42.

међународни научни састанак слависта у Вукове дане

Међународни научни скуп

ИНТРАЛИНГВИСТИЧКИ И ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИ
ЧИНИОЦИ У ФОРМИРАЊУ И РАЗВОЈУ СРПСКОГ
СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА

*
РАЗВОЈНИ ТОКОВИ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

Тeзе и резимеи

12–14. IX 2012.
Београд


Међународни славистички центар
Филолошки факултет
Београд, 2012.

Тезе и резимеи:
припрема, приређивање и коректура,
Катарина Тодоровић

Уредници:
Драгана Мршевић-Радовић, Бошко Сувајџић


 ИНТРАЛИНГВИСТИЧКИ
И ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИ ЧИНИОЦИ
У ФОРМИРАЊУ И РАЗВОЈУ СРПСКОГ
СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА



Живојин Станојчић (Београд)

Померање из неутралног у стилски обележено

– стварно и перцептивно (на примерима из
морфологије / морфосинтаксе српског језика)

На језику српских преводилаца, а на грађи примера употребе (1)

облика вокатива једнине именица м. р. са основом на задњонепчане
сугласнике и (2) везника неких зависних реченица где, како и да, ау-
тор разматра теоријска питања трансфера неутралних језичких једи-
ница у сферу стилски обележених јединица. У датоме процесу, аутор
види две стране – историјску (као стварну и извесну) и перцептивну
(као могућну и неизвесну).

Владислав Лубаш (Ополе)

„Своје“ и „страно“ у нормирању српскога

и других словенских језика

У садашњој језичкој политици у свим словенским земљама пос-

тоји тенденција да се национални језик штити отвореном или прикри-
веном борбом од свих позајмљеница из страних језика и из нестан-
дардних облика свога језика. У реферату намеравам да покаҗем да тај
начин заштите једног језика због спољњих политичких и економских
разлога не доприноси његовој ефикасности и да је у језичком плани-
рању потребан разуман либерализам у односу на језичке контакте.

Вања Станишић (Ханкук)

Евроазијске одлике најстарије словенске писмености

Међу средњовековним дериватима грчког писма словенска писме-

ност својом диграфичношћу заузима особено место. Једино старосло-
венски корпус одликују два графички потпуно различита писма. При
томе, у једном случају, она се подудара с коптским и готским писмом


који су, исто као и ћирилица, у основи грчко писмо с додацима из
домаћег графичког наслеђа за обележавање оних гласова који су били
непознати грчком језику – у коптском из староегипатске писмености,
у готском из германских руна и у ћирилици по свему судећи из гла-
гољице. У другом случају постоје три графички оригинална писма
– јерменско, грузијско и словенска глагољица – повезана с грчким
писмом само својом унутрашњом структуром. Њихов загонетни гра-
фички облик представља и даље отворено питање. Па ипак, рекло би
се да се у сва три случаја у облику знакова могу видети одјеци се-
митске писмености. У случају кавкаских писама могућ је заједнички
ослонац на месне огранке семитске писмености – арамејско писмо
и средњоперсијску писменост. У словенској глагољици, пак, само је
један знак несумњиво семитски. Међутим, читаво писмо као цели-
на одступа од грчко-латинске графичке традиције. Основу овога рада
чини питање да ли се у особеној графичкој структури глагољице ипак
може назрети некаква графичка традиција.

Пол-Луј ТОМА (Париз)

Преводи Библије и формирање српског стандардног

језика: случај претериталних времена

За више европских језика кључну улогу за формирање стандарда

имали су први преводи Библије. У случају српског књижевног јези-
ка такву улогу је имао Вуков превод Новог завјета. Веома је интере-
сантно видети како тај, у своје време врло оспораван превод, добио
тако неприсконовени статус, да су га у двадесетом веку, па све до
данас, једва смели довести у питање, због чега се после њега појавио
врло мали број нових превода, који ипак сведоче о еволуцији српс-
ког стандарда, нпр. у коришћењу претериталних времена (аориста,
имперфекта, перфекта, плусквамперфекта, као и потенцијала за озна-
чавање радњи које су се понављале у прошлости). Рад ће размотрити
те преводе, поредећи исте одломке, и пратити еволуцију употребе тих
времена у њима од Вука до данас. 


Ценка Иванова (Велико Трново)

О карактерологији српског књижевног језика

са гледишта његовог лексичког фонда

Типолошке карактеристике, специфичност, историјски контину-

итет одређеног језика или језичке групе не могу се приказати само
на бази граматичког класификационог критеријума. Са теоријског,
дијахронијског и синхронијског аспекта лексички фонд је други ти-
полошки класификатор – при чему је органски немогућа њихова хије-
рархизација. Генеза, развој и формирање лексичког фонда било којег
савременог књижевног језика у његовој почетној фази, у поређењу
са следећим периодима његовог постојања и функционисања, могу
се осмислити детаљније на бази сличних процеса код генетски и ти-
полошки блиских књижевних језика, другим речима, кроз паралелно
проучавање језичких стандардизација истог ранга. Формирање тзв.
„млађих“ књижевних језика чија се норма стабилизује у 19. веку садр-
жи низ специфичних и конкретних процеса везаних за чиниоце објек-
тивне и субјективне природе који се само формално могу одвојити као
екстралингвистички. Поређење српског лексичког фонда са другим
сродним словенским језицима помаже да се прикаже карактерологија
српског књижевног језика на лексико-семантичком плану. У овом тек-
сту се лексички фонд савременог српског књижевног језика посматра
из компаративног угла, са аспекта екстралингвистички мотивисаног
поређења са руским и бугарским језиком – на бази интралингвистич-
ке поделе лексике у две категорије на: А) контактну и Б) неконтактну
лексику. Као контактну лексику сматрамо сав „заједнички“ лексички
инвентар који се формално и функционално подудара у наведена три
језика или у два суседна јужнословенска језика: речи индоевропског
и (пра)словенског порекла, речи типичне само за јужнословенски
ареал, речи са црквенословенског/ рускословенског језика, идентичне
позајмљенице са класичних и међународних језика или под историјс-
ким и културним утицајем говорника другог језика, позајмљенице из
суседних језика. Као неконтактну одвајамо лексику карактеристичну
само за српскохрватски/српски књижевни језик. Српска лексика се из
те групе обликује на бази еволуције сопственог инвентара везаног за
језичку слику света и на бази позајмљеница из неких других језика.
Међујезичка хомонимија, паронимија, енантиосемија појављују се
само код контактних лексема. Код неконтактних лексема наилазимо


на одговарајућу еквивалентност односно на безеквивалентност. Међу
њима постоји веза – међујезичке варијанте, као што су неке специ-
фичности полисемије и сл. У 19. веку српски лексички систем подвр-
гнут је низу интервенција познатих као Караџићев модел за књижев-
ни језик. Раскидање у одређеној мери са православном књижевном
традицијом (црквенословенским језиком) поставља нове изазове за
процес интелектуализације књижевног језика. У истом периоду који
се може дефинисати и као период нестабилне лексичке норме, српски
језик услед екстралингвистичких чиниоца постаје језик посредник за
преводна дела са немачког, француског и енглеског говорног подручја
на бугарски језик. Успоставља се специфичан тип језика у контакту
са нестабилизованим лексичким инвентаром и недовољном стилис-
тичком диференцијацијом. Даљи развој стандардизације путем инте-
лектуализације региструје опстала али и нестала решења. Крај 20. и
почетак 21. века бележи новије конфигурације на плану контактне и
неконтактне лексике, везане за глобализацију комуникација свих врс-
та и за општеевропске иновације.

Милорад Дешић (Београд)

Нормирање акцента ријечи страног поријекла

у српском стандардном језику

Лексички фонд српског језика, као и лексика других језика, садр-

жи велики број лексема страног поријекла. Адаптација таквих лексе-
ма односи се и на акценат, што значи да се оне прилагођавају српском
акценатском систему. Аутор посебну пажњу поклања случајевима
одступања од норме у говорном језику, како у свакодневној комуни-
кацији и у јавном животу уопште, тако и у електронским медијима.
Он сматра, с обзиром на све већи прилив стране лексике, нарочито из
енглеског језика, да би требало и даље држати се српске акценатске
норме. Одступања могу бити оправдана само у неким категоријама.
Поред тога, при нормирању пожељно би било уједначавање акцента у
границама самог стандарда, како би се избјегла претјерана употреба
дублета.


Милош Ковачевић (Београд)

Синтакса и стилистика допунских питања

у савременом српском језику

Допунским питањима [енг. tag questions] сматрамо оне упитне

форме исказа код којих употреба упитног маркера не долази на почет-
ку него на крају исказа, као нпр.: Он ће се појавити на скупу, зар не? /
је ли (тако)? / је л' да? / (за)што да не? / а? и сл. О овом типу питања
у србистици и/или сербокроатистици говорено је врло ретко, а и тада
успутно, по правилу тек на нивоу констатовања његовог постојања.
Зато је циљ реферата да се овај тип упитних исказа растумачи и са
синтаксичке и са семантичке и са стилистичке стране, с тим да је, из-
међу наведених аспеката анализе, стилистички доминантан. Анали-
за ће се вршити на богатом корпусу функционалних стилова којима
су ове форме својствене, а то су: књижевноумјетнички и публицис-
тички, с тим да у сфери туђег управног говора књижевноумјетнички
подразумијева и разговорни функционални стил. Реферат треба да
расвијетли све темељне структурне и семантичко-стилистичке карак-
теристике интерогативних исказа датих у форми допунских питања.

Јасмина Московљевић Поповић (Београд)

Глаголи перцепције у функцији дискурсних маркера

Савремена истраживања дискурсних (прагматских) маркера од-

вијају се у два основна правца. Док се с једне стране шири само поље
истраживања тако да обухвати и језичке јединице које раније нису биле
испитиване из овог угла, истовремено расте и број студија које дис-
курсне маркере проучавају из типолошке, односно крослингвистичке
перспективе. Такође се повећава и број испитивања која материјал за
анализу црпу не само из разговорног, већ и из писаног језика.
Основни циљ овог рада је да презентовањем грађе из савременог
српског језика допринесе бољем опису и анализи језичког подсисте-
ма дискурсних (прагматских) маркера. Материјал који се у раду раз-
матра ексцерпиран је из корпуса текстова савремених српских писаца
и обухвата различите примере глагола перцепције употребљених у


функцији дискурсних маркера. Уз енумерацију самих глагола, као и
морфосинтаксичких облика у којима се јављају у појединим функ-
цијама унутар дискурса, анализиране су и шире синтаксичке конс-
трукције у оквиру којих се глаголи перцепције реализују као дискур-
сни маркери.

Веран Станојевић (Београд )

Темпорална прогресија и њено изражавање у наративном дискурсу

За било какав наративни дискурс (фиктиван или реалан, књижев-

но-уметнички или публицистички, писани или усмени) потребно је
обезбедити временску прогресију релевантних догађаја, а код реци-
пијента (читаоца или саговорника) произвести утисак протока време-
на. Предмет нашег рада јесте изражавање темпоралне прогресије у
српском, са нагласком на употребама глаголских времена у овој фун-
кцији. Испитаћемо улогу семантичких, као интралингвистичких, али
и прагматичких, као екстралингвистичких чинилаца који могу сигна-
лизовати проток времена. Циљ нам је да формулишемо критеријуме
на основу којих се могу разграничити низови предиката који изража-
вају темпоралну прогресију од оних који је не изражавају. Покушаће-
мо да одговоримо и на питање да ли у српском глаголском систему
постоје једнозначни маркери наративне прогресије, као што је аорист
у француском језику. Кроз анализу примера из књижевно-уметничког
и публицистичког функционалног стила, указаћемо и на разлике из-
међу релевантних српских времена у наративној функцији (аориста,
наративног презента и перфекта), а поређење са ситуацијом у фран-
цуском омогућиће нам боље разумевање разлика између ова два јези-
ка у домену структурирања наративног дискурса.

10
Тијана Ашић (Крагујевац)

O семантици и прагматици заменичких деиктичких

прилога овде и ту у српском језику и њиховим
преводним еквивалентима у француском

У раду се анализирају различите значењске вредности које у српском

језику имају деиктички заменички прилози ту и овде и то, како у својим
основним просторним значењима (види Пипер,1983), тако и у апстракт-
ним значењима од којих је најважније временско (Ашић, 2008).
За разлику од прилога овде чије је примарно значење „место на
којем се налази говорник“ – и који се по Каплановој таксономији
(„Demonstratives“ and „Afterthoughts“ in Themes From Kaplan, Oxford,
1989) може сматрати чистим индексикалним изразом – прилог ту је
прави демонстратив чије значење не произилази аутоматски из спа-
цијалног положаја учесника у конверзацији и који се јавља и у анафо-
ричкој употреби (Кордић, „Prilozi ovdje, tu, ondje, ovamo, tamo, onamo,
ovuda, tuda, onuda“, Južnoslovenski filolog, 2003). Значење прилога ту
је, наиме, одређено било гестом указивања, било говорниковом ин-
тенцијом, било претходним језичким контекстом.
Такође, из спацијалних значења израза ту и овде изводимо њихове
темпоралне, као и друге нестандардне употребе (попут дискурсивне
и метатекстуалне употребе, где функционишу као маркери линеарне
интерграције, Кордић, 2003) и показујемо зашто је прилог ту, за раз-
лику од прилога овде, погодан за изражавање симултаности.
Такође указујемо на експресивност и прагматичке функције прилога ту.
У контрастивном делу рада анализирамо како се на француски језик,
који не поседује овако развијену парадигму просторних деикса, изража-
ва семантичка и прагматичка опозиција између прилога ту и овде.

Димка Савова (Софија)

Аутор текста и деагентивност у научном

стилу српског језика

Научни текст има своје прагматичке особине везане за ауторове

комуникативне намере. С једне стране, карактер текста тражи да се

11
говорникова индивидуалност формално уклони (нестаје референција
према првом лицу једнине, субјективна модалност, емотивна марки-
раност и сл.). С друге стране, циљ је аутора да информацију коју пре-
носи претвори у читаочев/слушаочев фонд ванјезичких знања, што је
директно везано за убедљивост као карактеристичну особину науч-
ног текста. На основи савремених српских научних текстова у овом
раду се разматрају специфична језичка средства помоћу којих се та
убедљивост постиже.

Миливој Алановић (Нови Сад)

Улога примарних когнитивних концепата

у граматичкој организацији реченице

Непосредна тековина генеративне граматике, те из ње израсле ге-

неративне семантике, падежне граматике и когнитивне лингвистике
јесте успостављање функционалне дихотомије између синтаксичке и
семантичке структуре реченице. Премда се ова два језичка плана могу
сматрати комплементарним, за функционално-семантичку колизију
на позицијама глаголских аргумената, из синтагматске перспективе,
одговорном се сматра специфична лексичка селекција остварена у ре-
ченици и одговарајући прагматички оквир у ком се реализује говорна
делатност. Комплементарност синтаксичког и семантичког плана ре-
ченице није израз сталне везе међу појединим функцијама и саоднос-
ним семантичким улогама или значењима, већ пре тежње и потребе
да синтаксом формулише одређена ментална слика стварности. Наша
је намера, међутим, да покажемо да се на периферним синтаксичким
функцијама, посебно оним са примарно просторним значењем, могу
изразити сва, или готово сва значења, односно да централне функције
нису искључиво резервисане за идентификацију актаната, односно
учесника у каквој ситуацији: Та вест стиже из Владе; та информа-
ција још није стигла до нас; стигли смо до краја часа; сад ми је пукло
пред очима; дошли смо до важног открића.
Јасно је да идеална реченична структура представља израз сагласја
ова два реченична плана, а то се огледа кроз логичку конгруенцију
између реченичних функција и одговарајућих семантичких улога.
Одступања од правила логичке конгруенције често су резултат тзв.

12
фигуративног начина изражавања, што се доводи у непосредну везу
са метафоричком и метонимијском модификацијом значења, прво, у
реченицу укључених лексичких јединица, и, томе следствено, рече-
нице у целини. Један од непосредних резултата ових модификација
јесте конституисање тзв. шематских израза или конструкција, који
обезбеђују укрштање различитих изворних и циљних домена, што
се обично посматра у светлу когнитивних метафора. Ипак, у основи
сваке когнитивне метафоре стоји одговарајућа синтаксичка матрица
која се са циљним доменом повезује посредством специфичне селек-
ције лексичких јединица које се интегришу у дати структурни модел.
Треба, међутим, додати и то да се у позадини појединих когнитивних
метафора налази већи број исходишних домена, што ћемо показати у
нашем раду.
Циљ овога рада, дакле, јесте да покаже различите структурно-се-
мантичке моделе у чијој се основи налази домен Х ЈЕ МЕСТО, који
се, укрштањем са другим исходишним доменима, нпр. Х НАСТАЈЕ
НА МЕСТУ Y, Х НАПУШТА МЕСТО Y, Х ДОЛАЗИ НА МЕСТО Y и
сл., транспонује у различите циљне домене, нпр. у Х ЗНА/МИСЛИ/
ГОВОРИ: У мени се јавила идеја; дошао сам до сазнања; пођимо од
следеће претпоставке; из његових уста само похвале. Наша је на-
мера да укажемо да се структурни модели са примарно просторним
адвербијалима транспонују у различита значења, те да представљају
продуктиван образац за исказивање сложених процеса, когнитивних,
емотивних, комуникативних и сл.

Миланка Бабић (Источно Сарајево-Пале)

Комуникативна конверзија упитних

форми реченица у српском језику

Комуникативна конверзија упитних форми реченица подразумије-

ва да реченица чува сва обиљежја своје упитне структуре, али је у
употреби њена семантичка вриједност помјерена јер комуникативни
циљ такве реченице није постављање питања, него експлицирање
тврдње, когнитивно или емоционално наглашене. Семантички кон-
верзиви упитне реченице успостављају унутрашње парадигматске
односе тако што упитном формом изражавају један од парадигмат-

13
ских еквивалената – изјавни или узвични, што неријетко укључује и
промјену истинитосног модалитета (нпр. реторичко питање или иро-
нијски трансфер значења). Аналогно творбено-лексичкој конверзији,
значења упитне реченичне форме – примарно и конверзивно – нису
замјенљива у истом контексту, тј. у одређеном контексту конверзив-
но значење јесте оно које је комуникативно овјерено. Будући да се
одређена форма семантичко-прагматички трансформише и функци-
онише као маркирана јединица, анализа грађе укључује семантичко-
прагматички и стилистички аспект.

Илијана Чутура (Јагодина)

Апозиција као средство овремењавања у савременом српском језику

У раду се разматрају типови апозиције који у свом значењском

комплексу садрже и упућивање на „овремењеност“ именичког појма
у свом саставу.
На недовољну истраженост проблема овремењавања назива људи
у српском језику пажњу скреће М. Ивић (О овремењености номи-
налних израза у стандардном српском језику, О једном специфичном
синтаксичком средству за овремењавање српских назива људи), пре-
носећи запажање да се у неким језицима и именицама „придодају оз-
наке овремењености, аспекта и модалности“.
Самим тим што анализирани типови апозиције приписују инфор-
мацију о темпоралности именичком појму који садрже, апозиције
оваквог значења преносе и информацију о овремењености – односно
(дез)актуелизацији – именичких појмова или синтагми на које се од-
носе. У издвајању њихових типова, основни критеријум је врста лек-
сичко-семантичких средстава којима се именичком појму приписује
одређена информација о темпоралности.

14
Бојан Белић (Сијетл)

Уникатна контрола у савременом српском језику:

инфинитив и презент с везником да

Са стриктно синхронијског становишта, синтакса савременог

српског језика дозвољава да предикати главних клауза, формирани
око глагола, именица или придева, имају двојаку допуну: или је – са
једне стране – то допуна која не садржи информације о граматичком
времену, лицу и броју (увек формирана око глагола у инфинитиву),
или је – са друге стране – то допуна која садржи све те информације
(увек формирана око глагола у презенту). Ова друга допуна, без изу-
зетка, увек садржи и везник да којег у првој допуни, опет без изузет-
ка, никада нема. Овај добропознати феномен српске синтаксе овде
је анализиран као пример такозване УНИКАТНЕ КОНТРОЛЕ. Да би
се синтакса овог феномена што боље разумела, у анализи су свесно
занемарени дијалекатски, регионални, социолекатски, идиолекатски,
семантички и прагматички фактори. Теорија се заснива на резултати-
ма теренског истраживања обављеног на територији града Београда у
лето 2004. године. Према тим резултатима, један синтаксички фактор
заиста одређује која ће се допуна појавити у конструкцији гл а в н а
к л ау з а [д о п у н а]. Тај фактор је постојање контролора допуне.

Јелица Стојановић (Никшић)

Интралингвистички и екстралингвистички чиниоци и

историјски (дис)континуитет српског (стандардног) језика

У раду ћемо представити интралингвистичке чиниоце који се,

прије свега, односе на структурно-генетске особености српског јези-
ка, на његов препознатљив континуитет, и, у контексту тога, на фор-
мирање српског стандардог језика, на једној, и екстралингвистичке
чиниоце, на другој страни, који су на различите начине дјеловали
често у другом и другачијем правцу у односу на унутарсистемски ка-
рактер и развој српског језика.
Српски језик има иза себе вјековни континуитет у развоју, који
се одсликава у његовој дугој и препознатљивој историји и структур-

15
но-типолошкој препознатљивости. Међутим, политичко-идеолош-
ка позадина битно је, нарочито у деветнаестом и двадесетом вијеку,
утицала на спољашњу историју српског језика. У склопу тога наша
интересовања усмјерићемо на вријеме прије Вукове реформе, потом
на услове у којима је дошло до успостављања и прихватања назива за
језик српскохрватски, а нарочито на период стварања нових стандар-
да једног истог језика и њихова различита именовања.

Миодраг Јовановић (Никшић)

Говори сјеверозападне Црне Горе у односу

на савремену књижевну норму

Говори сјеверозападне Црне Горе на неки су начин својеврсни

прелазни говори – њихова је основна структура источнохерцеговач-
ког типа, али са извјесним примјесама типичним за сусједне зетс-
ко-рашке говоре. Неке од тих особина су: сажимање самогласника у
корист првога из скупине (река), екавски рефлекс јата у секвенци р
+ јат, облици мене, тебе, себе у дативу и локативу једнине, облички
синкретизам генитива и локатива у означавању падежа за мјесто и
правац, још увијек жива употреба имперфекта итд. Иако се ријетко
која од наведених изоглоса зауставља на граници Црне Горе (неке од
њих заједничке су са говорима косовско-ресавског дијалекта), ипак
неједнака заступљеност једних или других особина даје овим гово-
рима донекле посебан карактер у склопу ијекавског говорног комп-
лекса, и у односу на стање које је Вук својевремено узео као модел за
стварање српског књижевног језика.

Вељко Брборић (Београд)

Српски правопис на прелазу из XIX у XX

век у светлу данашњих решења

Српски правопис на прелазу XIX у XX век био је консолидован

и стабилан. Срби су крајем XIX века добили неколико правописних

16
приручника и пре појаве правописа Александар Белића (1923). Так-
ви су, рецимо, Српски правопис за школску употребу Стеве Чутурила
(1884) и Српски правопис за средње школе Милана Петровића (1914).
У раду ће бити речи о променама правописних решења из тог пери-
ода, пре „стварања“ српскохрватског језика и заједничког правописа.
Наиме, тада је прихваћен Вуков модел језика и правописа и изван
Србије, пре стварања прве Југославије. Рад ће се бавити поређењем
оних правописних решења с краја XIX века која су доживела промене
у односу на данашња правописна решења у Правопису српскога јези-
ка Матице српске (2010). Иако није било озбиљне промене правопис-
них решења, ипак су учињене одређене измене, поправке и допуне
правописне норме.

Александар Милановић (Београд)

Реформа ћирилице Луке Милованова у контексту

књижевнојезичке ситуације почетком 19. века

Реформа ћирилице Луке Милованова Георгијевића није сагледана

из аспекта односа према постојећим концепцијама књижевног језика,
које су биле у директној вези са (књижевно)језичком ситуацијом по-
четком 19. века. Иако Милованов нигде није експлицитно изнео своју
концепцију српског књижевног језика, она се може реконструисати
на основу понуђеног инвентара графема. Ово се пре свега односи на
статус графема ф, х и џ у Миловановљевој ћирилици, о чему до сада
у литератури није довољно писано. Реформисана ћирилица Луке Ми-
лованова биће смештена у контекст графијско-ортографских реформи
Саве Мркаља, Павла Соларића и Јована Дошеновића, интелектуалаца
који су припадали јединственом кругу.

17
Предраг Дилпарић (Београд)

Романтизам и језичка стандардизација

Главна тема је интерпретација односа романтичарских схватања

језика, нације и етногенезе, схватања која заправо проширују захтеве
просветитељског наслеђа и генерирају појам језичке стандардизације
од јакобинске Француске до позног 19. века. Културна историја Срба
19. века и историја језикословља, пре свега питања везана за Вукову
реформу и њену рецепцију (Вук, Сава Текелија, С. Новаковић), из ис-
тог периода представљају, међутим, централну тему. Питања језичке
стандардизације ове епохе биће доведена у везу са изграђивањем на-
ционалног идентитета, формирањем модерног сопства, обликовањем
јавног простора и приватне сфере, једном речи, модернизацијом срп-
ског друштва. Језик и питања његових норми постају поприште суш-
тински модерних друштвених конфликта и привремени консензус.

Предраг Мутавџић (Београд)

Статус српског и румунског језика

на прелазу из XVIII у XIX век

Период који захвата крај XVIII и почетак XIX столећа обележен

је у историји стварања савременог књижевног српског и румунског
језика као раздобље са изразитом језичком разједињеношћу и под-
војеношћу. Уједно, реч је и о периоду снажног националног буђења
код оба балканска народа. Малобројни интелектуални српски и ру-
мунски делатници водили су почетне расправе о званичној језичкој
норми националних језика који би језички представљали и Србе и
Румуне у свим европским културним, политичким и друштвеним ок-
вирима. Док је на подручју српског говорног подручја владала тежња
ка стварању једног узвишеног српског језика у виду мешовитог споја
руско-српских елемената, при чему се стварала и вештачки изазивала
диглосија, код Румуна је у истом тренутку доминирала прагматична
тетраглосија: изворни румунски језик већински је говорио необразо-
ван народ, грчки су користили образоване влашке и молдавске војво-
де, учени бојари као и полазници грчких школа и академија у Јашију и

18
Букурешту, латински се користио као језик администрације и образо-
вања на западу данашње Румуније, на територијама под мађарском и
аустријском управом где је већинско римокатоличко, протестантско и
унијатско становништво, а такозвани „словенски језик“ (���������������
limba slavonă)
коришћен је у Румунској православној цркви као њен званични језик
и језик богослужења. Излаз из овакве сложене ситуације понудила је
Ердељска унијатска школа чији су се представници приволели идеји
о рероманизацији румунског језика која је подразумевала������������
враћање ру-
мунског изворним романским коренима уз снажан језички (тачније
речено, лексички) пуризам.
Како се историјски брзо испоставило, српска вештачка форма у
виду славеносрпског није могла бити прихваћена, јер је пропагирана
и наметана као модел без чврстог лексичког, граматичког и синтак-
тичког устројства. Рероманизација румунског, такође пропагирана и
наметнута, наишла је на позитиван одјек, јер се заснивала (а и данас
се заснива) на поступним променама једино унутар лексичког језгра
румунског језика.

Maрија Илић (Београд)

Престиж шумадијско-војвођанске екавице

у предвуковском добу: пример српског у Мађарској

Насељавање српских заједница у ужу Угарску почиње крајем XIV

века, а највећи број миграната пристиже крајем XV и током XVI века.
Након османског освајања Угарске (1541), миграције се настављају, а
управо у том периоду долази до значајнијег мешања екавских и ије-
кавских говора у Угарској. Писани израз српских говора у Мађарској
у предвуковском добу огледа се у језику Гаврила Стефановића Вен-
цловића (XVIII век), те Јакова Игњатовића и Јована Стерије Попо-
вића (XIX век). Теренска истраживања српских говора у Мађарској
повезана су са најзначајнијим именима домаће лингвистике, нпр.
Александар Белић, Павле Ивић, и др. У дијалектолошким радовима
је утврђено да су у Мађарској заступљена сва три наречја – екавско,
ијекавско и икавско – који су оличени у шумадијско-војвођанском,
косовско-ресавском, источно-херцеговачком и славонском дијалек-
ту. Такође, запажено је да су српски говори већине насеља мешавине

19
разних дијалеката, при чему су дијалекти који су у доба мешања били
престижнији „побеђивали“, док су очевидни елементи мање престиж-
них дијалеката свесно избацивани из говора. У овом раду, на основу
примера из књижевног језика и теренских истраживања, показује се
како је шумадијско-војвођанска екавица у предвуковско доба уживала
изразити престиж у Мађарској у односу на друге варијетете српског.

Рада Стијовић (Београд)

Колебања у употреби збирних бројева

у светлу развоја књижевнојезичке норме

Граматике српског језика бележе да атрибут уз збирне бројеве до-

лази у средњем роду једнине, а предикат реченице може бити или у
облику средњег рода једнине или у облику мушког рода множине: То
двоје је дошло / То двоје су дошли (поред примера типа: нас двоје
стижемо). Увид у савремено језичко стање указује на честе конструк-
ције типа: првих троје који су добили награду; тих петоро су успели
да уђу; ових двоје нека уђу, а оних петоро нека чекају, поред: то двоје
нека уђе). Има занимљивих запажања и у вези с конструкцијама двоји
просци, троје наочари и сл.
Циљ овога рада јесте да испита какве се промене дешавају у вези
са збирним бројевима, колике су размере испитиваних појава и да ли
то заслужује евентуалну допуну постојеће норме.

Александар Стефановић (Париз)

Хијерархизацијa утицајних фактора у начину слагања предиката са

нумеричким конструкцијама
у функцији субјекта

Рад представља покушај сагледавања потенцијалних утицајних

чинилаца у начину слагања предиката с бројним конструкцијама
употребљеним у функцији субјекта и образованим од: а) главних
бројева (укључујући именице типа хиљадa, милион итд.); б) збирних

20
бројева; в) бројних именица на –ица и на –ак у српском језику. По-
себна пажња се посвећује специфичним ситуацијама када одређени
фактори у реченици утичу (или захтевају) да предикат буде у јед-
нини (односно множини), и т�������������������������������������
o кадa нормативна литература једнину
по правилу сматра или стандарднојезички недопуштеном (нпр. у
случајевима у којима као субјект долазе главни бројеви oд два дo
четири) или у сваком случају заменљивoм множином (и обратно)
(нпр. у случајевима у којима као субјект долазе једночлани главни
бројеви од пет па навише или збирни бројеви).

Сања Ж. Ђуровић (Крагујевац)

О облицима трпног глаголског придева глагола (-)дати и (-)знати

Предмет рада јесте морфолошка анализа трпног глаголског при-

дева основних глагола дати и знати и њихових префиксалних тво-
реница. Према правилу о грађењу трпног глаголског придева, глаголи
V Стевановићеве врсте творе трпни придев од инфинитивне основе
на коју се додаје наставак -н (и наставци за род и број: -ø, -а, -о у јд.
и -и, -е, -а у мн.). Неки глаголи V врсте имају (или имају као дублет)
наставке с морфемом -т типа удата, продат, упознат, дан/дат, знан/
знат. Циљ рада био је да покажемо како се само код основног глаго-
ла јављају дублети док се код префиксалних твореница или издвојио
само један облик (само је: признат, познат) или је дошло до семан-
тичког и функционалног разједначавања (нпр. продана душа/воће је
продато). На примерима из корпуса, који чине романи из књижев-
ности 20. века и нормативни речници, указано је на обличке, семан-
тичке и прагматичке карактеристике трпног глаголског придева ана-
лизираних глагола. Циљ рада био је и истицање оних облика који су
процесом попридевљавања постали или су на путу да постану прави
придеви.

21
Гордана Штасни (Нови Сад)

Деривациони модели нових речи у српском језику

У раду ће се на примерима ексцерпираним из Обратног речника

нових и незабележених речи (2003) Ђорђа Оташевића указати на про-
дуктивне деривационе моделе творбе нових речи у српском језику, и у
том правцу испитати узајамни семантичко-деривациони однос твор-
бених основа и творбених форманата у структури неологизама. Биће,
такође, сагледани и непродуктивни деривациони модели са циљем да
се утврде узроци високе односно ниске продуктивности, као и перс-
пектива типичних и нетипичних творбених модела у систему савре-
меног српског језика. Поједини неологизми могу имати истовремено
и статус екпресива. Семантичко-деривационом анализом покушаће-
мо да утврдимо узроке њихове експресивности.

Гордана Штрбац (Нови Сад)

Утицај семантике на деривациони потенцијал комуникативних

глагола (на примерима именичких деривата с архисемом ’особа’)

У раду се испитују могућности комуникативних глагола у погледу

деривирања именица с архисемом ’особа’, нарочито оних из групе
nomina agentis. Наведену лексичко-семантичку групу чине глаголске
лексеме којима се денотира комуникативна активност, а она подразу-
мева произвођење одређеног садржаја односно саопштавање и пре-
ношење информација саговорнику природним људским језиком. То
су, дакле, типични глаголи говорења као што су говорити, рећи, каза-
ти, причати и сл., али и они из скупине перформативних: питати,
молити, саветовати, наредити, обећати итд.
Пошто комуникативни глаголи испољавају различите способнос-
ти у погледу деривирања поменутих именичких образовања, важно је
утврдити следеће: 1. којим семантичко-творбеним категоријама при-
падају деривати с архисемом ’особа’ (као што су говорник, питалица,
причалица, свађалица); 2. да ли су сви глаголи из ове групе способни
да дају образовања из класе nomina agentis; 3. каква је семантичка ко-
релација између мотивне речи и деривата (говорити – говорник ’онај

22
који држи говор’; ’онај који има беседнички дар’); 4. који глаголи из
групе комуникативних имају највећи деривациони потенцијал.

Владан Јовановић (Београд)

О речима са везаним основама страног порекла у српском

језику из угла граматике (творбе речи) и лексикографије

Последњих деценија у српском језику се повећао број речи – сло-

женица које у свом саставу садрже бар једну од компонената стра-
ног порекла која собом носи пуно, лексичко значење, а која не може
стајати самостално, већ само у споју са другим лексичким елементом
– најчешће у сложеничкој, а ређе полусложеничкој вези. Поред сло-
женица са статусом термина, којима је сфера науке и технике при-
родно контекстуално окружење, речи са везаним основама страног
порекла продиру и у друге контексте: датохоличар ’онај који прово-
ди превише времена пред екраном (телевизијским, компјутерским)’,
мачколог ’онај који се бави мачкама’, скрибоман ’онај који претера-
но много пише, објављује’, купологија ’претерана куповина свега и
свачега; синоним за потрошачко друштво’, ћутолог ’повучена, него-
ворљива особа’ итд. Циљ рада је да се на основу приручника анализи-
ра појмовно одређење и употреба термина којима се именује страни
несамостални елемент са лексичким, пуним значењем (префиксоид,
суфиксоид, везана основа, терминоелемент и др.), као и да се ана-
лизирају лексикографски поступци у обради и дефинисању речи са
везаном основом у своме саставу.

Марина Спасојевић (Београд)

О радном и трпном глаголском придеву

са лексикографског аспекта

Предмет рада је лексикографски приступ радном и трпном глагол-

ском придеву са придевском конституентском вредношћу. На корпусу
из Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (као
и из грађе за овај речник) и Речника српскохрватскога књижевног

23
језика Матице српске систематизују се и разматрају поступци обраде
глаголских придева у придевској служби, узимајући у обзир њихо-
ве карактеристике, односно морфолошке и семантичко-синтаксичке
карактеристике глаголе од којих су формирани. Наиме, придевски
употребљени радни глаголски придеви најчешће се одвајају у посе-
бан лексикографски чланак и повезују се са глаголом граматичком
дефиницијом, док се трпни глаголски придев са свим одликама имен-
ских врста речи много чешће представља у оквиру речничког чланка
глаголске лексеме, а као посебна, лексикализована одредница углав-
ном се описно дефинише. Међутим, морфолошка природа глагола од
којих се употребљавају, као и чињеница да глаголски придеви раз-
вијају значења којих нема код глаголске лексеме, може отежати њихо-
во лексикографско представљање и изазвати недоследности у обради
(нпр. глаголске врсте – в. у РСАНУ огрезао и огрезнуо : огрезнути,
окаснео : окаснити и сл. или глаголски род за трпни – в. у РСАНУ,
нпр. под опредметити (II), оросити (II) и сл.). Циљ је да се издвоје
најпогоднији поступци у лексикографској пракси, који не би доводи-
ли у колизију морфолошке, семантичке и синтаксичке особености
придевски употребљених глаголских придева.

Светлана Слијепчевић (Београд)

О сложеним јединицама са страним

препозитивним детерминатором
(синтаксичко-семантички и правописни аспект)

Предмет овог рада су сложене јединице с препозитивним индекли-

набилним детерминатором страног порекла. Под индеклинабилним
детерминатором подразумевамо све форманте који су непроменљи-
ви у датом споју (дакле, не само лексеме, већ и префиксоиде), а не-
зависно од тог споја то не морају бити: аква-парк наспрам интернет
веза (аква- је непроменљиво и несамостално, интернет је ван споја
самостална, променљива лексема) итд. Корпус за истраживање чини
више бројева магазина Недељне информативне новине и дневних но-
вина Вечерње новости. Циљеви рада су: а) одредити синтаксичко-се-
мантичку структуру ових јединица; б) испитати врсту логичко-семан-
тичког односа између саставних делова таквих сложених јединица

24
(нпр. значење посесије − Рајфајзен клијенти, средства − видео-позив,
намене − бизнис клуб и сл.); в) проверити функционалност постојећих
правописних решења; г) размотрити могућа решења за уједначавање
правописних правила.

Слободан Новокмет (Београд)

Неке секундарне семантичке реализације

зоолошких назива у српском језику

Предмет овог рада су секундарне семантичке реализације имени-

ца са значењем назива животиња које су индуковане метафорички и
метонимијски мотивисном трансформацијом основног значења зоо-
лошке лексеме. Тако се поред основног значења женка коња лексема
’кобила’ у речнику РСАНУ дефинише и као назив за разне подупира-
че, ослонце и греде. Пошто је тип секундарне семантичке реализације
по коме лексема са основним значењем животиње означава и неки
предмет један од најпродуктивнијих, у овом раду ограничили смо се
на лексику са значењем материјалних људских творевина. Узели смо
у обзир и друштвено-историјски, територијални и функционално-
стилски статус секундарних значења која могу бити покрајинска, ар-
хаична или жаргонизована. Као грађа послужили су нам примери из
два дескриптивна речника српског језика – Речника српскохрватског
књижевног и народног језика (РСАНУ) и Речника српскохрватскога
књижевнога језика (РМС).
Циљ рада је да се анализом лексема идентификују лексички ме-
ханизми по којима зоолошки називи добијају секундарана значења,
односно да се закључи који су то семантички садржаји једне лексеме
кључни у преносу имена на други појам (други денотат). Покушали
смо да утврдимо и које то специфичности физичког изгледа или дру-
гих особина и функција играју важну улогу у продуктивности семан-
тичког потенцијала лексема које именују животиње и тако кажемо
нешто више о овом активном језичком процесу.

25
Слободан Павловић (Нови Сад)

Конституисање система енклитика у српском језику

У раду се разматрају развојни стадијуми у конституисању српског

енклитичког си­стема регистровани у српским писаним споменицима
од XII века (када почиње писана историја српског језика) до XVII века,
када је енклитички систем својствен стандардном српском језику већ
формиран. У фокусу пажње је хронологија и могући узроци парадиг­
матских и синтагматских промена српског енклитичког система, те
дефинисање типоло­шког контекста у коме се дешавају синтагматске
промене, тј. промене у линеаризацији ен­клитичких кластера. Наиме,
стари модел линеаризације енклитика (својствен и старору­ском јези-
ку, али и старосрпском језику XII и XIII века) – по коме се енклитике
у енклити­чким кластерима нижу према старости (старије енклитике
долазе испред млађих) – заме­њен је новим моделом по коме глагол-
ске енклитике (осим облика је) претходе заменичким енклитикама
по истом принципу по коме и предикат претходи директном и(ли)
индирект­ном објекту у SVO моделу реченичне линеаризације.

Дитер Неринг (Берлин)

Српски језик и услови његовог развоја

у школској настави из историје

Образовање и конкретни услови његове реализације имају у свакој

језичкој заједници, посебно и у српској, традиционално велики значај
не само за њен напредак уопште, него и за развој језика и његовог
стандарда. Због тога се наше излагање у социолингвистичком смислу
односи, с једне стране на улогу српског �����������������������������
jeзика у школским текстовима
који се данас употребљавају, а с друге стране, на екстралингвистичке
чиниоце његовог развоја у српском образовном систему. На примеру
текстова из историје у средњој школи, као и на основу података из
литературе и сопствених посматрања, истичу се главна обележја
језика, као и услови његовог развитка. Притом се посебна пажња
обраћа не само на школске програме и уџбенике него и на услове
њиховог настанка и на повезаност историјско-дидактичких наука с

26
подацима о развоју српског језика. На тај начин ће се боље сагледати
питања развоја српског језика са интердисциплинарног гледишта тј. у
односу на историјске и дидактичке науке. Због тога се наше излагање
бави овим отвореним питањима с циљем да допринесе њиховом
решењу.

Исидора Бјелаковић (Нови Сад)

Улога интеркултурног лексичког трансфера у

формирању терминолошког система српског језика
(математичка географија и астрономија)

Будући да питање стварања књижевног језика није искључиво

лингвистичко те да у великој мери зависи од културних, историјских
и друштвених фактора, одговорити на комплексна питања у вези са
развојем једног стандардног идиома подразумева анализу тзв. споља-
шње историје језика. Интеркултурни лексички трансфер, као један
од најчешћих процеса у развоју лексикона, одиграо је важну улогу и
приликом формирања терминолошког система српског језика. У раду
се анализира степен присуства оних екстерних лексичких утицаја
који су у предстандардној фази развоја српског језика, у процесима
посуђивања, калкирања и семантичког позајмљивања, учествовали у
формирању терминолошког система из области математичке геогра-
фије и астрономије.

Маја Ђукановић (Београд)

Правописно-морфолошки принципи транспозиције

словеначких властитих именица у српски језик

Иако је у правописним приручницима српског језика доста пажње

посвећено питањима транскрипције властитих именица из страних
језика, многа питања из ове области и даље су отворена. То се пре
свега односи на преузимање властитих именица из словеначког јези-
ка. Интензивирање економске, културне и политичке сарадње Србије

27
и Словеније, утицало је на већу потребу за транспозицијом личних
имена, географских назива и називима институција, а правила о њи-
ховом преузимању у српским правиписним приручницима нема. У
раду се разматрају правописна начела код преузимања словеначких
властитих именица, као и њихове морфолошке карактеристике у ок-
виру српског језика. На основу анализиране грађе предлажу се општа
правила, која се могу применити у језичким приручницима.

Маја Миличевић (Београд)

Утицај превода на српски стандардни језик:

пример дистрибуције присвојних придева

Већи број студија указује на то да се језик превода у одређеним

граматичким аспектима нужно разликује од изворне (непреводне) је-
зичке употребе, чак и када су у питању преводи оцењени као врло
квалитетни. Разлика се, између осталог, запажа у учесталости упот-
ребе и дистрибуцији елемената какви су субјекатске заменице (у јези-
цима који дозвољавају њихово изостављање) или присвојни придеви.
Поред тога што је важна за опис самог процеса превођења, ова појава
има велики значај за разматрања утицаја превода на развој стандард-
ног језика.
У раду се проблем односа превода и стандардног језика ближе
проучава на примеру изражавања присвојних односа у српском је-
зику путем присвојних придева, присвојног датива и без експлицит-
ног маркера. Наиме, иако је за српски језик карактеристична широка
употреба имплицитних присвојних конструкција и присвојног дати-
ва, у преводима се може запазити нешто наглашеније присуство при-
својних придева. Кроз поређење превода са енглеског и италијанског
језика у раду се испитује утицај језика оригинала на избор конструк-
ције, као и проблем ширења делимично измењене дистрибуције сред-
става за изражавање присвојности ван превода, на стандардни српски
језик уопште.

28
Вероника Јармак (Кијев)

Индоевропски суфикс -ar у српском и другим језицима

У реферату се разматрају проблеми корелације почетног и секун-

дарног семантичког репертоара суфикса -ar из аспекта савремене
структуре српског књижевног језика.
Помоћу овог суфикса у српском језику примарно се граде nomina
professionis (апотекар, звонар, обу­­ћар, пекар, седлар, свињар итд.),
касније помоћу овог начина творбе настају nomina agentis у најши-
рем значењу тог појма. Ме­ђутим, не можемо да заобиђемо и српске
лексеме типа лештар, липар, листар и др., а такође велики број бота-
ничких назива на -ar који се на лингвистичким мапама углавном ло-
кализују између Дунава и његове десне притоке Мораве, близу њеног
ушћа (jасењар, клењар, топољар и сл). Оба тока стварају својеврсни
угао у источној Србији који са лингвистичког становишта припада
подручју ресавског дијалекта. Анализа ових ботаничких назива са су-
фиксом -ar упућује на закључак о томе да је најкарактеристичнија
црта почетне семантике разматраног суфикса ипак била збирност.
Занимљиво је да ову слику суштински допуњује не само лексичка
грађа источнословенских и западнословенских језика. Кључ за тума-
чење порекла и семантике индоевропског суфикса -ar у српском јези-
ку често је неопходно тражити у контрастивном проучавању српског
и литавског језика.

Драгана Ратковић (Ополе)

Рецепција српске културе кроз усвајање српског

језика у пољској универзитетској средини

Рад је настао као резултат искуства које је аутор имао као виши
лек­тор српског језика на Катедри за славистику Института за пољс-
ку фи­лологију Универзитета у Ополу (Пољска). Ауторова концепција
на­ста­ве била је заснована на томе да усвајање језика на универзите-
ту није само по себи циљ него средство да се студенти упознају са
културом, исто­ри­­јом и традицијом народа чији језик усвајају. Истра-
живање по­ка­зује на који начин су студенти „српскохрватске филоло-

29
гије“ Уни­вер­зи­те­та у Ополу усвајали српску културу и какав однос
према њој имају. По­­се­бан тематски круг представља искуство са пре-
вођењем срп­ске па­три­от­ске и духовне поезије Александра Петрова.

Стана Ристић (Београд)

Стилистички аспекти концептуализације

појма ДОМ у поетском језику

У реферату ће, на корпусу Математичког факултета из Београда,

бити представљени они елементи концепта ДОМ који се реализују у
поетском језику, а који се заснивају на стилистичким дометима ауто-
ра појединих књижевних дела, као што су примери: дом је робија за
децу, крива крушка им беше дом, корачати кроз дом туђинских ут-
вара, пролеће у нашем дому, ћелија му је била и дом и гроб, лепи дом,
гостољубиви дом је право божје уточиште, унети у дом боје егзоти-
ке, призивати себи дом и др. У концептуализацији ДОМА разматраће
се с једне стране улоге појмовне и поетске метафоре у грађењу овог
појма у српском језику, а с друге стране квантитативни однос учешћа
једног и другог типа метафоре у грађењу поетског текста. Број поетс-
ких метафора у концептуализацији ДОМА узимаће се као показатељ
креативне употребе језика неког писца и стилистичке оригиналности
његовог поетског израза.

Ксенија Кончаревић (Београд)

Стилистички аспекти жанра црквене

посланице у савременом српском језику

Рад представља покушај комплексног сагледавања екстралингвис-

тичких и интралингвистичких обележја жанра црквених посланица
(на материјалу савременог српског стандардног језика) са посебним
указивањем на његова дистинктивна својства у односу на обележја
других сакралних жанрова. Посебно се анализирају обележја посла-
ница условљена специфичношћу унутрашње и спољашње мисије и

30
послања Цркве као екстралингвистичког оквира у коме се овај жанр
реализује (емоционално-експресивна маркираност израза, изражена
интертекстуалност, одн. полифонија текста). Спроводи се инвента-
ризација најмаркантнијих лексичких, морфолошких и синтаксичких
средстава која конституишу језичко-стилски израз црквених посла-
ница, као и средстава њиховог композиционог обликовања.

Јелена Јовановић-Симић (Београд)

Облици ословљавања у Вуковој преписци (једно поглавље

из историје српског епистоларног стила)

Вукова преписка, по општем мишљењу, заправо је значајно све-

дочанство о друштвеним и културним приликама које су у његово
време владале у Србији и Европи. О томе постоји исцрпна библио-
графија из пера више познатих научних имена. Наш је задатак тиме
олакшан, али и сужен на узан простор стилских истраживања. Увид
у обимну Вукову Преписку дозвољава између осталог и разматрање
облика ословљавања као епистоларне појаве. Преписка показује да
је Вук, и да су његови савременици и протагонисти српске културне
сцене, у употреби и развоју књижевне продукцие – били у великој
мери упућени на вањске узоре, у овој области посебно руске и не-
мачке. Аутор прилога намерава истражити тај проблем на извесном
броју примера.

Весна Половина (Београд)

Структура и функција референцијалних именичких

синтагми у језику штампаних медија

У раду анализирамо именичке синтагме којима се упућује на

учеснике у догађајима о којима пишу писани медији. Овакве именич-
ке синтагме имају специфичну структуру у зависности од позиције
унутар новинарског чланка (наслов, поднаслов, место пасуса уну-
тар текста), те обично може да се утврди типичан редослед њиховог

31
појављивања, али та структура и дистрибуција такође може да зависи
и од дужине, врсте написа, као и од посебног новинарског стила. По-
себно се анализира однос властитих имена, заменица и проширених
описних синтагми и њихово функционисање у оквиру овог типа пи-
саног текста.

Драгана Вељковић-Станковић (Београд)

Прагматичка функција синтаксичких репетиција

и редупликација у српском језику

У раду ће бити размотрени различити типови понављања речи и

синтаксичких конструкција, и то у оквиру исте реченице (интракау-
зална репетиција) и у узастопним, најчешће смисаоно повезаним ис-
казима (редупликација исказа). Учесталост репетиција и редуплика-
ција највећа је у колоквијалном језику, а такође је бројним примерима
посведочена и у језику књижевних дела, и то не само у емфатичкој
функцији. Репетиција реченичних чланова и/или читавог говорног
акта није увек везана за интензификацију (Имала је очи црне, црне),
те се у свим случајевима не може заменити интензификаторима (уп.
Говори тихо, тихо = веома тихо; Ето ме, стижем! Одмах, одмах!),
што указује на диференцијацију прагматичког значења. Зато ћемо,
водећи рачуна о контексту и свим елементима комуникативне ситу-
ације, издвојити посебне типове прагматичког значења поновљених
реченичних чланова и исказа. Указаћемо на значења и илокутивну
снагу (а) репетиција усмерених на понашање саговорника (нпр. по-
нављање прилога, императива, вокатива и сл.), (б) репетиција упот-
ребљених са циљем модификовања комуникативне ситуације (Добро-
дошли, добродошли!), (в) на варијантност експресивних понављања
(Добро, добро.; Добро. Добро. и др.), као и на (г) репетицију у функ-
цији верификације, тј. идентификације аутентичног квалитета (Да ли
је то вино? – Наравно, вино, вино. ≈ право, чисто вино и сл.).

32
Марина Јањић (Врање)

Деиктички изрази у уводним рубрикама

недељних и месечних магазина

Рад обрађује деиктичке изразе у уводним рубрикама недељних и

месечних новинских публикација, којe под насловом „Реч уредника“
представљају један специфични новинарски жанр директног обраћања
читалачком аудиторијуму у циљу свеобухватног представљања темата
новог издања. Прагматика овог нарочитог илокуционог чина остварује
се и преко деиксе чија се функција огледа у повезивању комуникацио-
ног догађаја, с једне, и хронотопски одређеног ситуационог контекста, с
друге стране. Као детерминатори, деиктични изрази указују на одређене
ванјезичке ентитете, тј. референте: људе, предмете, догађаје, појаве, про-
цесе, смештајући их у оквир комуникативног чина на линији: енкодер
(тј. новинар) – декодери (очекивано велики број читалаца).
Анализа деиктичних израза у раду сконцентрисана је на пет ос-
новних типова: личних, друштвених, временских, месних и дискурс-
них, са освртом на деиктичну пројекцију. Конекција језичког и ванје-
зичког унутар новинских уводника акумулира занимљиви спектар
значења и тумачења савремене језичке и друштвене стварности.

Гордана Драгин (Нови Сад)

Дијалекатски језички израз у књижевности

на примеру хронике Село Сакуле а у Банату

У раду ћу приказати и анализирати нека најчешћа стилска средс-

тва и поступке којима се служи српска књижевност писана дијале-
катским језичким изразом. Стилска препознатљивост тзв. дијалекат-
ске књижевности види се на свим језичким нивоима од фонетике до
анализе дискурса и у раду се то приказује најмаркантнијим детаљи-
ма на примеру хронике Село Сакуле а у Банату, писаној шумадијс-
ко-војвођанским дијалектом. Показује се да је улога дијалекта и као
инструмента књижевностваралачке технологије с јасном илустра-
тивном и стилском функцијом. Још једном се потврђује да народни
говори употребљени у књижевном делу представљају потенцијал за
богаћење стандардног израза.

33
Соња Ненезић (Никшић)

Стилематичност координираних конструкција

у роману Нишчи Видосава Стевановића

Једно од доминантних језичких средстава у роману Нишчи Видо-

сава Стевановића представљају координиране конструкције. Аутор
је обилато користио отвореност њихове структуре уланчавајући по-
некад и преко десет координираних јединица истог или различитог
језичког нивоа. Нас је посебно интересовало јесу ли оне увијек сти-
лематичне и у којој мјери, односно да ли се на њима заснивају фигуре
и које. Према томе, наш циљ у овом реферату биће и синтаксичка и
стилистичка анализа ексцерпираних конструкција.

Славка Величкова (��������

Пловдив)

Стилистички аспекти изучавања српских

фразема са темпоралном компонентом

У овом раду биће приказани неки српски фразеологизми који су

обележени присуством компонената – назива појединих одсека вре-
мена.У центру пажње биће истраживање структурних, значењских и
експресивних карактеристика ових израза.
Основни циљ анализе биће оцртавање особина фразема са тем-
поралном компонентом с обзиром на њихову употребу у одређеном
функционалном стилу српског језика.

Лариса Раздобудко-Човић (Косовска Митровица)

Културолошка интерпретација српске фразеологије

у огледалу превода зборника песама Тражим
помиловање Десанке Максимовић на руски језик

Међу руским преводиоцима стваралаштва Десанке Максимовић

били су и песници Јосиф Бродски, Леонид Мартинов, Борис Слуцки,

34
Давид Самојлов и Маргарита Алигер, која је превела збирку песама
Тражим помиловање (Требую помилования) са богатом живописном
лексиком, идиомима и епитетима, која је предмет анализе у овом раду.
Циљ овог истраживања је контрастивна анализа фразеолошког
корпуса збирке песама Тражим помиловање Десанке Максимовић и
њеног превода на руски језик, који омогућава не само да се реконс-
труише културолошка информација већ и да се она упореди са од-
говарајућим фразеолошким културологемама два сродна словенска
језика�����������������������������������������������������������
. При
���������������������������������������������������������
томе генетичко сродство и структурно-семантичка блис-
кост фразеолошких система руског и српског језика не гарантује кул-
туролошку идентичност. Фраземе се издвајају посебним експресив-
ним обележјем своје семантике и акумулирају културолошку инфор-
мацију. Ово истраживање је важно због проналажења изоморфизма
фразеологизама у генетским сродним језицима, које осим тога може
да помогне скупљању грађе за упоређивање функционисања фразео-
лошких система двају језика уопште.

Светлана Гољак (Минск)

Лингвокултуролошки аспекти устаљених

поређења у српском и белоруском језику

У раду се истражују лингвокултуролошки аспекти компаративних

израза у српском и белоруском језику: 1) систем еталона; 2) тематс-
ка припадност поређења; 3) национално маркирана лексика у саставу
поређења (властита имена итд.). Поред појединих специфичних слика
које су представљене у поређењима, упоређују се групе лексема-ета-
лона, што омогућује откривање актуелних тенденција формирања сли-
ковитости израза у разматраним језицима. У вези с тиме, у раду је из-
вршена класификација лексема-еталона (према „десном“ делу израза),
као и идеографска класификација поређења (према „левом“ делу).
У српском и белоруском језику поређења имају сличну тематску
припадност и највише описују психичке особине човека. Што се тиче
еталона, у српском и белоруском језику за сликовиту карактеристику
човека, као и објеката реалног света, најчешће се користе артефакти,
и то је општа тенденција савремених језика.

35
 Упоредна анализа поређења сродних словенских језика омогућује
откривање културних еталона као важних елемената језичке слике
света двају народа.

Драгана Дракулић-Пријма (Санкт-Петербург)

Структура и обим фразеосемантичког поља

лаж у српском и руском језику

Рад је посвећен контрастивном проучавању и семантичкој анализи

српских и руских фразеолошких јединица које образују један од важ-
них фрагмената језичке слике света – фразеосемантичко поље лаж.
У уводном делу доказује се перспективност проучавања фразео-
логије применом методе семантичког поља.
У раду су приказани структура и обим фразеосемантичког поља
лаж које се састоји од 18 фразеосемантичких група (186 српских
фразеолошких јединица и 301 руска фразеолошка јединица). Фразе-
осемантичке групе у зависности од нијанси значења фразеологизама
који у њих улазе образују језгро и периферију (ближу и даљу) размат-
раног поља. Блиска сродност српског и руског језика узрок је знатног
подударања структурно-семантичких модела по којима се образују
фразеологизми поља лаж.
На периферији фразеосемантичко поље лаж укршта се са семан-
тички додирним пољима, као што су – лукавство, хвалисавост, праз-
нословље.

Саша Марјановић (Београд)

Српске поредбене фраземе са фитонимском компонентом

и њихови кореспонденти у францускомe језику

Овај рад представља контрастивну анализу српскога и француског

језика у погледу поредбених фразема са фитонимском компонентом.
Анализа ће бити спроведена једносмерно, и то тако да српски језик
има првенство. То значи да ћемо, полазећи од предметних фразема

36
српскога језика, покушати да пронађемо формално и/или значењски
кореспондентне фраземе у француском језику. Постојање и непос-
тојање кореспонденције послужиће нам да уочимо контрастивне од-
носе између двају језика које ћемо представити кроз контрастивне
обрасце. На тај начин моћи ћемо утврдити у којем проценту се два
језика поклапају. У случајевима кад српске фраземе не буду имале ко-
респонденте у француском језику, настојаћемо да дамо најоптимал-
нији преводни еквивалент. Испитаћемо, такође, мотивацију фразема
како бисмо утврдили могућност дословног превода.

Стефана Пауновић Родић (Београд)

Библиографија српске фразеологије – проблеми израде

Потреба за библиографијом која би обухватила радове из области

српске фразеологије, тј. радове који се баве фразеологијом српског
језика (и на српском језику) одавно постоји. Како ова библиографија
има карактер националне библиографије, а с обзиром на то да су још
увек отворена питања у вези са догађајима који су обележили нашу
скорију националну историју, у изради библиографије са називом
„српска“ у први план избија проблем доследности у поштовању ет-
ничког, језичког, територијалног и националног принципа. Многи су
разлози да се отпочне са радом на оваквој библиогафији. Прво, српс-
ка фразеологија располаже богатим корпусом радова које је потребно
прикупити и систематизовати; друго, сличне библиографије за многе
друге словенске језике већ постоје; и треће, интересовање за разли-
чита питања фразеологије међу младим истраживачима расте и овак-
ва анотирана библиографија помогла би у планирању будућих тема
фразеолошких радова и била би основа за израду појмовника српске
фразеологије, што нам је и циљ.

37
38
 РАЗВОЈНИ ТОКОВИ
СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

39
40
Владимир Осолник (Љубљана)

Критеријуми јужнословенских антологичара Богдана

Поповића, Љубе Визнера, Антона Водника и Рајка Ложара

У првој половини двадесетог века јужнословенски ствараоци

своје су књижевне радове објављивали у својим покрајинским алма-
насима, антологијама и монографијама у културним и новим универ-
зитетским центрима који су тада још били у оквирима хабсбуршког
империја, најчешће у словенском Загребу. Ту су штампане епохалне
књиге поезије, Антологија новије српске лирике Богдана Поповића
(1911) и Млада хрватска лирика Љубе Визнера (1914) да би 1932 у
Љубљани уследила трећа јужнословенска антологија савремене по-
езије, Sodobna slovenska lirika Антона Водника и Рајка Ложара. Тим
издањима и уводним текстовима њихових уредника, који су у европс-
ким оквирима настављали развојни лук вековних оригиналних и спе-
цифичних стваралачких настојања, ударени су темељи националним
књижевностима јужнословенских народа на пољу поезије и одређе-
ни правци развоја њихових размишљања о уметности речи. Естета
Богдан Поповић, песник Љубо Визнер и књижевни историчар Рајко
Ложар истовремено јавно су суочили своје књижевнотеоријске и фи-
лозофске погледе на уметност и стваралаштво уопште и у интелек-
туалном дијалогу објавили своје критеријуме за вредновање поезије,
књижевности и уметности уопште.

Снежана Самарџија (Београд)

Функције каталога у лирској народној поезији

При разматрањима стилско-изражајних средстава народне поезије

(и поезије уопште) каталог се најчешће дефинише и анализира у ок-
вирима епске стилизације, иако је веома заступљен и међу врстама
усмене лирике. Најчешће се каталогом апострофирају сродници, ак-
тивни учесници обредних поворки (аграрне и породичне светковине;
иницијација), предмети и биље (с мање-више наглашеном заштитном
компонентом). Удео каталога уочава се и при обликовању описа и у
структури лирских ,,строфа“, уз повезивање са осталим фигурама

41
(понављања, метафоре, хипербола, градација, кумулација). Осветља-
вања динамичних функција каталога у структури лирског ,,текста“
обухватила би и архаичну подлогу поступка, као и везе са епиком,
верижним причама и посебно са бајалицама. Испитан корпус обухва-
тиће старије записе (Ерлангенски рукопис), Вукове антологије и руко-
писне збирке и грађу штампану у периодичним публикацијама током
19. века.

Зоја Карановић (Нови Сад)

Интерпретација лирске народне песме о преступу

Јованбегове/Иванбегове љубе
(културне и жанровске импликације)

У овом раду испитиваће се могућа значења једне лирске народ-

не песме, која говори о непослушној жени (Јованбегова/Иванбегова
љуба) која, расплетене косе, боса и распаса, пролази двором, а муж је
кори, док сунце на заласку застаје, дивећи се њеној лепоти. Будући да
је основни догађај, о којем песма говори, смештен у окружење тра-
диционалне породице, њено тумачење је, свакако, могуће засновати
на причи о преступању патријархалне норме понашања, при чему у
њој мотивациони чворови поступака јунака до краја остају нејасни
(међусобно неразумевање, инат, одрицање од статуса удате, припре-
ма за магијско деловање, или обредну радњу) и додатно су закомпли-
ковани присуством сунца, које дешавање посматра. Све ово, дакле,
отвара могућност различитим тумачењима текста, чија артикулација
је свакако базирана на кршењу норме, али потенцијално и на магијс-
ко-обредном деловању, и реакцији на њега, и то из перспективе пос-
матрача – мужа и сунца, које и само преступа. Текст се, дакле, може
посматрати као појединачна песничка творевина, као поливалентно
жанровско остварење, али и као културна творевина, у којој се пре-
плићу различита веровања, норме, мишљења... Песма о којој је реч,
иначе забележена је у другој половини 19. века, у две своје значајне
варијанте (Тординац, 1884; Мирковић 1886), негде на географским
просторима Босне и Херцеговине.

42
Валентина Питулић (Косовска Митровица)

Младић и девојка у лирским народним песмама са Косова и

Метохије: трагом специфичности варијетета централног типа

У раду ћемо показати на који начин народни певач слика мла-

дића и девојку у записима народних песама са Косова и Метохије.
Фокусираћемо се на формулативном обликовању њиховог физичког
изгледа, имајући у виду специфичности варијетета централног типа
(у Цвијићевом смислу). Како се у лирским народним песмама у пат-
ријархалној заједници открива естетска функција лепоте, одговориће-
мо на питање која је граница дозвољеног у вербалној и невербалној
комуникацији.
Бавићемо се и идеалом мушке лепоте, која није тако честа у кор-
пусу лирских народних песама, али се у песмама са овог терена, не-
очекивано, показала у свој својој раскоши. Показаћемо како народни
певач обликује мушку лепоту, која је функција у сфери успостављања
комуникације са девојком и у ком правцу се она креће. Видећемо на
примерима лирских народних песама како се, неочекивано, руше сте-
реотипи и успоставља нов облик комуникације између девојке и мла-
дића, посебно ако су песме ван обредног контекста.
Интертекстуалном методом показаћемо како се обликовала фол-
клорна матрица која је у различитим срединама добијала извесну
трансформацију, условљену устаљеним културолошким моделом
конкретне заједнице.

Јасмина Јокић (Нови Сад)

Црне очи – два бистра кладенца. Култ извора

у усменом поетском стваралаштву

Предмет разматрања у овом раду биће поетска слика претварања

очију невине жртве (праведника) у изворе (кладенци/студенци/врела/
вари), на примерима варијантних записа песме коју је Вук Караџић
објавио под насловом Бог ником дужан не остаје. Након компаратив-
не анализе поменутих записа у синхронијској и дијахронијској перс-
пективи, издвајају се два, по свом пореклу, различита слоја: мотиви

43
настанка извора, као и израстања биљака (дрвећа, цвећа) из делова
девојчиног тела, који су архаичнији, и новији (христијанизовани) мо-
тиви као што су: претварање у цркву, олтар, свеће или кандила. Бу-
дући да мотив настанка чудесних извора представља свакако један од
најархаичнијих елемената, у раду ће се посебно разматрати народна
веровања о њима као местима на којима на површину земље избијају
подземна врела (водене жиле), која се сматрају чудотворним и леко-
витим, те стога имају обележје посебне чистоте. Приликом размат-
рања наведене поетске грађе указиваће се такође и на везу извора и
очију (неког митолошког бића) у ширем културном контексту, да би
се на крају разоткрила исконска митско-религијска матрица из које су
потекле такве представе и веровања.

Јеленка Пандуревић (Бања Лука)

Женидба сивога сокола између лирике, епике и бајке

Посматрано на узорку који су сачињавале стиховане и прозне

бајке, које се у Аа Т�������������������������������������������
h каталогу могу подвести под општи тип 425
(потрага за изгубљеним мужем), и нарочито као подтип 425c (муж
животиња), те различите фабуле о прогоњеној дјевојци, уочено је да
су и новелистички и баладични мотиви обљубљене и осрамоћене
дјевојке, трудне „кавезлије“, као и лирски мотиви дјевојке у кули,
чудесне баште и младожењиних „бијелих двора“ одиграли важну
улогу у процесу укрштања жанровских система на чијем пресјеку
је настала пјесма-бајка Женидба сивога сокола („Босанска вила“,
XXI/1906/8: 123–124). Жанровске норме, као и функционисање мреже
асоцијација и алузија које упућују на комплекс свадбене лирике (која
се открива као могући посредник у процесу прилагођавања мотива из
бајке стихованој форми) омогућила је иста семантичка раван свадбе
као обреда прелаза. С друге стране, могуће је и да је затамњивање
фигуративног плана, односно, дословно схватање алегорије отворило
пут за наративну доградњу у правцу бајке.
Овај текст је одабран будући да припада невеликом низу који
сачињавају пјесме-бајке забиљежене на српском језику, с претпостав-
ком да ће његова макар и фрагментарна анализа представљати прилог

44
досадашњим запажањима о поетици овог комплексног жанра усмене
књижевности.

Саша Кнежевић (Источно Сарајево)

Дворски пјевач Филип Вишњић

Знаменит народни пјевач и пјесник српске револуције Стојана Чу-

пића је претпоставио осталим војводама о којима је пјевао. У запи-
саним варијантама Вишњићевих пјесама Змај од Ноћаја се појављује
више но ма који други устанички првак. Вишњићево пјевање Чупићу
и о Чупићу посматраћемо и у компарацији са ставом да је Вишњић
прије буне био беговски пјевач. Промишљање ћемо поткријепити јед-
ним старим ставом како је Вишњић од свега више љубио истину не
бисмо ли бар донекле расвијетлили стварносни аспект политичности
његових пјесама.

Данијела Петковић (Београд)

Кохезија епских ликова

Ако епске песме посматрамо као целовити систем, могуће је уочи-

ти различито повезивање ликова, елемената тог система. У раду ћу
покушати да испитам хоризонталне, тј. синтагматске односе међу
њима. За разлику од парадигматских, асоцијативних релација, које се
успостављају на нивоу модела, синтагматске функционишу као низо-
ви у појединачним сижејним реализацијама. Чврста кохезиона сила
спаја јунака и остале ликове сваке појединачне епске варијанте, а ин-
теракција ликова резултира издвајањем комплементарног или антаго-
нистичког пара, тријаде, шире групе представљене каталогом, и сл.

45
Бранко Златковић (Београд)

Први српски устанак у песмама и спевовима

савременика (1804–1813)

Први српски устанак је, намах по избијању, знатно одјекнуо у тзв.

уметничком, а потом и у српском усменом песништву. У раду ће се
представити и систематизовати, до сада, мало знане песме и спевови
савременика Устанка, и то они који су настајали и објављени током
његовог трајања, у периоду од 1804. до 1813. године. Реч је о песнич-
ким саставима Доситеја Обрадовића, Гаврила Ковачевића, Георгија
Михаљевића, Глигорија Трлајића, Арона Јелинића, Михаила Витко-
вића и Викентија Ракића.

Софија Кошничар (Нови Сад)

Интертекстуалност у поезији Милоша Црњанског

Предмет рада су разноврсни аспекти интертекстуалности поезије Ми-

лоша Црњанског имајући у виду сложене карактеристике његове: досу-
матраистичке и суматраистичке поетике, те Црњанскове песничко-прево-
дилачке поетике препева, пре свега јапанске и кинеске лирике. Из аспекта
materiae artis, акценат је на дијалошким, транскултурним аспектима те-
матско-мотивског комплекса, а из аспекта partes artis, у средишту пажње
су моделативни поступци интермедијалности и трансмедијалности.

Горана Раичевић (Нови Сад)

Лирика Итаке: од бодлеризма до авангарде

У раду ће бити речи о првој и јединој збирци песама Милоша

Црњанског из 1919. године. Наслањајући се на мишљења критича-
ра (од Марка Ристића до Петра Џаџића) да концепт суматраизма има
сличности са Бодлеровом идејом о везама (correspondences), овде
ћемо указати на још неке, сматрамо, значајније додире. Ради се пре

46
свега о доживљају природе као уточишта (Бодлерова песма у прози
„Освит“ из збирке Париски сплин), а затим и о повезивању еротског
доживљаја и осећања „сажаљења“. У раду ће бити речи о томе како се
у овој збирци постепено прати процес дееротизовања лирског субјек-
та који се, паралелно са очишћењем од нагона, окреће љубави према
природи. Тај процес показаће како ова збирка стоји на самој граници
индивидуалистичког и колективистичког тока у српској поезији – из-
међу модерне и авангарде – што је тенденција која се може уочити
као константа у различитим правцима међуратног авангардног пес-
ништва. Уместо ероса, тако ће, у српској поезији после Првог све-
тског рата, превладати мотив жртве.

Миодраг Лома (Београд)

Сербиа Милоша Црњанског између

суматраизма и национализма

У овом раду желим да се позабавим односом између модернитета

и традиционализма у дотичној песми Црњанског као естетски
репрезентативној за ту релацију у српској лирици двадесетог века.

Волфганг Штајнингер (Грац)

Поезија Растка Петровића и поезија немачког експресионизма:

заједнички биографски и стваралачки моменти

Растка Петровића свакако можемо сматрати „француским ђаком“.

Будући да је на почетку 20. века француска уметност (сликарство,
вајарство, књижевност) знатно утицала на тадашњу савремену не-
мачку уметност, могу се констатовати извесне, посредне сличности
у српској и немачкој поезији  прве три деценије 20. века. Растко Пет-
ровић и, на пример, Готфрид Бен нашли су се пред истим изазови-
ма у тражењу исконског поетског израза који би био еквивалентан
горућим питањима који су се појављивали с тадашњим измењеним
условима људске егзистенције.

47
Никола Грдинић (Нови Сад)

Поетика Растка Петровића

Теорија уметничког стварања Растка Петровића, коликогод да је

о њој писано, није до краја приказана у свим својим елементима и
њиховом променљивом хијерархијском односу. Вероватно коначне
речи ни нема, јер садржи и спаја у себи разнородне или противречне
елементе, што се може различито интерпретирати.
После онога што сам раније писао о овој теми, што сам прочи-
тао, а после доста времена, поново се бавећи овим питањем у окви-
ру наставе (курс Поетика Растка Петровића), помислио сам да су
сазрели услови за један сажети приказ његових схватања о уметнич-
ком стварању. Намера ми је да на десетак картица сажето, готово у
енциклопедијско-лексикографском стилу, изложим његова схватања
о уметничком стварању и објасним их. У томе полазим од стандарне
појмовне апаратуре за ту врсту посла, изграђене у традицији европс-
ких расправа о уметничком стварању, а то се симплификовано може
свести на три групе питања: односа према настанку уметничког дела
(занос, техне); односа према стварности (идеја и мимезис; различити
типови и варијанте једног и другог); односа према публици, односно
схватања о функцији уметности у друштву.

Лидија Томић (Никшић)

Надреализам и модернистичка искуства у поезији Милана Дединца

Поезију Милана Дединца карактерише неколико развојних токо-

ва. Њима одговарају специфичности епохе, и, много више, особенос-
ти стиха, језика, поетских слика. Језичко обликовање пружа увид у
особине и еволуцију Драинчевог поетског опуса, као и специфичнос-
ти конструктивних и значењских структура ове поезије.
Рад ће се бавити најранијим пјесмама, од циклуса Зорило и ноћило
(1922) до књиге Од немила до недрага (1957), с намјером да покаже
како су се у односу на Драинчеве ране пјесме указале перспективе
пјесничке збирке Јавна птица (1926) и пјесничких збирки после ње.
С обзиром на помијерања пјесничке традиције у књигама Један човек

48
на прозору (1937) и Пјесме из дневника заробљеника 60211 (1947),
у раду ће се пратити облици модернизма у новим оквирима, све до
књиге Од немила до недрага (1957) као синтезе експресионистичког
доживљаја бића и свијета.

Горан Коруновић (Београд)

Поетика ране лирике Милана Дединца: на граници ноћи и свитања

Оглед ће бити посвећен анализи лирских остварења релевантних

за рану етапу песничког опуса Милана Дединца: Зорило и Ноћило
и Јавна птица. Намера је да се издвојени лирски текстови тумаче у
дијалогу са већ оствареним интерпретацијама и запажањима (Н. Пет-
ковић, Р. Вучковић, Р. Константиновић, Д. Матић, Р. Петровић, М.
Николић), али и уз свест о аутопоетичким, есејистичким записима
самог аутора. Услед свега тога, анализа би се неизоставно изводила и
у оквирима књижевнотеоријског проблема контекстуализације, те би
се отуд функционалним могли показати увиди Јакобсона, Лотмана,
Џејмсона и Дериде. Разлог такве теоријске потпоре произлази, нарав-
но, из саме лирике Милана Дединца – карактеристична лексика и све-
деност препознатљивих референцијалних веза омогућавају приметну
зависност семантичког плана од вида контекстуализације. И анализа
ритмичко-морфолошких својстава је, за лирику аутора Од немила до
недрага, од пресудне важности, те би се њоме однос текст/контекст
учинио прегледнијим, али би се и сама поетика издвојених остварења
указала у потпунијем облику.

Александра Попин (Нови Пазар)

Соларни мотиви у поезији Васка Попе

У раду ћемо се бавити анализом мотива везаних за Сунце у пое-

зији Васка Попе. Као грађа за анализу послужиће нам осам књига пе-
сама у издањима која је аутор означио као коначна. Поменути мотиви
приметни су од прве до последње Попине књиге, с том разликом што

49
су у појединима веома наглашени, готово водећи, а у другима расу-
ти у виду фрагмената. Без обзира на бројност, њихова улога је веома
значајна за целокупну поетику Васка Попе, што ћемо и покушати да
покажемо. Анализа ће обухватити и мотивисаност соларне симболи-
ке, односно њену традицијску условљеност, под којом подразумева-
мо подтекстуалне везе са митом, веровањима, хришћанством, али и
артефактима различитих култура који су везани за Сунце.

Марко М. Радуловић (Београд)

Васко Попа и средњовековно наслеђе

У српској поезији друге половине двадесетог века обновљено je

песничко интересовањe за традицију и културно наслеђе као израз
тежње за обухватањем целине људског искуства у времену. Зоран
Мишић као критичар, Васко Попа и Миодраг Павловић као песници,
антологичари и есејисти главни су носиоци стваралачког реактуали-
зовања традиције у модерној српској поезији. Питање средњовеков-
ног културног наслеђа и могућности његовог стваралачког ревитали-
зовања једно је од најважнијих питања њихових поетика.
У раду ће се истражити однос поезије Васка Попе према српс-
кој средњовековној традицији. Са једне стране ће се посматрати како
Попа као песник тематизује средњовековну уметност и књижевно
наслеђе (пре свега у збирци Усправна земља), а са друге како као
антологичар бира и приређује средњовековне књижевне споменике
(у постхумно објављеној антологији Јутро мислено). Осветлиће се
и улога коју је Васко Попа имао у часопису Дело и његовој рубри-
ци „Летопис“, а потом и рад на приређивању песничких одломака из
Доментијана за Нолит, и његово залагање на издавању старе српске
црквене поезије (XII–XVII век) у зборнику Србљак. Овако поставље-
но истраживање требало би да покаже колико је Попина поетика ути-
цала на његов антологичарски и приређивачки рад, као и у којој мери
је уреднички рад на делима средњовековне књижевности обликовао
песнички језик и одговарајуће мотивске линије његове поезије.

50
Мариана Дан (Београд)

Видови клокотризма

Клокотризам је у Србији, а и у Румунији, схваћен као један од

савремених неоавангардних покрета заснованих углавном на перфор-
мансима. До сада ниједна студија о клокотризму није дубље дефини-
сала перформансе, нити друге видове клокотризма, упркос чињеници
да су његови учесници, такозвани „клокотристи“, често знамените
уметничке личности из савремене српске и међународне културе. Не-
колицина радова посвећених клокотризму приказују претежно хроно-
логију перформанса, и/или неке формалне аспекте, без удубљивања
у његову поетику. Потешкоће проучавања клокотризма произилазе
како из недостатка временске удањености, из оскудности материјал-
них доказа (снимака, слика) о перформансима назване „ситуакције“,
као и из потешкоће анализе речи „духовност“, којом су клокотристи
сами себе дефинисали. Овај рад ће покушати да осветли неке видове
српско-румунске уметничке сарадње у оквиру клокотризмa и да, на
тај начин, разоткрије „духовност“ као вид уметничке комуникације.

Душица Ристин (Букурешт)

Румунско-српски културни утицаји

у контексту српске штампе у Румунији

Подстицај за писање овог рада јесте у немерљивом доприносу

Срба из Румуније који својим особеним, плодотворним и преданим
радом у издаваштву обезбеђују себи важно место у историјском ру-
мунско-српском контексту. У раду је понуђен преглед значајнијих пуб-
ликација штампаних на српском језику на територији Румуније које
су на одговарајући начин популарисане захваљујући српској штампи.
Увид у литерарну продукцију, преводилачки рад, издаваштво, као и
делатност у оквиру популаризације српске књижевности код Румуна
уверио нас је у нераскидивост традиционалних културних веза и ин-
тереса ова два народа. Однос националног и европског у традицији
и иновацији, разгранатост, научна новина и актуелност представљају
главне одлике српске уређивачке политике на румунској територији.

51
Преводиоци, новинари и писци неуморно информишу румунску чи-
талачку публику о књижевним догађајима, издавачким новитетима
и културним тековинама на српском тржишту, указујући на �������
њ������
ихово
духовно наслеђе.

Ина Христова (Софија)

Град у међуратној српској и бугарској поезији

У раду се упоређују перспективе сагледавања и предочавања гра-

да у вези с поетским и стилским променама у српској и бугарској
међуратној поезији. Испитују се мотивско-тематски комплекси ве-
зани за град, различити типови градског пејзажа, начини кодирања
урбане топографије, фигуре и метафоре града. Кључни аспекат ана-
лизе је конструисање лирских модела урбаног идентитета. Циљ рада
је и осветљавање одређених специфичности лирске презентације и
интерпретације града у односу на устаљене европске књижевне тра-
диције представљања града.

Малгожата Филипек (Вроцлав)

Слика Шпаније у песмама

Војислава Илића

Војислав Илић, један од најбољих песника свог покољења у пог-

леду основне осећајности, остајао је у поетским расположењима ро-
мантизма. Траг ових расположења огледа се у Илићевим песмама са
егзотичним мотивима које садрже чежњу за егзотиком, за далеким
земљама и културама. Једна од ових егзотичних земља јесте Шпа-
нија. У реферату се бавим шпанским мотивима и песничком сликом
ове земље у делу Војислава Илића.

52
Душица Тодоровић (Београд)

Српска и италијанска неоавангарда – сусрети

поетика и поетска пракса

У проучавању авангардних феномена, прибегавање приступима

који надилазе границе националних књижевних институција често се
намеће као не само корисно већ и преко потребно. У случају југосло-
венске неоавангарде потреба је можда још уочљивија. У том контек-
сту, као сасвим примерена и готово парадигматична нуди се слика
ријечког часописа La Battana, основаног само годину дана након на-
станка највеће италијанске неоавангардне групе – Групе 63. Овај ча-
сопис међународних аспирација објављивао је, између осталог, и ита-
лијанску и југословенску неоавангардну и експерименталну поезију,
а неколико пута је уприличио и југословенско-италијанске књижевне
сусрете на тада најактуелније теме.
Са друге стране, детектовање у самом језгру неоавангардне Групе
63, већ од друге половине шездесетих година, нечега што ће касније
понети име постмодернистичке поетике, нуди комплекснију слику
односа нових авангардних песника према својој историјској претход-
ници с почетка века, једнако као и према сопственим авангардним до-
метима. Овом приликом ближе ћемо испитати неке од најуочљивијих
поетичких предлога италијанске неоавангардне и експерименталне
поезије, као и сродне резултате у српској поезији.

Александар Петровић (Београд)

Дрво као дух слободе у песништву

Лазе Костића и Б. Вонгара

Лаза Костић и Б. Вонгар стварају у различитим временима и вео-

ма удаљеним просторима, али њихово песништво одликује исти дух
трагања за слободом. Средишњи симбол слободе у оба песника је
дрво. Костић у песми Дужде се жени пева над дрвећем исеченом да
буде уграђено у славолук Венеције и њеног господарења словенским
земљама.

53
 „Нека ти буде! Не треба кедра! Дрешите шајке, стерите једра, се-
кире бритке дижите горе, нек пада дубље словенске горе... По голог
гори сам ветар душе. Од зимне влаге, од летње суше, голи син горин,
жељан слободе, ил’ води падне, ил’ копном оде.“
Б. Вонгар у песми Шума, објављеној као део збирке Билма, види
да демонска похлепа капитала дрво своди на пуку сировину без
осећања за пресудност његовог дослуха са животом. „У Wall Street-у,
Le Bourse и Royal Stock Exchange, чујеш цвилеж џунгле, будући да
дрвеће говори све језике; оно не воли, такође, ни да га прогутају у
тишини. Чути га можеш и у далеко мањим местима, Цириху и Лозани
када дођеш да отвориш рачун код Trust International... Не зови обез-
беђење, јер авети су то само шуме већ изумрле.“
Таква историјска судбина дрвета жртвованог на олтару Моћи и
Прогреса и Костићу и Вонгару казује да је нестанак слободе сразмеран
нестанку шума, и да је природно право немогуће без права природе.

Ева Премк Богатај (Љубљана)

Критика модернизма у Николе Шопа

(1904–1982) и Грегора Стрнише (1930–1987)

Никола Шоп и Грегор Стрниша аутори су које књижевна критика

није успела да сврсти у књижевне токове њиховог времена и просто-
ра. Колико су критичари били немилосрдни, толико су и ови ауто-
ри уметничким кодом враћали радикалном критиком цивилизације
строја, логике „штацунарског“ Лилипута, то јест парадигме модер-
низма. У реферату користимо теоретску основу школе перениалиста
(С. Х. Наср, Ф. Шуон, А. Кумарасвами, Х. Олдмедоу, Т. Буркхарт), да
на одабраним примерима покажемо како се у не ради о антимодер-
низму него о критици парадигме која је супротна традиционализму.

54
Данијела Васић (Београд)

Поезија у јапанском приповедном жанру

моногатари и у српској народној прози

Јапански жанр моногатари (прича) у ������������������������

нају��������������������
������������������
ем�����������������
����������������
смислу����������
���������
обухвата�
два�����������������������������������������������������������
����������������������������������������������������������
по��������������������������������������������������������
дж������������������������������������������������������
анра��������������������������������������������������
�������������������������������������������������
из�����������������������������������������������
����������������������������������������������
Хеиан�����������������������������������������
����������������������������������������
периода ��������������������������������
(794–1192). Најстарији представ-
ник жанра, Прича о секачу бамбуса (крај 9. века), припада поджан-
ру цукури�����������
моногатари.
���������� Важна особеност овог приповедног жанра је
заступљеност поетског дискурса. У ��������� у ута�����������
поджанр�� ����������
моногатари про-
зни одељци се формирају око вака песама, које имају кључну улогу у
развијању сижејног тока. Употреба поезије у претежно прозним тек-
стовима карактеристика је јапанске књижевности од њених почетака.
Анализирајући Причу о секачу бамбуса, коју је могуће поредити са
српском народном прозом, долазимо до закључка да песме у њој не-
мају само естетску функцију, већ доприносе економичности наратив-
ног сегмента. Оне су доказ пишчевог ангажмана, јер би се таква пре-
фињеност и уметничка вредност тешко могле одржати током процеса
усменог преношења. Заступљеност поезије у великој мери разликује
жанр моногатари од српске народне прозе. У Вуковим приповеткама
нема ниједне песме, док је у Чајкановићевој збирци само један изу-
зетак. У бајци Царев син армичар налазе се две песме, које углавном
замењују приповедање у првом лицу. С обзиром на то да мешање по-
етског и приповедног дискурса у српској народној књижевности није
тако често, овај пример је по свој прилици плод надахнућа записива-
ча, и у том смислу је близак песмама у Причи о секачу бамбуса.

Ивона Карачорова (Софија)

Недавно откривена катена уз Псалтир број 117

рукописне збирке манастира Хиландара

У реферату се представља рукопис број 117 из Хиландарске збир-

ке, који садржи до сада непознат словенски превод византијске кате-
не Псалтира (збирна тумачења различитих византијских аутора). То
је нов моменат за историју словенског Псалтира, као и за словенске
библијске књиге с тумачењима. Садржај овога рукописа обогаћује

55
историју старе српске књижевности. Овим рефератом се започиње
проучавање тога рукописа – извори компилације, особености самог
псалтирског текста, преводилачка техника, редакцијска припадност.

Јелена Пилиповић (Београд)

Многозначност иконе у Јефимијиној поезији

У тумачењу два рана дела деспотице Јелене Серске, потоње мона-

хиње Јефимије, Туге за младенцем Угљешом и Мољења Господу, чији
текст је уписан у ликовни простор иконе, иконолошке расправе из пера
Јована Дамаскина и Теодора Студита, а изнад свега теорија симбола
Псеудо-Дионисија Ареопагита, не морају бити призване у читалач-
ко обзорје. Ако се то ипак учини, вишегласност Јефимијиног текста
одлучно се обогаћује. Икона је једно од средстава успења: кроз њу је
присутно божанство, али она је пре свега перцептивни модел вернима.
Икона-предмет, коју треба најусрдније поштовати, тако је само допуна
симболичкој икони-идеалу, израженој превасходно у речи, како Светог
писма тако и потоњих богословских жанрова, коју треба најусрдније
опонашати. Јефимијина поезија на истанчан начин гради ликове чија
природа се на нов начин може појмити као други аспект свете слике.

Бранко Летић (Пале)

Поетска слика у ренесансној, маниристичкој

и барокној лирици

Епохе ренесансе, маниризма и барока у уметности уопште, и пое-

зији посебно, препознатљиве су по посебним доживљајима и визијама
овоземаљског живота. Те доживљаје  одаје и поетска слика „драге“,
метафора Лепоте и у визуелним уметностима и у љубавној поезији,
и то, како  по стилско-изражајним средствима, тако и по сугестивном
доживљају и поетичком схватању. У раду би био тумачен однос умет-
ник – уметничко дело, песник – песничка слика, односно умет-
ничко дело (поетска слика) – публика, читаоци (гледаоци).  

56
Гордана Покрајац (Нови Сад)

Антички рефлекси у дубровачкој поезији касне ренесансе

Од почетка развоја ренесансне поезије у Дубровнику, био је видан

вишеструк утицај античке поезије, поетике, а посредно и дела инспи-
рисаних хеленском и римском митологијом. Без обзира на ренесанс-
ну окренутост сопственом времену (и искључиво народном језику),
удео антике се у многоме задржао, иако је ренесанса већ формирала
своју нормативну поетику.
У почетку су то били клишеи у преузимању књижевних и пое-
тичких норми. Временом, са развојем зреле ренесансе и преласком
на касну ренесансу, утицај антике се мењао. Све су чешћи препеви/
преводи/прераде, док се симболика (заснована колико на античкој
литератури, толико на митологији), постепено повлачила. У пое-
зији дубровачких песника касне ренесансе шире је прихваћен манир
преношења/препевавања античких песника, који су били све ближи
читаоцима, захваљујући појави неколико великих антологија грчко-
римске поезије. Песници нису скривали своје изворе („из Катула“,
„из Марцијала“ и слично); важна је чињеница да су преко тих препе-
ва антички песници у знатној мери утицали на тематику касне рене-
сансе. Радом је обухваћена поезија: Динка Рањине, Антуна Сасина и
Доминка Златарића.

Славко Петаковић (Београд)

Реалистично-бурлескни свет дубровачког бернескног песништва

Крајем XVIII и почетком XIX столећа у старом Дубровнику не-

гована је сатирична поезија у традицији поетичко-стилског концепта
чије основе је у своме стваралаштву зацртао Франческо Берни (1497–
1536), и према коме се песништво овога типа назива бернескно. У
раду се анализирају специфична обележја дубровачког бернескног
песништва. У ужем, литерарном контексту, откривају се моделативни
поступци усаглашени са каноном бернескног певања, који подразу-
мевају употребу особених језичких кодова и варирање стилских ре-
гистара у пародијском кључу, док се у ширем контексту осветљава

57
како је песништво овога типа, мотивско-тематски снажно уроњено у
матицу стварности, бивало огледало свакодневног живота

Маја Анђелковић (Крагујевац)

Побожна лирика у ренесансним канцонијерима

У оквиру ренесансних канцонијера, као константа, јавља се по-

божна лирика којој место и поетички оквири нису дефинисани. С об-
зиром на чињеницу да су досадашња проучавања указивала на готово
искључиво пишчеве биографске поводе за уметање побожне лирике
у ренесансни канцонијер, рад има за циљ да утврди степен њене за-
ступљености, разлоге, место, стилску и мотивску основу. Резултати
анализе, претпостављамо, допринеће и јаснијем сагледавању утицаја
епохе и припадајуће јој форме на појаву лирике овога типа (ренесан-
са, хришћанска ренесанса), с посебним освртом на микропланове и
њихову селективну употребу. Анализа ће бити урађена на материјалу
ренесансних канцонијера који су дела писаца старога Дубровника.

Мирјана Арежина (Бањалука)

Лирски умеци у дубровачким драмама

Једна од особености дубровачких драма настајалих током три

вијека огледала се у убацивању стихова или читавих пјесама разли-
читог поријекла које су се на сцени рецитовале или пјевале. То је не-
сумњиво био један од ефеката за постизање што боље атмосфере на
сцени, шароликости, музичког доживљаја, хумора, карактеризације
ликова и типова, живости и свјежине језика и сл.
Лирских уметака има у великом броју драма писаних прозом, при-
је свега у Држићевим комедијама у доба ренесансе, потом у аноним-
ним комедијама 17. вијека, као и у читавом низу комедија у прози које
су настајале у 18. вијеку као прераде познатих Молијерових комедија.
Лирски умеци били су различитог поријекла: некада су то биле сти-
ховане загонетке и шаљиве краће пјесме преузете из народне лирике

58
или испјеване по угледу на њу; дубровачки аутори (преводиоци) су
у прерадама Молијерових комедија често умјесто препјевавања Мо-
лијерових стихова (у оригиналним дјелима на француском) те стихо-
ве замјењивали другим, испјеваним за ту прилику или „цитираним“,
то јест преузетим из неке пјесме неког дубровачког пјесника. Често
се у комедијама праве алузије на ауторе уметнутих стихова. Уз неке
фрагменте напомиње се уз које се инструменте изводе. Без обзира на
то коју су функцију уметнуте пјесме у драмама имале, оне су одсли-
кавале још један паралелни ток и живот дубровачке поезије.

Тања Ракић (Београд)

Функција именовања у ренесансној

поезији старог Дубровника

Имена се у дубровачкој поезији појављују у типолошки различи-

тим оквирима. Рана поезија дубровачке ренесансе неретко у својој ос-
нови има акростих, као клиширану форму која упућује на виртуозност
песника, у чему се по броју и различитим варијантама издваја поезија
Шишка Менчетића. Имена се у ренесансној поезији појављују у фун-
кцији стилских средстава, од којих су поређење и метафора најчешћа,
где се у типском поретку песничких слика покушава да оствари неоп-
латонистичка идеја о универзалности лепоте. Поређења са античким
божанствима слику жене чини апстрактном, подижу је на пиједас-
тал савршенства, али јој, са друге стране, одузимају реалне оквире
и неретко чине артефицијелном творевином. У оквиру хришћанске
ренесансе мења се слика жене у поезији, те ће се у песмама Мавра
Ветрановића, и у поступку именовања, осетити религиозни карактер
и мизогинска интонација. Поетичке промене у ренесансној поезији
очитавају се и у појављивању женских имена која припадају времену
у којем писац ствара, што доноси својеврсни уплив аутентичног духа
времена у којем писац ствара.
Проучавање имена у дубровачкој ренесансној поезији је имало
важну улогу – не само у оквирима изучавања стилских особености,
него и специфичних значења која су имплицирала. Облици, разновр-
сност и функција имена представљају специфичност песничког изра-
за петраркиста, која их одваја од изворног Петрарке.

59
Милица Јакубјец-Семковова (Вроцлав)

Дучић исти, а време другачије

Један од највећих српских песника прве половине ХХ века је после

Другог светског рата постао аутор сувише компликован и непожељан.
Преглед школских уџбеника и издања избора песама дозвољава да
утврдимо да су избори били идеолошки мотивисани. Многи и важ-
ни делови Дучићеве песничке баштине постали су доступни широј
књижевној публици тек крајем 20. и почетком 21.века. Друго битно
питање је распоред акцената у интерпретацијама нашег доба и конф-
ронтација данас креираног лика песника са сликом коју је формирала
критика током његовог живота.

Ана Елаковић-Ненадовић (Београд)

Дучићев медитерански стих: компаративна анализа

основних форми медитеранског стиха

У раду ћемо истражити да ли и у којој мери се у Дучићевом пес-

ништву обнављају и развијају елементи медитеранског стиха и то у
све три његове битне фазе: љубавна лирика, епски стих и сакрални,
тј. метафизички стих.
Основно методско полазиште у овом истраживању је Дилтајев и
Шлајермахеров разумевајући метод примерен непоновљивости исто-
ријских и духовних феномена.
Аналогно Дилтајевој примени разумевајућег, херменеутичког ме-
тода, пре свега, на историјске епохе, у раду ћемо представити конти-
нуитет понављања основних типова античког стиха у непоновљивим,
дисконтинуираним облицима ренесансног и модерног стиха.
Полазну тачку нашег истраживања представљаће форма поме-
нутог античког стиха, и то: 1. љубавна лирика, 2. епски стих: свест
о животу у полису, 3. сакрални, метафизички стих: песме о богови-
ма. Потом ћемо се осврнути на ренесансни стих као „континуирано
дисконтинуирану“ обнову античког стиха у виду: 1. љубавне лири-
ке: Петрарка, сонети, трубадурска поезија, 2. епског стих: завичајне

60
песме о градовима и државама: Венеција, Фиренца... и 3. сакралног
стиха: песме о Мадони и Богородици.
Напослетку ћемо посебну пажњу посветити модерном стиху, тј. Ду-
чићу као предлошку модерног стиха. Овај трећи део ће обухватити: 1.
љубавну лирику: Дучићеви сонети и остале песме, 2. Дучићеве песме о
етосу и 3. Дучићев метафизички сакрални стих: о божанству.

Ранко Козић (Београд)

Мистичко-магички елементи у филозофској

поетици Сенки на води Јована Дучића

Ова кратка студија има, као што се види и из самог наслова, за

циљ да укаже на досад неистражене аспекте Дучићеве поезије који,
осим што омогућавају повезивања најширег могућег спектра, у себи
садрже нимало безначајан потенцијал да се поетика највећег пред-
ставника српске модерне сагледа у дубинској перспективи историје
стила и, сходно томе, филозофски утемељи. У збирци Сенке на води,
као уосталом и у целом песничком опусу Јована Дучића, присутни су
елементи мистике и магије филозофске провенијенције које чаробни
ритам и заносна музика стиха потискују у други план, при чему нак-
надно на видело излази нимало чудна и сасвим закономерна подудар-
ност између садржине и форме, између магије мисли и магије речи.
Јован Дучић поседовао је, иако из друге руке, тј. посредством стра-
них превода, веома темељна знања из античке књижевности. Тако су
неке од представа, учења и стремљења античке мистике плотинско-
новоплатонског кова, као што је нпр. представа о спољном свету као
свету сенки, учење о наизмечном представљању универзума, у којем
свака ствар постаје као знак за нешто друго, учење о сигнатурама, на-
стојање да се чулно учини апстрактним и апстрактно чулним и да се
оно што је реално поистовети с идеалним, нашле одраза у песничком
опусу великог српског писца.

61
Предраг Петровић (Београд)

Авангарда против Милутина Бојића

У раду се прати рецепција поезије Милутина Бојића, првенствено

формирање става авангардних аутора о патетици и декламаторству
његових песама. У једном од најзначајнијих есеја Станислава Вина-
вера „Скерлић и Бојић“ образлажу се негативне оцене о Бојићевој
поезији које се могу пратити до утицајне Антологије српске поезије
Зорана Мишића. Преокрет у тумачењу Бојићеве поезије настаје у ог-
ледима Миодрага Павловића и Ивана В. Лалића, што говори о пое-
тичким променама у српској поезији током прошлог века и њиховом
идеолошком контексту.

Љиљана Бјелица (Рим)

Песник Светозар Ћоровић

Познат у историји књижевности као вредан сарадник мостарског

круга писаца, заједно са Шантићем и Ј. Дучићем као уредник алма-
наха „Неретљанин“ и учесник у раду „Зоре“, познат широј читалач-
кој публици по приповеткама и романима, Светозар Ћоровић је књи-
жевни рад започео поезијом и њоме се бавио током читавог живота.
Прву песму објавио је у листу „Голуб“, а као деветнаестогодишњак
и збирку песама ПОЛЕТАРКЕ 1894. У периодици на преласку 19. у
20. век („Голуб“, „Невен“, „Босанска вила“, „Бранково коло“, „Луча“,
„Женски свет“, „Дечије новине“) објавио је преко 200 песама. Велики
део његовог песничког опуса чини поезија за децу,певана у традици-
оналном маниру поезије овог жанра.Издвајају се и циклуси пригод-
них песама родољубивог тона, песме посвећене српским песницима
Б. Радичевићу, В. Илићу, интимна лирика. Ћоровићева поезија обоје-
на је штимунгом завичајне меланхолије и непосредним тоном личног
доживљаја.

62
Павле Ботић (Нови Сад )

Догађај молитвеног читања у елегији Сељанка Алексе Шантића

Предложена тема има амбицију да афирмише традицију библијс-

ког, византијског, српског хагиографског, народног, и симболистичког
песништва присутног у семантички слојевитој, а од проучавалаца за-
постављеној Шантићевој елегијској песми Сељанка. Поред тога, мето-
долошки приступ назначеној теми не игнорише високе епистемолошке
захтеве постструктуралистичке мисли о књижевности, чије упориште
остаје неизвесна пракса и теорија читања (дешифровања) језика књи-
жевности, како и сведоче радови Роберта Кросмана (Robert Crosman),
Филипа Солерса (Philippe Sollers), Ролана Барта (Roland Barthes), Џеф-
рија Хартмана (Goeffrey Hartman), Пола де Мана (Paul de Man).

Часлав Николић (Крагујевац)

Идентитет песме Милана Ракића

Песме Милана Ракића очитују заокруживање у песнички сис-

тем, као у скуп/скупове самосвесно обликованих концепата поетс-
ког идентитета. Насловне легитимације Ракићевих песама задобијају
вредност сигнала поетичке свести која се исказује и аргументује у
појединачним песмама, али и унутар поједине песничке врсте, од-
носно унутар целокупног опуса. Ракићеве песме могу се тумачити
као чиниоци и репрезентације изграђивања и самопромишљања ти-
полошког система којим се, у мозаичкој поетској структури, отварају
нове перспективе песничког искуства у српској литератури на почет-
ку 20. века. Отуда, на пример, искреност у Искреној песми рефлектује
и усмерење према читаоцу, који ће песничко самоименовање и само-
разумевање препознати као успостављање поетичке кореспонденције
са гласовима других песама, као формирање индивидуалне естети-
ке промовисањем измењеног идентитета певања сталних песничких
тема. У раду ће се размотрити феномени који омогућавају Ракићевом
поетском говору да се самоуређује и да се успоставља као књижевна
особеност.

63
Мирјана Маринковић (Београд)

Исток и запад у поезији Мусе

Ћазима Ћатића (1879–1915)

Муса Ћазим Ћатић (1879–1915) један је од истакнутих босанско-

херцеговачких културних посленика за кога се може рећи да је као
песник, прозни писац, есејиста и преводилац у својој богатој ства-
ралачкој личности обједињавао обзоре источне и европске поезије.
Одрастао и школован у исламском духу, познавалац оријенталних је-
зика, песник надахнут српством и родољубљем („Ја сам Србин, српс-
ко д’јете,/Српска ми је савјест чиста“), Муса Ћазим Ћатић је створио
дело које је одраз сложене културно-историјске реалности Босне и
Херцеговине с краја 19. и почетка 20. века. Његова поезија се може
посматрати у контексту универзалне исламске културе и тежње ка по-
мирењу између источњачке традиције у којој је поникао са модерним
токовима српске и хрватске поезије.
Овај рад има за циљ да истражи источно и западно у његовој пое-
зији, утицаје турских песника које је познавао и преводио, оријентал-
не теме, мотиве и форме којима се служио, као и његов богат прево-
дилачки опус са турског језика.

Тамара Грујић (Кикинда)

Место Светислава Стефановића

у поезији српске модерне

У раду се разматра поезија и поетика Светислава Стефановића,

једног од заборављених песника прве половине XX века. У тумачењу
и вредновању поезије Светислава Стефановића битан удео имају кри-
тички текстови аутора, који доприносе јаснијем сагледавању његових
поетских принципа: слобода песничког израза, аутономија књижев-
ности, слободан стих... Проблем се истражује у контексту Стефано-
вићевих аутопоетичких исказа о песницима и поетици модерне, енг-
леским мистичарима, усменој књижевности.
Свет око себе Стефановић посматра кроз мистицизам, који про-
жима све видове уметности и човековог стваралаштва. Мистицизам

64
одређује Стефановићев песнички пут, који представља спој поетске и
филозофске мисли.

Весна Цидилко (�������

Берлин)

Милош Црњански или о новим немачким

преводима српског песништва

Последњих година се у Немачкој и Аустрији појавило неколико

антологија српског песништва као и препеви песничких збирки поје-
диних српских песника и песникиња. У овом оквиру посебно место
припада лирици Милоша Црњанског. Излагање ће покушати да ука-
же на путеве рецепције српског модернисте, на питања повезана са
настанком превода, преводилачком техником и преводилачким захва-
тима у области естетског и формалног, уз осврт на проблематику кул-
турног трансфера.

Мирољуб М. Стојановић (Ниш)

Поезија С. И. Чахотина и српско песништво

на прелому XIX и XX века

Стјепан Иванович Чахотин, руски конзул у Нишу од 1895. до

1915. године, у периоду између јуна 1900. и октобра 1918. написао
је у Нишу и Одеси 43 песме и поеме на нишке и српске историјске и
актуелне теме, што је својеврстан куриозитет – историја дипломатије
и историја књижевности нису имале честу прилику да евидентирају и
анализирају родољубиву поезију једног страног дипломате посвеће-
ну земљи у којој је службовао. Посебна занимљивост ове поезије је у
томе што се може разматрати у контексти актуелне руске и актуелне
српске поезије и, посебно, у контексту поезије која је писана у тада
новоослобођеним крајевима, којима је припадао и Ниш.
Ових дана појавила се, захваљујући дугогодишњем и прегалачком
раду двоје универзитетских професора из Ниша, та његова поезија
под насловом оригинала У Србији и о Србији у издању Центра за на-

65
учна истраживања у Нишу на 280 страна под покровитељством градо-
начелника Ниша мр Милоша Симоновића. Ова чињеница омогућиће
учесницима Научног скупа да активно учествују у просуђивању и о
реферату и о самој поезији.

Весна Дицков (Београд)

Хиспаноамеричка поезија у српској књижевној

критици ХХ века: интеркултуралне релације

Од појаве (1935) прве збирке једног хиспаноамеричког песника

на српском језику (Алберто Марио Кандиоти, Ковчежић од емаља,
Београд, С. Б. Цвијановић), поезија Хиспанске Америке не престаје
да заокупља пажњу наших књижевних посленика. Током ХХ века
објављени су у преводу са шпанског на српски језик бројни избори
песама (у облику посебних издања) појединих хиспаноамеричких
песника (Пабло Неруда, Хорхе Луис Борхес, Октавио Паз, Ернесто
Карденал, Габријела Мистрал, Николас Гиљен и др.), као и антоло-
гије посвећене песничком стваралаштву одређених земаља (Мексико,
Куба, Перу, Аргентина, Чиле, Боливија, Венецуела) или Хиспанске
Америке уопште (Светлости Кордиљера, Латиноамеричка лирика).
Ова хетерогена књижевна продукција, која је достигла свој врхунац
седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, умногоме је под-
стакла развој српске књижевне критичке мисли, те се у нашим књи-
жевним часописима тога времена јавља приличан број приказа, есеја
и чланака о хиспаноамеричкој поезији. С обзиром на то да је појава
оваквих написа неминовно довела до рецепционистичке интеракције
и утицала на формирање и модификовање општег књижевног укуса
у Србији ХХ века, поменути прилози из периодичних публикација
представљају поље нашег интересовања, у циљу изналажења и ана-
лизирања свих могућих уплива који су се нашли на еволутивном путу
српске поезије.

66
Оксана Микитенко (Кијев)

Украјински преводи српске поезије на

страницама часописа „Всесвіт“

„Всесвіт“ је најстарији и до сада једини у Украјини часопис стра-

не књижевности. Основан 1925. године, затворен за време репресија
1934, часопис је поново био отворен 1958, и већ исте године објављен
је први превод из српске књижевности (прича Б. Ћопића). Часопис је
тежио афирмацији најугледнијих дела светске књижевности. Велика
пажња је поклањана свим словенским књижевностима, чији прево-
ди заузимају значајно место на страницама „Всесвіта“. У контексту
превода дела књижевности република бивше Југославије, први пре-
води српске поезије појавили су се 1965, а то су биле по једна песма
Десанке Максимовић и Стевана Раичковића. Мајски број часописа за
1975. годину донео је успомене Д. Максимовић на дан победе 1945.
Према библиографском регистру, издатом 2005. године, укупно у ча-
сопису „Всесвіт“ било је представљено превода преко 40 српских ау-
тора. Међу преводиоцима српске поезије на украјински језик били су
познати украјински песници Борис Олијник, Дмитро Павличко, За-
хар Гончарук, Роман Лубкивски, Андриј Лисенко и други.

Тања Гаев (Београд)

Српска народна песма у украјинском преводу

Српско-украјинске везе датирају још од времена Кијевске Русије.

У ХV–ХVI веку многи српски певачи, фрулаши и гуслари донели су
у Украјину и Пољску мноштво српских народних песма. Украјинске
думе и њихови називи настају под утицајем српског епа, а за гусле је
понегде сачуван назив Срби.
Највећи утицај на украјинску књижевност током ХIХ века имао
је Вук Стефановић Караџић (боравио је Украјини 1819. године). На
примеру српског правописа развија се и украјински фонетски право-
пис. Научни радови и монументалне збирке народних песма постају
национална енциклопедија из које читава образована Европа црпи
знања о Србима и њиховој јуначкој борби за своје ослобођење. Тако

67
је у часопису Русалка Дністровая 1837. године објављено 8 украјин-
ских превода српских песама, 6 Маркијана Шашкевича и 2 Јакива
Головацког (чланова Руської трійці) преузетих из прве збирке Вука
Караџића. Јакив Головацки 1846. године у алманаху Вінок русинам
на обжинки објављује 23 своја превода српских народних песама. У
Харкову 1839. године Амворсиј Метлински (под псеудонимом Моги-
ла) издаје збирку Думки і пісні і ще дещо са 3 своја превода српских
народних песама. Велики Тарас Шевченко 1860. године пише преле-
пу песму Подражаніє сербському засновану на низу српских песама.
За време националноослободилачке борбе балканских Слове-
на против Турака 1876. године у Кијеву је објављена књига превода
Сербські народні думи і пісні Михајла Старицког. Иван Франко, пи-
шући 1877. године рецензију на поменуту књигу песама Старицког
објављује оригиналну песму Задунайська пісня, инспирисану песма-
ма из Караџићевих збирки, и сам објављује превод 11 српских народ-
них песама.
Први украјински совјетски преводилац српских народних песа-
ма био је Варијан Полишчук који 1918. године објављује превод 12
српских лирских песама. Велики украјински песник Максим Риљс-
ки 1946. године у Кијеву објављује збирку са 19 својих превода ср-
пских народних песама под називом Сербські епічні пісні. Други ук-
рајински совјетски писац, Леонид Первомајски 1946. године у Кијеву
објављује књигу препева 15 српских балада и лирских песама под
насловом Слов’янські балади, а 1956. године објављује књигу З гли-
бини. Балади народів світу, са преводима 24 српске народне песме.
Најбоље совјетско издање украјинског превода српских народних
песама је књига Сербська народна поезія коју су приредили Л. Пер-
вомајски и М. Риљски, објављена 1955. године у Кијеву. У Кијеву је
1956. године објављена последња збирка поезије совјетског песника
Јарослава Шпорте са 5 украјинских превода српских епских песама.
У раду ћемо дати преглед свих српских народних песама које су
током наведеног периода преведене на украјински језик и објаснити
њихов утицај на украјинску народну поезију и поезију уопште.

68
Ксенија Ајкут (Београд)

Избор из савремене српске поезије на турском језику

Упркос вишевековним језичким и културним додирима између

српског и турског народа, као и појачаном интересовању за турску
књижевност у српској јавности последњих година, за српско-турске
књижевне везе се може рећи да нису достигле ниво који би омогућио
блиско међусобно упознавање ових двеју националних књижевности.
У невеликом броју објављених превода различитих српских књижев-
них врста на турски језик, поезија је заступљена у ограниченом оби-
му. Најзаслужнији за превођење и објављивање српске песничке речи
на турском били су истакнути припадници турске националне мањи-
не у Југославији, који су и сами били песници. Тако су песме српских
песника препеваване и штампане највише у часописима Çevren и Ses-
ler који су излазили у Приштини и Скопљу. Ипак, најсвеобухватнији
приказ српске поезије на турском језику јесте Антологија савремене
југословенске поезије (Çağdaş Yugoslav Şiiri Antolojisi) у којој српско
песништво заузима важан одељак. Детаљном анализом заступљених
песама и аутора може се више сазнати о значају и месту које је
приређивач и преводилац Неџати Зекерија доделио српској поезији
при избору и препеву песама познатих српских песника

Дарко Тодоровић (Београд)

Радмила Шалабалић, поетика српског

препева Аристофана

Анализирајући језик и стил оригиналних поетских превода Арис-

тофана из пера недавно преминулог класичног филолога проф. др
Радмиле Шалабалић, аутор покреће питање аутономне песничке
вредности преводног текста, као целовите стваралачке транспозиције
једног лингвистички удаљеног и цивилизацијски сасвим специфич-
но условљеног оригинала, какав је текст Аристофанових комедија
на савремени српски језик. Позната по сјајном владању обама језич-
ким медијима, са несумњивим стваралачким и управо песничким
осећањем за матерњи језик и све танчине његових изражајних могућ-

69
ности, Р. Шалабалић гради конзистентну преводилачку поетику, која
је, премда неизречена у теоријском облику, иманентна сваком од ње-
них песничко-преводилачких експеримената, а на специфичан начин
присутна, дакако, и у препевима Аристофанових комедија Жабе и
Лисистрата. Посебна пажња поклоњена је овом приликом и начел-
ном питању преводивости, однoсно могућности адекватне поетске
транспозиције хумористичког елемента у песничком тексту, будући
да он представља саму окосницу Аристофанове драмске поезије.

Соња Веселиновић (Нови Сад)

Преводи поезије Новице Тадића на енглески језик

Предмет рада биће анализа превода поезије Новице Тадића на ен-

глески језик, превасходно две књиге у преводу Чарлса Симића, Night
Mail: Selected Poems (1992) и Dark things (2009), као и Assembly, у
преводу Стивена и Маје Тереф (2009). Тадићева рецепција на англо-
америчком говорном подручју и заступљеност у антологијама сведо-
чи о универзалним вредностима и актуелности ове поезије, која пре-
вазилази границе националне књижевности. С друге стране, снажна
егзистенцијална драма у овој поезији неретко се изражава херметич-
ним изразом, па и језикотворним импулсом, тако да представља зах-
теван задатак за сваког преводиоца. Управо те семантичке нијансе и
неизбежни преводилачки компромиси при транспозицији текста могу
да покажу путеве разумевања Тадићеве поезије и поетике у контексту
ширих модерних и савремених поетичких тенденција.

Снежана Милосављевић Милић (Ниш)

Од импресије до методе – читање поезије

у критици Бранка Лазаревића

У раду се анализирају књижевнокритички текстови о поезији и

песницима српског модернизма књижевног критичара Бранка Лазаре-
вића. Основне изворе чине Лазаревићеви текстови о песницима: Све-

70
тиславу Стефановићу, Милану Ракићу, Владиславу Петковићу Дису,
Милораду Митровићу, Алекси Шантићу, Милутину Бојићу, Јосипу
Миличићу. Проучавање историјскопоетичких и реторичких аспеката
Лазаревићеве критике требало би да нам пружи одговоре на питања о
њеној импресионистичкој методолошкој заснованости, о имплицит-
ним или експлицитним естетским мерилима примењеним приликом
тумачења песничког текста, о односу између интерпретације и вред-
новања, као и о њеном месту и значају у историји књижевности српс-
ке модерне. Отуд је важно и указивање на повезаност Лазаревићевих
критичарских импресија са његовим естетичким и метакритичким
есејима, али и са оним духовним, стилским и емоционалним тежиш-
тима која карактеришу песничко стваралаштво српске модерне.

Милан Алексић (Београд)

Зоран Мишић као проучавалац српске поезије

У раду бисмо истраживали приступ Зорана Мишића у проучавању

српске поезије. Допринос његових огледа о поезији српских песника
друге половине двадесетог века је веома велики. Појава његове књи-
ге Реч и време 1953. године посматрана је као критичко и теоријско
раскидање са једном епохом и почетак новог правца, који су наговес-
тиле песничке збирке Миодрага Павловића (87 песама) и Васка Попе
(Кора). У раду бисмо посветили пажњу и улози Мишићеве Антоло-
гије српске поезије из 1956. године која, са Антологијом новије српске
лирике Богдана Поповића и Антологијом српског песништва Миод-
рага Павловића, има велики значај за целокупну српску културу

Ненад Николић (Београд)

Историчност српске епике у књижевноисторијској

концепцији Јована Деретића

Јован Деретић се питањем историчности српске епике бавио у мо-

нографији Загонетка Марка Краљевића: о природи историчности у

71
српској народној епици (1995), а резултати до којих је ту дошао пос-
лужили су му као основа прегледне Српске народне епике (2000); та-
кође, имали су значајну улогу и у формулисању историјске парадигме
српске књижевности у Поетици српске књижевности (1997).
У раду се показује да је Деретићево испитивање историчности
српске епике првенствено у функцији књижевноисторијске приче о
српској књижевности као интегралној целини, чији заплет показује
периодично понављање кретања од рецептивног ка аутохтоном полу,
који је увек на неки начин повезан са историјом.

Татјана Јовићевић (Београд)

Простори српског предромантизма

Рад ће указати на историјат употребе термина „романтизам“ у ср-

пској култури и књижевнокритичкој мисли почев од 19. века и на ути-
цај те праксе на касније схватање карактера и трајања нашег роман-
тизма, а поготово на његову унутрашњу периодизацију. С тим у вези,
разматраће се различитост односа према раним/припремним фазама
романтизма код различитих књижевних историчара од почетка 20.
века до данас (Скерлић, М. Поповић, Д. Живковић, Деретић, Павић)
и на утицај тих доктрина на различитост обима и значења термина
„предромантизам“. Такође ће бити анализиран статус прозних и поет-
ских дела у нашем предромантизму (онај који су могла имати у свом
времену и оних које им је приписивала каснија књижевна историја) и
дат синтетички осврт на њихове типолошке и поетичке разлике или
сродности, односно на диспаратност одређених струја унутар поет-
ског стваралаштва које данас обухватамо овом епохом. У закључку
ће бити указано на искључивање или поновно/накнадно укључивање
појединих песника овог круга у живу традицију националне књижев-
ности, као и на удео тог књижевног искуства у настајању појединих
песничких творевина и опуса који су одувек сматрани врхунским до-
метима књижевног наслеђа (Његош, Радичевић, Змај).

72
Персида Лазаревић Ди Ђакомо (Пескара)

Контекст и подтекст песама Павла

Соларића бр. 32–36 из збирке Гозба

Намера је да се овим радом анализира контекст и подтекст песа-

ма Павла Соларића бр. 32-36 из збирке Гозба (прир. З. Крстановић,
Београд 1999). Ради се о следећим песмама: 32. „Пјесна о древности
Славјана I“; 33. „Пјесна о древности Славјана II“; 34. „Доситеју“; 35.
„Пјесна о путешествију из Тријеста у весни 1808“; 36. „Посланица
Драги Теодоровићу Тријешћанину“. Карактер песама манифестује
Соларићеву есејистичку делатност: ради се о стиховима који су ве-
зани за прозне списе Павла Соларића и за време његовог боравка у
Венецији и Трсту. Интратекстуална повезаност горе наведених песа-
ма са Соларићевим објављеним паратекстовима, као и са текстовима
који су остали у рукопису одражава неке од функционалних аспеката
књижевности европског и српског просветитељства.

Корнелије Квас (Београд)

Интертекстуалност песме Santa Maria della Salute Лазе Костића

Песма Santa Maria della Salute Лазе Костића једна је од најбољих

песама српске поезије. Поједини стихови стварају потешкоће у тума-
чењу, градећи различите и понекад супротстављене интерпретације
песме. Неграматичности или препреке у разумевању стихова у осно-
ви су херменеутичког модела интертекстуалности, нужног за откри-
вање значењског склопа песме. Применом интертекстуалног метода
у тумачењу Костићеве песме са референцијалне равни читања песме
прелази се на језичку, интертекстуалну раван откривања њеног цело-
витог смисла. На тај начин, различите врсте и типови интертекста ус-
певају да створе литерарни контекст нужан за потпуније разумевање
песме Santa Maria della Salute.

73
Александра Угреновић (Београд)

Архитекстуалност и хипертекстуалност песме Даворје

на пољу Косову Јована Стерије Поповића

Транстекстуалност Даворја на пољу Косову открива се тумачењем

песме у контексту жанра којем припада (архитекстуалност), док са
друге стране Даворје на пољу Косову представља хипертекст који иза
себе има два хипотекста: Жалобну пјесму о Србији, њекада преславној
држави и Сербльинъ на Косову, обе од анонимних аутора. Друго по-
лазиште у проучавању интертекстуалног статуса у песми Јована Сте-
рије Поповића представља архитекст којим песник актуелизује жан-
ровске, стилске, метричке и тематске категорије својствене средњо-
вековном жанру плача, античкој оди и барокном ламенту. Архитекст
Стеријине песме се конституише успостављањем „односа инклузије
који повезује песму са различитим типовима дискурса из којих он
проистиче“ (Ж. Женет), у овом случају то су византијски плачеви и
њихови барокни рецидиви, Плач Сербији, Горестнији плач Захарија
Орфелина и Кант о воспоминанији смерти Јована Рајића.

Слободан Владушић (Нови Сад)

Третман мита у поезији Миодрага Павловића, Бранка

Миљковића и Љубомира Симовића (покушај типологије)

У раду се анализирају типови третмана мита у поезији Миодрага

Павловића, Бранка Миљковића и Љубомира Симовића, како би се на
примерима из поезије ових песника показало присуствo и смисао три
различита песничка односа према миту: реинтерпретација, реконтек-
стуализација и деградација.

74
Младен Шукало (Бањој Луци)

Критика поезије Миодрага Павловића

Миодраг Павловић је пуних шест деценија међу водећим српс-

ким књижевним ствараоцима. Као пјесник, антологичар, критичар и
есејиста својим ангажманом је битно утицао на развојне токове срп-
ске поезије.
У овом раду би се разматрао критичко-есејистички ангажман М.
Павловића, зацртан у књизи Рокови поезије (1958), који се развијао
према културолошко-антрополошким студијама (Поезија и култу-
ра, 1974; Обредно и говорно дело, 1986; Поетика жртвеног обреда,
1987), не занемарујући ни класичне обрасце интерпретације пјеснич-
ких дјела и пјесничких поетика (Осам песника, 1964; Есеји о српским
песницима, 1981; Огледи о народној и српској поезији, 1993).
Павловић је доста пажње посветио и значајним свјетским пјесни-
цима, што намеће потребу сагледавања система вредновања српске
поезије спрам европских и свјетских развојних токова лирике.

Снежана С. Башчаревић (Лепосавић)

Мисаоно-идејне констелације у Почетку песме Миодрага Павловића

Песма је памћење и мишљење, визија човека и света. Она захвата

садашњост и прошлост, људска егзистенцијална питања. Али, она је
истовремено и мисао и трансценденција. Поезија Миодрага Павло-
вића је ерудитна и интелектуалистичка са наглашеном филозофском
нотом. Зато уме да буде загонетна, тамна и херметична. То је пос-
ледица наглашене мисаоности и филозофских наслага, спајања не-
спојивих појмова, мутних метафора, неуобичајених поетских слика,
особене синтаксе. Све то чини да читаоци различито примају поруке
његове поезије, у овом случају поруке Почетка песме. Некада су те
поруке у истој духовној равни са уметником, а некад са сазнајно-до-
живљајном нијансом друкчијом од оне коју нуди песниково тумачење.
У рефлексивном слоју песме Почетак песме песника заокупља мисао
о тајнама почетка љубави, живота и песме. Из самотништва љубави
рађа се потомство, настаје живот, неки нов почетак. У раду одгова-

75
рамо на питања: 1. Шта, заправо, претходи настанку ове песме под
необичним насловом Почетак песме; 2. Да ли она у целини говори
о настанку песме, или песма тек треба да настане из једне ситуације,
која из личног прераста у историјско?

Ђорђе Деспић (Нови Сад)

Српска поезија у критичко-есејистичкој пракси Миодрага Павловића

Рад би настојао да представи виђење српске поезије кроз критич-

ко-есејистички рад Миодрага Павловића. Тежња ка доследном обух-
ватању простора и развоја српске поезије не обележава само његов
есејистички опус, него и антологичарски рад, којим легитимизује
своја књижевно-историјска, поетичка и естетичка гледишта која ек-
сплицитно износи у својим есејима, како пре Антологије српског
песништва (1964), тако и после ње. У складу са Павловићевим ок-
вирним сагледавањем српске поезије настојали бисмо да укажемо на
промишљања и вредновања свих оних по њему важних књижевно-
историјских слојева, од усмене лирике и српске средњовековне пое-
зије, до поезије модерног доба. Његова есејистичка разматрања српс-
ке поезије драгоцена су јер су фокусирана безмало на свим кључним
тачкама једне националне песничке историје, али и зато што непре-
стано увиђају и наглашавају свест о непорецивом значају књижевног,
песничког наслеђа за виталност савремене литературе.

Душица Потић (Пирот)

Стеван Раичковић и народна књижевност.

Цитати и алузије

Цитати и алузије у стваралаштву Стевана Раичковића посматрају

се са становишта Елиотовог схватања односа традиције и индивиду-
алног талента, надличног уметника који ствара тако што бира одређе-
ни корпус књижевних конвенција и у њему мења затечени поредак.
Раичковићева традицијска поетика прикривања поставља традицијс-

76
ки предложак у нови контекст, док га доминантан нови текст транс-
формише формално или семантички. Предложак делује на нови текст
у правцу смисаоног усложњавања. Цитат и алузију разликујемо у од-
носу на степен формалне трансформације предлошка. Формална ана-
логија обликује цитат, док у случају интензивнијег декомпоновања
говоримо о алузији.
Модерна српска поезија проучава се превасходно са становиш-
та глобалних поетичких токова, а за нашим наслеђем у њој трага се
само ако је оно очигледно.
Раичковић се сагледава пре свега као аутохтони писац који не ре-
ферира на традицију. Његова традицијска поетика прикривања ука-
зује на могућност и на потребу да се истраживачки приступи, осим
очигледности мотива, усмере и на друге видове наслеђа те да се про-
учавањем веза модерне српске књижевности с нашим народним ства-
ралаштвом редефинише културни континуитет.

Оливера В. Радуловић (Нови Сад)

Новозаветне слике у подтексту песничке

књиге Злате Коцић Мелод на води

Песничка књига Злате Коцић Мелод на води обликује се на текс-

туалној подлози Јеванђеља по Јовану и Откривења Јовановог и ме-
тафизички наглашеним сликама ход по води и песник на стакленом
мору. Реч је опесништву које свој смисаони акценат ставља на идеју
повратка изворној духовности и покушају да досегне постапокалип-
тичко време. У том смислу наше истраживање ће се бавити семан-
тиком воде као носиоцем колективног памћења у песничкој књизи
која ће се тумачити помоћу мистичних призора из Новог завета који
доводе у везу мелода (песника) са преображеним Спаситељем у обли-
чју јагњета. Јованове чудесне слике су прослављене у Мелоду на води
хибридном песничком твореницом у којој налазимо елементе химне,
молитве, плача и пророчке књижевности, симболизују победу добра
над злом које води обнови, прочишћењу и поновном заједништву са
Творцем чији је метафорични знак жива вода која извире из престо-
ла Божјег у Небеском Јерусалиму. Динамичне песничке слике Мелода
на води довешће у везу песника Јована Дучића са мелодом на крис-

77
талном мору и тако га сместити у новозаветни контекст, посветити на
песнички начин, а Требиње довести у везу са светим градом на води.

Предраг Јашовић (Нови Пазар)

Библијски подтекст у поезији српских модерниста

У поезији српских модерниста проналазимо религиозна значења

која препознајемо као песничко именовање емотивно сазнатог и про-
живљеног, а засновано је на библијском подтексту. Чини се од значаја
сагледати како се овакве песничке саржине, као скуп духовних тежњи
и питања уклапају у „програмску“ декаденцију српских модерниста.
Религизна тематика је присутна, како код носилаца епохе (А. Шан-
тића, Ј. Дучића, М. Ракића, С. Пандуровића и В. П. Диса), тако и код
сапутника епохе српске модерне (М. Јакшића, С. Луковића. В. Рајића,
Д. Марковић и других). Сагледавањем лирског опуса код наведених
песника установили смо да је код свих религиозна тематика, израсла
на библијском подтексту као аутентична лирска дескрипција религи-
озности какву у српској књижевности до тада нисмо имали, што у
односу на пређашње епохе, према садржини којом је испуњена песма
и начину којим је она саопштена, чини знатан поетички искорак.

Зђислав Дараш (Варшава)

Cтaзa пoрeд пута. O пoзнoj лирици Десанке

Максимовић – joш једном

Пoдcтицaj пoнoвнoм рaзмишљaњу o фeнoмeну пoзнoг cтвaрaлaштвa

кao jeднoг eгзиcтeнциjaлнo-умeтничкoг иcкуcтвa, чиja ce прирoдa из-
рaзитo прeпoзнaтљивo мaнифecтуje бaш у Дecaнкинoj лирици трeћeг
дoбa, дajу нoвиjи и нajнoвиjи oглeди o пoceбнocти cтвaрaлaчкoг пocлa
у cтaрим гoдинaмa. Meђу њимa ce иcтичe рacпрaвa Toмaшa Вуjћи-
кa у кojoj ce cуштинa пoзнoг oпуca вeликих пecникa дeфинишe кao
„дрaмa фoрмe“. Иcкуcтвo cтaрocти нaмeћe cвoм cубjeкту, укoликo je
oн умeтник, тeмe и oбликe његових остварења. Зa рaзлику oд тeмa

78
књижeвнoг cтвaрaњa cтaрих пиcaцa (кao штo cу, углaвнoм, aфир-
мaтивни или пoлeмички oбрaчуни ca cвojим живoтoм и врeмeнoм,
врaћaњa у дaвну прoшлocт, рacтaнaк ca живoтoм, пoхвaлa ћутaњу),
прoмeнe фoрмaлних кaтeгoриja oвoгa cтвaрaњa ниcу нaишлe нa cли-
чaн oдjeк у нaуци o књижeвнocти. Дрaмcки cукoб ca фoрмoм oдвиja
ce, oд умeтникa дo умeтникa, нa рaзличитe нaчинe, нajчeшћe пo лoги-
ци cупрoтcтaвљaњa „извeштaчeним“ кoнвeнциjaмa кoje трeбa дa ce
зaмeнe ca „cпoнтaним“ зaпиcoм дoживљaja, пoнeкaд, пaк, oн ce jaвљa
– и тo je cлучaj Дecaнкe Maкcимoвић – кao изрaз жeљe и пoтрeбe дa
ce пecникoвa интeлeктуaлнa, eмoциoнaлнa и oбликoвнa caмoдиcцип-
линa прoвeри у кoнфрoнтaциjи ca мaкcимaлнo cтрoгим, кoндeнзoвa-
ним oбликoм (coнeтa, хaикуa).

Павел Рудјаков (Кијев)

Песништво Десанке Максимовић

у савременом контексту

У погледу својих основних особина и карактеристика песништво

Д. Максимовић појава је реалистичког дискурса, која спада у оквир
претходног историјског раздобља. Лирски јунак песникиње остао је
пребивати у „зачараном“ тематском кругу љубави, природе и патри-
отског одушевљења, који у данашњим приликама изгледа помало ар-
хаично. Упркос томе, лирика ауторке Тражим помиловање, барем по
једној својој димензији, може да буде потпуно модерна и актуелна.
Ради се о посебној врсти хуманизма, у основи којег стоји концептуал-
ни приоритет индивидуално људског и општељудског супротстављен
било политичкој било социјалној догми.
У реферату се ова претпоставка потврђује примерима из циклуса
Тражим помиловање и из других дела истакнуте представнице срп-
ског песништва ХХ века, а исто тако и анализом превода њених дела
на украјински и руски језик.

79
Бранимир Човић (Бања Лука)

О превођењу „конструктивне доминанте“ као елемента

интеграције књижевног дела (на материјалу збирке
Тражим помиловање Десанке Максимовић)

„Доминанта“ је један од фундаменталних појмова и свестрано ос-

ветљених термина раног руског формализма и у вербално-естетској
структури има двоструку функцију: с једне стране, служи као средс-
тво интеграције којим се постиже целовитост лирске сензације или
епског догађаја, и, са друге, делује као супротна сила – дезинтегра-
ције, деаутоматизације свакодневне говорне праксе практичнога јези-
ка. На тај начин се свака поетска творевина интегрише уз помоћ неко-
ликих речи или синтагми које доминирају датом структуром тако што
пригушују значења осталих речи. „Без осећаја потчињености, – вели
Јуриј Тињанов, без деформације свих фактора од стране оних изабра-
них да врше функцију конструктивну – нема ни врхунске уметности“.
Такву интегративну функцију „лутајуће“ конструктивне доминанте
врши синтагма „тражим помиловање (милости)“ у истоименој збир-
ци Тражим помиловање (1964), за коју сви критичари без изузетка
тврде да је прекретничка. Особеност ове „лутајуће“ доминанте је што
интегрише свих 66 песама у кохерентну целину, и то на најмање два
нивоа: симболичном и синтаксичком.
Специфичност поступка симболизације у овој збирци не одвија
се онако, како то тврди Љубица Ђорђевић у својој монографији Пес-
ничко дело Десанке Максимовић (1998: 261) да „песникиња не ствара
симбол исказујући само једну идеју једним тропом, већ гради читав
систем симбола који делују својом повезаношћу“, већ, напротив, „лу-
тајућа“ синтагма „тражим помиловање“ доминира читавом збирком,
градећи сложен симбол који интегрише текст збирке у целини, јер
је разливен дуж читаве структуре. Њено присуство је евидентно и у
низу тзв. „крњих реченица“, тј. без иједног од главних делова (субјек-
та и предиката) већ се састоје само од низа уланчаних неправих обје-
ката, из којих се искључиво састоји, примера ради, читава песма „За
песникињину земљу старинску“. Искључиво њима (крњим реченица-
ма) се интегрише читава песма, а виртуелно је присутна у свакој од
њих константа „тражим помиловање“, а на два начина да се „реконс-
труисати“: прво, по аналогији са оним песмама у којима се једном
или више пута понавља на више места (на почетку или крају строфе,

80
као у песми „За душевно стање“, на почетку или крају песме итд.),
и, друго, заједничким свим песмама насловом збирке, чиме се још
једном потврђује симболика доминанте. И Десанка је, попут Њего-
ша, од оних надмоћника који су стварали „по вишим законима своје
унутрашње синтаксе и своје самоглаве поетике“ (Бећковић 1992: 17).
Ти „виши закони своје унутрашње синтаксе“ захтевају ревизију вла-
дајуће научне и школске синтаксе, Они су допринели да поједине пе-
сме из ове збирке, као што је, примерице, песма „За оне који не умиру
на време“, у целини представљају једну сложену реченицу (ако је то
уопште сложена реченица?), а доминантне су песме испеване низом
уланчаних „крњих реченица“, које образују тзв. „синтаксичке парале-
лизме“.
Тако семантички обогаћена конструктивна доминанта почиње да
доминира збирком у целини, пригушујући значења околних речи које
потчињавају своје садржаје садржају доминанте. Тиме се телеолошки
центар помера са садржаја говорног низа на систем средстава исказа,
а аутоматизам својствен „практичном језику“ се изнова актуелизује
што доводи до тзв. „отежане форме“, у којој „конструктивна доми-
нанта“ „тражим помиловање“ својим понављањем (и када се оно
само подразумева) постаје „самовредна синтагма“ – сложени симбол
текста збирке у целини.
Циљ овог рада је да се истражи у којој је мери преводилац Мар-
гарита Алигер успела да пренесе до руског читаоца део ових низо-
ва песничких сензација интегрисаних у кохерентну и конзистентну
збирку Десанке Максимовић, саздану „по вишим законима њене
унутрашње синтаксе и њене самоглаве поетике“.

Зорица Бечановић Николић (Београд)

Стварност, полифонија културе и индивидуални

песнички глас у збиркама песама In tactum (2005),
Уличарке (2007) и Шен (2011) Марије Кнежевић

Поезија Марије Кнежевић, ауторке која је заступљена у многим до-

маћим и страним антологијама савремене српске поезије и прозе, двос-
труко је дијалошка. Усмерена ка суморној и противречној свакодневи-
ци, сензибилна свест песникиње на подстицаје из стварности одговара

81
стиховима за које се може рећи да изражавају ставове сличне „иронији
љубави“ Фридриха Шлегела – ироничном и свеобухватном разумевању
и прихватању света. Први непрекидни дијалошки ток чини разговор
песникиње са светом који је окружује, док други дијалог представљају
референце на митове, стихове, културно-историјске феномене, књи-
жевна, музичка и ликовна уметничка дела. Имплицитним цитатима,
евокацијама и алузијама покреће се дијалошка динамика из које се с
једне стране може ишчитати шта традиција говори песникињи, а с дру-
ге, какав симболички одговор Марија Кнежевић посредује својим пе-
смама. У овом раду ће песнички израз Марије Кнежевић из три наведе-
не збирке бити испитан у контексту односа поезије и стварности – што
ће рећи у светлу текуће свакодневице, али и политике, идеологије, ис-
торије, науке, популарне културе, масовних медија – као и у контексту
интеркултуралних кодова (пост)модерне поезије.

Милунка Митић (Ниш)

Од романтичарског заноса до експресионистичког

израза на поетском путу Јелене Димитријевић

Јелена Димитријевић (1862–1945), песник, приповедач, роман-

сијер и путописац, појавила се у литератури с краја XIX века, тачније,
1892. објављивањем стиховане приче Баба-Краса, из локалног (ниш-
ког) амбијента, на локалном жаргону. Иза овога (1894), објављује
своју збирку стихова под називом Песме. Иако је грађански слој чи-
талачке публике био наклоњен овој поезији, њен песнички рад не до-
бија ласкаве оцене од познатих књижевних критичара тога времена,
јер се не уклапа у модерне европске токове литературе. Инспиративно
везана за живот и своје окружење, не само у поетском стваралаштву,
већ и у другим жанровским облицима, њена емоционалност домини-
ра, те ови стихови носе извесне позноромантичарске карактеристике.
Посматрано из других позиција, стихови из ове збирке представљају
дитирамб њене младости.
Међутим, њено потоње песничко стваралаштво носи каракте-
ристике и времена и књижевних стремљења, нарочито инспирисано
ратним годинама (1912–1918) и несрећама у њему. Њен лични осећај
трагике, овде, добија опште експресионистичке карактеристике.

82
Стана Љ. Смиљковић (Врање)

Истине и снови у поезији Мирослава Антића

Аутор овога рада указује на животну филозофију песника Миро-

слава Антића која прожима стихове његове поезије за децу и одрасле.
Залагање за бескрај и вечно трајање уз борбу за ослобођење људске
личности и стешњености његове душе, песник поткрепљује симболи-
ма који се у различитим азбукама учења откривају. Поетска борба за
аутономију и слободу деце, за индивидуално формирање духа, кроз
игру речи, кроз откриће лепота значења и звука путоказ је ка тајанс-
твеном, а дарежљивом свету коме је поклоњено много адреса на које
стижу песме ствараоца за кога „нема малога човека и мале љубави“.

Сунчица Денић (Врање)

Српски пoезија Косова и Метохије после 1999. године

Томови књига о изгубљеном завичају као изгубљеном идентите-

ту, о некомоцији, прогону и тузи, о разапетости између одрицања и
потврђивања написали су српски писци са Косова и Метохије с краја
20. и почетком 21. века. Велики број песника, рефлексијом, која често
има тон неороман­ти­чарског певања, одваја се од општих места, или
се њима враћа, преко поруке о изгубљеној постојбини смисла и из-
губљеном праву на наду. Тим сликама у позадини се јавља прах као
заједнички именитељ, било да се ради о ауторима који су напустили
Косово и Метохију, попут Моша Одаловића, Благоја Сави­ћа, Радос-
лава Златановића, Слободана Костића, Милице Јефтимијевић Ли­лић,
Милорада Ивића, Даринке Вучинић, Мирка Жарића, Александра
Лако­вића, Милоја Дончића и многих других, или о ауторима који су
до данашњег дана опстали у тзв. гету, Косовској Митровици и Гра-
чаници, најпре. Код њих, као код хроничара актуелних дешавања, са
мало више епског отпора, јачи је мит о отетој земљи и одбаченом на-
роду, а пораз већи од косовског мита, веза­ног за Косовску битку. Зна-
чајни песници косовскомитровачког и грачаничког круга су: Милан
Михајловић, Новица Соврлић, Ленка Јакшић, Видосава Арсенијевић,
Драгомир Костић, Ратко Поповић, Драган Ничић Циноберски.

83
 Код свих се у видној мери осећа тематско и жанровско јединство,
емоционална искључивост, косовска хероика и косовска пропаст, из-
губљени (отети) завичај, у чијим делима Косово и Метохија егзисти-
ра као мера свега људског, мера среће и мера несреће.

Буба Стојановић (Врање)

Поетска реч Душана Радовићa. Позив на игру,

маштање и духовно израстање реципијента

У раду ће бити речи о уметничким вредностима поезије Душана

Радовића и њеним могућностима за бескрајну језичку игру, маштање
и стварање. Оживљавајући уметнички свет књижевног дела актив-
ни читалац Радовићеве поезије постаје његов саиграч који ужива,
истражује, дешифрује, дорађује, домаштава и тиме емоционално,
интелектуално и естетски обликује себе, гради свој духовни свет. У
једном таквом садејству, у међусобном допуњавању и дограђивању,
израстање и обликовање је обострано: књижевни текст наставља да
„живи“ кроз снажан доживљај реципијента, богати се и усложњава, а
реципијент израста изнутра, оплемењује себе, интелектуално снажи,
емоционално употпуњује, духовно богати.
Читајући стихове Душана Радовића најмлађи реципијент игра
се речима, уживљава у необичне и несвакидашње светове, машта о
њима, упознаје чудесне ликове, истражује и одгонета животне заго-
нетке, развија своју мисао, постаје оптимиста, стиче самопоуздање и
веру у сигуран успех, који је понекад наизглед немогућ. Све то пот-
крепићемо анализом поезије великог поштоваоца маленог човека у
оделу детета.

Радивоје Микић (Београд)

Типови симболизма у српској књижевности

У српској књижевности симболизам њени проучаваоци виде као

необично важну појаву и он, слободно се може рећи, представља тип

84
поетике која се непрестано преображавала. Од позних песама Војис-
лава Илића до наших млађих савремених песника (Дејан Алексић,
нпр.) симболистичка поетика се у српској час јавља као поетика која
даје основно обележје читавом периоду а час као ток који нема доми-
нантну позицију. Симболизам је посебно важну улогу имао од среди-
не педесетих година прошлог века, пошто су неки од водећих песни-
ка (Бранко Миљковић, Иван В. Лалић) унели значајне модификације
у симболистичку поетику. Зато се и може рећи да постоји потреба да
се симболизам у српској књижевности посматра из оног угла који би
омогућио да се виде сви типови симболизма у српској књижевности,
пошто је то услов да се јасније сагледа његово место и улога, да се
потпуније осветле процеси еволуције симболистичке поетике.

Роберт��
Ходел (��������
� Хамбург)

Мотив инцеста и његова функција у Настасијевићевој

поезији Седам лирских кругова

Љубав између брата и сестре представља у Међулушком благу

важан „надмотив“, како га називају Момчило и Светомир Настасијевић
у своме „Поговору“ музичкој драми. Није случајно да се браћа при
томе позивају на Вагнера, чија „Валкира“ исто тако тематизује инцест
између Вотанове деце Сигмунда и Сиглинде.
На равни радње приповетке „Запис о даровима моје рођаке Ма-
рије“ не може се више говорити о експлицитној инцестуозној вези,
јер ја-приповедач и Марија никада се у животу нису срели, али упркос
томе та тајанствена и елиптична радња је у високој мери мотивисана
кобном љубављу оних који су се на земљи „мимоишли“. („Ближи се
час, мимоишли да се дозову и раздреши страдања чвор, и тајне!“)
У збирци Седам лирских кругова мотив инцеста има само још
латентно присуство, а наиме у тематизацији таквих аспеката као
што су блуд, грех, одсуство потомства или смрт сестре, а такође
у многобројним језичким паралелама са приповетком Запис о
даровима... и музичком драмом (песма Сан у подне, на пример, скоро
да је истоветна са песмом Незнанца у Међулушком благу).
Задатак излагања, са једне стране, састоји се у показивању
латентног присуства мотива инцеста у Седам лирских кругова, а са

85
друге, у описивању функција тог мотива у целокупном стваралаштву
М. Настасијевића.

Александар Петров (Питсбург)

Књижевна еволуција, књижевна традиција

и књижевни канон

Периодизација српске поезије и образложење периодизације.

Појам периодизације се заснива на смени песничких епоха према
познатој тези једног од водећих руских формалиста Јурија Тињанова:
„Главни појам књижевне еволуције јесте смена система, док се пи-
тање о ’традицији’ помера у други план“. Песничка традиција по мом
мишљењу, међутим, представља фактор првога реда и у књижевној
периодизацији (развој, еволуција), јер се и смена књижевних епоха
заснива на промени односа према књижевној традицији и одража-
ва се на различитим стртуктурним плановима песничког дела. Сва-
ка књижевна епоха ствара и свој књижевни канон, који је синхроног
типа и није ограничен на дела једне епохе.

Бојана Стојановић Пантовић (Нови Сад)

Аксиолошки аспекти песме у прози у српској

књижевности у компаративној визури

Песма у прози или прозаида у српској књижевности ослања се

на вишеструко национално и страно наслеђе и код песника и код
прозаиста (средњовековно-византијска естетика и формални обрас-
ци, француски и руски утицај, потом немачки и англо-амерички. У
погледу једне условне типологије може се говорити о специфичним
обрасцима њене артикулације, једнако као и у другим европским и
светским књижевностима. Иако није одвећ препознатљив жанр због
одсуства ауторефлексивног утемељења (критичко-теоријског и ауто-
поетичког), она у пракси даје изванредне резултате (најбољи пример
за то је дело Иве Андрића).

86
 Иако је српска књижевност, поготово у првој, модернистичко-
авангардној фази XX века била највише под утицајем француске књи-
жевности, њен однос према жанру сасвим је супротан од поменуте
позитивне аксиологије канона. Он је, наиме, много ближи енглеском,
па и немачком књижевноисторијском и критичком разумевању песме
у прози као жанра који нема своју формално-естетску аутономију.

Тихомир Брајовић (Београд)

Ко то тамо пева? Песничка самосвест, границе

(раз)ума и развој модерне српске поезије

Полазећи од послератног (нео)модернизма (М. Павловић) као

преломног момента, писмено излагање и писани рад на ову тему по-
кушаће да на парадигматичним ауторским и текстуалним примерима
назначе развојни лук српског песништва од неокласицизма (Ј. Ст. По-
повић) и позног романтизма (Змај, Л. Костић), преко модерне (Пан-
дуровић, ДИС) и авангарде (Р. Петровић), па до савремене књижев-
ности (И. В. Лалић, Н. Тадић). У средишту интерпретативне пажње
биће при томе проблем артикулације песничке самосвести у релацији
према магистралном хуманистичко-просветитељском концепту разу-
ма и њему одговарајућих културних и поетичких категорија, односно
изражајно-реторских процедура.

Мирјана Д. Стефановић (Нови Сад)

Контекст и традиција у историји српске лирике

Појмовима контекста и традиције омогућило би се данас друкчије

разумевање српске лирике, од почетака до данашњих дана. Првим
појмом тумачи се сувременост једног периода српске лирике, а те-
оријским појмом традиције, нешто друкчије разумеваним но у елио-
товској традицији, обухвата се свеукупност српске лирике, без обзира
на књижевноисторијски период. на тај начин омогућено је и друкчије
тумачење књижевних периода, какав је, на пример, просветитељство
унутар истоимене епохе, која је увек разумевана као суво доба, тј. без

87
лирике. Оваквом новом методологијом омогућена би била друкчија
књижевна историографија, којој свакако припада и монографска об-
рада историје српске лирике.

Светлана Шеатовић Димитријевић (Београд)

Византија и византијско наслеђе у српској поезији

друге половине 20. века (компаративни аспекти)

Византија и византијско наслеђе у српској поезији друге поло-

вине 20. века у овом раду биће синтетички приказани као део ши-
рег поетичког и културноисторијског тока. Обнова интересовања за
Византију као историјску чињеницу, културолошки појам и залог
наше аутентичности појављује се интензивно у српском песништву
код Миодрага Павловића, Љубомира Симовића, Ивана В. Лалића и
Јована Христића. Византија није само историјска и културолошка
чињеница већ се њена појава везује и за трагове њене историје, кроз
мотиве Венеције, Медитерана, Цариграда, историју уметности, ар-
хитектуре и у облику мотива, историјских реминисценција и алу-
зија конституишу се у песничким делима наведених писаца. У овом
раду Византија и византијско наслеђе посматраће се и као део шире
културолошке заједнице Медитерана и народа који су на тим про-
сторима живели и још трају.

Драган Хамовић (Београд)

Традицијска свест као развојни ослонац песника другог

таласа српског модернизма педесетих година
двадесетог века

Након првог модернистичког таласа у послератној српској по-

езији, који је, упоредо, решавао питање слободе поетичког избора
у околностима идеолошки уоквирене и задате књижевне политике,
као и чинило отклон од доминантног тока песничког наслеђа, сре-
дином педесетих година постепено се формира нараштај тзв. другог

88
таласа песника модерниста. Другом таласу је допао у део решавање
проблема нових поетичких поставки и након искустава авангардних
претходника (пре свега у јавном контексту утицајних надреалиста),
као и Попе и Павловића као водећих аутора прве послератне генера-
ције. У раној поезији Ивана В. Лалића, Јована Христића, Борисла-
ва Радовића, Бранка Миљковића, Милована Данојлића, као и других
песника, и у њиховим поетичким и есејистичким исказима, изражава
се недовољност авангардног искуства раскида и потреба за новим,
појединачним стваралачким синтезама, ослоњеним на аутономно би-
ране традицијске изворе. У раду покушавамо да оцртамо заједничке
поетичке претпоставке наведених аутора, одређујуће разлике у од-
носу на непосредне претходнике модернистичког опредељења, као и
одлике што носе обележје развојног искорака на општијем књижев-
ноисторијском плану националне поезије.

Јован Пејчић (Ниш)

Мислити као антологичар,

радити као историчар поезије

У уводном делу теоријски се разматрају појам и жанр антологије

као особеног вида аксиолошко-историјског систематисања највиших
и најкрактеристичнијих достигнућа националног песништва у њего-
воме развојном аспекту.
Главни део рада посвећен је аналитичком осветљавању повес-
но-естетичког слоја као незаобилазној књижевноисторијској функ-
цији и деловању најзначајнијих општих антологија српске поезије,
на првом месту Богдана Поповића (Антологија новије српске лирике,
1911), Зорана Мишића (Антологија српске поезије, 1956) и Миодрага
Павловића (Антологија српског песништва, 1964, 1984). При томе се
неопходна пажња поклања и антологијама у којима се развојни карак-
тер националне поезије испољава на уже пројектованим временским
одсецима (старо песништво /Ђорђе Сп. Радојичић/, доба барока и
класицизма /Младен Лесковац, Никола Грдинић/, романтизам /Миод-
раг Поповић, Слободан Ракитић/, двадесети век /Милослав Шутић/),
то јест у оквиру појединих литерарних праваца (поезија модерне /
Леон Којен/, авангардна поезија /Гојко Тешић/), односно по жанровс-

89
кој припадности песама (сонет /Драгутин Вујановић/, елегија /Часлав
Ђорђевић/, песма у прози /Бојана Стојановић-Пантовић/).

Зона Мркаљ (Београд)

Сумрак лирике у „Нашој стварности“

Мада дискутабилна по уметничком квалитету, поезија објављива-

на у часопису „Наша стварност“ (1936–1939) пре свега очарава снагом
свог израза и острашћеношћу којом слика време из ког је поникла.
У овом раду разматраће се поетичка начела ангажованог литерар-
ног израза песника који су објављивали у поменутом часопису „за
књижевност, науку, уметност и сва друштвена и културна питања“
(А. Вучо, Р. Зоговић, Ј. Поповић, О. Давичо, Д. Максимовић...), као и
избор из поезије страних аутора са различитих поднебља и из разли-
читих периода, чија су дела преведена и штампана у „Нашој ствар-
ности“ управо с тезом да се докаже смисао и значај ангажованог пес-
ништва, ствараног у духу „новог реализма“ (Петефи, Лорка, Бајрон,
Иго, Бодлер, Маларме, Елијар, Арагон, Зола, Брехт; поезија из ис-
точњачке збирке Ши-Кинг).
Синтагма „сумрак лирике“, дата у наслову овог рада, преузета
је из истоименог чланка Јована Поповића у којем се истиче да су
субјективна осећања значајних песника увек повезана са збивањима
и тежњама свог доба, те њихове тежње нису у раскораку са тенден-
цијама друштвеног развитка.

Стевка Шмитран (Терамо)

Антологија савремене српске поезије на италијанском

Бити заступљен у једној антологији то прије свега значи припада-

ти једном систему не само лингвистичког већ и тематског типа који
обиљежава књижевне тенденције које су препознатљиве и на јези-
ку превода. Избор и превод савремене српске поезије на италијан-

90
ски привилегује мит и легенду српског народа као и тематску мно-
гостраност – као афирмацију културног идентитета – који је уздижу
до врхова постмодерне свјетске поезије. За пјесника-преводиоца, два
лингвистичка кодекса имају значење само једне Поезије.

Бранкица Чигоја (Београд)

Две антологије поезије за децу/два у понечем

различита приступа одабиру

У овом раду реч је о значају антологије српске поезије за децу, на

примеру двеју новијих антологија, и то: Златна књига детињства
(приредио: Милован Витезовић) и Кад срце засветлуца (приредио:
Перо Зубац, 2008/2009). У антологији дечије поезије коју је прире-
дио Милован Витезовић доминантну нит избора чине поетика и вред-
новање, док у антологији Пере Зубца поред поменутих компоненти
књижевноисторијска нит је водиља. Аутор ће изнети још неколико
напомена о значају антологија за развој српске поезије за децу.

Миленко Пекић (Косовска Митровица)

Српска поезија у библиотеци владике

Стефана Кнежевића

Дугогодишњи владика далматинско-истарски (1853-1890), Стефан

Кнежевић (Оћестово, 15. 06. 1806. – Задар, 28. 01. 1890) осим што
је био знаменити обновитељ манастира, цркава и црквених помоћ-
них зграда, у родној Краљевини Далмацији, био је и велики љубитељ
књиге. Посједовао је 1890. године 698 наслова у 1105 књига и свеза-
ка. Знање страних језика омогућило му је да прати књижевност више
народа Европе. Библиотеку су красила и бројна дјела српске поезије,
која се посебно анализирају.
Нарочито богатство биле су Вукове збирке народне поезије. И по-
ред тога што није прихватио Вукову ортографију тестаментом је тра-
жио да му сељани „тљене остатке од Кистања до манастира /прате/
народним пјевањем“.

91
Жељко Милановић (Нови Сад)

Како антологија Роберта Ходела Hundert Gramm

Seele (Десет дека душе) види идентитет

Двојезична антологија српске поезије коју је приредио и превео

на немачки језик Роберт Ходел представља поезију песника рођених
између 1940. и 1960. године. Руковођен, како сам каже, рецепцијом
поезије у Србији, а понајмање сопственим убеђењима, као и намером
да осветли трагичне догађаје који су се одиграли 90-их година 20.
века из перспективе поезије и њихове преовладавајуће перцепције на
Западу, Роберт Ходел је понудио занимљив и провокативан увид у
историју српске поезије.
Циљ рада је да прикаже како се у овом избору српске поезије реп-
резентује идентитет на широкој позадини друштвених догађаја који
су обележили другу половину 20. века као и у оквиру поетика које
Роберт Ходел препознаје као постмодерне и неотрадиционалистичке
концепте.

Мина Ђурић (Београд)

Aнтологија српског песништва (XIII–XX век) Миодрага Павловића

у контексту антологија поезије других словенских народа

У раду се представљају интегралне антологије поезије словенских

народа, које уз свој наслов имају обележја и сразмере векова, као што
су Антологија српског песништва (XIII–XX век) Миодрага Павловића,
Антологија руске поезије (XVII–XXI век) Александра Петрова, Анто-
логија белоруске поезије (XII–XX век) Ивана Чароте, Антологија ук-
рајинске поезије (XVI–XX век) Људмиле Поповић, Пет векова пољске
поезије Момчила Јокића. Анализом поменутих антологија, значајних
не само по обиму и временском распону који осликавају и разматрају
већ и према промишљањима антологичара о критеријумима избора и
приређивања антологијских прегледа, указује се на њихову универ-
залну важност за схватања поетике грађења антологија уопште, без
обзира на жанровску опредељеност, нахођење према пореклу грађе
или начину њеног постања.

92
 Кроз наведене примере словенских антологија, међу којима је у
тежиште интересовања постављена Антологија српског песништва
(XIII–XX век) Миодрага Павловића, откривају се речи-кључеви смис-
ла: корен, суштина, исконско. Питање које се елиотовски намеће
наведеним антологичарима развојног тока једног жанра словенс-
ких књижевности и култура, јесте како, практично и непосредно, у
антологију инкорпорирати поетичку идеју о избору из традиције и
традиционалног, као методолошко полазиште у преиспитивању од-
носа неког ствараоца, песника и његовог антологичара према тради-
цији. Свака од наведених антологија представља потрес и поновни
претрес традиције. Њихов индивидуални таленат осветљује се у
вредносном систему вертикалног низа антологичарских деловања
која су им претходила, али и у хоризонталном пољу преклапања кон-
центричних кругова сродних антологичарских подухвата других на-
рода. У раду се испитује на који начин проширивањем антологијског
канона, увођењем забрањених или заборављених песничких духова
поменуте антологије успостављају нов систем и представљају под-
робан одговор на сложено питање шта је то песничка вредност у
идеалном поретку традиције. Примерима из сваког од антологијских
избора потврђује се доминантан утисак континуитета и кохеренције
дијалога старог и новог.

Јован Попов (Београд)

Трочлани осмерац у српској поезији

Осмерац се у српској поезији јавља у два метричка облика: двочла-

ном или симетричном (4+4) и трочланом или асиметричном (3+2+3).
Први облик знатно је фреквентнији и о њему је доста писано у струч-
ној литератури. С друге стране, о трочланом осмерцу готово да нема
посебних аналитичких радова, иако се он, мада релативно ретко, кон-
тинуирано јавља у српском песништву, од народног до савременог.
Циљ овог рада је да ту празнину бар делимично попуни кроз сагле-
давање неколико аспеката ове стиховне форме: 1) репрезентативни
примери трочланог осмерца из различитих епоха српске песничке
традиције (народне сватовске песме, романтизам, модерна и постмо-
дерна); 2) метрички опис овог стиха и анализа његових ритмичко-ме-

93
лодијских карактеристика; 3) проблем цезуре у трочланом осмерцу и
његове (а)симетричности; 4) стилистички и семантички потенцијал
овог стиха.

Александар Јерков (Београд)

Шта значи тумачити (српску) поезију

данас – перспективе хермејеутике

У две књиге Смисао (српског) стиха (Де/конституција и Само/ос-

поравање, награда Ђорђе Јовановић за критичку књигу године) пред-
ложио је Александар Јерков, пишући једну врсту дисконтинуалне
повести српског песништва у XX веку, један нови концепт дијалош-
ког, постсократовског и постхерменеутичког тумачења који је назвао
ХЕРМЕЈЕУТИКА. Спајајући у једној речи херменеутика и мајеутика,
он се залаже за разумевање српског стиха, али и поезије уопште, као
оног места на којем се реализује целина људске егзистенције и знања
о њој не као затеченог стања, или стеченог поседа знања, већ као про-
цеса који подразумева оспоравање сопственог становишта а не само
критичко преиспитивање туђих, те стално де-конституисање знања
које се током тумачења гради и настаје. Једном речју, ово је врло ам-
бициозан концепт у којем ако је код Хајдегера речено деструкција, а
код Дериде деконструкција, овде се мисли да је на почетку XXI века
нужно отићи корак даље до – деконституције. Наравно, аутор нема
никаквих илузија о томе да ли је овај контекст драматично превисок и
да је предлог можда исувише захтеван, али сматра да се на врхунским
(српским) стиховима он може засновати и да се у нашој средини може
развити као један методолошки одговор на кризу тумачења поезије
крајем XX века, те њено одсуство из најдраматичнијих поетичких и
методолошких преокрета који су у XX веку обележили проучавање
књижевности.

94
Бојан М. Јовић (Београд)

О начелима организације виших песничких облика

(на примерима из српског песништва ХХ века)

У раду се анализира постепено увођење потребе за организовањем

песама у веће структурне целине (певања; циклусе; збирке; изборе из
поезије; сабране песме) као поетичког чиниоца у српско песништво
ХХ века. Разматрају се модалитети обликовања песничких макро-
структура код Ј. Дучића, М. Ракића, Д. Марковић, М. Настасијевића,
А. Вукадиновића, И. В. Лалића, Љ. Симовића и других. Указује се на
разноликост организационих решења која отежавају класификацију,
као и на повратну спрегу виших облика организације поезије на ос-
новне поетске структуре. Даје се коментар могуће типологије. Раз-
матрају се поетичке и теоријске последице особености уочене појаве,
и даје се њен упоредни контекст сачињен од важнијих песника код
којих се могу уочити сродни (или супротни) поетички поступци (В.
Витман, К. Кавафи, Ш. Бодлер, С. Плат).

Милена Владић Јованов (Београд)

Модерна поезија у језику стварности

Поетика модерне поезије по правилу у највећем броју студија

одређује се у односу на стварност. Друштвена стварност између два
светска рата почетком 20. века сигурно да је утицала на поимање
песничке улоге. Песници су своје поетике одређивали у односу на
прихватање или одбијање приказивања ,,друштвене“, дакле ратне
проблематике. Америчка песникиња Х. Д. (Хилда Дулитл) видела
је у приказивању стварности мушки принцип који је изједначила са
епским принципом, дакле са модерном тематиком опевања великих
ствари. Самим тим женски принцип сводио би се на представљање
наоко ситних, безначајних ствари које већ самим својим статусом са
стране како наводи В. Вулф и/стичу фемино карактер. Међутим, пи-
тање истицања стварности у вези са песничком амбицијом везује се у
модерној поезији за ослањање не толико на стварност већ на поетику
романтизма. Е. Паунд истиче да су песници признати а не непризнати

95
законодавци света, како је Шели тврдио. С друге стране, када се пог-
леда сам књижевни простор модерне поезије, а онда и сам начин на
који су себе песници видели, да се уочити да су Шелијеви универзуми
превелики за модерну поезију, пре свега англоамеричку. Амерички
песник Рендал Џерел, рецимо, већ 40-их година 20. века истиче да су
модернисти мртви, упућујући на рађање прото постмодерниста. Он је
један од песника који је први пут употребио назив постмодерниста,
описујући модернистичке песнике. Роберт Фрост, Томас Харди, Во-
лас Стивенс, Мериен Мур, Т. С. Елиот, чак у неку руку и В. Б. Јејтс
и Е. Паунд немају, без обзира на песничку амбицију, визију романти-
чара. Највише што се у том смислу за њихов поетски свет може рећи
јесте да он представља естетику романтизма у малом. Њихова визија
је наслућивање оностраног, али сада датог другом поетиком, поети-
ком имажизма, поетиком слике. Смисао, суштина, значење, представа
било чега дата је у облику неодлучивости и упућивањем. Та врста
неодлучивости дата је у посебном облику: у облику језика и језиком.
Прожимање интралингвистичких и екстралингивистичких елемената
како у англоамеричкој модерној поезији као ширем контексту српске
поезије показује смер новог и модерног у поетском обрасцу 20. века.
Поезија се окреће књижевности као референцијалној стварности у
којој се сада преплићу не само интра/екстра лингвистичко већ и унут-
ра/споља различитих поетика, књижевности, чак различитих умет-
ности. Таква врста преламања језика, савијања језика ка себи самом
представља поетику модерне поезије, како стране, тако и српске. И
управо ту врсту прожимања и језичког преображавања представићу
на примеру једног америчког и српског песника.

Ана Пејановић (Никшић)

Руски препјеви српских народних пјесама

(лингво­културо­лошки и фразео­лошки аспекат)

У раду  се анализирају руски препјеви српских народних пјесама

са лингво­културо­лошког и фразеолошког аспекта.  
Са циљем да се утврди улога, функција и значај фразеолошких и
лингвокултурних концепата у поетици епске поезије, разматрају се
могућности и проблеми њиховог превођења на блискосродни словен-

96
ски језик. Са тог аспекта анализира се осам изворних фразелошких
жанрова српског језика ─ стални епитети, устаљена поређења, иди-
оми, клетве, заклетве, узречице, пословице и изреке.
Као грађа послужиле су нам збирке превода српских епских пје-
сама: Сербский эпос. Переводы Н. Берга, Н. Гальковского и Н. Крав-
цова, Мосва-Ленинград, 1933; Сербский эпос. Том первый. Переводы
под редакцией М. А. Зенкевича, Москва, 1960; Сербский эпос. Том
второй. Переводы под редакцией М. А. Зенкевича, Москва, 1960;
Эпос сербского народа. И. Н. Голенищев-Кутузов, Москва, 1963, као
и српске епске пјесме у оригиналу.

Радмило Маројевић (Београд)

Развојни токови умјетички поезије на српском језику – од

строге силабичке форме до комбининованог стиха

У раду се, у првом његовом дијелу, разматра традиционални стих

српске народне поезије (асиметрични десетерац) као полазиште за
развој умјетничке поезије српске новога времена и описују се његове
метричке константе и ритмичке доминанте. Просљеђује се судбина
квантитативне клаузуле у вези с развојем тога стиха и њена међуза-
висност од риме, од трохејске тенденције, појаве друге цезуре као
ритмичке тенденције, од комбинованог стиха.
У другом дијелу рада разматра се Мажуранићев десетерац у скло-
пу комбинованог стиха спјева Смрт Самил-аге Ченгијића, утицај на
њега осмерца у смислу развоја трохејског ритма у њему и природа
комбинованог стиха у спјеву.
У трећем дијелу рада разматра се слободни стих у поеми Стојан-
ка мајка Кнежопољка Скендера Куленовића и указује се на типолош-
ки паралелизам у вези с генезом стиха руских билина и стиховном
формом Слово о Игоровом походу, чије је заједничко исходиште у (ре-
конструисаном) прасловенском епском стиху.

97
Сеад Поробић (Хамбург)

Метрика и семантизација ритма

у поезији Скендера Куленовића

Намјера и циљ овог рада је да се прикаже метрички репертоар

пјесника Скендера Куленовића и то у распону од његових раних со-
нета (Оцвале примуле), преко ратних поема (Стојанка мајка кнежо-
пољка и Шева) до сонета из његове касне фазе (Сонети, Сонети II).
При томе желим да покажем органски развој Куленовићева везаног
стиха, нарочито сонетне форме и његов основни метрички инстру-
ментариј (облик стиха и риме), те разлику сонета ране и касне његове
фазе, а с друге стране је циљ и да се покажу елементи ритмичнос-
ти ратних поема које су писане у слободном стиху. При томе ће се
анализа базирати на метричким статистичким подацима. Овдје ће се
упоредити „правилност“ и фреквентност распореда акцената у одно-
су на број слогова, како у сонетима тако и у слободном стиху поема,
као и облици риме. У наставку ћу покушати приказати начин на који
Куленовић успијева да семантизује ритам и при томе динамички мо-
тивише однос форме и садржаја.

Слађана Илић (Београд)

Свакодневно и исконско, исказиво и неисказиво, профано и

свето у збирци песама Једино ветар Дејана Алексића

Тематске основе и мотиви песничког опуса Дејана Алексића за-

снивају се на испитивању опозиција свакодневно – исконско, иска-
зиво – неисказиво, профано – свето, на препевавању филозофских
система, као и на офилозофљавању поетског, с посебним освртом на
књижевну традицију и утврђивање њеног значаја.
Песник укршта свакодневно и исконско, веристички представља
стварност акумулирајући симболичке слике, искуствено претаче у
низ литерарних реминисценција, постиже неочекивани обрт у по-
енти функционалном употребом духовитих досетки, метафора и по-
ређења.

98
Јана Алексић (Београд)

Песма из тишине (имплицитна аутопоетичка

рефлексивност Војислава Карановића)

Након снажног замаха неосимболиста, на српској књижевној сце-

ни се деведесетих година појављује генерација поетички разнородних
песничких гласова, који преиспитују границе језика, културе, поезије
саме, и који воде интензиван дијалог са властитом традицијом. Међу
њима се својом аутентичном поетичком објавом издвојио новосад-
ски песник Војислав Карановић. То је песник широке имагинације,
човековог интимног света, лирске тишине и метафизичког дозива,
али, надасве, песник изузетне песничке самосвести, што показују и
његови ауторефлексивни лирски записи насловљени као „Поезија на-
стаје“ или „Простор поезије“, који се пројављују, без изузетка, у свим
његовим песничким књигама, од прве збирке Тастатура из 1986. до
последње Унутрашњи човек из 2011. године. У раду ћемо покушати
да испратимо и образложимо којим средствима и каквим поступком
Карановић артикулише метапоетичку самоспознају и који је метафи-
зички оквир његовог духовно-песничког искуства.

Марко Аврамовић (Београд)

Развој песничке самосвести у поезији

Александра Ристовића

Песничко дело Александра Ристовића, иако начелно признато као

једно од највреднијих у српској поезији друге половине двадесето-
га века, још увек чека на своју књижевнокритичку интерпретацију.
У досадашњој малобројној литератури о овом песнику, он се обич-
но посматра као сасвим особена појава српске поезије након Другог
светског рата, чије се дело, од својих почетака крајем педесетих, па
све до последњих књига изашлих постхумно средином деведесетих,
није превише мењало, следећи увек једну поетичку нит. У нашем
раду ћемо се, пак, трудити да Ристовићев песнички опус представимо
у токовима српске послератне поезије и да прикажемо разлику која

99
на плану песничке самосвести постоји између његових раних пес-
ничких књига и зрелог дела његовог опуса.

Бошко Сувајџић (Београд)

Симболика камена у савременој српској поезији

У раду се симболика камена одређује са етнографског, митолош-

ког, ан­трополошког и културно­исто­­риј­ског аспекта. Феномен камена
се ра­зма­тра као вишезначан симбол и предмет митолошко-магијске
пра­ксе. Из књижевно­тео­­­риј­ске перспективе, тумачи се као важан мо­
тив у светлу об­ли­ко­ва­­ња мо­де­­ла све­та у савременој српској поезији.
На примеру магистралне линије ср­пске поезије, од усмене књижев-
ности до Васка Попе, Раичковића, Ку­ле­но­ви­ћа, Нога, Бећковића, сим-
бол камена верификује ви­тал­ност и означава опсег све­­уку­пног духов-
ног пот­е­нци­јала традиције.

Биљана Андоновска (Београд)

Мета-морфизам: фигура самооспоравања

у тумачењу савремене српске поезије

Савремена српска књижевност битно је одређена настојањима

да се превазиђе поетичка доминанта постмодерне, која је критичко-
теоријски фундирана почетком деведесетих година XX века и пред-
ставља последњи академски верификован и интегрисан проседе у
домаћој књижевности. Поезија није била примарно подручје теоријс-
ких дискусија о (српској) постмодерни, превасходно везаних за про-
зу и питања приповедања. Ипак, како то показују и трансформације
теоријских гледишта референтних тумача српске постмодерне (А.
Јерков, Смисао српског стиха), управо поезија и поетичка историја
магистралног тока српског песништва XX века, у својеврсном пес-
ничком луку „од модерне до постмодерне“, нуде привилегован про-
стор да се артикулишу актуелне пост-теоријске (о)позиције и, кроз

100
иманентну фигуру самооспоравања, резимира и проблематизује кон-
цепт аутопоезиса у тумачењу (српске) књижевности.     

Бранко Вранеш (Београд)

Преиспитивање границе у савременој српској поезији

Преиспитивање границе која поезију истовремено одељује и збли-

жава са облашћу стварности, са једне стране, и простором трансцен-
денције, са друге, чини једно од основних обележја модерне поезије,
и место на коме она допире до суштине поетског као таквог. У недав-
но објављеним књигама Александра Јеркова Смисао (српског) стиха
суочени смо са покушајем да се смисао поетског заснује на тој гра-
ници, међупростору, у тој лакуни у којој се поезија суочава са сопс-
твеним бићем. То је уједно и место на којем модернизам објављује
своју праву природу – сусрет уметничке форме са истином празни-
не. Књижевнотеоријска, књижевноисторијска и критичка димензија
књига Александра Јеркова посвећене су промишљању ове границе у
савременој српској поезији.

101
102
 САДРЖАЈ

ИНТРАЛИНГВИСТИЧКИ И ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИ
ЧИНИОЦИ У ФОРМИРАЊУ И РАЗВОЈУ СРПСКОГ
СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА

Живојин Станојчић (Београд)

Померање из неутралног у стилски обележено –
стварно и перцептивно (на примерима из морфологије /
морфосинтаксе српског језика)...................................................... 5
Владислав Лубаш (Ополе)
„Своје“ и „страно“ у нормирању српскога и других
словенских језика.............................................................................. 5
Вања Станишић (Ханкук)
Евроазијске одлике најстарије словенске писмености................. 5
Пол-Луј ТОМА (Париз)
Преводи Библије и формирање српског стандардног
језика: случај претериталних времена........................................... 6
Ценка Иванова (Велико Трново)
О карактерологији српског књижевног језика са гледишта
његовог лексичког фонда................................................................. 7
Милорад Дешић (Београд)
Нормирање акцента ријечи страног поријекла у српском
стандардном језику.......................................................................... 8
Милош Ковачевић (Београд)
Синтакса и стилистика допунских питања у савременом
српском језику................................................................................... 9
Јасмина Московљевић Поповић (Београд)
Глаголи перцепције у функцији дискурсних маркера..................... 9
Веран Станојевић (Београд )
Темпорална прогресија и њено изражавање у наративном
дискурсу .......................................................................................... 10

103
Тијана Ашић (Крагујевац)
O семантици и прагматици заменичких деиктичких
прилога овде и ту у српском језику и њиховим преводним
еквивалентима у француском........................................................ 11
Димка Савова (Софија)
Аутор текста и деагентивност у научном стилу српског
језика . ............................................................................................. 11
Миливој Алановић (Нови Сад)
Улога примарних когнитивних концепата у граматичкој
организацији реченице................................................................... 12
Миланка Бабић (Источно Сарајево-Пале)
Комуникативна конверзија упитних форми реченица у
српском језику................................................................................. 13
Илијана Чутура (Јагодина)
Апозиција као средство овремењавања у савременом
српском језику................................................................................. 14
Бојан Белић (Сијетл)
Уникатна контрола у савременом српском језику:
инфинитив и презент с везником да............................................. 15
Јелица Стојановић (Никшић)
Интралингвистички и екстралингвистички чиниоци и
историјски (дис)континуитет српског (стандардног) језика..... 15
Миодраг Јовановић (Никшић)
Говори сјеверозападне Црне Горе у односу на савремену
књижевну норму............................................................................. 16
Вељко Брборић (Београд)
Српски правопис на прелазу из XIX у XX век у светлу
данашњих решења.......................................................................... 16
Александар Милановић (Београд)
Реформа ћирилице Луке Милованова у контексту
књижевнојезичке ситуације почетком 19. века.......................... 17
Предраг Дилпарић (Београд)
Романтизам и језичка стандардизација...................................... 18

104
Предраг Мутавџић (Београд)
Статус српског и румунског језика на прелазу из XVIII у
XIX век............................................................................................. 18
Maрија Илић (Београд)
Престиж шумадијско-војвођанске екавице у предвуковском
добу: пример српског у Мађарској................................................ 19
Рада Стијовић (Београд)
Колебања у употреби збирних бројева у светлу развоја
књижевнојезичке норме................................................................. 20
Александар Стефановић (Париз)
Хијерархизацијa утицајних фактора у начину слагања
предиката са нумеричким конструкцијама у функцији
субјекта........................................................................................... 20
Сања Ж. Ђуровић (Крагујевац)
О облицима трпног глаголског придева глагола
(-)дати и (-)знати........................................................................... 21
Гордана Штасни (Нови Сад)
Деривациони модели нових речи у српском језику....................... 22
Гордана Штрбац (Нови Сад)
Утицај семантике на деривациони потенцијал
комуникативних глагола (на примерима именичких
деривата с архисемом ’особа’)..................................................... 22
Владан Јовановић (Београд)
О речима са везаним основама страног порекла у српском
језику из угла граматике (творбе речи) и лексикографије......... 23
Марина Спасојевић (Београд)
О радном и трпном глаголском придеву са лексикографског
аспекта.............................................................................................23
Светлана Слијепчевић (Београд)
О сложеним јединицама са страним
препозитивним детерминатором
(синтаксичко-семантички и правописни аспект)....................... 24

105
Слободан Новокмет (Београд)
Неке секундарне семантичке реализације зоолошких
назива у српском језику.................................................................. 25
Слободан Павловић (Нови Сад)
Конституисање система енклитика у српском језику............... 26
Дитер Неринг (Берлин)
Српски језик и услови његовог развоја у школској настави
из историје...................................................................................... 26
Исидора Бјелаковић (Нови Сад)
Улога интеркултурног лексичког трансфера у формирању
терминолошког система српског језика (математичка
географија и астрономија)............................................................ 27
Маја Ђукановић (Београд)
Правописно-морфолошки принципи транспозиције
словеначких властитих именица у српски језик . ....................... 27
Маја Миличевић (Београд)
Утицај превода на српски стандардни језик: пример
дистрибуције присвојних придева................................................. 28
Вероника Јармак (Кијев)
Индоевропски суфикс -ar у српском и другим језицима.............. 29
Драгана Ратковић (Ополе)
Рецепција српске културе кроз усвајање српског језика
у пољској универзитетској средини............................................. 29
Стана Ристић (Београд)
Стилистички аспекти концептуализације појма ДОМ
у поетском језику . ......................................................................... 30
Ксенија Кончаревић (Београд)
Стилистички аспекти жанра црквене посланице
у савременом српском језику.......................................................... 30
Јелена Јовановић-Симић (Београд)
Облици ословљавања у Вуковој преписци (једно поглавље
из историје српског епистоларног стила)................................... 31

106
Весна Половина (Београд)
Структура и функција референцијалних именичких
синтагми у језику штампаних медија.......................................... 31
Драгана Вељковић-Станковић (Београд)
Прагматичка функција синтаксичких репетиција и
редупликација у српском језику..................................................... 32
Марина Јањић (Врање)
Деиктички изрази у уводним рубрикама недељних и
месечних магазина.......................................................................... 33
Гордана Драгин (Нови Сад)
Дијалекатски језички израз у књижевности на примеру
хронике Село Сакуле а у Банату.................................................... 33
Соња Ненезић (Никшић)
Стилематичност координираних конструкција у роману
Нишчи Видосава Стевановића..................................................... 34
Славка Величкова (Пловдив)
Стилистички аспекти изучавања српских фразема са
темпоралном компонентом........................................................... 34
Лариса Раздобудко-Човић (Косовска Митровица)
Културолошка интерпретација српске фразеологије у
огледалу превода зборника песама Тражим помиловање
Десанке Максимовић на руски језик.............................................. 34
Светлана Гољак (Минск)
Лингвокултуролошки аспекти устаљених поређења у
српском и белоруском језику.......................................................... 35
Драгана Дракулић-Пријма (Санкт-Петербург)
Структура и обим фразеосемантичког поља лаж
у српском и руском језику............................................................... 36
Саша Марјановић (Београд)
Српске поредбене фраземе са фитонимском компонентом
и њихови кореспонденти у францускомe језику........................... 36
Стефана Пауновић Родић (Београд)
Библиографија српске фразеологије – проблеми израде............. 37

107
 РАЗВОЈНИ ТОКОВИ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

Владимир Осолник (Љубљана)

Критеријуми јужнословенских антологичара Богдана
Поповића, Љубе Визнера, Антона Водника и Рајка Ложара.... 41
Снежана Самарџија (Београд)
Функције каталога у лирској народној поезији............................ 41
Зоја Карановић (Нови Сад)
Интерпретација лирске народне песме о преступу
Јованбегове/Иванбегове љубе (културне и жанровске
импликације).................................................................................... 42
Валентина Питулић (Косовска Митровица)
Младић и девојка у лирским народним песмама са
Косова и Метохије: трагом специфичности варијетета
централног типа............................................................................ 43
Јасмина Јокић (Нови Сад)
Црне очи – два бистра кладенца. Култ извора у усменом
поетском стваралаштву............................................................... 43
Јеленка Пандуревић (Бања Лука)
Женидба сивога сокола између лирике, епике и бајке................. 44
Саша Кнежевић (Источно Сарајево)
Дворски пјевач Филип Вишњић..................................................... 45
Данијела Петковић (Београд)
Кохезија епских ликова................................................................... 45
Бранко Златковић (Београд)
Први српски устанак у песмама и спевовима савременика
(1804–1813)..................................................................................... 46
Софија Кошничар (Нови Сад)
Интертекстуалност у поезији Милоша Црњанског.................. 46
Горана Раичевић (Нови Сад)
Лирика Итаке: од бодлеризма до авангарде................................ 46

108
Миодраг Лома (Београд)
Сербиа Милоша Црњанског између суматраизма
и национализма............................................................................... 47
Волфганг Штајнингер (Грац)
Поезија Растка Петровића и поезија немачког
експресионизма: заједнички биографски и стваралачки
моменти.......................................................................................... 47
Никола Грдинић (Нови Сад)
Поетика Растка Петровића......................................................... 48
Лидија Томић (Никшић)
Надреализам и модернистичка искуства у поезији Милана
Дединца............................................................................................ 48
Горан Коруновић (Београд)
Поетика ране лирике Милана Дединца: на граници ноћи
и свитања........................................................................................ 49
Александра Попин (Нови Пазар)
Соларни мотиви у поезији Васка Попе......................................... 49
Марко М. Радуловић (Београд)
Васко Попа и средњовековно наслеђе........................................... 50
Мариана Дан (Београд)
Видови клокотризма...................................................................... 51
Душица Ристин (Букурешт)
Румунско-српски културни утицаји у контексту српске
штампе у Румунији........................................................................ 51
Ина Христова (Софија)
Град у међуратној српској и бугарској поезији........................... 52
Малгожата Филипек (Вроцлав)
Слика Шпаније у песмама Војислава Илића . ............................. 52
Душица Тодоровић (Београд)
Српска и италијанска неоавангарда – сусрети поетика
и поетска пракса............................................................................ 53

109
Александар Петровић (Београд)
Дрво као дух слободе у песништву Лазе Костића
и Б. Вонгара..................................................................................... 53
Ева Премк Богатај (Љубљана)
Критика модернизма у Николе Шопа(1904–1982)
и Грегора Стрнише (1930–1987).................................................. 54
Данијела Васић (Београд)
Поезија у јапанском приповедном жанру моногатари
и у српској народној прози............................................................. 55
Ивона Карачорова (Софија)
Недавно откривена катена уз Псалтир број 117 рукописне
збирке манастира Хиландара....................................................... 55
Јелена Пилиповић (Београд)
Многозначност иконе у Јефимијиној поезији.............................. 56
Бранко Летић (Пале)
Поетска слика у ренесансној, маниристичкоји барокној
лирици.............................................................................................. 56
Гордана Покрајац (Нови Сад)
Антички рефлекси у дубровачкој поезији касне ренесансе......... 57
Славко Петаковић (Београд)
Реалистично-бурлескни свет дубровачког бернескног
песништва....................................................................................... 57
Маја Анђелковић (Крагујевац)
Побожна лирика у ренесансним канцонијерима.......................... 58
Мирјана Арежина (Бањалука)
Лирски умеци у дубровачким драмама......................................... 58
Тања Ракић (Београд)
Функција именовања у ренесансној поезији
старог Дубровника......................................................................... 59
Милица Јакубјец-Семковова (Вроцлав)
Дучић исти, а време другачије...................................................... 60

110
Ана Елаковић-Ненадовић (Београд)
Дучићев медитерански стих: компаративна анализа
основних форми медитеранског стиха........................................ 60
Ранко Козић (Београд)
Мистичко-магички елементи у филозофској поетици
Сенки на води Јована Дучића........................................................ 61
Предраг Петровић (Београд)
Авангарда против Милутина Бојића............................................ 62
Љиљана Бјелица (Рим)
Песник Светозар Ћоровић............................................................ 62
Павле Ботић (Нови Сад )
Догађај молитвеног читања у елегији Сељанка
Алексе Шантића............................................................................. 63
Часлав Николић (Крагујевац)
Идентитет песме Милана Ракића............................................... 63
Мирјана Маринковић (Београд)
Исток и запад у поезији Мусе Ћазима Ћатића (1879–1915).... 64
Тамара Грујић (Кикинда)
Место Светислава Стефановића у поезији српске модерне..... 64
Весна Цидилко (Берлин)
Милош Црњански или о новим немачким преводима
српског песништва......................................................................... 65
Мирољуб М. Стојановић (Ниш)
Поезија С. И. Чахотина и српско песништво на прелому
XIX и XX века................................................................................... 65
Весна Дицков (Београд)
Хиспаноамеричка поезија у српској књижевној критици
ХХ века: интеркултуралне релације............................................. 66
Оксана Микитенко (Кијев)
Украјински преводи српске поезије на страницама
часописа „Всесвіт“........................................................................ 67

111
Тања Гаев (Београд)
Српска народна песма у украјинском преводу............................. 67
Ксенија Ајкут (Београд)
Избор из савремене српске поезије на турском језику................ 69
Дарко Тодоровић (Београд)
Радмила Шалабалић, поетика српског препева Аристофана..... 69
Соња Веселиновић (Нови Сад)
Преводи поезије Новице Тадића на енглески језик...................... 70
Снежана Милосављевић Милић (Ниш)
Од импресије до методе – читање поезије у критици
Бранка Лазаревића......................................................................... 70
Милан Алексић (Београд)
Зоран Мишић као проучавалац српске поезије ........................... 71
Ненад Николић (Београд)
Историчност српске епике у књижевноисторијској
концепцији Јована Деретића......................................................... 71
Татјана Јовићевић (Београд)
Простори српског предромантизма ........................................... 72
Персида Лазаревић Ди Ђакомо (Пескара)
Контекст и подтекст песама Павла Соларића
бр. 32–36 из збирке Гозба............................................................... 73
Корнелије Квас (Београд)
Интертекстуалност песме Santa Maria della Salute
Лазе Костића.................................................................................. 73
Александра Угреновић (Београд)
Архитекстуалност и хипертекстуалност песме Даворје
на пољу Косову Јована Стерије Поповића.................................. 74
Слободан Владушић (Нови Сад)
Третман мита у поезији Миодрага Павловића, Бранка
Миљковића и Љубомира Симовића (покушај типологије)......... 74
Младен Шукало (Бањој Луци)
Критика поезије Миодрага Павловића........................................ 75

112
Снежана С. Башчаревић (Лепосавић)
Мисаоно-идејне констелације у Почетку песме
Миодрага Павловића...................................................................... 75
Ђорђе Деспић (Нови Сад)
Српска поезија у критичко-есејистичкој пракси Миодрага
Павловића........................................................................................ 76
Душица Потић (Пирот)
Стеван Раичковић и народна књижевност.
Цитати и алузије........................................................................... 76
Оливера В. Радуловић (Нови Сад)
Новозаветне слике у подтексту песничке књиге Злате
Коцић Мелод на води..................................................................... 77
Предраг Јашовић (Нови Пазар)
Библијски подтекст у поезији српских модерниста................... 78
Зђислав Дараш (Варшава)
Cтaзa пoрeд пута. O пoзнoj лирици Десанке Максимовић
– joш једном..................................................................................... 78
Павел Рудјаков (Кијев)
Песништво Десанке Максимовић у савременом контексту...... 79
Бранимир Човић (Бања Лука)
О превођењу „конструктивне доминанте“ као елемента
интеграције књижевног дела (на материјалу збирке
Тражим помиловање Десанке Максимовић)................................. 80
Зорица Бечановић Николић (Београд)
Стварност, полифонија културе и индивидуални песнички
глас у збиркама песама In tactum (2005), Уличарке (2007) и
Шен (2011) Марије Кнежевић....................................................... 81
Милунка Митић (Ниш)
Од романтичарског заноса до експресионистичког израза
на поетском путу Јелене Димитријевић...................................... 82
Стана Љ. Смиљковић (Врање)
Истине и снови у поезији Мирослава Антића............................. 83

113
Сунчица Денић (Врање)
Српски пoезија Косова и Метохије после 1999. године.............. 83
Буба Стојановић (Врање)
Поетска реч Душана Радовићa. Позив на игру, маштање и
духовно израстање реципијента.................................................. 84
Радивоје Микић (Београд)
Типови симболизма у српској књижевности............................... 84
Роберт Ходел (Хамбург)
Мотив инцеста и његова функција у Настасијевићевој
поезији Седам лирских кругова..................................................... 85
Александар Петров (Питсбург)
Књижевна еволуција, књижевна традиција
и књижевни канон.......................................................................... 86
Бојана Стојановић Пантовић (Нови Сад)
Аксиолошки аспекти песме у прози у српској
књижевности у компаративној визури........................................ 86
Тихомир Брајовић (Београд)
Ко то тамо пева? Песничка самосвест, границе (раз)ума
и развој модерне српске поезије.................................................... 87
Мирјана Д. Стефановић (Нови Сад)
Контекст и традиција у историји српске лирике...................... 87
Светлана Шеатовић Димитријевић (Београд)
Византија и византијско наслеђе у српској поезији друге
половине 20. века (компаративни аспекти)................................. 88
Драган Хамовић (Београд)
Традицијска свест као развојни ослонац песника другог
таласа српског модернизма педесетих година двадесетог
века................................................................................................... 88
Јован Пејчић (Ниш)
Мислити као антологичар, радити као историчар поезије...... 89
Зона Мркаљ (Београд)
Сумрак лирике у „Нашој стварности“........................................ 90

114
Стевка Шмитран (Терамо)
Антологија савремене српске поезије на италијанском............. 90
Бранкица Чигоја (Београд)
Две антологије поезије за децу/два у понечем различита
приступа одабиру........................................................................... 91
Миленко Пекић (Косовска Митровица)
Српска поезија у библиотеци владике Стефана Кнежевића ... 91
Жељко Милановић (Нови Сад)
Како антологија Роберта Ходела Hundert Gramm Seele
(Десет дека душе) види идентитет............................................. 92
Мина Ђурић (Београд)
Aнтологија српског песништва (XIII–XX век) Миодрага
Павловића у контексту антологија поезије других
словенских народа.......................................................................... 92
Јован Попов (Београд)
Трочлани осмерац у српској поезији.............................................. 93
Александар Јерков (Београд)
Шта значи тумачити (српску) поезију данас –
перспективе хермејеутике............................................................. 94
Бојан М. Јовић (Београд)
О начелима организације виших песничких облика
(на примерима из српског песништва ХХ века)........................... 95
Милена Владић Јованов (Београд)
Модерна поезија у језику стварности.......................................... 95
Ана Пејановић (Никшић)
Руски препјеви српских народних пјесама
(лингво­културо­лошки и фразео­лошки аспекат).......................... 96
Радмило Маројевић (Београд)
Развојни токови умјетички поезије на српском језику – од
строге силабичке форме до комбинованог стиха....................... 97

115
Сеад Поробић (Хамбург)
Метрика и семантизација ритма у поезији Скендера
Куленовића...................................................................................... 98
Слађана Илић (Београд)
Свакодневно и исконско, исказиво и неисказиво, профано
и свето у збирци песама Једино ветар Дејана Алексића............. 98
Јана Алексић (Београд)
Песма из тишине (имплицитна аутопоетичка
рефлексивност Војислава Карановића)....................................... 99
Марко Аврамовић (Београд)
Развој песничке самосвести у поезији
Александра Ристовића................................................................... 99
Бошко Сувајџић (Београд)
Симболика камена у савременој српској поезији....................... 100
Биљана Андоновска (Београд)
Мета-морфизам: фигура самооспоравања у тумачењу
савремене српске поезије.............................................................. 100
Бранко Вранеш (Београд)
Преиспитивање границе у савременој српској поезији............. 101

116
KЊИГА РЕЗИМЕА 42. МЕЂУНАРОДНОГ НАУЧНОГ САСТАНКА
СЛАВИСТА У ВУКОВЕ ДАНЕ. Издавач: Међународни славистички
центар на Филолошком факултету. За издавача: Драгана Мршевић-
Радовић, Бошко Сувајџић. Уредници: Драгана Мршевић-Радовић,
Бошко Сувајџић. Коректура и техничко уређење: Катарина Тодоро-
вић. Штампа „Чигоја штампа“, Београд, Студентски трг 13. Тираж
200. ISBN 978-86-6153-086-9.

117
 CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

811.163.41’26(048)
821.163.41.09–1(048)

МЕЂУНАРОДНИ научни састанак слависта у Вукове

дане (46 ; 2012 ; Београд)
Међународни научни скуп Интерлингвистички
и екстралингвистички чиниоци у формирању
развоју српског стандардног језика ; Развојни
токови српске поезије : тезе и резимеи / 32.
међународни научни састанак слависта у Вукове
дане, Београд, 12–14. IX 2011. ; [уредници
Драгана Мршевић-Радовић, Бошко Сувајџић]. –
Београд : Филолошки факултет, Међународни
славистички центар, 2012 (Београд : Чигоја
штампа). – 117 стр. ; 24 cm. – (МСЦ, ISSN
0351-9066)

Тираж 200.

ISBN 978–86–6153–086–9

а) Српски језик – Стандардизација –

Апстракти b) Српска поезија – Апстракти
COBISS.SR–ID 192614924

118