо увели ентитет и дефинисали његову
јединственост, сада можемо да га сврстамо у скуп ћелавих:
(239) ћелав(х)
Тако, читав би комплекс трију пропозиција у случају примарног појавног

облика одређености номиналне синтагме гласио:
(240) ∃x[краљ Француске(х) ∧ ∀у(краљ Француске(у) ⊃ х = у)) ∧ ћелав(х)].
Раселова теорија одређених описа представља типичан пример аналитичке

филозофије идеалног језика, у којој се тежи математички прецизном и савршено
логички доследном и кохерентном опису категорија. За овакву теорију одређености
Расел је имао одговарајућу метафизичку, семантичку и епистемиолошку мотива‑
цију (за више објашњења в. Ладлоуа (Ludlow) 2013). Иако је деконтекстуализована,
његова семантичка теорија денотације успева да објасни појаву одређених (дефи‑
нитних) номиналних израза и за референте који никада нису споменути од стране
саговорника, нити се подразумева да референт мора бити део заједничких позадин‑
ских знања о свету. Само због чињенице да се упућује на јединствен ентитет у екс‑
тралингвистичкој реалности говорник је приморан да употреби одређени члан, чак
и када зна да саговорник нема никаквих сазнања о објекту, његовом постојању и/или
јединствености. Тако се у (241) одређеним чланом the маркира јединственост дено‑
тата у универзуму, док се неодређеним чланом аn у (242) обележава да постоји нај‑
мање још један истоврсни објекат на који језички израз може да упути. Раселовски
речено, одређени члан доприноси читавом низу пропозиција у (241) – да постоји
нешто што је власник TransContTrade‑a, да је то нешто јединствено у универзуму,
те коначно да је говорник упознао дефинисани ентитет. Истовремено, неодређени
члан у (242) се интерпретира као пропозиција да постоји нешто што је власник
TransContTrade-a, те да је говорник тај објекат упознао (што, како смо већ напоме‑
нули, импликује да је денотат нејединствен).
(241) I met the owner of TransContTrade. (јединствено)

ја упознао ОДР.ЧЛАн власник од TransContTrade.
„Упознао сам власника TransContTrade-аˮ
(242) I met an owner of TransContTrade. (нејединствено)
ја упознао НЕОДР.ЧЛАН власник од TransContTrade.
„Упознао сам (+> једног од) власника TransContTrade-аˮ
116
Дијахронијски посматрано, одређени члан у језицима са овом категоријом нај‑
чешће је етимолошки повезан са демонстративима82 (који су језичка универзалија),
док се неодређени члан уобичајено граматикализује из кардиналног броја један (који
је, такође, универзалија), што је у типолошким студијама посведочено у семитским,
нигеро‑конгоанским и језицима америчког континента, те у романским и германским
језицима83 (Гринберг (Greenberg) 1978, Харис (Harris) 1980). Типолог Џозеф Гринберг
(Joseph Greenberg) (1978) анализира граматикализацију демонстратива у одређени
члан кроз три фазе. После прве фазе, у којој демонстратив постаје маркер одређе‑
ности, следи његова граматикализација у негенерички маркер (маркер токена, а на
читаве врсте), након које члан губи семантику одређености и постаје обичан мар-
кер припадности класи именица. Хокинс (Hawkins) (1994), Дисел (Diessel) (1999)
и Лајонс (Lyons) (1999) Гринбергов први циклус додатно деле на две подетапе: након
прво фазе, демонстратив губи спацијалну деиктичку семантику у физичком контексту,
те постаје анафорички маркер у језичком окружењу. Према томе, семантика ентитета
који су проксимални и доступни у физичком контексту метафорички се преноси на
дискурсне референте ентитета који су доступни у краткорочној меморији саговорникâ.
Иако категорије одређеног и неодређеног члана нису граматикализоване у
српском језику, именичка синтагма модификована придевом може бити маркирана
у погледу ове дистинкције одређеним и неодређеним придевским видом. У наред‑
ном потпоглављу осврнућемо се на ову категорију, кренувши од језичкоисторијских
чињеница, да бисмо потом указали на везу између придевског вида и Раселове кате‑
горије јединствености.
4.5.2.2. Придевски вид у српском језику и јединственост денотата
Претпоставља се да је током историје прасловенског језика постојала и тзв.

балто‑словенска фаза (фаза заједничког, конвергентног развоја језика потоње бал‑
тичке и словенске језичке породице), током које се, између осталог, граматикализо‑
вала и обавеза додавања анафорске заменице и (јь) на деклиниране облике придева,
чиме се маркирала одређеност референта именичке синтагме. У савременом срп‑
ском језику ова дистинкција и даље је граматички релевантна у оквиру категорије
придевског вида, који разликује одређену, дужу форму (леп‑и), и неодређену, краћу
форму (леп‑ø). Притом се ова обличка разлика може маркирати само у облицима
позитива номинатива и акузатива (за неживо) једнине мушког рода, док у осталим
формама влада видски синкретизам, те се у литератури често тврди да је видска дис‑
тинкција неутралисана (Маретић 1899, Стевановић 1986, Тренкић 2004, Клајн 2005).
Међутим, у најсеверозападнијим говорима српског језика чува се прозодијска раз‑
лика између облика одређеног и неодређеног вида придева (зелèна:зèленā), што је
Поред демонстратива, одређени члан се може граматикализовати из посесива, какав је случај са

82
уралским и неким туркијским језицима (Шредер (Schröder) 2006).

Категорије одређеног и неодређеног члана не стоје у односу међузависности јер постоје језици
83
који имају само једну од двеју категорија, баш као што постоје језици који имају и одређени и не‑
одређени члан, али и језици који немају ни једну ни другу категорију, као обавезу маркирања одређе‑
ности или неодређености референта номиналне фразе. Апроксимативно трећина светских језика има
категорију одређеног члана.
117
одличан пример како акценат у српском језику може имати функцију металокуцио-
не деиксе.
Одређеност и неодређеност модификоване номиналне фразе, када се ради
о лексичкосемантичким класама придева, могуће је маркирати само описним (ле‑
ковит‑ø:лековит‑и) и градивним придевима (дрвен‑ø:дрвен‑и). Временски и прос‑
торни придеви имају само форму одређеног вида (*данашањ‑ø:данашњ‑и, *овда‑
шањ‑ø:овдашњ‑и), док су посесивни придеви увек у неодређеном виду84 (Мане‑
тов‑ø:*Манетов‑и (капут)). Постоје и друге класе, попут релационих (*пра‑
ван‑ø:правн-и), ординалних (*претходан‑ø:претходн‑и), дискурсних (*наведен‑ø:‑
наведен-и), супсективних (*прав‑ø:прав‑и), експресивних (*проклет‑ø:проклет-и)
или придева идентитета (*ист‑ø:ист-и), који могу узети само дужи облик.
Такође, поред употребе за маркирање одређености појединачних референа‑
та–токена, одређени придевски вид је врло рано историјски почео да се употребља‑
ва и као маркер класе, тј. типа или читаве врсте, а не да би се обележио појединач‑
ни представник класе (*слеп‑ø миш (= шишмиш) / слеп‑и миш). Као последица, мо‑
гуће је да се у истој именичкој синтагми појаве краћа и дужа придевска форма, при
чему краћа форма мора претходити дужој (слеп‑ø слеп‑и миш / *слеп‑и слеп‑ø миш).
У номиналној фрази слеп‑ø слеп‑и миш неодређени вид првог придева маркира не‑
одређеност укупног референта синтагме (токен), док се другим придевом обележава
припадност класи (тип). Могло би се рећи да се у првом случају неодређеним приде‑
вским видом реферише, а да се у другом случају одређеним придевским видом де‑
нотира. Подсетићемо, према дефиницији денотације, постоји стабилна веза између
одређеног придевског вида у слеп‑и миш и скупа свих слепих мишева у универзуму,
док је веза између неодређеног вида у слеп‑ø слеп‑и миш динамична и условљена,
пре свега, контекстом, што чини суштину референције. О овоме ће детаљније бити
речи у потпоглављу 4.5.3.3, посвећеном односу придевског вида и познатости.
Да ли је придевски вид осетљив на јединственост номиналног денотата? По‑
гледајмо следеће примере. Неодређени придевски вид у синтагми огребан службени
ауто из примера (243) већи број говорника употребиће када референт номиналног
израза није јединствен у универзуму – у конкретном случају, када постоји више од
једног огребаног службеног аутомобила компаније. За један број изворних говорни‑
ка неодређени вид биће искључиво интерпретиран као маркер непоменутости рефе‑
рента израза (о овоме ће, како је већ поменуто, детаљно бити речи у 4.5.3.3), а не да
би се обележила јединственост, одакле и ознака „%ˮ поред назива интерпретације.
Са друге стране, одређени придевски вид у огребани службени ауто у (244) има и
читање да је у питању јединствени службени ауто ове компаније, али се може поја‑
вити и у контексту када постоји још неки ауто, који није огребан, па се одређеним
придевским видом маркира контрастивност (о контрастивности ће више речи бити
у 6. поглављу).
(243) Из просторија компаније TransContTrade нестао је огребан службени
ауто. (%нејединствено)
Ова се појава може тумачити као последица инхерентне одређености посесива, због чега се прис‑
84
војне заменице врло често не могу комбиновати са одређеним чланом (иако има изузетака, в. фусноту
80), а у уралским и делу туркијских језика одређени члан се управо граматикализовао од посесива.
118
(244) Из просторија компаније TransContTrade нестао је огребани службени
ауто. (двосмислено)
На основу примера (243) и (244), могло би се рећи да придевски вид и кате‑

горија јединствености стоје у делимичној корелацији. Постоје контексти у којима
се ова веза видљивије испољава. Тако, на пример, облици суперлатива придева увек
имају дужу придевску форму, којом се обележава јединственост денотата, а не по‑
менутост. Исто важи и за облике компаратива:
(245) *најукусниј / најукуснији

(246) *лепш / лепши

Такође, када модификује Лебнерове (Löbner 1985) релационе именице (по‑
пут отац), које подразумевају јединствену везу са другим ентитетом, неодређени
придевски вид није прихватљив јер би подразумевао да постоји још неки референт
модификованог израза, (247). Тако би језички израз мој добар отац подразумевао
да постоји најмање још један отац локутора, што је неприхватљива интерпретација.
Још једном, као и случају компаратива и суперлатива, одређеним видом у оваквим
контекстима се најчешће не маркира поменутост:
(247) мој {*добар / добри} отац (јединствено)
Коначно, сâм придев једини, којим се маркира јединственост укупног номинал‑

ног денотата, има само облик одређеног вида (*једин). Све чињенице представљене
у овом потпоглављу показују нам да је присутан мањи или већи степен осетљивости
придевског вида на јединственост денотата, у том смислу да је неодређени вид нај‑
чешће прагматички депласиран у нејединственим контекстима, док је одређени вид
двосмислен у погледу јединствености. У потпоглављу 4.5.3.3 показаћемо да је дужа
придевска форма двосмислена и у погледу категорија познатости и поменутости, а
потом понудити и одговарајуће објашњење за овај феномен. Пре тога, међутим, по‑
забавићемо се критикама Раселовог концепта одређености и додатним аргументима
понуђеним у корист ове анализе одређених (дефинитних) описа.
4.5.2.3. Критике и аргументи у корист Раселовог модела одређености
Како је већ поменуто, Раселова анализа одређености дуго се сматрала пра‑

вим примером аналитичке филозофије језика. Један од првих филозофа обичног
језика Алфред Ајер (Alfred Ayer) истицао је своје одушевљење Раселовим увидом
у језички материјал и доследним логичким испитивањем појава, која је инспириса‑
ла све филозофе обичног језика. Међутим, сâм Расел тешко да би био ганут овом
чињеницом јер је активно и веома гласно учествовао у јавним расправама против
„новог трендаˮ са Оксфорда.
Заснована као критика Фрегеовог модела који дозвољава да реченица са
одређеним (дефинитним) описом не носи ни тачну ни нетачну пропозицију, Расело‑
119
ва анализа је ипак била нападана од стране филозофа природног језика – уосталом,
ако логички језик себи не може „дозволити луксузˮ двосмислености и недоследно‑
сти, природни језик је, на неки начин, осуђен на ове карактеристике, које треба де‑
таљно проучити и описати. Тако је још помињани Грајсов сарадник Питер Стросон
(Peter Strawson) (1950, 1952) заступао тезу да Расел није адекватно описао шта то
значи када неко каже реченицу попут (248), која садржи семантички аномаличан
језички израз the current Emperor of Kentacky ’тренутни император Кентакија’. Пре‑
ма Стросону, реченица (249) није у контрадикцији са реченицом (248), будући да се
употребом одређеног описа не покреће комплекс асерција, међу којима и асерције
о постојању и јединствености номиналног референта, како то сматра Расел, већ се
израз the current Emperor of Kentacky једноставно покушава да употреби као рефе‑
ришући. Пошто у томе не успева, ни читава реченица не може имати референта, тј.
истиносну вредност, баш као и Фрегеова анализа – подсетићемо, према овом ауто‑
ру, референт реченице добија се пресликавањем пропозиције на један од елемената
двочланог скупа {T, ⊥}.
(248) The current Emperor of Kentacky is gray.

ОДР.ЧЛАН тренутни император од Кентаки је сив
„Тренутни император Кентакија је сивˮ
(249) No one is the current Emperor of Kentacky.
ни један је ОДР.ЧЛАН тренутни император од Кентаки
„Нико није тренутни император Кентакијаˮ
Поента Стросоновог примера јесте да бесмислене реченице попут (248), у

којој се ентитету који није познат у досадашњој историји човечанства (императору
Кентакија) приписује да има непостојећу особину (да је сиве расе), и недвосмисле‑
но неистините пропозиције попут тренутни гувернер Кентакија је висок 25 цм не
могу имати исти статус у логичком систему.
Постоје, међутим, контексти у којима чињеница да употребљени језички
израз не денотира постојећи ентитет не би сметала деривацији нетачне вредности
укупне пропозиције. Ако, на пример, на суду неко изговори
(250) Ово убиство је починио краљ Француске!
судија и порота моћи ће да претпоставе да дати исказ није тачан, те да убицу

свакако треба тражити негде другде. Након шестог поглавља, посвећеног информа‑
цијској структури изричаја, моћи ћемо да констатујемо важност коју тзв. топикална
и фокусна партиција изричаја могу имати за прагматичку подесност изричаја попут
(250) (в. потпоглавље 6.3 посвећено овом феномену). На сличан начин бисмо на
суду одбацили као немогућ алиби да неко никако није могао починити убиство зато
што је био на вечери са краљем Француске, (251). Такође бисмо као неистините
оценили и пропозиције попут оне дате у (252).
(251) Моја мајка није могла починити убиство јер је у то време била на вече‑
ри са краљем Француске.
120
(252) Краљ Француске суботом чисти мој базен.
Овакви и слични примери у литератури наводе Стифена Нила (Stephen Neale)

(1990) да подржи Раселову анализу, будући да би Стросонова интерпретација била
немоћна да објасни како то да за неке изричаје, попут примера (250)–(252), имамо
јасну интуицију да су неистините, а не бесмислене у стросоновском смислу.
Појавиле су се и реакције на овакав предлог. Лазерзон (Lasersohn) (1993)
објашњава у чему је разлика у анализи (248) и (250)–(252). Без обзира на нашу свес‑
ност о чињеници да је читава пропозиција због денотата у неком смислу дефект‑
на, тј. аномалична, ми тестирамо да ли је могуће да истиносна вредност ипак буде
приписана тврдњи. У случају да не постоји шанса да пропозиција у реченици буде
тачна, па чак и да је денотат реалан ентитет, ми тврдњи приписујемо неистиниту
вредност.
Питер Ладлоу (Peter Ludlow) (2013) иде даље у одбрани Раселовог модела,
те поставља питање – зашто се у случају да неко покаже на празну столицу и каже
краљ Француске седи у овој столици чини да говори неистину? Чак и да за трену‑
так одбацимо наше знање о томе да не постоји краљ Француске, не постоји шанса
да конзистентно проширимо нашу информацију тако да садржи и пропозицију да
краљ Француске седи на датој столици. Такво проширење није могуће јер је столица
празна. Међутим, изричај је подједнако нетачан чак и када не видимо особу која га
изговара, нити пак када не видимо столицу на коју се изричај односи. Међутим, Фон
Финтел (von Fintel) (2004) сматра да овакве и пропозиције попут краљ Француске
суботом чисти мој базен (фрегеовски) немају истиносну вредност, већ да смо као
говорници опремљени тзв. стратегијом враћања назад („fall-back strategyˮ), којом се
реченицама које, у суштини, немају истиносну вредност приписују „раднеˮ исти‑
носне вредности.
Постоји још један Стросонов (1950, 1952) контрааргумент који је постао
предмет даљих дебата у прагматичкој, семантичкој и филозофској литератури. Он
се тиче тзв. непотпуних описа (incomplete description). Како Стросон примећује,
када кажемо
(253) The table is covered with books.

одр.члан сто је прекривен са књиге
„Сто је прекривен књигамаˮ
одређеним чланом у изразу the table ’сто’ не сугеришемо да постоји једин‑

ствени сто у читавом универзуму, што Раселова анализа налаже: постоји сто, и то
јединствени стол, и сваки сто је прекривен књигама. Суштина проблема заснива се
на дистинкцији између семантичке денотације и прагматичке референције. Подсе‑
тимо, док денотација представља стабилну везу између израза и јединственог или
нејединственог ентитета у универзуму, референцијом се репрезентује динамична
веза коју говорник поставља у дискурсу између израза и одређених токена. Тако
се у потоњем случају мисли на конкретан сто, што зависи од контекста изричаја.
Допуна Раселовог модела контекстом креће још од Селaрса (Sellars) (1954), а де‑
121
бата о модалитетима ове идеје укључиће неке од најважнијих фигура прагматике и
семантике.
Једна од могућности да добијемо одговарајућу интерпретацију изричаја по‑
пут (253) јесте да референцијалним механизмима дозволимо да буду уметнути у
опис. Тако би се, на пример, употребом одређеног члана у изразу the table ’сто’
имплицитно дефинисале и одговарајуће спацијалне, просторне координате. Ово би
значило да изговарањем the table имплицитно изговарамо the table over there ’сто
који се налази тамо’. Али Девит (Devitt) и Стерелни (Sterelney) (1999) основано
нападају овакав приступ због недостатка принципијелне основе. Наиме, веома је
тешко разлучити на шта говорник мисли, нарочито када у контексту има више сто‑
лова. Да ли је референција израза она коју говорник има у уму? Да ли је онда опис
довољан да саговорник успешно идентификује референта? Да ли је баш увек јасно
на шта говорник мисли када употреби одређени члан?
Проблем непотпуног описа тиче се не само одређеног члана, већ квантифи‑
катора уопште. Тако, универзални квантификатор сви у (254) није употребљен да би
се тврдило како у су сви људи у универзуму дошли на журку, већ он своју интер‑
претацију добија у релевантном контексту – дошао је свако ко је требало да дође
на журку.
(254) Сви су дошли на журку.
Још занимљивије су реченице попут (255), које на први поглед представљају

оксиморонске тврдње. Када у овом примеру употреби одричну заменицу нико,
говорник намерава да она буде интерпретирана у ограниченом контексту, а не у
читавом универзуму – на пример, нико од заједничких пријатеља или рођака интер‑
локутора.
(255) Тамо више нико не иде, крцато је људи.
Стенли (Stanley) и Сабо (Szabó) (2000) такође сматрају да контекст може рес‑
триговати, тј. сузити домен квантификације (а тиме и референције). Штавише, кон‑
текст се може променити усред изричаја, што омогућава реченице попут
(256) The dogs barked at the dogs.

одр.члан пси су_лајали на одр.члан пси
„Пси су лајали на псеˮ

Како ови аутори обашњавају, оно што дозвољава реченице попут (256) јесте
могућност промене контекста изричаја, која је базирана на контрасту – у конкрет‑
ном случају, одређени пси лају на друге псе, који у датом тренутку не лају.
Хајм (Heim) (1990), пак, сматра да домен квантификације и промена конте‑
кста не могу објаснити изричаје попут (257), у којем је једна пропозиција са про‑
меном домена угнежђена (embedded) у другу пропозицију, у којој такође постоји
промена контекста интерпретације кватификатора:
122
(257) If a bishop meets another bishop, the bishop
ако НЕОДР.ЧЛАН бискуп сретне други бискуп ОДР.ЧЛАН бискуп
blesses the other bishop.
благосиља ОДР.ЧЛАН други бискуп
„Ако један бискуп сретне другог бискупа, бискуп благосиља оног дру‑
гог бискупаˮ
Много је предлога за моделовање реченица попут (257) предложено, али

нема консензуса не само око тога како теоријски објаснити овакве примере, већ и
шта се тачно њиме тврди – да ли првопоменути бискуп благосиља другопоменутог,
или је, пак, обрнуто?
Коначно, иако је једна од мотивација Расела да предложи пропозицију о је‑
динствености денотата била управо да олакша интерпретацију неденотирајућих,
фиктивних ентитета попут Пегаз или Деда Мраз, аутори деле мишљење да је ре‑
шење неподесно, нарочито када се они угнежђују у израз који садржи тзв. интен-
сионални85 (intensional) прелазни глагол. Пре свега, проблем представља чињеница
да ће различити говорници имати различит опис као асоцијацију на име Деда Мраз.
Ако постоји, који од свих тих описа је истинит? Са друге стране, у ком смислу
уопште можемо рећи да говорници, који повезују различите описе са овим именом,
говоре о истом ентитету? Истовремено, када говорници других језика и култура
употрељавају име Santa Claus или Babo Natale, поставља се питање да ли и они
упућују на исти, фиктивни ентитет на који мисле говорници српског када кажу Деда
Мраз.
Раселова анализа је особито проблематична када је треба применити на при‑
мере који у себи садрже интенсионалне прелазне глаголе попут
(258) Саша обожава Зеуса.

(259) Кортез је веровао да је Златна планина у Мексику.
(260) Маша покушава да нађе краља Француске.
Наиме, према Раселовом предлогу, реченицу (258) требало би интерпретира‑

У интенсионалне прелазне глаголе спадају, између осталог, глаголи тражења, жељења или очеки‑
85
вања, који, за разлику од екстензионалних (extensional), испољавају најмање једну од следећих

триjy карактеристика:
(i) немогућност замене незаменичких кореферентних језичких израза (Кларк Кент и Супермен, на
пример) у реченицама попут Ана тражи Кларка Кента и Ана тражи Супермена (Ана тражи Клар‑
ка Кента ≠ Ана тражи Супермена), што не важи за реченице са екстензионалним глаголом попут
наћи (Ана је нашла Кларка Кента = Ана је нашла Супермена);
(ii) немогућност повлачења (entail) пропозиције о постојању директног објекта без обзира на то да
ли је објекат егзистенцијално квантификован, одакле следи да реченица Персеј тражи Горгону може
бити тачна независно од чињенице да ли Горгоне постоје (за разлику од реченица са екстензионал‑
ним глаголом попут Персеј је нашао Горгону);
(iii) двосмисленост између специфичне и неспецифичне интерпретације објекта у реченицама по‑
пут Ричард III je желео да купи коња – између специфичног читања да постоји одређени коњ којег
је Ричард III желео да купи и неспецифичног читања да је желео да купи било ког коња – за разлику
од екстензионалних глагола, који доприносе искључиво специфичној интерпретацији објекта, нпр.
Ричард III је купио коња.
123
ти тако да се добију три пропозиције – постоји ентитет који се зове Зеус, тај ентитет
је јединствен у универзуму и Саша обожава тај ентитет. Исто важи и за изразе Злат‑
на планина у (259) и краљ Француске у (260). У литератури је и даље пуно несла‑
гања око тога да ли, уз извесне модификације, понуђена анализа може деривирати
и интерпретацију да, на пример, Маша у (260) у својој свести има тачно одређени
ентитет, али тако да опис и даље има Раселов секундарни појавни облик (односно,
како се то другачије формулише, да номинални опис остане у опсегу интенсионал‑
ног глагола).
На крају овог потпоглавља можемо констатовати да је Раселова дефиниција
одређености као пропозиција о јединствености денотата покренула низ нових пи‑
тања, критика и аргумената у корист предложеног модела. Она је и данас предмет
занимљивих дебата о природи одређених (дефинитних) језичких израза, те њеним
прагматичким и семантичким аспектима. Највећи број критика упућених овом мо‑
делу потиче из табора аутора који заговарају прагматички, а не семантички заснова‑
ну одређености. Ови истраживачи развијају идеју да је дискурсна категорија позна-
тости или поменутости (а не јединственост) једино релевантна за адекватан опис
оваквих израза. Предмет наредног потпоглавља биће овакав приступ одређености.
4.5.3.1. Кристоферсен и одређеност као познатост или поменутост
Дански лингвиста Паул Кристоферсен (Paul Christophersen) први је аутор

који је употребу одређеног члана у језицима попут енглеског објаснио прагматич‑
ком категоријом познатости (familiarity) саговорнику: „Говорник мора знати на коју
индивидуу мисли; интересантно је да the‑форме подразумевају да и саговорник то
зна, такође.ˮ (Кристоферсен 1939: 28). Према овом приступу, одређеним чланом се
не маркира раселовска јединственост денотата, већ се саговорнику указује на чиње‑
ницу да му је референт номиналног израза познат. Притом у Кристоферсеновој фор‑
мулацији нема експлицитне назнаке да ли је референт саговорнику иначе познат,
или је већ био део њиховог претходног разговора, те представља део тзв. заједнич-
ке основе (common ground) саговорника. Под заједничком основом подразумева се
скуп свих претпостављених позадинских информација које деле саговорници, „све
оно што саговорници узимају ’здраво за готово’[...] када употребљавају одређене
реченицеˮ (Сталнакер 2002).
Шта подразумевамо под тиме да је референт колокутору иначе познат? На
пример, уколико се у реченици на француском језику појави синтагма le président
’председник’ са одређеним чланом без претходног помињања и назнака о председ‑
нику које држава се ради, колокутор може претпоставити да је у питању председник
земље у којој саговорници живе и/или се тренутно налазе:
(261) Le président est arrivé. (познато)

одр.члан председник је стигао
„Председник је стигаоˮ
Приметимо да бисмо примере попут (261) подједнако успешно могли интер‑
124
претирати и категоријом јединствености уколико бисмо претпоставили да говорник
на уму има председника одређене државе, који је јединствен у универзуму (како би
то анализирао Расел), односно јединствен у релевантном контексту (према потоњим
надоградњама Раселовог модела). То, међутим, не би могао бити случај са следећим
изричајима. Наиме, категорија познатости подразумева и поменутост номиналног
референта у претходном делу конверзације. Очекивано, док се неодређеним чланом
маркира да референт није уведен у дискурс‑модел саговорника, одређени члан обеле‑
жава да је референт већ део дискурс‑модела, те да га колокутор може пронаћи у прет‑
ходном делу разговора и/или у некој од претходних конверзација интерлокутора. Тако
у примеру (262) говорник у првој реченици употребљава неодређени члан а уз имени‑
цу flower ’цвет’ да би у дискурс‑модел увео саговорнику непознат цвет, док одређеним
чланом у другој реченици анафорички упућује на истог номиналног референта. Пре‑
ма већ утврђеној конвенцији, кореферисање израза обелележено је истоветним доњим
индексом i на језичким изразима који стоје у кореферентном односу.
(262) Inna saw [a flower]i. [The flower]i was beautiful.

Иннa је_видела НЕОДР.ЧЛАН цвет ОДР.ЧЛАН цвет је_био прелеп
„Инна је видела цвет. Цвет је био прелепˮ
Међутим, уколико бисмо у наставку дискурса поново употребили неодређе‑

ни уместо одређеног члана, кореферисање не би било могуће. Иако потпуно исте
јер садрже неодређени члан и истоветну именицу, синтагме a flower ’цвет’ у две‑
ма реченицама примера (263) не могу бити кореферентне. Одсуство кореференције
маркирано је звездицом испред индекса i на неодређеном језичком изразу у другој
реченици.
(263) Inna saw [a flower]i. Una saw [a

Инна је_видела НЕОДР.ЧЛАН цвет Уна је_видела НЕОДР.ЧЛАН
flower]* i,k, too.
цвет такође
„Инна је видела цвет. Уна је видела цвет, такођеˮ
Према томе, можемо констатовати да неодређени члан маркира номиналне

референте који су нови у дискурсу, док се одређеним чланом обележава да је ре‑
ферент укупне именичке синтагме већ део дискурс‑модела саговорника. Међутим,
како сам Кристоферсен примећује, постоје примери у којима се појава одређеног
члана не би могла објаснити дефиницијом према којој његова употреба служи да
призове „у свест саговорника слику тачно одређене особе на коју говорник мислиˮ
(Кристоферсен 1939: 28). „Иако претходно стечено знање може бити повезано са
тачном особом на коју се мисли, ипак врло често бива да је слушалац само инди‑
ректно упознат са денотатом речи. Може бити случај да је нешто друго оно што је
познато, али између овога ’нешто’ и денотиране речи мора постојати недвосмис‑
лена релација. Говорећи о одређеној књизи, савршено је правилно рећи The author
is unknown [„Аутор је непознатˮ].ˮ (Кристоферсен 1939: 73). Дакле, иако сâм аутор
125
књиге у Кристоферсеновом примеру никада није поменут и потпуно је непознат чак
и говорнику, локутор је приморан да употреби одређени члан, јер би се употребом
неодређеног члана уз именицу author ’аутор’ добио прагматички неподесан изричај,
или би, пак, тиме маркирао да у дискурс уводи потпуно новог аутора, који нема везе
за претходно поменутом књигом.
Џон Хокинс (John Hawkins) (1978) поменуту Кристоферсенову релацију
(књиге и аутора, на пример) назива асоцијативном везом, а примере попут овог
асоцијативном анафором (associative anaphora). За овај и сличне феномене Хер‑
берт Кларк (Herbert Clark) уводи термин премошћивање (bridging), будући да „са‑
говорник мора премостити јаз између онога што зна и намераваног антецедентаˮ
(Кларк 1977: 413).86 Да би се асоцијативна анафора или премошћивање појавили,
неопходно је да оба интерлокутора деле одређена претпостављена знања о свету.
У конкретном случају, то је знање да књиге имају ауторе, али не и архитекте, на
пример – тако би одређени члан уз именицу архитекта након помињања књиге
био прагматички неподесан (или би његова употреба била заснована на некој дру‑
гој категорији, али не на асоцијативној анафори). Помињањем књиге, асоцијативна
анафора „наметнулаˮ би одређени члан испред речи странице, наслов, садржина,
приповедач, мотиви итд. Слично, помињање куће подразумевало би и познатост
крова, зидова, прозора, врата или укућана, иако већина ових објеката не мора бити
експлицитно поменута, нити јединствена у релевантном дискурсу.
Иако прагматичка у својој основи, анализа одређености као познатост са‑
говорницима била је предмет многих адаптација и у формалној семантици, уз по‑
кушај да се превазиђе статичност Раселовог модела, који није у стању да успешно
интерпретира променљиви статус који референт има током развоја дискурса. Први
овакви модели, настали независно један од другог, појавили су се почетком 80‑их
година прошлог века под именима теорија репрезентације дискурса (Discourse
Representation Theory) Ханса Кампа (1981) и семантика измене фајла87 (File
Change Semantics) ауторке Ирен Хајм (Irene Heim) (1982). С обзиром на то да се у
овим приступима формализује динамични развој дискурс‑модела саговорника, који
се све време ажурира новим информацијама, сви они у лингвистичкој литератури
називају се динамичном семантиком (Dynamic Semantics). Следеће потпоглавље
посвећено је Камповој теорији репрезентације дискурса.
4.5.3.2. Камп и теорија репрезентације дискурса
Основна предност динамичне у односу на раселовску статичну семантику

јесте чињеница да динамична семантика не барата појединачним изричајима и про‑
86
У литератури се ова појава назива и акомодација (accommodation) или инферабилност
(inferrability).
Ирен Хајм (Irene Heim) (1982) у својој докторској дисертацији заједничку основу концептуализује
87
метафором картица са подацима. Заједничка основа представља скуп картица са подацима које деле
интерлокутори. Неодређене именичке синтагме подразумевају отварање нове картице у евиденцији,
која ће се увећавати подацима како се дискурс развија. Свака нова картица добија свој индекс. Уко‑
лико нека картица већ има додељен индекс, онда је њен референт одређен (дефинитан) и представља
део заједничке основе.
126
позицијама садржаним у њима, већ акумулира информације које се појављују са
развојем дискурса. Овакав приступ много више одговара природи људске конверза‑
ције, у којој се врло ретко појављују изоловани изричаји, без обзира на то да ли се
ради о дијалогу, полилогу или (тзв. спољашњем или унутрашњем) монологу. Друга
предност динамичне над статичном семантиком тиче се чињенице да постоје про‑
позиције у којима употребљени неодређени, одређени или квантификовани језички
израз не реферише ни на какве екстралингвистичке референте. Погледајмо следећe
примерe, који се због своје садржине у литератури (још од Гича (Geach) (1962),
који их је први анализирао као проблематичне) називају „магарећимˮ реченицама
(donkey sentences):
(264) If [a farmer]i owns [a donkey]k, hei beats itk.

ако НЕОДР.ЧЛАН фармер поседује НЕОДР.ЧЛАН магарац он бије оно
„Ако фармер поседује магарца, он га бијеˮ
(265) [Ниједан фармер]i не бије свогi магарца.
У реченици (264), неодређене синтагме a farmer ’фармер’ и a donkey ’ма‑

гарац’ уведене су у оквиру условне клаузе. Раселовска анализа датих израза била
би тврдња да постоје ентитети који се именују као фармер, односно магарац. Ово,
међутим, не бисмо могли сматрати делом истиносних услова дате пропозиције.
Слично, синтагма ниједан фармер у (265) нема свог референта. За обе ове јединице
пре би се могло рећи да представљају дискурсне ентитете, а сви динамични модели
засновани су управо на могућности да се интерпретирају различите врсте дискурс‑
них ентитета у надреченичним целинама. Ограничени простором, нећемо залазити
у појединости предложених модела за анализу квантификатора и условних речени‑
ца, већ ћемо на најједноставнијем примеру неодређених синтагми и анафорски упо‑
требљених личних заменица показати како функционише Кампова (1981) теорија
репрезентације дискурса.
Ханс Камп свој модел формалне репрезентације дискурса базира на идеји
да је принцип механизама који управљају појавом и употребом демонстративних и
анафорских заменица у језику исти – обе групе заменица своје референте селектују
из одговарајућих скупова антецедентних ентитета. Разлика је једино у чињеници да
демонстративне заменице бирају референте из скупа ентитета који постоје у реал‑
ности, док се селекциони сет анафорских заменица састоји од чланова конструи‑
сане репрезентације претходног дискурса. Приликом репрезентације модела m јед‑
ноставног двореченичног дискурса попут
(266) Педро поседује Чикиту. Он њу туче.
аутор уводи два дискурсна елемента, нпр. u и v, који представљају Педра и

Чикиту, респективно. Модел прве реченице у (266) поред уведених елемената садр‑
жи и информацију да први елемент u поседује други, v. Камп ово схематски пред‑
ставља на следећи начин:
127
Да бисмо у постојећи модел прве реченице примера (266), маркиран као m1,
инкорпорирали информације садржане у другој реченици, треба проширити струк‑
туру из (267), при чему је неопходно утврдити референцију личних заменица он и
она (тј. њу). Аутор креће од претпоставке да би у датом мини‑дискурсу уобичајена
интерпретација била да се заменица он односи на Педра, а њу на Чикиту. Није, међу‑
тим, искључено да ово нису референти датих анафорика, јер се на референте ових
заменица може упутити и демонстративно, показивањем на неке друге референте
присутне у физичком контексту интерлокутора. Такође, у случају да реченицама у
(266) претходи дискурс у коме су уведени неки други референти мушког и женс‑
ког граматичког рода, могуће је добити језички контекст са двосмисленим читањем
датих анафорских заменица. Останемо ли, ипак, у ограниченом дискурсу презен‑
тованом у (266), једина доступна интерпретација је та да се заменицом он упућује
на Педра, а заменицом њу на Чикиту. Камп даје следећи схематски приказ читавог
дискурса из примера (266):
Поставља се питање: како би изгледала репрезентација дискурса који садр‑

жи неодређени члан? Узмимо, на пример, следећи мини‑дискурс:
Комплетна дискурсна репрезентација примера (269) имаће следећи схемат‑

ски приказ:
128
Као што се може видети из подвучене ставке у моделу датом у (270), увођење
именичких синтагми у дискурс подразумева једноставно додељивање одговарајуће
променљиве – у конкретном случају, то је v. Упућивање на овог референта у на‑
ставку дискурса маркира се употребом исте варијабле. Потпуно исти принцип ко‑
референције важи и за анафорске личне заменице, и за одређене (дискурс‑старе)
номиналне изразе. Према томе, одређени члан у овом приступа маркира да рефе‑
рента укупног чланованог језичког израза треба потражити у претходном развоју
дискурса. Разлика у односу на раселовске моделе, као што можемо приметити,
не тиче се само принципијелно различитог схватања и дефинисања одређености
(јединственост насупрот поменутости, тј. старости у дискурсу), већ и техничких
детаља формализације ових модела, који директно произилазе из самог приступа
анализираном феномену. Како смо се овим упознали са чињеницама о кристофер‑
сеновском приступу одређености и његовим најважнијим теоријским надоградња‑
ма, у следећем потпоглављу осврнућемо се на однос придевског вида и категорије
познатости.
4.5.3.3. Придевски вид у српском језику и познатост или поменутост
Дужа и краћа форма придева у српском језику у великој мери одговарају

категоријама одређености и неодређености дефинисаних као познатост, односно,
непознатост саговорницима. И у домаћој литератури се још од знамените Маре‑
тићеве (1899) граматике употреба одређеног придевског вида уобичајено објашњава
појмовима познатости и/или поменутости (в. између осталих, Фекетеа (1969/1973)
и Стевановића (1986)).88 Уколико примере са одређеним и неодређеним чланом из
потпоглавља 4.5.3.1 преформулишемо тако да анализиране синтагме буду моди‑
фиковане одговарајућим облицима придевског вида, приметићемо ипак извесне не‑
подударности.
(271) Презаузет-и председник је стигао. (познато)

(272) ??Презаузет-ø председник је стигао. (непознато)
(273) а. Инна је видела [прелеп-ø цвет]i. [Прелеп-и цвет]i је био невен.
б. Инна је видела [прелеп-и цвет]i. [Прелеп-и цвет]i,k је био невен.
Категоријама познатости и/или поменутости објашњава се и употреба постпозитивног одређеног

88
члана у радовима о тимочко‑лужничком и сврљишко-заплањском говору српског језика.

129
(274) а. Инна је видела [прелеп-ø цвет]i.Уна је видела [прелеп-ø цвет]*i,k,
такође.
б. Инна је видела [прелеп-и цвет]i,k. Уна је видела [прелеп-ø цвет]*i,k,
такође.
Одређени и неодређени придевски вид у примерима (271) и (272) испољавају

понашање готово идентично одређеном и неодређеном члану у језицима са овим
категоријама. За разлику од потпуно прихватљиве дуже форме у (271), када краћи
придев модификује именицу председник у (272), реченица звучи неприхватљиво ин‑
туицији изворних говорника, будући да неодређени вид придева подразумева да је
денотирани ентитет (председник) непознат саговорницима, тј. да није део њихове
заједничке основе.89 Разуме се, као и у случају одређеног члана, ове примере бисмо
подједнако успешно могли анализирати и помоћу јединствености (за одређени вид)
или нејединствености (за неодређени вид) денотата у универзуму, односно, у реле‑
вантном контексту. Како смо већ показали у потпоглављу 4.5.2.2, прецизнија форму‑
лација била би да краћа придевска форма доприноси нејединственој интерпретацији
референта, док су синтагме модификоване дужим обликом придева двосмислене у
погледу категорије јединствености.
Међутим, примери (273.а)–(274.б) показују да поклапање категорија одређе‑
ног и неодређеног члана, са једне, и придевског вида, са друге стране, није пот‑
пуно. Наиме, увођење непоменутих номиналних референата није могуће само по‑
средством краћег придева (као што је случај у првим реченицама примерâ (273.а)
и (274.а)), већ и помоћу дуже придевске форме, (273.б) и (274.б). Неодређени вид у
другој реченици примерâ (274.а) и (274.б) доприноси неодређеној интерпретацији
укупног номиналног израза, што значи да не може кореферисати са синтагмама које
су већ део дискурс‑модела интерлокутора. За разлику од њега, одређени вид је праг‑
матички подесан и у поменутим, и у непоменутим контекстима.
Слично је и понашање придевског вида у случају асоцијативне анафоре (у
(275) и (276) маркиранo као АА поред одговарајућег индекса), тј. премошћивања. На‑
лик језицима са одређеним чланом, након помињања књиге, ентитети асоцијатив‑
но повезани са књигом (аутор, наслов, садржај, приповедач, мотиви...) биће та‑
кође имплицитно познати и маркирани одређеним видом придевског модификатора
(одатле одсуство премошћивања краћом формом у (275)). Међутим, још једном се
може констатовати да је употреба дуже придевске форме могућа и за референте који
нису део дискурса, нити служе за премошћивање, (276).
(275) Неа је купила [нову књигу]i. [Загонетан-ø наслов]*iАА,k ју је привукао да

изабере баш њу.
(276) Неа је купила [нову књигу]i. [Загонетн-и наслов]iАА,k ју је привукао да
изабере баш њу.
Постоји још најмање једна особина придевског вида по којој се ова катего‑
Ово, наравно, није немогућ сценарио, те употреба неодређеног вида у истом контексту није у
89
потпуности искључена.
130
рија разликује од одређеног и неодређеног члана, а која би могла објаснити при‑
мећену разлику у односу на категорију одређеног члана. Како је већ било речи у
потпоглављу 4.5.2.2, одређени придевски вид служи за обележавање одређености
појединачних референата–токена, али и као маркер класе, типа или врсте. Тако се
неодређеним видом придева у синтагми слеп‑ø миш једино може упутити на саго‑
ворнику непознатог појединачног миша који нема чуло вида. Међутим, дужа при‑
девска форма у слеп‑и миш доприноси двосмисленој интерпретацији израза. Поред
одређеног (дефинитног) читања, којим се упућује на (саговорнику познатог или не‑
познатог) појединачног миша који је слеп, израз слеп‑и миш може имати и читање
класе, типа или врсте, денотирајући читаву класу шишмиша, тј. многобројне сисаре
припаднике рода Chiroptera. Притом није искључена ни индивидуална интерпре‑
тација, јер се датим изразом у дискурс може уводити појединачни представник ове
врсте, али се може појавити и у одређеном (дефинитном) окружењу, реферишући
на саговорнику познатог појединачног шишмиша. Као последица овога, постоји већ
помињана могућност да једна иста номинална фраза у свом саставу има краћи облик
придева који претходи дужем (слеп‑ø слеп‑и миш / *слеп‑и слеп‑ø миш), при чему
неодређени вид првог придева маркира неодређеност укупног референта синтагме
(реферишући на токен, тј. појединачни објекат), док се дугим придевом обележава
припадност класи (денотирајући тип).
Имајући у виду поменуто, уочени феномен да се одређени вид приде‑
ва појављује и у поменутим и у непоменутим, (273.а)–(274.б), те јединственим и
нејединственим контекстима (како смо показали у потпоглављу 4.5.2.2) сада може
добити своје једноставно објашњење. Наиме, када се дужа придевска форма упо‑
треби за увођење модификованог номиналног референта у дискурс, можемо прет‑
поставити да одређени вид не маркира појединачни ентитет, већ тип. У примерима
(273.а)–(274.б) то би била претпостављена класа прелепих цветова, која може бити
успостављена и ad hoc, без обзира на то да ли је одређена класа већ конституисана
у менталном лексикону говорника српског језика или није (Станковић 2011, Станко‑
вић 2015). Управо из тог разлога је могуће комбиновање неодређене заменице неки
или детерминаторски, некардинално употребљеног броја један са дужим обликом
придева, поред регуларног комбиновања поменутих неодређених детерминатора са
краћом придевском формом:
(277) {неки/један} {прелеп‑и/прелеп‑ø} цвет
У потпоглављу 4.5.2.2 већ смо напоменули да, сем описних и градивних

придева, све остале лексичкосемантичке класе придева могу имати само једну од
двеју форми. Временски (*данашањ‑ø:данашњ‑и), просторни (*данашањ‑ø:да‑
нашњ‑и), релациони (*праван‑ø:правн-и), ординални (*претходан‑ø:претходн‑и),
дискурсни (*наведен‑ø:наведен-и), супсективни (*прав‑ø:прав‑и), експресивни
(*проклет‑ø:проклет‑и) и придеви идентитета (*ист‑ø:ист-и) имају само облик
одређеног вида, док су посесивни придеви увек у неодређеном виду (Манетов‑ø:*‑
Манетов‑и (капут)). Разлози за ову чињеницу требало би да су нам у великој мери
јаснији сада када знамо да је облик придева осетљив на категорије (не)јединстве‑
131
ности, (не)познатости, (не)поменутости и дистинкцију токен:тип (тј. упућивање на
класу или појединачни објекат). Релациони придеви, на пример, регуларно допри‑
носе денотацији типа (правни факултет, српски језик), што искључује могућност
употребе неодређеног придевског вида (*праван‑ø факултет, *српск‑ø језик). Са
друге стране, временски, просторни, ординални, дискурсни и придеви идентитета
подразумевају да се њихова интерпретација деривира на основу појединости физич‑
ког, ситуационог и/или језичког контекста изричаја, који су доступни колокутору. С
обзиром на то да је саговорник у стању да помоћу контекста инферира који је моди‑
фиковани номинални референт на који локутор језичким изразом упућује, говорник
је једноставно приморан да употреби дужу придевску форму, односно, одређени
придевски вид.90
У језику је најчешће морфолошки маркиран облик и семантички маркиран,
односно, има недвосмислено једну интерпретацију, док је морфолошки необележе‑
на форма уједно и семантички немаркирана, тј. двосмислена између два или више
могућих читања (в. фусноту 56 за додатна објашњења). Ово чини једну од најва‑
жнијих карактеристика језичке економије, јер подразумева принцип мање је више
– употребом мање количине „морфолошког материјалаˮ (морфолошки немаркира‑
но) покрива се већи домен значења (семантички немаркирана двосмисленост). На
први поглед, категорија придевског вида није у складу са овим принципом будући
да је морфолошки немаркирани неодређени вид придева семантички маркиран
(нејединствено, непознато, непоменуто, реферисање на појединачни објекат), док
се морфолошки маркираном дужом формом покривају сви домени значења, тј. могу
се појавити у свим типовима контекста. Међутим, као што смо показали, уколико
претпоставимо могућност говорниковог конституисања ad hoc типова независно од
класа утврђених у менталном лексикону интерлокутора, можемо закључити да је
непоклапање привидно, те да и у овом домену влада сличан принцип језичке еко‑
номије.
Анализом односа категорија јединствености и познатости/поменутости, са
једне стране, и придевског вида, са друге, добили смо потпуни увид у два најзна‑
чајнија приступа феномену одређености. Међутим, већ смо видели да у немалом
броју ситуација анализирани одређени (дефинитни) језички изрази не задовољавају
истовремено и семантички критеријум јединствености у релевантном контексту, и
прагматички критеријум познатости и/или поменутости. Штавише, ова два модела,
дефинисана у првим деценијама 20. века и у сталном процесу ревидирања, нису је‑
дине понуђене анализе одређености у језицима са чланом. Наредна три потпоглавља
биће посвећена алтернативним интерпретацијама овог феномена, међу којима су
У фусноти 84 већ смо напоменули да се чињеница да посесивни придеви немају дужу форму
90
може анализирати као последица инхерентне одређености посесива уопште – дакле, и присвојних
придева, и присвојних заменица. Ово је разлог зашто се присвојне заменице и придеви у језицима
са одређеним чланом најчешће не могу комбиновати са овом категоријом (у фусноти 80, међутим,
указали смо и на изузетке од ове тенденције). Штавише, указали смо и на то да се одређени члан
у уралским и делу туркијских језика граматикализовао не од демонстратива (што важи за већину
светских језика са одређеним чланом), већ од посесивних заменица. И овај факт говори у прилог
идеји да су номинални изрази модификовани посесивима инхерентно одређени. Што се, пак, класа
супсективних и експресивних придева тиче, ограничени простором, нећемо залазити у појединости
разлога због којих ове врсте придевских речи узимају само форму одређеног вида.
132
најважнији модели Донелана (1966), Шварца (2009, 2013), Ејријел (1988, 1991), те
Гандел и осталих (1993).
4.5.4.1. Донелан и одређеност као референцијална и атрибутивна упо-

треба члана
Кит Донелан (Keith Donnellan) (1966) креће од критике Раселове и Стросо‑

нове анализе одређености, заговарајући идеју да поред референцијалне, одређени
(дефинитни) језички изрази у језицима са одређеним чланом имају и тзв. атрибу-
тивну употребу.
„Говорник који у асерцији[91] употребљава одређени опис атрибутив‑

но нешто тврди о коме год или о чему год, што год представљало
то-и-то. Говорник који у асерцији употребљава одређени опис ре‑
ференцијално, са друге стране, користи опис да би омогућио својој
публици да изабере неког о коме, или нешто о чему говори, те да из‑
несе тврдњу о тој особи или ствари. У првом случају, могло би се рећи
да се одређени опис појављује суштински, будући да говорник жели
да тврди нешто о било чему што, или било коме ко одговара дескри‑
пцији; али у референцијалној употреби, одређени опис представља
само алат за извршење одређеног посла – усмерити пажњу на неку
особу или ствар – те генерално било које друге језичко средство за
извршење овог задатка, попут другог описа или имена, могао би бити
употребљен. У атрибутивној употреби, сама особина бити то-и-то је
најважнија, што није случај са референцијалном употребом.ˮ
(Донелан 1966: 285)
Донелан своју идеју92 илуструје следећим познатим примером:
(278) Смитов убица је луд.
Према објашњењу овог аутора, атрибутивна употреба била би могућа у сле‑

дећем контексту. Саговорници се налазе на месту злочина, где се налази брутално
раскомадано тело Смита, највољеније особе на свету. Према начину на који је убиство
извршено над овом недужном особом говорник може узвикнути нешто попут (278),
што се може преформулисати као „ко год је убио Смита, тај је лудˮ. Поједноставље‑
но, у оваквом сценарију локутор не зна ко је извршио убиство – иако, како сам аутор
објашњава, ово није суштински најважније за дефинисање атрибутивне употребе.
Референцијална употреба подразумева да говорник очекује и намерава да
колокутори недвосмислено препознају или већ знају на коју особу мисли када го‑
Донелан користи термин асерција у предсерловском смислу речи, као семантички термин који
91
покрива исти феномен као термини пропозиција, тврдња или исказ, а не као синоним са Серловим
асертивом, као типом говорног чина.
Приметимо да описана дистинкција у великој мери одговара разлици између менталистичког и
92
референцијалног модела значења, описаних у потпоглављу 4.1.

133
вори о Смитовом убици. Ова употреба би се могла појавити у следећем контексту.
Замислимо да је Џоунс оптужен за Смитово убиство. На суђењу се Џоунс понаша
веома чудно и говорник изговара (278). Уколико га саговорник упита на кога мисли
када каже „Смитов убицаˮ, одговор локутора биће „Џоунсˮ.
Да се ове две употребе одређених (дефинитних) дескрипција разликују по‑
казују нам различите последице случаја када Смит, у ствари, није убијен, већ је, на
пример, извршио самоубиство, да би потом дивље животиње пронашле његово тело
и раскомадале га. Према Донелану, и једна и друга употреба пресупонирају (прет‑
постављају, подразумевају) или имплицирају да Смитов убица постоји.93 Међутим,
приликом атрибутивне употребе, како не постоји особа која би одговарала опису
„Смитов убицаˮ, нема референта коме бисмо могли да припишемо да је луд. За раз‑
лику од атрибутивне, референцијална употреба одређеног (дефинитног) описа јед‑
ноставно представља средство за идентификовање особе о којој локутор жели да
говори, те без обзира на то што можда нема никог ко би одговарао опису, колокутор
би био у стању да утврди о којој се особи ради. Премда колокутори можда не деле
пресупозицију (претпоставку) и став да је Џоунс крив, у случају референцијалне
употребе могли би да изведу закључак да локутор мисли управо на њега.
Атрибутивна и референцијална употреба, према Донелану, могу се појавити
не само у афирмативним реченицама, већ и у питањима и наређењима. Замисли‑
мо ситуацију у којој говорник на журци, посматрајући занимљиву особу која држи
чашу за мартини, пита свог саговорника:
(279) Ко је тај човек који пије мартини?
Чак и у случају да се испостави да је пиће у чаши мартинија обична вода, ло‑

кутор је свеједно поставио питање о одређеној особи, на које је могуће добити одго‑
вор. Међутим, замислимо сценарио у коме председник Удружења антиалкохоличара
поставља питање из (279) секретару удружења након што је добио непроверену ин‑
формацију да нека особа на њиховој годишњој прослави пије мартини. Приликом
постављања питања председник нема никога посебно на памети и уколико инфор‑
мација није тачна, ниједна особа не може бити издвојена као она на коју се односи
опис тај човек који пије мартини. За разлику од прве ситуације са референцијалном
употребом, у другој је особина да неко пије мартини од кључне важности, јер уколи‑
ко нема особе која задовољава дату дескрипцију, на питање председника удружења
не постоји одговор.
Донелан објашњава да се две употребе одређених (дефинитних) описа могу
појавити и у наређењима и молбама. Замислимо да говорник изрекне следећу на‑
редбу:
(280) Bring me the book from the table.

донеси ми ОДР.ЧЛАН књигa са ОДР.ЧЛАН сто
„Донеси ми књигу са столаˮ
93
Пресупозиција би била фрегеовски, а импликација раселовски приступ одређености.
134
У референцијалној употреби дато наређење могуће је испунити чак и када на
столу нема никакве књиге. Замислимо да постоји извесна књига у релевантном фи‑
зичком контексту, али се она налази поред стола, а не на њему. Саговорник би могао
да узме и донесе књигу која је стајала пред стола, а потом пита „да ли си {мислио/
мислила} на ову књигу?ˮ, што би свакако могао бити случај. Замислимо, међутим,
другачији сценарио. Говорник има скупоцен антички сто, на којем не би смео да се
нађе ниједан предмет. Уколико локутор изда наређење из (280), употреба описа биће
атрибутивна, што значи да извршење наредбе подразумева да то мора бити књига
која се налази, или се макар налазила на столу. У првом случају одређена (дефи‑
нитна) дескрипција представља средство да колокутор одабере праву књигу иако
референт не задовољава опис. У потоњем случају, особина „бити књига на столуˮ је
кључна, те референт мора задовољити дескрипцију.
Аутор потом разматра консеквенце описаног феномена. Када је опис у на‑
редби или питању употребљен атрибутивно и нема референта који задовољава
опис, наређење не може бити извршено. Ово сугерише и одговарајуће последице
на пропозиције и изричаје које садрже одређене (дефинитне) дескрипције. Наиме,
Донелан претпоставља да такве пропозиције не би биле ни истините и неистините.
Према Стросону (1950, 1952), пропозиције нису ни тачне ни нетачне када садрже
одређене описе чија пресупозиција (претпоставка) не важи (на пример, пресупози‑
ција да постоји краљ Француске). Стога Донелан инферира да Стросонови закључ‑
ци не важе за референцијално, већ искључиво за атрибутивно употребљене описе.
Међутим, понуђена Донеланова дистинкција, заснована на двама критерију‑
мима (могућност да пропозиција има или нема истиносну вредност, те има ли или
нема говорник одређеног референта на памети), нападана је у семантичкој и праг‑
матичкој литератури. Тако Бернер (1991) описује следећи проблематичан сценарио,
нешто другачији од оног описаног у примеру (278). Замислимо да инспектор нађе
брутално пребијеног Смита и, мислећи да је мртав, изговори
(281) Смитов убица је луд.
Претпоставимо да је Смит и даље жив, да је хитно пребачен у болницу и да

је на крају преживео тешки напад. Замислимо, такође, и да је његов нападач заиста
луд. У том случају, одређени (дефинитни) опис у реченици (281) је, према Донела‑
новој дистинкцији, атрибутивно употребљен, али је инспектор изрекао нешто исти‑
нито о нападачу. У коме год смислу да је (281) тачно када се референцијално каже
о невином Џоунсу (који није убио Смита) да је луд, ово је подједнако истинито и о
атрибутивно описаном нападачу у случају када Смит преживи. Оно по чему се раз‑
ликују ове две ситуације јесте које друге особине говорник верује да ентитет има.
У случају невиног Џоунса, те особине су, поред осталих, и име Џоунс. Када се, пак,
ради о ситуацији у којој Смит преживи, друге особине укључују најмање, а можда
и једино да је референт брутално пребио Смита. Према томе, постојање или одсу‑
ство истиносне вредности укупне пропозиције не помаже нам у разликовању двеју
употреба.
Кронфелд (1981) сматра да су критеријуми за разликовање атрибутивне и ре‑
135
ференцијалне употребе описа у сукобу. Како је већ речено, ако дескрипција утиче на
истиносне услове укупне пропозиције, ради се о атрибутивној употреби. Уколико,
пак, говорник има на памети тачно одређеног референта, употреба је референцијал‑
на. Још на почетку овог поглавља поменули смо да прагматичари не деле мишљење
где поставити границу између семантике и прагматике, али да су сагласни да је за
установљење истиносне вредности реченице неопходно да дође до разрешења ре‑
ференце. Шта се, међутим, дешава у случајевима када намере говорника нису кон‑
зистентне са семантиком језичког израза, који позитивно или негативно доприноси
истиносној вредности укупне пропозиције?
Коначно, Серл (Searle) (1979) се осврће на Донеланову опаску да је, за раз‑
лику од атрибутивне, референцијална употреба карактеристична по томе што опис
може бити замењен и неким другим језичким средством (именом Џоунс, на при‑
мер). „У атрибутивној употреби, сама особина бити то-и-то је најважнија, што
није случај са референцијалном употребом.ˮ (Донелан 1966: 285). Међутим, Серл
примећује да је чак и приликом атрибутивне употребе могућа замена другим језич‑
ким средствима који чине део истиносних услова пропозиције. Тако би садржина
из (281), у одговарајућим околностима, подједнако истинито могла бити изречена и
следећим реченицама:
(282) Смитов нападач је луд.

(283) Починилац овог злочина је луд.
(284) Особа која је била овде вечерас је луда.
(285) Ко год је оставио ове отиске је луд.
Према томе, разлика између замене описа „Смитов убицаˮ дескрипцијом „ко
год је оставио ове отискеˮ или именом „Џоунсˮ не заснива се на строго утврђеној
категоријалној разлици између атрибутивне и референцијалне употребе, већ на ве‑
ровањима које говорник има о ентитету на који реферише.
Иако је на крају одбачена, Донеланова дистинкција између атрибутивне и ре‑
ференцијалне употребе одређених (дефинитних) дескрипција бацила је ново светло
на дебату између менталистичких и референцијалистичких приступа значењу. Са
даљим истраживањима феномена одређености и неодређености у језицима са кате‑
горијама одређеног и неодређеног члана, идентификовани су и многи примери тзв.
слабе одређености, који се не могу објаснити ни јединственошћу, ни познатошћу
номиналног референта. Ово је приморало прагматичаре и формалне семантичаре
да адаптирају своје моделе у складу са новопримећеним емпиријским чињеницама.
У потпоглављима која следе показаћемо, пре свега, шта се подразумева под слабом
одређеношћу, а затим представити идеје Мире Ејријел (1988, 1991), те Жанет Ган‑
дел и осталих (1993).
4.5.4.2. Слаба одређеност
Масимо Поезијо (Massimo Poesio) (1994) међу првима је приметио да у ен‑

глеском језику постоје ситуације употребе одређеног члана које не предвиђају ни
136
анализе базиране на јединствености, нити пак интерпретације засноване на помену‑
тости и/или познатости. Његови примери представљају одређене (дефинитне) изра‑
зе који стоје у посесивном или партитивном односу са одговарајућом неодређеном
именичком синтагмом реализованом тзв. генитивном синтагмом са предлогом of:
(286) The village is located on the side of a mountain.

ОДР.ЧЛАН село је лоцирано на ОДР.ЧЛАН страна од НЕОДР.ЧЛАН планина
„Село је смештено на страни (једне) планинеˮ
(287) I usually had breakfast at the corner of a
Ја обично имао/-ла_сам доручак на ОДР.ЧЛАН угао од НЕОДр.члан
major intersection.
велика раскрсница
„Обично сам доручковао/-ла на углу (једне) велике раскрсницеˮ
Иако планина има најмање две стране, а расксрсница најмање три угла, у (286)
и (287) именице side ’страна’ и corner ’угао’ детерминисане су одређеним чланом,
којим би се уобичајено маркирала јединственост (или познатост/поменутост) денота‑
та. С друге стране, неодређени члан испред именица mountain ’планина’ и intersection
’раскрсница’ маркира непознатост и/или непоменутост (а уједно и нејединственост)
одговарајућих референата, што би подразумевало да су нам и делови (страна и угао)
датих ентитета непознати (упркос ефектима асоцијативне анафоре). Према томе,
очекивали бисмо да уз именице страна и угао стоји неодређени члан, јер њихови
референти нису ни јединствени, нити, пак, познати или поменути у релевантном дис‑
курсу. Описану појаву Поезијо назива слабом одређеношћу (weak definiteness).
Бернер и Вард (Ward) (1994) такође примећују да има ситуација у којима се
употреба одређеног члана не може интерпретирати семантичком категоријом једин‑
ствености, нити прагматичком категоријом познатости или поменутости. Тако, на
пример, иако у физичком контексту постоје четири подједнако удаљена бокала са
млеком, говорник може рећи нешто попут (288), користећи одређени члан испред
небројиве, масене именице milk ’млеко’.
(288) Please pass the milk.

молим_те додај одр.члан млеко
„Молим те, додај ми млекоˮ
Карлсон (Carlson) и остали (2006) анализирају велики број примера слабе

одређености који су идиоматични по својој природи, какав је случај са језичким
изразима у (289). У њима се уз именице hospital ’болница’, store ’радња’ и beach
’плажа’ појављује одређени члан без обзира на то да ли је одговарајући номинални
референт јединствен или није, те да ли је познат или није.
(289) Sue took her nephew to the {hospital / store / beach}.

Сју је_одвела њен нећак/нећакиња до ОДР.ЧЛАН болница радња плажа
„Сју је одвела свог нећака/нећакињу {у болницу / у радњу / на плажу}ˮ
137
Исти аутори, међутим, примећују да постоји и немали број идиоматичних
конструкција које садрже тзв. голе именице (bare noun), које нису детерминисане
никаквим чланом нити детерминатором:
(290) Sue took her nephew to {college / prison / class}.

Сју је_одвела њен нећак/нећакиња до колеџ затвор час
„Сју је одвела {нећака/нећакињу} {на колеџ / у затвор / на час}ˮ
Како аутори наглашавају, у изразима попут (289) и (290) лексички избор

глагола и врста предлога одређују да ли ће говорник бити принуђен да употреби
одређени члан или голу именицу. Према њиховом мишљењу, слабо одређени (дефи‑
нитни) номинални изрази и голе именице у представљеним примерима чине при‑
родну класу (коју називају слабо одређеним именичким синтагмама), јер имају иста
ограничења у погледу дистрибуције и интерпретације. Очигледно је да се ове кон‑
струкције уче напамет, те да за њих не важи принцип композиционалности, тј. се‑
мантичка претпоставка да је укупно значење неког језичког израза сума појединач‑
них значења речи од којих се састоји и правила примењених приликом њиховог
комбиновања (о чему је било речи у потпоглављу 1.2.4).
Коначно, Флоријан Шварц (Florian Schwarz) (2009, 2013) показује да су за
потпуни опис одређеног члана у стандардном и многим дијалектима немачког, те
фериншком дијалекту севернофризијског језика94 неопходни и Раселова категорија
јединствености и Кристоферсенова познатост. Наиме, у случају када је употреба
члана мотивисана анафоричким и/или деиктичким разлозима (укључујући ту и пре‑
мошћивање), немачки језик користи тзв. неконтрахиране облике, који се састоје
од предлога и преноминалног члана у одговарајућем падежу, те које Шварц назива
јаким чланом (strong article):
(291) Hans ging zu dem Haus. (нем.)

Ханс је_отишао ка јаки одр.члан кућа
„Ханс је отишао кући.ˮ
Реченица (291) била би употребљена у случају када је референт номиналног

израза Haus ’кућа’ уведен у дискурс, премошћен или уколико се демонстративно
упућује на референта. У свим осталим контекстима, пак, говорници користе слаби
члан (weak article), односно тзв. контрахиране форме добијене спајањем предлога
и падежне форме члана:
(292) Hans ging zuм Haus.

Ханс је_отишао слаби одр.члан кућа
„Ханс је отишао кући.ˮ
На основу овога Шварц констатује да је дефинисање одређености у језицима
Шварц се позива на налазе Хартмана (Hartmann) (1980) за стандардни немачки и Еберта (1971) за
94
фериншки дијалекат севернофризијског језика.

138
са одређеним чланом немогуће свођењем на категорију јединствености или само на
категорију познатости, што подразумева принцип Окамовог бријача или парсимо‑
није. Ово нас даље води закључку да готово једновековна научна дебата између по‑
борника једног и другог модела није била јалова, већ да је резултат покушаја праг‑
матичара, семантичара и филозофа језика да своје теорије заснују на емпиријским
чињеницама и строго научним принципима, да би се на крају испоставило да су оба
приступа неопходна за комплетан опис анализираног феномена. Можемо, дакле,
резимирати да постоје јаки одређени, слаби одређени и неодређени номинални из‑
рази. У следећем потпоглављу показаћемо да, из угла когнитивне доступности, раз‑
личити језички изрази могу бити у већој или мањој мери присутни у краткорочном
памћењу саговорникâ, те да је природа феномена познатости и/или поменутости
скаларна, а не привативна (што подразумева да је одређено обележје присутно или
одсутно).
4.5.5. Скале когнитивне доступности референта
Мира Ејријел (Mira Ariel) (1988, 1991) заговара идеју да је дискурсна анафо‑
ра одређена односом према категорији доступности (accessibility) у меморији ин‑
терлокутора, претпостављајући да су менталне репрезентације (нарочито именич‑
ких синтагми) колокутору доступне у различитом степену. Номинални референти,
дакле, не разликују се само у погледу тога да ли су познати/поменути или не – у слу‑
чају када су познати/поменути, приступ менталним репрезентацијама различитим
референтима може бити лакши или тежи, пре свега, с обзиром на то да ли су управо
споменути или су уведени у дискурс раније. Идеја ауторке је да говорници користе
различите референцијалне изразе да би обележили разлике у доступности рефере‑
ната, а све то у циљу да олакшају саговорнику. Под различитим референцијалним
изразима подразумевају се одређени (дефинитни) изрази, показне и анафорске за‑
менице, личне заменице, лична имена итд. Главна тврдња је да свака од ових катего‑
рија маркира различити степен когнитивне доступности. На пример, одређени (де‑
финитни) изрази обележавају релативно ниску доступност, док показне, анафорске
и личне заменице маркирају релативно висок степен доступности. Хипотеза аутор‑
ке је да се различито језичко кодирање степена доступности деривира из три уни‑
верзална принципа, информативности, ригидности и слабљења (аttenuation), што
резултује појавом да информативнији, мање двосмислени, прозодијски истакнути и
дужи језички изрази враћају у фокус пажње мање доступне референте. Разуме се да
важи и обрнути принцип – доступнији референти призивају се мање информатив‑
ним, двосмисленијим, прозодијски неистакнутим и краћим изразима.
Кључни критеријум у понуђеној анализи заснива се на удаљености између
последњег помињања антецедента и номиналне форме која служи да врати у фокус
пажње истог референта, пребројавањем речи и/или клауза који праве дистанцу из‑
међу њих. Поред овог, међутим, испоставило се да су важни и сама организација
дискурса и оквира у његовој структури, да ли су кореферентни изрази део истог
параграфа или не, колико пасуса стоји између њих и слично, што Ејријел назива
критеријумом јединства (unity criterion). Даље, релевантан је и степен истакну-
139
тости (проминентности) антецедента, те су дискурсни и реченични топик (за де‑
таљно објашњење ових појмова погледај шесто поглавље), говорник, саговорник, те
важни људи и предмети у животу колокутора (супружник, деца) лакше призивају од
осталих. Истакнутост подразумева и такмичење, тј. број антецедената који потен‑
цијално могу бити кореферентни са употребљеним језичким изразом. Што је више
„такмичараˮ, то је истакнутост мања, а тиме и доступност циљног референта, те је
у таквим случајевима говорник принуђен да употреби информативнији израз.
Своју теорију ауторка поткрепљује и емпиријским истраживањима стања у
различитим светским језицима. Она показују да у ситуацијама када ментална репре‑
зентација номиналног референта није релативно високо доступна, говорници пре‑
ферирају одређене изразе у поређену са другим – лична имена пре него одређене
(дефинитне) изразе, дуже одређене изразе (са више од два модификатора) пре него
краће одређене изразе, пуна лична имена више од презимена, презимена више од
личних имена и сл. Префериране форме представљали би маркере релативно ниске
доступности. Тако би се, идући од израза ниске доступности према оним са лакшим
когнитивним приступом, могао утврдити следећи редослед језичких израза:
(293) пуно име + модификатор > пуно име > дужи одређени израз > краћи
одређени израз > презиме > лично име > дистални демонстратив (+ модифика‑
тор) > проксимални демонстратив (+ модификатор) > акцентована лична заме‑
ница + гест > акцентована лична заменица > клитички облици личне заменице
> неизречена лична заменица
Жанет Гандел (Jeanette Gundel) и остали (1993) разматрају слично питање

узимајући притом у обзир и неодређене језичке изразе. Они предлажу модел у коме
постоји шест основних когнитивних статуса референата релевантних за избор од‑
говарајућег облика референцијалног израза у дискурсу природних језика: у фокусу
(in focus), активиран (activated), познат (familiar), јединствено препознатљив (uni‑
quely identifiable), референцијалан (referential), препознатљив тип95 (type identifiab‑
le). Когнитивни статуси поредани су у одговарајућој хијерархији датости (Givenness
Hierarchy):
Према предлогу аутора, одређени члан, као јединствено препознатљив, сиг‑

нализира саговорнику ти можеш препознати (идентификовати) референта, де‑
монстративна / анафорска заменица that употребљена као детерминатор сигнализи‑
ра референт ти је познат, дакле можеш га идентификовати итд. Кључна разлика
у односу на модел Ејријел је идеја да језички изрази не искључују један другог, већ
да су скаларно поредани тако да хијерархијски виши повлаче (entail) ниже, док се
Под овим се подразумева да је могуће идентификовати тип, класу којој референт припада, али не
95
и сам токен, тј. појединачног референта на којег се употребљени неодређени језички израз односи.
140
избором јединице која је ниже у хијерархији импликује да не важи виша вредност.
Представљени модели разликују се и по томе што скала Гандел и осталих, будући
заснована на когнитивном статусу референта, имплицитно подразумева да избор
референцијалног језичког израза зависи од статуса, недвосмислено га маркирајући.
Са друге стране, модел Ејријел контрастира парове језичких израза и, у мањој или
већој мери, може предвидети који ће облик бити префериран од стране локутора у
зависности когнитивне доступности референта узимајући у обзир критеријуме ин‑
формативности, ригидности, слабљења, јединства и степен истакнутости.
4.5.6. Резиме: одређеност од пресупозиције и пропозиције до скале дос-

тупности
У потпоглављима представљеним од 4.5.1 до 4.5.5 упознали смо се са најва‑

жнијим приступима феномену одређености и неодређености. Видели смо да исто‑
рија истраживања овог питања сеже још до последње деценије 19. века, али да ни
до данас не постоји коначни консензус аутора који модел може објаснити и пред‑
видети све емпиријске чињенице. Очигледно је да се у људским језицима различи‑
те семантичке, прагматичке и когнитивне категорије маркирају одређеним чланом
(односно, придевским видом, у случају српског језика). Одатле закључак да су за
опис стања у појединим језицима неопходна оба доминантна приступа одређености
(јединственост и познатост). Теоријска лингвистика, тежећи универзалности, не‑
вољно се мора помирити са тим да користи два модела за објашњење једне појаве,
колико год она хетерогена била, без могућности за парсимонијом. Остављајући по
страни дебату започету још од Расела и Кристоферсена, показали смо да има и ког‑
нитивно заснованих модела, који анализирани феномен (а можда и феномене) не
виде као пуки привативни однос присуства или одсуства, већ покушавају да објасне
употребу најразличитијих језичких израза који су традиционално виђени само као
одређени или неодређени.
4.6. Резиме: референцијалност од смисла и значења до одређености
Ово поглавље уџбеника било је посвећено једном од централних питања уже

прагматике, а то је референцијалност. Већ је било речи о необично важној промени
интересовања у прагматици од питања зашто је говорник изрекао то што је изре‑
као? у питање шта је говорник изрекао када је то изрекао?. Док се прво питање
бави локуторовим намерама и закључцима које колокутор треба да изведе о саго‑
ворниковој намери, друго питање, између осталог, занима на шта је тачно говорник
реферисао када је употребио језички израз. Видели смо да је реферисање само по
себи сложено јер нема сагласности око тога да ли језиком упућујемо на ентитете,
особине или догађаје у спољашњој реалности, или, пак, на њихове репрезентације
у уму интерлокутора. Упознали смо се са индексикалима и разлитим врстама деик‑
тичних језичких израза: личним, просторним, временским, дискурсним и метало‑
куционим. Коначно, најобимније потпоглавље 4.5 било је посвећено комплексном
феноменима одређености и неодређености, тј. најважнијим моделима за њихову ин‑
терпретацију.
141
Следеће поглавље уџбеника посвећено је пресупозицији, теми за коју Левин‑
сон још давне 1983. године процењује да је „вероватно највише обрађивана у праг‑
матичкој литератури (сем, можда, говорних чинова), при чему је већина техничке и
комплексне природе, а добар део је превазиђен и стериланˮ (Левинсон 1983: 167).
Развој прагматике донео је сијасет нових покушаја за формализацијом пресупози‑
ције. Тако Бивер (Beaver) и Гертс (Geurts) (2014) разматрају чак десет различитих
дефиниција ове појаве. Ограничени простором, нећемо се бавити свим њеним ас‑
пектима, али ћемо свакако дати увид у најважније анализе овог интригантног праг‑
матичког, семантичког и филозофског питања.
5.1. Пресупозиција – шта смо до сада сазнали
О феномену пресупозиције (енгл. pressupposition ’претпоставка, подразуме‑

вајућа чињеница’) већ је било речи у више наврата. Тако смо прво у потпоглављу
2.2.1 поменули Стросонов (1952) и Остинов (1962) коментар да тврдња сва Џеко‑
ва деца су ћелава пресупонира (енгл. presuppose, „претпоставља, подразумеваˮ) да
Џек има децу. Потом смо упоредили пресупозицију и повлачење, те утврдили сле‑
дећу разлику: код повлачења важи да ако пропозиција p повлачи q, онда и ¬q повла‑
чи ¬p, али ако тврдња p пресупонира q, онда ¬q не пресупонира нужно ¬p. Наиме, то
што пропозиција сва Џекова деца су ћелава пресупонира да Џек има децу не значи и
да то што Џек нема децу пресупонира да сва Џекова деца нису ћелава (тзв. констат‑
ношћу под негацијом као критеријуму за разликовање пресупозиције од повлачења
детаљније ћемо се бавити у наредном потпоглављу). У сваком случају, изговарање
ове реченице не може бити прагматички подесно уколико саговорници не „узимају
здраво за готовоˮ да Џек има децу, и то најмање троје њих.
Објашњавајући затим Серлову (1976) класификацију илокуционих чинова у пот‑
поглављу 2.6, напоменули смо да експресиви немају смер одговарања нити од речи ка
свету, нити од света ка речима, већ да они пресупонирају истинитост пропозиционог
садржаја. Одатле чињеница да у српском језику експресивни глаголи у перформативима
користе везник што, који пресупонира истинитост пропозиције у допунској клаузи, док
је везник да у истом контексту неприхватљив будући да нема овакву пресупозицију:

(296) *Извињавам се да сам ти стао на прст!
У потпоглављима 4.1 и 4.5.2.1 дотакли смо се Фрегеовог (1892) схватања

категорије смисао, према коме она пресупонира постојање референта на који се од‑
носи. Тако, ако неко изговори
или

142
употребљени језички изрази „Кеплерˮ и „ко год је открио елиптични облик
планетарних орбитаˮ пресупонирају да постоје ентитети или објекти на које упућују.
Могуће је, међутим, да употребљени смисао нема своју референцију – „тренутни
краљ Францускеˮ нема референта, те пропозиција која садржи поменути израз (нпр.
тренутни краљ Француске је ћелав) нема истиносну вредност. Речено прагматич‑
ким речником, овај изричај је због садржане пресупозиције прагматички неподесан
или неприхватљив уколико се изговори у 20. или 21. веку (о чему пише још Стро‑
сон (1950, 1952)). Дакле, дистинкција између смисла и референције оставља Фрегеу
простора за одговарајућу анализу пропозиција чија пресупозиција није задовољена.
Бертранд Расел (1905) се, међутим, позива на логички аксиом који искључује
трећу могућност, што значи да или А јесте В, или А није В, тј. или је истина да је
краљ Француске ћелав, или је ово нетачна тврдња. Како краљ Француске не постоји,
логично је да ово није истинита пропозиција, сматра овај аутор. Подсетићемо, пре‑
ма Раселовом приступу, употреба одређеног (дефинитног) језичког израза не само
да пресупонира да номинални референт постоји, већ укључује и тврдњу о његовом
постојању. (Хотећи да избегне ове недоумице, Донелан (1966) и за атрибутивну и
за референцијалну употребу синтагме Смитов убица каже да пресупонирају или
имплицирају да постоји ентитет који је убио Смита.)
Коначно, у потпоглављу 4.4.3 било је речи о томе да употреба фазних глагола
попут почети, кренути, наставити, престати и слично пресупонира одговарајуће
пропозиције. Тако тврдња Павле је кренуо да трчи пресупонира да пре рефериса‑
ног времена Павле није трчао. Слично, пропозиција престао сам да те волим пре‑
супонира да је говорник пре реферисаног времена волео колокутора. Моћ пресупо‑
нирања фазним глаголима препозната је још у античкој Грчкој, па се тако стоику
Хрисипу из Солија (3. век п.н.е.) приписује питање јеси ли престао да бијеш свога
оца?. Још занимљивије је да је читав век раније Еубулид из Милета анализирао
парадоксалност питања јеси ли изгубио своје рогове? (Картунен (Karttunen) 2016).
Досадашње напомене о пресупозицији садрже нека од најважнијих питања
везана за овај феномен. Пре свега, то је недоумица да ли неистинита пресупозиција
води томе да изричај који је садржи постане прагматички неподесан или томе да
читава садржана пропозиција постане нетачна. Ово доноси и питање да ли је пре‑
супозиција прагматичка или семантичка појава. Други занимљив проблем тиче се
тзв. окидача пресупозиције (presupposition trigger). Као што смо видели, поједини
језички изрази попут властитих имена, номиналних израза, квантификатора, (поје‑
диних) везника или фазних глагола окидају одговарајуће пресупозиције. Притом,
употреба властитог имена не доноси пресупозицију о постојању одговарајућег ре‑
ферента само у реченицима попут (297), већ чак и у случају када се износи супрот‑
на, негативна тврдња, на пример:
(299) Кеплер није умро у мизерним условима.
Ову појаву је први приметио још Готлоб Фреге крајем 19. века, да би се тек
од Ван Фраасена (van Fraassen) (1968) почела озбиљније истраживати као ефекат
константности (постојаности) под негацијом (constancy under negation). Наредно
143
потпоглавље подробније испитује овај феномен и дефиниције пресупозиције засно‑
ване на њему.
5.2. Семантичка дефинициција пресупозиције и константност под нега-

цијом
Како је већ поменуто, Фреге је први указао на феномен константности пре‑

супозиције96 под негацијом, како је много касније ова појава названа. Без обзира
на то да ли је тврдња изнета реченицом афирмативна или негативна, употребљена
лична имена (готово) увек пресупонирају своје референте, какав би био случај и са
реченицом (300). Уколико пресупозиција није тачна, према овом аутору, пропози‑
ција која их садржи није ни истинита, ни неистинита.
(300) Краљ Француске није ћелав.
У потпоглављу 4.5.2.1 објаснили смо Раселову дистинкцију између примар‑

ног и секундарног појавног облика одређених (дефинитних) израза, те консеквенце
овакве анализе на константност пресупозиције под негацијом. „Када кажемо Џорџ
IV желео је да зна да ли је Скот аутор Ваверлија, ми уобичајено мислимо Џорџ IV
желео је да зна да ли је једна јединствена особа написала Ваверлија и да ли је Скот
та особа, али под овим можемо да мислимо и Постоји једна јединствена особа која
је написала Ваверлија и Џорџ IV је желео да зна да ли је Скот та особа.ˮ (Расел
1905: 33). Док се прва интерпретација назива секундарним појавним обликом, друго
читање представља примарни појавни облик одређеног (дефинитног) израза. У при‑
марној употреби, пропозиција, односно, комплекс пропозиција из (300) је неисти‑
нит јер су нетачне обе садржане тврдње (постоји краљ Француске и тај објекат је
јединствен у универзуму). У секундарној употреби, пак, пропозиција у (300) је исти‑
нита, јер садржи само тврдњу да ентитет денотиран изразом краљ Француске нема
особину ћелавости, или, како то Расел формулише, овај ентитет нећемо пронаћи у
скупу објеката који поседују особину ћелавости. Зато само секундарна употреба
дозвољава наставак представљен у (301), који Хорн (1985) назива металингвис-
тичком негацијом (metalinguistic negation), јер би у примарној употреби друга ре‑
ченица у овом примеру била контрадикторна са одговарајућим комплексом тврдњи.
(301) Краљ Француске није ћелав – краљ Француске уопште не постоји!
Називајући Раселов приступ наивном егзистенцијалном анализом, Стросон

(1950, 1952) сматра да исказивање одређеног (дефинитног) израза представља поку‑
шај употребе језичког израза као реферишућег, констатујући да се не износи никакав
комплекс тврдњи, међу којима и асерције о постојању и јединствености номиналног
референта, како то сматра Расел. Врло је важна и Стросонова формализација да
тврдња А пресупонира тврдњу Б акко (ако и само ако) Б представља предуслов
за истинитост или неистинитост пропозиције А. Међутим, оваква дефиниција,
96
За пресупозицију Фреге користи немачки термин Voraussetzung.
144
иако је сасвим подесна за анализу констатности под негацијом, (за разлику од Расе‑
лове) није у могућности да објасни одбацивање пресупозиције у реченицама попут
(301). Са друге стране, Стросон (1952) је први приметио да употреба квантифика‑
тора попут сви у реченицима као што је Сва Џекова деца су ћелава пресупонира да
Џек има децу (о овим и осталим типовима окидача пресупозиције више речи биће
у наредном потпоглављу 5.3).
Логичар Ван Фраасен (1968) je поменуту Стросонову дефиницију преформу‑
лисао на следећи начин:
(302) Тврдња А пресупонира тврдњу Б акко:

А. ако је А истинито, онда је Б истинито;
Б. ако је А неистинито, онда је Б истинито.
Сходно овоме, семантичка дефиниција пресупозиције могла би гласити:
(303) Реченица А семантички пресупонира реченицу Б акко:

А. у свим ситуацијама када је А истинито Б је истинито;
Б. у свим ситуацијама када А није истинито Б је истинито.
Оваква дефиниција пресупозиције подразумевала би употребу класичног

биномног логичког модела са две вредности, „истинитоˮ (T) и „неистинитоˮ (⊥),
како је то заговарао Расел. Уколико бисмо желели да дефиницију из (303) адаптира‑
мо тако да у потпуности одговара фрегеовско‑стросоновском моделу, Бернер (2013:
149) предлаже следеће решење:
(304) Ако реченица А пресупонира пропозицију Б, онда:

А. у свим ситуацијама када је А истинито Б је истинито;
Б. у свим ситуацијама када А није истинито Б је истинито;
В. у ситуацији када је Б истинито А може бити истинито или неистинито;
Г. у свим ситуацијама када Б није истинито А није ни истинито ни не‑
истинито.
Дефиниција из (304) предвиђа да у контекстима у којима пресупозиција није

тачна реченица која је садржи није ни тачна ни нетачна, баш онако како су сматрали
Фреге и Стросон. Међутим, према прагматичким дефиницијама, пресупозицију
може имати само говорник, а не реченице саме по себи. Локутори производе
изричаје који пресупонирају одређене тврдње, тј. скупове одређених претпостав‑
ки које сматрају да деле са саговорницима. Ипак, како Картунен (Karttunen) (1973)
објашњава, нема никаквог нарочитог конфликта међу двама концептима пресупози‑
ције. Према њему, они се разликују у томе како објашњавају феномен, али сам избор
не утиче на идентификовање појаве, односно, на то да ли ће се у некој ситуацији
препознати пресупозиција или не. Видећемо, међутим, у наредним потпоглављима
да ово није у потпуности тачно.
145
Поновићемо, константност под негацијом главни је тест за разликовање по‑
влачења (entailment) од пресупозиције. Погледајмо следеће реченице и проанализи‑
рајмо њихове међусобне односе:
(305) Краљ Француске има три круне.

(306) Краљ Француске има две круне.
(307) Краљ Француске нема три круне.
(308) Постоји краљ Француске.
Пропозиција у (305) повлачи пропозицију у (306), јер је немогуће поседовати

три круне, а не поседовати истовремено и две. Међутим, тврдња у (307) не повлачи
тврдњу у (306), јер негирањем да краљ има три круне не можемо искључити мо‑
гућност да има само једну или ниједну. Са друге стране, и афирмативна пропози‑
ција у (305) и негативна пропозиција у (307) пресупонирају тврдњу у (308) да краљ
Француске постоји. Исту пресупозицију, разуме се, подразумева и пропозиција у
(306), а подразумевала би је и њена негативна варијанта, да краљ Француске нема
две круне. Важно је истаћи да је константност под негацијом тест за разликовање
пресупозиције од повлачења који подједнако успешно може да се примени и на Ра‑
селов и на Стросонов модел пресупозиције. Штавише, константност пресупозиције
је приметна не само под негацијом, већ и у питањима и антецедентским условним
клаузама, (309)–(310). Ова се појава назива пројекција пресупозиције, будући да
угнежђена (embedded) клауза пројектује своју пресупозицију на читаву реченицу.
О окидачима и пројекцији пресупозиције више речи биће у наредном потпоглављу.
(309) Да ли краљ Француске има три круне?

(310) Ако краљ Француске има три круне, онда нужно има и две круне.
Бернер (2013) показује да је однос између пресупозиције и повлачења једно‑

смеран, у смислу да је пресупозиција типично предмет повлачења, док повлачење
најчешће није пресупонирано – подсетићемо да ако тврдња p повлачи q, онда и ¬q
повлачи ¬p, али ако пропозиција p пресупонира q, онда ¬q не пресупонира нужно
¬p. Илустроваћемо сложени однос пресупозиције и повлачења на следећим приме‑
рима:
(311) Не бих да будем нападан, али мислим да би требало да разговараш са

мном. На крају крајева, онај ко је киднапован је моја жена.
(312) Неко је киднапован.
(313) Киднапована особа није моја жена.
(314) Моја жена је киднапована.
(315) Моја жена није киднапована.
Пре свега, (311) не само да пресупонира, него и повлачи (312). На исти начин,
(313) пресупонира (312) и уједно и повлачи (312), али приметимо да је немогуће да
пресупонирајућа реченица у (311) буде тачна а да уједно и (312) не буде тачно. Са
146
друге стране, (314) повлачи (312) јер ако је (314) истинито, и (312) нужно мора бити
истинито, али (314) не пресупонира (312), јер истинитост негиране реченице у (315)
не подразумева и истинитост реченице (312).97
Како је већ поменуто, семантичке дефиниције пресупозиције засноване су
на претпоставци да реченице и/или језички изрази пресупонирају одређене твр‑
дње. У појединим приступима су, међутим, одређене сличности пресупозиције са
феноменима попут повлачења или импликатура наводиле истраживаче да редукују
пресупозицију на неку другу семантичку или прагматичку категорију, предлажући
далеко једноставније анализе. Са друге стране, прагматички модели пресупозиције
препознају чињеницу да су у одређеним контекстима однос, уверења и знања интер‑
локутора релевантнији за правилну интерпретацију пресупозиције. Ови приступи
виде пресупозицију као део заједничке основе саговорника, обогаћен механизмом
акомодације пресупозиције заједничкој основи. У наредном потпоглављу предста‑
вићемо језичке изразе који се уобичајено везују за феномен пресупонирања, да бис‑
мо се потом у потпоглављима 5.4 и 5.5 позабавили класификацијама окидача пре‑
супозиције и размотрили поједине прагматичке дефиниције пресупозиције.
5.3. Окидачи пресупозиције
Већ смо у више наврата поменули неке типичне окидаче пресупозиције, по‑
пут властитих имена, појединих номиналних израза, квантификатора, одређених
везника и фазних глагола. Присетимо се неких примера (пресупонирану пропози‑
цију ћемо маркирати знаком „»ˮ).
97
О томе колико је пресупозиција важна за истинитост реченице на коју се пројектује показују екс‑
перименти Елизабет Лофтус (Elizabeth Loftus) и Гвида Занија (Guido Zanni) (1975). У истраживању
је учесницима приказиван кратак видео‑снимак саобраћајне несреће, након чега је на сет питања
о приказаним догађајима требало да одговоре са „даˮ, „неˮ или „нисам сигуран/сигурнаˮ. Питања
су се односила на објекте којих је било на самом снимку, али и на ентитете који нису забележени.
Уједно, нека питања садржала су одређени члан, док су нека у свом саставу имала номиналне изразе
детерминисане неодређеним чланом:
(i) Did you see {a / the} broken headlight?

урадио/урадила_си ти/ви видети неодр.члан одр.члан сломљен фар?
„Да ли {{си видео/видела} / {сте видели}} сломљен/сломљени фар?ˮ
Резултати показују да су испитаници значајно више одговарали са „даˮ и „неˮ на питања која садрже
одређени члан (чак и када се ради о објектима којих на снимку нема), него на питања са неодређеним
чланом. У потоњем случају чешћи одговор био је „нисам сигуран/сигурнаˮ. Ово нам недвосмислено
показује да, с обзиром на то да одређени члан пресупонира постојање одговарајућег референта, го‑
ворници несвесно прихватају да објекта на снимку мора бити, те су чак спремни и да слажу како су
непостојећи објекат видели.
Донекле сличне резултате очекивали бисмо и испитивањем ефеката придевског вида у ис‑
тим условима. Занимљиво је, међутим, да се иста појава може констатовати и када се ради о тзв. уд‑
вајању објекта или клитике у призренско‑тимочком дијалекту. Док присуство клитике пресупонира
постојање номиналног референта, одсуство клитике не доприноси нужно егзистенцијалној пресупо‑
зицији референта:
(ii) Да ли си (гу) видео сломљену шофершајбну?

147
» „{Постоји / Постојала је} особа која се зове Кеплерˮ
» „{Постоји / Постојао је} неко ко је открио елиптични облик планетар‑
них орбитаˮ
» „Постоји елиптични облик планетарних орбитаˮ
» „Постоје планетарне орбитеˮ
...
(318) Сва Џонова деца су ћелава.
» „Џон има децу, и то најмање тројеˮ
» „Стао сам ти на прстˮ
(320) Престао сам да те волим!
» „Волео сам те (некада)ˮ

Број примера језичких израза који окидају пресупозицију далеко је већи
од представљеног. Левинсон (1983) помиње Картуненова предавања и списак од
чак 31 окидача. У литератури не постоји консензус о томе које све категорије би
се недвосмислено могле сврстати у окидаче, а највише су анализирани фактивни
(factive) глаголи, импликативни (implicative) глаголи, итеративни и адвербијали
начина, временске клаузе (са везницима или адвербијалима којима се обележавају
антериорност, синхроност или постерионост), тзв. раздвојене (расцепљене) (cleft)
реченице, нерестриктивне релативне реченице, контрафактуални (counterfactual)
кондиционали, различити типови питања, те сортално рестриговани предикати
различитих категорија (sortally restricted predicates of various categories).
У примеру (321) појављује се најфреквентнији фактивни глагол, (са)знати –
поред њега, типични фактивни глаголи су открити, увидети, зажалити, бити свес‑
тан, бити поносан.98 Фактивним се називају глаголи који пресупонирају истини‑
тост пропозиције исказане у допунској клаузи – дакле, пропозицију пресупонирају
као факат, чињеницу, одакле и назив термина. Хашки оптуженик Војислав Шешељ
је током суђења питање из (321) поставио главном судији, фрустриран чињеницом
да на питања тужиоца мора одговарати само са „даˮ или „неˮ. Стога је замолио су‑
дију да му дозволи да постави једно питање на које ће овај морати да одговори само
са „даˮ или „неˮ. Изговоривши (321), имплицитно је показао да фактивни глаголи
пресупонирају истинитост подређене објекатске клаузе, те да без експлицитне мета‑
лингвистичке негације (већ поменуте у потпоглављу 5.2) попут ја нисам хомосексу‑
алац саговорник не може негирати тачност пресупозиције садржане у питању, (322):
98
Картунен (2016) објашњава да постоји пет подврста фактивних глагола/предиката:
(i) Било је чудно/трагично што/да се нисмо нашли.

(ii) Мињи је било драго/свеједно што/да смо се растали.
(iii) Он је зажалио што/*да јој је допустио да манипулише.
(iv) Она је сазнала ??што/да он не зна да чита.
(v) Арно је објавио *што/да воли Изолду.
Ограничени простором, нећемо залазити у међусобне разлике ових подтипова.
148
(321) Да ли Ваши родитељи знају да сте хомосексуалац?
» „Ви сте хомосексуалацˮ
(322) А: Да ли Ваши родитељи знају да сте хомосексуалац?
Б: Да. / Не.
» „Ја сам хомосексуалацˮ
Б: Не, ја нисам хомосексуалац.
» „Ја сам хомосексуалацˮ
Већ је било речи о томе да су пресупозиције питања попут јеси ли престао да

бијеш свог оца? и јеси ли изгубио своје рогове? биле предмет опсервација античких
грчких филозофа. Хрисип из Солија (3. век п.н.е.) показује да је питање јеси ли прес‑
тао да бијеш свога оца? парадоксално јер оба могућа одговора (да/не) прихватају
„здраво за готовоˮ као истинито да саговорник бије свог оца (Картунен 2016). Фе‑
номен константности под негацијом препознат је, дакле, још у 3. веку пре нове ере.
Према томе, за разлику од металингвистичке негације, негација фактивног
глагола не обара пресупозицију. Међутим, класа Картуненових (1973) имплика-
тивних глагола не дели ову особину. Картунен глаголе који пресупонирају неки
неопходан и довољан услов за реализацију догађаја описаног допунском клаузом
назива импликативним глаголима. Тако глагол успети у (323) пресупонира да је
Магдалена положила испит. Међутим, за разлику од фактивних глагола, негација
импликативног глагола доноси и негацију пресупозиције, (324).
(323) Магдалена је успела да положи испит.

» „Магдалена је положила испитˮ
(324) Магдалена није успела да положи испит.
» „Магдалена није положила испитˮ
Импликативни глаголи постали су предмет многих истраживања, и у зна‑

чајном броју радова одбачена је тврдња да ова класа носи пресупозицијску компо‑
ненту. У познијем прегледном чланку, и сам Картунен (2016) импликативне глаголе
придружује Грајсовим конвенционалним импликатурама.
Адвербијали којима се маркира итеративност догађаја (опет, поново, та‑
кође, по обичају) пресупонирају да се догађај макар једном већ догодио – изричај
(325) био би прагматички неподесан уколико се описује догађај који се реализује по
први пут.
(325) Јеси опет пао на испиту?

» „Пао си на испиту макар једномˮ
Слично је понашање и адвербијала начина, који пресупонирају истинитост

пропозиције изнете остатком реченице. Занимљиво је да адвербијали начина могу
пројектовати своју пресупозицију чак и под негацијом (сем у случају металингвис‑
тичке негације, разуме се):
149
(326) Његован (ни)је одговорио на питања брзо.
» „Његован је одговорио на питањаˮ
Још Фреге (1918) разматра примере попут (327), у којима се пресупонира

догађај описан номинализованом (а у немачком оригиналу и одређеном (дефинит‑
ном)) синтагмом уведеном везником након. Како се заиста ради о пресупозицији, у
српском језику развијеним клаузама претходи већ помињани окидач пресупозиције
што, као маркер фактивности клаузе коју уводи (328).
(327) Након одвајања Шлезвиг-Холштајна од Данске, Прусија и Аустрија су

се свађале.
» „Шлезвиг-Холштајн се одвојио од Данскеˮ
(328) Након {што/#да} се Шлезвиг-Холштајн одвојио од Данске, Прусија и
Аустрија су се свађале.
» „Шлезвиг-Холштајн се одвојио од Данскеˮ
Раздвојене (расцепљене) реченице у енглеском се стандардно анализирају

као синтаксички модели за бележење пресупозиције, са једном од трију иденти‑
фикованих структура, које у мањој или већој мери одговарају српским корелатима
датим у одговарајућим интерпретацијама у (329)–(331). Ове три структуре називају
се it раздвојена конструкција (329), псеудораздвојена wh-конструкција (330) и обр‑
нута псеудораздвојена wh- конструкција (331).
(329) It is (not) Jamie that we’re looking_for.

то је не Џејми кога ми пом.гл. тражити-прог.
„Џејми (ни)је тај кога тражимоˮ
» „Постоји неко кога тражимоˮ
(330) What’s really annoying me is (not) being late.
Оно што ме стварно нервира (ни)је кашњење.
» „Постоји нешто што ме стварно нервираˮ
(331) Beeing late is (not) what’s really annoying me.
„Кашњење (ни)је оно што ме стварно нервираˮ
» „Постоји нешто што ме стварно нервираˮ
Све три раздвојене конструкције пролазе и стандардни тест константности

под негацијом. Поред средстава којима се гради, it раздвојена конструкција се од
псеудораздвојене и обрнуте псеудораздвојене wh- конструкције разликује и по томе
какав је статус добијених клауза са аспекта тзв. информацијске структуре речени‑
це. Наиме, док се it конструкција уобичајено користи за фокализацију (focalisation/
focalization), псеудораздвојена wh- конструкција служи топикализацији, док се обр‑
нута псеудораздвојена wh- конструкција употребљава и за топикализацију и за фо‑
кализацију (питање артикулације топика и фокуса, те уопште информацијске струк‑
туре изричаја предмет је наредног, шестог поглавља уџбеника).
Пропозиција садржана у нерестриктивној релативној реченици је такође пресупо‑
150
нирана. Тако се у (332) пресупонира тврдња да студенти јесу/нису савест и будућност
(овог) народа, какво год да је разрешење анафоре, тј. интерпретација израза овог народа99:
(332) Морамо подржати студенте, који (ни)су савест и будућност овог народа.
» „Студенти (ни)су савест и будућност овог народаˮ
Контрафактуалне кондиционалне клаузе подразумевају могуће светове у

којима није дошло до реализације описаног догађаја (одатле термин контрафакту‑
алне). Описани догађај је стога пресупониран као истинит:
(333) И да није Освалд убио Кенедија, неко други би то учинио.

» „Освалд је убио Кенедијаˮ
Следећи веома занимљив окидач пресупозиције представља разнородна кла‑

са коју уобичајено називамо питања. Свако питање пресупонира да је макар је-
дан од његових директних одговора истинит. Једна реченица је пресупозиција
неког питања уколико је истинитост дате реченице предуслов да анализирано пи‑
тање има макар један тачан одговор. Дакле, једна реченица изражава пресупозицију
неког питања уколико је њена истинитост неопходан и довољан услов да би питање
имало макар један тачан одговор (Белнап 1966: 610). Постоје три врсте питања – да/
не, дисјунктивна и конституентска питања, која носе и различите пресупозиције.
Базична, некомплексна да/не (или verum) питања имају баналну пресупозицију да
је пропозиција која се испитује истинита или није истинита (334.а). Слично, јед‑
ноставна дисјунктивна питања пресупонирају истинитост макар једног од двају
дисјункта (334.б).
(334) а. Да ли си видео Марка?

» „Или си видео Марка или ниси видео Маркаˮ
б. Да ли си видео Марка или (си видео) Ивону?
» „Видео си Марка или си видео Ивонуˮ
Занимљивија су конституентска питања, јер је у њима пресупонирана исти‑

нитост остатка питања (335.а). Комплекснија да/не питања, међутим, такође могу
окидати различите пресупозиције. Тако, квантификатор у да/не питању доприноси
пресупозицији да је тврдња тачна макар за један број референата (335.б). Још јед‑
ном примећујемо да без експлицитне металингвистичке негације није могуће одба‑
цити одговарајућу пресупозицију.
(335) а. У које доба дана {сте клали/заклали} децу?

» „{Клали/Заклали сте} децуˮ
б. А: Да ли сте заклали сву децу?
» „Заклали сте макар једно детеˮ
Б: Да./Не.
» „Заклали смо макар једно детеˮ
99
За ове и неке од наредних примера је тест константности под негацијом непримењив.
151
На крају, остају пресупозиције које произилазе из лексичких обележја разли‑
читих категорија сортално рестригованих предиката. Тако, рећи за неку особу да је
нежења пресупонира да би она могла да се ожени, тј. да је пунолетан мушкарац који
испуњује овај законски захтев, (336). Стога би било прагматички депласирано рећи
(336) за неког дечака, девојчицу или одраслу женску особу.
(336) Вања је нежења.

» „Вања је одрастао мушкарацˮ
Иако је могуће замислити и другачији контекст, негација сортално регистро‑

ваних предиката задржава пресупозицију. Тако питање и негација представљени у
(337) пресупонирају да је Вања одрастао мушкарац.
(337) А: Да ли је Вања нежења?

(?)
» „Вања је одрастао мушкарацˮ

Б: Вања није нежења.
(?)
» „Вања је одрастао мушкарац.ˮ

Понуђени списак окидача пресупозиције показује нам да се ради о разно‑
родном феномену, да је у питању „читав золошки врт, са одвојеним кавезима за
појединачне врстеˮ, рећи ће Картунен (2016: 706). Овај аутор сматра да се научно
поље још од 70‑их година прошлог века није опоравило од погрешне претпоставке
да је могуће понудити униформну анализу за све представљене примере.100 Уколико
не прихватимо могући прагматички приступ анализираној појави (према коме је
доследна особина свих пресупозиција чињеница да их имају говорници), преостаје
нам анализа у којој различити језички изрази окидају различите врсте пресупози‑
ција, те које је, у мањој или већој мери, могуће класификовати. У наредном пот‑
поглављу објаснићемо, пре свега, Картуненово виђење проблема пројекције пре‑
супозиције и врста окидача пресупозиције, а потом представити и типологију Абуш
(Abusch) (2002) и Абот (Abbott) (2006).
5.4. Типови окидача и пројекција пресупозиције
Већ је било речи о пројекцији пресупозиције, појави да угнежђена клауза

пројектује своју пресупозицију на надређену реченицу. Тако у (338) условна клауза
носи пресупозицију о постојању краља Француске, коју пројектује на читаву реченицу.
(338) Ако краљ Француске има три круне, онда нужно има и две круне.
» „Постоји краљ Францускеˮ
100
Крипке (2009) за пресупозицију каже „да је коментар Џастиса Стјуарта о порнографији у извесној
мери примењив и на пресупозицију – препознајемо је кад је видимо, али не можемо тачно рећи шта
је тоˮ (Крипке 2009: 1).
152
Истовремено, међутим, постоје и ситуације попут (339), у којима нема ни
пресупозиције, ни њене пројекције.
(339) Ако краљ Француске постоји, онда нужно има и две круне.
Да ли ће до пројекције доћи зависи, између осталог, и од врсте предиката

који се појављује у надређеној клаузи. Картунен (Karttunen) (1973) разликује три
врсте предиката101: прекидаче (plug), рупе (hole) и филтере (filter).
Прекидачи „искључујуˮ све пресупозиције реченице комплемента. То су
типично глаголи говорења попут рећи, казати, поменути, питати, обећати, упозо‑
рити, затражити, захтевати, наредити, оптужити, критиковати и слично. Они
могу бити упоребљени да би се известило о извођењу неког илокуционог чина, у
остиновском смислу, без обавезивања на истинитост описа у допунској клаузи:
(340) Џон је обећао Билу да ће га упознати са тренутним краљем Француске.

» „Постоји тренутни краљ Францускеˮ
(341) Шејла је оптужила Харија да пребија своју жену.
» „Хари има женуˮ
(342) а. Цецилија је замолила Фреда да је поново пољуби.
» „Фред је (управо) пољубио Цецилијуˮ
Глаголи обећати, оптужити и замолити не понашају се попут фактивних

глагола, јер не пресупонирају истинитост пропозиција из допунских клауза. У ре‑
ченицама (340), (341) и (342.а) њима се блокира даље пројектовање пресупозиције.
Када пример (342) из неуправног облика преформулишемо у управни, (342.б), јас‑
није је да је пресупозиција морала бити истинита у контексту када Цецилија изго‑
вара Фреду да је пољуби поново, али не и у тренутку када говорник описује овај
догађај. У понуђеној анализи глагол замолити је прекидач који не дозвољава да
пресупозиција буде пројектована на читав дискурс‑модел:
(342) б. Цецилија је замолила Фреда: „Пољуби ме поново!ˮ

» „Фред је (управо) пољубио Цецилијуˮ
Картунен под предикатима овде подразумева логичке и семантичке предикате, а не синтаксич‑

101
ку категорију предиката. Логички или семантички предикат захтева одређени број аргумената. Под
аргументом се у семантици подразумевају језичке јединице које допуњују значење логичког пре‑
диката, те чије је присуство обавезно како би пропозиција уопште могла бити деривирана. Овај је
термин преузет из математике, где постоје аргументи функције (поменути у потпоглављу 2.5, при‑
ликом представљања Серлове формализације илокуционих чинова). Број аргумената предиката је
уобичајено између један и три. Притом, логички предикати нису само синтаксички предикати, већ
то могу бити, поред осталог, и везници, каква је анализирана ситуација у примерима (362) и (363).
Конјункцијски везник и захтева присуство два аргумента, који могу бити читаве клаузе, али и (про)
номиналне, адјективне или адвербијалне синтагме. За разлику од аргумената, присуство адјунктâ у
реченици није обавезно за конституисање тврдње, што опет не значи да, композиционално, адјункти
не чине део истиносних услова добијене пропозиције.
153
Према томе, истинитост (342.а) и (342.б) не зависи од тога да ли је пресупози‑
ција задовољена, већ да ли је Цецилија замолила Фреда (да је поново пољуби) или није.
Картунен примећује да приликом извођења експлицитног чина, тј. када је
субјекат надређене реченице сам говорник, пресупозиција не бива искључена по‑
моћу прекидача:
(343) Молим те да престанеш да тучеш Зелду.

» „Тучеш Зелдуˮ
Због тога овај аутор констатује да и прекидачи могу „цуритиˮ (leak), однос‑
но, допустити да се пресупозиција пројектује на вишу структуру.
Картуненов други тип предиката су рупе, изрази који дозвољавају да све
пресупозиције из подређене клаузе пређу у надређену. Ова група нам је већ добро
позната, јер подразумева глаголе попут знати, зажалити, увидети, бити изненађен
чињеницом, почети, стати, наставити, успети, избећи, бити способан, натерати,
предупредити итд. Ово су, пре свега, фактивни, импликативни и аспектуални глаго‑
ли, који у надређеној клаузи као рупа допуштају да пресупозиција из субординира‑
не клаузе пређе у суперординирану.
Погледајмо следеће комбиноване примере – у њима има предиката‑рупа, по‑
пут престати, изненадити и знати, поред израза који то нису, као што је случај са
глаголом оклевати. Реченица (344.а) је пресупонирана од стране (344.б) и од свих
реченица које садрже (344.б) и рупе које би дозвољавале пројекцију, а то значи у
свим представљеним примерима до (344.ђ). Међутим, реченица (344.г) не пресупо‑
нира нити повлачи (344.в), какав је случај и са свим осталим реченицама које садр‑
же предикат оклевати, тј. и (344.д) и (344.ђ). Са друге стране, реченица (344.д) пре‑
супонира (344.г), а њу пресупонира реченица (344.ђ) – још једном, на основу рупа
које пропуштају пројекцију пресупозиције. Према томе, на основу истинитости ре‑
ченице (344.ђ) можемо закључити да су тачне и реченице (344.а), (344.б), (344.г)
и (344.д), али не можемо ништа са сигурношћу тврдити о истинитости реченице
(344.в).
(344) a. Фред има жену.

б. Фред је масирао своју жену.
в. Фред је престао да масира своју жену.
г. Фред је оклевао да ли да престане да масира своју жену.
д. Мери је изненадило да је Фред оклевао да ли да престане да масира
своју жену.
ђ. Цецилија је знала да је Мери изненадило да је Фред оклевао да ли да
престане да масира своју жену.
Коначно, постоје и трећа класа предиката, које Картунен назива филтерима,

те који под одговарајућим условима могу да одбаце неке од пресупозиција компле‑
мента. Филтери су логички конективи попут ако... (онда), и, или... или и слично, који
уводе два клаузална комплемента – антецедента и тзв. консеквента. Следећи приме‑
154
ри имају различит однос пресупозиције антецедента или консеквента и евентуалне
пресупозиције читаве реченице:
(345) а. Ако је ћелавост наследна, сва Џекова деца су ћелава.

б. Ако су сва Џекова деца ћелава, ћелавост је наследна.
в. Ако Џек има децу, онда су сва Џекова деца ћелава.
г. Ако су сва Џекова деца ћелава, Џек има децу.
У (345.а) консеквентна клауза је она која пресупонира да Џек има децу, што
се „непрофилтерисаноˮ преноси на читаву реченицу. У (345.б) је антецедент тај који
доноси ову пресупозицију, да би се потом она пројектовала на реченицу. Према томе,
у овим двама примерима, шта год пресупонирају антецедент или консеквент, бива
пројектовано даље. Међутим, у (345.в) пресупозицију консеквента филтерише анте‑
цедент – у њему се ова пресупозиција не појављује. Са друге стране, пример (345.г)
је веома необичан и настао би, како Картунен оцењује, можда као промишљање о
могућим логичким последицама кондиционала „ако су сва Џекова деца ћелаваˮ. Оно
што ипак овај аутор истиче је да, за разлику од (345.в), реченица (345.г) пресупонира
да Џек има децу, што је непрофилтерисано пројектовано из антецедента.
Особина по којој се (345.в) издваја од осталих примера јесте да се њен ан‑
тецедент састоји од пресупозиције консеквента, те се сама пресупозиција у овим
ситуацијама чини сувишном, празном (void). Међутим, Картунен показује да има
сложенијих примера у којима се дешава филтерисање када антецедент није иденти‑
чан пресупозицији консеквента:
(346) Ако је тачно да Џек има децу, онда су сва Џекова деца ћелава.
(347) Ако је Фред успео да пољуби Цецилију, Фред ће пољубити Цецилију
поново.
(348) Ако је Хари ожењен, онда његова жена више не живи са њим.
У (346) антецедент није идентичан са пресупозицијом консеквента, али га

семантички повлачи. Дакле, истинитост антецедента (тачно је да Џек има децу)
повлачи пресупозицију да Џек има децу. Присетимо се, ако пропозиција p повлачи
q, онда и ¬q повлачи ¬p. Очекивано, ако Џек нема децу, није истинит ни антецедент
(тачно је да Џек има децу). Слично је и са (347) и (348). У (347) истинитост анте‑
цедента (Фред је успео да пољуби Цецилију) повлачи пресупозицију консеквента
(Фред је већ пољубио Цецилију). Уколико није тачан консеквент, није истинит ни ан‑
тецедент. На крају, истинитост антецедента у (348) повлачи да Хари има жену, што
је пресупонирано у консеквенту. Уколико пресупозиција није тачна, није истинит
ни антецедент.
На основу представљеног Картунен постулира следеће услове за филтери‑
сање реченица Р које имају структуру ако А... (онда) Б:
(349) А. Ако А пресупонира В (A » В), онда Р пресупонира В (Р » В).

155
Б. Ако Б пресупонира В (Б » В), онда Р пресупонира В (Р » В) осим ако А
семантички повлачи В (А ⊨ В).
Постулирани услови предвиђају разлику између (345.в) и (345.г), али и раз‑

лику између (350) и (351). У (351) антецедент (Фред се сложио да пољуби Цеци‑
лију) не повлачи Фред је пољубио Цецилију. Одатле, (351) пресупонира да је Фред
пољубио Цецилију, док (350) нема ту пресупозицију, јер је она профилтерисана у
антецеденту.
(350) Ако је Фред успео да пољуби Цецилију, Фред ће пољубити Цецилију

поново.
(351) Ако се Фред сложио да пољуби Цецилију, онда ће Фред пољубити Це‑
цилију поново.
Иста се анализа може применити и на конјункцијске везнике. Уколико између

конјуката не постоји специфична семантичка повезаност, пресупозиције конјуката
бивају пројектоване на координирану реченицу. Погледајмо примере аналогне при‑
мерима (345.а) и (345.б):
(352) Ћелавост је наследна и сва Џекова деца су ћелава.

(353) Сва Џекова деца су ћелава и ћелавост је наследна.
Пресупозиција из консеквента у (352) и антецедента у (353) да Џек има децу

пројектује се и на читаву реченицу. Сасвим другачији, али подједнако занимљиви
су примери сачињени према (345.в) и (345.г). Док се реченица (354) чини посве
природном, очигледно је да је наставак у (355) прагматички депласиран јер понавља
пресупозицију из прве (Џек има децу). Испоставља се да термини антецедент и
консеквент нису депласирани за анализу пресупозиције конјукције, јер и конјукција
третира аргументске клаузе динамично током развоја дискурса, те консеквент не би
требало да се подразумева антецедентом.
(354) Џек има децу и сва Џекова деца су ћелава.

(355) Сва Џекова деца су ћелава и #Џек има децу.
Интуитивно је очекивати да ће услови за филтерисање пресупозиција ар‑

гумената логичких конектива ако А... (онда) Б бити релевантни и за реченице са
структуром А и Б, односно:
(357) А. Ако A » В, онда Р » В.

Б. Ако Б » В, онда Р » В, осим ако А ⊨ В.
Други услов за филтерисање у (357) обезбеђује да у случајевима када А не

повлачи В, то што Б пресупонира В имплицира да Р пресупонира В. Да бисмо про‑
верили овај услов, применићемо га на следећим адаптираним примерима:
156
(358) Тачно је да Џек има децу и сва Џекова деца су ћелава.
(359) Фред је успео да пољуби Цецилију и Фред ће пољубити Цецилију поново.
(360) Хари је ожењен и његова жена више не живи са њим.
У примеру (358) други конјукт пресупонира да Џек има децу, што се ипак
не пројектује даље – први конјукт нема ту пресупозицију, али семантички повлачи
истинитост другог. Ако је нетачно да Џек има децу, не може бити тачно да су сва ње‑
гова деца ћелава. У (359) други конјукт доноси пресупозицију да је Фред пољубио
Цецилију, али читава реченица не пресупонира, већ повлачи исто. Картунен уво‑
ди тзв. тест модалности да истакне разлику између пресупозиције и повлачења у
конкретном случају. Наиме, анализиране клаузе и реченице стављају се као допуне
надређене конструкције могуће је да и посматра се њихово понашање у погледу
пресупозиције, јер је у том случају контраст далеко очигледнији:
(361) Могуће је да је Фред успео да пољуби Цецилију и да ће Фред пољубити

Цецилију поново.
» „Фред је већ пољубио Цецилијуˮ
(362) Могуће је да ће Фред пољубити Цецилију поново.
» „Фред је већ пољубио Цецилијуˮ
Док (361) нема пресупозицију да је Фред пољубио Цецилију, (362) пре‑

супонира управо ово. Према томе, у анализираном случају у (359), пресупозиција
консеквента бива профилтерисана и не пројектује се на укупну реченицу, али иста
пропозиција важи као резултат повлачења – уколико је тачно да је Фред успео да
пољуби Цецилију, онда је могуће да буде тачно да ће је пољубити поново. Што се,
пак, примера (360) тиче, и у њему истинитост антецедента повлачи истинитост кон‑
секвента, јер само ако је Хари заиста ожењен, биће могуће да његова жена не живи
са њим. И у овом случају филтер не дозвољава да се пресупозиција консеквента
пројектује даље, јер је повлачи антецедент.
Коначно, Картунен показује да веома слични односи филтерисања владају
и када су у питању конективи или... или. С обзиром на то да је Картунен кренуо од
анализе тзв. ексклузивне дисјункције, која искључује могућност да оба дисјункта
буду истинита (или А или ¬А), други услов за филтерисање је другачије дефинисан
– он мора обезбедити да негација дисјункта А не повлачи В, чиме се блокира пројек‑
ција пресупозиције на читаву реченицу:
(363) А. Ако A » В, онда Р » В.

Б. Ако Б » В, онда Р » В, осим ако ¬А ⊨ В.
Очекивано, дисјункти који нију семантички повезани пројектују своје пре‑

супозиције на укупну реченицу. Тако се пресупозиција консеквента у (364) и анте‑
цедента у (365) да Џек има децу пројектује на читаву структуру:
(364) Или ћелавост није наследна или су сва Џекова деца ћелава.
» „Џек има децуˮ
157
(365) Или сва Џекова деца нису ћелава или је ћелавост наследна.
Међутим, пресупозицијама ексклузивних дисјунктивних комплекса није

дозвољено пројектовање када су пресупозиција антецедента и консеквента међу‑
собно контрадикторне:
(366) Или Џек нема децу или су сва Џекова деца ћелава.
(367) Или су сва Џекова деца ћелава или Џек нема децу.
Варијанта примера (367) са афирмативним консеквентом је подједнако не‑

прихватљива, јер се и даље не пројектује пресупозиција да Џек има децу:
(368) Или су сва Џекова деца ћелава или (#)Џек има децу.
Погледајмо сада неке компликованије примере, (369)–(371). У свима њима

консеквент носи пресупозицију која се не пројектује на комплексну реченицу.
(369) Или је нетачно да Џек има децу или су сва Џекова деца ћелава.
(370) Или се Бил одувек суздржавао да масира своју жену или је Бил већ
престао да је масира.
(371) Или Хари није ожењен или његова жена више не живи са њим.
Негација садржана у антецедентима у (369)–(371) (нетачно је да Џек има децу;

Бил се суздржавао да масира жену; Хари није ожењен) повлачи нетачност пресупо‑
зиције у консеквентима (Џек има децу; Бил је некада масирао жену; Хари је ожењен).
Одатле је немогуће да се пресупозиција из консеквента пројектује на читаву речени‑
цу. Према томе, у процесу филтерисања реченица са ексклузивном дисјункцијом, као
и код кондиционалног логичког везника и конјункције, важну улогу имају и присутни
семантички односи повлачења између (у конкретном случају, негације) антецедента
и консеквента, који блокирају даље пројектовање пресупозиције.
Овим су исцрпљене све могућности везане за Картуненове филтере, који
представљају трећи, најкомплекснији тип предиката. Подсетићемо, према овом ау‑
тору, прекидачи заустављају, а рупе дозвољавају пројекцију пресупозиције на читаву
реченицу. Филтери су логички конектори који могу дозволити пројектовање под
извесним условима, тачније, када антецедент семантички не повлачи консеквент.
Показало се, такође, да поједини прекидачи могу да „цуреˮ – пресупозиција не бива
искључена приликом извођења експлицитног чина, тј. када је субјекат надређене
реченице сам говорник (Молим те да престанеш да тучеш Зелду » „Тучеш Зелду.ˮ).
Пошто заговара овакав модел пресупозиције, Картунен је принуђен да закључи како
одређене језичке форме дозвољавају или не даље пројектовање.
158
Као што ћемо показати у наредном потпоглављу, Сталнакер (1974) пре‑
супозицију види као прагматички феномен за који су одговорни интерлокутори,
са својим знањима, идејама и претпоставкама, а не језички изрази сами по себи.
Тако је пресупозиција садржана у заједничкој основи саговорника, сензитивна на
категорију индексикалности и сам контекст. У овој анализи, говорник представља
одређене чињенице подразумевајући њихову истинитост, а њих не уводи или бло‑
кира одређена врста предиката. Имајући практичних знања о свету и о томе шта би
интерлокутори и актери представљених догађаја могли знати, изричају у трећем
лицу у (372) можемо приписати пресупозицију да је Лорена у Њујорку102, док ре‑
ченица (373) у управном говору са обележјем првог лица нема ову пресупозицију.
Семантички модели, међутим, не могу објаснити представљену асиметрију.103
(372) Ако Павароти открије да је Лорена у Њујорку, биће веома љут.

» „Лорена је у Њујоркуˮ
(373) Павароти: „Ако откријем да је Лорена у Њујорку, бићу веома љутˮ.
» „Лорена је у Њујоркуˮ
Значајне ефекте утицаја контекста и могућности одбацивања пресупозиције

примећује и Дорит Абуш (Dorit Abusch) (2002), што ће је одвести идеји да све оки‑
даче пресупозиције подели у тврде (hard) и меке (soft). Ова ауторка показује да
глаголи попут престати или победити, за разлику од раздвојених конструкција,
нису подједнако чврсти у погледу очувања пројекције пресупозиције на читаву ре‑
ченицу, те се ради о меким окидачима. Наиме, у одговарајућим контекстима, фазни
глагол престати или глаголи остварења попут победити подложни су поништењу
(defeasibility), те не окидају своје уобичајене пресупозиције, илустроване у (374)
и (376). Када се у реченици (375) из рекламне брошуре појави фазни глагол прес‑
тати, он не доноси стандардну пресупозицију, јер локутор не може знати нити
пресупонирати да је колокутор био пушач. Слично, глагол победити пресупонира
покушај, али у будућим контекстима попут (377) не мора нужно да подразумева
исту пресупозицију.
(374) Џон је престао да пуши 1. јануара.

» „Пре 1. јануара Џон је пушиоˮ
Симонс (2006) оставља могућност да се ова реченица изговори у контексту када саговорници
102
не знају ништа о Лорени, што би значило да није искључена варијанта да нема пресупозиције да је
Лорена у Њујорку.
Иста је ситуација и са интерпретирањем следећих реченица – иако садрже исте глаголе (увидети,
103
мислити), знања о свету нам помажу да одбацимо пресупозицију о постојању краља Француске, али
и да прихватимо претпоставку о постојању амблема „Боровницеˮ:
(i) Џон је увидео да је краљ Француске.

(ii) Џон је увидео да је амблем „Боровницеˮ веома леп.
» „Постоји амблем ’Боровнице’ˮ
(iii) Џон мисли да је краљ Француске.
(iv) Џон мисли да је амблем „Боровницеˮ веома леп.
» „Постоји амблем ’Боровнице’ˮ
159
(375) Реченица из рекламне брошуре: „Ако сте престали да пушите у 2001.
години, можете тражити одштету од Фонда дуванске индустрије.ˮ
» „Пре 2001. године сте пушилиˮ
(376) Алберто је победио у трци на Нијагариним водопадима.
» „Алберто је учествовао у трци на Нијагариним водопадимаˮ
(377) Ако би Алберто победио у трци на Нијагариним водопадима 2003. го‑
дине, била би то његова 27. победа у каријери.
» „Алберто ће учествовати у трци на Нијагариним водопадима 2003.
годинеˮ
Према томе, неке пресупозиције су подложне поништењу, јер контексту‑
алне поставке могу блокирати уобичајену пресупозицију тзв. меких окидача. Са
друге стране, пресупозиције тврдих окидача попут адвербијала поново не могу
се поништити, одакле прагматичка неподесност наставка реченице у (378), на шта
указује и Менди Симонс (Mandy Simons) (2001).
(378) #Не знам да ли је Џејн икада изнајмљивала „Менхетнˮ, али можда га

изнајмљује поново.
Барбара Абот (Barbara Abbott) (2006) анализира конвенционалне имплика‑

туре попут конектива стога као тврде окидаче. Варијацијом (познате Грајсове) ре‑
ченице Енглез је, стога је храбар, у којој се конективом стога пресупонира да су
Енглези храбри, она показује да је пресупозиција код тврдих окидача непоништива
(одатле прагматичка неподесност читавог изричаја):
(379) #Не знам да ли су Енглези генерално храбри, али је можда Марсија Ен‑
глескиња, те је стога храбра.
Исто важи и за хонорифике попут госпођа, који се може приписати само уда‑
тој особи. Њихове пресупозиције се такође не могу поништити:
(380) #Не знам да ли је удата, али можда би госпођа Смит могла да нам испе‑
че питу.
Занимљиво је да се пресупозиције раздвојених реченица не могу поништити

јер су ове конструкције прагматички неподесне:
(381) Самоћа је оно што ми је дало снаге да напишем књигу – #ништа ми није
дало снаге.
За разлику од меких, пресупозиције тврдих окидача не могу бити поништене, већ

само обустављене, суспендоване (suspend). Тако се у (382)–(384), за разлику од (385),
пресупозиција не одбацује, већ говорник експлицитно одбија да заузме став у погледу
њене истинитости. У српском језику овим конструкцијама се маркира емфатичност, и
одбацивање пресупозиције кондиционалом је само декларативно, условно речено:
160
(382) Ако ми је нешто дало снаге да напишем књигу, то је самоћа.
» „Нешто ми је дало снаге да напишем књигуˮ
(383) Самоћа је оно што ми је дало снаге да напишем књигу – ако ми је ишта
дало снаге.
» „Нешто ми је дало снаге да напишем књигуˮ
(384) Била је то њена мајка која ју је научила да се облачи, ако ју је ико научио.
» „Неко ју је научио да се облачиˮ
(385) Џон је престао да пуши, ако је икада пушио.
??
» „Џон је некада пушиоˮ

Према томе, разлика између тврдих и меких окидача видљива је још једном
на контрасту између примера (382)–(384) и (385), те (375) и (377). Док су кондицио‑
нали у (375) и (377) поништавали пресупозицију, кондиционали у (382)–(384) не
поништавају, већ у неким ситуацијама могу обуставити пресупозицију (385), или,
пак, само емфатички маркирати изричај, подразумевајући истинитост пресупози‑
ције (382)–(384).
Могло би се закључити да постоје најмање две класификације окидача пре‑
супозиције. Картуненова типологија подразумева прекидаче (који понекад могу
цурити), рупе и филтере. Абуш и Абот, пак, разликују тврде и меке окидаче. Оба
приступа подразумевају да постоје језички изрази који сами по себи пресупонирају
одређене пропозиције. Међутим, према Сталнакеру (1974, 2002), пресупонирају го‑
ворници, а не језички изрази јер су пресупозиције, у понуђеној анализи, део зајед‑
ничке основе интерлокутора. Овакав прагматички приступ пресупозицији донео је,
међутим, недоумицу како интерпретирати пресупозиције за које се поуздано може
тврдити да нису део заједничке основе саговорника, већ ће их саговорник морати да
прихвати као истините (или их, евентуално, одбацити као нетачне). Овом ће пробле‑
му више пажње бити посвећено у наставку.
5.5. Пресупозиција као заједничка основа, акомодација и отказивање

пресупозиције
Према Сталнакеру, пресупозиције треба интерпретирати као део заједничке

основе, што је, да подсетимо, скуп свих претпостављених позадинских информација
које деле саговорници, „све оно што саговорници узимају ’здраво за готово’[...] када
употребљавају одређене реченицеˮ (Сталнакер 2002). У овом приступу, пресупони‑
рају говорници, а не реченице или изричаји. Предмет пресупозиција интерлокутора,
дакле, представљају пропозиције за које говорник верује да чине заједничку основу
конверзације. То што су пресупозиције особине и реченица или других језичких
израза је од секундарног значаја, јер је употреба датих реченица или израза подесна
само ако говорник пресупонира њихових истинитост. Према томе, реченица
(387) Харијева жена више не живи са њим.

» „Хари је ожењенˮ
161
може бити прагматички подесна само у контекстима када локутор верује да
заједничка основа повлачи да Хари има супругу.
Према Сталнакеру, извесна пропозиција f је део заједничке основе када сви
учесници разговора прихватају да важи f, и сви верују да сви прихватају f, и сви
верују да сви верују да сви прихватају f итд. Радна дефиниција заједничке основе,
као што примећујемо, базира се на заједничким уверењима саговорника, али ћемо до
краја потпоглавља показати да ове две категорије нису потпуно једнаке. Сталнакеро‑
во виђење пресупозиције Менди Симонс (Mandy Simons) (2006) редукује на следеће
две кључне тврдње о томе шта су и одакле пресупозиције воде порекло. Наиме, пре‑
супозиције представљају ограничења која реченице постављају на контекст у којем
су употребљене. За Сталнакера, како смо већ нагласили, појам контекста подразумева
уверења говорника о заједничкој основи. Ово је одговор на питање шта су пресупо‑
зиције?. Када се, пак, ради о питању одакле пресупозиције?, одговор је да су пре‑
супозицијски захтеви најчешће последица општих особина рационалности људске
комуникације приликом размене информација или аргументоване расправе – инфор‑
мација у изричају је по својој природи артикулисана односом између топикалне или
тзв. пресупозицијске партиције, са једне, и фокусне партиције, са друге стране (сле‑
деће поглавље посвећено је у потпуности информацијској структури реченице). У
том смислу, старе информације природно чине део заједничке основе интерлокутора.
Међутим, у литератури је познато да постоји пуно примера у којима се го‑
ворник служи пресупозицијом да уведе нову информацију у дискурс:
(388) Ана: Овај нови тип је баш згодан.

Бојан: Сигуран сам да и његова жена мисли исто.
» „Нови тип је ожењенˮ
Говорник Бојан може изговорити реченицу (388) чак и када Ана претпоставља
да нови мушкарац у друштву није ожењен. То значи да пресупозиција из Бојанове
реплике једноставно није део заједничке основе саговорника. Слично, саговорник у
(389) не мора знати ништа о плановима за венчање своје јединице, али ћерка говор‑
ница може третирати вереника као да је део претходног дискурса интерлокутора и
изговорити нешто попут:
(389) Еј, тата, заборавила сам да ти кажем да се са вереником селим у Нови

Сад идуће недеље.
» „{Верила сам се / Удајем се}ˮ
Да би се и овакве ситуације могле интерпретирати, Луис (Lewis) (1979) уво‑

ди правило акомодације пресупозиције:
(390) Ако у неком одређеном тренутку t буде изговорено нешто што захтева
да пресупозиција P буде прихваћена као истинита (и ако P није пресупонирано пре
t), у том случају – ceteris paribus и у одређеним границама – пресупозиција P „по‑
стајеˮ [бива истинитом] у тренутку t.
162
Иако на први поглед допуњује недостатке модела о заједничкој основи, Стал‑
накер примећује да правило о акомодацији поништава ограничење о подесности
пресупозиције будући да било који језички израз може бити акомодиран. Наиме, у
његовој интерпретацији, акомодација се просто заснива на непотпуном поклапању
категорија заједничке основе у уверења саговорника – заједничка основа се може
ажурирати на основу уверења саговорника. Размотримо шта се под овим (не)покла‑
пањем подразумева на следећим примерима.
Бојан поносно држи своју бебу која је девојчица, а Ана га пита:
(391) Колико је стар?

» „Беба је мушкоˮ
Бојан на основу придевске форме употребљене у питању препознаје да Ана

нетачно подразумева да је нека пропозиција – у конкретном случају, да Бојан има
сина – део њиховог заједничког знања. На ово он може одговорити експлицитно је
исправивши да је у питању девојчица, или може рећи нешто попут (392), што пре‑
супонира да је беба женско, те што ће даље захтевати од Ане да се акомодира.
(392) Она има четрнаест месеци.

» „Беба је женскоˮ
Након што се колокуторка акомодира пресупозицији, промениће се њена

уверења о полу Бојанове бебе, чиме ће се ажурирати заједничка основа саговорника.
На крају овог процеса, уверења интерлокутора поклопиће са њиховом заједничком
основом.
Постоје, међутим и овакве ситуације. Ана може рећи Бојану
(393) Човек који пије мартини је филозоф.
говорећи о човеку за кога Бојан може поуздано знати да пије шампањац из

чаше за мартини. Као и у претходном случају, Бојан може експлицитно рећи да фи‑
лозоф пије шампањац или може посредно приморати саговорницу да се акомодира
на ову тврдњу. Међутим, он може у потпуности игнорисати ову чињеницу, јер, на
крају крајева, опис који садржи релативну клаузу употребљен је (донелановски) са
намером да се идентификује објекат (човек), а не да се износи тврдња о другом
ентитету (мартини/шампањац). То значи да се Бојан може акомодирати јер не жели
да прекида или успорава комуникацију неважним позадинским детаљима, тако што
информацију да човек пије мартини узима „здраво за готовоˮ као део заједничке ос‑
нове, иако то не мора бити део његових уверења. Према томе, о овом случају имамо
ситуацију да се заједничка основа и уверења саговорника у деловима не поклапају,
али се комуникација несметано може одвијати док год учесник у разговору који је
163
свестан непоклапања не покреће питање истинитости важеће пресупозиције, спре‑
ман да сарађује у развоју дискурса.
Како је сам Сталнакер приметио, акомодација доводи у питање сам теоријски
смисао објашњења пресупозиције као заједничке основе – да ли је овај концепт
уопште одржив ако се може фриволно мењати према жељи локутора, независно од
подесности? Ово питање покреће лавину нових, алтернативних предлога за ана‑
лизу. Тако, Газдаров (1979a, 1979b) модел пресупозиције комбинује појмове зајед-
ничка основа и отказивање (cancel), при чему је основни принцип да се тврдње
пресупозиција узимају као подразумевано (default) тачне, али да се могу обрисати,
тј. отказати кад год би то изазвало проблема у неком прагматичком домену. Газ‑
дар предлаже правило „све вести које се уклапајуˮ, према којем саговорник мора
утврдити скуп повлачења, конверзационих импликатура и пресупозиција, а затим
покушати да их дода у сет говорникових обавезивања. Све оно што прође филтер
локуторовог уверења и обавезивања у инстинитост пресупозиција прераста у пре‑
супозицију изричаја. Овај филтер уверења заснива се на скупу повлачења и импли‑
катура, јер према Газдару, импликатуре и повлачења побеђују пресупозиције, тако
да саговорник додаје својим обавезивањима само оне пресупозиције које су у скла‑
ду са импликатурама и повлачењима, док преостале пресупозиције бивају отказане.
Погледајмо разлику међу следећим реченицама:
(394) Ако је краљ љут, лопужа је украла колаче.

(395) Ако лопужа постоји, лопужа је украла колаче.
Пример (394) повлачи да ако постоји љут краљ, онда постоји лопужа која је
украла колаче. Што се, пак, већ помињаних Газдарових клаузалних импликатура
тиче, оне би се могле формулисати као необавезивање говорника да постоји краљ,
те да не постоји лопужа која је украла колаче. Саговорник прво додаје скуп повла‑
чења својој репрезентацији сета обавезивања говорника, затим додаје све имплика‑
туре које се уклапају у повлачења, да би се на крају додале и пресупозиције које се
уклапају, тј. које се не могу одбацити од стране скупа импликатура и повлачења. У
(394) нема никаквих сметњи да буде прихваћена и пресупозиција о постојању лопу‑
же јер се ово у потпуности уклапа у сет импликатура и повлачења читаве реченице.
Међутим, у (395) се кондиционалом у антецеденту импликује да говорник
не зна да ли лопужа постоји. На нивоу клаузалних импликатура такође се покреће
питање постојања лопужа и колача. Саговорник прихвата ову и остале импликатуре,
а потом проверава колико се пресупозиција о постојању лопуже може уклопити у
систем импликатура и повлачења. Пошто се не уклапа, колокутор одбацује ову пре‑
супозицију, те је читава реченица такође без ње.
Иако је механизам који предлаже Газдар прилично једноставан, поставља
се питање због чега се пресупозиције третирају као последње инстанце приликом
ажурирања обавезивања говорника, кад је у основи њихове природе да представљају
претпоставке, неопходне предуслове за истинитост изнете пропозиције. Чему начело
„све вести које се уклапајуˮ када вести, нове информације не би требало да буду садр‑
164
жане у пропозицијама, макар не типично? Зато Ван дер Сант (van der Sandt) (1988)
предлаже обрнути модел, са повлачењима и импликатурама које се додају скупу оба‑
везивања тек након што су додате све радне пресупозиције. Интуитивна идеја иза овог
предлога је да су пресупозиције дате, старе информације, које претходе реченицама
које их носе, „ако не de facto, онда макар de jureˮ (Бивер и Гертс 2014: 14).
На крају ћемо рећи нешто и о тзв. редукционистичким приступима пре‑
супозицији (Атлас 1976, Кемпсон 1975, Вилсон (Wilson) 1975, Боер (Boër) и Ли‑
кан (Lycan) 1976), односно, покушајима да се пресупозиција формализује разли‑
читим варијантама комбиновања повлачења и конверзационе импликатуре. Они
се ослањају на Грајсове максиме релевантности и квантитета, јер употребом пре‑
супозиција говорник износи само релевантне чињенице на доњој граници инфор‑
мативности. Притом треба напоменути да се у оваквим приступима повлачење као
појам дефинише нешто другачије. Левинсон (1983), на пример, сматра да варијабла
p повлачи q акко истинитости p гарантује истинитост q. Уколико дату дефиницију
применимо на реченице (396) и (397), доћи ћемо до закључка да је пресупозиција
садржана у (397) уједно и повлачење реченице (396). Наиме, уколико је тачно да је
Бил престао да масира своју жену, онда је нужно истинито и да је некада масирао.
(396) Бил је престао да масира своју жену.

(397) Бил је некада масирао своју жену.
Слаба верзија дефиниције повлачења очигледно покрива и феномене попут

пресупозиције, те нема ничег необичног да се са ових теоријских позиција пресупо‑
зиција на различите начине деривира из повлачења и конверзационог инферирања.
Као резултат, у редукционистичким приступима акомодација постаје основни појам
на који се ослања пресупозиција (Атлас 2005). У претходним случајевима, акомода‑
ција је виђења као врсту експлоатације од стране говорника, којој следи накадно
ажурирање контекста или дискурс-модела од стране саговорника. У редукционис‑
тичким моделима, акомодација је постојан механизам деривације пресупозиције, па
је отказивање само ситуација у којој конверзациона инференца не важи.
Како су базиране на виђењу пресупозиције као импликатури, модерне вер‑
зије овог приступа (Абот 2006, Симонс 2006) имају проблем како да направе разлику
међу традиционалним окидачима. Симонс (2006), на пример, деривира пресупози‑
ције фактива и аспектуалних глагола комбинујући елементе теорија Грајса и Стал‑
накера, али не предлаже исту анализу за адитивно too ’такође’. Овим је, на крају,
начињен пун круг истраживања од појединачних испољавања феномена пресупо‑
зиције ка неуспелим семантичким и прагматичким покушајима интегративног де‑
финисања, до редукционизма примењивог на већем, али не и читавом емпиријском
материјалу, чинећи питање пресупозиције и даље отвореним: постоји ли уопште фе‑
номен пресупозиције или је овај претпостављени „золошки вртˮ само „мимикријаˮ
– обична „кукавичја играˮ импликатура и повлачења?
165
5.6. Резиме: пресупозиција од семантичких и прагматичких до редук-
ционистичких дефиниција
У петом поглављу уџбеника представили смо најважније анализе сложеног

феномена пресупозиције, о којој је први пут писао Фреге још далеке 1892. године,
приметивши, између осталог, и за њу карактеристичну константност под негацијом.
Кренули смо хронолошки од различитих адаптација полазне семантичке дефини‑
ције, а затим се осврнули на списак различитих окидача и проблем пројекције пре‑
супозиције. Подробно смо размотрили Картуненову класификацију предиката на
прекидаче, рупе и филтере, а потом и поделу на тврде и меке окидаче Абуш и Абот.
Преглед различитих приступа пресупозицији одвео нас је даље прагматичким ана‑
лизама, у којима се још од Сталнакерових радова претпоставља да пресупонирају
говорници, а не језички изрази сами по себи. Како ове дефиниције предлажу да су
пресупозиције део заједничке основе интерлокутора, а што не мора увек бити слу‑
чај, Луис је предложио правило акомодације пресупозиције. На послетку смо пре‑
зентовали и редукционистичке анализе, које пресупозицију дефинишу као комбина‑
цију повлачења и конверзационе импликатуре, ослањајући се на Грајсове максиме
релевантности и квантитета. И тиме је промишљање пресупозиције „прешло ду‑
гачак путˮ из домена семантике, преко ближе прагматике, све до даље прагматике.
Наредно, претпоследње поглавље биће посвећено информацијској структу‑
ри, комплексном феномену који је, као што ћемо видети, такође на сучељу више
лингвистичких дисциплина – прагматике, семантике и синтаксе.
6.1. Информацијска структура изричаја. Топик и фокус
Информацијска структура изричаја поменута је у уџбенику у више наврата.

Између осталог, дотакли смо се ње у потпоглављу 4.4.4, приликом представљања
нулте анафоре и механизма елипсе, којим се бришу све сувишне, редундантне ин‑
формације које се у изричају подразумевају јер произилазе из претходног језичког
контекста. Погледајмо следећи пример:

(398) А: Ко је појео последњи сендвич?
Б: Последњи сендвич је појео Милутин.
У питању говорника А у (398) садржана је информација да је поједен по‑
следњи сендвич, тачније, постављено питање пресупонира да је последњи сендвич
у релевантном контексту поједен. Можемо једноставно констатовати да је пресупо‑
нирана пропозиција део заједничке основе саговорника (како би пресупозицију де‑
финисао Сталнакер) или део њиховог дискурс‑модела (као категорија динамичне
семантике) у тренутку пре него колокутор Б треба да одговори на постављено пи‑
тање. Због тога се реплика Б-а може штедљиво свести само на информацију да је
у питању Милутин, док информације које су већ садржане и пресупониране у пи‑
тању саговорника могу бити елидиране, односно, неизговорене. Овај познати, реду‑
дантни део изричаја чини тзв. топик или тему104 (topic) информацијског паковања
104
У уџбенику ћемо за ову партицију информацијске структуре употребљавати термин топик, а не
166
(information packaging) (Чејф (Chafe) 1976), што је маркирано прецртавањем овог
дела изричаја. Као комплемент овој партицији стоји нова информација, која не може
бити елидирана, те која се налази у фокусу (focus) изричаја – разуме се, у (398) у
фокусу изричаја говорника Б је израз „Милутинˮ.
Понуђена дефиниција топика Џонија Халидеја (Johny Halliday) (1967) пре‑
познаје старост или датост (giveness) овог дела информације као његову најва‑
жнију особину (између осталог, брисање елипсом, односно, тзв. одбацивање топи-
ка (topic drop) није могуће у свим језицима и у свим контекстима). Са друге стране,
фокусом се именује онај део информације који није садржан у заједничкој основи
или дискурсу интерлокутора, што једноставно значи да није познат саговорнику на
датом стадијуму конверзације. Овакав приступ топик види као „усидрен у дискур‑
суˮ (discourse anchored), за разлику од фокуса изричаја. Притом релациони однос
старо:ново не треба мешати са референцијалним односом старо:ново у дискурсу,
о коме смо говорили у четвртом поглављу, будући да се један одређени (дефинитни)
језички израз – који је, дакле, део дискурс‑модела интерлокутора – може несметано
наћи и у топикалној и у фокусној партицији изричаја. Према томе, иако сродне и
повезане, категорија одређености и информацијска структура представљају, ипак,
различите феномене.
Постоји општа тенденција у језицима, коју је први приметио још Виљем Ма‑
тезијус (Vilém Mathesius) (1928, 1929), припадник Прашког лингвистичког серкла,
да топик (чеш. východisko, нем. Thema) тежи да се појави при почетку, а фокус
(чеш. jádro výpovědi, нем. Rhema105) при завршетку реченице. Другачије формули‑
сано, топик типично претходи фокусу изричаја. Овај феномен се може објаснити
као последица чињенице да распоред процесуирања изричаја који подразумева да
се у свест говорника прво призове позната информација, а затим њој придружује
нова изискује мањег когнитивног напора од обрнутог распореда обраде, у којој саго‑
ворник прво треба да у краткорочној меморији сачува непознати део информације,
тј. фокус, а онда дода партицију познату саговорнику, тј. топик. Како потоња страте‑
гија свакако изискује већи когнитивни напор, језици (тачније, говорници) генерално
преферирају распоред у коме је фокус иза топика изричаја, иако има изузетака од
овог општег правила (о чему ће више речи бити у наставку).
У претходном објашњењу информацијске структуре поменули смо и начин
на који се информација „пакујеˮ. Под овим подразумевамо то да говорник артику‑
лише изричај на (најмање) два дела – оно о чему је реч у изричају, што представља
топик, и оно што се топику приписује, тј. фокус. Оваква дефиниција препознаје тзв.
тематност (aboutness ’оно о чему је реч’) као кључну особину топика у информа‑
цијској структури. Замислимо да су следећи одговори Б‑а изговорени на почетку
разговора, као реплика на опште питање саговорника шта се {дешава/десило}?:
тема, будући да постоје различите врсте топика, међу којима је и тзв. aboutness topic, који је најјед‑
ноставније превести као тематни топик, док би евентуални термини тематна тема или тема о
којој је реч звучали таутолошки.
Немачки термин Rhema је старогрчког порекла, појмом ῥῆμα су се још у античкој Грчкој код раз‑
105
личитих аутора именовале различите категорије попут глагола, логичког предиката и пропозиције.
167
(399) А: Шта се {дешава/десило}?
Б: Милутин је појео последњи сендвич.
(400) А: Шта се {дешава/десило}?
Б: #Последњи сендвич је појео Милутин.
Одговор говорника Б у (399) потпуно је прагматички прихватљив, што није

случај са одговором у (400). Наиме, маркирани распоред реченичних чланова обје‑
кат > предикат > субјекат из (400) у датом контексту намеће интерпретацију у којој
је објекат „последњи сендвичˮ топик изричаја, док партиција „појео је Милутинˮ
чини њен фокус. Пошто „последњи сендвичˮ није део заједничке основе, саговор‑
нику је много теже да прихвати овај израз као топикалан, за разлику од личног име‑
на „Милутинˮ у (399). Лична имена, али и језички изрази попут Сунце/сунце, Месец/
месец или Председник се у литератури називају увек доступни топици (always-
available topic) или непрестано доступни топици (permanently available topic), бу‑
дући да лако преузимају ову улогу у информацијској структури изричаја када се
реченица изговори „изненадаˮ (out of the blue), тј. на самом почетку разговора. Ко‑
локутору А је зато природније да анализира изричај говорника Б као приписивање
неких нових информација Милутину, чак и када можда не познаје особу на коју се
реферише, него као приписивање нових информација о последњем сендвичу у кон‑
тексту када интерлокутори никада нису разговарали ни о каквим сендвичима или
храни, уопште. Пошто топик типично претходи фокусу106, онда се распоред елеме‑
ната информацијске структуре у одговору Б у (400) чини неподесним. Приметимо
још и то да оваква дефиниција топика не подразумева могућност елидирања овог
дела изричаја, какав је био случај са дефиницијом заснованом на датости.107
Ред речи у реченици разлог је зашто и међу следећим примерима налазимо
један прагматички неподесан изричај у случају да се појави на почетку разговора,
тј. као одговор на питање шта се {дешава/десило}?:
Валдуви (Vallduví) (1992) показује да у каталонском постоје две врсте старих информација. Та‑
106
козване везе (link) су топикализоване уобичајеним померањем на почетак реченице, али постоје и
дате, познате информације које се могу постпонирати према крају изричаја, те за које Валдуви упо‑
требљава термин реп (tail).
Још у другој половини 19. века немачки младограматичари Фон дер Габеленц (fon der Gabelentz)
107
(1869) и Паул (1880) праве дистинкцију између синтаксичког субјекта и предиката и тзв. психолошког
субјекта и предиката, односно, топика и фокуса изричаја. Mеђутим, тек са „пражаниномˮ Матезију‑
сом (1928, 1929) крећу плодна истраживања актуализованог реда речи (чеш. aktuální členění větné) и
категорија тема и рема. Половином 20. века, Матезијусов сународник и припадник друге генерације
„пражанаˮ Јан Фирбас даље развија студије функционалне реченичне перспективе, како овај аутор
назива информацијску структуру – термин који је у лингвистику увео Халидеј (1967). Поред ове
терминолошке разноврсности, у литератури се употребљава и велики број (не потпуно подударних!)
терминолошких парова за именовање двеју партиција информацијске структуре (поред помињаних
топик и фокус, који користе савремени представници Прашког лингвистичког серкла, тема и рема,
те психолошки субјекат и предикат): топик и коментар (Дал (Dahl) 1969, Гандел (Gundel) 1974,
Рајнхарт (Reinhart) 1981), пресупозиција и фокус (Чомски (Chomsky) 1972, Џекендоф (Jackendoff)
1972, Силкирк (Selkirk) 1984), позадина (background) и фокус (Чејф 1976, Крифка 1992), позадина
и контраст (Круијф‑Корбајова (Kruijff-Korbayová) и Стидмен (Steedman) 2003), старо и ново/дато
(Халидеј 1967), отворена пропозиција (open proposition) и фокус (Принс (Prince) 1981), те појмов-
ни субјекат (notional subject) и појмовни предикат (notional predicate) (Кис (Kiss) 1995).
168
(401) Дан је свануо.
(402) Свануо је дан.
(403) Милош је устао.
(404) #Устао је Милош.
Уколико претпоставимо да је дискурс-модел саговорника до изговарања

(401)–(404) био потпуно празан, само једна од ових реченица због свог реда речи
није прихватљива саговорнику, и то она представљена у (404). Уколико субјекат
претходи предикату, као у (401) и (403), изричаји су прагматички подесни. Можемо
претпоставити да у датим случајевима топик изричаја чине субјекти, тј. „данˮ108 и
„Милошˮ, а фокус реченични предикати „свануо јеˮ и „устао јеˮ. Међутим, као што
можемо приметити у (402) и (404), обрнути распоред, у коме предикати претходе
субјектима, није подесан само онда када би се уместо у топику, у фокусу изричаја
нашао „Милошˮ, (404), док је исти распоред са заједничком именицом „данˮ у (402)
подесан. Поновићемо да лична имена врло лако преузимају улогу топика у оваквим
изричајима, изговореним без претходног увођења у дискурс било којег од конститу‑
ената реченице. Стога је саговорнику тешко да прихвати као топик предикат „устао
јеˮ у (404) ако до тог стадијума у конверзацији није било речи о устајању.
Разуме се, уколико би се изричај (404) појавио као одговор на питање ко је
устао?, дати редослед речи био би прагматички подесан јер би предикат реченице
морао чинити топик, а властито име „Милошˮ фокус изричаја:
(405) А: Ко је устао?
Б: Устао је Милош.
Можемо стога констатовати да је ред речи у реченици у директној вези са

информацијском структуром изричаја. Притом треба знати да људски језици ис‑
пољавају изразиту варијабилност када је у питању веза између редоследа реченич‑
них конституената и синтаксичких функција, класификујући се на конфигуралне
(configurational) и неконфигуралне (non-configurational) језике. У неконфигурал‑
ном српском синтаксичке функције попут субјекта, објекта или предиката марки‑
рају се морфолошким обележјима реченичних чланова (падеж, род, број, лице) а
не одговарајућим распоредом, тј. конфигурацијом реченице. За разлику од српс‑
ког, енглески је конфигуралан језик, и у њему се синтаксичке функције обележавају
одређеним редом речи – нпр. у активној реченици субјекат претходи, а објекат следи
синтаксичком предикату. Овај немаркирани, канонски ред речи Матезијус назива
објективом, док све неканонске, маркиране конфигурације именује као субјектив.
Тако би објектив у енглеском језику имао следећи немаркирани распоред реченич‑
них конституената, односно семантичких аргумената и адјунктâ (за објашење ових
појмова в. фусноту 101 у потпоглављу 5.4): време > агенс > реципијенс > пацијенс
> извор > последица > начин > аблативност > адлативност > локација.
108
Има и другачијих анализа информацијске структуре тзв. тетичких реченица попут (401) и (402),
в. објашњење у фусноти 113 у потпоглављу 6.2.
169
Поменута разлика између конфигуралних и неконфигуралних језика има
својих последица не само на разлику између фиксираног и слободнијег реда речи у
реченици, већ и на друге категорије. Тако, на пример, уколико бисмо дијалог (398)
са почетка овог потпоглавља превели на енглески језик, ред речи у ком објекат и
глагол као топик претходе субјекту не би био граматичан (или бисмо могли рећи да
се добија семантички аномалична тврдња да је последњи сендвич појео Милутина):
(406) А: Who ate the last sandwich?

„Ко је појео последњи сендвич?ˮ
Б: *The last sandwich ate Milutin.
(буквално) „Последњи сендвич је појео Милутинаˮ

Конфигурални језици попут енглеског стога су склонији да у оваквим ок‑
ружењима употребе пасивну конструкцију (разуме се, уколико поседују ову или
сродне категорије):
(407) А: Who ate the last sandwich?

„Ко је појео последњи сендвич?ˮ
Б: The last sandwich was eaten by Milutin.
„Последњи сендвич је поједен од стране Милутинаˮ

Оно што пасивна конструкција омогућава јесте да се објекат (поред преди‑
ката и других несубјекатских конституената) изричаја топикализују. Ово је кључни
разлог због чега је употреба пасива далеко фреквентнија у конфигуралном енглес‑
ком у односу на неконфигурални српски језик, који артикулацију информацијске
структуре реализује одговарајућим редом речи. Као крајња „супротностˮ конфигу‑
ралним стоје неконфигурални језици попут чешког и мађарског, за које се често
тврди да имају тачно фиксиране синтаксичке позиције за топик и фокус (а не за
реченичне функције, какав је случај са конфигуралним језицима). Иако је српски
неконфигуралан, за њега се не може рећи да попут чешког и мађарског језика има
утврђене синтаксичке позиције за топик и фокус. Овоме нарочито „погодујеˮ чиње‑
ница да, поред реда речи, постоје и други маркери информацијске структуре, као
што су реченична интонација, специјалне топикалне и фокусне партикуле, одређене
конструкције итд.
Поменута реченична интонација представља друго, врло важно металоку‑
ционо средство за артикулацију информацијске структуре изричаја. За њу је карак‑
теристично посебно истицање, наглашавање фокуса реченице, или једног његовог
дела. Под истицањем подразумевамо повишену интонацију приликом изговарања
слога или слогова који чине конституента или конституенте у фокусу, а нижу инто‑
нацију на топику и појединим деловима фокуса. Интонацијском проминентношћу
говорник скреће пажњу саговорника на прагматички важан део или делове изри‑
чаја, у којима је садржана нова, непозната информација. Локутор, како смо већ по‑
менули, не истиче увек читаву фокусну партицију, већ то може бити само један њен
део, што зависи од дужине и комплексности изричаја. Из тих разлога је одговор у
170
(412) са интонацијским фокусом на „сендвичˮ (маркирано тзв. малом мајускулом)
прагматички прихватљив на сва питања дата у (408)–(411):
(408) А: Шта последње је Милутин појео?

(409) А: Шта је Милутин појео?
(410) А: Шта је Милутин урадио?
(411) А: Шта се десило?
(412) Б: Милутин је појео последњи сендвич.
Одређивање опсега фокуса (focus scope) у (412) зависиће директно од тога

које питање је саговорнику постављено, (408)–(411), а не само од тога који рече‑
нични конституенти су интонацијски истакнути. У неким радовима се интона‑
цијски ненаглашени делови фокуса називају позадина (background) (нпр. Џекендоф
(Jackendoff) 1972), али има радова у којима се сви нефокусни елементи подводе под
позадину (Дал (Dahl) 1969, Чејф (Chafe) 1976, Крифка 1992)). У сваком случају,
интонацијски наглашени реченични члан или чланови морали би бити део фокусне
партиције изричаја. Приликом маркирања, топик и фокус изричаја се одвајају углас‑
тим заградама и обележавају скраћеницама „Тˮ (за топик) и „Фˮ (фокус) у индексу,
као у следећем примеру:
(413) [Милутин]Т [је појео последњи сендвич]Ф.
Изричај (413) представља информацијску структуру одговора само на пи‑

тање (410), којим се потражује информација шта је Милутин урадио. Како је већ
поменут, субјекат реченице биће топик, док ће остатак реплике бити у фокусу. Од
свих конституената који чине фокус само објекат „сендвичˮ без придевске модифи‑
кације „последњиˮ је интонацијски истакнут, док остали чине позадину изричаја.
Међутим, информацијска структура одговора разликовала би се у погледу опсега
фокуса уколико би то била реплика на неко друго од питања датих у (408)–(411).109
Будући да је неконфигуралан и да, попут свих људских језика, користи инто‑
нацију за маркирање фокуса или његовог кључног дела, српски језик неретко фокус
изричаја инверзијом ставља на почетак реченице:
(414) А: Шта је појео Милутин?

Б: [Последњи сендвич]Ф [је појео Милутин]Т.
На овом месту требало би поменути још једно питање опсега, а то је проблем односа између вели‑
109
чине и комплексности изричаја, и његове информацијске структуре. У примерима који се адаптирају

за потребе илустрације анализираног феномена најчешће се употребљавају реченице са једном кла‑
узом, у којима је готово редовно прилично једноставно идентификовати топикалну и/или фокусну
партицију. Међутим, поставља се питање каква је информацијска структура сложених реченица или
комплекснијих простих реченица, које имају велики број адјунктâ, односно, да ли се артикулација
топика и фокуса остварује на нивоу реченице, клаузе, синтагме или конституента. У литератури су у
вези с овим подељена мишљења, те Хајичова (Hajičová) и остали (1998) заговарају идеју да се топи‑
кална и фокусна партиција могу појавити на нивоу координираних и неких субординираних клауза,
док Згал (Sgall) (1986) и остали искључују ову могућност. Са друге стране, Парти (Partee) (1995)
сматра да не постоји било какво структурно ограничење у овом погледу (према Халупка–Решетар
(2011)).
171
Оваква фокализација објекта у активној форми реченице поменутим субјек‑
тивом, тј. померањем објекта на почетак реченице, међутим, не би била могућа у
енглеском језику (уп. са примером на енглеском у (406)).
Поред реда речи и реченичне интонације, у језицима света постоје и други
маркери информацијске структуре. Афрички гбе језици, тако, поседују различи‑
те партикуле за маркирање реченичног фокуса. На пример, еве језик, који има
највећи број говорника у овој групи, у те сврхе употребљава партикулу yé. Са друге
стране, у јапанском, корејском, класичном мандаринском и неким другим језицима
постоје специјалне партикуле за маркирање топика. Тако се у јапанској реченици
(415) Kuruma wa atarashii desu (јап.)

ауто топик нов копула
„[Ауто]Т [је нов]Фˮ
„Што се тиче аута, он је новˮ
партикулом wa маркира топикалност, тј. датост израза „аутоˮ у претходном

дискурсу. Први превод реченице (415) показује уједно и информацијску структуру
изричаја. Други, пак, понуђени превод представља преформулацију реченице у којој
се користи једна од типичних конструкција за обележавање топикалности, што се
тиче Х (када је реч о Х).
Будући да недвосмислено издвајају топик од остатка изричаја, Куно (1972)
предлаже да се конструкције што се тиче Х (енг. as for Х) и када је реч о Х (енг.
speaking o Х) користе као тест за идентификовање топика (најчешће у значењу
тематности топика). Претпоставка је да топик представљају само језички изрази
који се прагматички подесно могу појавити као допуна датих конструкција. Уочимо
разлику међу следећим двама примерима:

Б: Што се тиче последњег сендвича, појео га је Милутин.
Б: #Што се тиче Милутина, појео је последњи сендвич.
За разлику од (416), реплика саговорника Б у (417) је прагматички неподесна

јер се као допуна конструкције што се тиче Х појављује фокус, а не топик изричаја.
Поред овог, Куно (1972) и Гандел (Gundel) (1988) разматрају још један тест
топикалности. Према овом предлогу, језички израз представља топик изричаја уко‑
лико се може наћи у питању шта је са Х? (енг. what about X?), на које би праг‑
матички подесан одговор био изричај чију информацијску структуру анализирамо.
Погледајмо следеће дијалоге:
(418) А: Шта је са последњим сендвичем?

Б: [Милутин је појео]Ф [последњи сендвич]Т.
(419) А: Шта је са последњим сендвичем?
Б: [Последњи сендвич]Т [је појео Милутин]Ф.
172
Поменутим двама тестовима топикалности треба придружити и трећи, који
предлаже Тања Рајнхарт (Tanya Reinhart) (1981), те који има форму он је рекао за Х
да Y. Према овом тесту, топик изричаја би требало да се може наћи на позицији Х
у датој конструкцији, док би се фокус требало да нађе у допуни Y. Тако се изричај
(420) може преформулисати као (421), чиме показујемо да је израз „последњи сенд‑
вичˮ заиста топик, а „ га је Милутин појеоˮ фокус изричаја у (420).
(420) [Последњи сендвич]Т [је појео Милутин]Ф.

(421) Он је рекао за [последњи сендвич]Т да [га је Милутин појео]Ф.
И поред тога што се интуитивно чине сасвим природним начинима за иден‑

тификовање топика изричаја, испоставило се да описани тестови нису потпуно по‑
уздани за дијагностификовање топика, будући да има случајева када недвосмислени
топик падне на тесту, или да се, пак, догоди да превише реченичних конституената
идентификујемо као топик. Зато су аутори у новијој литератури сагласни да су опи‑
сани тестови сувише јаки/строги, будући да непотребно одбацују неке изричаје, али
истовремено и сувише слаби, јер дозвољавају да се нетопикални елементи препо‑
знају као топикални.
Што се тиче тестова за идентификовање фокуса, први такав тест понудио
је још немачки младограматичар Херман Паул (Hermann Paul) (1880). Преузевши
од сународника Фон Дер Габеленца (fon der Gabelentz) (1869) термине психолошки
субјекат и психолошки предикат за две партиције информацијске структуре (појед‑
ностављено, топик и фокус), он је показао да је и реченична интонација маркер фо‑
куса, те да се фокус може идентификовати помоћу конституентских питања. Изричај
са одређеним реченичним чланом који је под фокусом мора бити подесан одговор на
одговарајуће питање. Тако реченица (422) својим немаркираним редом речи може
бити прагматички прихватљив одговор на сва питања у (423)–(426). Ипак, свако од
датих питања намеће саговорнику Б то да у одговору интонацијски истакне тачно
одређени реченични члан, те би, на пример, одговор Б-а из (423) био прагматички
депласиран у контексту питања говорника А у (424), (425) и (426).
(422) Карл ће сутра отпловити за Монако.

(423) А: Ко ће сутра отпловити за Монако?
Б: Карл ће сутра отпловити за Монако.
(424) А: Када ће Карл отпловити за Монако?
(425) А: Како ће Карл сутра отићи у Монако?
(426) А: Куда ће Карл сутра отпловити?
Према томе, у овом потпоглављу представили смо основне појмове информа‑

цијске структуре, топик и фокус. Понудили смо две најзначајније дефиниције ових
категорија, заснованих на датости/старости и на тзв. тематности (тј. на основу онога о
173
чему се говори). Указали смо на најважније маркере топикалности и фокуса у језици‑
ма света као што су ред речи, реченична интонација, топикалне и фокусне партикуле,
те поједине конструкције. Представили смо уједно и предложене тестове за дијаг‑
ностификовање топика и фокуса у изричајима, уз констатацију да су презентовани
тестови за идентификовање топика непоуздани јер у неким случајевима непотребно
одбацују неке изричаје, а понекад нетопикалне елементе препознају као топикалне.
Наредно потпоглавље биће посвећено различитим типовима топика и фокуса, појму
контрастивности и партикулама за маркирање тзв. контрастивног фокуса.
6.2. Врсте топика и фокуса. Контрастивност
У претходном потпоглављу показали смо да категорије топика и фокуса

представљају релативно сложен феномен, што може објаснити вишеструке поку‑
шаје дефинисања ових појмова, многобројне начине њиховог обележавања у јези‑
цима света и непоузданост предложених тестова за њихово идентификовање. Шта‑
више, у литератури се помиње не само један, већ више типова топика, али и типова
фокуса. Већ је било речи о томе да се под топиком могу подразумевати најмање две
релативно блиске, али делимично неподударне појаве – дефиниција заснована на
датости подразумева да је топик већ уведен у дискурс, док дефиниција базирана на
тематности види топик као „оно о чему се говориˮ, при чему сам топик изричаја не
мора бити део заједничке основе колокутора. У литератури се прва врста назива по-
знатим топиком (familiar topic), а потоња тематни топик (aboutness topic). Објас‑
нили смо да чак и у случајевима када је дискурс‑модел саговорника празан, изричај
бива артикулисан на топикалну и фокусну партицију (разуме се, у тим случајевима
ради се о тематном, а не о познатом топику). Ово је могуће из више разлога. Како
је већ напоменуто, лична имена и језички изрази попут Сунце/сунце, Месец/месец
или Председник представљају увек доступне топике, будући да лако преузимају ову
улогу у информацијској структури. Присетимо се примера (11) из потпоглавља 1.4,
у којем смо, између осталог, анализирали проблем формалног дефинисања реченич‑
ног субјекта:
(427) Ивицу су болеле ноге.
Подсетићемо се да се под субјектом реченице подразумева именски рече‑

нични конституент који се у роду, броју и лицу слаже са предикатом, тј. глаголом у
личном глаголском облику. На основу ове дефиниције функцију субјекта у примеру
(427) могла би имати једино именичка синтагма ноге, док би конституент Ивицу био
директни објекат, супротно од уобичајене интуиције говорника. Замислимо сада ре‑
ченице (427) и (428) изговорене на почетку разговора, као одговор на питање шта
се десило?.
(428) #Ноге су болеле Ивицу.
Очигледно је да ред речи у (428) чини овај изричај неподесним у датим

околностима. Како заједничка основа саговорника не садржи ниједну од информа‑
174
ција изнетих у изричају, саговорнику је прагматички прихватљиво да интерпретира
лично име као топик, али не и заједничку именицу ноге. Пошто топик типично
претходи фокусу, само пример (427) је прагматички прихватљив саговорнику. Сада
већ можемо констатовати да је разлог зашто у примерима (427) и (428) већина го‑
ворника реченични члан Ивицу интуитивно интерпретира као субјекат реченице
тај што је ово топик изричаја, односно, „психолошки субјекатˮ (у терминологији
младограматичара). Поред увек доступних топика, описаној појави лаког преузи‑
мања ове улоге у информацијској структури такође су склони и топици доступни
у самом ситуационом и/или физичком контексту. Под том подразумевамо саме
учеснике у разговору, односно, интерлокуторе, али такође и било који ентитет,
појаву, особину или догађај који се могу перципирати у овим двама окружењима.
Принс (Prince) (1981) је показала да се чак и информације које се на било који на‑
чин могу инферирати на основу језичког, ситуационог и/или физичког контекста
такође третирају као старе у дискурсу, тј. као топикалне. На крају, саговорник се
може акомодирати томе да дискурс‑нови реченични конституент интерпретира
као топикалан, баш онако како се може акомодирати томе да прихвати истинитост
пресупозиције у чију истинитост не мора бити уверен, како смо показали у прет‑
ходном поглављу.
У литератури се, поред познатог и тематног описа, велика пажња посвећује
и контрастивном топику (contrastive topic). Контрастивни топик увек индукује
алтернативе у дискурсу, стварајући опозиционе парове са другим контрастивним
топицима, при чему ово не би смело утицати на вредност фокуса изричаја (Фраска‑
рели (Frascarelli) 2011). Погледајмо следећи пример, у којем је контрастивни топик
маркиран скраћеницом „ктˮ у индексу:
(429) А: Како то да учиш два страна језика, енглески и француски?

Б: [Француски]КТ [сам учила у школи три године код професорке коју
сам заволела]Ф, а са [енглеским]КТ [сам увек имала проблема]Ф.
Након увођења у дискурс од стране говорника А, именице енглески и фран‑

цуски појављују се у изричају колокуторке Б као топици којима се приписују одго‑
варајуће фокусне информације. Оно што, међутим, ова два топика чини другачијим
у односу на стандардне познате топике јесте да се они контрастирају, односно,
упоређују у погледу разлика. Контрастивни топици увек су интонацијски маркира‑
ни, што их чини значајно другачијим од познатих и тематних топика. Штавише, у
највећем броју случајева је висина слога или слогова који чине контрастивни
топик виша у односу на фокус изричаја, што је обрнуто од неконтрастивних
елемената информацијске структуре. Интонацијском проминентношћу се пажња
саговорника скреће на разлику која у релевантном дискурсу важи за контрастивне
топике. Поред овог начина обележавања, врло често се, чак и у конфигуралним
језицима попут енглеског, контрастивни топик помера на почетак изричаја:
(430) А: What about Jane or Linda, you met them, right?

шта о Џејн или Линда ти си_упознао оне тачно
„А шта је са Џејн или Линдом, ти си их упознао, зар не?ˮ
175
Б: Well, [Linda]КТ [I like]Ф...
па Линда ја свиђа
„Па, Линда ми се свиђа...ˮ
Након што су постале део заједничке основе интерлокутора, саговорник Б кон‑

трастира топик Линда са топиком Џејн померањем објекта испред субјекта и реченич‑
ног предиката, приписујући само првом фокус изричаја, односно то да му се допада.
Како је већ било речи о примерима овог типа у потпоглављу 3.4, због кршења макси‑
ме квантитета од стране говорника (чињеницом да једноставно није пружио никакву
информацију о Џејн), колокутор може инферирати да се локутору Џејн не допада.110
Промењени тематни топик (aboutness-shift topic) представља „спој темат‑
ног топика и особине да се ток разговора мења заменом топика конституентом који
је или по први пут уведен у дискурс, или се, пак, поново враћа у дискурсˮ (Фрас‑
карели (Frascarelli) и Хинтерхулцл (Hinterhölzl) 2007). Као и контрастивни топик,
промењени тематни топик је увек интонацијски проминентан и најчешће виши или
макар једнаке висине као и фокус изричаја.
(431) Материјал је био обиман, па сам у почетку радио у журби, покуша‑

вајући све да завршим на време, можда помало површно. [На последњем делу]ПТТ
[управо радим сада]Ф.
Занимљиво је да се различите врсте топика могу појавити у истом изричају,

при чему се међу њима увек јавља специфичан распоред, у коме промењени темат‑
ни топик претходи контрастивном топику, који долази пре тематног топика, који,
пак, претходи познатом топику (Фраскарели 2011: 4):
(432) промењени тематни топик > контрастивни топик > тематни топик
> познати топик
Поред различитих врста реченичних топика111, у литератури се помињу и

различити типови фокуса, уз пуно подељених мишљења о самој природи описи‑
ваних феномена и оправданости понуђених класификација. Партиција информа‑
цијске структуре коју смо у претходном потпоглављу описали као фокус у неким
се радовима назива информациони (information focus) или презентациони фокус
(presentational focus), како би се направила дистинкција од контрастивног фокуса
Морамо напоменути да се маркирани ред речи објекат > субјекат > предикат у енглеском језику
110
може употребити не само за обележавање контрастивног, већ и познатог топика (уп. са неграма‑
тичним редом речи објекат > предикат > субјекат у реплици локутора Б у примеру (406)). Иначе,
оваква топикализација је веома ретка у енглеском, али је изразито преферирана у мађарском језику
(Ертешик-Шир (Erteschik-Shir) 2007: 8, фн. 8).
Осим различитих типова реченичних топика, у литератури се неретко помиње и дискурсни то-
111
пик (discurse topic), под појим се подразумева главна тема једног развијеног дискурс‑модела. Данеш
(1974) за овај појам употребљава термин хипертема (hypertheme). У великом броју радова истражује
се динамична интеракција између дискурсног и појединих врста реченичног топика (нарочито кон‑
трастивног и промењеног тематног топика), те однос дискурсног топика и реда речи, прономинали‑
зације и низа других феномена.
176
(contrastive focus), или идентификацијског фокуса (identification или identificational
focus), како се још у литератури ова друга врста фокуса назива. Контрастивни фокус
је илустрован у (433). У њему говорник А поставља да/не питање (тачније, неку
врсту комбинације конституентског и verum питања), које пресупонира да је са‑
горник био у Русији и тамо конзумирао одређену храну, да би на крају у дискурс
увео (увећавши заједничку основу саговорникâ, према алтернативним приступима)
језички израз „боршчˮ. Одговор колокутора Б прво негира да је конзумирао боршч,
а затим као нову, интонацијски истакнуту информацију износи да је јео кавијар. Ова
језичка јединица не само да је фокализована у информацијској структури, него је
уједно и контрастирана у односу на дискурс‑стари израз „боршчˮ. Занимљиво је да
се у финском и мађарском језику контрастивни фокализовани елементи112 увек реа‑
лизују на тачно одређеној (те, дакле, предвидивој) синтаксичкој позицији.
(433) А: Шта си то јео у Русији, боршч?

Б: (Ма не,) [кавијар]КФ [сам јео]T.
Чак и у случају да део изричаја Б‑а који се налази у облој загради није из‑
говорен, контрастивна интонација на фокусу и маркирани ред речи у коме објекат
претходи предикату као металокуциона средства маркирају не само да је конзуми‑
ран кавијар, већ уједно и импликују да (за разлику од кавијара) није конзумиран
боршч. У неким радовима се сматра да се потоња пропозиција (нисам јео боршч)
добија конверзационом импликатуром изазваном кршењем максиме квантитета од
стране говорника, али има и мишљења да је описана контрастивна реченична инто‑
нација облик конвенционалне импликатуре.
Врло честа појава је да се у истом изричају нађу и контрастивни фокус и кон‑
трастивни топик (или промењени тематни топик). Овакви случајеви подразумевају
да у релевантном дискурсу постоје неједночлани скуп топика и неједночлани скуп
фокуса чији се елементи спарују уз истовремено контрастирање међу елементима
истог скупа. У (434) се, тако, као топици према разликама упоређују Нада и говор‑
ница Б, док контрастирани сет фокусних израза чине вино и сок (контрастивни фо‑
куси маркирани су скраћеницом „кфˮ у индексу).
(434) А: Како је било на журци, шта сте тамо пили?

Б: [Нада]КТ је пила [вино]КФ, а [ја]КТ сам пила [сок]КФ.
У примерима попут реплике говорнице Б у (434) контрастивни топици Нада

У колоквијалном енглеском језику постоји интересантан феномен који се назива контрастивна
112
фокусна редупликација (contrastive focus reduplication) или само контрастивна редупликација

(contrastive reduplication), под којом се подразумева контрастивно понављање реченичног конститу‑
ента или констуената, као у следећим примерима:
(i) Do you like - him - like - him?

да_ли ти свиђа њега свиђа њега
„Да ли ти се он свиђа у правом смислу речи?ˮ
(ii) It’s tuna salad, not salad-salad.
то_је туна салата не салата салата
„То је салата од туњевине, а не обична салата.ˮ
177
и ја су интонацијски приближно једнаке висине као и одговарајући контрастивни
фокуси вино и сок. Остали делови датог изричаја (је пила и сам пила) већ су уведени
у дискурс, те би могли бити анализирани као познати топик.
У више наврата анализирали смо примере у којима се изричај реализује на
почетку разговора, празног дискурс‑модела (или без управо обогаћене заједничке
основе) интерлокутора, као одговор на опште питање шта се {дешава/десило}?.
Овакве реченице се називају свефокусне (all-focus) или тетичке113 (thetic) реченице
(док се нететичке реченице називају категоријалним (categorial)). Примећујемо да
ово није тип фокуса, него врста реченице за коју је карактеристично то да фокус
обухвата читаву реченицу. Уједно, оваква типологија очигледно подразумева позна‑
тост, а не тематност као кључно обележје топика изричаја.
Постоје и аутори који предлажу класификације фокуса које нису засноване
на присуству или одсуству контрастивног елемента (како бисмо горепредставље‑
ну типологију најједноставније могли описати), већ на основу тога који реченични
конституенти су под фокусом. Анализирајући материјал из енглеског, француског,
италијанског и јапанског језика, Ламбрехт (Lambrecht) (1994) постулира три врсте
фокуса: предикатски, аргументски и реченични фокус. Под предикатским фо-
кусом (маркирано као „пфˮ), како сам термин описује, подразумевају се фокализо‑
вани предикати реченица, при чему је остатак реченице топикалан, какав је случај
са информацијском структуром примера (435). Притом је неважно да ли је, према
раније поменутим типологијама, у питању познати или тематни топик.
(435) Мој ауто [се покварио]ПФ.
Са друге стране, аргументски фокус (обележен као „афˮ) јавља се у ситуа‑

цијама обрнутим од претходне, односно, у случајевима када је предикат реченице
(и, евентуално, још неки од реченичних конституената) топикалан, док је у фокусу
предикатски аргумент114. Притом Ламбрехт наглашава да би се ова врста фокуса,
представљена у (436), јавила и као одговор на питање шта се покварило?, али и
као одговор на питање да ли се твој мотоцикл покварио?. То значи да аргументски
фокус може, али не мора садржати и контрастивну компоненту.
Има аутора који праве разлику између свефокусних и тетичких реченица, у том смислу да потоње
113
дефинишу као оне реченице које не би могле да буду подељене на топикалну и фокусну партицију,
по чему би се оне разликовале од тзв. категоријалних. Тако, реченицу (i) не бисмо анализирали као
изричај у коме се нешто тврди о телефону као тематном топику, већ као опис јединствене, спацио‑
темпоралне ситуације. Очекивано, ред речи у коме предикат претходи субјекту у тетичким речени‑
цама прагматички је потпуно прихватљив и у потпуно празном дискурс-моделу саговорника, (ii).
Слична је ситуација и са примерима (401) и (402) из претходног потпоглавља, које овде понављамо
у (iii) и (iv).
(i) Телефон је зазвонио.

(ii) Зазвонио је телефон.
(iii) Дан је свануо.
(iv) Свануо је дан.
Џејкобс (Jacobs) (2001) реченице попут (i)–(iv) назива бестопикалним или антитопикалним.
Халупка–Решетар (2011) примећује да Ламбрехтов аргументски фокус обухвата и примере у који‑
114
ма је адјункт фокализован, док остатак изричаја у информацијској структури чини познати топик.
178
(436) [Мој ауто]АФ се покварио.
Коначно, постоји и реченични фокус, који подразумева да је читав изричај у

фокусу, тј. да ниједан елеменат изричаја није уведен у дискурс. Типично би се рече‑
нични фокус могао појавити као одговор на опште питање шта се {дешава/десило}?
(што, разуме се, није неопходан услов за његово појављивање). У српском и енглеском
језику су интонацијске контуре изричаја са реченичним фокусом (маркиран као „рфˮ)
у (437) исте као оне присутне у (436), тј. интонацијски је истакнут аргумент ауто.
(437) [Мој ауто се покварио]РФ.
Ламбрехтовом класификацијом фокуса представљене су све значајније типо‑

логије топика и фокуса које налазимо у литератури. Видели смо, пре свега, да по‑
стоји значајна разлика између тематног и познатог топика, а затим увели и појмове
контрастивног и промењеног тематног топика, констатујући да међу њима постоји и
уређен синтаксички распоред. Са друге стране, објаснили смо дистинкцију између
информационог или презентационог фокуса и контрастивног или идентификацијс‑
ког фокуса. На послетку, позабавили смо се класификацијом базираној на реченич‑
ним конституентима који су фокализовани, те која разликује предикатски, аргу‑
ментски и реченични фокус. Следеће, претпоследње потпоглавље у овом поглављу
уџбеника биће посвећено проблему ефеката које информацијска структура изричаја
може имати на истиносне услове пропозиције.
6.3. Информацијска структура и истиносноусловна семантика
У потпоглављу 4.5.2.3 већ је било помена о томе да поједини изричаји могу

бити интерпретирани као неистинити без обзира на то што садрже одређене (дефи‑
нитне) језичке изразе без референта, на шта је први указао Стросон (1950, 1952).
Тако, на пример, реченица (438) није прагматички прихватљива за саговорника, што
није случај са (439), иако обе садрже израз краљ Француске, који нема адекватног
референта (макар не у 21. веку).
(438) Краљ Француске је ћелав.

(439) Ово убиство је починио краљ Француске!
Сада већ можемо констатовати да је кључна разлика међу двама примерима

партиција информацијске структуре којој припада проблематични израз – у (438)
краљ Француске је топик, а у (439) ово је фокус изричаја. Према Стросону, ако је
топик оно о чему је реч у тврдњи а тачност пропозиција се процењује на основу
топика, онда топици морају имати референта да би укупној пропозицији уопште
могла бити додељена истиносна вредност. Уколико је, дакле, топик без референта,
онда ни истинитост реченице не може бити оцењена, јер би то значило да се ради
о тврдњи „ни о чемуˮ, какав је случај са (438). Са друге стране, у (439) је (тематни
или познати) топик ово убиство (а може се слободно рећи да је део исте партиције
179
и предикат је починио јер убиство пресупонира починиоца или починиоце), те је
анализирани израз без референта овога пута у фокусу, што резултира тиме да читаву
пропозицију евалуирамо као нетачну. Ако би, међутим, контекст у коме се појављује
изричај (438) био одговор на питање ко од познатих личности је ћелав?, израз краљ
Француске нашао би се у фокусу, што би резултовало неистиношћу пропозиције,
баш као и тврдња изнета у (439). Приметимо да је однос информацијске структуре
и истиносноусловне семантике двосмерно условљен, јер смо закључили да језички
израз мора имати референта да би преузео топикалну улогу, а истовремено само
пропозиције са оваквим топикалним изразима могу добити истиносну вредност, тј.
бити тачни или нетачни.
Поред овога, у литератури се помиње и међузависност информацијске струк‑
туре и интерпретације опсега квантификатора (quantifier scope) (в. објашњење
ниже). Куно (1991) оцењује да топикални квантификовани номинални изрази увек
имају опсег шири од нетопикалних, док Ван Валин и ЛаПола (LaPolla) (1997) сма‑
трају да су фокусни, а не сви нетопикални елементи, у опсегу топикалних (према
Ертешик–Шир (Erteschik‑Shir) 2007). Опсег квантификатора условљен избором то‑
пика објаснићемо на следећем примеру Ертешик–Шир (2007):
(440) Две девојчице су ухапсиле три дечака.

Без контекста у коме се реализује изричај, реченица (440) може имати нај‑
мање три интерпретације. Замислимо да је у игри полицајаца и лопова задатак за
одређене две девојчице био да ухапсе што више дечака. У том случају би синтагма
две девојчице била топик изричаја и истинитост пропозиције бисмо оцењивали на
основу тога да ли су одређене две девојчице заиста ухапсиле три дечака или не.
Ово је, међутим, могуће остварити на два начина. У колективном (collective) чи-
тању група од две девојчице је заједно истовремено привела три дечака. Број уха‑
пшених дечака би у овом случају био три. Поред овог, могућа је и дистрибутивна
(distributive) интерпретација, у којој за сваку од двеју девојчица важи да је ухап‑
сила три дечака, што би значило да је укупни број дечака био шест. Оба контекста
подразумевају да се језички израз три дечака налази у опсегу израза две девојчице.
Са друге стране, замислимо да су у топикалној партицији изричаја (440) извесна три
дечака, тј. да је (440) одговор на питање шта се десило са трима дечацима?. У том
случају, пропозиција би била истинита уколико важи паралелна (parallel) анализа,
која подразумева да су сваког од дечака понаособ ухапсиле неке две девојчице. У
овом читању, укупан број девојчица (а не дечака) је шест и кажемо да је израз две
девојчице у опсегу израза три дечака.
У неконфигуралним језицима попут српског топикализација померањем
објекатског аргумента на почетак реченице мења интерпретацију пропозиције због
раздвозначавања опсега квантификатора. Реченица (441) са немаркираним редом
речи двосмислена је између два читања – специфичног (specific), у коме постоји
одређена песма Боба Дилана коју су сви чули, и неспецифичног (non-specific), у
коме за сваког важи да је чуо (најмање115) једну неодређену песму, што значи да се
Овај део значења добија се скаларном импликатуром, према томе, није део истиносних услова
115
180
нумере могу разликовати или поклапати, при чему је последњи део пропозиције
(разлика или поклапање) потпуно ирелевантан. Међутим, реченица (442) са топика‑
лизованим објектом не може добити неспецифично читање116, јер се у том случају
квантификатор сви налази у опсегу квантификатора један.
(441) Сви су чули једну песму Боба Дилана. (двосмислено)

„Постоји одређена песма Боба Дилана коју су сви чулиˮ (специфично)
„Сви су чули понеку песму Боба Диланаˮ (неспецифично)
(442) Једну песму Боба Дилана су сви чули. (недвосмислено)
„Постоји одређена песма Боба Дилана коју су сви чулиˮ (специфично)
*„Сви су чули понеку песму Боба Диланаˮ (неспецифично)
Како је већ било речи, конфигурални енглески језик веома ретко топика‑
лизује објекатски аргумент померањем испред субјекта (в. објашњење у фусноти
110 у потпоглављу 6.2), већ за ове потребе користи пасив, који недвосмислено има
специфичну интерпретацију (444), за разлику од двосмисленог актива, (443).
(443) Everyone has heard one Bob Dylan song. (двосмислено)

„Свако је чуо једну песму Боба Диланаˮ
(444) One Bob Dylan song has been heard by everyone. (специфично)
„Једна песма је чута од стране свакогˮ
Још занимљивији је однос између фокуса и интерпретације реченица које

садрже тзв. операторе осетљиве на фокус (focus sensitive operators), попут само,
чак, такође, увек, обично итд. Погледајмо следеће примере:
(445) Петар увек иде на плажу са Маријом.

(446) Петар увек иде на плажу са Маријом.
Реченица (445) је неистинита уколико у девет од десет случајева Петар иде

са Маријом на плажу, али понекад са њом сврати и до парка. Она је тачна само ако
се његови изласци са Маријом своде на посећивање плаже, независно од тога да ли
можда посећује плажу или парк у друштву неког другог. Са друге стране, истиносни
услов за пропозицију у (446) је да Петар одлази на плажу искључиво са Маријом, а
никада са неким другим. Она ће и даље бити истинита ако Петар са Маријом свраћа
и у парк. Можемо, дакле, констатовати да избор аргумента који је под фокусом у
овим примерима директно утиче на интерпретацију изричаја.
Поједини од побројаних оператора осетљивих на фокус у српском језику
имају тенденцију да се нађу испред самог конституента под фокусом. Упоредимо
следеће парове реченица:
пропозиције.
Неспецифична интерпретација била би могућа уколико би кардинални број један био изговорен
116
са контрастивном компонентом. Без овог интонацијског маркера, ова језичка јединица има само де‑
терминаторско читање. О контрастивности и истиносним условима ће бити више речи у наставку
овог потпоглавља.
181
(447) ??Петар само иде на плажу са Маријом.
(448) Петар иде само на плажу са Маријом.
(450) Петар иде на плажу само са Маријом.
Може се рећи да су истиносни услови за реченице (448) и (450) истовет‑

ни као услови поменути за примере (445) и (446), респективно. Као што се може
приметити из (447) и (449), за разлику од адвербијала увек, оператор само испред
предиката који није у фокусу звучи делимично прихватљиво.117 Иста је ситуација
и са фокусом на субјекту реченице, (451). Уколико, међутим, реченични предикат
иде ставимо у фокус не померајући оператор, реченица и изричај очекивано постају
прихватљиви, (452). Разуме се, у том случају мења се и интерпретација ове речени‑
це – она је истинита само уколико Петар одлази на плажу са Маријом, али се тамо
никада не купа и не сунча, на пример.

(452) Петар само иде на плажу са Маријом.
У семантичко-прагматичкој и генеративносинтаксичкој литератури истражује

се и однос између контрастивног топика/фокуса и негације, односно, негативног опе‑
ратора, који такође добијају различиту интерпретацију у зависности од информацијске
структуре. На пример, реченица (453), у којој нема контрастивне компоненте на кван‑
тификатору сви нити на негативној форми копуле (нису), може имати само интерпре‑
тацију да ни за једног српског политичара не важи да је корумпиран.118 Насупрот њој,
реченица (454) са контрастивним топиком и контрастивним фокусом има читање да
нису сви политичари у Србији примили мито, већ да неки нису корумпирани.
(453) %[Сви политичари у Србији]T [нису корумпирани]Ф.

„Ниједан политичар у Србији није корумпиранˮ
*„Неки политичари у Србији нису корумпираниˮ
(454) [Сви]КT политичари у Србији [нису]КФ корумпирани.
*„Ниједан политичар у Србији није корумпиранˮ
„Неки политичари у Србији нису корумпираниˮ
За разлику од српског, у енглеском језику оператор only ’само’ може остати у превербалној пози‑
117
цији, као и адвербијал always ’увек’, док год се (неконтрастивни) фокус налази иза њега. Упоредимо
(не)прихватљивост следећих примера:
(i) *Peter only goes to the beach with Mary.

(ii) Peter only goes to the beach with Mary.
(iii) Peter only goes to the beach with Mary.
(iv) Peter only goes to the beach with Mary.
За одређени број говорника ова реченица је неприхватљива јер очекују да дође до слагања
118
(negative concord) тзв. јединице негативног поларитета (negative polarity item) какав је квантификатор
сви и негације на глаголу, што значи да би за њих реченица (453) једино била прихватљива у форми
какву налазимо у њеној првој интерпретацији:
(v) Ниједан политичар у Србији није корумпиран.
182
У потоњем примеру је квантификатор у опсегу негативног оператора, што
најједноставније можемо показати померањем негације испред квантификатора,
чиме се добија реченица са истом интерпретацијом као и (454):
(455) Нису сви политичари у Србији корумпирани.

*„Ниједан политичар у Србији није корумпиранˮ
„Неки политичари у Србији нису корумпираниˮ
На крају овог потпоглавља, позабавићемо се још једним феноменом пове‑

заним са контрастивношћу и негацијом, тачније, са већ помињаном металингвис‑
тичком негацијом (Хорн 1985). Подсетићемо се да је константност под негацијом
централна карактеристика пресупозиције, али да има ситуација и када се негацијом
експлицитно негира истинитост пресупозиције. Имајући у виду чињенице презен‑
товане у овом поглављу, можемо констатовати да металингвистичка негација у сле‑
дећем примеру подразумева контрастивни фокус на предикативу:
(456) Краљ Француске није [ћелав]КФ – краљ Француске уопште не постоји!
Питање негације и пресупозиције помињано је у потпоглављу 4.5.2.1, када

је било речи о Раселовој примарној и секундарној употреби одређених описа – док
секундарна употреба дозвољава наставак представљен у (456), у примарној упо‑
треби би друга реченица у овом примеру била контрадикторна са одговарајућим
комплексом тврдњи.
Металингвистичка негација се може појавити на најразличитијим нивоима
структуре. С обзиром на опсег, ова је негација екстерна, јер се налази изван опсега
референције номиналне фразе. Стога она негира пресупозицију постојања једин‑
ственог референта, тј. краља Француске. За разлику екстерне, интерна негација је
у опсегу референције номиналне фразе, те се реченицом пресупонира да референт
(краљ Француске) постоји, само се њему не може приписати да је ћелав. Из тих
разлога наставак из (457) није могућ ако му не претходи екстерна металингвистичка
негација:
(457) #Краљ Француске је ћелав – краљ Француске уопште не постоји!
Као доказ тврдњи да се металингвистичка негација контрастивним фокусом

остварује на различитим нивоима структуре послужиће нам наредни примери. Међу
њима је и један број преформулација реченица које су се појављивале у различитим
поглављима овог уџбеника:
(458) Џон није успео да реши задатак – {било му је баш лако / преписао је
решење}.
(459) Госпођа Х није произвела гласним жицама серију тонова који у из‑
весној мери подсећају на песму „Home sweet homeˮ, дођавола, она је отпевала
„Home sweet homeˮ.
183
(460) Нису неки мушкарци шовинисти – сви мушкарци су (шовинисти).
(461) А: А ће вечерас да се састане са једном женом.
Б: Не, неће да се састане са једном женом, састаће се са својом супру‑
гом.
(462) Ја нисам његово дете – он је мој отац.
(463) А: Значи, успеја си да решиш тај проблем?
Б: Не, нисам успеја, успео сам да га решим.
(464) Слушај, баба се не „осећа смореноˮ, него је дехидрирана и индис‑
понирана.
Занимљиви су закључци које можемо донети на основу примера (458)–(464).

Пре свега, примећујемо да контрастивни фокус иза металингвистичке негације
не доноси импликатуре уобичајене за остале изричаје. Без контрастивног фокуса,
тврдња у (458) да Џон није успео да реши задатак конвенционално импликује да
је задатак био тежак, те да задатак није могао преписати. Према томе, понуђене
реченице у наставку дискурса биле би иначе прагматички депласиране. Негирање
праћено контрастивним фокусом у (459) има за циљ да одбаци уобичајену конвер‑
зациону импликатуру приликом очигледног ругања Грајсовој максими буди конкре‑
тан (избегавај непотребну опширност), а то је да госпођа Х не пева добро. Потом,
прве реченице у (460), (461-Б) и (462) повлаче другачије пропозиције од оних које
налазимо у продужетку. Тврдња да неки мушкарци нису шовинисти повлачи да сви
мушкарци нису шовинисти, јер ако су сви мушкарци шовинисти, онда су то свакако
и неки мушкарци (према дефиницији повлачења, о којој је било речи у потпоглављу
2.2.1). Да би се избегло контрадикторно читање, негација на копули нису у (460)
померена је испред квантификованог израза неки мушкарци. Слично, без контрас‑
тивне компоненте у информацијској структури изричаја, пропозиција у (461-Б) да
се А неће састати са једном женом повлачи да се неће састати ни са својом супругом,
јер тврдња да ће се састати са својом супругом повлачи да ће се састати са једном
женом. Коначно, однос релационих именица (в. објашњење у потпоглављу 4.5.2.2)
отац и дете у (462) налаже да то што је говорник нечије дете повлачи да је тај неко
говорнику родитељ, тј. мајка или отац. Металингвистиком негацијом се још једном
не одбацује истинитост односа повлачења између негација ових двеју тврдњи. У
примеру (463) се, пак, не негира истинитост пропозиције, већ се посредно крити‑
кује употребљена дијалекатска форма радног глаголског придева успеја. На крају,
у (464) негација се употребљава да би се нагласила прагматичка неприхватљивост
стила, тј. регистра који је саговорник изабрао за свој изричај у датом контексту.
Да резимирамо чињенице представљене у овом потпоглављу. Пре све‑
га, показали смо да постоји обострана условљеност између информацијске структу‑
ре изричаја и истиносноусловне семантике садржане пропозиције. Са једне стране,
језички израз мора да има референта да би преузео топикалну улогу, а са друге, само
тврдње које садрже овакве топикалне изразе могу имати истиносну вредност. Указа‑
ли смо потом и на везу између конфигурације информацијске структуре (који се ар‑
гументи анализирају као топикални, а који као фокусни) и могућих интерпретација
опсега квантификатора, од чега непосредно зависи како ће бити дефинисано зна‑
184
чење истиносних услова. Било је речи и о односу између фокуса и интерпретације
реченица које садрже операторе осетљиве на фокус. Још једном смо закључили да
избор аргумента под фокусом директно утиче на интерпретацију целокупног изри‑
чаја. На послетку смо се позабавили контрастивним фокусом и металингвистичком
негацијом. Констатовали смо да се помоћу њих могу одбацити пресупозиције садр‑
жане у саговорниковом изричају, негирати колокуторове конвенционалне и конвер‑
зационе импликатуре, те, што је најважније, да се овим језичким средствима може
одбацити истинитост повлачења која би уобичајено важила у другим контекстима.
6.4. Резиме: од информацијске структуре до истиносне семантике
Ово претпоследње, шесто поглавље уџбеника било је посвећено информа‑

цијској структури изричаја. Пре свега, увели смо два централна појма, топик и фокус,
дефинисаних на основу датости/старости и тематности, а потом указали на артику‑
лацију партиција информацијске структуре редом речи, реченичном интонацијом и
специјализованим партикулама и конструкцијама. Представили смо (на послетку,
одбачене) тестове за дијагностификовање ових категорија у изричајима. Осврнули
смо се затим на постојеће типологије топика и фокуса. Најпре смо истражили фе‑
номен контрастивног топика, а потом и промењеног тематног топика, констатујући
да међу њима, укључујући и тематни и познати топик, постоји уређен синтаксички
распоред. Објаснили смо разлику између информационог (презентационог) фокуса
и контрастивног (идентификацијског) фокуса. Последња представљена класифика‑
ција била је заснована на конституентима реченице под фокусом, на основу које смо
направили дистинкцију између предикатског, аргументског и реченичног фокуса.
Коначно, указали смо на утицај који информацијска структура у различитим конт‑
кстима има на значење истиносних услова, али и на друге семантичко‑прагматичке
феномене попут референције, импликатуре и пресупозиције. Тиме смо посредно
показали да је почетна претпоставка разматрана у првом поглављу – да семантички
садржај служи као инпут прагматици – у суштини није тачна у потпуности, јер је
очигледно да се и истиносна семантика тврдњи деривира захваљујући одређеном
прагматичком садржају, артикулисаном информацијском структуром изричаја.
7. Завршне напомене. Класификација и поддисциплине прагматике
Наше путовање кроз свет прагматике било је хронолошко, будући да смо се у

другом и трећем поглављу уџбеника бавили иницијалним истраживачким питањи‑
ма шта?, како? и зашто? тзв. даље прагматике, да бисмо се у четвртом, петом и
шестом поглављу посветили познијим проблемима ближе прагматике. Подсетиће‑
мо, Корта и Пери (2008) под даљом прагматиком подразумевају период између сре‑
дине шездесетих и средине осамдесетих година прошлог века, када су централни
предмет испитивања биле локуторове намере и закључци које колокутор треба да
изведе о локуторовој намери. Најважније теме даље прагматике били су говорни
чинови, конверзационе максиме и импликатуре, те она одговара на питање зашто
је говорник изрекао то што је изрекао?. Рецимо, на основу којих то принципа саго‑
ворник изводи инференцу да је изричај кафа је укуснија када се дода мало млека у
185
одређеном контексту молба да се добије мало млека, а не обичан асертив? Са друге
стране, ближу прагматику, фазу у развоју наше дисциплине која и даље траје (с тим
да је све више истраживача који упражњавају формалну прагматику (в. објашњење
ниже)), занимају питања референције, пресупозиције и информацијске структуре,
јер она тражи одговоре на питање шта је говорник изрекао када је то изрекао?. На
пример, како је саговорник у стању да закључи ко је референт израза тај конобар
у изричају тај конобар је баш спретан! ако у физичком, ситуационом и језичком
контексту постоји више потенцијалних референата који задовољавају опис?
Оваква хронолошка подела области прагматичких истраживања била је ме‑
тодички подесна за наше потребе представљања комплексних садржаја дисциплине.
Притом, треба нагласити да смо у више наврата излазили из задатих оквира јер се о
неким појмовима ближе прагматике расправљало и у другом и трећем поглављу.119
Поменута класификација прагматичких домена, међутим, није једина коју налазимо
у литератури. На пример, Хуанг (2007) прави разлику између уске (или англо‑аме-
ричке) и широке (континенталне или европске) прагматичке традиције. Уска тра‑
диција види прагматику као истраживање шта и како говорници мисле када упо‑
требљавају језик као средство акције у одговарајућем контексту и са одговарајућим
намерама. У овом приступу, зависност од контекста представља централну компо‑
ненту, са главним фокусом на неколиким проблемима који могу бити упоређивани
са повезаним појмовима других модула језичке теорије као што су граматика120 и
семантика, а то су, између осталог, индексикалност и деикса (насупрот анафори),
импликатуре (насупрот повлачењу) и говорни чинови (насупрот типовима речени‑
ца) (Баблиц (Bubblitz) и Норик (Norick) 2011). Према овој класификацији, материја
обухваћена овим уџбеником може се сврстати у ужу прагматику.
Насупрот уже, широка прагматика истражује обрасце језичке употребе,
језичке функције, типове инференци, принципе комуникације, оквире знања, ста‑
ва и веровања, али и организационе принципе текста и дискурса. Континентална
прагматика се бави значењем у контексту, које у зависности од аналитичких циљева
може бити сагледано из различитих перспектива – из угла говорника, саговорника,
потенцијалних реципијената, аналитичара итд. Она премошћује јаз између систем‑
ске стране језика, са једне стране, и употребе језика, са друге. За разлику од синтак‑
се, семантике или социолингвистике, широка прагматика се пре дефинише својим
углом посматрања појава (питањем како?) неголи објектима истраживања (шта?),
тако да перспектива анализе одређује и креира објекте посматрања. Како је, пре
свега, окренута испитивању комуникације у било којој врсти контекста (у најши‑
рем смислу), овако заснована прагматика јe пружила нове смернице и песпективе у
уметности и хуманистичким наукама, филозофији, когнитивној науци, рачунарству
и друштвеним наука, те се тако прагматичка визура данас користи и у информа‑
ционим технологијама, економији, политици и образовању (ибид.). Овај приступ,
између осталог, обухвата и проблеме који се традиционално подводе под социо‑
лингвистику, психолингвистику или (критичку) анализу дискурса (Хуанг 2007: 4).
На пример, пресупозиција, референција или теорија релеванције.

119
У лингвистичкој мисли друге половине 20. века граматика се поистовећује, пре свега, са синтак‑
120
сичким и морфосинтаксичким истраживањима.

186
Још једна позната класификација, подела на микропрагматику (micropragmatics)
и макропрагматику (macropragmatics) (Кеп (Cap) 2011), у доброј мери одговара
дистинкцији између уске и широке прагматике.
Анализа дискурса или дискурс‑анализа (discourse analysis) бави се, као и
прагматика, употребом језика и значењем у контексту (у најширем смислу речи), али
је ова дисциплина много више усмерена на емпиријска истраживања. Као крајње
теоријски заснована, прагматика на основу различитог емпиријског материјала ап‑
страхује и формулише принципе, правила, законитости и/или тенденције који би
требало да важе за све врсте текстова и контекста. Анализа дискурса, пак, преузи‑
ма теоријски апарат прагматике и примењује га приликом анализе текстова. Према
томе, смер испитивања је обрнут – прагматика се креће од текстова ка теорији, а
анализа дискурса од теорије ка (примени на) конкретним текстовима.
Текстуална лингвистика (text linguistics, нем. Textlinguistik) представља
један облик анализе дискурса који је првенствено усредсређен на структуру самог
написаног или изговореног текста (његову кохезију, кохеренцију, интенционалност,
прихватљивост и информативност), а не толико на ванјезички контекст, иако се при‑
ликом анализе у обзир узимају и ситуација и интертекстуалност. Ова дисциплина
настала је у другој половини 20. века, паралелно са прагматиком, као потреба за
истраживањем надреченичних целина, и из ње је и настала анализа дискурса. Развој
од текстуалне лингвистике до анализе дискурса може се чак и пратити у раду неких
аутора попут Ван Дајка (van Dijk), код којих примећујемо промену фокуса интере‑
совања од једне до друге дисциплине (Алба‑Хуез (Alba‑Juez) 2016).
Џефри Лич (Geoffrey Leech) (1983) први је аутор који је направио дистинкцију
између опште прагматике (general pragmatics), социопрагматике (socio‑pragmatics)
и прагмалингвистике (pragmalinguistics). Према овом епистемолошком концепту,
општа прагматика121 спроводи релативно апстрактно проучавање општих услова
комуникативне употребе језика, искључујући све „локалнеˮ специфичности. Вођен
идејом да општи принципи кооперативности и/или учтивости оперишу другачије
у различитим културама или језичким заједницама, у различитим друштвеним си‑
туацијама и/или међу различитим друштвеним класама и групама, Лич предлаже
конституисање социопрагматике. Ова гранична (под)дисциплина комбинује тео‑
ријско‑методолошке алате социолингвистике и прагматике, те је њена перспектива
окренута разликама у прагматичком домену заснованим на различитостима у кул‑
тури и друштву. Са друге стране, прагмалингвистика представља више језички и
лингвистички усмерен крај прагматичког континуума. Ова дисциплина заинтересо‑
вана је за језичка средства којима располаже један (или више) језик(а) за исказивање
одређених типова илокуционих чинова. Дакле, перспектива прагмалингвистике фо‑
кусирана је на разлике у прагматичком домену заснованим на језичком материјалу
(Мармариду (Marmaridou) 2011).
121
Треба нагласити да је оваква дефиниција опште прагматике утемељена на уском, англо‑америч‑
ком схватању граница дисциплине. У широкој, континенталној (европској) концепцији, општа праг‑
матика представља, заправо, нелингвистичку дисциплину која комуницира са филозофијом, когни‑
тивним наукама, социологијом, психологијом, етнологијом, културологијом и др. Према широком
приступу, предмет Личове опште прагматике подвео би се под термин лингвистичка прагматика
(linguistic pragmatics).
187
Из овако постављене разлике произашла је и нова дистинкција између соци‑
опрагматике и психопрагматике (psychopragmatics), чији су циљеви истраживање
различитости у употреби језика у комуникативне сврхе (социопрагматика) и упот‑
ребе језика као инструмента мишљења (психопрагматика), што је резултат својевр‑
сног прагматичког заокрета у психолингвистици. Тако, Даскал (Dascal) и Франсозо
(Françozo) (1989) прагматику описују као поље које испитује конверзационе мак‑
симе, захтеве учтивости, контекстуалне околности изричаја и остале факторе који
намећу ограничења на избор и разумевање конкретног језичког израза за одређени
когнитивни садржај у датом окружењу. Такође, све је већи број радова који се баве
усвајањем прагматичких принципа од стране деце, на пример, како деца усвајају и
користе говорне чинове, иронију импликатуре122, информацијску структуру и слично.
Поред овог, Даскал и Франсозо примећују да језик игра веома важну улогу у нашим
менталним и вишим когнитивним процесима или стањима попут резоновања/про‑
мишљања, решавања проблема, складиштења и призивања информација, веровања
итд. Ови аутори сматрају да и употреба језика у ове сврхе припада прагматици, јер
језик не користимо само за комуникацију, већ и за поменуте когнитивне операције.
Стога они употребљавају термин психопрагматика да би упутили на проучавање
овакве менталне употребе језика, тј. на унутрашње прагматичке факторе који утичу
на извођење самих когнитивних операција које на неки начин укључују и језик. Тако,
психопрагматика представља теорију начина на који језичко окружење мисли утиче
на саму мисао, док је социопрагматика теорија начинâ на који нејезичко окружење (и
мисли и ситуације) утиче на интерпретацију и продукцију језика (Мармариду 2011).
За разлику од психопрагматике, когнитивна прагматика (cognitive
pragmatics) усредсређена је на ментална стања и менталне корелате учесника у
конверзацији. Анализа менталних процеса у људској комуникацији заснована је на
трима фундаменталним концептима – кооперацији, дељењу и комуникативним на‑
мерама. За разлику од пуке размене информација, когнитивна прагматика комуни‑
кацију сагледава као дељење одређеног скупа менталних стања од стране интерло‑
кутора. Ова теорија људске комуникације је логички формализована и емпиријски
се проверава експерименталним путем и подацима сакупљеним из клиничких сту‑
дија (Бара 2010).
Развој прагматике и интердисциплинарна проучавања различитих прагма‑
тичких феномена резултирали су конституисањем великог броја нових поддисци‑
плина. За утемељење већине њих кључно је дефинисање засебног предмета проуча‑
вања уз интердисциплинарни приступ, а има и дисциплина попут експерименталне
прагматике, чије је кључно одређење примењена експериментална методологија у
прикупљању емпиријских података. Експериментална прагматика (experimental
pragmatics) настала је из логичне и очекиване интеракције прагматике и експери‑
менталне психологије (већином психолингвистике и психологије резоновања/про‑
мишљања), будући да обе дисциплине занима како нам знање језика и контекста
омогућује да међусобно разумемо изричаје колокутора. Тако је експериментална
методологија омогућила проверу, ревизију и/или побољшање теоријских конструка‑
В. дисертацију Мирјане Мирић (2016) о усвајању скаларних импликатура добијених контрастив‑

122
ним фокусом у српском језику.

188
та из ранијих фаза развоја прагматике, али и формулисање нових, емпиријски уте‑
мељених хипотеза и теорија. Уједно, експериментална провера захтева и већи сте‑
пен теоријске експлицитности и формализације, што додатно унапређује фундус
знања теоријске прагматике (Зубелдиа 2012).
Експериментална прагматика представља поддисцплину емпиријске праг-
матике (еmpirical pragmatics), која се бави анализом употребе језика на конкретним
језичким подацима. Ови подаци могу бити сакупљени коришћењем традиционал‑
них метода попут упитника или интервјуа, али и (релативно новијим) методама као
што су експеримент и корпусна лингвистика. Истраживање прагматичких принци‑
па на великим збиркама изговорених и написаних текстова дало је замаха развоју
корпусне прагматике (corpus pragmatics) и већ помињане анализе дискурса. Ем‑
пиријска прагматика надопуњује и унапређује теоријску прагматику (theoretical
pragmatics), чије су хипотезе и теорије у највећој мери засноване на интроспекцији,
тј. говорној интуицији истраживача, и/или вештачки креираним примерима.
Формална прагматика (formal pragmatics) представља покушај да се описи
прагматичких садржаја формализују употребом логичких, математичких и рачунар‑
ских симбола и операција, карактеристичних за опис формалних вештачких јези‑
ка. Она се служи искуствима и сазнањима, пре свега, формалне семантике, али и
другим формализованим приступима лингвистичким феноменима. Њени се почеци
везују за крај 70‑их и почетак 80‑их година прошлог века.
Прагматика комуникације посредоване рачунарима (сomputer-mediated
communication) бави се истраживањем специфичних прагматичких аспеката упо‑
требе језика у којој посредују различите дигиталне технологије. Ово подразуме‑
ва текстуално засновану интерактивну комуникацију путем интернета, веб‑сајтова
и других мултимодалних формата, укључујући и мобилну комуникацију (Херинг
(Herring), Штајн (Stein) и Виртанен (Virtanen) 2013). Са друге стране, рачунарска
прагматика (computational pragmatics) истражује начине на који људи могу пренети
своје намере у комуникацији са рачунарима тако да се избегну све могуће двосмис‑
лености. Ова је дисциплина део науке о процесуирању природног језика, која пред‑
ставља поддисциплину вештачке интелигенције. Остварује се изградњом рачунар‑
ског система са одговарајућом базом података везаном за одређену тему и серијом
алгоритама који контролишу како систем одговара на примљене податке, користећи
контекстуално знање како би се што више приближио природном људском језику и
његовим способностима за процесуирање информација. Један од најважнијих за‑
датака рачунарске прагматике је решавање проблема разрешења референце, чиме
би рачунари били у стању да са једнаком успешношћу као и хумани говорници за‑
кључе да ли се истим језичким изразима у контексту упућује на исти или различити
објекат и обрнуто, да ли се различитим изразима реферише на различите или на
исти објекат (Фромкин 2014).
Историјска прагматика (historical pragmatics) је релативно млада дисци‑
плина која узима широку, социолошки засновану перспективу на обрасце интенцио‑
налне људске интеракције који су одређени условима који су владалали у друштвима
ранијих епоха. Прагмафилологија (pragmaphilology), поддисциплина историјске
прагматике, описује контекстуалне аспекте историјских текстова и синхронијска
189
је у својој суштини. Она се бави идентитетом говорника и саговорника, њиховим
друштвеним и личним односом, физичким и социјалним окружењем приликом
продукције и рецепције текста, те самим циљевима анализираног текста. Дијахро-
нијска прагматика (diachronic pragmatics), као друга грана историјске прагматике,
истражује мапирање од форме до функције и од функције до форме кроз различите
историјске периоде једног језика (Мармариду 2011).
Контрастивна прагматика (contrastive pragmatics) интересује се за
међујезичке разлике, тј. за прагматичку варијацију коју налазимо у различитим
језицима. За разлику од контрастивне, међукултурална прагматика (crosscultural
pragmatics) и интеркултурална прагматика (intercultural pragmatics) упоређују на‑
чине на који се језици различитих култура употребљавају у комуникацији и ана‑
лизирају интеракције између изворних и неизворних говорника једног језика, те
комуникацију неизворних говорника на тзв. светским, интернационалним језицима
lingua franca. Док међукултурална прагматика упоређује различите културе на ос‑
нову употребе језика, на пример, у говорним чиновима, интеркултурална прагмати‑
ка се фокусира на међукултуралне интеракције и природу комуникативних процеса
међу припадницима различитих култура, изворних говорника различитих језика.
Међукултурална прагматика анализира сличности и разлике у језичком понашању
говорника који припадају различитим језицима и културама, а интеркултурална
прагматика се интересује шта се догађа када представници различитих (првих) јези‑
ка и култура комуницирају на неком страном језику (Кечкиш (Kecskes) 2017).
Етнопрагматику (ethnopragmatics) занима објашњавање говорних пракси
са позиција одређене културе и вредности које она негује, одбацујући претпостав‑
ку да постоје прагматичке универзалије. Међујезичка прагматика (interlanguage
pragmatics) фокусира се на специфичну природу правилâ употребе језика приликом
учења страног језика и на усвајање ових правила од стране ученика. На пример, како
са прагматичких позиција језик употребљавају говорници енглеског када уче фран‑
цуски или српски језик. Постколонијална прагматика (postcolonial pragmatics) ис‑
тражује употребу језика некадашњих колонизатора у постколонијалним друштвима,
али као другог језика (за разлику од страних језика) у јавном дискурсу и приликом
међуетничке комуникације. Рецимо, какви су прагматички аспекти употребе енглес‑
ког у Индији или Нигерији. Варијациона прагматика (variational pragmatics) је
фокусирана на унутарјезичке разлике, тј. на прагматичке варијације између разли‑
читих варијетета истог језика. Ова се поддисциплина налази на пресеку прагматике
и социолингвистике, или, још конкретније, прагматике и (урбане) дијалектологије
(Шнајдер (Schneider) и Барон (Barron) 2008).
Интерперсонална прагматика (interpersonal pragmatics) настала је као ре‑
зултат спознаје феномена да је велики део језичке варијације узрокован чињеницом
да говорници подешавају своје изричаје с обзиром на колокуторе и ситуацију како
би остварили одговарајуће интерперсоналне ефекте. У том смислу, ова дисципли‑
на покушава да утврди како употреба језика међу друштвеним актерима утиче на
формирање међуљудских односа (Локер (Locher) и Грејем (Graham) 2010). Она се
ослање и даље продубљује сазнања и закључке теорије лица, учтивости и индирект‑
ности, о којима је детаљно било речи у потпоглављу 3.10.
190
Коначно, књижевна прагматика (literary pragmatics) бави се начином на
који се језик користи приликом производње и перцепције књижевних текстова. Како
највећи део књижевности подразумева „причање причеˮ, појмови наративности и
сарадничког напора аутора и читаоца у стварању и доживљавању (тј. „поновном
стварањуˮ) фикционалног универзума приче могу бити анализирани и из прагма‑
тичког угла (Меј (Mey) 2000).
На самом крају, можемо закључити да је прагматика прошла дугачак пут
од иницијалних промишљања говорних чинова и импликатура филозофа природ‑
ног језика до савремених интердисциплинарних истраживања различитих праг‑
матичких феномена и конституисања засебних (под)дисциплина које примењују
нове приступе и методе анализе. Од првобитних одговора на питања шта?, како
и зашто? до отварања нових перспектива и истраживачких циљева. Пред нама је,
без сумње, узбудљива будућност за овај (сада, већ) комплекс научних дисциплина,
будућност која ће у фокус донети нове проблеме и питања, али ће засигурно донети
и ревизију и надоградњу наших дасадашњих сазнања, те тако и ревизију и надо‑
градњу сазнања која су била предмет овог уџбеника.
191
Литература
Мирић, М. 2016. Усвајање скаларних импликатура у српском језику:

семантички, прагматички и синтаксички угао. Докторска дисертација
одбрањена на Филозофском факултету Универзитета у Нишу.
Сосир, Ф.д. 1996 [1916]. Курс опште лингвистике. Сремски Карловци, Нови
Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Станковић, Б. 2011. „Одређеност, партитивна специфичност, ад хок класе и
придевски вид у српском језикуˮ. Годишњак за српски језик и књижевност
Филозофског факултета у Нишу. Година XXIV, бр. 11. Ниш: Филозофски
факултет. 185–202.
Станковић, Б. 2015. Синтакса и семантика одређеног и неодређеног
придевског вида у српском језику. Докторска дисертација одбрањена на
Филолошко‑уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу.
Стевановић, М. 1986. Савремени српскохрватски језик 1. Београд: Научна
књига.
Фекете, Е. 1969/1973. „Облик, значење и употреба одређеног и неодређеног
придевског вида у српскохрватском језикуˮ. 1. део у: Јужнословенски
филолог 28/1,2. Београд. 1969. 321–386. 2. део у: Јужнословенски филолог
29/3,4. Београд. 1973. 339-523
Чудомировић, J. 2012. „О полифункционалности лексеме један у српском
језикуˮ. Научни састанак слависта у Вукове дане 42/3. 319–346.
Чудомировић, J. 2015. Семантика и прагматика саставних одн. супротних
напоредних везника и, па, те, а, али, него. Докторска дисертација одбрањена
на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Abbott, B. 2006. „Where have some of the presuppositions gone?ˮ. In: B.J. Birner
and G. Ward (eds.) Drawing the Boundaries of Meaning: Neo-Gricean Studies in
Pragmatics and Semantics in Honor of Laurence R. Horn. John Benjamins. 1–20.
Abusch, D. 2002. „Lexical alternatives as a source of pragmatic presuppositionsˮ.
In: B. Jackson (ed.) Proceedings of Semantics and Linguistic Theory (SALT) 12.
1–19.
Alba-Juez, L. 2016. Russian Journal of Linguistics 20 (4). 43–55.
Anscombe, G.E.M. 1957. Intention. Oxford: Basil Blackwell.
Ariel, M. 1988. „Referring and accessibilityˮ. Journal of Linguistics 24. 65–87.
Ariel, M. 1991. „The function of accessibility in a theory of grammarˮ. Journal of
Pragmatics 16. 443–463.
Arif, H. 2013. „A Brief Sketch on the Origin and Development of Pragmaticsˮ. Phi‑
losophy and Progress, Vols. LIII–LIV.
Aronoff, M. 1976. Word Formation in Generative Grammar. MIT Press.
Ašić, T. & F. Corblin. 2016. „Izražavanje teličnosti i prostorni predlozi u srpskom
jezikuˮ. U: Arsenijević, B. & S. Halupka-Rešetar (ur.) Srpski jezik u savremenoj
lingvističkoj teoriji. Filozofski fakultet u Nišu. 223–240.
Atlas, J.D. 1976. On the Semantics of Presupposition and Negation: an Essay in Phil‑
osophical Logic and the Foundations of Linguistics. PhD thesis. Princeton Uni‑
versity.
192
Atlas, J.D. & S.C. Levinson. 1981. „It-clefts, informativeness, and logical formˮ. In:
Cole, P. (ed.) Radical pragmatics. New York: Academic Press.
Austin, J. 1962. How to do things with words. Oxford: Clarendon Press.
Bach, K. 1994. „Semantic slack: what is said and moreˮ. In: Tsohatzidis, S (ed.)
Foundations of speech act theory: Philosophical and linguistic perspectives. Lon‑
don: Routledge. 267–291.
Bach, K. 1997. „Do Belief Reports Report Beliefs?ˮ. Pacific Philosophical Quarterly,
Volume 78, Issue 3.
Bar‑Hillel, Y. 1971. „Out of the Pragmatic Wastebasketˮ. Linguistic Inquiry 2. 401–
407.
Bara, B.G. 2010. Cognitive Pragmatics. The Mental Processes of Communication
(translated by John Douthwaite). MIT Press, Cambridge.
Batistić, T. 1980. „O nekim pogledima na presupozicijuˮ. Južnoslovenski filolog
ХХХVI. 153–171.
Beaver, D.I. & B. Geurts. 2014. „Presuppositionˮ. In: E.N. Zalta (ed.) The Stanford
Encyclopedia of Philosophy. Stanford University.
Belnap, N.D.Jr. „Questions, Answers, and Presuppositionsˮ. The Journal of Philoso‑
phy, Vol. 63, No. 20. 609–611.
Birner, B.J. 1991. „Discourse entities and the referential/attributive distinctionˮ. LSA
Annual Meeting, Chicago.
Birner, B.J. 2013. Introduction to Pragmatics. Malden, MA: Wiley-Blackwell.
Birner, B.J. & G. Ward. 1994. „Uniqueness, familiarity, and the definite article in Eng‑
lishˮ. Proceedings of the Twentieth Annual Meeting of the Berkeley Linguistics
Society. 93–102.
Boër, S. & W.G. Lycan. 1976. „The myth of semantic presuppositionˮ. In: A. Zwicky
(ed.) Papers in nonphonology. ( Working Papers in Linguistics vol. 21). Colum‑
bus, Ohio: Department of Linguistics, Ohio State University. 1–90.
Boër, S. & W.G. Lycan. 1980. „A performadox in truth-conditional semanticsˮ. Lin‑
guistics and Philosophy 4 (1). 71–100.
Brown, P. & S. Levinson. Politeness. Some universals in language use. Cambridge:
Cambridge University Press.
Bublitz, W. & N.R. Norrick. 2011. Foundations of Pragmatics. De Gruyter Mouton.
Cairns, B. 1991. „Spatial Deixis: The Use of Spatial Co-ordinates in Spoken Lan‑
guageˮ. Working Papers 38. Lund University, Dept. of Linguistics. 19–28.
Campbell, J. 2001. The Liar’s Tale. New York: W. W. Norton.
Cap, P. 2011. „Micropragmatics and macropragmaticsˮ. In: Bublitz, W. & N.R. Nor‑
rick (eds.) Foundations of Pragmatics. De Gruyter Mouton.
Carlson, G., R. Sussman, N. Klein, & M. Tanenhaus. 2006. „Weak definite noun
phrasesˮ. Proceedings of NELS, 36 (1). 179–198.
Carnap, R. 1956. Meaning and Necessity: A Study in Semantics and Modal Logic.
Chicago: University of Chicago Press.
Chafe, W.L. 1976. „Givenness, contrastiveness, definiteness, subjects, topics and
point of viewˮ. In: C.N. Li (ed.) Subject and Topic. New York: Academic Press.
27–55.
193
Chomsky, N. 1972. Studies on Semantics in Generative Grammar. The Hague: Mou‑
ton de Gruyter.
Chomsky, N. 1993. „A minimalist program for linguistic theoryˮ. MIT occasional pa‑
pers in linguistics No. 1. Cambridge, Massachusetts: Distributed by MIT Working
Papers in Linguistics.
Christophersen, P. 1939. The Articles: A Study of Their Theory and Use in English.
Copenhagen: Einar Munksgaard.
Clark, H.H. 1977. „Bridgingˮ. In: P.N. Johnson-Laird & P.C. Wason (eds) Thinking.
Cambridge: Cambridge University Press. 411–420.
Clark, H.H. & T.B. Carlson. 1982. „Hearers and speech actsˮ. Language vol. 58, No.
2. 332–373.
Coleman, L. & P. Kay. 1981. „Prototype semantics: the English word lieˮ. Language,
57 (1). 26–44.
Comrie, B. 1985. Tense. Cambridge: Cambridge University Press.
Cooren, F. 2019. „Speech Act Theoryˮ. International Encyclopedia of the Social
Sciences at Encyclopedia.com. (консултовано 1. маја 2019. године).
Dahl, Ö. 1969. Topic and comment: a study in Russian and general transformational
grammar. Acta Universitatis Gothoburgensis (Slavica Gothoburgensia, 4). Stock‑
holm: Almqvist & Wiksell.
Daneš, F. 1970. Papers on functional sentence perspective.The Hague: Mouton.
Dascal, M. 1977. „A Puzzle about Beliefˮ. Journal of Pragmatics. 1(4).
Dascal, M. 1983. Pragmatics and the philosophy of mind I: Thought in language. Am‑
sterdam: John Benjamins.
Dascal M. & E. Françozo. 1989. „The pragmatic turn in psycholinguistics: Problems
and perspectivesˮ. Theoretical Linguistics 15/1,2. 1–23.
Davis, S. 1991. Pragmatics. A reader. Oxford: Oxford University Press.
Devitt, M. & K. Sterelny. 1999. Language and Reality: An Introduction to the Philos‑
ophy of Language (2nd edition). Cambridge, MA: MIT Press.
Diessel, H. 1999. Demonstratives. Amsterdam: John Benjamins.
Donnellan, K.S. 1966. „Reference and Definite Descriptionsˮ. The Philosophical Re‑
view, Vol. 75, No. 3. 75 (3). 281–304.
Doyle, J.J. 1951. „In defense of the square of oppositionˮ. The New Scholasticism 25. 367–396.
Ebert, K. 1971. Referenz, Sprechsituation und die bestimmten Artikel in einem Nord‑
friesischen Dialekt (Fering). PhD thesis. Christian-Albrechts-Universität zu Kiel.
Erteschik-Shir, N. 2007. Information structure: The syntax–discourse interface.
Ohford: Oxford University Press.
Frascarelli, M. 2011. „Discourse features in the interface interpretation of Topics. A
phase-based compositional accountˮ. Workshop on prosody and syntax. Universi‑
ty of Venice, September 16–17 2011.
Frascarelli, M. & R. Hinterhölzl. 2007. „Types of Topics in German and Italianˮ. In:
K. Schwabe & S. Winkler (eds.) On Information Structure, Meaning and Form.
Amsterdam: John Benjamins. 87–116.
Frege, G. 1892. „Über Sinn und Bedeutungˮ. Zeitschrift für Philosophie und Philoso‑
phische Kritik 100 (1). 25–50.
194
Frege, G. 1918. „Der Gedanke. Eine logische Untersuchungˮ. Beiträge zur Philoso‑
phie des deutschen Idealismus 2. 58–77.
Fromkin, V. 2014. An Introduction to Language. Cengage Learning Asia Pte. Ltd.
Gazdar, G. 1979a. Pragmatics: Implicature, Presupposition and Logical Form. New
York: Academic Press.
Gazdar, G. 1979b. „A solution to the projection problemˮ. In: C.K. Oh & D. Dineen
(eds.) Syntax and Semantics 11: Presupposition. New York: Academic Press,
57–89.
Geach P. 1962. Reference and Generality: An Examination of Some Medieval and
Modern Theories. New York: Cornell University Press.
Gibbon, D. 1976. Perspectives of intonation analysis. Bern: Herbert Lang.
Goffman, E. 1967. Interaction ritual: essays on face to face behavior. Garden City,
New York.
Greenberg, J.H. 1978. „How does a language acquire gender markers?ˮ. In: J.H.
Greenberg, C.A. Ferguson & E.A. Moravcsik (eds.) Universals of Human Lan‑
guage. Stanford: Stanford University Press. 47–82.
Grice, H.P. 1957. „Meaningˮ. The Philosophical Review, Vol. 66, No. 3. 377–388.
Grice, H.P. 1969. „Utterer’s Meaning and Intentionˮ. The Philosophical Review Vol.
78, No. 2. 147–177.
Grice, H.P. 1975. „Logic and Conversationˮ. Syntax and Semantics, vol.3 (eds.) P.
Cole and J. Morgan, Academic Press.
Gundel, J.K. 1974. The Role of Topic and Comment in Linguistic Theory. PhD thesis.
University of Texas at Austin.
Gundel, J.K. 1988. „Universals of topic-comment structureˮ. In: M. Hammond
(еd.) Studies in Syntactic Typology. John Benjamins B. V. 209–242.
Gundel, J.K., N. Hedberg & R. Zacharski. 1993. „Cognitive Status and the Form of
Referring Expressions in Discourseˮ. Language, Vol. 69, No. 2. 274–307.
Haiman, J. 1985. Natural syntax. Cambridge: Cambridge University Press.
Hajičová, E., B.B.H. Partee & P. Sgall. Topic-Focus Articulation, Tripartite Struc‑
tures, and Semantic Content. Studies in Linguistics and Philosophy 71. Springer
Netherlands.
Halliday, M.A.K. 1967. Intonation and Grammar in British English. The Hague:
Mouton.
Halupka–Rešetar, S. 2011. Rečenični fokus u engleskom i srpskom jeziku. Filozofski
fakultet Univerziteta u Novom Sadu.
Harris, M. 1980. „The marking of definiteness in Romanceˮ. In: Historical morpholo‑
gy (ed.) Jacek Fisiak. The Hague: Mouton. 141–156.
Hartmann, D. 1980. „Über Verschmelzungen von Präposition und bestimmtem Ar‑
tikel. Untersuchungen zu ihrer Form und Funktion in gesprochenen und geschrie‑
benen Varietäten des heutigen Deutschˮ. Zeitschrift für Dialektologie und Linguis‑
tik 47. 160–183.
Haspelmath, M. 1997. From space to time: Temporal adverbials in the world’s lan‑
guages. Lincom Studies in Theoretical Linguistics, 3. Munich & Newcastle: Lin‑
com Europa.
195
Hawkins, J.A. 1978. Definiteness and Indefiniteness. London: Croom Helm.
Hawkins, J.A. 1994. A performance theory of order and constituency. Cambridge:
Heim, I. 1982. The semantics of definite and indefinite noun phrases. PhD disserta‑
tion. University of Massachusetts.
Heim, I. 1990. „E-Type Pronouns and Donkey Anaphoraˮ. Linguistics and Philoso‑
phy, 13. 137–178.
Herring, S., D. Stein & T. Virtanen. 2013. Pragmatics of Computer-Mediated Commu‑
nication. De Gruyter Mouton.
Hirschberg, J. 1991. A Theory of Scalar Implicature. New York: Garland.
Horn, L.R. 1985. „Metalinguistic negation and pragmatic ambiguityˮ. Language 61.
121–174.
Horn, L.R. 2002. „Assertoric inertia and NPI licensingˮ. CLS 38 (2). 55–82.
Horn, L.R. 2004. „Implicatureˮ. In: (eds.) Horn, L.R. & G. Ward The Handbook of
Pragmatics. 3–28.
Horn, L.R. 2012. „Histoire d’*O: Lexical Pragmatics and the Geometry of Opposi‑
tionˮ. In: Béziau, J.Y. & G. Payette (eds.) The Square of Opposition: A General
Framework for Cognition. Lang, Bern. 393–426.
Huang, Y. 2007. Pragmatics. Oxford: Oxford University Press.
Husserl, E. 1900. Logische Untersuchungen. Erster Teil: Prolegomena zur reinen
Logik.
Jackendoff, R. 1972. Semantic interpretation in generative grammar. Cambridge,
Mass.: MIT Press.
Jacobs, J. 2001. „The Dimensions of Topic-Commentˮ. Linguistics 39. 641–681.
Kamp, H. 1981. „A theory of truth and semantic representationˮ. In J.A.G. Groenendi‑
jk, T.M.V. Janssen & M.B.J. Stokhof (eds.) Formal methods in the Study of Lan‑
guage, Mathematical Centre Tracts 135. Amsterdam: Mathematisch Centrum.
277–322.
Kaplan, D. 1989. „Demonstratives: An Essay on the Semantics, Logic, Metaphysics
and Epistemology of Demonstratives and other Indexicalsˮ. In: Almog, J., J. Perry
& H. Wettstein (eds.) Themes From Kaplan. Oxford University Press. 481–563.
Karttunen, L. 1973. „Presuppositions of Compound Sentencesˮ. Linguistic Inquiry 4.
167–193.
Karttunen, L. 2016. „Presupposition: What went wrong?ˮ. Proceedings of Semantics
and Linguistic Theory (SALT) 26. 705–731.
Katz, J. 1977. Propositional Structure and Illocutionary Force. New York: Crowell.
Katz, J. & J. Fodor. 1963. „The Structure of a Semantic Theoryˮ. Language 39(2).
170–210.
Kecskes, I. 2017. „Cross-Cultural and Intercultural Pragmaticsˮ. In: Huang, Y. (ed.)
The Oxford Handbook of Pragmatics. Oxford: Oxford University Press.
Keenan, E.O. 1976. „The universality of conversational postulatesˮ. Language in So‑
ciety 5. 67–80.
Kempson, R.М. 1975. Presupposition and the Delimitation of Semantics. Cambridge:
196
Kempson, R.M. 1988. „Grammar and Conversational Principlesˮ. In: Newmeyer, F.
(ed.) Linguistics: The Cambridge Survey II. Cambridge: Cambridge University
Press. 139–163.
Kiparsky, P. 1983. „Word formation and the lexiconˮ. Proceedings of the 1982
Mid-America Linguistics Conference. University of Kansas. 3–29.
Kiss, K.E. 1995. „Discourse Configurational Languages: Introductionˮ. In: K.E. Kiss
(ed.) Discourse Configurational Languages. Oxford: Oxford University Press.
3–27.
Klajn, I. 2005. Gramatika srpskog jezika. Beograd: ZUNS.
Korta, K. & J. Perry. 2008. „The Pragmatic Circleˮ, Synthese Vol. 165, No. 3. 347–
357.
Krifka, M. 1992. „The notions of information structureˮ. Acta Linguistica Hungarica
(3-4).
Kripke, S. 2009. „Presupposition and Anaphora: Remarks on the Formulation of the
Projection Problemˮ. Linguistic Inquiry 40(3). 367–386.
Kronfeld, A. 1981. The Referential/Attributive Distinction and the Conceptual/De‑
scriptive Approach to the Problem of Reference. PhD dissertation. University of
California, Berkeley.
Kruijff-Korbayová I. & M. Steedman. 2003. „Discourse and Information Structureˮ.
Journal of Logic, Language, and Information Vol. 12, No. 3 (Special Issue on
Discourse and Information Structure). 249–259.
Kuno, S. 1972. „Functional sentence perspective: a case study from Japanese and
Englishˮ. Linguistic Inquiry 3 (3). 269–336.
Lambrecht, K. 1994. Information structure and sentence form. Topic, focus, and the
mental representation of discourse referents. Cambridge: Cambridge University
Press.
Lasersohn, P. 1993. „Existence Presuppositions and Background Knowledgeˮ. Jour‑
nal of Semantics 10. 112–122.
Leech, G. N. 1977 (1980). Language and tact. L.A.U.T. University of Trier, Series A,
Paper 46. (Reprinted in Asterdam in 1980).
Leech, G. 1983. Principles of Pragmatics. London: Longman.
Levinson, S.C. 1983. Pragmatics. Cambridge: Cambridge University Press.
Levinson, S.C. 2000. Presumptive meanings: The theory of generalized conversation‑
al implicature. Cambridge, MA: MIT Press.
Lewis, D. 1979. „Scorekeeping in a language gameˮ. In: R. Baüerle, U. Egli & A. von
Stechow (eds.) Semantics from a Different Point of View. Springer, Berlin.
Locher, M.A. & S.L. Graham. 2010. Interpersonal Pragmatics. De Gruyter Mouton.
Loftus, E.F. & G. Zanni. 1975. „Eyewitness testimony: the influence of the wording
of a questionˮ. Bulletin of the Psychonomic Society 5 (1). 86–88.
Ludlow, P. 2013. „Descriptionsˮ. Stanford Encyclopedia of Philosophy Archive.
(https://stanford.library.sydney.edu.au/archives/win2015/entries/descriptions/,
консултовано 20. септембра 2019. године).
Lyons, C. 1999. Definiteness. Cambridge: Cambridge University Press.
Lyons, J. 1977. Semantics 2. Cambridge: Cambridge University Press.
197
Löbner, S. 1985. „Definitesˮ. Journal of Semantics 4. 279–326.
Maretić, T. 1899. Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika. Za‑
greb: Kugli.
Marmaridou, S. 2011. „Pragmalinguistics and sociopragmaticsˮ. In: Bublitz, W. &
N.R. Norrick (eds.) Foundations of Pragmatics. De Gruyter Mouton.
Martinet, A. 1962. Langue et Fonction. Paris: Denoël.
Mathesius, V. 1928. „On linguistic characterology with illustrations from modern
Englishˮ. Actes du Premier Congrè international de linguistes à la Haye. 56–63.
Mathesius, V. 1929. „Zur Satzperspektive im modernen Englischˮ. Archiv für das
Studium der neueren Sprachen und Literaturen 155. 202–210.
Mey, Jacob L. 2000. When Voices Clash: A Study in Literary Pragmatics. Trends in
Linguistics 115.
Mirić, M. 2016. „Uloga fokusa u interpretaciji skalarnih implikaturaˮ. U: Arsenije‑
vić, B. & S. Halupka-Rešetar (ur.) Srpski jezik u savremenoj lingvističkoj teoriji.
Filozofski fakultet u Nišu. 261–282.
Miškeljin, I. 2016. Topicalization and left dislocation in English and Serbian. Doktor‑
ska disertacija odbranjena na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.
Morris, C.W. 1938. „Foundations of the theory of signsˮ. In: International encyclope‑
dia of unified science, v. 1, no. 2.
Mühlenbernd, R. 2013. „Conversational Implicatureˮ. In: Pragmatics & Game Theory
(Course Session No. 2) (http://www.sfs.uni-tuebingen.de/~roland/PGT1314/fo‑
lien/Session02.pdf, консултовано 1. јуна 2019. године).
Neale, S. 1990. Descriptions. Cambridge: MIT Press Books.
Neale, S. 1992. „Paul Grice and the philosophy of languageˮ. Linguistics and Philoso‑
phy, 15. 509–559.
Nelson, M. 2019. „The De Re/De Dicto Distinctionˮ. Stanford Encyclopedia of
Philosophy. (https://plato.stanford.edu/entries/prop-attitude-reports/dere.html,
консултовано 15. септембра 2019. године).
Nunberg, G. 1992. „Two kinds of indexicalityˮ. In: Barker, C. & D . Dowty (eds.)
Proceedings from the second conference on semantics and linguistic theory. The
Ohio State University, Columbus. 283–301.
Ogden, C.K. & I.A. Richards. 1923. The Meaning of Meaning. London: Routledge &
Kegan Paul.
Paul, H. 1880. Prinzipien der Sprachgeschichte. Leipzig.
Peirce, C.S. 1867. „Upon Logical Comprehension and Extensionˮ, Proceedings of the
American Academy of Arts and Sciences. 416–432.
Poesio, M. 1994. „Weak definiteˮ. Proceedings of Semantics and Linguistic Theory
(SALT) 4. 282–299.
Prince, E. 1981. „Towards a taxonomy of given-new informationˮ. In: P. Cole (ed.)
Radical Pragmatics. New York: Academic Press. 223–256.
Putnam, H. 1975. „Mind, language, and realityˮ. In: Philosophical papers. Vol. 2.
Cambridge: Cambridge University Press.
Quine, W.V. 1956 (1976). „Quantifiers and Propositional Attitudesˮ. Journal of Phi‑
losophy 53. (Reprinted in Ways of Paradox. 1976. 185–196).
198
Recanati, F. 2010. Truth-Conditional Pragmatics. Oxford: Oxford University Press.
Reichenbach, H. 1947. Elements of symbolic logic. New York: The Macmillan Com‑
pany.
Reinhart, T. 1981. „Pragmatics and Linguistics: An Analysis of Sentence Topicsˮ.
Philosophica 7. 53–94.
Ross, J.R. 1970. „On Declarative Sentencesˮ. In: R.A. Jacobs & P.S. Rosenbaum
Readings in English Transformational Grammar. 222–272.
Russell, B. 1905. „On Denotingˮ. Mind, Vol. 14, No. 56. 479–493.
Sadock, J.M. 1978. „On testing for conversational implicatureˮ. In: Peter Cole (ed.)
Syntax and Semantic 9: Pragmatics. New York: Academic Press. 281–297.
Schneider, K.P. & A. Barron. 2008. Variational Pragmatics. A focus on regional varie‑
ties in pluricentric languages. Jon Benjamins.
Schröder, C. 2006. „Articles and article systems in some areas of Europeˮ. In: Ö.
Dahl, M. Koptjevskaja-Tamm (eds.) The circum-baltic languages. Amsterdam:
John Benjamins. 545–615.
Schwarz, F. 2009. Two types of definites in natural language. PhD thesis. University
of Massachusetts, Amherst, MA.
Schwarz, F. 2013. „Different Types of Definites Crosslinguisticallyˮ. Language and
Linguistics Compass, Volume 7, Issue 10.
Searle, J.R. 1979. Expression and meaning: Studies in the theory of speech acts. Lon‑
don, New York, Melbourne: Cambridge University Press.
Searle, J.R. 1989. „How performatives workˮ. Linguist Philos 12. 535–558.
Selkirk, E. 1984. Phonology and Syntax. Cambridge, Mass.: MIT Press.
Sellars, W. 1954. „Presupposingˮ. Philosophical Review 63. 197–215.
Sgall, P., Hajičová, E. & J. Panevová. 1986. The meaning of the sentence in its seman‑
tic and pragmatic aspects. Dordrecht: Riedel and Prague: Academia.
Simons, M. 2001. „On the conversational basis of some presuppositionsˮ. In: R. Hast‑
ing, B. Jackson and Z. Zvolensky (eds.) Proceedings of Semantics and Linguistic
Theory (SALT) 11, CLC Publications, Cornell University, Ithaca, NY, 431–448.
Simons, M. 2006. „Presupposition without Common Groundˮ. Carnegie Mellon
University. (https://www.cmu.edu/dietrich/philosophy/docs/simons/Presupposi‑
tion%20without%20Common%20Ground.pdf , консултовано 10.1.2020.)
Spencer-Oatey, H. 1992. Cross-Cultural Politeness: British and Chinese conceptions
of the tutor-student relationship. PhD Thesis. Lancaster University.
Sperber, D. & D. Wilson. 1995. Relevance: Communication and Cognition. New Jer‑
sey: Wiley‑Blackwell.
Stalnaker, R.C. 1972. „Pragmaticsˮ. In: Davidson, D. & G. Harman (eds.) Semantics
of Natural Language. 380–397.
Stalnaker, R.C. 1974. „Pragmatic Presuppositionsˮ. In: M.K. Munitz & P.K. Unger
(eds.) Semantics and Philosophy. New York: New York University Press.
Stalnaker, R.C. 2002. „Common Groundˮ. Linguistics and Philosophy 25. 701–721.
Stanley, J. & Z. Szabó. 2000. „On Quantifier Domain Restrictionˮ. Mind and Lan‑
guage 15. 219–61.
199
Stanojević, V. 2016. „Minimalna semantika glagolskih vremena i upotrebe perfekta
u srpskom jezikuˮ. U: Arsenijević, B. & S. Halupka-Rešetar (ur.) Srpski jezik u
savremenoj lingvističkoj teoriji. Filozofski fakultet u Nišu. 197–222.
Stanojević, V. & T. Ašić. 2008. Semantika i pragmatika glagolskih vremena u fran‑
cuskom jeziku (drugo izmenjeno izdanje). Kragujevac: Filološko-umetnički
fakultet.
Strawson, P.F. 1950. „On Referringˮ. Mind 59. 320–344.
Strawson, P.F. 1952. Introduction to Logical Theory. London: Methuen & Co. New
York: John Wiley & Sons.
Sweetser, E. 1990. From Etymology to Pragmatics. Metaphorical and Cultural As‑
pects of Semantic Structure. Cambridge: Cambridge University Press.
Thomas, J. 1985. „The language of power: towards a dynamic pragmaticsˮ. Journal of
Pragmatics 9(6): 199–216.
Trenkić, D. 2004. „Definiteness in Serbian/Croatian/Bosnian and some implications
for the general structure of the nominal phraseˮ. Lingua 114. 1401–1427.
Vallduví, Е. 1992. The informational component. New York: Garland.
van der Sandt, R. 1988. Context and Presupposition. London: Croom Helm.
van Fraassen, B.C. 1968. „Presupposition, implication, and selfreferenceˮ. The Jour‑
nal of Philosophy 65(5). 136–152.
Vet, C. 1980. Temps, aspect et adverbs de temps en français contemporain: essai de
sémantique formelle. Gèneve: Droz.
von der Gabelentz, G. 1869. „Ideen zu einer vergleichenden Syntaxˮ. Zeitschrift fur
Völkerpsychologie und Sprachwissenschaft 6. 376–384.
von Fintel, K. 2004. „Would You Believe It? The King of France is Back! (Presuppo‑
sition and Truth-Value Intuitions)ˮ. In: A. Bezuidenhout & M. Reimer (eds.) De‑
scriptions and Beyond: An Interdisciplinary Collection of Essays on Definite and
Indefinite Descriptions. Oxford: Oxford University Press.
Walker, M.A. 1994. „Rejection by implicatureˮ. BLS 20. 563–574.
Wilson, D. 1975. Presupposition and Non-truth-conditional Semantics. London: Aca‑
demic Press.
Wilson, D. & D. Sperber. 2012. Meaning and Relevance. Cambridge: Cambridge Uni‑
versity Press.
Wittgenstein, L. 2007 [1921]. Tractatus Logico‑Philosophicus. New York: Cosimo
Classics.
Wittgenstein, L. 2001 [1953]. Philosophical Investigations. Blackwell Publishing.
Yule, G. 1996. Pragmatics. Oxford: Oxford University Press.
Zipf, G.K. 1949. Human Behavior and the Principle of Least Effort. Addison-Wesley.
Zubeldia, L. 2012. „Experimental pragmatics/semanticsˮ. Journal of Pragmatics
44(14). 2100–2103.
Списак скраћеница коришћених у глосама
ИМПЕР. – императив
ЈАКИ ОДР.ЧЛАН – јаки одређени члан
НЕОДР.ЧЛАН – неодређени члан
ОДР.ЧЛАН – одређени члан
ПОМ.ГЛ. – помоћни глагол
ПРЕЗ. – презент
ПРОГ. – прогресивни аспект
РЕФЛ. – рефлексивна заменица
СЛАБИ ОДР.ЧЛАН – слаби одређени члан
Садржај
1.1. Наука – предмет, методологија, хипотеза и питања шта?, како? и зашто?..............5

1.2.1. Предмет прагматике и њен однос према семантици...............................6
1.2.2. Контекстуално и деконтекстуализовано значење....................................7
1.2.3. Буквално и небуквално значење ..............................................................8
1.2.4. Значење истиносних и неистиносних услова .........................................9
1.2.5. Свођење значења истиносних услова на деконтекстуализовано
значење......................................................................................................10
1.3. Прве назнаке будуће дисциплине...........................................................................12
1.4. Реченица, пропозиција и изричај...........................................................................14
2.1. Речи и дела. Говорни чинови Џона Остина...........................................................20
2.2.1. Констативи: повлачење, импликација и пресупозиција.......................24
2.2.2. Перформативи: повлачење, импликација и пресупозција....................25
2.3. Локуциони, илокуциони и перлокуциони чин......................................................26
2.4. Остинова класификација говорних чинова...........................................................26
2.5. Серлова теорија илокуционих чинова ..................................................................28
2.6. Серлова класификација говорних чинова.............................................................29
2.7. Серлова правила за обећање и друге илокуционе чинове...................................34
2.8. Индиректни и директни илокуциони чинови ......................................................36
2.9. Хипотеза о информативним говорним чиновима ...............................................38
2.10. Перформативна хипотеза и перформадокс.........................................................40
2.11. Резиме: од перформатива до перформадокса. Металокуциони чин.................45
3.1. Од конвенција ка интенцијима. Неприродно значење Пола Грајса....................46
3.2. Импликатурe, кооперативни принцип и конверзационе максиме.......................49
3.3. Однос према максимама..........................................................................................51
3.4. Генерализоване и партикуларизоване конверзационе
и конвенционалне импликатуре.............................................................................58
3.5. Међуоднос максима. Критика Грајсовог модела..................................................64
3.6. Хорнов Q‑принцип и R‑принцип. Подела прагматичког труда...........................66
3.7. Скаларне, импликатуре делимично уређених скупова
и клаузалне импликатуре........................................................................................70
201
3.8. Лексичка прагматика................................................................................................72
3.9. Левинсонове хеуристике и значење типа изричаја...............................................76
3.10. Теорија учтивости, лице и индиректност............................................................82
3.11. Теорија релеванције. Од интенције ка инференцији..........................................85
3.12. Резиме: од конвенција до инференције................................................................91
4.1. Референцијалност. Смисао и значење...................................................................94
4.2. Референцијалистичка и менталистичка семантика / ближа прагматика............97
4.3. Тест за идентификовање референцијалности. Индексикали и деикса...............99
4.4.1. Лични и посесивни деиктични изрази..................................................100
4.4.2. Просторни деиктични изрази.................................................................102
4.4.3. Временски деиктични изрази................................................................105
4.4.4. Дискурсни деиктични изрази ................................................................110
4.4.5. Металокуциони деиктични изрази........................................................112
4.5.1. Одређеност номиналних израза............................................................113
4.5.2.1. Расел и одређеност као пропозиција о јединствености денотата ....113
4.5.2.2. Придевски вид у српском језику и јединственост денотата .........117
4.5.2.3. Критике и аргументи у корист Раселовог модела одређености.......119
4.5.3.1. Кристоферсен и одређеност као познатост или поменутост.........124
4.5.3.2. Камп и теорија репрезентације дискурса........................................126
4.5.3.3. Придевски вид у српском језику и познатост или поменутост........129
4.5.4.1. Донелан и одређеност као референцијална и атрибутивна
употреба члана...................................................................................133
4.5.4.2. Слаба одређеност...............................................................................136
4.5.5. Скале когнитивне доступности референта...........................................139
4.5.6. Резиме: одређеност од пресупозиције и пропозиције
до скале доступности..............................................................................141
4.6. Резиме: референцијалност од смисла и значења до одређености.....................141
5.1. Пресупозиција – шта смо до сада сазнали..........................................................142
5.2. Семантичка дефинициција пресупозиције и константност под негацијом........145
5.3. Окидачи пресупозиције........................................................................................147
5.4. Типови окидача и пројекција пресупозиције......................................................152
5.5. Пресупозиција као заједничка основа, акомодација и отказивање
пресупозиције........................................................................................................161
5.6. Резиме: пресупозиција од семантичких и прагматичких
до редукционистичких дефиниција.....................................................................166
6.1. Информацијска структура изричаја. Топик и фокус..........................................166
6.2. Врсте топика и фокуса. Контрастивност.............................................................174
6.3. Информацијска структура и истиносноусловна семантика..............................179
6.4. Резиме: од информацијске структуре до истиносне семантике........................185
7. Завршне напомене. Класификација и поддисциплине прагматике......................185
Литература.....................................................................................................................192
Списак скраћеница коришћених у глосама................................................................201
202
Издавач:
Филозофски факултет у Нишу
Ћирила и Методија 2
За издавача:
Проф. др Наталија Јовановић, декан
Лектура:
Доц. др Ивана Митић
Дизајн корица:
Бранко Прља
Прелом текста:
Дарко Јовановић
Формат:
17x24 цм
Штампа:
SCERO PRINT Ниш
Тираж:
300 примерака
ISBN 978-86-7379-533-1

Osnovi Pragmatike

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Osnovi Pragmatike

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ОСНОВИ ПРАГМАТИКЕ

Филозофски факултет у Нишу

1.1. Наука – предмет, методологија, хипотеза и питања шта?, како? и зашто?

Свака научна дисциплина покушава да одговори на три основна питања:

Под питањем шта? подразумева се предмет и основна терминологија

1.2.1. Предмет прагматике и њен однос према семантици

У претходном потпоглављу говорили смо о томе да је тачно дефинисање

1.2.2. Контекстуално и деконтекстуализовано значење

Предмети истраживања прагматике и семантике релативно су лако одвојиви

(1) Кафа је укуснија када се дода мало млека.

Из угла семантике, реченицом4 (1) износи се тврдња говорника да додавање

1.2.3. Буквално и небуквално значење

Нешто другачија, али подједнако прихватљива линија раздвајања између

(2) Ова торта је стварно сан снова!

Приметимо да говорник у овом примеру чак употребљава и реч(цу) стварно,

наша интуиција ће бити да колокутор не негира буквални део значења (да је

1.2.4. Значење истиносних и неистиносних услова

Претходном анализом небуквалног, пренесеног значења језичког израза сан

(4) Конобар је баш спретан!

1.2.5. Свођење значења истиносних услова на деконтекстуализовано

Анализа примера (4) из претходног потпоглавља могла би нас одвести по‑

(5) Тај конобар је баш спретан.

(7) Немања не води здрав живот и попије литар ракије дневно.

Разлика између примерâ (6) и (7) не заснива се на истиносним условима,

Иако се данас прагматика сматра дисциплином науке о језику, њени се по‑

енгл. linguistic turn) у логици и филозофији, те за установљење аналитичке фило‑

1.4. Реченица, пропозиција и изричај

Пре него што у другом поглављу пређемо на представљање теорије говорних

(9) Верица шећери крофне.

Уобичајено је да се субјекат интуитивно дефинише као лице коме, или ствар

(10) Крофне бивају шећерене од стране Верице.

Субјекат реченице на плану семантике може имати различите семантичке

(11) Ивицу су болеле ноге.

Потребна нам је, стога, чисто формална дефиниција субјекта, заснована на

Пример (12) савршено је прихватљив из угла синтаксе, али је семантички

(13) *Крофне је шећерено од стране Верице.

Поред потпуно прихватљивих и неприхватљивих реченица, постоје и оне

(14) ?Два студента су дошли на час.

Има ситуација у којима се интуиција изворних говорника драстично не по‑

(15) %Имају две крофне на столу.13

Предмет истраживања синтаксе је реченица, која представља скуп речи међу

(16) а. Верица шећери крофне.

Постоје и обрнуте ситуације – примери у којима једна реченица на плану се‑

(17) Пастрмка је спремна за јело.

(18) Пилетина је спремљена за јело.

Предмети синтаксе и семантике су у великој мери апстрактни – синтаксу за‑

(19) А: Да ли сте понели личну карту?

Иако реплика Б у (19) представља синтаксички савршено прихватљиву ре‑

Татјана Батистић (1980) позива се на терминологију логичара са Филозофског факултета у Београ‑

2.1. Речи и дела. Говорни чинови Џона Остина

Џон Л. Остин (John L. Austin) (1911–1960) британски је филозоф језика који

(20) Јован и Марија нису брат и сестра, они су муж и жена.

У реченици (20) описује се неко стање ствари, дакле, постоји пропозиција,

подеснији превод можда био „Како делати речимаˮ.

(А.1) Мора постојати прихваћени конвенционални поступак,

Огрешење о било које од дефинисаних правила доводи до тога да перфор‑

(22) Јоване и Марија, проглашавам вас пужем и жељом!

(23) Јоване и Марија, проглашавам вас!

Са друге стране, злоупотреба је ситуација у којој није испуњен неки од двају

(24) Путници се упозоравају да пругу прелазе само преко моста.

Глагол може бити и потпуно имперсонализован, тј. обезличен:

(26) Даје се на знање да ће прекршиоци бити судски гоњени.

У језику се много чешће користе имплицитни перформативи, а то би, према