ПЕРИОДИЗАЦИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

КЊИЖЕВНОСТ СТАРОГ ВЕКА: индијска, сумерско-вавилонска, египатска,

хебрејска, грчка и римска књижевност (античка књижевност)
Значајна карактеристика свих књижевности старог века је УСМЕНО ПОРЕКЛО. У
великој мери, била је условљена религијама и митским представама. Најчешће се
дели на књижевност древног истока и античку књижевност.

I) хебрејска књижевност – писана на хебрејском језику и најзначајније дело ове

књижевности је Библија ( света књига свих хришћана, састоји се од Старог и Новог
завета.

II) сумерско-вавилонска књижевност – развила се на тлу Месопотамије. Сумерци

су направили клинасто писмо. Они су утискивали знакове свога писма сличне
клинове у мекане глинене плоче, па их затим пекли. Тако су добили „листове“ коју
су могли да се чувају хиљадама година. Због тога се ово писмо назива клинасто.
Сликовно писмо се састојало од око 1500 знакова. Најпознатије дело ове
књижевности је Еп о Гилгамешу.

III) античка књижевност- или хеленска књижевност почиње Хомеровим еповима

око 8. века п. н. е. a завршава се око 529. године нове ере. Прво се развило
песништво, затим проза. У песништву се појављује народна песма (лирска, епска,
хијератска и световна), затим епопеја. Касније се тек развија дијалошка драма која
у себи садржи мотиве, ликове, мисли, осећања… Након тога се јављају античка
реторика, дијалектика и етика. Заједно са драмом пониче проза, прво
историографска (Херодот,Тукидид),затим философска (Аристотел, Платон).
Најзначајнија дела ове књижевности су: Софокле „Антигона“, Аристотел
„Поетика“, Хомер „Илијада“ и „Одисеја“.

КЊИЖЕВНОСТ СРЕДЊЕГ ВЕКА (V-XV)- обухвата писане радове на подручју

Европе након пада Рима и траје све до почетка хуманизма и ренесансе.
Доминирају верски списи, али су поред тога била заступљена и световна
дела.Највећи број аутора остао је анониман. Најчешће стилско изражајно
средство било је алегорија. Жанрови који су заступљени у средњовековној
књижевности су: житија, покриви, посланице….Најзначајнија дела средњовековне
књижевности су: Слово о писменима Црноризац Храбар, Мирослављево
јеванђеље Григорије Дијак (преписао, украсио и оставио запис), Житије Светог
Симеона Свети Сава, Житије Светог Саве Теодосије и Доментијан, Житије
деспота Стефана Лазаревића Константин Филозоф, Похвала кнезу
Лазару Јефимија, Слово љубве деспот Стефан Лазаревић.

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА (XIV-XVI)- обично се везују у један појам, при чему

се хуманизам подразумева као период који претходи ренесанси.Хуманисти су
носиоци препорода. Долази до афирмације духовне и телесне лепоте. На
уживању и задовољству заснивало се осећање животне радости. Ослонац и узоре
проналазили су у античкој књижевности а основна девиза у периоду хуманизма
била је CARPE DIEM (зграби дан). Определили су се за латински језик као језик
литературе.Главни представницу хуманизма били су Франческо
Петрарка Канцонијер и Данте Алигијери Божанствена комедија и Ђовани
Бокачо Декамерон.

Ренесанса је представљала свеукупни препород.Учврстила је појам индивидуалне

слободе, задовољства и среће. Појам уметничке лепоте успоставља се као
хармонија свих делова и верност природи. За разлику од хуманиста, у периоду
ренесансе ствара се на народном језику а у делима је приказан обичан живот и
човек у њему.Најзначајнији представници овог раздобља су : Мигел де
Сервантес Дон Кихот Вилијам Шекспир Ромео и Јулија и Хамлет. У дубровачкој
књижевности: Марин Држић Дундо Мароје.

БАРОК (друга половина XVI – друга половина XVII века)- означава епоху која
следи иза ренесансе и која у многоме представља супротне уметничке појаве
ренесанси.Барокни стил се карактерисше изразитим продором хришћанске
мистике. Глвне стилске особине овог периода су :гомилање, кулминација
изражајних средстава и претераности у изразу.У нашој књижевности најпознатији
представник барока је Иван Гундулић Осман.

КЛАСИЦИЗАМ (средина XVII – крај XVIII века)- прве поетике овог правца настале
су још у XVI веку. Најзначајније кењижевне врсте су епопеја, трагедија и
комедија.Епопеја и трагедија припадају високом стилу и њихови јунации су
краљеви и хероји. Комедија је припадала једноставном и ниском стилу и њени
јунаци су били обични људи а у изразу је била дозвољена и употреба речи из
свакодневног живота. Развија се теорија о тријединства у драми: јединство
времена, места и радње.Најпознатији писац ове епохе је Жан Батист
Молијер Тартиф и Тврдица.

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО или РАЦИОНАЛИЗАМ (XVIII век) – најзначајнија културно-

књижевна епоха после ренесансе. Основна идеја просветитељских филозофа
била је да се човек рађа по природи добар и да му је душа чиста као „неисписан
лист хартије“, а од искуства зависи како ће се даље развијати. Јавља се први
грађански роман Робинсон Крусо Данијела Дефоа. Значајну групу чине и
енциклопедисти, оснивачи и творци чувене Енциклопедије. У нашој књижевности
најзначајнији представник је Доситеј Обрадовић. Позната је његова
аутобиографија Живот и прикљученија.Сентиментализам је правац зреле
просвећености а главни представник у нашој књижевности био је Доситеј
Обрадовић.
РОМАНТИЗАМ (крај XVIII и прва половина XIX века)- у јужнословенским земљама
романтизам је означавао буђење националног духа и стварање оригиналних
националних књижевности. У овом периоду као главне песничке снаге истичу се
машта и емоција.У стилском изразу уочавају се нагле промене тона као и
мешавина стилских изражајних средстава и књижевних врста. Одлике романтизма
су: проблем генија, бежање од стварности у свет снова и маште, субјективизам и
индивидуализам, интересовање за необично, национална обележја, мотиви
љубави и природе, светки бол и сувишан јунак. Јавља се и роман у стиховима.
Представници су: Бајрон Путовање Чајлда Херолда, Пушкин Евгеније Оњегин,
Хајне Лорелај, а у нашој књижевности В.С. Караџић, Његош Горски вијенац,
Радичевић, Јакшић, Змај и Костић.

РЕАЛИЗАМ (друга половина XIX века) – књижевни и уметнички правац чије су

присталице настојале да „прикажу стварност онаквом каква она јесте“; стилска
формација која настаје на темељу ових хтења у европским књижевностима
превладава почев од друге трећине 19. века и распада се између 70-тих и 90-тих
година, с тиме што су реалистичке традиције и касније врло живе, а касније се
обнављају од 30-тих година 20. века у социјалистичком реализму. Основна одлика
реалистичког метода сликања стварности јесте типизација. Реалисти се служе
углавном са два уметничка поступка: одабирањем карактеристичних појава и
појединости у животу и стварности и њиховим уопштавањем. Стилски, реализам
се заснива на чврстој фабули, која има за циљ да што потпуније ослика ликове
који су типски представници одређене друштвене групе или једне врсте људи. У
делима нема ничег фантастичног, тајанственог нити натприродног. Главни
представници реализма су: Оноре де Балзак Чича Горио, Лав Николајевич
Толстој Ана Карењина, Фјодор Михајлович Достојевски Злочин и казна, Николај
Васиљевич Гогољ Ревизор, Лаза Лазаревић, Јаков Игњатовић, Радоје Домановић,
Милован Глишић, Стеван Сремац, Светозар Марковић Певање и мишљење…

МОДЕРНА (крај XIX и почетак XX века)- јавља се 80их година XIX века и траје све
до почетка Првог светског рата. Модерна није јединствен правац, па су се у оквиру
модерне јавили разни правци и струјења: ларпурлартизам, парнасизам,
импресионизам и симболизам.. Модерну су условили: 1) Незадовољство
стварношћу у којој се траје (класна подела друштва, сиромаштво, учмалост
малограђанског духа који тоне у сопствени егоизам јер тежи да живи раскошно и
богато). 2) Незадовољство реалистичком књижевношћу, у описивању стварности и
понављању тема постала је једнолична, досадна, сувопарна и лишена лепоте. 3)
Појава идеалистичких и филозофских учења у којима је тежиште на интуицији и
несвесном (филозофи: Шопенхауер, Хартман, Ниче, Достојевски…). Одлике
модерне:узнемирени сензибилитет,незадовољство животом, духовно клонуће,
разочарање и песимизам, бежање од стварности и затварање у себе, истицање
осећејности, важна је форма: израз, склад па отуд и начело уметност ради
уметности (ларпурлартизам), тражење свега новог (ново осећање изражено
иновативним уметничким средствимa и облицима, иновативним изражајним
формама и разноликим мотивско-стилским обележјима).Симболизам је у многоме
постао основа модерне поезије а главни претеча симболизма био је Шарл Бодлер
Цвеће зла. Манифест симболизма написао је Жан Мореас и објавио га 1886.
године. Основне карактеристике симболизма као правца: бежање песника од
стварности која се нуди као одвећ сурова, застрашујућа и досадна, због чега се
субјект повлачи у себе, бивајући заокупљен само својим унутрашњим
световима;песме настањују самоћа, туга, песимизам, болест душе и смрт;  тежња
ка сањарењу и мистицизму, обузетост даљинама и егзотичним световима;
доминација метафоре и симбола у односу на друга изражајна средства, што за
последицу има затвореност и загонетност певања; основно начело је: Уметност
ради уметности; идеал певања постаје нејасноћа, магловитост: Назвати једну
ствар правим именом, значи уништити три четвртине уживања у песми ( Стефан
Маларме );тежи се музикалности и лепоти стиха, његовом складу у избору речи и
ритмичкој организацији; пејзажи посотје да би се дочарало стање душе; природа је
„Шума симбола“ (Симболи су боје, звуци, мириси);поред чисте лирике негује се и
песма у прози, али и симболистичка драма; култ субјекта, у делима доминира
властито “ЈА”.Представници: Шарл Бодлер, Артур Рембо, Пол Варлен, Стефан
Маларме, Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Сима
Пандуровић…Парнасизам – Претеча овога покрета је француски песник и
приповедач Теофил Готје, који се у предговору свог романа  Госпођица Мопен,још
1833. године залаже за ларпурлартизам у песништву, сматрајући да уметност не
може бити средство,него циљ самој себи. Теофил Готје, средином 19. века,
изражава неслагање са романтичарима и залаже се за беспрекорну форму и
прецизно изведен склад у песништву, што ће бити основно полазиште око којег ће
се наћи парнасовци Леконт де Лил, Верлен и Маларме – касније познати и као
симболисти. Као група су се јавили 1866. године, а 1871. и 1876. године издали су
још две заједничке збирке под насловом Савремени Парнас, чиме је и промовисан
правац у песништву парнасизам. Одлике парнасизма: одмереност и суздржаност у
певању; хладноћа израза и тежња ка аристократизму;  потискује се одвећ лични
доживљај и властито ја из песме; безосећајан однос према природи и хладна
мисаоност о било ком проблему;култ чисте и савршене форме која извире из
склада речи и звука;инсистирање на детаљу. Представници: Верлерн, Маларме,
Дучић и Ракић. Импресионизам-пре свега ознака за правац у сликарству. Име је
добио по чувеној Монеовој Импресији. Одлике импресионизма у књижевности:
песници инсистирају на слици и детаљима из природе, са намером да се дочара
богатство боја, звукова и мириса, да се у песми пренесе утисак и емотивно стање
које он узрокује; лепота дела је у том ухваћеном утиску, у хармоничном распореду
слика и чулних сензација, у ритму и звучном складу стихова. Импресионистичку
драму одређује: 1. Одсуство наглашене радње која би се градила на спољашњим
сукобима и крупним збивањима, 2. Даје се атмосфера живљења и колорит
друштвене средине, 3. Јунаци драме су, често, интелектуалци са уметничким
предиспозицијама, осетљиви на свет око себе, 4. Истиче се хедонизам, склоност
ка уживању,али и статичном животу 5. Нијансирања се врше на нивоу психологија
јунака који су блиски по сродности или се пак контрастирају по вредностима.

АВАНГАРДА– Појмом се најчешће означава уметност која је испред своје епохе,

иновативна, експериментална, хетеродоксна. Почетком Првог светског рата
јављају се и нове теме код уметника које изазивају осећања страха, изгубљености,
разочараности и то се јако добро огледа у делима авангарде. Карактеристично је
негирање традиције, тежња за експериментом, испитују се нови принципи писања,
замишљају се нове технике, деперсонализација (књижевници не пишу о себи),
дефабуларизација или деструкција романа (нема класичне фабуле, а ни романа),
одбацују се сва правила спајањем различитих врста у једну. Циљ авангардних
књижевника био је изазивање шока, тачније шокирање публике.

МЕЂУРАТНА КЊИЖЕВНОСТ (почетак XX века и период између два светска

рата) не подразумева јединствен покрет или одређени књижевни програм, него је
од разних струјања и многих изама (као и у време модерне), чији су узроци и
покретачи у незадовољствима постојећим животом и у великој потреби
интелектуалаца и стваралаца за радикалним променама у уметности, што је
довело до појаве новог и модерног у књижевности и сликарству између два рата.
Осећања која су била присутна су стрепња, страх, љубав, братство,потрешеност,
сажаљење, узбуђеност, борбено-револуционарни занос. Стих је слободан,
променљивог ритма, а стил препун стилских фигура. Почиње трагање за формама
и изражајношћу која ће тај нови сензибилитет и постојећу трауму човека, тек
изашлог из рата, да уметнички изрази. Међуратни модернизам условили су: Први
светски рат, појава Октобарске револуције, оштра подељеност у друштву.
Појавили су се нови покрети као што су ЕКСПРЕСИОНИЗАМ, ФУТУРИЗАМ И
НАДРЕАЛИЗАМ. Експресионизам је правац који се јавља као реакција на
импресионизам због тога што се уметник у импесионизму „своди на хладно
исказивање утисака које му пружа природа, а не настоји да у те утиске унесе више
личног реаговања“, да утисне нешто од силине својих емоција и траума. Настао је
у Немачкој и трајао је од 1910-1925 године. Карактеристике су: побуна против
механизације живота и стравичне судбине човечанства; одбацивање претходне
уметности, култа класичне лепоте и хармоничности; потпуна слобода у животу и
уметности; снажном акцијом супротстављају се усамљености и страху. Најчешће
теме биле су социјално-класна питања, болест, смрт, визија космичког
пространства. Реченице су биле сажете, стих слободан а ритам силовит. Велика
употреба стилских фигура као што су синестезија, хипербола, симболи.
Представници: Готфрид Бен, Херман Хесе, Франц Кафка, Бертолд Брехт, Георг
Тракл, Егон Шиле. Футуризам

покрет настаје у Италији и његовим покретачем сматра се Филипо Томазо

Маринети са манифестом 1909 године. Главне карактеристике су :негација и
рушење традиције, побуна против постојећег, учмалог, устаљених институција;
култ машине и брзине; величање рата; динамичност и аритмичност; слободан
стих; употреба нелогизама, вулгаризама, „заумна“ лексика, неразумљивост;
употреба стилске фигуре ономатопеје; Русији се слави револуција, снага и
пролетери. Представници: Филип Томазо Маринети, Владимири Хљебников,
Владимир Мајаковски. Надреализам – настао је у Паризу 1924.године. Андре
Бретон је аутор првог манифеста надреализму. Касније ће написати и други и
трећи манифест. Карактеристике су: негаторски однос према традицији или
наслеђу; настао је из дадаизма, Фројдове психоанализе; одсуство логике, разума
у корист ирационалног; укидање граница између свесног и несвесног, физичког и
психичког, спољног и унутрашњег; аутоматизам, диктат мисли, успостављање
везе између свега, слободна игра асоцијације; неочекивано, немотивисане,
нелогичне слике, необични слојеви речи, изненађеност читалаца и гледалаца;
наглашена социјално-револуционарна црта. Представници: Андре Бретон, Пол
Елијар, Луј Аргон.

САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ (од педесетих година XX века)- обухвата раздобље

након другог светског рата. Карактеристике су : појаба нових књижевних техника,
маењање приповедачких перспектива, разарање фабуле, увођење научне грађе и
научних поступака, напуштање традиционалних хуманистичких вредности. Дела
модернизма обрађују: изгубљеност појединца у отуђеном свету, забринутост због
властите судбине и судбине човечанства. Појаве које се обрађују у делима су:
егзистенцијализам, апсурдност егзистенције, опстанак и начин живљења. Многи
писци овог раздобља полазе од питања да ли егзистенција претходи есенцији
односно да ли биће претходи суштини или је обрнуто. Егзистенцијална ситуација
човека исказује се речима апсурд, ништавило, тескоба, непријатност, смрт,
страх…Карактеристике: Форма- отворена, слободан стих, неповезана прича,
алузије на митологију, алузије на друге писце и туђа схватања, новии начин
употребе метафора; Тематика: преиспитивање социјалних и културолошких
норми, губитак угодне слике света, нови поглед на историју, реакција на нагли
раст градова. Истакнути писци у светској књижевности: Албер Ками Странац,
Хорхе Луис Борхес (Чекање), Семјуел Бекет Чекајући Годоа.

Обележја савремене српске књижевности: обухвата књижевно стварање у

периоду после Другог светског рата. Она је и традиционална, али и модерна,
авангардна. Савремена српска књижевност почиње заузима временски период од
1945. до данас, али права савременост српске књижевности почиње 1952. године
појавом првих песама Васка Попе у збирци песама Кора, и прве књиге Миодрага
Павловића  87 песама. Њене основне карактеристике су: одсуство индивидуалних
напора да се нешто мења; наративност и дескриптивност; неинвентивност,
сиромаштво и безбојност (монотонија) у избору мотива и на језичком плану;
неискрена и без унутрашњих динамизама који би отворили пут особитим
емоцијама, доживљајима и новом језичком изрицању; одвећ оптимистичка,
једнострана, са упрошћеном визијом живота; копија руске соцреалистичке
уметности; поезија која идеализује постојеће. Главни представни су:Ћопић,
Давичо, Ћосић, Павић, Павловић, Ковачевић, Миљковић, Попа.