45.

Mеђународни научни састанак слависта у Вукове дане

17-20. IX 2015.

Међународни научни скуп

17 – 20. IX 2015.

ЛИНГВИСТИЧКИ ПРАВЦИ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ 20. ВЕКА И ЊИХОВ УТИЦАЈ

НА СРПСКУ ЛИНГВИСТИКУ

ЕКСПРЕСИВНОСТ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

КЊИЖЕВНА ТРАДИЦИЈА И СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ 20. ВЕКА

КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКО ЗНАЊЕ И ИЗАЗОВИ НОВОГ МИЛEНИЈУМА

(НАЦИОНАЛНИ, РЕГИОНАЛНИ, КОНТИНЕНТАЛНИ КОНТЕКСТ)

TEЗЕ И РЕЗИМЕИ

17-20. IX 2015.

Београд
Међународни славистички центар

Филолошки факултет

Београд, 2015.

Тезе и резимеи:

припрема, приређивање и коректура,

Катарина Тодоровић

Уредници:

Драгана Мршевић-Радовић и Бошко Сувајџић

ЛИНГВИСТИЧКИ ПРАВЦИ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ
20. ВЕКА И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА СРПСКУ
ЛИНГВИСТИКУ

ЕКСПРЕСИВНОСТ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Миодраг ЈОВАНОВИЋ (Никшић)

Белићеве мисли о Вуку као дијалектологу

Александар Белић је изузетно цијенио Вуков рад на истраживању народних говора,

а такве оцјене посебно је изнио у радовима: О Вуковим погледима на српске дијалекте и
књижевни језик, Вукова борба за народни и књижевни језик, али и у неким другим. Он је
у поменутим радовима пратио (и објашњавао) Вукове погледе на говоре штокавског
нарјечја, односно његову подјелу засновану на рефлексима старога вокала јат, која је у
периоду од 1814. до 1839. еволуирала од почетне (херцеговачко и сремско нарјечје) преко
друге, којом се овима прикључује и ресавско, до коначне најбоље Вукове подјеле наших
говора - на источно, јужно и западно нарјечје. Основ нових погледа била су његова честа
путовања по српским земљама чиме су се ширили видици о српским говорима.
Вук је, истицао је Белић, тачно знао да постави прецизну границу између
дијалектизама и непотребних провинцијализама, односно овај реформатор препознавао је
ријечи којима је давао карактер општесрпских, на којима треба да се темељи будући
књижевни језик. Тако је „у стварању књижевног језика Вук одредио тешку и лепу
дужност књижевницима свога народа: да од народних црта проберу оне које су за
књижевност и да на тај начин створе отмен, постојан у бележењу разних облика, и по
могућности један за цео српски народ књижевни језик“ (Белић 1910: 79). Вукова
истраживања народних говора, на којима ће израсти наша дијалектологија, заокупљала су
пажњу и имала велику цијену од знаменитог лингвисте Александра Белића – неке његове
мисли изнијећемо у нашем раду и сагледати их из угла савремених прилика на
просторима српског језика.

Маја ЂУКАНОВИЋ (Београд)

Белићеви ставови о двојини у светлу савремене словеначке лингвистике

У раду се разматра студија Александра Белића О двојини у словенским језицима из

1932. године, са посебним освртом на његова разматрања двојине у словеначком језику.
Белићеви закључци, изнети у овој значајној књизи, упоређени су са ставовима савремених
словеначких лингвиста, пре свега Јакоба Риглера, Франа Рамовша, Јоже Топоришича и
Александре Дергенц, као и са закључцима Тјаше Јакоп изнетим у најновијој студији о
двојини у словеначким дијалектима. Поред овога, у раду је дат и кратак преглед
досадашњих публикација о двојини у српском и словеначком језику.

Слободан ПАВЛОВИЋ (Нови Сад)

Белићев теоријско‑ методолошки приступ историјској граматици

(прилог историји србистике)
 У раду се разматрају теоријске и методолошке основе Белићевог приступа
историјско ‑ граматичким променама српскога језика, сагледаним у студијама Основи
историје српскохрватског језика I. Фонетика; Историја српскохрватског језика књ. II св.
1. Речи са деклинацијом; Историја српскохрватског језика књ. II св. 2. Речи са
конјугацијом; О двојини у словенским језицима. Како је А. Белић, с једне стране, своје
филолошко образовање заокружио у младограматичарским оквирима стичући знања од
Руса Филипа Фортунатова и Немаца Карла Бругмана и Аугуста Лескина, а како је, с друге
стране, научно сазревао у време развоја европског структурализма, намеће се питање
колико су ова два лингвистичка правца оставила трага у поменутим историјско ‑
граматичким студијама. Чини се да истраживање овог типа недостаје историји српске
филологије, а оно се уклапа у предвиђену тему Лингвистички правци прве половине 20.
века и њихов утицај на српску лингвистику, и подтеме Aлександар Белић и
младограматичари, односно Александар Белић и европска лингвистичка мисао.

Александар МИЛАНОВИЋ (Београд)

Теоријско-методолошки оквир Белићеве периодизације развоја

српскохрватског језика


 Александар Белић је у свом познатом раду Периодизација српскохрватског

језика развој нашега народног језика синтетички представио стварањем модела који је
произишао из његовога целокупног рада на пољу дијахронијске лингвистике. У овоме
раду Белић је изнео и своје погледе на оправданост стварања оваквог модела, на домете
ове лингвистичке методе, као и на критеријуме који ће формирати њен
теоријско-методолошки оквир.
Ваљаност селектираних критеријума за одређивање периода и епоха у развоју
српскохрватског језика, као и коначни резултати Белићеве периодизације, биће
анализирани и кроз паралеле са познијим периодизацијама, најпре Ивићевом.

Јасмина МОСКОВЉЕВИЋ ПОПОВИЋ (Београд)

Белићева схватања о пореклу језика и језичкој еволуцији
Разматрајући свеукупну природу језика Белић се нужно дотакао и питања како
постанка и развоја језика уопште, тако и постанка и развоја појединих језичких
подсистема. У свом кључном општелингвистичком делу, књизи О језичкој природи и
језичком развитку, изложио је и аргументовао своја схватања о бројним лингвистичким
загонеткама – о различитим епохама у развоју језика, о мотивисаности језичког знака, о
језичкој моногенези и полигенези, о постанку и пореклу различитих врста речи, о дечјем
језику као грађи на основу које се може показати „како се морао човечји језик развијати“.
Многа од тих питања актуелна су и данас.
Основни циљ овог рада је да ближе сагледа Белићева схватања о пореклу и развоју
језика и појединих језичких подсистема, као и да их упореди са савременим
лингвистичким приступима овим проблемима.
Миливој АЛАНОВИЋ (Нови Сад)

Еволуција начела структурне организације реченице у српској лингвистици

Реченица представља основну синтаксичку јединицу, те је сасвим очекивано да се

питање њенога унутрашњег устројства наметне као један од централних
теоријско-методолошких проблема у синтакси, без обзира на то о ком правцу је реч.
Развој синтаксе је управо обележила смена или еволуција начела структурне организације
реченице, а она су се заснивала било на централности једнога члана реченице – субјекта
или предиката, тј. финитног глагола у тој функцији, било на функционалносемантичкој
дихотомији или двојству субјекта и предиката. Ове развојне фазе у синтакси се очитују и у
српској лингвистици, нарочито у радовима А. Белића, М. Стевановића, Љ. Поповића, Ж.
Станојчића, П. Мразовић и др.
Смена теоријско-методолошких парадигми је значила промену хијерархије међу
реченичним члановима, али и повећање броја реченичних чланова. Тако за Белића постоје
само два реченична члана – субјекат и предикат, односно субјекатска и предикатска
синтагма, при чему је управо субјекат реченични регенс. С друге стране, Љ. Поповић међу
реченичне чланове убраја још и објекте, прилошке одредбе итд., док за субјекат и
предикат истиче да су главни чланови реченице. И коначно, у вербоцентричном моделу
који заступа П. Мразовић глагол је реченични регенс, док су сви остали чланови реченице
непосредно зависни од њега.
Уз осврт на различите теоријске приступе у опису реченичне структуре, намера
нам је да укажемо како на кључне развојне фазе српске синтаксе тако и на утицаје
доминантних лингвистичких праваца на њу, што се не огледа само у прокламованим
начелима, већ и у усвојеној методологији, поступцима доказивања и провере.

Вероника JАРМАК (Киjев)

Значаj рада А. Белића О језичкој природи и језичком развитку за истраживање

претериталних облика српског глагола у савременоj српскоj и украjинскоj лингвистици

У реферату са разматра општи теоретски значаj студија А. Белића О језичкој

природи и језичком развитку у контексту његовог учења о синтаксичком индикативу,
релативу и модусу за развоj интегративног прилаза истраживању синтетичких и
аналитичких претериталних облика српског глагола у српскоj и украjинскоj лингвистици.
Полазећи од Белићеве тезе о природи глагола као безвременског партиципа, прави се
покушаj ектраполирања теориjске димензиjе и карактеристичне црте употребе
претериталних глаголских облика у књижевности на особине корелациjе jужнословенске
и источнословенске глаголске парадигме. Аорист, имперфекат, плусквамперфект, перфект
и крњи перфект се анализираjу у различитим врстама српског и украjинског прозног,
песничког и драмског дискурса. Оквир анализе чине савремене тенденциjе у тумачењу
категориjе времена у хуманитарним наукама, модела хронотопа, граматичких начина
изражавања темпоралности, особина националних представа о времену код Срба и
Украjинаца.
Александар СТЕФАНОВИЋ (Париз)
„Substantivum adveribale” или посебан поглед Александра Белића на бројеве
као прилошке речи
У реферату желимо да осветлимо Белићево проучавање прирoдe бројева као врсте
речи, полазећи од чланка „Substantivum adveribale” који је написан на француском језику
1937. године. Белићеву теорију о бројевима анализираћемо и на основу двају његових
фундаменталних радова: „О језичкој природи и језичком развитку” и „О двојини у
словенским језицима”, да бисмо тако сагледали у целости слику Белићевог проучавања
бројева у функцији прилошких речи. Посебна пажња је посвећена специфичном утицају
количинских прилога на непроменљивост бројних именица типа стотину, хиљаду
односно на њихово постепено претварање у количинске речи с функцијом именице а с
обликом прилога (substantivum adveribale).

Неђо ЈОШИЋ (Београд)

Белићева лексикографска гледишта и Речник САНУ

Предмет рада чине лексикографска гледишта Александра Белића изложена у I тому

Речника САНУ, али и попратни ставови и опаске (дати у различитим списима) о природи
Речника и карактеру његове грађе, о циљевима и самој изради, те другим актуелним
питањима карактеристичним за српску лексикографску праксу.

Ненад ИВАНОВИЋ (Београд)

Московске године Александра Белића (1898–1899)

У раду се описује и анализира садржај 11 писама које је Александар Белић, као

студент Московског универзитета, у периоду од септембра 1898. до јуна 1899. године слао
Пери Ђорђевићу, начелнику Министарства просвете и једном од приређивача Трећег
(државног) издања Вуковог Рјечника из 1898.
У овим писмима Белић говори о разним темама, међу којима преовлађује опис
научне климе на Московском универзитету. Он описује ликове професора које слуша и
говори о њиховим курсевима. Истовремено, Белић разматра и филолошко-лингвистичку
проблематику везану за српску језичку науку, као нпр. издавање Вукових сабраних дела,
научни и стручни рад својих савременика (Ј. Томића, П. Ђорђевића), питања историјске
граматике српског језика и друге, сродне теме.
Значај ових Белићевих писама почива у томе што садрже научне идеје које ће наш
велики лингвиста, током прве половине 20. века, развити у сферама историје језика,
творбе речи, лексикографије и др. Стога анализа спроведена у раду не представља само
допуну Белићеве биографије, већ и расветљавање корена његовог научног система,
формираног на самом извору европске лингвистичке мисли.
Радмило Н. МАРОЈЕВИЋ (Београд)

Експресивност у Лучи микрокозма

У раду се, у првом његовом дијелу, разматра инвентар средстава за изражавање

експресивности у Његошевом спјеву, уз основну подјелу на лексичка, синтаксичка и
интонациона средства.
Други дио рада посвећен је версолошком аспекту теме: разматра се условљеност
употребе експресивних језичких средстава структуром стиха и строфе.
Трећи дио рада посвећен је поетиколошком аспекту теме: разматра се функција
средстава за изражавање експресивности у изградњи пјесничке слике, у функционалној
перспективи реченице и поетској граматици пјесниковој.

Јелица СТОЈАНОВИЋ (Никшић)

Језичка средства за изражавање експресивности у старим ћириличним

натписима источне Херцеговине

Корпус који ћемо узети за наш рад јесу стари ћирилични натписи источне
Херцеговине. За рад ћемо се користити већ објављеним натписима, који су објављени у
више публикација. Као полазни оквир послужиће нам књига Стари ћирилични натписи
источне Херцеговине (Горан Комар, издавач: Друштво за архиве и повјесницу
херцегновску, Херцег Нови, 2014) у којој је објављено преко 200 натписа. За натписе су
приложене фотографије натписа, рашчитан текст, ранија издања (са фотографијама и
рашчитаним текстом, које су приложили аутори који су се раније бавили натписима). Ова
књига доноси и већи број натписа који раније нијесу објављивани. Уз ову књигу,
користићемо и радове који су се раније бавили натписима (њиховим објављивањем и
тумачењем).
Наше интересовање биће усмјерено на језичка средства којима је исказује
експресивност, међу којима се, као најзначајнија и најстилематичнија, издвајају различита
синтаксичка и лексичка средства.

Марта БЈЕЛЕТИЋ (Београд)

Из експресивне префиксације – на материјалу говора Бањана, Грахова и

Опутних Рудина

Речник говора Бањана, Грахова и Опутних Рудина Јована К. Копривице

(Подгорица 2006) специфичан је по томе што доноси обиље облика који садрже архаичне
и експресивне префиксе. Објављен је исте године кад и наша монографија која за предмет
има експресивне превербалне форманте (М. Бјелетић, Исковрнути глаголи, Београд 2006),
те грађа коју садржи није могла бити у њу уврштена. Овај речник, међутим, на најбољи
начин потврђује констатацију изнету у њеном предговору да је појава којом се поменута
монографија бави и те како присутна у нашем језику, те да заслужује озбиљну
лингвистичку интерпретацију. Предмет пријављеног реферата биће управо анализа
експресивно префигираних облика у говору Бањана, Грахова и Опутних Рудина са циљем
да се – након временске дистанце од скоро једне деценије – провери веродостојност
закључака формулисаних у монографији.

Снежана ВУЧКОВИЋ (Београд)

Експресивна функција секундарне афиксације у старословенском језику и

њени трагови у историји творбеног система српског језика

Једна од карактеристичних особености творбеног система старословенског језика

била је и секундарна афиксација. Она је имала и несумњиву експресивну функцију будући
да су афикси који су секундарно улазили у творбени процес добијали улогу
интензификације или актуелизације већ изражених творбених значења.
Задатак рада је: издвајање основних типова секундарне афиксације (1. са
формално идентичним творбеним афиксом и 2. са синонимичним творбеним афиксом) у
различитим лексичко-граматичким класама речи (именице, придеви и глаголи);
истраживање њихових структурно-семантичких особености; утврђивање унутарјезичких и
ванјезичких узрока који су доводили до формирања ових творбених модела; праћење
њихове потоње судбине у историјском развитку творбеног система српског језика.
Циљ рада је: а) да да одговоре на питања која се тичу историјске перспективе и
улоге коју су творбена језичка средства имала у функцији експресивизације речи; б) да
осветли њихове историјске везе и односе са општесистемским и комуникативним
језичким тенденцијама у различитим историјским епохама и различитим језичким
жанровима.

Исидора БЈЕЛАКОВИЋ (Нови Сад)

Експресивни валери у језику науке код Срба у 18. и 19. веку

Познато је да је научни функционални стил обележен, пре свега, строгом

селекцијом језичке грађе, минималном заступљеношћу полисемије, те језичким изразом
који, поред прецизности, концизности, неемотивности и јасноће, квалификује и
ограничена екпресивност.
Поставља се, међутим, питање да ли је таква ситуација била типична и за језик
науке код Срба крајем 18. и током прве половине 19. века (науке – схваћене у најширем
смислу). Како би се добио одговор на наведено питање, у овом се раду анализира степен
присуства експресивних језичких средстава у делима научног карактера (у приручницима,
уџбеницима и елаборатима) код Срба с краја 18. и из прве половине 19. века.
Поређењем забележеног стања са одговарајућим утврђеним карактеристикама
савременог језика науке уочило би се да ли и у којој мери међу њима постоје сличности,
односно разлике. На тај начин био би описан још један од сегмената у процесу развоја
језичког израза научне мисли код Срба у време њеног освита.

Драгана ВЕЉКОВИЋ СТАНКОВИЋ (Београд)

Експресивност евалутивних деривата са суфиксима -оња и -уља

 У раду разматрамо (а) особености експресивизације реализоване суфиксима -оња и
-уља, (б) атракцију ових форманата и примарних значења основа, (в) те тематску и
појмовну припадност мотивних речи, а такође и (г) место и удео ових изведеница у
евалутивном систему речи субјективне оцене. Ове суфиксе убрајамо у интензификаторске
јер се обично придружују основама погодним за пејорацију, тј. мотивним речима којима
се именује штогод ружно, лоше, наказно, па се отуда дериватима означавају носиоци
негативних, непожељних особина (грбоња, грбуља; гадоња, гадуља и сл.). За разлику од
других речи субјективне оцене, те изведенице често се не граде од речи које припадају
истој врсти (уп. мудроња ˂ мудар, главоња ˂ глава), а у нашим великим описним
речницима нису представљене једнообразно. Семе интензитета и квалитета, коју уносе
суфикси -оња (у им. мушког рода) и -уља (у им. женског рода), гдекад не реализују једнак
афективни набој, што се огледа у разносмерној евалуацији (уп. РСАНУ: бикоња 1. а. бик
(1). б. име бику. 2. аугм. од бик1. 3. фиг. јак човек; бикуља1 1. биковита крава. 2. пеј.
крупна, једра жена; разуздана, обесна жена. 3. погрд. неваспитана жена), а све ове
чињенице показују да се оцене у сфери мушког и женског рода унеколико разликују, на
основу чега се могу запазити и пратити етнолингвистичке специфичности српског језика.

Владан ЈОВАНОВИЋ (Београд)

Категорија степена за изражавање субјективне оцене код придева и

прилога
Степеновање у семантици придева и прилога у раду се посматра шире од појма
компарације као морфолошке категорије својствене овим врстама речи. Степеновање
придева и прилога не мора подразумевати само однос између двају или више појмова,
двају или више поредбених чланова, већ се одговарајућим језичким средством одређен
појам локализује на замишљеној скали према квантитативној или квалитативној оцени
говорника. Морфолошко (творбено) средство за исказивање степена, мере нечега као
израза оцене, става, експресивности и сл. најчешће је префиксација: нажут, нажуто,
(п)омањи, (п)омање, подобар, побољи, побоље, подавно итд., при чему се семантика оцене
не исказује бинарним катеогријама (јесте/није), већ одговарајућом категоријом степена
(више/мање). У раду ће, поред осталог, пажња бити посвећена проблему релативности
морфолошких категорија у пољу семантике и прагматике, што се може илустровати
односом компаративног облика према базној речи – нпр. побољи не мора бити у јачем
степену од подобар или омањи у јачем степену од омален.
Радоје СИМИЋ (Београд)

О знаковном статусу конотативности

Аутор намерава размотрити теоријске ставове истраживача о конотацији – који се

крећу између схватања да је то један од унутрашњих састојака значења до негирања
значењског статуса овога феномена. У закључке ће изнети сопствено мишљење.

Милош КОВАЧЕВИЋ (Београд)

 Експресивност адинатонских конструкција у српском језику

У реферату ће структурно-семантичкој и стилистичкој анализи бити подвргунте

адинатонске конструкције у српском језику. Пошто је адинатон «подврста перифразе
којим се навођењем нечег немогућег описује појам никада», анализа најприје
подразумијева издвајање синтаксичких модела адинатонских конструкција. А то су или
синтагматске или клаузалне јединице; адинатон никад не захвата цијелу реченицу, ни
просту ни сложену. Адинатон је увијек или синтагаматски конституент просте реченице,
или клаузални конституент зависносложене реченице.
Упоришни дио рада представља анализа експресивности аналитичких
конструкција, ексцерпираних из различитих функционалних стилова српскога језика
(посебно књижевноумјетничког и публицистичког, који су адинотону и «најподобнији»),
тј. издвајање критеријума на којима експресивност почива и разлога употребе
адинатонских перифрастичких конструкција намјесто комуникативно конкурентне
лексеме «никада».

Пол-Луј ТОМА (Париз)

Експресивност при употреби претеритних времена
Међу претеритним временима, перфекат се све више шири науштрб имперфекта
(који је готово потпуно замењен несвршеним перфектом), затим аориста (који се повлачи
у корист свршеног перфекта), као и плусквамперфекта (који се често може заменити
свршеним перфектом). Како постају ређи, облици имперфекта, аориста и
плусквамперфекта могу добити на експресивности: употребљавају се да би се постигли
стилски ефекти фокализације, истицања, доживљености, убрзавања или "замрзнуте
слике". У исказивању приповедања за перфективне претеритне глаголе постоји
конкуренција између перфекта, аориста (у неким случајевима и плусквамперфекта), а
такође историјског презента; та конкуренција омогућује ефекте експресивности, којима ће
се бавити овај рад, наводећи примере из српске књижевности, српских превода Библије, а
такође и превода француских књижевних дела на српски.

Веран СТАНОЈЕВИЋ (Београд)

Од неутралности до експресивности у употреби глаголских времена

У раду покушавамо да раздвојимо основну семантику глаголских облика од

значењски секундарних, али комуникативно и стилистички релевантних чинилаца који
језички израз маркирају експресивношћу. Феномен експресивности у употреби глаголских
времена третирамо као резултат садејства (или конфликта?) семантичких и прагматичких
(контекстуалних) чинилаца, укључујући типове дискурса (или текста), као и
комуникативне намере учесника у комуникацији.
Циљ нам је да испитамо и да ли су категорије синтаксичког индикатива и релатива
релевантне у маркирању експресивности – а ако јесу, у којој мери – и који удео у томе
припада видским значењима у српском језику. С обзиром на чињеницу да видска
компонента значења у француском језику има значајну улогу у еспресивном маркирању
неких облика који се, иначе, не доживљавају као стилистички обележени (нпр. француски
имперфекат), у раду ћемо се осврнути и на ситуацију у француском темпоралном систему,
како бисмо размотрили на који начин видска значења доприносе експресивној функцији
финитних глаголских облика у оба језика.

Димка САВОВА (Софијa)

Ред речи као маркер експресивности у савременом српском језику

У савременој лингвистици је маркираном (субјективном, експресивном) реду речи

пажњу најпре посветио В. Матезијус, а за њиме се и други аутори осврћу на тему о
маркираном реду речи у појединим словенским језицима. У овом се раду дефинише који
се ред речи може сматрати маркираним у простој изјавној реченици српског језика. На
бази ексцерпиране савремене језичке грађе истиче се улога тог реда речи у придавању
експресивности реченици. Код истраживања овог проблема посебно значење се придаје и
маркираној интонацијској линији у таквим исказима.

Јелена ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ (Београд)

Начини вербализације експресивности

Аутор полази од теоријских поставки Карла Билера и Чарлса Мориса о тројаком

карактеру знаковности – икон, индекс, симбол, и намерава показати да сва три облика
знаковности могу бити носиоци експресивног значења. Разлика је само у врсти
стилизације и њеним ефектима.

Јасна ВЛАЈИЋ-ПОПОВИЋ (Београд)

Упитна речца зар – од модалне до експресивне употребе

У раду се, полазећи од чињенице да упитна речца зар ни у описној ни у

етимолошкој лексикографији није препозната као алоглотски елемент, осветљава давна
Решетарова напомена (регистрована једино у РЈАЗУ) да је у питању турцизам –
испоставља се, са ограниченим балканским паралелама (у македонском, делимично и у
бугарском језику).
Затим се, након осврта на изостанак адекватног описа варирања значења и
функције ове речце у српским речницима и граматикама, на грађи из књижевних извора
(пробраних писаца заступљених у електронском корпусу „Антологије српске
књижевности“) трасира могући пут семантичког развоја који је речца зар прешла све док
се, током 19. и почетком 20. века, са првобитно финалне (повремено и централне)
позиције у реченици, није усталила у иницијалној позицији и еволуирала од модалног
значења „ваљда“ и „ваљда не“ до експресивног „зар не“ односно „зар“ које означава
чуђење, збуњеност, неслагање и сл.

Тијана АШИЋ (Крагујевац)

 Експресивна употреба заменичког прилога ту у српском језику

У овом раду анализирамо специфичне употребе заменичког прилога ту, употребе

у којима он губи своју спацијалну вредност и постаје прагматичка речца с експресивном
вредношћу чуђења, негодовања и неодобравања: Шта ћутиш ту? Реци ми шта није у
реду? Показаћемо у каквим се типовима реченица и у каквим прагматичким контекстима
јавља ова употреба речи ту.
Циљ нам је, такође, да испитамо процес десемантизације ове лексем, односно њену
гову трансформацију од спацијалног прилога (Ту смо.), преко прилога за изражавање
апроксимације (Душан има ту, око 30 кила.) до експресивне речце.

Зубов НИКОЛАЈ (Одеса)

Једна етнолингвистичка изоглоса у европском контексту: дебела грешка –

дебеле паре у српском односно груба помилка – грубі гроші у украјинском

Као што је познато у лингвистици, језички облици чувају начин мишљења

говорника. Обично се тај начин сматра као својеврсна, изузетна тачка народног схватања
околног света. Иако то и јесте истина, постоји и нешто супротно. Наиме, различити језици
често представљају фрагменте овог света у истим менталним матрицама. То је с од једне
стране узроковано јединством света, али с друге стране и јединством културне базе
различитих народа и утицајима једне културе на другу. У оквиру наше теме пажњу
привлаче један случај одговарајућих односа семантичких слика српског и украјинског
језика на примеру придева дебели односно укр. грубий у саставу фразеолошких израза. То
није посебно српско-украјинска изоглоса, јер је представљена у одговарајућим изразима и
неких других језика – руског, пољског, немачког. По нашем мишљењу извор ове менталне
матрице за српски, украјински а, такође за пољски језик (tłuste pieniądze и tłusta pomyłka)
налази се у немачком ein grober (dicker) Fehler “дебела грешка” односно dickes Geld
“дебеле паре”. За ову претпоставку наводимо доказе у реферату.

Рајна ДРАГИЋЕВИЋ (Београд)

О експресивном лексичком исказивању количине у српском језику

У раду се говори о лексемама (углавном именицама) које се у својим секундарним

значењима односе на малу или велику количину нечега. Тако, на пример, у конструкцији
са именицом у генитиву, именице шачица, мрва, иверак могу означавати малу количину
онога што означава именица у генитиву, док океан или море у конструкцији са именицом
у генитиву означавају велику количину онога што значи именица у генитиву. У раду ће се
испитати именице које имају способност развоја прилошког значења количине, а
анализираће се и значења именица на које се оне односе.

Бојана МИЛОСАВЉЕВИЋ (Београд)

Хипербола у говору свакодневне комуникације

 У раду се представља хипербола, један облик фигуративног говора свеприсутног у
свакодневној комуникацији (Сатима смо стајали у реду; Милион људи чека испред мене;
Ово је изванредан колач). Хипербола (преувеличавање, односно претеривање) изучавана
је у реторици, стилистици и књижевности, а одскора и у говору свакодневне
комуникације. Циљ рада је да се на примерима из разговорног језика овај вид
фигуративног, односно експресивног изражавања представи према лингвистичким и
комуникативним карактеристикама утврђујући на тај начин лексичко-граматичке,
прагматичке и контекстуалне одлике хиперболе.

Гордана ШТАСНИ (Нови Сад)

Именице са ознаком подругљиво у Речнику српскохрватскога књижевног

језика

У раду се семантички и деривационо анализирају именице које су у Речнику

српскохрватскога књижевног језика (1967–1976) означене као подругљиве (подр.). Овом
се лексикографском ознаком маркирају лексеме са негативном експресивном вредношћу.
Циљ рада јесте да идентификујемо изворе овакве негативне тоналности. На основу
тоталне ексцерпције располажемо следећим подацима: највише је именица и глагола са
ознаком подр., а сасвим спорадично ће овако бити маркирани придеви и прилози.
Означене именице су са веома различитом денотацијом, али доминирају оне које се
односе на човека. Мотивисане су углавном глаголима из групе глагола говорења и
кретања и именицама претежно из категорије nomina professionis. Са становишта
лексичког значења, ове се именице јављају као једнозначне настале творбеном
деривацијом. Међутим код вишезначних именица могућа је двојака ситуација: а ) да је
примарно значење обележено као подругљиво, или б) да је неко од секундарних значења
реализовано као такво. У случају семантичкое деривације указујемо на механизме којима
је индуковано значење са ознаком подр.

Драгана КЕРКЕЗ (Београд)

Анализа лексеме изненађење између неочекиваности и запрепашћености

Рад посвећен анализи лексема неочекиваност, изненађење и запрепашћеност у

савременом српском језику, у поређењу са руским.
Теоријско-методолошку основу рада чини метода интегралног описа језика.

Славко СТАНОЈЧИЋ (Крагујевац)

Однос лексеме и њеног окружења – на примерима из два различита типа

дискурса

Рад износи резултате ауторове анализе два типа дискурса: (а) дискурса текста
уџбеника са тематиком породично-друштвених односа и (б) дискурса њижевноуметничког
дела са истом тематиком. Аутор материју испитује и реализује на своме схватању
теоријских ставовова и метода двају европских лингвиста XX века (А. Белића и Џ.
Лајонса), који, у основама својих (хронолошки и генерацијски значајно удаљених)
приступа језику, најексплицитније виде повезаност језичког знака свих нивоа, али пре
свега лексике и синтаксе, са основним комуникативним задатком сваког језика – са
исказивањем информације о значењу. У томе, методама текстлингвистике, као и на основу
социолингвистичких приступа језику – аутор дефинише (а) схему формирања уџбеничке
информације о датој садржини – породично-друштвеним односима и (б) схему формирања
књижевноуметничке информације о истој значењској материји, и то на узорцима
конкретног текста уџбеника / литерарног дела из београдског културног ареала.

Олга САБО (Београд)

Језичко помодарство и језик моде

Српски језик пролази кроз фазу интензивног језичког помодараства, почевши од

неселективне употребе префикса пре- до конструкција „икада виђено и сл“.
У раду ће бити на материјалу модних часописа и „жуте штампе“ анализирани
узроци ове појаве, типови конструкција, њихова улога и др.

Мирјана ИЛИЋ (Ниш)

Неки експресивни и стилски аспекти значења српских придева

У раду се разматрају експресивне могућности неких српских придева, као и начини

на које је екпресивни и стилски ефекат остварен. Разматрају се језичко-формалне, али и
контекстуалне ситуације у оквиру којих творбени формант модификује значење или се
придев семантички модификује контестом, али се у оба случаја постиже одређена
екпресивност. Рад се заснива на речничком корпусу, тј. на дескриптивним речницима
српског језика. Као резултат и синтезу истраживања очекујемо одређени инвентар
могућности за постизање експресивних значења код придева у српском језику.

Марина НИКОЛИЋ (Београд)

Категорија степена и категорија оцене у српском језику – сличности и

разлике

Наша претходна истраживања перманентно су упућивала на повезаност категорија

степена и оцене. Заједно са категоријом интензивности, ове три категорије припадају тзв.
квалитативно-квантитативним категоријама, те има мишљења да би се квалитет и
квантитет могли тумачити као надкатегорије у односу на поменуте. Циљ овог реферата је
да покаже однос између категорије степена и категорије оцене. Ове две категорије
изузетно се преклапају када је реч о норми или поређењу, а разликују се на нивоу
субјективности и експресивности. Категорија оцене огледа се у испољавању позитивне
или негативне оцене (става) говорника према предмету говора. Такав став се по правилу
може градирати, али то није изражавање степена неке особине, него пре свега однос
субјекта према тим појавама. Основна разлика, дакле, између категорије оцене и њој
сродних категорија није у сфери денотативне семантике, него у сфери субјективне
интерпретације, па тако можемо говорити о субјективној оцени, на крају и о
експресивности као обавезној компоненти категорије оцене.

Ђорђе ОТАШЕВИЋ (Београд)

Лексика као експресивно средство у рекламним текстовима на српском

језику

Персуазивност и манипулативност су суштинске карактеристике рекламе. У раду

се анализира улога коју лексика, као експресивно средство, има у постизању
персуазивности и манипулативности рекламних текстова на српском језику.

Владислава РУЖИЋ (Нови Сад)

Концепти осликани фраземама с компонентом ветар у савременом српском

језику

У фразеологији једног језика могу бити уграђени различити концепти који

одражавају вредносне карактеристике човековог спознавања појава, многих фрагмената из
стварности, укратко, његов доживљај света. У великој мери национална фразеологија је
одраз културе, обичаја, веровања, стереотипа народа који говори тим језиком, али у
фразеологију, у ширем смислу те речи, могу бити уткани и неки универзални концепти
својствени многим народима. Предмет овог истраживања јесу фраземе, као експресивна
језичка средства, које садрже именску компоненту ,,ветар”. Њима су на једној страни
осликани концепти нестанка, невидљивости, празнине, брзине и сл., а на другој страни
упечатљиво су представљене неке опште склоности, понашања и особине човека (нпр.
његова превртљивост, лакомисленост, несигурност, узалудност, тј. безуспешност каквог
деловања или пак његова прилагодљивост свакој ситуацији и сл.).

Ана ПЕЈАНОВИЋ (Никшић)

Експресивност као категоријална особина фразеолошких јединица

На примјеру различитих типова фразеолошких јединица и њиховог функционисања

у тексту, као и поређења са језичким јединицама које условно називамо њиховим
„нефразеолошким синонимима” (лексемама, слободним синтагмама или реченицама)
илуструје се једна од категоријалних особина фразеологизама ― експресивност.
Анализа се спроводи на грађи фразеолошких јединица српског језика у поређењу
са аналогним фразеолошким јединицама блискосродног руског језика.
Поменути методолошки поступак доприноси лакшем разоткривању свих оних
категорија, које су иманентне фразеолошким јединицама и које су у блиској вези са
експресивношћу: емоционалност, сликовитост, интензификација, вриједносни став.
Гордана ШТРБАЦ (Нови Сад)

Фразеологизми са значењем визуелне перцепције

Истраживањем је обухваћена група фразеолошких јединица као експресивних

језичких средстава којом се исказује концепт визуелне перцепције, нпр.: бити коме на оку,
гледати кога испод ока, гутати очима, отворити (све) очи / сва четири ока, претворити
се у око итд.
Полазећи од лингвоконцептолошке теорије И. А. Стерњина и З. Д. Попове, као и од
теорије о наивној слици света Ј. Д. Апресјана, на основу значења фразеолошких јединица,
у првом реду њихове конотативне компоненте, која укључује експресивност као
категоријално обележје, настоји се описати структура датог концепта и основни
механизми концептуализације овог сегмента стварности, који се тиче примања
информација из спољашњег света чулом вида.
Циљ је да се, на основу онога што нуди фразеолошка грађа, утврди начин на који
говорници српског језика формирају наивну слику човека, тј. представе које имају о себи
самима.

Наташа ВУЛОВИЋ (Београд)

Експресивност фразеолошких јединица с компонентом ђаво у српском

језику

У раду ће бити разматрана експресивност значења фразеолошких јединица с

компонентом ђаво у српском језику (нпр. ђавола би на леду потковао, испасти ђаволу из
мреже (торбе), где је ђаво рекао лаку ноћ итд.). При томе, биће наведени и
полуфразеологизми, односно прагматички фразеологизми који у свој састав укључују ову
лексему, а у којима се изражава категоријална особина експресивности (иди дођавола,
ђаво ће га (је и сл.) знати, ни ђавола и др.). Посебно ће бити указано на однос неутрално –
експресивно, а биће представљени и поједини начини класификације фразеолошких
јединица.

Саша МАРЈАНОВИЋ (Београд)

Лексикографска обрада поредбених фразема из угла теорије о функцијама речника

У овоме ћемо раду с металексикографских позиција теорије о функцијама речника

сагледати обраду поредбених фразема. С једне ћемо стране размотрити стање у описним
речницима српскога језика, а с друге у двојезичним (понајпре српско-француским)
речницима, при чему ћемо анализом обухватити постојеће савремене опште и
фразеолошке речнике. Будући да су у средишту поменуте теорије – корисник, његове
потребе и ситуације у којима се служи речником, у раду ћемо испитати задовољава ли
обрада поредбених фразема потребе двеју скупина корисника: кориснике којима је српски
језик матерњи и франкофонске кориснике који српски језик усвајају као страни. У раду
ћемо посебно испитати може ли се сматрати да је сврсисходан и адекватан потребама
корисника (енгл. user-friendly) начин на који су поредбене фраземе одабране,
лематизоване и семантизоване, те јесу ли фраземе снабдевене потребним граматичким
подацима и квалификаторима о употреби. Нарочиту ћемо пажњу посветити дефиницијама
у описним и еквивалентима у двојезичним речницима, који те информације садрже било
експлицитно, било имплицитно. На основу целокупне ћемо анализе оценити испитане
речнике и изнети концепцију речникā у којима би лексикографи адекватно (или бар
сврсисходније?), тј. прилагођено потребама корисника, представили поредбене фраземе.

Катарина БЕГОВИЋ (Београд)

Фразеологизми са компонентом жив – историја и савремено стање
У раду се анализирају устаљене конструкције са компонентом жив (на пример
жива ватра, ни за живу главу, живог ме стид појео). Истражује се структура
фразеологизама и глобално значење које нам омогућава да их третирамо као посебну
језичку јединицу. Нарочита пажња посвећује се пореклу фразема и семантичким законима
који су условили јединствено значење конструкције. Посебно се истиче историјски план
развоја фразема, а са њим, где је могуће, и старина и древност одговарајућих стереотипа
који се фрагментарно кроз фразеологију и приказују. Грађа ексцерпирана за потребе рада
базира се на српском језичком материјалу, али ексцерпира се и грађа из одговарајућих
словенских језика и користи се упоредни метод како би се указало на паралеле између
српског и осталих језика словенске гране. Тако анализа добија двојаку перспективу: једна
је синхрона јер се анализира формални облик и семантика фразеологизама на савременом
плану; централна је дијахрона јер се даје увид у историјско стање и језичке механизме
који су из историјске перспективе управо за овакав развој и заслужни.
Томислав МАТИЋ (Београд)

Ауторски фразеологизми у драмама Александра Поповића

У раду ће бити анализирани индивидуални фразеолошки изрази ексцерпирани из

четири драме А. Поповића (Развојни пут Боре Шнајдера, Мрављи метеж, Мрешћење
шарана и Бела кафа). Приказаћемо принципе онеобичавања фразеолошких израза, њихову
актуализацију кроз увођење у конкретни драмски контекст с једне стране, али и моделе
стварања ауторских фразеологизама, кроз укрштање и супростављање познатих израза,
њихову контаминацију и буквализацију, с друге стране. Структурно-семантичка и
семантичка анализа, те њихово упоређивање са примерима из постојећег фразеолошког
корпуса српског језика (позиционирање у универзални фразеолошко-семантички план),
али и позиционирање у (тада) актуелни друштвено-политички контекст, омогућиће
прагматско рашчитавање конкретних фразеолошких израза.

Светлана СЛИЈЕПЧЕВИЋ (Београд)

Концепт непријатеља у политичком рекламно-пропагандном жанру на материјалу

српског језика
 У овом истраживању бавимо се концептом непријатеља у политичком
рекламно-пропагандном жанру на материјалу српског језика. Корпус је прикупљен
захваљујући архивама званичних сајтова политичких странака, као и архиви Завичајног
музеја у Јагодини. Базиран је на слоганима, видео-спотовима и лецима коришћеним у
изборним кампањама од 1990. до 2014. године. Концепт непријатеља опстаје на основу
начела поједностављивања слике света и веома се често употребљава као својеврсна
језичка стратегија у политичком дискурсу. Наше истраживање показује да се у
политичком рекламно-пропагандном жанру користе различита стилска средства како би
се изградио концепт непријатеља (од разбијања фразеологизама новим лексемама, као што
је у примеру Тадић Палми очи не вади, преко риме у примеру Да богати буду богатији,
прибегли су демократији, до прављења контраслогана супституцијом лексема у
постојећем, као што је у примеру Ко лаже и гледа вас у очи?, начињеном према слогану
Ко сме да вас погледа у очи?). Будући да је језик политичког рекламно-пропагандног
жанра подређен убеђивачкој и манипулативној језичкој функцији, циљ рада је дати
исцрпан инвентар језичко-стилских средстава која учествују у стварању концепта
непријатеља у изборним кампањама, а тиме се даје допринос и бољем разумевању других
концепата који се развијају у оквиру политичког дискурса уопште и који су условљени и
подређени поменутим функцијама.

Ксенија КОНЧАРЕВИЋ (Београд)

Експресивност у научном стилу теолошких дисциплина (на материјалу српског и

руског језика)

Стил теолошких наука показује низ додирних, али и мноштво диференцијалних

црта у односу на стил других научних области. Специфична екстра- и интралингвистичка
обележја теолошког научног стила условљена су специфичношћу методологије
богословља и карактера богословског познања у односу на логичко-епистемолошку
природу знања у другим областима науке. Православна теологија поистовећује се са
Православљем уопште, са целокупним животом (догматима, литургијом, подвигом)
Цркве, са свим оним што обухвата православно духовно предање и наслеђе. Стога је на
плану свога језичког израза теологија знатно отворенија, приступачнија поимању далеко
ширег круга реципијената него што је то случај са другим научним дисциплинама. Сваки
теолог у свом стваралаштву иступа као представник Цркве, изражава њено учење,
обраћајући се члановима Цркве и онима који то тек треба да постану. Оваква усмереност
теологије изискује и одговарајући стил изражавања. Управо због чињенице да је
информација која се пласира намењена широком кругу прималаца, стил треба да
презентира садржај у доступној, разумљивој форми, која, наравно, ниуколико не сме да
иде на уштрб научности излагања. Поред тога, примаоца је веома често неопходно
уверити у истинитост и важност поруке, односно на њега утицати и интелектуално, и
емоционално, и волитивно, па се због тога у теолошком научном стилу неретко примењују
и таква емоционално-експресивна средства деловања као што су тропи и стилске фигуре.
Емоционално-експресивну маркираност теолошког израза илустроваћемо примерима из
студија истакнутих савремених српских и руских теолога.

Ничка БЕЧЕВА (Велико Трново)

 О превођењу српске експресивне лексике на бугарски језик

Експресивна лексика у сваком језику има своје специфичности које задају

проблеме преводиоцима – у неком погледу експресиви се могу сматрати
безеквивалентном лексиком. Превођење овакве лексике је увек изазов, а блискосродни
језици попут српског и бугарског траже још већу пажњу.
У тексту се, на теоријском плану и на грађи конкретних текстова се анализирају
неки проблеми везани за превођење српске експресивне лексике на бугарски језик.

Јекатерина JAКУШКИНА (Москва)

Експресивност у лексици као руско-српски преводилачки проблем

Рад ће садржати упоредну семантичку анализу руских емоционално обојених речи,

које припадају „високом стилу“ или изражавају другу врсту експресије и њихових српских
неутралних еквивалената (почитать – поштовати, унылый – досадан, обыватель
–грађанин). Семантичке разлике ове врсте су последица историјског развитка два језика
као и веза руског језика са елитном, а српског са народном културом.

Валентина СЕДЕФЧЕВА (Велико Трново)

Црквенословенска традиција 18. века у роману Сеобе и њен превод на бугарски

језик: транслатолошка анализа

У првој књизи Сеобе црквенословенски језик ремети целину језичке структуре

романа написаног савременим српским језиком. Стилистичку функцију славенизама писац
користи за архаизацију приповедања, приказивање духа просветитељске епохе и
наглашава ње верске припадности главног јунака, битне за тумачење његовог лика. Један
важан фрагмент у свом смислу је дијалог између Вука Исаковича и Пећког епископа. У
раду се анализирају кључне семантичке, поетске, граматичке, лексичке и стилске особине
из наведеног дијалога и препреке и немогућности њиховог превода на бугарски језик, због
блискости двају језика и постојања континуиране књижевне праксе током 17. и 18. века на
српском и бугарском тлу.

Биљана МАРИЋ (Београд)

Руски језик у делима српских писаца као експресивно средство (Колико српски
писци познају руски?)

Страни језик се у књижевним делима одувек користи са најразличитијим стилским

циљевима. У раду планирамо да покажемо како српски писци (припадници различитих
књижевних праваца, из различитих времена) користе страни језик (конкретно, руски) у
експресивне сврхе, а да би дочарали особености говора својих јунака. Интересоваће нас,
пре свега, на који аспект руског језика су дати писци стављали акценат, сматрајући га
најкарактеристичнијим с тачке гледишта говорника српског језика.
Миланка БАБИЋ (Источно Сарајево- Пале)

Комуникативни и експресивни модели екскламативних реченица у српском језику

У раду се анализира синтаксичко-семантички статус типова комуникативних

реченица (по правилу простих) у савременом српском језику. Узимајући за
класификационе критеријуме комуникативну и експресивну функцију реченице, аутор
издваја три структурна и три исказна типа ових реченица: обавјештајне, упитне и
екскламативне. Циљ рада је да се покаже како два издвојена класификациона критеријума
одређују граматички и комуникативни статус екскламативних реченица. Релационо
посматране, оне у односу на два преостала типа имају обрнут суперординирани
критеријум. Наиме, обавјештајне и упитне реченице примарно су комуникативне, док су
екскламативне примарно експресивне, при чему се показује да у интерферираним
типовима дати модели као основне критеријуме имају управо наведене, па се подтипски
реализују као: комуникативно-експресивне (обавјештајне и упитне), односно као
експресивно-комуникативне (екскламативне). Рад примјеном јасних
синтаксичко-наратолошких критеријума показује како се из комуникацијског акта
фокусирањем или поруке или говорника у први план ставља или комуникативна или
експресивна функција реченице. У коначници, циљ рад је да се дају сви модели
експресивних реченица са (не)интерефернцијом експресивног и комуникативног
критеријума, чиме се прави јасна структурна и семантичка диференцијација између
екскламативних и преостала два типа комуникативних реченица.

Ана ЈАЊУШЕВИЋ ОЛИВЕРИ (Косовска Митровица)

Понављање као начин интензификације јединица у предикату

У раду се испитује интензификација предиката поступком понављања. Корпус
састављен од прозних и драмских дјела српских писаца показује да се поред
редупликације простог предиката јављају и случајеви понављања копулативног глагола
или предикатива у склопу сложеног именског предиката, при чему се појачавање
остварује епизеуксичким или епаналептичким понављањем, а између редуплицираних
јединица може бити употријебљен и интензификатор.

Александра МАРКОВИЋ (Београд)

Квалитативне генитивне синтагме типа човек од науке и злато од жене

У раду се испитује експресивност двеју врста квалитативних генитивних синтагми,

условно названих типом човек од науке и злато од жене. Њихова експресивност заснива
се на разним елементима. Синтагме првог типа блиске су генитиву материје и могу се
посматрати као метафоричка екстензија датог генитивног типа. Референт управне
именице (најчешће човек/жена) квалификује се појмом означеним генитивном именицом
као да је од тог појма сачињен, саткан, као да је то његово најважније разликовно
обележје. У синтагмама другог типа (блиским генитиву носиоца особине) особина се
изражава појмом означеним првом именицом. Њихова експресивност заснива се на избору
те именице, која је најчешће квалификативне и евалуативне природе, као и на чињеници
да се особина изражава именицом. Експресивност једне подврсте ових синтагми заснива
се на сликовним метафорама.
Типови синтагми које посматрамо имају идентичну површинску структуру, која би
се могла представити моделом N1 + од + N2Gen. Разлике постоје на семантичком плану –
у првом типу управном именицом енкодиран је посесор, док је у синтагмама другог типа
посесор енкодиран генитивном именицом.

Данило АЛЕКСИЋ (Београд)

Глаголи, узвици и фонестема ц

У реферату ће се тражити одговори на творбена и морфемичка питања која се

постављају при анализи глагола типа боцкати, грицкати (и боцнути, грицнути).
Централни проблем код ових речи су улога и порекло фонеме ц, односно граница између
творбене основе и творбеног форманта. У покушају да се пронађу решења испитиваће се
првенствено веза ових глагола са творбено сродним и другим узвицима (боц, гриц), после
чега ће се разматрати алтернативне интерпретације прикупљених података: (1) фонема ц је
у овим речима фонестема, јединица субморфемског нивоа која се одликује једном врстом
фонетског симболизма; (2) ова фонестема је део суфикса (насталог перинтеграцијом), а не
творбене основе; (3а) финални консонант основе губи се приликом упрошћавања
сугласничке групе и (3б) идући за анализама прозодијске морфологије, творбену основу
није ни представљала морфема, него слог (бо-сти, бо-дем), као код хипокористика типа
сека (се-стра + -ка).

Душица РИСТИН (Букурешт)

Румунска модерна славистичка школа и њени односи са модерном српском

лингвистичком школом

Модерну румунску славистику крајем 19-oг и у првој половини 20-oг века

обележила је активност еминентних професора и истраживача као што су Јоан Богдан
(Ioan Bogdan) (1864-1919) са Универзитета у Букурешту, Илије Барбулеску (Ilie
Bărbulescu) (1873-1945) са Универзитета у Јашију и Силвију Драгомир (Silviu Dragomir)
(1888-1962), са Универзитета у Клужу. О признању доприноса и значаја ових великих
румунских научника који су афирмисали културне вредности српске културе и српског
језика на румунском простору, говори чињеница да су Јоан Богдан и Илије Барбулеску
били почасни чланови Српске краљевске академије наука у Београду (САНУ) 1914.
године. Предмет нашег излагања биће приказ најзначајнијих радова поменутих академика,
укључујући и њихову преписку са српским академицима Јованом Радонићем и
Александром Белићем. Школе модерне лингвистике и историографије за чије оснивање су
заслужне ове значајне личности културе из академских кругова Србије и Румуније данас
представљају моделе културне афирмације српске и румунске науке како у Европи, тако и
у свету.
Сања ЂУРОВИЋ (Крагујевац)

Значај Белићевих погледа на категорију врста речи

Категорија врста речи представља основну морфолошку категорију и у српском

језику заступљена је традиционалана подела на десет класа. Предмет рада јесте преглед
основних Белићевих поставки о категорији врста речи које су и данас основне поставке у
одређењу једне класе. Јединство гласовног склопа, функције и значења, основно је
правило, према Белићу, по којем се речи сврставају у одређену врсту. У раду ће се на
основу четири поглавља („Један поглед на врсте речи”, „Свођење врста речи на четири
групе”, „Значај неправих речи извесних категорија за врсте речи” и „Вредност поделе
речи на врсте”) дати опис и тумачење Белићевих поставки као и статус поменутих
категорија у савременом српском језику. Многе врсте речи само су условно сврстане у
посебну класу, попут узвика.
Врсте речи биле су тема 27. Научног састанка слависта у Вукове дане и у
већини радова Белићеви погледи на врсте речи били су незаобилазни као увод у даља
истраживања, али се не даје детаљнија анализа и коментар Белићевих тумачења, што ће
бити основни циљ овог рада. На основама Белићевих погледа на врсте речи биће осликано
и стање у савременом српском језику.

Соња НЕНЕЗИЋ (Никшић)

Белићева теорија о синтаксичком индикативу и релативу

У раду се анализира теорија индикатива и релатива коју је Александар Белић

конципирао и моделирао кроз више својих научних радова, одредивши тако пут којим се
синтакса глагола досљедно кретала кроз читав двадесети вијек. Уз то се говори и о
измјенама које је у том временском периоду претрпјела и о њеној данашњој актуелности.

Илијана ЧУТУРА (Јагодина)

Белићево учење о прилозима – композиција и декомпозиција
У раду се анализирају они сегменти Белићевих разматрања који се односе на
прилоге и прилошке изразе – експликацијом семантичких или раздвајањем морфолошких
компоненти. На том корпусу могуће је сагледати и шири контекст Белићевог учења о
синтагмама које осцилује између семантичког и лексичког критеријума.
Видљиво је да се Белићеви текстови о прилозима везују за значења и категорије
(што се може означити као системскограматички приступ), а да у савременој србистици
преовладава функционалностилски приступ. Значај Белићевог учења у том смислу је
најмање двојак. Прво, његово учење о настанку прилога, које се рефлектује и у
нормативистичким ставовима исказаним у његовом правопису, показује да је Белић у
извесном смислу претеча идеје о декомпоновању. И друго, дијахронијска сагледавања
проблема састава и значења прилога и прилошких израза говоре о томе да је Белић
декомпоновање и „компоновање“ поставио у сложен међуоднос који није линеаран и
прогресиван по својој хронолошкој природи.
Марина СПАСОЈЕВИЋ (Београд)

Белићево схватање глаголског вида и његов утицај на развој аспектолошких

погледа у србистици

У раду ће се разматрати Белићеве дефиниције глаголског вида,

класификација глагола према виду, као и његова интерпретација развоја система
глаголског вида. Анализа ће бити усмерена у два правца. Циљ је да се утврди, са једне
стране, утицај европских лингвистичких ставова о аспекту на Белићево учење и Белићев
однос према њима, а, са друге, утицај Белићеве разраде ове категорије на српску
граматичку традицију.
Наиме, иако је Белић био добро упознат са европским лингвистичким учењима у
области аспектологије, он их није некритички преузимао. То се огледа, најпре, у схватању
перфективности и имперфективности. Његово поимање вида као морфолошке категорије
која се испољава кроз опозицију свршено : несвршено заснива се на критеријуму
извршености једног тренутка глаголске радње и неограничености трајања. Он не подлеже
утицају у то време раширене Делбрикове и Бругманове пунктуелне теорије, Лескинових
схватања, по којима перфективност изражава завршеност или резултат итд. Друга важна
чињеница која је обележила Белићеве аспектолошке погледе тиче се класификације
глагола према виду, разликовања (природног) вида и секундарног или изведеног
(граматичког или вештачког) вида, те увођења појма видских ликова или врста. Иако је од
почетка 20. века (од 1908. и Агрелове студије о пољским глаголима) глаголски вид (аспект
као граматичка категорија) био одвојен од актионсарта (акционалности, лексичког
аспекта), Белић ово не прихвата, већ у својој класификацији комбинује граматичке и
семантичке критеријуме, па код изведеног вида разликује имперфектизоване – учестале,
код перфектизованог: почетносвршене, завршносвршене итд. Његови погледи у вези са
немогућношњу раздвајања ових категорија износе се и у његовим критичким приказима
Кошмидерове студије и Груборових Аспектних значења. Белићево схватање вида и
класификација глагола, као што ће се показати, умногоме је одредило интерпретацију
вида у српским граматикама до данашњих дана.

Соња МИЛОВАНОВИЋ (Београд)

Експресивност глагола у поезији Новице Тадића

Експресивност у поезији Новице Тадића остварена је на свим равнима језика – од

фонолошког до синтаксичног, и шире – текстуалног. У досадашњим истраживањима,
посебно истакнут слој односи се на лексику, и то на именице, које песник понекад и сам
ствара. Међутим, за његов особен стил карактеристичан је и одабир глагола. Лирски
јунаци Тадићеве поезије кричу, кликћу, креште, брбљају, мумлају, мрмљају, шапћу, и у
себи говоре, бесно или молитвено. Разноврсношћу употребе глагола говорења, којима се
идентификује (са)говорник или указује на начин говора, песник не само да ствара
упечатљиве поетске слике него истиче да је говор важна тема његове поезије. Циљ рада је
да се класификацијом одређених семантичких типова глагола овог типа укаже на
различите природе лирског ја, осветли прегнанција као врло важна стилска фигура у
Тадићевој поезији, те да се на основу издвојених и анализираних семантичких типова
глагола утврде могући тематски кругови ове поезије.

Тамара ГРУЈИЋ (Кикинда)

Модерни индивидуализам и традиција у поетици Светислава Стефановића

У раду се разматра поетика Светислава Стефановића, изразитог представника

„младих“ прве половине XX века, у контексту „другог“ и „другачијег“ поимања традиције
и усмене књижевности. У тумачењу и вредновању стваралачке (само)свести и традиције у
поетици Светислава Стефановића битан удео имају критички и полемички текстови
аутора, који доприносе јаснијем сагледавању његовог односа према чину стварања,
односно усменој књижевности као узору и моделу за стварање модерног песништва.
Окренутост ка мистичном, а не херојском у српској усменој књижевности чини га
„усамљеним модернистом“, који сматра да је мистицизам одлика нове уметности, јер су на
мистичним, романтичним и религиозним мотивима засноване националне културе других
европских народа.
Циљ рада је да се истражи модерно и традиционално у Стефановићевој поетици, да
се утврди снага утицаја енглеских песника – мистичара – на поетику овог писца, да се
ближе одреди и опише однос оригиналне индивидуалне свести Светислава Стефановића
према традиционалним погледима на уметност и модерним тенденцијама у књижевности.

Вељко БРБОРИЋ (Београд)

Рад Александра Белића на правопису српског језика
У раду ће бити речи о Александру Белићу као правописцу (од 1923. до 1960. године) и
његовим правописним решењима. Срби су Вукову језичку и правописну реформу коначно
прихватили тек 1868. године и у наредним деценијама правописна решења су систематски
образлагана. Ипак, први целовити (лингвистички) правопис добили смо тек 1923. године.
Био је то Правопис српскохрватског књижевног језика Александра Белића, лингвисте
великог формата и широких видика. Белић није био само кодификатор постојећег, већ је
поправљао и усавршавао Вукова решења. Овај правопис је имао друго, прерађено издање
1930. године, после Правописног упутства (1929) и компромиса са Боранићевим
правописом и треће (ново, допуњено и исправљено) издање 1950. године. Белићев
правопис био је у употреби све до појаве Правописа српскохрватскога књижевног језика
Матице српске и Матице хрватске (1960. године). Александар Белић је био учесник
Новосадског књижевног договора (1954) и члан правописне комисије која је приредила
заједнички правопис (1960), па је његов правописни рад од великог значаја и за савремени
правопис српског језика.
 КЊИЖЕВНА ТРАДИЦИЈА И СРПСКА
КЊИЖЕВНОСТ 20. ВЕКА

КЊИЖЕВНОИСТОРИЈСКО ЗНАЊЕ И ИЗАЗОВИ

НОВОГ МИЛEНИЈУМА (НАЦИОНАЛНИ,
РЕГИОНАЛНИ, КОНТИНЕНТАЛНИ КОНТЕКСТ)
Марија РИТА ЛЕТО (Кјети-Пескара)

Исприповедати егзил

Aкo je западна, модерна култура великим делом рад избеглица, егзил је, као што
пише Едвард Саид, „изузетно подстицајна тема за размишљање, али страшна за
живљење“. Непремостив јаз између човека и његовог родног места, трауматично искуство
у новој средини, проблеми идентитета, селективно памћење и, наравно, свеприсутна
носталгија (и рефлексивна и рестауративна, према терминологији Светлане Бојм) ‒
питања су која сваки писац/егзилант разрађује на свој начин, говорећи о свом властитом
дођивљају егзила.

Крајем прошлог века читав низ српских аутора нашао се изван свог геополитичког
и културноисторијског простора. Тако је настала књижевност у којој је егзил главна тема,
или, боље речено, стање које одређује не само пишчев став, него и његов живот. У нашем
раду настојимо да истражимо однос између егзила и писања код аутора као што су Давид
Албахари, Владимир Пиштало, Владимир Ташић и др.

Бојан ЈОВИЋ (Београд)

Зенит и зенитизам из перспективе дигитализације и семантизације

авангарде

На примеру часописа Зенит указује се на могућу повратну спрегу између

дигитализације и семантизације авангардних серијских публикација и
књижевноисторијског и књижевнотеоријског знања. Одликујући се општим особинама
авангардних штампаних медија, исказаним кроз нарушавање граница међу уметностима и
жанровима, тј. схватањем штампаног медија као уметничког предмета (спољна и
унутрашња естетизација часописа и књиге кроз решења дизајна, прелома, типографије,
општа фасцинација филмом, техникама монтаже и колажа), Зенит се показује као
мешовита, интер- и мултимедијална форма, како у домену графичког изгледа, тако и у
домену природе прилога. Због тога се и питању његове дигитализације и, посебно,
семантизације, мора приступити са свешћу о нарочитим теоријским и методолошким
проблемима / захтевима који се при томе јављају. Укључивање добијеног описа у
семантичку мрежу (културе), посредно преко (идеје) дигиталног / дигиталних
репозиторијума (авангарде), омогућава упоредно дигитално проучавање књижевности са
становишта штампе и часописа и уочавање значајних доприноса периферних авангарди,
као и промену оптике националних филологија и измену усмерења компаратистичких
виђења регионалних књижевности.

Габријела ШУБЕРТ (Јена)

Оптерећеност почетка. Књижевна трансформација фолклорне

традиције

Реферат тематизује оптерећеност која прати сваки почетак човековог подухвата. У

народу је та проблематика најјасније изражена у веровању и у баладама о градбеној
жртви. У њима се потврђује давна спознаја људи да велики планови као што су
грађевински, могу да се остваре само уз велике, често људске жртве. Та традиција је код
свих народа Југоисточне Европе жива до данашњих времена; она је такође обележила
књижевност и стваралаштво писаца. Градбену жртву између осталог тематизује нобеловац
Иво Андрић у својим делима, посебно у роману „На Дрини ћуприја“ (1945) и приповеци
„Мост на Жепи“ (1925), у исто време негирајући и одбацујићи традицију у корист виђења
модерног човека. Мост је код њега симбол савршенства и постојаности, а почетак
изградње моста је тежња човека ка савршенству – упркос сазнању да и мост не може
одолети времену односно пролазности.

Данијела ПОПОВИЋ НИКОЛИЋ (Ниш)

Усмено стваралаштво у путописним белешкама Кроз наше Румуне и Поред

Топлице Тихомира Р. Ђорђевића

Готово све области научног рада Тихомира Р. Ђорђевића обележене су

усмереношћу ка усменом стваралаштву. Његови ставови о значају бележења и проучавања
дела усмене књижевности долазе до изражаја и у његовим путописима Поред Топлице
(1896) и Кроз наше Румуне (1906). У раду ће бити посвећена пажња овим путописним
белешкама у којима аутор, поред података о времену, простору, становништву и начину
његовог живота, представља усмено стваралаштво ‒ наводи разноврсну грађу (песме,
предања, кратке говорне облике,...), информише о усменој традицији срспког и других
народа, илуструје проблеме са којима се као истраживач сусреће у процесу трагања за
етнографском и усменом грађом и слично. У раду ће бити речи о елементима који ова
његова дела сврставају у путопис као посебан књижевни жанр.
Милица ЈАКУБЈЕЦ-СЕМКОВОВА (Вроцлав)

Ко је Обилић из Ненадићевог Романа о Обилићу

Милош Обилић је једна од најзначајнијих личности косовског мита иако се у

народној епици појављује и у другим контекстима, као нпр. побратим Краљевића Марка.
Легенде о Обилићу су нарасле у вези са његовом херојском смрћу, мећутим у роману
Добрила Ненадића (1990) описан је Обилићев живот пре битке, док се битка и султанова
смрт једва спомиње. Окосница овог рада је питање до које мере је савремени аутор
користио народну епску традицију, као и колики је степен пристуства његове визије
средњовековне Србије и у другим његовим романима („Доротеј“; „Деспот и жртва“,
„Брајан“).

Предраг ЈАШОВИЋ (Нови Пазар)

Косовска тематика и мотиви у поезији српских модерниста

Заступљеност косовске тематике од анонимног даровитог појединца у народној

књижевности преко средњовековних певача, те Захарија Офелина и Доситеја Обрадовића,
преко српске књижевности ХIХ и ХХ века, па све до актуелних песника Рајка Петрова
Нога, Слободана Ракитића, Милорада Ђурића, Љубомира Симовића и Ђорђа Сладоја у
српској поезији – потврђује континуитет песничког интересовања. Посматрањем овог
корпуса на примеру одсечка поезије прве срске модерне примећујемо да га, кад говоримо
о Косову у књижевности, не можемо искључиво везати за народну књижевност. На
примеру песника прве српске модерне тежимо да покажемо да су песници ове стилске
оријентације, поред инспирације народном поезијом о Косову, подједнако инспирисани и
уметничком поезијом предходних периода те отуд у поезији српских модерниста
разликујемо мотиве који непосредно почивају на народној поезији, али и мотиве који су
преобликовани из народне поезије и представљају нову, прекретничку поетичку
карактеристику у српској поезији.

Јасмина ЈОКИЋ (Нови Сад)

 Мотиви борбе против але у поезији Љубомира Симовића

У раду ће се анализирати две песме Љубомира Симовића (Викалица Живане са

Субјела али која је из облака зинула на њене штале амбаре воћњаке усеве куће и гробља и
Молитва Светом Нестору који је убио алу а из ње постали мишеви гуштери змије и друга
гамад) у којима је евидентан утицај народних веровања и предања везаних за поменуто
митско биће, али и специфичан стваралачки отклон према етнографским фактима. Наиме,
Симовић се у овом песмама пародично поиграва са кључним елементима традиционалних
представа о али, приказујући страшно демонско биће махом као гротескно и у основи
немоћно пред хиперболисаним женским полним органом (тзв. алом) или пак Св.
Нестором, који се по народним веровањима сматра главним заштитником од ње. Вешто
транспонујући кључне елементе народне смеховне културе и ритуала блиско повезаних с
њом, Симовић у овом случају своју поетску визију заснива на древним усменим магијским
текстовима - тзв. викалицама (басмама) које су некада изговарале старије жене како би
отерале градоносне облаке, као и фолклорним молитвама појединим свецима у другој
песми. Упоредном анализом обе песме могуће је у потпуности сагледати амбивалентну
природу але у Симовићевој поетици – она је истовремено демон атмосферских непогода,
али и праизвор свих хтонских животиња (гмизаваца и гамади), те на тај начин повезана и
са подземним светом и управо ће ова двозначна симболика бити предмет детаљнијих
разматрања у наставку рада.

Александра ПОПИН (Нови Пазар)

Песници XX века према усменој књижевности

У раду ћемо се бавити односом песника 20. века према усменокњижевној

традицији. Анализираћемо стваралаштво Растка Петровића, Момчила Настасијевића,
Васка Попе, Миодрага Павловића и Алека Вукадиновића. Посматрајући сличности и
разлике у њиховим поетикама, када је о поменутом проблему реч, испитаћемо на који
начин су песници преводили свој однос према усменој књижевности у поетски текст.
Такође ћемо обратити пажњу и на међусобне утицаје ових песника. Грађу за истраживање
сачињаваће како поезија тако и прозни текстови, у којима су наведени аутори
промишљали о усменој књижевности као једном од најважнијих сегмената српске
књижевности.

Саша КНЕЖЕВИЋ (Источно Сарајево)

 Фолклорни обрасци у партизанским причама и пјесмама Бранка Ћопића

Ставови Бранка Ћопића према народној револуцији показују да је он њој пришао са

истовјетне позиције коју су имали и усмени пјевачи који су пјевали о Првом српском
устанку, било да су у питању лирске или епске пјесме. У причама и пјесмама са
партизанском тематиком Ћопић показује да је фолклорна матрица основно поетско начело
у текстовима који неријетко имају примарно мотиваторску функцију. Овај образац нам
омогућује да његово схватање револуције у једном дубљем митском значењу преврата
како је она представљена и у Вишњићевој пјесми „Почетак буне против дахија“.

Јасмина КАТИНСКИ (Београд)

Функција места у пејзажу у приповедном жанру предања

У раду ће се разматрати место и улога појединих локалитета у пејзажу у

приповедном жанру предања. Посебна пажња ће се обратити на однос између
етиолошких, културноисторијских и демонолошких предања, при чему ће се наратолошки
додатно осветлити функција пејзажа у овим приповедним жанровима. Семантички слојеви
које описи предела носе и улога коју играју у сажетој и фрагментарној композицији
предања биће тумачени кроз призму жанровских особености ове фолклорне форме.

Марина МЛАДЕНОВИЋ (Београд)

Усмена традиција у збиркама народних приповедака Атанасија Николића

Атанасије Николић објавио је две књиге народних приповедака (1842. и 1843)

деценију пре него што је изашла канонска збирка Вука Караџића. Ипак, његове Народне
српске приповетке кроз историју рецепције остале су обележене Вуковим критичким
ставом, изнесеним у Предговору збирке Српске народне приповијетке. Главне Вукове
замерке Николићевој грађи тицале су се недостатка „народности“. У излагању ће
особености збирки Атанасија Николића бити размотрене у складу са савременим
концепцијама усмености и народности, са циљем да се поново одреди њихово место у
усменој традицији.
Слободан ВЛАДУШИЋ (Нови Сад)

Мултидисциплинарни контекст проучавања српске књижевности –

књижевне студије и студије културе

У раду се испитује однос између студија књижевности и студија културе.

Истражићемо актуелну напетост између ове две врсте студија у контексту разлике у
предмету истаживања (културни феномени насупрот књижевним феноменима),
методолошких претпоставки, као и напетости која произилазе из различитог односа према
националном идентитету. На крају истраживања, покушаћемо да покажемо шта студије
националне књижевности могу да преузму од студија културе, те како могу да сачувају
своју релевантност у годинама које следе.

Миодраг ЛОМА (Београд)

Историја старе и нове књижевности Фридриха Шлегела

или: застаревају ли књижевноисториографска достигнућа

У овоме раду најпре ћу указати на духовноисторијски приступ као кључни у

концепцији књижевне историје код Ф. Шлегела. Затим ћу на старогрчком примеру
показати достигнуће ове врсте увида у разоткривању утицаја књижевности на живот и
вредност нације. Шлегелов оријентализам и романтични егзотизам је даље постигнуће
проширивања његових духовноповесних истраживања, док његов медиeвализам и
хришћанство упућују ка средишту идеолошког становишта овог књижевног
историографа, са којег је могуће схватити његов однос према реформацији, француском
класицизму и рационализму просветитељства. А Шлегелов став према Гетеу, Шилеру и
првој генерацији романтичара ближе ће одредити његово схватање књижевне уметности.
Закључно ћу размотрити релацију религиозне идеологије према књижевној историји и
критици код Ф. Шлегела и питање застаревања историја књижевности.

Корнелије КВАС (Београд)

 Мултидисциплинарност и метадисциплинарност проучавања
књижевности

Постмодерна теоријска парадигма заснована је на идеји о децентрираности језичке

структуре. У складу са њом, књижевно дело није у средишту истраживања, већ део
друштвених, политичких, идеолошких и културних феномена. Проучавање књижевности
не мора нужно бити помоћно учење студија културе, већ и ризница теоријских и
интерпретативних дискурса, нових метода и теоријских приступа. Методолошка
отвореност студија књижевности ка новим дисциплинама отвара нове могућности њеног
изучавања; теоријска свест о особеностима књижевности, познавање поетика и теоријских
приступа подстицај наукама које за циљ имају разумевање најшире схваћених културних
феномена. Мултидисциплинарност и метадисциплинарност у проучавању књижевности,
методолошка и интерпретативна инвентивност и отвореност према новим дисциплинама и
формама истраживања начини су обнове и опстанка студија књижевности.

Марта ХАШЧЕВИЧ-РИДЕЛ (Вроцлав)

Нова струјања у теорији, нова питања у академској пракси

Нова парадигма у хуманистици наглашава значај културе што за

књижевноисторијско знање означава нужност да се одговори на низ питања која потичу из
области социологије, антропологије, етнологије, итд. Прихватање културног преокрета
доноси потребу за истраживањем, али и нове дилеме у академској пракси. Настава
најновије књижевности према данашњим тенденцијама у теорији у неком смислу је шанса
да савремена књижевност буде посматрана као један од канала комуникације који не
избега дискусију о савремености, о актуелним питањима друштвеног живота. Управо због
свог критичког става перма стварности модерне теорије ангажоване су и подстичу на
размену мишљења и као такве представљају моћно едукативно стредство. С друге стране,
спремност за интеpдисциплинарно читање текстова може се лако претворити у
дилетантизам. Како би универзитетска дворана постала поприште мериторних дискусија,
неопходно је паралелно читање књижевности и теоријских текстова што постаје велики
изазов за све учеснике наставног процеса.

Миодраг ВУКЧЕВИЋ (Београд)

Од новог субјективизма преко постмодерне до књижевне реакције на

актуелну историју у Немачкој
 Тенденције у савремено доба усмерене једне против других, обележене су
реакцијама на актуелна дешавања и њихово савладавање, или се пак ограничаваjу од
истих. Узимајући у обзир два развојна континуитета у немачкој књижевност после Другог
светског рата па све до почетка 90-их година, у раду се указује најпре на друштвене
услове у наведено доба који су битно одредили књижевну рецепцију. Нити период од
краја 60-их година, од новог субјективизма преко постмодерне до данас може више да се
сведе на упечатљив назив, као што је то био случај у претходним епохама, нити могу теме
у књижевној рефлексији да се сведу под заједнички именитељ. Одговорима на питање
значења назива „постмодерна“ као и анализом одговора новије немачке књижевности на
искуства естетског недостатка, у раду се трага за разлозима за стварање отпора који се,
или оживљава у традиционалним књижевним родовима, или се артикулише у поступцима
разградње илузија. Прилог покушава да расветли питања о оправданости захтева за
манифестовањем друштвенополитичких промена након 90-их година посебним
књижевним обликом, као и да одговори ли је трагање за затуреним сећањима заправо
начин савладавања историје или пак писање контраисторије.

Весна ЕЛЕЗ (Београд)

„Илузија краја“ и виталност књижевности у 21. веку

Још од Хегелове утицајне тезе о крају историје, затим Фукујамине визије која се
може лако критиковати, тзв. ендизам непрестано најављује опасност краја историје и краја
књижевности. Треба споменути и постмодерну критику историје и културе (Деридина
критика логоцентризма и Лиотаров појам метанаратива), која је такође показала своје
слабости. Изазови дигиталне ере у новом миленијуму, рачвања теоријских модела и
глобализација представљају нове друштвене услове који утичу на значај књижевности као
друштвеног феномена.
У раду ћемо покушати да расветлимо најсавремeније питање које већ годинама
опседа француску јавност: место књижевности и њен заначај у 21. веку. На примеру
француске књижевности, планетарно релевантне у претходном столећу, Антоан
Компањон, Цветан Тодоров и Вилијам Маркс међу првима говоре о њеној савременој
кризи. Француска књижевност може послужити као парадигма усуда европских
књижевности – са неким од ових искушења суочила се и српска. Међутим, сматрам да
виталност књижевности и њена непредвидивост повремено демантују сваку врсту
социјалне и теоријске предикције – ово је аргумент који и „опроштај од књижевности“
чини једном врстом општег места.

Бранислава МИЛАДИНОВ (Београд)

 Традиција и експеримент: приповедачи Вордсвортових балада и српске
народне баладе

У литератури о романтизму, Вордсворту или Лирским баладама, како

књижевноисторијској, тако и критичкој, редовно се наводи и подразумева да се у
поменутој збирци одвија или изводи „поетски експеримент“, најуочљивији на плану
песничког језика и поетских жанрова. Међутим, на подробне и систематичне анализе
поступака и стратегија којима се мењају жанровске матрице изнимно се ретко наилази.
Намера је овог реферата да се позабави једним аспектом Вордсвортовог жанровског
експеримента – оним који се тиче карактера и функције наратора, што ће бити промотрено
у односу на традицију англосаксонске фолклорне баладе, а потом упоређено са
стратегијама које налазимо у најпознатијим српским народним баладама. Метод анализе
у реферату биће ослоњен пре свега на савремену наратологију, а у фокусу ће бити
неколико песама из Лирских балада које су формално најближе традиционалним баладама
и које је на тематском нивоу могуће довести у везу са српским баладама.

Вук ПЕТРОВИЋ (Београд)

Књижевноисторијска генеза форме као темељ херменеутике: руски модел

и његово остварење код Ђ. Вуковића

У контексту двадесетовековног научног изучавања историје књижевности, и то

превасходно историје опште књижевности, један од врхунаца досегнут је код руских
изучавалаца који се надовезују на историјску поетику Александра Веселовског, те који
своју научну оригиналност остварују синтетизујући овај основ, потом и руска
формалнонаучна и из њих проистекла стремљења, са својим посебним увидима. Изузетни
модерни пример оваквог, по научној амбицији свеобухватног труда јесте Јелеазар
Мелетински. Настављајући низ проучавања историчности књижевних појава, започет код
Веселовског, а допуњен код В. Жирмунског, Мелетински успева да својим делом докаже
нераскидиву узајамност свих кардиналних сфера науке о књижевности: опште књижевне
и историје форми, историје критике, поетике и херменеутике. Исходиште његовог дела
јесте поуздани увид у књижевност као повесни феномен чија је изражајна форма
извориште конкретног значења. Пример аналитичког конкретизовања руске критичке
парадигме која почива на историјско-филолошком проучавању форме као уметничког
извора значења – у нашој модерној критици представља рад Ђорђија Вуковића, посвећен
повести синестезије као садржинско-формалног епицентра поетичности стиха.
Зорица КОВАЧЕВИЋ (Београд)

Дански превод Нушићеве Аутобиографије као дисконтинуитет у

књижевно-историјском и међујезичком посредовању

У време коренитих друштвених и културних промена у скандинавским земљама, у

тренутку преиспитивања књижевно-уметничких концепата и облика изражавања, превод
Аутобиографије Бранислава Нушића 1964. представља својеврсни искорак у рецепцији и
тумачењу друштвених и историјских разлика између две релативно удаљене
језичко-културне заједнице, као и помак у сагледавању њихових универзалних, културних
сличности. Објављен на стогодишњицу Нушићевог рођења, али и четрдесет година од
настанка оригинала, превод Аутобиографије, као својеврсни дисконтинуитет у
међујезичком посредовању, представља основу за дискусију у вези с квантитативним и
квалитативним могућностима и ограничењима процеса превођења између нашег језика и
скандинавских, конкретно данског, али и основу за подробну лингвистичку, књижевну и
културолошку анализу у вези с резултатима тог процеса.

Предраг ПЕТРОВИЋ (Београд)

Слика Византије у српским авангардним путописима

У раду се анализира како се у путописима Милоша Црњанског, Станислава

Винавера, Растка Петровића и Станислава Кракова из двадесетих година прошлога века
успоставља слика Византије и њеног културног наслеђа. За сваког од ових авангардних
аутора Византија постаје симбол спрам кога се успоставља поетички, политички и
историјски идентитет у годинама након Првог светског рата.

Светлана ШЕАТОВИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ (Београд)

Српско-византијска традиција у Усправној земљи Васка Попе

Усправна земља Васка Попе је песничка књига која реактивира слојеве културе и
симболе српско-византијске традиције у циклусима ''Ходочашћа'', ''Савин извор'', ''Косово
поље'' и ''Повратак у Београд''. У Усправној земљи анализом интертекстуалних и
интермедијалних мотива и симбола српских средњовековних манастира (Жича, Хиландар,
Сопоћани, Манасија, Сентандреја, Небојша кула), фрескописа (Бели анђео), лика Светог
Саве у историјском и духовном контексту и религијских симбола (Богородица
Тројеручица) показаћемо основну идеју средњовековне књижевности засноване на
принципу ''поетског тоталитета''. У циклусу ''Косово поље'' вишеструким понављањем
топонима Косова и Косовог поља Попа је у Усправној земљи асоцијативним и
интертекстуалним облицима уградио темеље српске средњовековне традиције у своју
модерну песничку књигу. Васко Попа је средњовековним поетичким принципом ''поетског
тоталитета'' синтетизовао наслеђа културе, религијских и уметничких мотива-симбола у
модерном песничком изразу. За разлику од Ивана В. Лалића и Милосава Тешића који су
обновили и песничке жанрове српско-византијске традиције Васко Попа је асоцијативним
и осталим облицима интертекстуалности и транстекстуалности оживео најдубље корене
српске средњовековне традиције. Процес модернизације српско-византијске традиције у
Усправној земљи биће тумачен као синтеза савременог песничког израза и традиције.

Милан АЛЕКСИЋ (Београд)

Песништво Ивана В. Лалића и књижевна традиција

Песништво Ивана В. Лалића представља непрестани дијалог са културом јер он

припада песничкој линији која традицију поставља као незаобилазну основу уметничког
стварања. Полазећи од ставова које је Томас Стернс Елиот формулисао 1919. године у
свом есеју Традиција и индивидуални таленат, Иван В. Лалић је прецизирао своје
разумевање традиције као активног дела баштине, као оног дела наслеђа који песник сам
бира. У своје песништво Иван В. Лалић је укључивао и српско-византијску традицију и
усмену традицију и дубровачке теме остварујући на тај начин песничку синтезу целине
књижевне традиције српске књижевности. У реферату бисмо на примеру анализе
Лалићевих песама указали на различите облике ослањања на књижевну традицију.

Марија ПРГОМЕЉА (Нови Сад)

Средњовековно књижевно наслеђе у поезији Ивана В. Лалића

Иван В. Лалић је ушао на велика врата у српску књижевност средином педесетих

година, усресредивши се на најбитнија питања поезије и форме, на улогу традиције и
културе у певању. У својој поетици сјединио је традиционално и модерно, ,,двострукост
видљивог и невидљивог'' сјединио католичке и православне представе о Богородици,
објединио искуство таложено вековима, потенцирајући начело мере и све то зачинио
Медитераном, везујући своје певање за језик и наслеђе свога народа, уткавши основне
симболе националне културе и проговоривши из дубине колективног памћења. Његови
хоризонти и поља поезије формирана су на наслеђу хришћанства и византијске баштине, и
афирмишу синтезу средњовековне и модерне поетике. У раду се проучавају рефлекси
средњовековне књижевности у збиркама Страсна мера; Дела љубави или Византија;
Писмо; Четири канона, модификација средњовековних мотива и форми присутних у
збиркама. Последња збирка Четири канона, на којој је Лалић радио преко двадесет
година, представља круну његовог ставаралаштва, врхунац песничког умећа, будући да
канон, најпрестижнији облик црквене поезије, премешта из црквене лирике у уметничку
поезију.

Оља ВАСИЛЕВА (Београд)

Одјеци Теодосијевог песништва у збирци Четири канона Ивана В. Лалића

У раду се уочава и развија особени дијалог који иницира модерна песничка

ерудиција са културним/песничким наслеђем. Значај Теодосија за продубљивање и ново
сенчење жанрова у старој српској књижевности, основа је за наш поглед на начин
функционисања овог химнографског жанра у средњовековљу и нововековљу. Почетну
смисаону нит канона представљају категорије уређености, правила и непроменљивости
које Лалић, поредбено са канонима Теодосија Хиландарца, у потпуности негује, али и
проблематизује у духу савремености. Лалићева препознатљива снага лежи управо у
неговању особене равнотеже између песничких, самонаметнутих принципа и оних који се
огледају у форми коју узима за основу (сонет, канон, молитва итд.). Полазећи од одлика
канона, тумачење ширимо на значајне стилске и лексичке паралелизме канона два
песника, како бисмо дошли до особеног феномена њиховог звучања. Неговање апсолута у
захтевима оба времена и код једног и код другог песника иницира, колико
тематско-мотивску задатост (мотиви мора, руке, проблематизација стварања у колективу и
за колектив), толико и симболички израз (фигурација топоса молитве за стварање, топоса
тајне и песме). Цикличност времена повремено прати цикличност регистра топоса, а
поетички и идејни кредо код два песника обзнањује се као потрага за универзалном речју
-помиритељком.

Валентина ХАМОВИЋ (Београд)

Бруј духовног пчелињака - симболи пчеле и пчелињака у "жичким" делима

Горана Петровића и Моша Одаловића
 У раду полазимо од налаза датих у познатом тексту Новице Петковића „Словенске
пчеле у Грачаници“ у којима повезује прехришћанску и хришћанску симболику пчела и
пчелињака из косовске усмене лирике и Змајевих „Снохватица“, песама испеваних на
народне мотиве. Поред неких других савремених примера (Милосав Тешић, Круг
рачански, Дунавом) најфункционалније је поменута симболика функционализована,
потврђена и иновирана у оквиру једне од упечатљивих сижејних линија романа Горана
Петровића Опсада Цркве Св. Спаса (1997), као и, деценију касније, песник Мошо
Одаловић у жанровски граничној песничкој књизи Жича, пчелиње чедо (2009). Настојимо
да покажемо како се наслеђена симболика, у различитим жанровским и поетичким
реализацијама, примењује задржавајући првобитни, наслојени смисао, односно како се
упошљава у структури разматраних прозних и песничких дела.

Зорана ОПАЧИЋ (Београд)

Супротстављање невиду и безгласју (историјска самосвест поезије

Милосава Тешића)

Говорећи о Попином циклусу Ходочашћа (Есеји и друге радње, 2004), Тешић

посредно сведочи о сопственој песничкој потреби да исцрта духовну вертикалу српске
културе. „Очевидна географска логика“, линија север-југ коју приписује Попином циклусу
видљива је и у Тешићевом стварању и обухвата широку просторну тангенту која се
простире од југа (Метохија) преко централне Србије, Београда (Кључ од куће), до севера,
Будима и Сент Андреје (Прелест севера, Круг рачански, Дунавом). Коришћење топонима
условљено је историјским памћењем. Историјска вертикала Тешићеве поезије изразито је
широка и обухвата периоде турске владавине, сеобу Срба преко Дунава, бекство
рачанских монаха са Дрине на север, све до новијих догађаја, балканских ратова (битка на
Мачковом камену; „Мачков камен, Гучево“) и комунизма. У раду ће бити речи о
поступцима активирања историјског памћења у Тешићевој поезији, успостављању
„непрекинутог кола“, чиме се песник супротставља (приметном) дестабилизовању
матичне културе.

Сања ПАРИПОВИЋ КРЧМАР (Нови Сад)

Реактуализација литургијских српско-византијских форми

 Седмица Милосава Тешића

Однос према утврђеним песничким облицима Милосав Тешић гради од прве своје
поетске књиге. Континуираним умножавањем облика сваком наредном збирком, те
стваралачким преобликовањем усклађеним са индивидуалним тематским опредељењем и
версификацијским умећем, песник потврђује потребу за активирањем сталних облика у
времену одбацивања традиционалних вредности. Поетичку новину у односу на
дотадашње Тешићево певање доноси лирски спев Седмица.
У раду ће се указати на обнављање образаца из литургијског
византијско-средњовековног наслеђа реализованих у другом делу наведене књиге у
оквиру два циклуса „Мала катизма” и „Мала служба”. Размотриће се принцип
модернизације канона, кондака, стихира и светилана, као и стварање новог облика
(сферичан), на семантичком, формалном и метричком плану. У том контексту успоставиће
се и релација са канонима Ивана В. Лалића, као и веза са уметничким облицима романског
порекла унутар исте збирке чиме ће се потврдити поетички концепт укрштаја.

Зорица НЕСТОРОВИЋ (Београд)

Историја српске драме XIX века: проблем периодизације

Природа драме представља основни изазов за постављање периодизације развоја

овог књижевног рода у оквирима једне националне историје књижевности. Будући да је
њен предмет у суштини једна композитна уметност, историја драме припада и историји
позоришта и историји књижевности. Та „стална двострукост” драмског дела условљава
приступ његовом историографском изучавању. Иако до сада имамо неколико
интегралистичких и парцијалних историја српске књижевности и српског позоришта, још
увек није написана ниједна историја српске драме, како њеног развоја посматраног у
целини, тако и оног у оквирима XVIII, XIX или XX века. Стога ће наш примарни задатак
бити да опишемо предности оног приступа историји драме у некој националној
књижевности који би уважио њену дуалност и пођемо управо од те чињенице у
обликовању предлога периодизације драме у српској књижевности XIX века.

Ала ТАТАРЕНКО (Лавов)

 Сенке читања у Дневнику о Чарнојевићу Милоша Црњанског

У овом раду бавимо се проблемима књижевног континуитета у роману Милоша

Црњанског Дневник о Чарнојевићу. Први роман класика српског модернизма, обележен
експерименталном формом и експресионистичком поетиком, представља изузетно
занимљив пример дијалога са књижевном традицијом – како европском, тако и српском.
Разноврсне стратегије интертекстуалности које писац користи у овом делу, избор
јунака-читаоца, тематизација читања у Дневнику о Чарнојевићу упућују на веома битну
улогу коју Милош Црњански додељује књижевности и књижевној традицији. „Сенке
читања“ бацају посебну светлост на корене поетике младог писца и на нову књижевну
слику света коју он гради са свешћу о „гробовима старих романа“.

Горана РАИЧЕВИЋ (Нови Сад)

Славна прошлост је лаж: Милутин Бојић и Милош Црњански

У раду ће бити речи о превредновању српско-византијске традиције и историје у

песмама и драмама Милутина Бојића (Краљева јесен, Урошева женидба) и Милоша
Црњанског (Лирика Итаке) и утицају који је на то превредновање имао европски
декадентизам, али и у случају Црњанског, као реакције на историјски предратни и ратни
друштвени и литерарни контекст – када се оснивање нове државе предосећало и
поздрављало умножавањем средњовековних и косовских мотива (Ракић, Дучић, Иво
Војновић...).

Стојан ЂОРЂИЋ (Ниш)

Реинтерпретација усмене традиције у драми Бановић Страхиња Б.

Михајловића Михиза

Драма Борислава Михајловића Михиза ''Бановић Страхиња'' се може оценити као

ауторова оригинална драмска реинтерпретација народне песме Старца Милије помоћу
вишеструких модификација предлошка, почев од коришћења језичких и других
анахронизама, преко увођења нових тема и мотива, до знатнијих одступања од
релевантних историографских података и тумачења друштвено-историјске стварности
уочи Косовског боја. Своју уметничку интерпретацију Михиз обликује потискујући епске
елементе драмским, посебно се трудећи да средствима и поступцима модернистичке
драматургије што више актуелизује епски сиже. Најзначајнији домети које при том
постиже односе се на друштвено-политичке импликације у равни тематике, и на
иронијско-пародијске ефекте у равни уметничке интерпретације.

Бранко БРЂАНИН (Источно Сарајево–Пале)

Заборављене драме о Косовском боју (прилог ненаписаној историји српске

драме)

Разлике између појединих комада у којима су као personae dramatis јунаци епике, а
посебно међусобна различитост заједничких особина групā драма тематски заснованих на
Косовској легенди, најуочљивије су на плану идејног слоја дјела, односно преузимања или
преобликовања наслијеђених садржаја. Тако се, током десетогодишњег раздобља
(1965–1975) појављују и „епизовани” комад Драгољуба Обућине Деспот Стеван (изведен
1966) и неизведене-објављене драмске „идеализације” Милослава Стојадиновића
(Косовска трилогија, 1970) и Драгољуба Јовичића (Косовске жртве, 1975); чему је близак
и читав низ доцнијих драма – других аутора – сличног приступа, везано за приближавање
јубиларне годишњице Косовске битке (1989). Одсуство индивидуализације, продубљене
(психолошке) мотивације и карактеризације ликова, те преузимање не само спољних
(језик) него и унутрашњих (конструктивних принципа) одлика епске пјесме чини ове
комаде драмама неизразитих литерарних вриједности; али, остаје да се у прилогу за
ненаписану историју српске драматургије укаже на само њихово постојање, знајући како
не може бити потпуне слике о националној књижевности без свих доступних њених
дијелова-дјела и појава-аутора, ма какви – у историјској перспективи – били њихови
умјетнички домети.

Тамара ЉУЈИЋ (Београд)

Фигура владара у косовском циклусу Миладина Шеварлића

Драме Миладина Шеварлића са косовском тематиком откривају зачајно померање

положаја фигуре владара у односу на традицију која је успостављена у деветнаестом веку.
Писац, поигравајући се самим жанром драме, мотиве народне књижевности поставља у
нове ситуације. Анализирајући промене које је писац унео у косовску легенду, и доводећи
их у везу са драмама исте тематике насталим у деветнаестом веку, када је доминантна
сврха сваке од њих уздизање националног духа, испитује се колико је дух двадесетог века
морао да претрпи промена да би писац могао да се поигра са традицијом. Изабрана је
фигура владара јер он, као истакнути представник свог народа, најбоље показује све
промене, посебно када је реч о једном од најузвишенијих владара српске књижевне
традиције.

Ливија ЕКМЕЧИЋ (Београд)

Традиционално и савремено у драми Хасанагиница Љубомира Симовића

Симовићев драмски првенац изузетно је успешна драма изграђена на споју

традиционалног и модерног. Овим истраживањем желимо да осветлимо све елементе и
традиционалног и модерног у Симовићевој драми, као и да покажемо на који начин и на
којим све нивоима писац укршта ова два принципа. Узимајући за подтекст судбину
јунакиње која у усменој балади има огроман трагички потенцијал, Симовић пише драму о
савременом друштву. Тиме је вишеслојност укрштаја елемената патријархалног и
савременог постала неминовна. Два принципа о којима је реч спајају се на нивоу дијалога
у коме се укрштају лексика усмене књижевности и лексика карактеристична зa данашњу
градску средину. Укрштај у монолозима, који су у овој драми ретки, остварен је на
другачији начин јер су они писани традиционалним речником, али за тему имају проблем
својствен савременом човеку. Ликови су, такође, снажно обележени овим спојем. То се
најпре уочава код Хасанаге и бега Пинторовића, у чијим ликовима ће елементи два
различита поимања света довести до унутрашњих сукоба.

Александра БЈЕЛИЋ (Београд)

„Лажни идентитет“ вампира у српској драми XIX и XX века

У раду се, на примеру рукописних драма из XIX и XX века: Вампир Душана

Стевовић Јазмина, Вампир – страшна игра аутора Веље, Чување мртваца Милорада М.
Петровића и Вампир и чизмар Јожефа Сигетија (József Szigeti), анализира мотив вампира
и његова типска улога преваранта у поменутим комедијама. Метод проучавања заснива
се најпре на реконструкцији фолклорног мотива овог хтонског бића, на основу грађе
народног веровања и предања, а затим се компаративном анализом указује на оне његове
елементе које се јављају у драми, са посебним нагласком на лажни идентитет и улогу коју
има у оквиру жанра драме.
Славко ПЕТАКОВИЋ (Београд)

Поетизовање историјске потке у Дубровачким елегијама Луја Војновића

У раду се тумаче поетичко-стилске карактеристике збирке Дубровачке елегије Луја

Војновића. Открива се како је специфичном стилизацијом конципирана збирка од
седамнаест поетских записа чији композициони поредак хронолошки кореспондира са
повесним тачкама у развоју Дубровачке републике. У компаративној перспективи
разматрају се релације Дубровачких елегија и циклуса песама Лападски сонети Ива
Војновића и расветљавају паралеле на мотивско-тематској и идејној равни.

Гордана ПОКРАЈАЦ (Нови Сад)

Транспозиција историјских извора у романима XX века (Тешко побеђенима

С. Настасијевића и Сенка деспотице В. Николића)

Романи Тешко побеђенима С. Настасијевића и Сенка деспотице В. Николића

обухватају време владавине деспота Ђурђа Бранковића и декаденције српске државе у XV
веку. Аутори самосвојно интерпретирају историографске документе, уклапајући их у
књижевну надградњу засновану на реалној егзистенцији дубровачке колоније у Новом
Брду, са настојањима да одржи трговачки континуитет након турског освајања 1441.
године. Једна од судбина на којој оба романописца илуструју ове призоре је Дубровчанин
Јуније Бобалић, откупитељ српских витезова чије ће крајње одредиште бити Дубровник.
Други историјски документован копрус догађаја односи се на путовања Ђ. Бранковића и Ј.
Кантакузине у Дубровник (1426, 1440. и 1441.), што је кроз коментаре и књижевно
уобличење архивских извора оба аутора, транспоновало реалну визију политичких односа
Бранковићâ и Дубровачке републике (уз учешће Паскоја Соркочевића у дипломатској
служби српског деспота иизвештај из аналâ хроничара Ј. Лукаревића). У раду ћемо
покушати да расветлимо књижевну методологију којом писци тумаче историјски
документ и покажемо како га стављају у функцију, чинећи да се он препозна у својој
синтези са фиктивном надградњом тако обликујући историјски роман.

Персида ЛАЗАРЕВИЋ ДИ ЂАКОМО (Кјети-Пескара)

Српски „подрумари“ у јужнословенском и европском контексту

 У овом раду ће се обрадити српски „подрумари“ у јужнословенском и европском
контексту. Реч је о двама делима: Искусни подрумар (Беч 1783) који је објавио Захарија
Орфелин, и Краткое наставленије о возделанији виноградов (Будим 1818) које је, како
стоји на фронтеспису, начинио Лудвиг Митерпахер. Немачки модел Искусног подрумара
је добрим делом већ одређен (Кајперт 1990), и у овом раду ће се употпунити слика о
европском контексту и другим могућим моделима Орфелиновог списа. На тај начин се
прати „пут вина“ кроз Балкан и кроз винску библиографију прошлих векова, а који води
до одређивања изворника Краткоег наставленија и његовог јужнословенског, те
европског литерарног и културног окружења.

Тања РАКИЋ (Београд)

Лик Дамјана Јуде у делима Андре Гавриловића

У раду ћемо истражити на који начин Андра Гавриловић транспонује историјске

чињенице и легенде из дубровачке прошлости у романсиране приче. Нераскидиви преплет
Гавриловићевог научног бављења историјом Дубровника и уметничког, ауторског
стварања показаћемо на примеру приповетке „Тајни чувар“. Главни јунак ове приповетке
је Дамјан Јуда, дубровачки кнез из XII века. Дамјан Јуда се супротстављао Млетачкој
републици, а како су у то време Дубровчани били принуђени да признају њену врховну
власт, настала је легенда о његовој херојској смрти. Ослањајући се на дубровачке
хронике и друге изворе у којима се Дамјан Јуда помиње, Гавриловић уметнички
обликује причу о овом јунаку користећи, пре свега, снажни драмски набој легенде.
Помињаће се Дамјан Јуда узгредно и у његовом рукописном зборнику Дубровачке
арабеске. Ово дело је жанровски хибридно, а путописни елементи само су окидач да се
на занимљив начин опише богата историја Града. У мозаику разнородних прича о
прошлости Рагузе место добија и прича о Дамјану Јуди.

Мирјана АРЕЖИНА (Бањалука)

Дубровник у роману Дервиш и смрт Меше Селимовића

У роману Дервиш и смрт Меша Селимовић показује добро познавање

културноисторијских прилика старог Дубровника, што потврђује епизода са Хасаном и
лијепом Дубровкињом. Описан је менталитет дубровачког трговца и грађанина.
Представљен је однос између Дубровкиње и Босанца, како супротности двије културе
долазе до изражаја у Цариграду, а како у Дубровнику. Освијетљен је и однос Дубровчана
према Босанцима, како босанско одијело доживљавају Дубровчани на улици, а како у
кући. Такође је приказан и Хасанов став према Дубровнику, када схвата стварну
одвојеност и неприпадање јер се „ледио од помисли да живи у овом дивном мјесту“.

Миленко ПЕКИЋ (Косовска Митровица)

Душан Берић – истраживач књижевне прошлости Далмације

Многи писци бавили су се проучавањем књижевне прошлости Далмације. Један

од њих је и Душан Берић (Задра, 1920. - Сплит, 1964), данас заборављени истраживач
најразноврснијих културолошких, историјских и, изнад свега, књижевних тема.
У његовом, задивљујућем, опусу превладавају књижевне студије узорне
вриједности. И то зато јер је ријеч о истраживачу који је трајно продубио далматинске
књижевне студије, било да се радило о малим новинским написима или већим расправама.
Истраживања је темељио на одабраној архивској и библиотечкој грађи на неколико
страних језика. Резултате минуциозних студирања објављивао је у многим водећим
онодобним новинама, часописима и осталим публикацијама Југославије. Тематика
његових бројних расправа посвећена је најразличитијим сегментима прошлости
пишчевог завичаја од умјетности, здравства, спорта, школства, поморства, театра,
фолклористике, библиотекарства, архивистике, лексикографије - и изнад свега до
књижевне историје. Откривао је непознате чињенице из живота и рада чувених
књижевника (Марулића, Гундулића, Бараковића, Канавеловића, Ботића ...) али и мање
познатих, уско регионалних, писаца који нису заступљени у школским уџбеницима ( М.
Алберти, Арнерић, Биундовић, Мршић...). Ново и непознато доносио је и у текстовима
посвећеним везама Доситеја, Његоша, Вука, С. Јовића, Змаја, Матавуља, Ћипика... и
Далмације.
Још за живота похвале о раду Д. Берићу изрекли су врхунски стручњаци (Пантић,
Швелец, Чолак, Самарџић, Јутронић, Јуришић) о чему говори и преписка коју, заједно са
осталом врло занимљивом заоставштином, приљежно чува пишчев син.

Невена ВАРНИЦА (Нови Сад)

На међи истока и запада – стари Дубровник и средњовековна Србија у

раним причама Милорада Павића
 У младићким годинама Милорад Павић написао је песму Дубровачки фрагменат
(која је постухмно објављена у Летопису Матице српске, маја 2010. године). Полазећи од
анализе ове песме, у раду бисмо aнализирали и интерпретирали неколико његових прича
које су објављене у збиркама Гвоздена завеса, Коњи светог Марка, Руски хрт и
Изврнута рукавица, а у којима су уочљиви мотиви и теме из средњовековне и дубровачке
књижевности и историје. Средњовековна Србија, Византија и Стари Дубровник са својим
међусобним везама и преплитајима имају посебно место – оно је понекад доминантно, а
понекад фрагменатарно (о чему су писале З. Бојовић, А. Татаренко, О. Радуловић и други).
Просторне, временске и, надасве, симболичке релације успостављају се, кроз
пренапрегнуто време, указујући читаоцима да је веза између прошлости и садашњости
нераскидива. У причама Вечера у Дубровнику, Аеродром у Конављу или, на пример,
Богумилска прича, препознају се барокни елементи – мотиви огледала, времена, те
поступци загонетања – који Милорад Павића портретишу и као барокног писца који и
данас захтева образованог, обавештеног, виспреног и играма склоног читаоца.

Eлена ДАРАДАНОВА (Софија)

Медитерански мотиви у лирици Јована Дучића

У раду су предмет интересовања одређени мотиви у поезији Јована Дучића који се

читају у вези са Броделовим концептом медитеранизма и поетиком медитеранске лирике.
Интерпретације мотива мора, поднева, сунца разматране су у оквиру културног комплекса
Средоземља с обзиром на њихову модернистичку особеност. Посебан фокус је јадрански
град који се анализира кроз модернистичко и медитеранско виђење града, али и у вези са
Лотмановом тезом о просторним структурама, које су организациони центри, око којих се
формирају семантичке мреже у тексту. Медитерански град је у ауторовој лирици
разматран у два смера - као практицирани хабитат и као мапа, што је од значаја за врсте
симболизација. Поезија Дучића је ситуирана у контексту српске песничке традиције
пресемантизације знакова медитеранске културе.

Ана ЕЛАКОВИЋ-НЕНАДОВИЋ (Београд)

Дубровачке теме у Дучићевој поезији

У раду намеравамо испитати синтезу Дучићевог доживљаја медитеранског

поднебља, пре свега, Дубрoвника и дубровачког залеђа из којег је потекао и са којим је
цео свој живот био нераскидиво повезан. На примеру његових Јадранских сонета и
Дубровачких поема, истражићемо до које мере је његова укорењеност у медитерански дух
и целовити начин живота, допринела бољем схватању и ситуирању овог дела Медитерана
у српској култури и књижевности. Посебну пажњу посветићемо присуству античке
традиције у формирању његове медитеранске мисли и медитеранског поимања света,
оличеног у обичајном и пејзажном колориту тадашњег Дубровника и његовог
херцеговачког залеђа.

Зђиcлaв ДAРAШ (Варшава)

Пишчевићеви Мемоари према традицији и жанровским конвенцијама

„књижевности личног документа”

У процесу ревитализације српске писмености у српској средњоевропској дијаспори

после тровековног турског јарма, од посебног је значења „књижевност личног документа”
(писменост особне сфере, егодокументи): аутобиографије, мемоари, путописи. Низ
антологијских писаца тих жанрова, украшен именима попут Доситеја, Герасима Зелића,
Саве Текелије, отвара Симеон Пишчевић, професионални аустријски војник, а потом и
руски, коме – са друге стране –у историји домаће културе претходи један српски војник
турски, Константин Михаиловић из Островице, аутор такозваних Јаничарових успомена
или Турске хронике. Обојицу тих писаца повезује тек модерна књижевноисторијска
перспектива која се шири и продубљује сразмерно надопуњавању предметног знања. У
своје историјско време Константиново дело, као и касније Симеоново, кретало се
просторима туђих језика и култура, како би најзад, са закашњењем од неколико векова,
пресвучено у српско језичко рухо, нашло место и у родној култури свог творца, те
увиђамо и елементе традиције коју разумемо као свесно и сврсисходно надовезивање
новијег на старије, надграђивање вредности наслеђа те њихово „преношење даље”
У жанровском аспекту Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана
Пишчевића разматра се као хибридна форма документарне прозе, настала повезивањем
особина дневника и мемоара.

Слађана ЈАЋИМОВИЋ (Београд)

Сукоб различитих култура у метежу историје – Зимско љетовање Владана

Деснице
 У раду ће бити тумачени поједини аспекти првог романа Владана Деснице и то пре
свега они у којима се, кроз примену наративних поступака модерне прозе, испољавају
разнородни контрасти и укрштање различитих културолошких модела. Иако је Зимско
љетовање (1950) неправедно остало у сенци Прољећа Ивана Галеба (1957), овај роман се
и данас чита као изузетно модерна проза која пре више од пола века отвара и данас
актуелна питања културног и националног идентитета и алтеритета, сложених и
многоструких односа свој – туђи, колективних представа о сопственом и страном
идентитету, те могућностима опстанка међусобно неповерљивих заједница на истом
простору и то у специфичним историјским околностима. Иако је радња Десничиног
првенца смештена у 1943–1944. годину, рат је само нужан контекст који је омогућио да се
град и село, различите културе, али и вере и нације, бар у том временском одсечку споје и
укрсте, те да се међусобно самеравају и преиспитују. Питање историјске и националне
самосвести све време се јасно а ненаметљиво (уз чест ироничан и аутоироничан отклон)
поставља у причи о једном оксиморонском споју различитости.

Малгожата ФИЛИПЕК (Вроцлав)

Гордана Ћирјанић и дело Милоша Црњанског. Брунов дневник према

Дневнику о Чарнојевићу

Гордана Ћирјанић у својим књигама често се надовезује на књижевни опус

Милоша Црњанског и истиче његов утицај на своје стваралаштво. Присуство овог утицаја
може се приметити у њеној прози – у две збирке писама из Шпаније, у неким
приповеткама и у романима. Сличност је уочљива како у темама, тако и у коришћењу
неких жанрова. У реферату ће се упоредити Брунов дневник,који чини интегрални део
романа Кућа у Пуерту,са Дневником о Чарнојевићу.

Лидија ТОМИЋ (Никшић)

Поступак карневализације ратних тема у дјелима Миодрага Булатовића

Тема под овим насловом усмјерена је на умјетнички поступак карневализације

ратних тема које су до Булатовићевих приповиједака и романа у српској књижевности
биле у складу с исходима реалистичке и психолошке мотивације приповиједања.
Булатовићев заокрет у приповиједању култних тема рата и револуције тицао се њихове
инверзије и трагикомичног превредновања.
 Дјела на којима ће се пратити умјетнички ефекти ироније, пародије и гротеске су
приповијетке „Црн“, из књиге Ђаволи долазе, и „повести о огњу, заточеницима и још
неким људима“, из књиге Вук и звоно. Када је ријеч о романима, у раду ће се поступак
карневализације анализирати у Хероју на магарцу и у роману Рат је био бољи.

Бојан ЧОЛАК (Београд)

Слика града у прози Борисава Станковића

Анализом приповедачког стваралаштва Борисава Станковића, „творца модерног

српског романа“ и књижевника који је обележио почетак ХХ века многобројним
поетичким новинама, показује се да ли је и у којој мери измењен доживљај градске
средине. Српску књижевност ХIХ века, нарочито прозу која се обухвата појмом реализма
карактерише претежно негативан однос према грађанској култури. Овакав однос према
граду својствен је и књижевности модерне. Тако је, рецимо, слика града у стваралачким
опусима Вељка Петровића, Вељка Милићевића и Милутина Ускоковића изразито
негативна. Грађанска култура је ту, по правилу, опонирана сеоском моделу патријархалне
заједнице. Управо због тога занимљиво је испитати на који начин се конструише слика
града у прози Борисава Станковића, писца који је критички преиспитивао вредности
патријархалног уређења. Досадашња истраживања ове проблематике у највећој мери су
била усмерена на књижевнике који припадају епоси реализма. У овом раду у центру
истраживања налазе се писци модерне, с посебном пажњом на стваралачки опус Б.
Станковића.

Ина ХРИСТОВА (Софија)

Аспекти књижевног читања града у делима Борисава Станковића и Симе

Матавуља

У раду се разматрају начини репрезентације града у одређеним делима Б.

Станковића (Божји људи) и С. Матавуља (из циклуса београдских прича). Предмет
конкретне анализе књижевног обликовања града су различита решења опозиција:
отворено‒затворено, природа‒култура, центар‒периферија; релације: дом/град,
друштво/појединац; позиција ликова у урбаном комплексу и начини перцепције урбаног
простора. Циљ излагања је указати да преоријентација српске прозе према урбаном није
изненадна и нагла; нови просторни модел конституише се у процесу дезинтеграције и
деструкције утопијског простора патријархалне идиле и у приступу урбаном феномену
кроз обликовање хетеротопије (гробља) и тематизирање урбане периферије и
друштвене маргине. У раду ћемо, на основу компарације дела Б. Станковића и С.
Матавуља, одредити доминантне одлике репрезентације провинцијалног града и града
метрополе.

Оливера РАДУЛОВИЋ (Нови Сад)

Утицај традиционалне мудрости на стваралаштво Иве Андрића

Истраживање ће бити усмерено на гномски стил Иве Андрића, указаће се на

његову прегнантност, језгровитост као и на поентирање у духу народних пословица.
Обухватиће целокупно стваралаштво нашег нобеловца са акцентовањем Знакова поред
пута у којима има највише изрека и пословица, које су повод филозофско-поетских
коментара. Нагласиће се да аутор сачињава ризницу локалних пословица и изрека које
проналази у средини коју представља (на пример Травник и Вишеград), као и да сам
твори гномске исказе блиске народним пословицама и изрекама у језичком и стилском
смислу. Констатоваће се да Андрић користи библијску мудросну књижевност непосредно,
као и посредно, преко Мушкатировићевих и Вукових пословица које су њен расадник.
Андрићев творачки поступак према древној мудрости је стваралачки, те се поред цитата и
парафраза пословица и изрека запажа и ресемантизација чији је циљ дијалог или
полемика будући да су доживљене у конкретном животном простору и токовима
људског говора.

Сеад ПОРОБИЋ (Хамбург)

О идентитарним концептима у дјелу Иве Андића

Андрићева прозна дјела свједоче често о етничко-религиозним напетостима те о

јазовима између различитих конфесија и етнија, између оријента и окцидента у једном
интеркултуралном друштву.
Ове напетости и разлике су узрок да се Андрићеви књижевни ликови неријетко
понашају као типични представници једне одређене етничке или конфесионалне групе
или особине дате групе и отуда се они у дјелу често реализују као (архе)типови. Све те
разлике и напетости су у идентитарном смислу дакако врло продуктивне у једном
слојевитом друштву какво је нпр. Босна, као најчешћа позорница Андрићевих проза. Па
ипак, упркос томе или управо због тога, идентитарна граница између свог и туђег у
Андрићевом дјелу није увијек јасна и једнозначна.
 У раду ће се покушати расвијетлити питање како се развијају концепти идентитета
у Андрићевом дјелу, а у односу на позицију (имплицитног) аутора, његовог приповједача,
те у односу према ликовима, као и њиховом језику у дјелу.

Надија РЕБРОЊА (Нови Пазар)

Историја и традиција у роману Мојковачка битка Ћамила Сијарића

Ћамил Сијарић, као један од највећих прозних писаца 20. века на јужнословенском
простору, у свом целокупном прозном опусу, гради специфичан однос према историји и
традицији. Његови романи су грађени на односу према историји. Карактерише их изразита
интертектуална комуникација са усменом традицијом и народним веровањима. Роман
Мојковачка битка, од свих Сијарићевих романа, најближи је жанру класичног историјског
романа. Овај роман је смештен у историјски контекст дешавања везаних за Мојковачку
битку и посматра однос између историјског, индивидуалног и колективног. Специфичан је
и по интертекстуалној комуникацији са традиционалним веровањима, а том
комуникацијом изражава затеченост индивидуе у културно комплексном балканском
простору. Ликове Мојковачке битке носе комплексне интентитарне тешкоће и ратне
околности, у којим не успевају да се остваре као индивидуе.

Милунка МИТИЋ (Ниш)

Историјски роман Принц и сербски списатељ Милисава Савића

Од бројних поликултуралних приступа, пре свега, у литератури на почетку XXI

века, одлучили смо се за полижанровску књигу Римски дневник, приче и један роман,
аутора Милисава Савића, тачније, за роман из ове књиге. Три целине ове књиге и
жанровски и у хронотопу потпуно различите, пружају књижевни увид, са историјског и
социолошког аспекта, у распон од XVIII до XXI века, преко личности које српска историја
познаје. Аутор је, најпре, у Римском дневнику дао конкретне догађаје и личности кроз
своје време бивствовања у Риму, као министар саветник при нашој амбасади, од 2005. до
краја 2008. године. Затим, преко скупине Прича слика односе у једном делу нашег
друштва друге половине XX века, а у трећем делу књиге, у роману Принц и сербски
списатељ говори о историјским личностима кроз историјско, литерарно и фиктивно
виђење уметника. Стефан Зановић - Шћепан Мали, црногорски владар... овде принц, и
Доситеј Обрадовић (1739/42-1811), књижевник - просветитељ и српски дипломата у
Карађорђевој Србији, су личности које су стварале историју: Шћепан Мали политичку
историју, а Доситеј Обрадовић књижевну - просветитељство, нови вид размишљања и
писања, после српског средњовековног израза.

Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ (Нови Сад)

Српски романтичари и Дисове нихилистичке визије

Иако су наши послератни књижевни историчари, теоретичари и тумачи (пре свега

М. Павић, М. Павловић и Ј. Христић) имали критички однос према српском романтизму,
сматрајући га провинцијалним и без метафизичких потенцијала, Драгиша Живковић и
Иван В. Лалић препознаће у њему управо и оно што је карактеристично за европске
романтичаре старије генерације, а то је чежња за бескрајем и ништавилом, што је у
модернистичкој интерпретацији Хуга Фридриха названо чежњом за „празним
идеалитетом“. Особито код Бранка Радичевића и Ј. Ј. Змаја, о чему је мање писано него о
Јакшићу, Костићу и В. Илићу, примећује се континуитет нихилистичког искуства
оличеног пре свега у сликама „мртвог времена“ и „мртвих снова“, што је неколико
деценија касније, преко поезије Војислава Илића, кулминирало у нирванистичким
визијама Бладислава Петковића Диса.

Милена ВЛАДИЋ ЈОВАНОВ (Београд)

Питање знања у књижевним облицима Т. С. Елиота, Е. Бишопа и В. П. Диса

У новом миленијуму можда није толико питање којим теоријским правцем

проучавамо дело или га смештамо у одређене оквире, настале на основу других,
претходних оквира у историјском току, већ је пре питање којој перцепцији одговара
културни модел који нуди књижевност. Да ли књижевност задовољава тежњу за духовним
усавршавањем у 20. и 21. веку или је то нека друга област? Да ли је наука или пак забава
оно што задовољава духовна својства човечанства 21. века?
У анализи различитих песама три аутора, праћеној одговарајућим теоријским
радовима, показаћемо колико је сложен процес одређивања и именовања када су у питању
књижевни облици у 21. веку. Са променом облика, долази и до промене статуса знања, тј.
сазнања, спознаје и самоспознаје и на крају појма идентитета у сваком смислу: од
појединачног, песничког ја, до саме поетске текстуалности, оног што је текстуално и оног
што је поетско у њој. Изражена конструктивност, напоредност и уливање наративног у
лирско и обрнуто, метаквалитети и наглашена свест за конструкцију дела, савијање дела
ка себи, али и читавој књижевности и култури, дакле наглашена аутореференцијалност
има утицаја и на знање. И у модернизму (Елиот, Дис) и у постмодернизму (Бишоп) долази
до промене облика и промене статуса знања, што ће се у самом раду показати.

Душица ПОТИЋ (Пирот)

Простор куће у поезији Милана Ракића

Рад се усмерава на присуство митске слике у лирици Милана Ракића, на начин на

који се она прекодира у његовој песми. Под митом подразумевамо спознајно-стваралачки
механизам, специфичан облик свести који, преводећи апстрактне појмове на раван
конкретних, чулних представа, дакле слика, симбола, продукује специфичну стварност:
модел целовитог света. Мит припада парадигматици, општем фонду поступака и значења,
док би синтагматика обухватала посебне и појединачне низове, дакле Ракићеву лирику:
индивидуалну поетику и конкретно књижевно дело. Поезија није дословна репродукција
мита, већ избор, комбинаторика, колико и поигравање очекивањима која он наговештава.
Модерне поетике јесу поетике индивидуалности и разлике. Оне припадају естетици
супротности, која понекад и потпуно преформулишу темељне вредности доминантног
типа културе. Мит у модерној поезији постаје поступак обликовања, од творачког
принципа по себи подређује се доминантном естетском принципу. Он, међутим, не губи
своје продуктивно језгро, а чува га тако што се у односу на књижевност поставља као
првостепени моделативни систем. Другостепена структура не разара првостепену, већ
делује мењајући односе, али и настављајући традицијске матрице.

Соња ВЕСЕЛИНОВИЋ (Нови Сад)

Војислав Илић и савремени српски песници

Рецепција песничког дела Војислава Илића, од његовог па до нашег времена, врло
је променљива и неуједначена, од богате, креативне али и провокативне крајем XIX и
почетком XX века, преко готово потпуног пренебрегавања у међуратном периоду, па све
до реафирмације у делима најистакнутијих послератних српских песника. У својим
научно-есејистичким текстовима ови аутори (Миодраг Павловић, Милорад Павић, Иван В.
Лалић, Љубомир Симовић) запажају дотад недовољно истакнуте поетичке особености
Илићеве поезије, које се често показују као вредне и значајне управо из перспективе
модерног песништва. Тиме се његово дело превреднује, а песник се неретко сагледава као
својеврсни претеча или навестилац модернизма педесетих година, или пак један од
његових кључних традицијских репера. У том смислу, након прегледа
научно-есејистичких написа поменутих аутора о Илићу, осврнућемо се и на креативну
рецепцију његовог дела у њиховим поетским остварењима (мотиви, интертекстуалност,
стих, језик).

Љиљана ПЕШИКАН-ЉУШТАНОВИЋ (Нови Сад)

Сведочанства о култури детињства у Рјечнику Вука Стефановића

Караџића

Вук Стефановић Караџић оставио је у Рјечнику низ фрагментарних, али веома

значајних података о концепту детета и детињства у традиционалној култури Срба. Поред
општих сведочанстава о религијском, социјалном и економском статусу детета, ту је
заступљен и низ драгоцених сведочанстава о култури детињства: о дечјем доживљају и
слици света, о укључивању у свет одраслих, о дечјим активностима и интеракцијама у
животу и игри, о дечјим веровањима и особеном фолклору (брзалице, ругалице,
формулативни искази који прате игру и сл). Данас, када је култура детињстава значајна
област у неколико научних дисциплина (у социологији, психологији, педагогији, науци о
књижевности), ова Вукова сведочанства представљају драгоцен допринос као занемарен
део духовне историје, али и као инспирација за осмишљавање савремене културне понуде
намењене деци.

Јован ЉУШТАНОВИЋ (Нови Сад)

О историзму у савременом изучавању српске књижевности за децу

Академско изучавање српске књижевности за децу крајем 20. и на почетку 21. века
вишеструко се разгранало. У том разгранавањи раслојио се и дијахронијски приступ
књижевности за децу. Отуда се историзам у овом изучавању појављује на различите
начине: кроз покушаје да се синтетички представи историја српске књижевности за децу
(Историје Тихомира Петровића и Миомира Милинковића), кроз монографије о појединим
писцима (Јовану Јовановићу Змају, Браниславу Нушићу, Гроздани Олујић), кроз студије о
историје појединих жанрова (фантастици, бајци, драми, поезији), као и појединим
књижевноисторијским раздобљима, кроз напоре да се реконструишу битни делови
традицијског низа (однос књижевности за децу и усмене књижевности и традиције). У
свим тим књигама и радовима потврђује се припадност књижевности за децу систему
књижевности, али се открива и специфичан положај дечје литературе у систему културе.
У потрази за том специфичношћу поједина изучавања отварају се према студијама
културе, новом историзму и студијама рода.

Валентина ПИТУЛИЋ (Косовска Митровица)

Функција народне песме у приповедачкој прози Григорија Божовића и

Јанићија Поповића

Два писца која су оставила драгоцене податке о страдању Срба у Старој Србији,
све до балканских ратова, у свом прозном стваралаштву ослањали су се на народну
традицију из које су у свој текст транспоновали различите жанрове усменог казивања.
Имајући у виду богато стваралаштво Григорија Божовића, који је писао о људима и
пределима (по Јовану Цвијићу динарског варијетет) а и Јанићија Поповића који је
стварао у фокусу централног типа, показаћемо на који начин је у уметнички текст
транспонована народна традиција са свим облицима усменог казивања.
У раду ћемо се бавити функцијом народне песме у стваралаштву двојице писаца,
указујући на сличности и разлике у постипку једног и другог. Бавићемо се
транспоновањем лирске и епске писме у уметнички текст и компаративном анализом
показаћемо специфичност оба писца. Транспоновањем усмених жанрова у уметнички
текст Григорије Божовић и Јанићије Поповић успоставили су комуникацију са предачким
наслеђем, које на најбољи начин показује етнопсихолошки профил српског живља у
старој Србији. Оно што је заједничко за једног и другог писца то је веродостојно
преношење жанрова народне књижевности у приповедачку прозу, са функцијом што
вернијег приказивања живота српског живља под турском влашћу.

Снежана С. БАШЧАРЕВИЋ (Лепосавић)

Историјска (само)свест Григорија Божовића

Григорије Божовић је припадао плејади стваралаца коју су, с једне стране, хероика
епског народног родољубља, а с друге стране, свестрана личност Јована Скерлића дубоко
означили и која је, потом, себе и своје дело подредила историји свога народа. С обзиром
на чињеницу да су антологијске странице Божовићеве приповедачке прозе биле скоро
пола века недоступне истраживачима и науци о књижевности, овај рад има за циљ да
осветли филозофију живота и филозофију књижевног дела овог непролазног писца и тако
допринесе попуњавању белине у историји српске књижевности, стога ће истраживање
применом плурализма метода бити нужно. Постављеном проблему приступићемо из
перспективе парадигме, односно, основног обрасца који се јавља у више примера.
Тежићемо закључку да књижевни свет у приповедачком опусу Григорија Божовића чине
стварни и реални људи историјског времена и друштва у географском и топографском
животном простору.

Тамара ГРУЈИЋ (Кикиндa)

Модерни индивидуализам и традиција у поетици Светислава Стефановића

У раду се разматра поетика Светислава Стефановића, изразитог представника

„младих“ прве половине XX века, у контексту „другог“ и „другачијег“ поимања традиције
и усмене књижевности. У тумачењу и вредновању стваралачке (само)свести и традиције у
поетици Светислава Стефановића битан удео имају критички и полемички текстови
аутора, који доприносе јаснијем сагледавању његовог односа према чину стварања,
односно усменој књижевности као узору и моделу за стварање модерног песништва.
Окренутост ка мистичном, а не херојском у српској усменој књижевности чини га
„усамљеним модернистом“, који сматра да је мистицизам одлика нове уметности, јер су на
мистичним, романтичним и религиозним мотивима засноване националне културе других
европских народа.
Циљ рада је да се истражи модерно и традиционално у Стефановићевој поетици, да
се утврди снага утицаја енглеских песника – мистичара – на поетику овог писца, да се
ближе одреди и опише однос оригиналне индивидуалне свести Светислава Стефановића
према традиционалним погледима на уметност и модерним тенденцијама у књижевности.

Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ (Ниш)

Српска реалистичка књижевност из перспективе посткласичне

наратологије - могућности новог читања

Посткласична наратологија обједињује теоријско-методолошке приступе који се

примењују у проучавању књижевности од почетка 21. века. Обележена је ревизијом
достигнућа класичне наратологије из структуралистичке фазе, редефинисањем основних
наратолошких концепата и интердисциплинарним истраживањима. Разумевањем наратива
као трансисторијског, трансмедијалног, трансгенеричког, трансродног, транссемиотичког
и когнитивног стила представља основу за тумачење књижевног текста. У раду се
преиспитује апликативни потенцијал посткласичне наратологије, посебно њене
когнитивистичке оријентације приликом тумачења традиције, односно, српске
реалистичке књижевности. Примена концепата контекстуалних фрејмова указује на
могућности разумевања миметичке основе реалистичких текстова као скупа генеричких
конвенција, са једне стране, и прескриптивних когнитивних схема, са друге стране.
Основни чиниоци реалистичког наратива: хронотоп, лик, сиже, читани из перспективе
посткласичне наратологије, виђени су и функционално и типолошки другачије, него у
досадашњој књижевноисторијској рецепцији.

Јелена ВУЈИЋ (Београд)

Песништво наде и носталгије српске поратне емиграције

У години када се обележава седамдесет година победе над фашизмом овим

рефератом кроз одабир песама представља се поетско стваралаштво српске поратне
дијаспоре која је углавном стварала у САД и Канади. Њихова поезија (настала од почетка
Другог светског рата па до деведесетих година двадесетог века) је прикупљена и недавно
објављена у САД у збирци "Нада и носталгија". Ова песмарица поред дела аматерских
песника, бивших официра, логораша, свештених лица и радника садржи и значајнe
поетске творевине Јована Дучића, Растка Петровића, Владике Николаја, Војислава Илића
Млађег, Драгутина Рајковића, Милана М. Петровића, Вука Ђуришића, све настале у
егзилу. Оно што је заједничко овој поезији јесу снажна патриотска осећања и богата
симболика везана за српску традицију изнета јаким, лепим, упечатљивим и пажљиво
одабраним језичким средствима на чистом и искреном српском језику. Иако збирка
садржи песме које би се својим уметничким дометом могле сврстати у сам врх српске
поезије попут песама "Врбас" и "Босна" Ј. Дучића које по речима критичара припадају
"молитвеном циклусу...као вапај и клетва..." или попут неких непотпуних песама Р.
Петровића, има и оних мање вештих аутора. Међутим, оно што је свеприсутно и
представља заједнички именитељ за ових стотинак песама су меленхоличан тон и
непатворена силна, непреболна чежња и носталгија за родном грудом „Чист[oм] Божј[ом]
капљ[ом] из заветне чаше..“.. Циљ овог реферата је да укаже на песнички допринос
песника емиграције српској песничкој баштини 20. века.

Весна ДИЦКОВ (Београд)

Српска постмодернистичка критика о Борхесу

 Осамдесетих година ХХ столећа у српској књижевности се испољио утицај
постмодернизма, културног феномена који је донео промену укуса, оспоривши границе
између уметности и теорије, историје и фикције, односно између уметничког доживљаја
стварности и свакодневног искуства, што је имало за последицу мешање дискурса
фикције, историје и теорије. Током последње деценије прошлог века, доминантни
постмодернистички критички методи се инкорпорирају у српску књижевну критику, у
којој се развија читав низ аисторијских истраживања структуре књижевног текста, уз
често брисање граница између различитих видова критичког мишљења. С друге стране,
Хорхе Луис Борхес, који се сматра претечом постмодернизма у хиспаноамеричкој
књижевности, оставио је, такође, неизбрисив траг на уобличавање различитих
поетолошких аспеката српског књижевног постмодернизма. Стога, предмет нашег
интересовања представљају они припадници постмодернистичке критике у Србији који су
се на размеђи векова бавили анализирањем и вредновањем борхесовске фантастике, као и
тумачењем њеног метафизичко-историјског карактера.

Богуслав ЗЈЕЛИЊСКИ (Познањ)

Опсада цркве светог Спаса Горана Петровића и Итика Јерополитика@Вук

Саве Дамјанова према српској традицији

Петровић и Дамјанов реинтерпретирају канон српске националне и духовне

традиције сежући по инструменте постмодернистичке поетике, али је заправо дијапазон
репера ових писаца шири и дубљи, јер се тиче широког подручја српске традиције и
културе, византијске традиције и европске баштине. Српски мит је у роману Дамјанова
повезан са грчким, јер Вуков траг снагом пишчеве маште бива ситуиран у креираном и
реинтерпретираном оснивачком миту Европе коју је отео Зевс. Роман Петровића има и
савремени подтекст, а кључ универзалне српске судбине јесте опсада. Код једног и другог
романа запажа се контекст метафизике, међутим Дамјанов се позива на метафизичку
концепцију Вука, језика и српске историје, а Петровић иде према метафизици православне
духовности.

Оксана МИКИТЕНКО (Кијев)

Ђаво у супермаркету, или химере велеграда код Михајла Пантића

 У причама Михајла Пантића у центру пажње је живот савременог Београда,
посебно Новог Београда. Град се описује како «збирна именица свих нас», а у исто време
топос Новог Београда се јавља као «митско» место и «почетак свих прича». Суштина овог
централног топоса у Пантићевом тексту је немогућност идентичности становника у
мегаполису, што за резултат има равнодушност, усамљеност, страх појединца. Да ли је
стварност пуна имагинарних фантастичних ликова, или фикција, сублимирајући нагон и
страх, постаје реалнија од стварности? Писац, мајстор дубоке психолошке анализе,
настоји да у вртлогу градског живота између гомила људи, који сваког дана решавају своје
проблеме, нађе тај виши смисао, који за циљ има оправдање живота, и налази га између
вечитих екстрема и универзалних истина – љубави и бола, живота и смрти. У савременој
«празноћи смисла», којом је претопљен свет, као момент «људске кристализације», према
Пантићу, јавља се књижевност, посебно кратка прича као тражено «острво смисла»,
супростављено разарајућем бесмислу.
Наталија БИЛИК (Кијев)

Интермедијални аспекат романа М. Продановића Колекција

Књижевни домет савременог српског уметника и писца Милете Продановића у

савременој фази књижевноисторијског развоја привлачи велику пажњу. Особит садржајни
потенцијал чини кључну особину романа „Колекција“, изграђеног у оквиру
постмодернистичких концепција и уметничких трендова новог миленијума. Ова
концептуална замисао у стваралачком поступку је обогаћена читавим низом стратегија.
Међу њима једну од најплоднијих обележава интермедијалност, која управо карактерише
поетику постмодернизма, садржи значајну семантичку снагу и ликовну
мултифункционалност. Ова стратегија, на којој се темељи постмодернистички
еклектицизам романа М. Продановића „Колекција“, оствара се у различитим облицима. С
обзиром на перспективе интермедијалне поетике која, према постмодернистичком канону,
гарантује фундаменталну ефикасност генерисања смисла, њена битна ликовна и
значењска активност диверзификује изражајне могућности наведеног романа и особине
уметникове стваралачке концепције у целини.

Бранка ЈАКШИЋ ПРОВЧИ (Нови Сад)

Време и прича у Убиству с предумишљајем – Селенићево виђење

историјских догађаја и уметничка стварност

Рат као незаобилазан феномен у различитим геокултуралним нарацијама, у

Селенићевом књижевном опусу готово да је доминантна тема. Убиство с
предумишљајем је роман писан при крају Селенићевог уметничког стваралаштва, те
сублиматно даје јасан уметнички увид, лични миметички поступак, у односу на ширу
формацију, на комунистичко друштвено устројство које је отпочело и завршило се ратом
на простору Београда као епицентра поменутих збивања. Књижевноистраживачки
поступак у раду отвара два генерална питања: један, који је фокусиран на упоредну слику
ратних догађања четрдесетих и деведесетих година двадесетог века и други, који са
књижевноисторијског и књижевнотеоријског упоришта посматра модерност роман као
мултигенеричке прозе. Већ два плана приповедања отварају различите чворишне тачке у
пројекцији ратних и друштвених догађања. Само структуирање романа заснива се колико
на традицији, у погледу нарације, композиције, профилисања ликова, толико и на
модерности у поигравању жанром и конструктивизмом форме, те алузијама на различите
књижевноуметничке парадигме и употреби аутопоетичких исказа.

Предраг МИРЧЕТИЋ (Београд)

Постмодернистички поступци у роману С. Селенића Убиство с

предумишљајем

Циљ овог рада је да укаже на неке од најважнијих постмодернистичких поступака у

последњем роману Слободана Селенића Убиство с предумишљајем (1993). Прво бисмо
скренули пажњу на проблем аутора – главна јунакиња Јелена саставља дело под називом
Љубавни живот моје баке Јелене не као писац него као уредник (редактор) текта. Потом
бисмо скренули пажњу и на стилске одлике говора главне јунакиње – аутора, а онда
анализирали Љубавни живот моје баке Јелене као роман у роману из угла метафикције, и
специфичан поступак употребе документарне грађе који Јелена (Селенић) користи
приликом његовог стварања. На самом крају рада сагледали бисмо како је однос фикције
(приче) и историје предочен у роману имајући у виду савремене теорије о односу историје
и књижевности. У закључку бисмо сумирали добијене резултате и показали зашто роман
Убиство с предумишљајем упркос бројим постмодернистичким поступцима којима се
Селенић служи не треба читати као дело посмодернистичке литературе.

Тања ГАЕВ (Београд)

Рецепција украјинског постмодернизма у српској култури

Рецепција стваралаштва савремених украјинских писаца, представника украјинског

постмодернизма у српској култури започиње 1990-их година и траје до данашњег дана,
истовремено и паралелно са објављивањем њихових најновијих дела у украјинској
култури. Српским читаоцима у преводима прекаљених преводиоца попут Мидорага
Сибиновића, Људмиле Поповић, Але Татаренко, Дејана Ајдачића, Милене Ивановић,
Тање Гаев, али и новостасалих преводиоца украјиниста и студената који су учили
украјински језик као други словенски језик српској публици представљена је поезија и
проза најзначајнијих имена украјинског постмодернизма: Јурија Андруховича (1960),
Виктора Неборака (1961), Олександра Ирванеца (1961), Јурија Издрика (1962), Тараса
Прохаска (1968), Васиља Габора (1959), Ивана Циперђука (1969), Ивана Андрусјака
(1968), Оксане Забужко (1960), Јурија Виничука (1952), Володимира Диброве (1951),
Володимира Јешкиљева (1965), Олега Лишеге (1949), Костјантина Москалеца (1963),
Володимира Назаренка (1953), Галине Пагутјак (1958), Љубови Пономаренко (1955),
Свитлане Пиркало (1976), Сергија Жадана (1974), Андрија Бондара (1974), Мариане
Кијановске (1973), Остапа Сливинског (1978), Галине Крук (1974), Јурка Позајака (1958),
Ивана Лучука (1965), Назара Гончара (1964 – 2009), Назара Федорака (1974), Володимира
Цибуљка (1964), Ирене Карпе (1980), од којих су многи чланови авангардних група, који
своју поезију стварају између дадаизма и театра апсурда, трагајући за уточиштем у свету
снова, музике, културе, у свету духа, где реалност губи своју моћ.

Весна ЦИДИЛКО (Берлин)

Урбана проза и српска књижевност 20. века

Урбане теме и мотиве налазимо у већем или мањем обиму у српској књижевности
већ од краја деветнаестог века, да би овај тематски круг крајем прошлога столећа постао
доминантан, потиснувши представљање живота ван градске средине у други план.
Излагање се фокусира на кратке приповедне форме и другу половину 20. века. При томе
се тежи систематизовању тематско-мотивских структура, уз покушај диференцирања
виђења града и урбаног код појединих аутора, али и у у оквиру
философско-социолошких интерпретација са датом тематиком повезаних феномена.

Горан РАДОЊИЋ (Никшић)

Обликовање индивидуалног идентитета код Његоша: перспектива новог

историзма

У раду се из перспективе новог историзма, тј. поетике културе, сагледава један

аспект Његошевог конструисања идентитета. Та перспектива види културу као „скуп
контролних механизама за владање понашањем“ и испитује „друштвено присуство
књижевног текста у свијету и друштвено присуство свијета у књижевном тексту“. Његош
својим текстовима конструише различите елементе идентитета свом народу и, због своје
специфичне позиције, има велику улогу формирању удентитета у XIX вијеку. Кад је у
питању индивидуални идентитет, код Његоша се даје одређење мушкарца, жене, улога у
породици и у друштву итд. Испитивање те Његошеве димензије може нам рећи нешто и о
нашој данашњој ситуацији, као и о начинима формирања идентитета у нашој култури.