ИСИДОРА СЕКУЛИЋ СТРЕМНИЦКА

ПИСМН ИЗ НОРВЕШКЕ
Издање С. Б. Цвијановића, Београд 1914
 ВРСТА УВОДНЕ РЕЧИ
О ЗАКОНУ РАВНОТЕЖЕ, О КОНТРАСТИМА
У ЉУДИМА, О НАЦИОНАЛИЗМУ, О СУДБИНИ
ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Биће ово као неки коментар уз друго издање, позно друго издање
једне старе књиге. Писма из Норвешке штампана су у Београду, у
издању С. Б. Цвијановића, године 1914. дакле од првога до другога
издања, данас, прошло 36 година. Откуда сада друго издање? Запазило
се, запазила је нарочито издавачка кућа „Просвета", да купци траже
Писма по њеним књижарама; у њеној антикварници; да се однекуд још
у антикварницу доспела књига, једна или две, такорећи одмах прода; да
је једини егземплар пишчев, позајмљен службенику у „Просвети",
пролазио кроз неколике руке читалаца разних категорија. Откуда то? Је
ли књига нарочито добра? Не. Одговор је врло прост: књига је путопис,
а путописи су били и остају занимљиво штиво за одрасле и децу, за уже
и шире слојеве читалаца. У књижевности нашој — нико не зна зашто и
како — има мало путописа. Ако оставимо даљу прошлост, важи ово:
још путрпис из Италије, од МилошаnЦрњанског, и путопис из Шпагогје
од Растка Петровића и онда је та врста књижевности опет пресушила.
(Ако смо нешто или некога из тога времена заборавили, молимо да нам
се опрости.) По новинама, новинарски, пригодно — у ранијој Политици
нарочито — тек понеки путописни чланчић, занимљив, врло занимљив,
али усамљен, да
137
 кле, по једна кафена кашичица те литературе.
Кад може данас, како то да раније није дошло до другога издања
Писажарсњигекоја је писана лако, читко, и, у скромним мерама писца, и
доста занимљиво, јер је предмет књиге била занимљива земља, држава и
народ мали као и мала Србија, сиромашни као и ми, но далеко
културнији него ми, иако, тамо далеко на Северу, још далеко мучнији
но ми, у многом погледу. Живот у Норвешкој, тако је запазио
путописац, тече, и живи се, некако у прецизнијим, интелигентнијим
односима према животним околностима; док ми волимо да превиђамо,
чак и да газимо услове живота, и зато ти услови онда газе нас. До
другога издања Писама могло је међутим доћи врло лако, пошто је
прошао Први светски рат. Издавач Цвијановић, сетиће се, понудио је
писцу друго издање књиге, која је у међувремену била распродана.
Додуше, била је и штампана у доста малом броју примерака, јер писац
њен није био популаран, а издавач опрезан. Предлог издавача за друго
издање није био остварен. Писац је захвалио на понуди, одбио друго
издање, ућутао. Издавач, културан и пажљив човек, разумео је, ућутао и
он. Ни издавач ни писац нису никада раније помињали злу судбину
књиге кад се први пут појавила била. У Дневнику писца Писама, у
време појаве књиге и критике, заправо кратке, скоро опсоване анатеме,
која је пала по књизи, уписано је било сасвим кратко: „Бар да сам могла
видети ударац пре но што је пао." И тако је ћутање поклопило и књигу,
и писца, и издавача. Но, видите, ћутање је велика ствар' — та^па гез
1асеге. Још је нешто велика ствар, и то друго, као и оно прво, записао је
знаменити и мудри римски писац Тацит: Кад би човек био кадар да
тако заборавља, као што је кадар да ћути... Још је нешто
138
 велика ствар: закон равнотеже, који има битне везе са ћутањем. Закон
равнотеже дејствује искључиво у ћутању, те по томе, али, наравно, и по
другоме, као што ће се видети, спада и он у нашу уводну реч. Зар тај
велики закон за једну ситну ствар! Да, јер закон тај радиЈ>ез разлике
класа и рангова. У ћутању, то јест у стању човекова духа, кад се све
енергије, ма како дражене, укопају у мировање, и раст снага бива стога
значајан — у ћутању се збивају крупни учинци енергија и у појединцу,
и у народима, и у свету, и у васиони. Исто тако, у ћутању дејствује,
рекосмо већ, и закон равнотеже, закон уравнотежавања свега, свачега,
свакога. Он важи, тај закон, за васиону, за нашу планету, за механику и
морал у људским животима. Свеједно да ли је у датом отсеку времена
настала епоха стварности, или епоха слатких илузија, закон равнотеже
исписује главне пасусе историја, биографија, аутобиографија. Ради тај
закон неуморно, почев од атома па до „све -света", што би рекао Његош.
Тај закон испада врста догме. Све започето мора се, раније или касније,
дочети. Све се плаћа, плаћамо ми, и плаћа се нама. У гроб стигне човеку
дочетак, стигне дочетак његово име, његов траг. То су познате класичне
могућности које су на изглед немогућне, и о којима читамо по
историјама и по причама. Само, не памтимо увек што прочитамо; или
стављамо при читању запету где не треба; или, данас по моди, не
стављамо запете уопште, и онда, могућно и немогућно, добро и зло,
могу да се ишчитавају по вољи. Но то је споредна опаска; а стоји да и у
гроб стигне човеку дочетак. После стотину година, после пет стотина
година, стиже освајача дочетак некада почетога. — Ха, ха! — смеје с€
неко. — Дотле се онај наживео, и умро.—Није умро за дочетак, и у томе
и јесте ствар. Није његов случај дочет, вуче се траг, не може да наступи
заборав, лепи и добри заборав, изјед
139
 начење као на мирној води, равнотежа, мир. Народ наш има ову
изреку: Учини добро, не кај се; учини зло, надај се. Лепа реч, морал -на
опомена, али не ваља то што се њоме ци -ља у награде и казне. Та лепа
реч је краткога домашања, подешена за свакидашње потребе и утехе
човека који живи међ јадима и радостима, међ правдама и неправдама
ситних људских егзистенција. Закон равнотеже, међутим, није контрола
од данас до сутра у нашој касаби и нашој мали, не зна за хришћанска
опраштања и нехришћанске протекције. Закон равнотеже је закон,
неумољива сила реда. Ни награде ни казне, него: све започето се мора
дочети. Човек мора волети врховни ред; тај ред живи у њему као савест.
Ред у свету тражи, за све, момент кад ће оно што се дешавало, стати,
смирити се, дозрети, лећи у равнотежу и мир, и бити заборављено.
Тацит каже да човек тешко заборавља, ћути и не заборавља. Човек, да,
сакрије се иза ћутања и памти; то је човечно; али закон равнотеже
спрема заборав, мир.
Међу оним језицима који су писцу ових редака познати, немачки
језик има за процес дочињања најдетерминантнији, најадекватнији
израз: АПез тгс! аиз§е!;га§еп, У глаголу аиз1;га^еп крије се сржевит и
сликовит израз за трајашност, процедуру, трвење, трпљење, чекање —
метафизичко, светско чекање да се започети процес дочне, дође му
застанак, крај, како обично кажемо; и процес, ликви -диран, како још
обичније кажемо, легне у мир, падне у котарицу која се, и у васиони као
и у нашем животу, сваке вечери изручује у канту за — заборав. Све се
успрема, ва -сиона као и наша соба и кујна, као људске савести и
њихови дугови части. Само се ро -кови не знају; ми их не знамо, њих
зна, тач -но и непогрешно, само закон равнотеже.

Људи се варају у роковима, греше. Ко зна да ли је ово термин да се

Писма из Норвешке поново јаве, да можда опет на погре
140
 шан шлагворт изађу из кулиса? Ко је тај писац који нема дара да зна
кад је за нешто прави или срећан момент, који, дакле, нема дара ни за
живот? Можда има дара за смрт, што је такође крупан дар. По
мишљењу великих философа: смрт је један од најважнијих састојака
живота. Ко је тај писац који је тако позно, на крају младости већ,
поматор, одлучио да пише, и потпише се, за јавност? Ко је тај писац
који је са првом својом књижицом одмах био „готов писац", и, премда
скоро из Војводине у Србију, „писао српски као да је бар двадесет
година провео у Београду" (Скерлић)? Ко је тај писац који је са другом
својом књигом, Писма из Норвешке, срушио до темеља оно мало угледа,
Јована Скерлића констатованога угледа?... Као свакога човека, и тога су
писца кидали разни контрасти у њему. Улазити у јавни живот, или не?
писати за штампу, или не? потписивати написано, или не? При овом
последњем, писац никада, ни часа није мислио на псеудоним.
Псеудоними су спекулације, лукаве, смешне, или сасвим неразумљиве.
Шта ће Французу немачко име Стендал? Ретки су, и питање је да ли
уопште има "још некога са петљом Енглеза Јуниуса (псеудо-ним), који
је пуне две године писао у листу критичка писма, и, ево, данас-сутра,
двеста година отад, а у идентитет му се још није ушло, иако се једнако
чине покушаји. Мислио је писац Писама на Јуниуса, на чврсту одлуку:
не потписати никада. Х1а, давно су, изгледа, прошла времена тврдих
псеудонимиста, и јунака који су нечем Великом служили својим радом
и уметношћу, и било им је смешно потписивати име, било им те слатко,
логично слатко не потписивати га. Они који су зидали катедрале, вајали
гениалне скулптуре, сликали по базиликама и палатама црквене и
световне фреске — њима је природно и слатко било не потписивати
себе под та величанствена дела. — А, молим

141
вас лепо, зашто да се човек не потпише? — истрчаће неминовно неки
пријатељ. — За -што? За бабино брашно. — Руски песник Александар
Блок, у новија времена, осетио је био чар од незаинтересованих служби,
од непотписаних служби. Но, место свима пес -ницима, па и себи
довикнуо је Ани Ахмато -вој: — Доста! Не пиши песме пред мушкар -
цем, пиши их пред Богом! — Иза тих Блоко -вих речи — ситуација је
тумачила — стојало је: Ако мораш потписивати песму своме мушкарцу,
напиши једаред песму нечем Ве -ликом, не потпиши је, па да се дивим
поези -ји без потписа. — Но, потписивао је своје песме и Блок, и, пре и
после њега, стотине и стотине... И писац Писама из Норвешке, авај,
потписао је своју прозу. А јунаковао је доста дуго, дивио се
средшовековним фреско -писцима, али, ето, није дојунаковао. Наравно,
контраст, један, други, и даље мучи и кида. Ту недавно записао је писац
у Дневник: „Че -шће ми долази на ум следеће: чињеница да непрестано
гоне Шекспира — и Енглези неки, а сада, и Француз се један окомио —
гоне га: да он није он, да треба не признати потпис на оним
јединственим делима, којега потпи -са, уосталом, често и нема —
долази ђш на ум: да то можда потиче из подсвесне уну -трашње
потребе: да онакву поезију, онолику поезију, скоро скроз у служби
Великоме, да то и није требао нико никада да потпише — па се
инстинктивно збрисава потпис, одриче потпис. Можда Шекспир доиста
није Шекс -пир, али није ни Рутленд, ни лорд Дерби. Не -ма потписа!
Кад дочитамо трагедију, дивимо се некој визији, творачком духу као
таквом." /Гош један контраст, нарочито јак међу другима, можда јачи од
свих, кида писца Пи -сама одувек, па и данас. Тај контраст је, до -брим
делом, гонио писца на разна путовања, па и на путовање у Норвешку.
Да, сем чита -ња и студија, у живим људима открив^а кон -трасте под
разним облицима и условима жи
142
 вота, нађе контрасте, научи колико их још других и других има, да ли
се савлађују, ка -ко и чиме, или се никада не савлађују, ника -да, још и у
смрт иде човек кроз кидања. Тај велики контраст у писцу био је и јесте
и да -нас, ово: с једне стране, силан, заправо без -меран занос за све што
је славно и гениално лепо људско у науци, у уметности, у морал -ним
подвизима, дакле радост, стално радос -тан живот; и, с друге стране, јак
религиозни нихилизам: прижмури човек, и види само хрпице праха,
једна до друге, у бескрај, све без ознака и без имена/Но, ето, и на тој дру
-гој страни нека светлоот, нека радост: човек треба свим силама, колико
их има, да оплеме*њује свој прах и на оној другој страни кон -траста,
да би прах свој вратио у васиону у прерађеном квалитету Писац, кидан
и данас, живи од обе те супрот?не радости. У Норвеш -кој је нашао
многе људе који су слично ки -дани, баш између те две радости. Да,
радости, и више од тога: усхићења^ Клекао би човек пред научним
проналасцима! Клечи човек, доиста, кад га нико не види, пред оним апа
-ратом који не само што је сам собом гениал -на справа, него пружа
човеку срећу од лепо -те, рецимо, Бетховенова или Брамсова вио -
линског концерта, где стварају, удружено, дакле, заправо безимено, три
савршена и не -погрешива слуха: композиторов, диригентов, солистов.
Ах, живео живот, живот од самих свечаности! На тим свечаностима ћу
оплеме -њивати свој прах! И смрт ће ми бити свеча -на!... Затим, хрпице
праха посиве, ћуте — бој контраста почиње изнова. У Дневнику писца,
на више места, поводом разнога, стоји записано, кратко и јетко: „Ћути,
прашино!" Отприлике онако како Ничеов Заратустра уз -викне у правом
часу: „Пукни, срце! зар се још може живети!"
Крргтрастч ти. животнллгу^ услови, без којих се не може —
слагали^мо^се, и сложи -ли смо се у томе, разни људи, на три разне

143
 стране у Европи. Један врло крупан песник каже: „Шта би био онај
кога живот јпи смрт не би јадили и мучили!" Доиста, ни највећи човск
не савлађује у себи бој контраста, и умире кидан од својих контраста. То
је оно што је немачки песник Рилке написао у по -знатом, многима
неразумљивом стиху: „По -дај, Господе, сваком човеку његову тешку
смрт". Зна се, Рилке, на смрт болестан, није хтоо лекара: хтео је да умре
својом, целом својом смрћу. Лав Толстој, врло велики чо -век, један од
највећих Руса, умро је својом, безгранично својом смрћу. Ни кућа, ни
поро -дица, ни доктор није му спремио смрт. Умро је у кидању својих
контраста, кидању до кон -ца. Неко је једном лепо говорио: Достојев -
ски, кажу, дубље је рио по тајнама и стра -хотама човека, него Толстој.
Али, видите, од њих двојице Толстој је онај који није умро у својој
постељи! — Но да се ми спустимо са висина међу себи равне. ЈБуди
који нису ве -лики, него су, у разним степенима, средњи или мали — и
ти људи имају, хвала буди за -кону равнотеже, имају нешто заједничко
са великима: ни они не могу да савлађују кон -трасте своје, кидање у
себи, и они спремају с в о ј е смрти, мале, али своје. Писац Писама, ето
тако, зато што није савладао онај прво поменути контраст, пао је у
маказе другога, а кад није савладао ни други, дочекао га је трећи: после
написане и штампане прве књи -ге, да ли је требало писати другу, или
не? Је ли после прве књиге било охрабрења, правог охрабрења у
јавности, или у души писца? Није било. Зашто је написана друга књига?
По културном нагону је написана. Да би пи -сац казао: шта је нашао у
смислу борбе са контрастима, у другим људима; шта је тамо научио;
шта се тамо ради, како се бори са сукобима контраста. Резултат? Ни
људи у свету, ни написана књига нису донели писцу крај бојева са
контрастима. Зао дочек и ис
144
 праћај књиге, с друге стране, нису донели смрт. Била би то од
Скерлића измануфакту -рирана смрт, а писац је решио да умре својом
смрћу... Контрасти, дакле, иду даље, настав -љају се. Морају се
настављати већ и зато што је писац изневерио себе онда кад је пи -сао,
потписао, штампао — први пут, па затим и други пут. Кад човек
изневери себе у свом властитом медиуму, то 1е врло тешка ствар; то је
као да је човек заборавио себе, не сећа се више себе. Мотиви за
попуштања и скре -тања никада нису јасни. Кад се најзад сазна ко је ко,
и шта је шта, далеко смо од питања мотива, у другим смо канџама. У
случају пис -ца Писама јасно је било од почетка и остало до краја само
ово: корак није учињен ни од весеља, ни из ароганције срца, нити са
крова куће од карата. А приказ књиге и писца, ипак, тотална руина...
Закон швнотеже, присебан увек, продрмао је разрушенога писца још за
парче рамена, и шануо му: — Шта је ту је, свеједно; и тако и тако има да
идеш у нове контраете и кидања.
Писац Писама, после своје велике дегра -дације, ћутао је на све
стране великим ћута -њем; само 1е у Дневнику свом разговарао са
самим собом... „Све има континуитет, живот ]е пун музги. Кад је Јован
Скерлић на прву моју књижицу написао нормалну белепжу: доста
негативног, нешто позитивног, но, ре -кла бих, подвукао нешто сасвим
лично: име моје, које је тако ненационално и тако кос -мополитско, било
је то, доиста, не много еле -гантно, сувише лично и субјективно за мене,
и сувише лично и субјективно од Скерлића. /Сећам се, поцрвенела сам
била до косе, и осе -пала: како је то одвратно, кад човек већ име -ном
својим провоцира негодовањеЈ/Сада, оно црвенило се континуирало у
пуној истовет -ности својој. Сама сам се тргнула: на кори -цама књиге
стоји реч .,Норвешка", а стоји и оно твоје име-Доиста, у време
национализма, јаког и искључивог национализма — крајње

10
145
 неугодна слика и неугодан звук... Национа -лизам је велика, и опака
ствар, не пита, неће да зна да је космополитизам понајчешће пи -тање
културе.... Остави то, сабери главно: Дакле, још не много давно „готов
писац", са -да је потпуно дезагрегован, утврђена неарти -кулксаност у
интелекту и у изразу његову. Тежак ударац, врло тежак... Но, није немо
-гућан феноменон да готов писац склизне у крајњу немоћ интелекта и
израза! Није то немогућно; само, биће да то ређе бива, можда и сасвим
ретко. По Скерлићу, то се сада са тобом десило, то сада ј е с т е. Можда.
Госпо -дине Скерлићу, је ли то ваша последња реч? Вероватно јесте, ви
увек пишете разложно. Лаку ноћ, господине Скерлићу! Спавајте мир -
но: није немогућно што сте објавили, само, ипак, требали сте се сетити
да то ређе бива, а кад бива, можда се сраман случај мало опрезније
констатује. Писац Писама је скоро сасвим сед, има 36 година. — Ха!
Утолико го -ре по њега!" — Од речи до речи је овде пре -писан
вајкадашњи текст из Дневника, писан, јасно је, стиснутих зуба. Из
перспективе, да -нас, како је све то смешно. Но ипак, ћаес поп гШео,
није ми баш до смеха.
/Скерлић је у то време, и пре, а нарочито од'1912-е до 1914-е, свом
силином свога убе -ђења и темперамента ушао био у струју на -
ционализма, постао вођ и оратор национализ -ма, вођ националне
омладине на начин доиста величанствен — постао популаран, постао за
-носна фигура. Понесен том својом мисијом, у коју је уносио, како је
само он могао, низ прворазредних енергија, личност Скерлићева, убрзо,
дејствовала је, распаљивала на све стране. По логици своје мисије, по
свом тем -пераменту, по моћи популарне и супериорне личности, која
му је моћ просто видљиво у рукама расла — Скерлић је постајао нетрпе
-љив према свему што би као млакост, неод -ређеност, или скепса,
косило ое са тенденци -јама борбеног национализмау Могао је, мо

146
 жДа, у том смислу бити и ман>е ревносан, из -бирљив, осетљив. Сви
смо били у струјама национализма, ко више ко мање фанатичан, и сви
смо осећали да реч тога изванредног човека није реторика за прилику.
}Као сви фанатици велике интелигенције, што је био случај са
Скерлићем националистом — ни он није грешио крупно, али је понекад
пуцао тамо где нема шта да се убије. То ]е истицала његова критика,
књижевна и политичка, про -тив космополитских идеја и стилова,
против европејства које је у то време гајило песими -стичку ноту у
песми и у роману./Професор Богдан Поповић причао је: Скерлић, у
неком политичком разговору, насрнуо је био и на космополитски укус,
и лабав национални нерв његов, Богдана Поповића. Међутим, у оној
малој, мучној, једноставној Србијици онога времена, ко је био
космополит, и су чим?! Ко је у крви, и у традицији својих отаца могао
бити космополит у ондашњој Србији, која је, као обично, на себе
натоварила била ваздан тешких домаћих проблема око Србије, Босне,
Југославије у зачетку. Или смо космо -полити били ми, из Војводине,
који смо баш крви ради бежали у Србију? Космополитс -кога елемента
могли смо имати сви ми, Срби онога времена, имати га у већој или
мањој ме -ри, само у култури својој. А у култури, сав свет, па и
Скерлић, морао је имати космопо -литских обележја и идеја, јер је
култура са -мо једна у целом човечанству, дакле по нуж -ди
космополитска, и слава јој што је космо -политска и уједињујућа бар
она, кад ништа друго није, ни до данашњега дана! Наравно, на другом
плану свога живота, Скерлић је, мислимо, све то врло добро знао, али
нови Скерлић, политички Скерлић, није хтео да за то зна у Србији оних
дана, кад се низ хчисто националних задатака имао да решава/Скер-лић
је просто ратовао, и у Скупштини и у редакцији, и у свакој -прилици где
је могао говорити и писати/4

10*
147
 У редакцији, страдао је и писац Писама, иако је и он само у својој
култури, и на кул -турном свом плану имао космополитских по -треба:
европеко штиво, честа путовања, па и пут, немогућан, ненационалан
пут, у Нор -вешку. Има за тај његов чисто културни про -грам доста
доказа; и има за национализам истога писца такође доказа и трагова, и
више но доста, има их чак и у Писмима из Нор -вешке. Но, Скерлић,
куда је потегао, потегао је интегралноГЈгримио многе одговорности на
себе; затим, Јжоје то човек_личан — данас се то одређено зна, и
сшГказати; најзад, ми смо уверени, био те раздражљив, болестан. иако
можда није ни слутио колико је боле -стан; (маја 3-ћега 1914-е је умро).
И тако се може разумети да је и писца Писама разру -шио као да је неки
непријатељски грудобран. /Скерлић, онај у редакцији, узео је у руку
нову књигу, видео у наслову белосветску реч „Норвешка", преврнуо
љутито два-три листа, нашао на два места реч „магла", дакле нека
европска мистификација, јер у Србији нема магле — књига те одлетела,
гнев у човеку плануо. Шта! у доба национализма, толиких националних
задатака, после националних ратова, неко тамо иде у Норвешку!/Ничу
нам ,,скандинавствујушчи", како је духовито ши -нуо, да би затим
сасвим недуховито разру -шио. Најзад, могло би се претрпети да неко"
хода по свету куда хоће, да ниче где га нико не сеје, али написати књигу
о Норвешкој, и донети ту књигу у Србију — та је књига ко -ров који
треба ишчупати, болест која би мо -гла постати зараза. Дакле:
дезагрегација пис -ца, ампутација књиге. Уредник листа и кри -тичар
дао је штампати два и по реда петита, и казао да онат
скандинавствујушчи, „има маглу_Ј2__глави, магЈгу^хЈ^зразу^г-и —
цитат је по^сећањ^=^тГјош једну трећу маглу, све -једно, ставите је
писцу у душу, или где хо -ћете, излази исто: писац 1'е претворен v не -
што бесловесно, из органског стања пребачен

148
 у неорганско... Из перспективе гледано, све је то данас доста смешно;
смешна је Скерли -ћева разјареност пред ветрењачама, пред „ма -глом"
које у Норвешкој и нема све до врло високог Севера, где већ дише
Ледено море. Али у оно време Скерлић је био све, оракул и судија, и у
оно време су књига и писац били смрвљени. Мали Београд, са десетак
штампаних књига годишње, имао је сенсаци -ју, имао скандал.
У Скерлићу је у то време већ знатно по -расла била политичка моћ, па
с њом и поли -тички методи, који су, зна се, углавном, ви -ше ратнички
него х^ивилни. Политичка моћ, политички изгледи — посланик у
Скупшти -ни, посланик Србије у Паризу — појачали су у Скерлићу став
лични. Он је чак и међу анатемисаним писцима још био личан. Ана -
тема на песимистичког песника Диса, врсту нашег „проклетог песника",
потекла је била такође из све истога Скерлићева принципа:
национализам, здравље — но та је анатема била пуна бономије. Говорио
је Скерлић: да је Диса песџика измислио и уобразио Бео -град, да
песник Дис не постоји. Не постоји, то јест догматички и лично ценећи,
песник песимист, песник горак. Премда је и та ана -тема морала
оставити ожиљак на анатемиса -номе, била је некако човечна, била је
духо -витост, уметност. Тај суд Скерлићев није био осуђење.
Писац Писама бележио је даље у свој Дневник: „... било како било,
кајање не осе -ћам. Али срамота је велика, и пече... Норве -шка, мој грех
и преступ, била је просто је -дан пункт даље у мојој школи од путовања.
Многи скандинавствујушчи би вероватно оти -шли били, и остали били,
у питомијој, бога -тој, лепшој Шведској, или у врло европеЈт -зираној
Данској. Ја сам отишла, и остала скоро за све време, неколико месеца, у
сиро -машној, сељачкој, климатски далеко строже погођеној Норвешкој.
Зашто, казала сам и у

149
 'гексту Дисама, а казала саму своја правила живота и другде, доста
пута. У тим правили -ма има сурова дисциплина; та су правила: рад,
сиромаштво, ћутање. Па и та су Писма стала и много труда и рада! ти си
се и у Нор -вешкој наседела у школској клупиЈ^Кад си, у чему си, дакле,
погрешила, кад гголудела, кад срам починила?... Магла... У Норвеш -кој
има мало магле, и много сунца. Пузи сун -це и око Арктика, непрестано.
Има га у бе -лини дугих северних ноћи, има га у величан -ственој
бореалној светлости, најпараднијој сунчансуј појави у свету! Кратем 16-
ог века људи су то већ тачно знали. У трагедији Ед -вард Други, од
Марлоа (МагТочуе), неко време, до своје ране смрти, Шекспирова
озбиљна премца — у тој трагедији стоје ови стихови: „Што би људи са
Арктика волели светлост звезда — кад њима сија сунце и дању и но -ћу
— АУћа!; пееД 1ће агсИс реор!е 1оуе з1;аг--ИдћМо чућот Ше зип
8ћ1пез ђоШ Тзу с1ау апс1 т§ћ1. Скерлић, у 20-ом веку, да ли није то
знао? Има два Севера у Европи: један кишан и маглен, Енглеска и
Шкотска; и други: Се -вер снега, иња, мраза, леда, сав од миријада и
миријада светлица и свећица које магле не гасе. Писац Писама познао
1е и један и други Север, Скерлић ниједан. Нисам ја могла, и нисам
исписивала реч „магла" много пута. Скерлић је то злоупотребио.
Скерлић је ли -чан. Скерлић је постао лодитмчки-,осв.етљив. Политичка
моћ је страшна моћ, једина која садржином испуњава сав појам моћи,
силе. Политичка моћ мора таква бити на даном месту, зато што је таква
на свим местима у свету. Али књижевност, али питање интели -генције
и језика некога писца!... Престани, ућути! Узми јаку и добру књигу,
читај. То је хрфургија: отсече ти болно место, подвеже ток крви, и стали
смо опет на своје ноге..." На маргини тога листа у Дневнику упи -сао је
писац Дневника, под свежим, данаш -њим датумом, 8. јул, 1951,
следеће: „Читам

150
 јутрос у ^овинама опис преноса ^остију Јо -сифа Панчића на
Копаоник, и одједаред ми просто стаде дах, као на пуцањ. „Јуче, у ра -
ним јутарњим часовима, док су јелове шуме повијали лаки праменови
магле..." Шта? ка -ко? има и код нас магле? казује се, и испи -сује та
кобна реч?... Како се трагови Скер -лића тешко бришу! Континуитет,
музге. Мо -зак почиње стару песму: магла, маглица, ма -глен, магловит
— то је код нас, који са при -родом не живимо у прецизним односима,
ре -кли смо то већ и раније, то је код нас добило значење
мистификације. Ми не живимо са природом снажно, прецизно; ми не
знамо при -роду, ми изврћемо прецизне појмове из обла -сти природе.
Магла, то је мистификација, то је шашавост! Шашавост за оне који не
знају да ниједан реквизит природе није ни једно -лик, ни примитиван,
ни шашав. У Војводи -ни, рецимо, кад пожњевено жито лежи на сухој,
врелој земљи, оно, докле год је на сво -јој трстици, и у кошуљици, оно
даље зре, и докле год тај процес при лепом времену тра -је, види се над
пожњевеним житом фина ма -глица, магла од процеса узревања, дах
пше -нице. То је дивно, то је природни гениални лабораториум, то није
мистификација! Кад оне маглице нестане, људи у Бачкој кажу:
Охладило се жито, брзо га спремајте, и све -зите, најмања кишица сада
може га начети. — У другим крајевима, магла је велики сли -кар (Енглез
Тернер); у другим крајевима му -зичар (Финланђанин Сибелиус); у
другим крајевима, убица (мочари Холандије). Код пас, она је
мистификација, будалаштина де -зартикулисаних мозгова... Тужно је
при том то што се и после 36 година, при речи „магла". стресам, видим
Скерлића и бежим."
Некако од самог почетка писац Писама је знао да је тип који треба да
се склања, који треба да бежи из близине Јована Скерлића. Никада није
отишао у редакцију Гласника за
Скерлићева времена, никада реч или мишље
151
 Н>е ИзМенио са Скерлићем. То можда није би -ло најлепше
понашање према човеку висо -кога ранга, човеку моћну, али то је било
нај -логичније држање излишнога писца, који је, међутим, и са тим
својим атрибутом, решио био да умре својом тешком, тврдом смрћу —
ћаг1ег Тос1, каже Рилке. Писао је једаред пи -сац Писама Скерлићу
уреднику: молио да прими за лист превод са норвешког једне (
.Бјернсонове Јфизе^ како би се преводилац зуГало одужио
Норвежанима који су му, месе -цима, чинили многе и крупне услуге.
Одго -вор је био кратак, прек, негативан. Позити -ван само у тону.
Злосрећни преводилац је преписао у Дневник Скерлићево писмо, и
ставио пред текст музички кључ у којем му -зичари, често, компонују:
пораз, ноћ, олуј, смрт. Лепо је, ипак, што је Скерлић, по дуж -ности
уредника, одговорио. Моћни обично не одговарају. Виђао 1е писац
Писама Скерлића на даљину, преко Теразија. Виђао га са задо -
вољством онога који је и сам, у својим ме -рама, добар и дисциплинован
радник, заљуб -љен у рад. Свакога јутра у пола осам часова, тачан као
звезда, ишао је Скерлић у редак -цију. Није се то у Београду, у
књижевности, никада више поновило. Видео је писац Пи -сама
Скерлића још двапута, опет на размак, али краћи. Приређен је био
политички ми -тинг, а затим банкет, око проблема Босне, у оно време.
На банкету, Скерлић је говорио незаборавно: аргумент и ватра заједно,
глас истине и поштења. Диван мушки глас. Други пут, на Малом
Калемегдану, шетач није за -пазио поиздаље, него је разазнао, већ у су -
мраку, из непосредне близине, на клупи, Скерлића, г-ђу Скерлић, и, крај
оца, једино дете, ћеркицу од 4—5 године, ако тачно зна -мо. Шетач је
чуо питање девојчице: Рара, роиг^ио! ^аИ-И зотђге? — и чуо доста сух
одговор оца: Рагсе ^и'П пе $аИ раз с1а!г. — Одједаред ^е закон
равнотеже продрмао ше -тача за раме, и шануо му: „Ти си одвратан

152
 коемополит, & велшги националист, етО, гО -вори у породици и са
јединим својим дететом туђим језиком." Некако због те напомене за -
кона равнотеже писац Писама је решио да ће пратити линију
Скерлићева живота. Потра -јала је линија ужасно кратко. Сасвим ускоро
после оног сусрета, последњег сусрета на слух, умро је Скерлић, још
сасвим млада енергија, умро је наглом смрћу после опера -ције. Умро је
својом смрћу: висок, лепораз -вијен, здрав човек, даровит у свакој својој
моћи. свој човек, пао је као секирама оборен дуб. У малсп Србији, у
маломе тада Београду, било је као да се срушила велика греда, и да се
кров државе угиње. Угињао се доиста: Скерлићеву смрт заменио је
убрзо, одмах, други тежак ударац: објава рата од стране Аустрије, и
јасно је било, светски рат... Да је живео, Скерлић, вероватно, не би рат
про -вео у земљи: знало се као позитивно да одла -зи за посланика
Србије у Париз. Скоро по правилу, бар раније, даровити Србијанци, у
датом тренутку напуштају струку, професи -ју, дар, и иду у политику.
Ни Скерлић није одолео. Да је живео, шетао би по свету као посланик,
као амбасадор, постао би можда ви -ше космополит но што је раније
могао само и помислити. Није живео, није шетао по све -ту. Али, његова
смрт, животне околности, послаче су у свет, у космополитизам, његово
потомство. А писац Писама, некадашњи го -њени космополит, са
великим ће задовољ -ством лећи у раку на Топчидерском гробљу. Књига
која се сада јавља у другом изда -њу, није скоро никако мењана: ниједна
глава додата, ниједна одузета. Романтика је на мало места срезана, тамо
где слика није била јасна; иначе, стил 1е, по нужди, остао роман -тичан,
јер је ^јјорвешка земља чудесно лепа, и очаравала те свога описивача.
Понегде је додата реченица-две, да би се прошлост ве -зала за
садашњост, или, прошлост, гледана из садашњости, још боље била
подцртана. У

153
јки>изи је, углавном, обрађена клима и пре -дели, карактер годишњих
доба, тежак начин живота, мршави приноси, врло ограничено време
рада на високом Северу, култура, чи -тање, певање и свирање, чак до у
врх Фин -марке, дакле животна снага, храброст, циви -лизација,
друштвено уређење и обичаји. Ве -лики део књиге, према томе, може се
и данас прочитати или прелистати. По већим градо -вима вероватно да
има већих промена; живот норвешки као такав, није се могао, неће се
моћи много изменити. 'Екстремни предели глобуса, као и
стални"екваторијални његов појас, не потчињавају се ни техници ни
вољи човека. Код нас, у умереним пределима гло -буса, промене су
многе, и неумерене. Закон равнотеже има у нашим крајевима далеко
више посла него у северним пределима и на екватору. Па је тако, ето,
ово заправо неве -роватно и немогућно друго издање Писама из
Норвешке остварено, и некадашњи потрес у Скерлићу, а много већи у
писцу Писама, ти потреси су уравнотежени, ликвидирани, спре -мни за
заборав, мир.

8. јул, 1951, Београд

И. С.

454
ПИСМА ИЗ НОРВЕШКЕ
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

ПИСМ& ИЗ НОРБЕШКЕ
ПРОСВЕТА
ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ СРБИЈЕ
Б Е О Г Р А Д , 1951
 I

Осло (Кристијанија), крајем августа

Живео је у старо време један краљ који се звао Гилфи, и десило се

једаред да је кроз његову земљу пролазила чудна нека жена која га је
својим чаробним вештинама забавила и занела. Као награду обећао јој је
краљ онолико земље од своје краљевине колико четири вола узмогну
преорати за један дан и једну ноћ. Та жена била је из племена моћних
Аса, и звала се Гефјон. Она доведе четири вола и упрегне их у плуг.
Волови су били њени синови од једног џина из пустих ледених планина
Јотунхјема, и кад су огромном својом снагом заорали, плуг је тако
силовито и тако дубоко секао тле да се велики део земље сасвим оцепио
од копна. Волови тада понесоше отргнуту земљу морем, пут запада, док
се најзад не заглавише у тесном једном морском пролазу. Ту је Гефјон
учврстила откинуто острво и дала му име Селунд. А тамо одакле је тле
ишчупано, створило се језеро Лог, и, тачно и логично у материји, како
год стоје затони језера Лога тако исто стоје гребени острва Селунда,
које се данас зове Селанд. У ту искидану, водом, ветровима и мразевима
израстрзану земљу крећемо сада.
Чим оставите Немачку, и лађом, или великом парном скелом која цео
железнички воз на себи носи, запловите кроз Источно море према
Данској, одмах осетите да сте на

157
 Јушђи северних крајева, који у прошлости својој, у миту свом, имају
борбу против насиља џинова и морских чудовишта, а у садашњости
својој имају борбу против силе и немилосрђа камена, воде, зиме.
Осетите да је то крај где се прича: из додира врелог ваздуха и леда
постали су праотац ледених џинова Имир и крава Аудумла; и та крава
хранила је себе и отхранила Имира лижући залеђени камен; и први су
Аси створили од Имирова тела свет са небом и земљом. Осетите да се
приближујете строгој земљи где су се митски богови делили само на
богове лета и зиме, плашили се једни и други пропасти света која је
имала да дође онда кад курјак Фенрир прогута месец и сунце.
Запловили смо у сиво, хладно, тромо и тешко немо море, и пажљиво
смо се загледали у лице те, да кажемо, зле воде. То нису течни таласи
који се гибају, лију и пене; то су круте водене плоче које се сударају,
сурвавају и ломе. Тај простор није наливен водом, тај је простор
поплочан водом. Ако се негде и запенуша течност, пена је тврда и
оштра као струготине од камена; али понајчешће се на крутим таласима
виде светле, праве и оштре ивице, хладне, вероватно, као ножеви. А кад
се дигне макар само лак, ужурбан ветар који би површину Средозем -
ног мора распирио у сићушне плаве чинијице са мало ружичасте или
зелене боје у дну, овде, ошинуто и љуто скоче заоштрени таласићи чији
бели тврди врхови изгледају као шиљци од леда. Можда, исто тако као и
река Слидр из нордискога епа, из песама Е д е, можда и ова чудна вода
тера и носи мачеве и ноже.
Када смо, после двосатне вожње, пристајали уз чврсту земљу, и
лепим једним механизмом, тежином самога воза, скопчала се сувоземна
пруга и пруга на скели, и железничка машина нас скинула с мора, онда
смо се нашли на острву Фалстеру, првом кома
158
 дићу острвске Данске, да кроз њу, возОм, стигнемо до земље која је
тек у правом смислу раскомадана и искидана, која је, како митос каже,
чули смо малочас, раскидањем и постала, и коју непрестано и сваки дан
воде излокавају и ледови троше.
Први Аси, Один и његова браћа, раскомадали су тело џина Имира, и
од трупа Имирова створили земљу, од крви море, од лубање небо, од
развитлана мозга облаке, а од смрсканих костију камењаре. Али се
делови измрцваренога џина нису подједнако и праведно разлетели и
распоредили. Док су Данска и Шведска великим делом равнице пуне
траве и светло зелених дрвета, мозак и кости Имирове задржали су се
нарочито у данашњој Норвешкој, у земљи која је варварска фантазија
голог камена и воде, зелених зимских месечина и кратких помрачених
дана, моћних јелових шума, али и нежних лала, усред зиме, по собним
лејама. Земља која је домовина поетских душа, али и свих сурових
отпора против понижења од сиромаштва. Земља тешког и трудног
живота, у којој се без херојства не зарађује ни хлеб, ни кулгура, ни
радост
За Данску, Норвежани кажу да је богата земља и да је њену сељаку
лако и добро. Али кад кроз ту државу пропутује неко ко је видео море
банатских ораница, и зна шта може да никне на једном ашову бачке
земље, и гледао шта све трули на земљи китњастих сремских воћњака,
томе је чудно пролазити крајем где нема ни зрна грожђа, где се њиве
жицом ограђују, и тај из оне тврдње Норвежана закључује само то: да су
Норвежани много сиромашнији, а не да су Данци много богати.
Равница у Данској има и одвише, али то су махом пашњаци; на
сивкастој, трошној, хладним северозападним ветровима поливаној
земљи буја, додуше, трава, али не буја оно што у зрну своме хлебац и
дукате носи.

159
 А шуме су врло често тек шумарци. Северније, у Норвешкој, стабла
ће бити џинови и стогодишњаци; овде, стабла су танана, а краве здраве
и масивне. Пође ли разговор о кућама, или становима, норвешки сељак,
који зна само за дрвену кућу, рећи ће вам да дански сељак живи у кући
која је од цигле саграђена. Међутим, те зидане, понајвише бело
окречене, ниске, сламом покривене куће с малим прозорчићима без
завеса, сећале су нас најпре на сремско, дакле, на наше сиромашно село.
Али, ваља одмах истаћи, истиче се, уосталом сама, чежња северњака за
цвећем, за бојом. Безмало свака кућа у Данској заоквирена је негованом
баштом, а свака башта закићена одабраним цвећем. Уђе ли се у кућу,
влада ред и чистоћа и начин живота који су од нашег сремског сељака
исто тако далеко као што су раздалеко село Лединци и варошица
Гједзер. Нека је дански сељак и сасвим сиромах, нека је земљице и
сасвим мало, свеједно, кућица му је спремљена и спретна, а међу густо
посађеним главицама кеља цветају руже и шарене се*астре. Хамлет,
принц дански, у стиховима Енглеза Шекспира, ређа многа имена цвећа.
Го је вајкадашња, необична љубав према цвећу коју цео протестантски
север показује, која је у Енглеској у Скандинавији део живота и задатак
живота, и која је, у Норвешкој, подједнака у сунчаним крајевима
фјурова и у сурим крајевима планина и ветрова/ У Енглеској има више
цвећа него у Француској, а у Норвешкој, само од Бергна (Вег§еп) до
Тронјема (ТгопсЈћјет), има више бираног и негованог цвећа него у целој
Италији.
Да ли је тај део природе у скандинавском човеку заостатак
варварске наивности? да ли је то хришћанска префињеност: да
цвет буде лепши брат или сестра ових не много лепих људи? да ли је
то, најзад, једна од немих философија и поезија усамљених љу
160
 ди: да у гледању цвета налазе утеху и радост? Ко ће знати. Тек, у
Ботаничкој башти у Копнхагену има ћуприја на којој се од цвећа и траве
не виде нигде стуб или клин, комад дрвета или комад гвожђа; а свакој
норвешкој жени, ако јој је уопште могућно да оде на пазар, могућно јој
је и то да поред хлеба и рибе купи и саксију или киту цвећа. Норвешке
очи, које имају чудан немир вода што обалу траже, смире се када
год погледају цвеће. На словенском северу није тако. Рус, обично,
забије главу у књигу, свеједно да ли стоји или седи, путује трамвајем
или возом; Рус, скоро по правилу кратковиди Рус, спусти главу, мисли
неку своју думушку, задаје себи питања и загонетке. Питања и
загонетке, уосталом, често су криви ако и на цветној германској
половини севера остане понегде понеки цвет незаливен или непогледан.
Северни свет тешко живи, и зна много више-питања цего одговора.
Цела лирска песма, бива, од самих се питања састоји.
Од Копнхагна до Хелзингера (Не1зт§бг), где железница и по трећи
пут прескаче море на леђима скеле, и даље, шведском обалом уз морски
пролаз Категат, простиру се мекани, зелени, тако бујни пашњаци да сва
стада ситне стоке и сви чопори оних црно-белих, доста малих и
здепастих крава што поваздан грицкају и једу — нигде не могу траву да
прореде. Има и њива, и шумица, и великих добара, и кад се над том
шведском кампањом проспе доста сунца, путник скоро да заборави да је
туда пут у Лапланд.
Но сва та питомост има чудну неку укочену мирноћу, индиферентну
мирноћу, без простодушности, хумора, или несташлука. Нити се виде
раскалашни и мазни гестови и облици наше природе која грца у сунцу, и
до сржи у костима и у стаблима се прожима светлошћу и топлотом;
нити се виде очајне и пркосне позе и намрштености правога севера који
у сумраку живи и често се и гла
11

161
 дан и хладан бије и бори. Без темперамента расте и зре воће, и без
физиономије стоје дрвета и шуме. Као да преко ноћ нешто дође, и без
страсти, без нарочите радости или бола чупне биљчицу и дрвце из
земље, и кад сване сутрадан, све је опет у старом јучерашњем и
прекјучерашњем штимунгу, само што је за дан старије и за длаку
узрасније. А кад се пређе норвешка граница, тако је као да се ушло у
кућу озбиљног, сиромашног, брижно запосленог човека који се чуди
госту и који дуго не верује да се гост радује што је дошао Норвешкој у
посету. Са Кратким осмехом, са мало речи, са збуњеним покретом
дочекује Норвежанин фармер странца, као да хоће да се извини што
му је земља тако тврда, тако ћутљива, доста неприступачна. Као да
хоће да пита: зашто си дошао овамо где у каменитим домовима наших
стена живе ђаволи који „имају канџе и на коленима и на репу"; шта ћеш
овде где се хоризонт месецима загрева само невидљлвим сунцем?
/ Норвежаниново срце је увучено дубоко жшред очију радозналости и
понуда пријател*ства; а његова земља је земља црних стена и немих
вода, земља вечите глади за сунцбм и чежње за човеком, за пролазни –
ком. Нешто мртво, костурасто и давно покојно претстављају оне
горостасне кристалинске стене које нити имају живот нити дају живот,
које су некад фантастичне, некад страшне терасе големих структура без
имена и без циља. Додуше, увек достојанствени, поносити
архитектонски облици. С друге стране узето, разједени и разглодани
делови норвешког трупа, са силесијом острваца, земљеуза, шкоља,
гребена, зглобова, прстију и патрљака, то су разголићени и на осетљиву
страну окренути живци те земље, водом дражени нерви земље у којој се
каже да је човек толико и толико зима стар, у којој се деца плаше
бауком из којег ће скочити пет
162
 наест зима, и у којој девет месеца у години владају зли богови
помрчине и бура, а само три месеца праведни богови љубави и сунца.
Север је драматичан, у заплетима и у расплетима.
На камену је сав живот Норвешке, сав њен карактер, сва њена
несрећа. У водама је сва њена лепота. У шумама њена машта/' На
западној, разуђеној и расцветаној обали поређани су раскошно лепи и
језовито ћутљиви фјурови са својим долинама, и посејане су варошице,
пуне хитрог живота морнара и шарене граје пристаништа. А у
унутрашњости, тешко притискују и земљу и људе пусте снежне пољане,
фјелови (ГјеМ), и камењари, и тешко и неправилно се подижу вароши
на расплињено слојевитим или купасто заобљеним, често као стакло
глатким брежуљцима и блоковима стена који на сваком кораку стрче из
земље, а које је та ко тешко сравнити са земљом.
И Осло (раније Кристијанија), главни град Норвешке, лежи на таквом
терену, и стога је сав таласаст и нераван, пун стрменитих улица,
издигнутих зграда, разних бизарних слика. Идете улицом, и одједаред
зашушти дрво над главом; а раније нисте могли ништа опазити, јер је
стена с улице живом оградом скривена. Или, познанику се улази у кућу
право с улице, а његову првом суседу се улази у кућу преко шездесет
степеница. Мало даље опет, између две куће, диже се стена која изгледа
као порушен торањ или као претурена лађа, а из ње је израсла платана у
чудном, мал те не хоризонталном положају, и закрчила на том месту
скоро пола пута. Цркве су махом на брежуљцима, а улица Карла Јохана
(краљ норвешки) пење се као пространа тераса до краљева дворца који
са шумовитог виса гледа целу средњу варош.
Касније, кад падне дебели норвешки снег и створи се саоник, види се
многа при
11*

163
 влачна и необична слика на том хумкастом и неравном терену. Не
само школска деца, него и поштански и банкарски момци, трговачки и
занатлиски шегрти и разносачи, једном речју сви они који од забаве или
по дужности крстаре улицама целога дана — стану се појављивати са
неким веома ниским, уским и лаким, ако је слободно рећи ручним
саоницама, које носе под пазухом као какав портфељ. И чим се улица ма
најмање нагне, сдједаред, једним брзим и вештим маневром одрасли
узјашу, а деца потрбушке легну на своје саонице, и у трену ока, док ви
још невешто газуцкате и опрезно испитујете и десном и левом, они су
скратили свој пут, и тамо доле, у дну улице, лако и хитро поскакали из
снега, тутнули саонице опет под пазухо до прве згодне прилике, којих је
по улицама Осла доста.
Има, наравно, и таквих пролазника којима саонице не приличе, али
по норвешким појмовима приличи им нешто друго, приличи им да се
тоциљањем угреју и скрате пут. Дуж свакога тротоара видите једну или
две тоциљајке, глатке као стакло, и по њима се клиза младо и старо,
дебело и мршаво, грациозно и здепасто, наравно са једном сигурношћу
и брзином коју могу имати само људи што се такорећи од рођења, и
више од шест месеца у години транспортују на овај оригинални начин.
Колико те појаве оживљују промет, колико карактеристичности,
нових гестова, фигура и манира уносе у свакидашњу уличну слику, то
се не да лако описати. Изгледа као да сви људи играју од радости што
је пао снег и лете саонице.
Изненађује можда што у модерном, уредном, строго европски
уређеном главном граду та чудна јурњава није забрањена ни по
парковима, ни по најживљим улицама и раскршћима. Већ ако то није
врста националне афирмације да се без икаквих одре
164
 даба и правила сваки по вољи сме стрмекнути, и свакога по вољи сме
оборити. Дечје, или пакетима натоварене саонице непрекидно се
укрштају и севају између аутомобила и трамваЈа; а нигде нема тротоара
без тоциљајке, односно, пошто се сасвим мале саонице спуштају и по
тротоарима и глачају их у свима правцима, нема тротоара који није и
тоциљајка. Мора се признати, међутим, да се крупне невоље ретко
догађају, а да се ситне невоље дешавају највише онима што траже да
прођу између тоциљајки.
Нарочито живописна су она места где је раскршће брежуљак и звезда
се у неколико стрмених улица. Такав је, рецимо, вис испред краљева
двора, или место где је спо -меник песника Велхавна. Ту је у свако доба
дана толико деце колико о Божићу врабаца на амбару, и необично је
занимљиво гледати са каквом бравуром управљају саоницама, спуштају
се са врха виса, пројуре целу улицу, и, услед силног замаха, лете још
далеко и по равном. Сви у кожним хаљинама, или у камиљој длаци и
вуни а 1а Фритјоф Нансн, и сви здрави и весели и несташни као да их је
неко на ђаволској лопати сервирао.
То је тако жива и покретљива слика да странац радознало гледа: неће
ли чежњиви песник Велхавн одједаред скочити са столице свога
споменика, и са грудвама снега који му се у крилу накупио, потрчати у
гомилу деце.

Али свему томе сада још није време. У шумици око краљева двора, у
целом Ослу, и на свима острвцима Осло-фјура стоји сада јесен и густо
пада лишће. Једнако вијугају шарене спирале оболелог зеленила, дани и
ноћи се облаче само у жуто лишће. "^ћеп

165
 $гезЛ 1еауез 1а11, Шеп шт1;ег 1з а1 ћапс!,* стоји у Шекспирову
Ричарду III. Овде је сасвим тако. Велико лишће пада; ситно и мало је
отпало већ давно. Машу у ваздуху крила крупнога лишћа, и свугде
мирише влага јесењих суза.
И тамо пада лишће где си ти, и одакле сам ја; свугде сада пада
лишће, то хоћеш да кажеш, је ли? Знам, знам, чујем ја падање
лишћа са свих страна, и свугде ми је душа гдегод сам јесеновала.
Пролеће се воли, јесен се памти. Знам, знам. Булоњска Шума у Паризу
не да се; кокетно носи жути жабо и црвене маншете, и шармантно се
прави невешта да јој је избелео ћилим испод ногу. — Знам да се они
горостасни јабланови у Фирентинском Кашину још зелене. Држе се за
руке и нечујним кораком иду, и продужују уске, мрачне, бескрајне
алеје. И знам да ће још цео месец дана проћи док зелени џинови у
Италији не забукте као жеравица и ватрени дим. — Видим како по
јахачком путу, по Ротн Роу лондонскога Хајд Парка падају, маглом
изједене, читаве гранчице, и трзају се од тог добри коњи добрих
наследника, и кроз мутно подне галопирају џентлмени у белој или жутој
јеленској кожи и у црном лаку, и смешно озбиљно јашу на ниским пони-
коњићима ситни Енглези и Енглескиње, ко јачи, ко још ни до конца
основне школе дорастао. Сав тај поносит и самоуверен енглески свет на
коњима — то је симфонија. Песник Бајрон је радо говорио: „Што
најбоље знам, то је да пливам и да јашем." И човек га чисто види како са
оном дивном главом језди кроз Пинету, у Равени... Данас, од чувене
јелове шуме, Пинете, остало је само неколико стабала, а лорд Бајрон не
зна више да јаше... И у Равени пада крупно сухо лишће. — Видим како
се одвише виде они велики и већи, угојени и укочени курфирстови и
маркгрофови у Берлинској Зигес
*
Кад велико лишће пада, зима је на прагу.

166
 алеји (алеја споменика у парку); сувише се виде и иначе, а особито
кад се цео пространи парк, Тиргартн, згрчи и смањи, и по његовим
путањама сваки час искрсавају, по две у реду, као црни лептирови, старе
баке у мрким униформама, што непрестано укрштају две високе метле,
чисте стазе, остављају за собом велике хрпе безбојног триња и сухих
петељака.
И знам, о, најбоље знам како је код тебе, код нас. У два сата по подне,
је ли, греје сунце у Топчидеру, лагано и дуго се кида лист по лист
платане, и нигде никога нема. Један робијаш,* погурен, шушкара кроз
сухо лишће, купи отресено кестење у дрвену путуњицу^ и ланац му
звечи. А кад је све покупио, исправи се да се одмори, и погледа у тебе и
ти у њега. У то пирне ветар, кроз тебе прође језа, са уморног дрвета се
оспе све што му је тешко, робијаш се наново сагиба, купи кестен, и
ланац му звечи.
А тамо даље, унутра у нашој земљи, однели су и последњу зимску
ружу из села на гробље, и кроз жуту, зрелу јесењу светлост промичу
црно повезане главе, траже на чијем гробу да спомену свспе мртве. А
још даље, тамо доле на југу, труне крвава трава на гробовима оних који
нису криви што су убијали, и који су славни што су убијени. Живот је
тежак не само у Норвешкој. Код нас Срба, цтше шамије су увек
савремене.
Знам, знам, на свима тим местима пада лишће, и свим живим људима
вене година живота.
Овде је ицак друкчије. Сунце је много светло, као око грозничава
болесника, али топлих сунчаних зрака добијамо само толико колико
кроз прстен с моје мршаве руке може да прође. А сухо лишће не
пролеће и не пада, него цури и залива, веје и затрпава. Куд год се
макнеш, газиш по њему и пада на тебе. Када год заћутиш, зашушти ти у

* Слика је од пре тридесетак година.

167
 ушима, када год уздахнеш, замирише ти у ваздуху, што додирнеш
посуто је њиме. Где год кап кише може да падне, пада и сухо лишће. На
таласе фјура и у дно чамаца, на шешире људи и у косе жена, на школске
торбице дечака и у колица малих беба. И преко свега тога опет пада,
журно и густо пада и дању и ноћу, пада само од себе, пада ако га
додирнеш, пада ако га погледаш... Кад се из улице Карла Јохана
окренеш Дворском парку, то су непрекидни и непрекинути млазеви,
низови, лопте и прегршти жутог лишћа, и из тог сувог пљуска извиру
људи, отресају се и чисте једни друге. И на очиглед расте слсп опалог
лишћа, скраћују се стабла, телеграфски стубови, ноге малих Норвежана
што око девет часова полазе у школу, и човеку је чисто страх од тог
равнодушног тупог падања што прети мртвим миром и лежањем на
земљи, у земљи.
А кад преко свега тога сунце гране, онда заболи бол што игда може, и
душа у човеку сасвим клоне. Онда се тек види да је то 1едно дуго и
болно растајање, да су се то сунце и жут јесењи дан загледали једно
другом у очи и лагано се размимоилазе.
Али, има у овом крају још једна јесен. Јесен у оним
величанственим шумама што се у старим норвешким песмама зову
„мрке горе". До неба високи, укочени, намрштени четинари изгледају
као џинови што жмуре, и стоје, и презиру страх, исто тако као и древни
дивови, којима нису могли нахудити ни богови ни људи, и који су се тек
онда затрли кад је пропао цео свет, кад је „курјак Фенрир тако разглавио
ждрело да је доњом вилицом додиривао земљу а горњом небо, и кад је
прогутао Одина и све звезде". Песник Милан Ракић }е писао да му
снегом покривена огромна дрвета у Шведскот изгледају као „беле
дувне". Нас су огромна дрвета у Норвешко! потсећала* на џинове из
њихове древне митологије. И данас је та сиромашна,

168
 строга земља станиште џинова и патуљака, и међу великим бројем
њих, станиште малога броја људи.
Чудни су четинари. Бог шаље кишу, а њихово се лишће не укваси,
бог шаље сунце, а они се не радују. Бог шаље ветар, а они се не љуљају,
бог шаље сан и смрт дрвећу, а они се зелене. Али, кад уђеш у шуму, ти
осетиш да се тле под твојим кораком угиба, и нога ти упада у нешто
мекано и труло. То су миријаде иглица које су, као сузе поносита
човека, нечујно и невидљиво пале. И видиш ситне тачкице стврднуте
смоле која је преко ноћ, у часу црног мрака кад ни најближи сусед не
може да види, потекла из срца које се у болу стегло. А изјутра, кад
пробуђени фјур потера стотину ветрова на све стране, дремљива стабла
се у некој вртоглавој линији поведу за струјом, али врхови њихови су и
тада будни и мирни компаси у неке неслућене пределе и даљине.

Даљине! Ту реч не треба пред Норвежанима споменути. У њиховот

је земљи све далеко, јер нема људи, јер је више но слабо настањена у
вишим и високо северним областима. Норвешка је земља где се чезне за
обликом и гласом човека, где читаве покраине стотинама година стоје
пусте, јер не могу да даду толико топлоте да постану нечија колевка, ни
толико хлане и одбране да постану неком завичај. У научним
извештајима је забележено да цео норвешки народ, који живи на 322 000
км2, има само два и по милиона људи, и да на квадратном километру
живи просечно седам становника. Али то треба тако разлгмети да тамо
горе, изнад Нурфјура (КогсЈ^огс!), врло често тек на десет квадратних
километара долази седам људи; и кад се узме v обзир да тих седам људи
могу бити једна породица, онда

169
 /
излази задњи факт да се кроз многе крајеве Норвешке путује а једва
се срета човек.
Али сва туга тих људи који живе у земљи где нема људи, тек се онда
схвата кад је појединац каже.
Упознали смо се с породицом једног окружног лекара из покрајине
Телемаркен, која лежи у југозападном, дакле релативно најнасељенијем,
најпосећенијем и климатски најподеснијем пределу. Лекар и његова
жена били су у Тронјему да посете сина који тамо учи вишу техничку
школу, а затим дошли у Осло, да и ту обиђу рођаке и пријатеље. У току
разговора запитасмо лекара одакле је. Он одговори да је из покрајине
Телемаркен, близу водопада Руканфоса (КјиКап^о&з), „знате", и он се
насмеши, ,,у лето странци пролазе туда због тог чувеног водопада, си -
гурно сте и ви били". Мислили смо да је тај одговор случајно тако
испао, и после извесног времена поновисмо питање. Доктор онда
одговори: да је лекар у округу Братсберг.
— Извините, господине, нас интересује да чујемо место где
живите. Јесте ли из града или са села?
Лекар се опет насмеши, али више на своју жену, као да се
споразумева с њоме: шта и како да каже.
— Извините и ви, не могу вам на то питање одговорити онако
како сам чуо да се на таква питања одговара, кажимо, у Немачкој, у
Енглеској, и, рекао бих сада, и код вас у Србији. Зато је и потребно да
вам одговор на свом језику речем. Норвешки се то каже: станујем
шеснаест километара до првих људи. То је онда и име, и место, и
смисао, ако хоћете и туга моје куће.
— То је веома незгодно... и чудно, и ...
— О, има од тога још незгодније. Ја путујем понекад читав дан
да стигнем до пацијента, а на северу, у Финмарки, где ми је брат лекар,
апотека и доктор су и по три

170
 дана далеко од неких људи којима треба помоћ, и будите уверени,
много храбрости ваља тамо имати да се човек роди и да умре...
— Видите, код нас у Норвешкој има таман толико вароши,
односно варошица, да мало бистрији човек може за један сат сва имена
напамет научити. Села код нас нема. Поједини домазлуци, кућа са
економским стајама, то је гор (Саагс!), и у тим горовима, у тим дрвеним
кућерцима или колебама, раз -далеко, раштркано, не познајући се, или
не састајући се, проживимо век, долазимо само двапут годишње у
варош да покупујемо што нам треба, и да видимо кога смо највише
жељни. Чешће не можемо, јер нам је све далеко, а зима је тако дуга...
— А преко зиме? Летњи су путеви неупотребљиви, не зна се ни
где су под снегом, сем главног друма где вире стубови или пободене
мотке... Јесте, чудно је то, и лепо и језиво, кад снег све изравна и човек
путује преко јама, гудура и трњака, и пут му је где год хоће. Тада
прикачим скије (ши, 8М) и тако идем на дужност. Јурим по снегу и кроз
ветар, и гледам пустињу на земљи и пустињу на небу, и често раскошну
игру боја у мртвом ћутању, и одједаред ми је тако као да сам изгубио
кућу где живим, немам кућу, лутам и тражим људе, просто људе, не оне
којима сам пошао...
— Понекад се јако ужелимо друштва и познаника, али сви су тако
далеко, а зима је тако дуга...
— А кад се око један-два сата враћам, ми то не зовемо подне, јер то
је код нас све до после Божића почетак ноћи, тада узнемирено журим
да видим да ли нас није снег затрпао, да ли се није ватра угасила, и да
питам и чујем: да није можда неко ипак прошао поред куће,
протоциљао се муњевитом брзином без трага и гласа...
— А моја деца извирују кроз прозоре и кроз веранду, и кад
издалека угледају путни
171
 ка на снегу, они се огрћу и излазе напоље да ме дочекају; знају
сигурно да сам то ја, јер нико други не пролази, и није прошао, ни тога
дана ни пређашњих дана. А и ако је прошао, ко зна ко је и куда жури.
Не познајемо га, и не чујемо га. На оним дугим, глатким дашчицама које
су главно наше средство да скратимо пут и да се не смрзнемо, и да
наглим клизањем прелетимо преко меких снегова, који би нас иначе
можда прогутали — на њима се путује нечујно, тихо, скоро плашљиво
опрезно, да вас не осете ћудљиви богови зиме и иња, и да вас не стигне
страпгаа њихова клетва: да пропаднете дубоко у земљу и да вам „из
груди дрво из -расте"...
— Наравно, деси се понекад да се снег под вама и заљуља. Тада се
дугим штаповима одупиремо, издижемо се, правимо се лакши, и
гледамо да се спасемо хитрином и брзином; баш као што и наши ирваси
брзим и вештим прескакањем с камена на камен прелазе широке, па и
дубоке воде. А жени и деци кишта о томе не кажемо, да се не би
плашили да ће нам се то још који пут десити, јер може, јер зима је тако
дуга...
Јер зима је тако дуга -— то је сталан рефрен у говору ових људи,
стално резигнирано јадање у земљи где је од човека до човека пусто и
далеко.

Пролазили смо једаред дивним крајем између Согнефјура и Јотунх-

јемских планина. То, то колико смо ми обухватили, то је простран,
сочан цветни пашњак, испресецан романтичним језерима, и шумама, где
је све што је зелено зелени^е но игде на свету, и све што је шарено
шареније но игде на свету. И обрадовали смо се кад смо угледали стада
и чопоре оваца, коза, крава и коња. Освртали смо се да нађемо сељаке,
чобане,

172
 људе, фармере. Нигде живе душе, нигде трага човечјем стану.
Мирише трава, мирише ваздух, мирише вода, мешају се пуцкетави
звуци чупкања и жватања, мичу се усправно и положено мале и велике
њушке, прате вас равнодушне очи и склањају вам се с пута мирне
животиње. Нечега рајски мирног и невиног је било на том месту;
посматрач сс осети недостојним и кривим, као увек пред величанством
природе и уметности. Пред катедралом, пред шумом, под МонБланом,
пред виртуозом, пред научником — човек обара очи, скоро рећи да
пропада у земљу. Лепо, али пусто. Ни путева нема; нико туда не
пролази и никуда се туда не иде. С пролећа, људи дотерају, или боље
рећи с језера на језеро превезу своју стоку да се преко лета гоји на
пашњаку, а они се врате; долазе само с времена на време да виде је ли
све на миру, и да понесу кући нешто млека. Нико не може да се реши ни
преко лета ту стално да живи. Пусто је, далеко је. Чудно то изгледа, и
као нигде на свету. Стока, можда све имање једног човека, без чувара и
господара! Али, почевши од сиромашног норвешког краља, ксше
Стортинг (парламент), према приликама, из године у годину одређује
цивилну листу, цео норвешки народ је сиромашан, и зато се ту не
краде. А да стока заиђе и изгуби се, и то се не дешава. Спреда је вода,
даље и бездано море, а састраг страшни Јотунхјем, сав у глечерима,
урвинама и расхуктаним водопадима. И најзад, те животиње такође
имају страх од зиме, и знају: још мало, па се без газде нема куд, још
мало па је на овим расцветаним пољима мраз и смрт, и само се у стаји, у
заклону сељачке куће може преживети време хладноће и гладовања, јер
зима је тако дуга...
— Код вас је необично лепо!
— Да, али сувише кратко време.
— Ви имате јединственог цвећа!
— Да, али само кратко време. Зима нам је тако дуга.
И све у том тону. Свугде човек осећа да између две радости тих
људи чучи жалост. Врло много народних песама почињу речма: да
је сунце село и да су сенке косе; много је мелодија лепих од туге,
страха, мрака; у пеизажу је скривена бура и лавина; у акорду
музике се чује капање хладне воде можда никад сунцем осветљених
дубоких језера. Нигде се тако као у норвешкој природи не осећа: да
је, можда, само у Суровости вечност.
 II

Почеткол септембра

Бог Тор је бацио очи поубијаних џинова на небо, и тако су постале

звезде. И стога су можда те звезде тако слабо милостиве према људима
што овде живе. Мало је ту веселих звезданих ноћи иза топлих сунчаних
дана. Ово је земља окретања и идења за сунцем. Сви предмети,
природни и вештачки, стоје у насилном положају, имају криву осовину,
и не познају ону сигурну симетрију крајева где је десно и лево свеједно,
где су и исток и запад благословене стране света. Све се нагиње и тражи
сунчану страну, јер ко је на сунчаној страни (ЗоЊаИ^е), тај је богат и
срећан, а чија је кућа у хладу јела и смрека, тај је сиромах и тужан. Све
има онај мучни, неприродни, истегљени положај чежњивости која
избачених руку и укочених прстију хоће да достигне оно што јој је
одречено и отето. Дрвета су нагнута, и с једне стране лиснатија него с
друге. Има чудан облик дрвета где гране избијају само у једном прстену
и у истој површини, и као на равном широком тањиру све зеленило
лежи с горње стране, а одоле се види само дрвени костур и нигде не
виси ни један једини листак. На кућама су сви прозори, балкони и

174
 веранде начичкани по једном зиду. Људи се гурају једном страном
улице. Мирис цвећа долази само с једне стране.
Кад огране ведар дан, особито с јесени, читава покрајина се узнемири
и усталаса, ватре се гасе по огњиштима, људи се закључавају, и дуге
поворке веселих људи, као литије, појуре у поље, пењу се на узвишена,
незаклоњена места, и ту уживају у једнакој и истој срећи и људи и деца,
и козе и ирваси. Леже, седе, шетају на сунцу, радују се дугом радошћу
сиромашних и жељних, не раде, не мисле друго него да поздрављају
сунце које се диже, и да до дна фјура испрате сунце које пада. Као
паганске хорде, закићени и на искићеним висовима приносе жртве
боговима које воле, а у себи се моле боговима којих се боје. И свака
норвешка кућа има место где се дочекује и обожава сунце. То су они
према сунчаној страни истурени торањчићи, балкони и веранде, који су
што више испупчени да би што већа била површина стаклених зидова, и
што већи били резервоари сунца. Занимљиво је како Норвежанин,
према годишњим добима, има читав систем искоришћавања сунца,
има читав систем разних отворених и затворених доксата и
балкона.
На једној двоспратној, наравно дрвеној кући, видели смо три реда
тераса по којима се спуштала дивља лоза од горе до доле. Али у партеру
је лоза густо везивана, и затвара иначе незазидани балкон, тако да је
кроз грање просечена само једна четвороугаона рупа. То је веранда за
кратко, али на југу и континентском истоку веома топло норвешко лето.
Над том верандом је доксат са много прозора; ту је дивља лоза тек као
украс, разређена је, са много укуса спроведена само по дрвеним
деловима око стакла. То је веранда прелазних сезона, пролећа и јесени.
Најзад, горе, лоза се у облику драперије хвата само за ивицу патоса, а
веранда, сва у стаклу,

175
 издигнута је на четири стуба више од крова, начињен је, дакле,
слободан брежуљак који сав гледа у зенит зимског сунца. Ето, на тај
начин је овај северни човек направио од своје куће степенице, и на оном
степену живи где је сунцу ближе, и где може наставити сан који му
богови кваре.

Питаћеш ме: да ли ми је тешко у земљи камења, леда и сиромашних

људи? Питаћеш ме: зашто сам опет на северу, кад има крајева где се
гази цвеће, где сунце и стену може да ужари, и човеку право у срце сија!
Зашто!
Јзато што волим муку и анатему. Волим кад успропнице треба
скакати за сваку мрвицу живота и успеха. Волим кад човека из дана у
дан глође неки страх, а човек се уме исцелити; кад му авети сваки дан
нешто узму, а он се уме одрећи. Волим онога који камен оре а ипак
има хлеба./Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе
ветрови и буре, и који отворених очију сме да гледа како у пени таласа
котрља бродолом./И знаш зашто још волим ^север? Зато што верујем
да у борби добра и зла добро човеково још није победило; верујем,
ако хоћеш, да још има демона, злих богова. Зато волим земљу где
кроз најлепшу слободу културе и науке прошушти сујевера, и задрхће
пред нечим незнаним страх примитивних душа. Овај мајушни народ, у
сурово величанственој својој природи, увек је пун слутње Тамо високо
на северу, сам с породицо^ на свом имањцу, без полиције, ватрогасаца,
доктора — боји се природних ћуди, боји се и њена праведног закона
равнотеже. И ја се, видиш, бојим закона равнотеже, иако ми је то,
углавном, сва етика и сва религија...
Има овде предмета који као да носе у себи двоструко биће, и више
истичу своју

176
 вредност као симболи него као конкретни саставци свакидашњег
живота. По пристаништима смо виђали веће или мање камене стубове
чуднога облика, употребљаване за привезивање чамаца и лађа. Кад се
изближе погледа, није јасно да ли су ти стубови забодени, да ли
узидани, да ли су уопште они у земљи, или је земља за њих прирасла. А
људи кажу да од вајкада ,ту стоје, да никакав терет не може да их крене,
никаква непогода да их извали и сруши. Ко да не помисли да су то
можда ипак они у нордиским сагама овековечени џинови, које је у
прастара времена сунце преварило и скаменило, и које и сада још неке
чудне силе чувају и држе. Или, кад у групи зелених и цветних острваца
одједаред угледаш једно црно, голо и проклето, зар да не помислиш да
је то оно острво што је пало из кљуна страшне митске тичурине,
потопило барку сиротих рибара, остало неплодно и пусто.
Из варошице Боде (Во<1б), на Салтенфјуру, начинили смо излет до
Шерстафјура (81гјегз1;асИ:јогс1), и тамо чули за једну необичну појаву.
Шерстафјур је продужење великом Салтенфјуру, и како је с њиме везан
само трима веома уским воденим пролазима, кроз које, у међувремену
плиме и осеке, велика количина воде из шерстафјурскога басена не
може довољном брзином да се прелије и разлије, настају вртлози, тврде
људи, страшнији од чувеног, опеваног Малстрема код острва Луфута.
Наравно, пошто се време плима и осека тачно зна, људске су жртве
ређе, али вртлози дохватају хиљаде и хиљаде риба, страховитом снагом
их ударају и разбијају о стене и једне о друге, и крв и крљушти и живо
месо се мешају с лудом водом која не зна куда ће. А кад се процес
сврши, кад вода легне као мирно јагње, и проспу се по њој чамци и
стану улазити лађице, на стенама се суши силесија избачених мртвих
глава, и крваво иверје од измрцварених риб
12

177
 љих телеса. И то се, кажу нам, понекад из дана у дан понавља. А кад
су буровити дани, или с пролећа, кад отопљени снегови још додају
количине воде, онда та погибија уме да буде тако пуна урлика ветра и
убијања риба, да се људи питају: има ли гдегод и добрих богова да
прекину ужасни пир водених и ветровитих страшила.
Другом приликом, на Согнефјуру, упознали смо се са сељаком
Хансном и са удовицом његова друга који се недавно удавио. Пре осам
дана Хансн је пошао да лови рибу, и пловио упоредо са барком свога
пријатеља. Одједаред се показаше неки тмасти^ ниски облаци, као да
велике црне завесе висе са неба; затим, причали су нам, стадоше се
помаљати они зли жути облаци што носе разапета бела једрила и лете
брже него ветар, и одједаред се са риком почеше прескакати и уједати
високи таласи.
— Али то за нас није ништа ново. Држали смо се, колико је било
могућно, наблизу, довикивали смо се, чак смо се и шалили: хоће ли,
што каже наш народ, који од нас добити слану вечеру и морске траве
под главу. Ми, ако хоћете, чак помало волимо кад чамац игра на репу,
кад се залети и оштрим својим кљуном прореже талас и прострели кроза
њ, а талас, иза нас, с риком се и с бесом стропошта у гроб који је нама
био спремљен. То вам је балет рибара и морнара...
— Но, одједаред је нешто цикнуло, оштро и танко као глас
поплашене1 тице; и само толико колико смо се ми у барки погледали, а
чамац мога друга, са три човека, потону тако нагло као да га је одоле
нешто усисало. Тек затим се на том несрећном месту удубио вир, па
онда искочило толико воде да је чисто остала празнина у води. У том и
нас опет дохвати талас, и само тренутак касније нико од нас не би умео
рећи место где се, истога часа, и на наше рођене очи, десила она
несрећа...

178
 Тако вам је то: на мору има смрти, много смрти, али нема
гробова . ..
— Шта се то морало догодити с барком вашег друга?
— Не знамо, ко ће то знати. Бива да се У фјуровима, ето са тих
усправљених грдних стена, сасвим неочекивано сјури ветар који долази
са фјела, и као тежак невидљиви камен поклопи чамац, и у трену ока га
загњури и удави. Можда је то било. А нас није дохватило, ми смо се
вратили. Зашто тако, а не друкчије? Ко зна. Ми, рибари, по целом свету
— ја сам као момак служио у Бретањи, у Француској — ми смо сви
сујеверни, како се то каже, како то кажу они који познају воду из чесме
и из каде... Шта нам вреди да нешто знамо, кад је море веће и јаче од
свакога знања!
Ми странци, погледасмо се и неко од нас каза Бајронов стих: „Дрво
познања није дрво живота!"
Такве ствари доживљују, такве догађаје гледају, такве речи говоре
људи којима је драга пословица: Моли се богу и држи се друма, но који
врло често не могу да довичу сакривенога бога, не могу да нађу завејани
друм; а, уосталом, више воле море него најтврђи друм. Да, човек мора
волети своје опредељење! Писац ових редова, на пример, не може драм
више љубави да дода Италији него Скандинавији. Мука је слатка;
озбиљност и строгост су Музе. Такво је опредељење писца ових редова.
Норвежанин живи као и његова бреза, то тако карактеристично и
тако симболично дрво целе његове земље. У јужним и западним
крајевима земље бреза је силно дрво, лепша можда него игде на свету. А
према северу, на фјеловима, увученим далеко од мора и од топле струје,
и по страшним висоравнима које су или мочар, или сух песак, а по -
највише снег или раздробљен камен — бреза се грчи, савија, тањи,
смањује се од дрвета

12*
179
 до џбуна, од џбуна до пузаве богаљасте биљке, хвата се за камење
да је ветрови не покидају, рије кроз песак који је затрпава, болуjе,
мучи се, и чак тамо сасвим на Северу, иза Хамерфеста, умире,
можда умире, са отменом ућутканом сумњом северњака које добри
бог целога века кињи. Налик на те брезе, иду, пењу се на север у Вадсе
(Уас15б) и у Варде (Уагс1б) и млади свештеници и млади учитељи и
лекари. Тамо, јуначки се опраштају после сасвим кратког лета од
последње лађе, и остају на послу у магли Леденог мора и у друштву
крештавих морских птица, читају философију и уметност, свирају Син -
динга и Бетовена, сумњају, богме, помало у радости живота на
седамдесетом степену се -верне ширине.
Толстојев Јерошка каже додуше да је „Бог све човеку на радост
створио, и да ни у чему нема греха". Али како је радост само машта, а
грех није само машта, то с ону страну поларнога круга морају људи
често и без радости да греше. На срећу, већи део Норвешке лежи испод
поларнога круга, и тако се у тој земљи нађе прилика и за веселе грехе.
Јер, колико је год Нордкап далеко од Осла, исто је толико далеко Осло
од Нордкапа, и кад Осло и околина саставе низ лепих сунчаних дана,
онда добри бог сигурно има пуно посла да опрости Норвежанима разне
веселе грехе. Кад у фјурове уђе много сунца, онда, у радости својој,
људи постају јаки, онда морају дубоко у снежне планине да се повлаче
тролови и дуси.

Широким, лепим путањама пели смо се на Екеберг да се нагледамо

красоте Осло --фјура. Као добрим делом у Норвешкој, при подножју
планина и у близини вода пролази се кроз шуме, некад баш богате и
једре, али које ипак не могу до краја да сакрију да

180
 су скандинавске шуме, да су никле у земљи где у корак за питомошћу
иде окрутна суровост, где нема ничега што је помиловано а неударено.
Поред импозантних шумских партија наилази човек и на меланхолична
попришта где су иза дивљачког неког пустошења остали само згажени и
мртви. Леже изваљени трупци, покрхане гране труну. Болују промрзла
дрвета, натежу са пола живота. Тамо даље, уз једну огромну букву
морало се стропоштавати камење, јер јој је кора сва разбијена, стабло
нагњечено и на много места до сржи угризено, гране сакате, одбијене.
Посртала је ваљда буква, исправљала се, пала најзад на два јасена; један
се прецепио од врха до темеља, белу његову срж разједају мрави; други
се јасен гуши и суши под лешином што се на њему раствара. Још даље,
читавом једном шумарку скинута је круна с главе. Саме брезе. Нешто је
одгоре морало силно ударити, свима су тешко рањене главе. Још даље,
црно тле, црни турф се од невидљивих вода претвара у мочвар, и јадно
неко дрвце, са безбојним, гладним својим листићима изгледа као да је
пре времена остарело и оседело. Врло је болно било загледати се у ту
норвешку шуму, близу града. Варошани су варошани, а шума нека гледа
шта ће и како ће. Човек се сети Чехова, и доктoра Астрова, и његове
туге над изумирућим шумама, и његова вапаја: да је човек
злочинац кад не негује, кад упропашћује оно што не може
направити.
Идемо даље, и видимо већ границу тамне и црвене шуме, границу
између четинара и лиснатица. Видимо како понеко црно дрво силази
низ планину и улази у црвену шуму. Сретамо занимљиве групе
норвешкога дрвећа. Стоји коло мрких игличара, а у њему танка једна
бреза трепери, игра са увелим златним велом својих трептавих листића.
Корак даље, тужно живи осушени јасен, остала му само једна грана.
Ипак, што је год сунца, све

181
 се увукло у ту једну грану, и чудно је видети како то дрво једним
својим делом живи. Тако, можда, као што човеку који умире, на једном
месту у срцу може да буде још сасвим добро. Ниже, на тврду камену,
трновити џбунићи са црвеним бобама, са сухим семенкама просутим по
голој стени. А горе, бело усијано, стоји норвешко сунце као груда снега,
и просипа белу јесењу светлост што не може више у пламен да букне.
С обе стране пута је природна ограда од камена који се листа, који је
местимично гладак као хартија и чисто мами да се по њему пише. И
одиста — али не, не бој се, није као у Тиролу, где добри Тиролци не
могу да не пођу од себе, и не могу да не угребу у камен: 20 минута до
Валмеркогла, а после два минута корачања не могу да не испишу: 18
минута до Валмеркогла. И тако даље, пишу примитивни тиролски
брђани тек да би се видело да се на листатом камену може писати. У
Норвешкот има, дакако, брђана, али као да нема провинције Тирол.
Много смо морали распитивати, много храбрили људе да признаду
истину; наводили да и Немачка има Баварце, да и ми имамо Шијаке који
светлост у џаковима носе, док су нам ]едва признали да постоји острво
Молбу, али да је оно, на срећу, у Шведској. Тада је нама дошло криво
што смо брже боље испричали своје Шијаке, и запитали смо Норвежане
да ли се то нису нашли опет неки норвбшки волови који су, 1905-е,*
одвукли острво Молбу из Норвешке у Шведску.
Путоказа, дакле, веома мало има у нор -вешкој земљи. Норвежанину
се тако често дешава да се на својим пустим фјеловима изгуби, и кроз
мећаву или сумрак лута, да није баш одвише осетљив ако и његов гост

* Година кад су те две државе скоро заратиле, али, паметно, јединствено

паметно у европској историји, довршиле спор договором, и даље гледале културне
своје послове.

182
 понекад заиђе, и понекад стигне онамо куда није пошао. Него, на
глатким површинама стене исписани су понекад цитати из Еванђеља,
мудре речи Христове. Не знамо, можда је тај дан био сувише леп, а кад
је човеку лепо онда се бог обично не зове, тек нама се и ти написи
учинили чудновати. Кад је сунчано и сухо, може се сасвим лако и без
Ма -теја и Марка, а ако се стану крхати снежне или камене лавине,
каква је корист сиротим људима што је божји путоказ затрпан ту не -где
у сну. Није добро то што смо сада исписали: мудра реч мора у човеку
постати енер -гија, не остати стих. Преписане речи проро -ка Исаије: „И
мир ће бити дјело правде, што ће правда учинити биће покој и
безбрижност до вијека" — то је морала бити енергија Скандинаваца
1905-е године.
На протестантском северу је много што шта чудновато. Код Енглеза
је роман доста препоручен ако му је наслов цитат из Библије. Код
Норвежана, сада, врло је мио гост др Рудолф Штајнер; многи се
Норвежани драговољно подвргавају антропософском гладовању
тражећи своте звездано, своје астрално тело. Нека им буде. Није рђава
ствар мање јести и пити. Они који језде на коњима, или на скијама, не
смеју бити много меснати и тешки. Они који поезију носе у себи и
стварају морају пролазити кроз астралности. Ах, да, поети! Гле, поред
навода из светих књига нигде не видимо навод, рецимо, из Ибсена,
Бјернсона, или шведског песника Рунеберга, из његових дивних
патриотских песама о несрећном рату за финско ослобођење. (Рунеберг
је био Финланђанин-Швед.) Баш као што код нас ни по дворанама ни по
стенама нема урезаних или исписаних навода из Горскога вијенца.
Додуше, код нас нема навода ни из пророка.
Кад смо се испели на висину угледали смо слику од које је души било
лако. Без звука се гиба до дна плава вода фјура, ра
183
 сула се острва, размрвиле се шкоље, „шере", а између њих, у хиљаду
лађа, чамаца и барки навезли се на море и слатка беспослица и тешка
борба за живот. Понегде, где се морски затон увукао у тврди камен,
чујемо како се тајанствено договарају дубине воде и грозоте мрака.
Пљусак, прскање, расипање кристалних капљица, пена, и затим тишина.
Ситно обиграва вода око шиљатог камена и не да му да се суши.
Јединствена лепота норвешких фјурова, то су велике борбе и велике
боли, то ]е љу -бав, љубомора, освета између камена и воде. Вода
једнако тражи стену, милује је, гризе је, изједа и троши. Сурово
разваљује копно тамо где жели у дубину да се сјури, и нано -си читаве
куле од камена тамо где по њему хоће у висину да се дигне. Од своје
стране, разлупано и расцепкано копно оштрим својим иверјем гребе и
разбија мирно огледало во -де, и далеко је у себе увлачи док од живих
фјурских таласа не постану мртва језера зе -лена као отров.
Једним јединим погледом обухватили смо стотину слика, стотину
стилова и стотину штимунга. Кад се сунце диже, у сваком ее рукавцу
воде и на сваком се језику копна друкчије диже; а кад пада, свугде се
друкчије прашта. Кад је тишина и одмор, свако острво друкчи^е ћути; а
кад је ускомешаност и хаос, у сваком затону се друга песма ори и други
страх бори.
На једном острву стоји шумарак лисна -тих дрвета, а на студеној
води лежи и мо -жда се још мало освежава снопље жутих и црвених
гранчица. Тамо по страни, у гвозде -ној хладовини, стоји пусто острво
јела и бо -ровља као немила мисао коју нико неће. Још даље, гола стена,
и на њо-ј редови уздигнутих копаља: то је острвце са којег су ветрови и
вода разнели земљу, и остала је мртва чета сухих четинара да стражари
над црном ри -барском колебом и над сивим клупчетом мре -жа и ужета.

184
 Затим, као да је неко бацио златно клуп -че с копна на острво, а
клупче се одбило од острва и вратило на копно, и тако неколико пута
амо-тамо док се није пребацио мост од нити, узак и лак сасвим на води,
и кад људи ходдју по њему тако је као да неким тајан-ственим начином
иду по таласима. А на острву самом група норвешких вила: ванредно
грађене брвнаре, дрвене кућице у кутијама од стакла — сами прозори и
веранде — а око њих ограде од рузмарина, степенице од ружа, терасе од
шебоја, завесе од мирте. Мост се завршава у затону; видимо на води
фине, лаковане моторне баркасе, које модерном, силовитом својом
брзином браздају воду болним траговима што тако дуго стоје, и можда
изненађују воду која не трпи трагове. Наш песник, Змај, забележио је,
полушаљиво полуозбиљно: „Записао куком по леду". То ипак стоји неко
време. Несрећни, после своје смрти славни енглески песник Кијтс, који
јс умро сасвим млад, није дочекао ниједно јавно признање, он је оставио
тежак суд и бол: „Моје је име уписано на води".
Мало даље, други затон. Здепасто, немарно, без елеганције стоје
теретне лађе; уморне су, придремале су. Уз њих се љуљају старински
отмене једрењаче; оне су будне, поскакузу да ослушну шта им ветар у
платнима и око катарке звижди. Затим долази канал са морским
купатилом; па пристаниште такмичарских чамаца, оних дугих и
необично хитрих направа што се једнако гуркају, и кврцкају једна о
другу као да су од фине љуске начињене. С једне стране уз канал
окомито црно предгорје, а с оне стране опет простран залив са
силесијом шкоља, оштрих, љутих, подмукло сакривених, које се и данас
помно обилазе у старинском страху од ћудљивих водених богова, у
веровању да демон Драуг, са стрелом у плећки коју је опучио био неки
рибар, да Драуг још и данас вреба људе и њихове чамце. Ту у заливу је

185
 сада потпуна тишина, недодирнуто плавило. Понекад, међ шкољама
зашишти вода тврдим минералним звуком; или понегде севне нешто
кроз воду и плавило се зарумени или позелени.
А на све стране лете, клизе, размимоилазе се и поздрављају се ситне
и крупне лађице и чамци, путују бела једрила и гњурају се весла.
Веслари су дивне фигуре: онај младић тамо, кад завали еластично тело
да пресече и растисне воду, и опет се исправи, и плећке му играју, а
мишице се у лакту сложе као лепеза, ах ...
Одједаред зачусмо неко необично клепетање; иза једног гребена, као
упрегнута птица, издиже се аероплан и прелете тако близу да смо
сасвим лепо видели вртење елисе и чули њено лармаџиско чегртање у
ваздуху. Исто тако одједаред прокува и запенуша вода, и две од оних
скоро загњурених моторних лађица потегоше кроз разбарушену воду и
развитлану пену у правцу аероплана. Одмах затим прну други аероплан,
опет са двема пратилицама, са двема воденим тицама које су јуриле за
ваздушном тицом. Па трећи аероплан, па четврти, па десети, па најзад
читава ваздупша флота над читавом воденом флотом. Величанствено!
Језовито! Јер, то су војници, то су убојни, наоружани авиони*...
Ето, сада над фјуром гледамо само игру ратних авиона, али нешто се
у грудима стеже. Сви смо се на месту укопали, лађице се

* Данас, после доста година, кад писац ову своју књигу спрема за друго издање,
он додаје чињеницу, прочитану у књизи успомена француског војног пилота, који
се, после пада Француске, 1940-е, борио у енглеским ваздухопловним јединицама
Од 95 убојних авиона остало је, пред дане победе, 27. А кад су преживели пилоти
сепи да слушају радио, и чули вреву и усклике раздраганих људи, они су се сетили
да 1е од 27 питгота, после Нормандије, остало свега 13-оро. Заврнули су дугме на
радију, ћутећи изашли из официрске трпезарије.

186
 зауставиле, барке се склониле, и све се немо клања триумфу човека-
победиоца. Човек воли, човек мора, човек је осуђен да буде победилац...
Изненада, један аероплан стаде падати, тонути, брже и брже, право
доле, и у нама срце зебну. Кад одједаред, лопате неке његове засекоше у
таласе, крила понесоше, и заплива водом оно што је малочас летело
ваздухом, и настаде једна чудна трка кроз пару од распрскане воде.
Горе, као вилински коњици, доле, као рибе, застрелише и одоше ко зна
куда, можда чак тамо где Нурфјел лежи у снегу. И тада смо видели
нешто што се само прича, но можда мало и верује. Силни један џин, сав
од ледених клица, који се сунчао на фјелу, подигао се да види шта га то
сенком дражи. И кад је угледао човека под сунцем, стропоштао се у
дубину фјела да не дочека да човек прелети и планину и њега, леденог
џина.
А кад се приближило вече, и дошао рани залазак сунца, онда смо јаче
осетили дах древних, незнабожачких времена, и чудни неки страх којега
можда увек има у атмосфери наше земље. Сунце, овде, сада, не седа ни
у познатим кардиналски љубичастим бојама католичких катедрала;
нити у пурпурној жари београдскога сунца; нити у малаксалом темпу
који је тако чест на нашем Приморју. Ово чудно, хладно, али метално
светло сунце још и у последњим својим зрацима носи нешто што
пробада. Кад падне, оно је још будно и хвата се у коштац с фјуром, дуби
му се у утробу, тражи да ли његово срце није како год врело.
Такво вече те језовит неки симбол. Сва су времена древна времена;
у сваком је човеку и његов прапредак; ми с југа разумемо север;
Норвешка је и данас земља чији су јарлови (витези, владари пре
краљева) мрзели хришћанство.

187
 III

Месеца септембра

Некада, ратоборни норвешки гусари, древни становници острва,

Викинги, били су бунџије и осветници. Огорчени због суровости
природе и тешких околности живота, давали су одушке својим мукама
нападајући се између себе, сатирали су и робили једни друге, тражили
насилно средство да оно мало што земља даје ипак буде доста. Некада,
сва дивља снага човека лежала је у мишићима и јуначком срцу, у тврдој
ртењачи на којо! би се секира пребила; људи су се голим рукама
хватали у коштац с живим ђаволима. Варварским начином су уклањали
препоне, на варварски начин се радовали своје победама, и варварски
опевали своја дела.
Кад би древни Норвежанин, Нордијац, успео да непријатеља живога
ухвати, с леђа му је просецао ребра и чупао му плућа. Кад је Халте
Хилду изневерио драги, она му је опколила и запалила колебу и чекала
да жив у њој сагори. Кад је у стара времена први пут пребачен мост
преко бесне планинске реке, онда је постала алегорија да је бог Тор сео
на леђа воденим џинженама и пребио им кичме.
Некада, у старој нордијској поезији певало се да је крв роса на оружју
јунака.
Сада су друга времена. Веома давно, бар у Скандинавији, престало је
да мирише на крв и у историји и у поезији. Норвежани су дошли до
огорчене резигнације: да се све људске борбе свршавају тиме што
најзад и човек хоће оно што судбина, или што бог хоће. Сазнали су
Норвежани да је њихова орловска слобода много више самоћа него
слобода. Сељак тамошњи, који у необично тешким условима отима
кору хлеба, требао је можда још много дуже остати грабљива животиња,
бити и гладан и жедан земаљских добара, нагомилати већу количину си
188
 рогих националних сила које би касније претворио у енергије
модерног живота. Напротив, место да се развија, сељак се довијао, што
није свеједно. Место да буде снажан и отпоран, он је постао вешт и
лукав. Он је добар ратар и добао рибар, али би могао бити несравњиво
бољи и ратар и рибар кад не би био и једно и друго, час једно час друго,
увек оно што је лакше. Попушта и некот урођенсп тромости, и дугој
мрачној зими много спава, касно устаје, а да поред таквог живота не
би трпео оскудицу, сужава своје потребе, шкрт је, заварава се. Како
прича каже, жмурећи једе да не би видео колико је појео, а што год кући
и домазлуку треба, сам прави. Кудеље у целој земљи нема, али он не
куиује ни уже. Начини га од коже или од врбова прућа; а како
пословица вели, у случају нужде норвешки сељак уме и од песка да
оплете уже. То је можда корисно, можда и дирљиво, али то је узак,
себичан, усамљенички живот, то је примитивност обичаја и
карактера. Класична Црна Гора, на хладну и гладну камену и она,
истицала је исто: примитивни обичаји и примитивни карактери иду
заједно. „То није по закону, људи!" „То је код нас обичај и не може бити
друкчије."
На интелигентну Норвежанину се брзо познаје да је и он примио
традиционални борбени живот. Али он врло често сву борбу уноси у
себе. Место да се бочи са националним, друштвеним, политичким
проблемима и начелима, он се растрза у интелектуалним и апстрактним
мукама живота, и страшним и грубим императивима мучи и искушава
своју душу. Чувени норвешки песник и драмски писац Ибсн метнуо је у
свога јунака Бранда девизу: „Све или ништа". То се, наравно, у
заједници са другим људима тешко постизава. На таквој ватри горети
значи изгорети сам, или, у процесу херојства, можда многа зла и
неправде починити

189
 над другима. Ибсенове велике драме и трагедије не држе се.
Апсолутан херој је несхватљив.
Очигледно је да норвешки народ и културно и трговински напредује,
све угледније место заузима у Европи, али су исто тако очигледне
последице његова врло дугог национално историског боловања; и има
симптома да то боловање још није сасвим прошло. Кад о тим појавама
размишљамо, натурају нам се врло укрштени разлози и мисли, и тешко
је доћи до одлучних убеђења. Ако проучите историју норвешког народа
од времена кад су људи престали бити дивљаци, па до данас, шта
налазите? Налазите нешто што је и чудно и тужно. Чудно као
философија једне историје у којој скоро сасвим нема политике; а тужно
као фаталност једне народне судбине у којој скоро сасвим нема
философије. Одиста, ниједна историја није тако мало компликована као
норвешка историја и у часовима напретка и у часовима назатка; и
ниједна судбина није тако мало поучна као судбина норвешког народа и
у часовима среће и у часовима несреће. Толико је природа у овој
земљи и по лепоти и по страхоти и по снази супериорна над људима
да је сва важност и интересантност норвешке прошлости више
воља геологије и географиЈе него судбина народа. И као што у стара
времена норвешки писци нису бележили повесницу, него су певали
поезију и трагедиЈу догађаја, тако је и сва познија норвешка историја
мање историја људи а више песма и драма душа. Норвежанин је само
душом јачи од свога Севера.
Час у савезу са Данском час у савезу са Шведском, али увек нижи
и мањи, увек други у рангу, увек они којима се располаже, они
којима се одређују и наређују владари. А кад се од времена на време
отпор нагомила и снага надме, тада видите Норвежане у свађи и у рату
против рођене браће,

190
 или бар против народа који, према осталом свету, имају исте потребе
и амбиције и у политици и у народном животу. Видите, дакле, да се
Норвежани у кризама троше, али да им борба није управљена против
правог непријатеља, да се према томе те борбе нису могле водити ни са
великим идејама ни за велике идеје.
Четирстогодишњи савез са Данском (од краја 14-ог столећа до 1814-
е) сматрају Норвежани као народну несрећу, као робовање, и чини им се
да су тек онда живнули кад су се отресли заједничке каријере са
Данском. Ван сваке сумње је да у том има, мора бити бар нешто истине.
Али већ 1815-е године налазимо Норвежане опет у савезу, тада са
Шведском. Затим, 1905-е године, дошла је она опасна фаза кад су
Норвежани заратили са Шведском у жељи да се и од ње оделе. И кад су
најзад читавом револуцијом у унутрашњости земље успели и у томе,
шта видимо? Видимо, додуше, да се прегнуло на посао и да се
слободније дише, али кад сравнимо развијање обеју држава после
раскида, видимо да је шведски замах озбиљнији и јачи. Дакако,
Шведска је раније била једна од великих сила у Европи.
Истина, та се појава можда даје свести на увек исти и вечити
норвешки проблем: да је природа у њој сасвим нарочито немилосрдна, и
куд и камо суровија него у Шведској и Данској; али ако ћемо све бацити
на рачун природе, и веровати да је она таква да се културним силама
против ње ништа не може или веома мало може, онда ћемо доћи до
апсурдног закључка да би Норвежани требали или стално да буду део
друге државе, или да се врате у дивљаштво, незнабоштво, у гусарски
живот старих Викинга.
Има можда нечега баш и у томе. Можда су Норвежани, идући под
руку с Данцима и Шведима, којима је природа боља

191
 мајка, можда су сувише рано узели снажну цивилизацију и култупу.
Можда је требало још много дуже времена са примитивном снагом
простога човека крчити шуме, вадити камење из земље, отимати туђа
блага, па тек онда примити културу, високу културу са свима њеним
проблемима од којих су неки права невоља у душама ових и иначе
тешко искушаваних људи.
Одиста, ако и не сав, но један од крупних разлога норвешке судбине
у томе је што су сувише брзо удавили крв у себи и избрисали, крваве
мрље око себе. Између осталога, /бни су једни од првих северних
народа пооегли из мрачног, мистичног и крвавог средњовековног
католичанства, брже боље пришли протестантизму, дакле мирној и
трезвеној религији хуманости и толеранције, али уједно и вери која је
највише отворена сумњама, питањима, истраживањима око бога и
човека.
Норвежани као да су нешто прескочили у своме развоју и истарији, и
то се свети.
Где су им они у исти мах сјајни и мрачни, уметнички савршени а
иначе индиферентни средњовековни домови и катедрале? (Ако нису
имали довољно белог мермера и довољно уметника да режу и клешу,
имали су тврдог и сурог камена да катедрале дигну до неба високо.) Где
су им слике бојних поља и у крви огрезлих коња и јунака? Где им је
музика велике романтике и драме? Где им је неки Зигфридов марш чије
трубе право кроз главу смрти дувају и треште? Где им је, уопште, оно
време кад цео народ бива један романтични јунак који, занесен
идеалима, чини велика и чудна дела, кад је цео живот народа једна
богата епопеја, кад је у целот нацији једна снага експанзивне и
опасне страсти, оно што је у романтици свију народа жива снага
која диже и велича.

192
Тај део средњег и новог века бадава тражимо у норвешкој прошлости.
Сем јединог ТронЈвмског Дбма, Норвежани су из дирљиво простих,
дрвених својих богомоља једним кораком прешли у окречене,
светле и трезвене протестантске цркве, које су више собе за читање
и слушање проповеди него храмови. По музејима, сем пеизажа и
момената из рибарског живота, има још модерних портрета, и слика и
скулптура, врло често са лоше имитативним тенденцијама последње
европске уметности. У музици пак на првом месту је Григ, музика која
је или радост племенитог човека, или танац распаљених страсти, или
рафинована туга и резигнација чисте душе ван човека. У драмсксп
музици Грига за Ибсенову драмску поему Пер Гиит има од свега тога,
има прворазредне лирике и комике, али нема симфониске снаге која
слива и сазиђује. Ипак, појединачни лирски одељци: Смрт Перове мајке
Осе (Аазе), песма чежње некадашње љубави пустолова Пера, Сулвејина
песма (8о1уе1§), или Игра Анитре, заводнице у Африци — то су, у
разним степенима савршенства, права савршенства. Мешавину од
чежње, наде и резигнације у Сулвејиној песми могао је компановати
само Норвежанин, чи]а је сва земља, сав климат то: чежња, нада,
резигнација. За Григом долазе Свенсн (Зуепе1зеп) и Синдинг, који су
доста европеизиране симфоније и програми.
Да, са својим националним принципом изгледа да Норвежани нису
сасвим начисто, неодољиво начисто, или бар да га не сматрају као
основу народног живота. Ниједан од главних стубова националне снаге
није довољно чврст (и приповедач и драмски писац Бјернсн је сумњао и
бежао у иноземство), ни једна традиција није довољно догматична, не
осећа се да има народна светиња за коју би цела Норвешка без
предомишљања дала се натаћи на колац. А умеју страдати, и по

193
 ети су! Новелист Нилс Лине чарао је једно време по Европи,
отприлике као данас Чехов. Код обојице, нема драмских речи и обрта,
све је кратко и просто речено, али иза тога су, као фјелови или тундре,
простране емотивне вредности.
Теософски и антропософски покрет силно је узимао маха у
Норвешкој пре тридесетак година, од данас* рачунајући. Ако сте се ви
томе зачудили, Норвежани вам без много околишавања кажу: да они
морају тражити нових истина и дубљих схватања о човеку и његовот
егзистенцији, нарочито у вези с вечношћу, јер им ни њихова природа,
ни њихова вера, оваква како је сада знају и исповедају, не дају
задовољавајући појам о смислу света, о праведном божанском
принципу.
Друга чудна појава је: што код народа тако високе културе питање
језика није на време било решено, и тек пре 40—50 година, кад су већ
имали и извесну научну, поготово белетристичну литературу готово
написане, тек тада се распламсао рат око језичких питања. Звиждали су,
тукли су се, писмено не, тек тада се распламсао рат око језичких
норвешких сељака (^апс^зтаа!) против већ укорењена и у некадашњу
заједничку литературу унесена заједничког књижевног језика Данске и
Норвешке (Ш§зтаа1).
Потпуно је јасно, наравно, зашто су Норвежани са том важном
стварју тако фатално закаснили, али тај факт ни најмање не ублажава ни
апсуод ни несрећу да се књижевни и народни језик једне самосталне
нације не поклапају. Као што ништа не ублажава апсурдне некадашње
битке прот&в нашег Вука ксгји је за поезију тражио језик сељака и
пастира. Као што је апсурдно оно што се дешава у ситним сов^етима
мозаикизираног Совјетског Савеза: језик ситног совјета не може да
прими руског песника; а
* Тј. 1951 — прим. прир.

194
 домаћи песник је сувише нејак за руски језик. Мозаик Совјетског
Савеза, уметнички цењен, не ваља... Проблем је веома компликован,
кажу сви Норвежани. Зар ми, потпуно еманциповани од Данске, да до
краја векова пишемо своју уметност данско-норвешким језиком, који је,
уосталом, више дански него норвешки — кажу једни међу њима. Зар да
сада уђемо у дуготрајан посао изграђивања једног новог језика, и да на
тај начин проскрибујемо за сва будућа времена једну велику и добру
литературу — кажу други међу њима.
Питање је одиста тешко, и не треба одвише брзо осудити Бјернсона и
Ибсена: да су можда само из страха за своју личну славу били за
дотадагањи књижевни језик. Ибсн је у једној сцени Пер Гинта чак
веома оштро исмејао оне који наместо класичног књижевног језика хоће
да увуку неку варварску мешавину сељачких дијалеката; у уста једне
своје личности је метнуо отприлике ове речи: За 400 година су се
истребили сви мајмуни, али, ето, ја се трудим свим силама да опет
постанем мајмунски бард, и да уверим људе да је божанствено бити
мајмун. Не може се, додуше, рећи да је ова ибсенска лекција много
снажна и важна, али се засада не може рећи ни то да је сасвим
промашила.
Најзад, Норвежани, зато што имају једно стално недовољно
расветљено осећање или схватање о томе да ли су им Шведи и Данци
браћа или само рођаци, никако још не могу сасвим да определе ни врсту
своје главне националне снаге, ни свој борбени став. Важи ли за њих да
су негде слаби, и да би добро било опет се културно и језички
сјединити, па да буду јаки? или су они она врста јаких који су јачи кад
су сами?*

* Писац ових редака, после доста година, опет је прочитао норвешку књигу у
оригиналу, додуше држећи на готовс енглески превод. Књига је била

13*
195
 Тај принцип, или та невоља, иЛи дл -лема заједнице, било са
Данском, или са језиком сељака, постојала је код Норвежана у свима
појавама живота, и као социјално, и као политичко, и као индивидуално
питање; најинтересантнији претставници спора били су, раније, песници
Вергеланд и Велхавн, а у новије време Бјернсн и Ибсн. Бјернсн је био
демократа, народни и народски човек који верује у ону безимену, или
боље једноимену али многоглаву силу која се зове народ. Ибсн,
аристократски расположен у свему, па и у питању своје нације, са већ
поменутим наглим својим захтевом: „све или ништа", заступао је
гледиште да је свака јединица, ако је уопште јака, јача кадје сама;
уносио је тиме Ибсн нову примесу у већ и тако заоштрену борбу између
сељака које штити устав, и градова који имају интелигенцију.
Веома интересантни, опет због својих крајности и супротности, ]есу
облици у којима се код Норвежана јавља љубав према рођеној груди. С
једне стране, безмерна, уосталом више локална него домовинска љубав
која се не регко свршава са рђавим животом, разводом брака,
неурастенијом, па и лудилом — ако човек или жена са фјела, са мора,
или из шуме селидбом или удајом и женидбом одлазе у друге крајеве
своје отаџбине; а с друге стране опет грдно исељавање у Америку; често
необично лака и брза одлука да се и од пусте жеље и каприса оде
некуда, остави домовина за цео живот. Премда, кад распитате куда беже
ови последњи, дакле, имућнији становници Норвешке, онда вам скоро
стереотипно одговарају да селе у Рим, на Капри и Крф, у Палермо, и
томе

писана врло једноставним изразом, и превод скооо да није требао. Требао је

само као доказ да је норвешка фраза несравњено лепше и поетскије звучала од
превода, што, дакако, не значи да је енглески језик немоћан, него значи да су
Нсгавежани срећно испливали из данско-норвешког идиома.

196
 слично, а тада опет почињете да разумевате и да опраштате овим
људима који при сваком састанку и разговору чежњиво спомињу лето, и
који вам се туже да често сањају црно сунце.
Има одиста много околности које посматрача упућују на поменуту
парадоксалну претпоставку: да су Норвежани мало рано постали
европски културни, да су постали пре, или више културни него
национални, брже индивидуалци него народњаци. Они су, дакле, свој
проблем националног и политичког консолидовања пропустили да реше
на време, а ишли су, наслоњени на друге, с временом унапред, и тако су
на тај један, домаћи и још нерашчишћени проблем насадили масу нових
модерних проблема, и доспели у приличан хаос, где је свако потезао за
неким личним ослобођењем пре него што се извело народно
ослобођење. Душе су натезале, и натежу са проблемима који, строго
узевши, нису директне последице укупног народног живота и историје.
Ибсенова друштвена драма, његов реализам, пун је насађених проблема.
Све тако идући, Норвежани, рекли бисмо, претрпели су у прошлом
столећу неку врсту националног очајања. Дуготрајна унија,
дуготрајно расипање норвешких сила на данско-норвешке циљеве,
нити је могло национално сасвим да их успава, нити национално
сасвим да их разбуди. Једва су се пренули. Зар народ који има снаге и
здравља као ретко ко у Европи, који има једну од најпоноситијих
земаља на свету, народ који је имао писану књижевност раније него
културни Енглези, и који међ малим и по историји несрећним
европским народима има најбољу културу у Европи, зар тај народ да не
може сам за себе стајати и сам своју бригу бринути! И онда су учинили
да буду сами и своји, Норвежани сасвим. Но, како се чини, и како кажу
они сами, често баш и

197
 у Стортингу, културна осбтљивост им бива јача од националне. И то
им још понекад смета да буду срчани и силни и коренито народни у
свима манифестацијама свога духа, рада, историје.*
Нехотице, норвешки национално-културни проблем сећа донекле
на односе Срба у бившој Аустро-угарској монархији. Срби „преко
Саве" имали су старију и јачу културу но Срби у Србији. Али су они ту
културу примали из других руку, без народног избора и слободе, дакле,
као неку врсту луксуза који није био у сразмери са положајем угњетеног
и потлаченог народа; или као неку врсту туђег накаламка који је,
додуше, цветао и рађао, али не увек оним плодом који би био права
народна потреба. Срби у Аустто-Угарској, зато, поред свега тога што су
задржали и језик и веру и име, били су некако малаксали; некако
понесени али не увек донесени. Србија је била срећнија и од Норвешке
и од Срба у Аустро-Угарској. Прво је свршила ослобођење, па тек онда
ушла у културу, то јест стварала културу, своју културу колику-толику
у дато време, из себе саме рађала. А шта то значи кад се о свима
појавама има не само културно, него национално-културно схватање,
показале су 1912-а, и 1913-а. Својим очима смо видели како се по
културно-националној дужности иде у бој. Да овде узгред освежимо, да
не би нерашчишћено замрло, питање: зар је уклањање тешке мртве руке
до смрти засићена турског окупатора на Балкану, зар је то био
империалистички рат, онај од 1912-е?
Збиља, са чисто норвешког гледишта, норвешка је историја мало
норвешка, Од 1319-е до 1343-ће у унији са Шведском; од 1343-ће до
1397-ме час са Шведском час са

* Имали су Квизлинга и Квизлинга у Другом светском рату. Али су имали и

отпор. Иако не толики и такав какав је био југословенски — премда, и Југословени
су нанизали били доста својих Квизлинга.

198
 Данеком, час са обема заједно; од 1397-ме до 1814-е, дакле четири
стотине година у унији са Данском. Најзад, 1814-е, ослобађају се од
Данске, али већ 1915-е опет су у савезу са Шведском све до 1905-е. И у
свима тим случајевима савез се склапа већином против воље норвешког
народа; заједнички краљеви су шведски или дански краљеви, који и не
помишљају да се и у Норвешкој покажу/Нор-вешка тек у другој
половини 17-ог столећа постаје равноправна са Данском, наравно и тада
илузорно, јер се и после тога на све начине покушавало да се норвешка
народност некако збрка, или баш и одрече, збрише Сем свега тога имали
су Норвежани још и сасвим нарочитих невоља. Док су у Шведској
владали Густав Ваза, Густав II Адолф, Карло XII, дакле јунаци и знатни
владари, Норвежани нису били у савезу; а здружили су се са Шведима
да добију за краља Карла XIV Јохана, француског маршала Бернадота, и
да забележе у своју историју да им је најугледнији и најпријатељскији
владар био странац који до смрти није научио норвешки језик, и да од
његова сина, Оскара I, тек у 19-ом столећу добију своју народну заставу.
Чудне су, шарене и луде историје народа, па и норвешког народа! У
својој пре -стоници имају Норвежани, имали су, то јест, пре тридесетак
година, свега два споменика краљева, и од тих је једно дански краљ
Кристијан IV, а друго шведски краљ Карл XIV Јохан, „господин
Бернадот", како га ми обично зовемо када год се с Норвежанима мало
споречкамо око њега. Заболи нас, додуше, увек кад нам сасвим хладно
признају:
— И ми бисмо више волели да имамо споменик којег националног
краља, али шта да радимо кад нам је Карл Јохан био безмало најбољи
од свију.
— Зашто нисте онда, поред његова, подигли споменик и једном од
првих, давних, чисто норвешких својих владара, једном од

199
 оснивача норвешке државе пре уније, Улафу Тригвасону (ОМ
Тгу§§уазоп), или Улафу Светом, или срчаном и историски важном
краљу Свере (Зуегге)?
Они на то обично ћуте, а ми тада још мање волимо статуу Карла
Јохана. Можда неправедно, али разумљиво: дошли смо из земље у којој
је, тада, национализам бујао, толико, да неким вођима нисмо ни ми били
довољно национални. „Шта ће та жена у Скандинавији! То је
ненационално!..." Национализам је лепа, опака, и можда неизбежна
ствар. Почиње од прадавних, неизбежно истоветних обележја: сви носе
камене секире у руци; сви имају пред кућом клупу и дуд; сви носе у
коферу, по свету, народну заставу. (Понели смо и ми своју у Норвешку.)
И сад тај Карл Јохан, Француз који се зове Карл Јохан!... Читали смо у
француским делима, и волимо веровати да је тако: краљ Карл Јохан
имао је на руци тетовирану фригиску капу са натписом: „Смрт
краљевима". Али ако то и није истина, истина је да је бивши француски
маршал, однегован у школи француске револуције, ишао, 1813е, са
„својим Шведима" под Лајпциг, и издао заповест да се пуца на
Наполеона и на француске војнике. Међутим, овде, он има почасно и
узвишено место; сувише узвишено, јер, ако би се брежуљак пред
краљевим двором помакао до Великог трга, господин Бернадот би
прегалопирао преко главе краља Кристијана. Срећом, данас, обојица су
од бронзе.
Покушајмо сад да се запитамо: да ли Норвежани одиста нису могли
направити лепшом своју историју, и оставити за собом видљивије
маркирану прошлост, кад се зна, рецимо, да се је у великом нордиском
рату против Шведске највећим јунаком показао Норвежанин Тордншол
(Тог^епз^јоМ), заробио код Марстранда целу шведску флоту; кад се зна
да је пустолов али јуначина шведски краљ Карло XII пао пред
норвешком

200
тврђавом од норвешког куршума; и кад се зна да су, поред свих заплета
у односима, многе добровољачке трупе Норвежана похитале у помоћ
Данској несрећне 1864-е године, кад јој је Прусија откидала важан
комад територије.
И тиме још није све речено. Норвешки народ није много мање
културан него шведски и дански, иако је Упсалски универзитет отворен
1477-е, Копнхагнски 1478-е, а универзитет у Ослу тек 1811-е. Тај народ
је стигао да више него једног великог човека поклони дакско-норвешкој
култури. Мирно је допустио тај народ да пред Копнхагнско по зориште,
као колегу великом драмском писцу Еленшлегеру (ОМепзсћШ^ег),
посаде Норвежанина Холберга, јер су Норвежанима и тада још, за
позориште у Ослу, преостали били Бјернсн и Ибсн. Бјернсн и Ибсн, као
уметници, већи су, и у свету познатији него ма који скандинавски
писац, јер, на крају крајева, рекосмо, песник Рунеберг је Финланђанин
из Шведске, а Швеђанин Стриндберг није као драмски писац премашио
Ибсена. Најбољи скандинавски музичар, Григ, и најбољи модерни
скулптор, Синдинг, брат музичара Синдинга, такође су Норвежани. А и
на северном и на јужном полу вију се норвешке заставе.
Чини се, дакле, све у свему, да је норвешкој малокрвној историји
најјачи разлог њихова сура, сиромашна, удаљена домовина. Данска
и Шведска су ближе континенту, треба само руку да пруже и да дохвате
велики свет Европе. Затим, више земље и више сунца има у Шведској и
у Данској, па зато има и више јаке воље, више фантазије, више и новаца.
Више земље. Питате се у чуду од чега управо живе дрвета гго многим
норвешким шумама. Једу себе, скруњене иглице једу четинари, опало
лишће брезе. Го голцат камен, и на њему, ненахрањен и незаштићен
корен целе шуме. Газили смо по

201
 сплету живих корећових жила које су у дужини од два-три метра
изван, и чак изнад земље, завејане снегом, изједене водом, сисане
читавим слојем паразитског биља. Понеком дрвету је главни корен
толико изван земље да је изгубило ослонац и чврстину, нахерило се, или
пало на друга дрвета. Таква шума, или део шуме, алегорија је
норвешког живота. Норвежанин је поносит човек у сиротињи и нужди.
Норвешки зуби се ломе о орахе који су изнутра црни. Норвешка
судбина је скоро уклетост, анатема. Несрећа је више супстанциелна и
може се нападати и лечити; анатема је невидљиво и незнано зло које
је стално ту, а никад се не зна откуда баш и зашто је дошло. Или зар
није анатема кад је две трећине земље лед, стена и мочар, а сто
двадесети део земље њива! А при томе је велики део норвешких крајева
тако величанствен да човек не може да изгуби душу, да постане дивљи
вепар или курјак!
У околини варошице Рероса (Кбгоз), већ знатно на северу, куда смо
доспели путујући железницом кроз долину реке Гломен, видели смо не
величанствену него тужну слику норвешке природе, и разумели опет
многу националну и социјалну загонетку ове земље. Био је један од
оних необичних дана норвешке позне јесени, кад је све до увече
облачно и тамно; и кад већ и последња искрица дана згасне, и ви
очекујете мрак праве ноћи, неприметно и одједаред се разгали, покаже
се на небу залазак сунца, иако сунце целог дана нико није видео, и не
види га ни тада. Одједаред се читава половина хоризонта, високо горе
до зенита, зацрвени једном гладном ватром у којој за трен ока испаре
сви облици. Дуги црвени млазеви, један црвенији од другога, висе као
црвена литија. И мирно и дуго стоји тај језовити контраст врелог неба и
хладне земље. На тој хладној земљи није ни пурпурно, ни свечано, ни за
202
 гбнетно. Велике површине неплодно!1, хфнбг турфа, а између тога
наноси сухог белог песка који затрпава и гуши оно мало траве и
патуљастог дрвећа које овде већ заправо пузи по тлу. Симбол двоструке,
беле и црне смрти растињу. А међ околним стенама раштркале се ситне
дрвене кућице, пузе и оне. Пролазе озбиљни и ћутљиви људи, које је
необично тешко кренути да вам што о себи кажу. А кад најзад учине, ви
се и кајете и стидите што их нисте оставили на миру. Један вам прича да
само стотину дана у години имају температуру изнад нуле, да стога
скоро ништа не може да им роди, и да живе и издржавају се радећи
тешко у рудницима бакра. Други вам каже да им ни у лето није много
топло, а у зиму — смрзавају им се кости, „ветар им хуји по жилама".
Трећи вам се тужи да је њихово место тек на 63 степену северне
ширине, дакле, још на јужној половини Норвешке, али, ето, ни о
Божићу, кад је људима на истој географској ширини бар по собама
угодно и топло, они не могу да се згреју у хладноћи од тридесет до
четрдесет степена.
И гледају вас при том ти људи човечно, мирно, пријатељски. Не
питају о житу, о фурунама, о правилно распоређеним годишњим
временима.. Које ли су њихове интимнерадости? а морају их имати,
иначе би им срца престала куцати.

Један сељак нас је једном возио на ниском, здепастом, веома

карактеристичном норвешком коњу, који је сав урастао у густу мекану
длаку. Има широко рашчешљан реп, космату меку гриву која му пада с
обе стране врата, око копита венац чупаве длаке — као да се завио у
бунду, и баш ништа не мари што није леп, што га арапски коњ не би
уопште познао. Да, није много елегантна животиња

203
 норвешко коњче. У детињству смо учили да је коњ племенита
животиња; касније смо у текстовима аустриског философа Вајнингера
прочитали да је коњ симбол лудила; још доцније, од знаменитог
лондонског теософа Веџвуда чули смо да коњ има нарочитих психичких
особина, види појаве астралног света које су материјалисаном човеку
невидљиве. Међутим, и поред најбоље воље, ништа од свега тога нисмо
могли да пронађемо на норвешком парипу. Доста тром, можда и уморан
— јер се сиромашни Норвежанин сиромашки и вози, преже скоро
искључиво само једног коња — ниско опуштене главе и равнодушног
ока тегли парип уз брдо, обилази оштро шиљато камење, ни на памет му
не пада да се због неке астралне, или макар и терестралне појаве
помами, да изврши какву срећну или несрећну коњску бравуру. Били
смо стога мало у неприлици кад је наш сељак почео да хвали свог
трбушатог риђу:
— Чује и види све, и чува ме успут као да сам му отац. — Лепа реч.
Каже пророк Исаије на једном месту: „Сви који станујете на земљи, кад
ое дигне застава на горама, гледајте, и кад затруби труба, слушајте." До
врага, да ли то коњче зна Исаију? Да не бисмо залутали са питањима,
окренули смо ствар на шалу. Причали смо сељаку како су многи наши
сељаци џамбаси на добре коње; како сремски сељак каже: ако је и као
миш мали, само нека је бесан; а добар бачки газда лаже да тера само
таквог коња који на две ноге иде, а двема лети.
— Хе, хе, — смешио се наш возар. — Богами, нашем коњу да је
још две ноге више, а не две мање. Не стоји бадава у старим нашим
песмама да је бог Один јахао коња са осам ногу.
Међутим смо се једнако пели, умерено пели, али у потпуном смислу
речи пели, јер смо се возили пре по степеницама него по

204
 путу. Наједаред од зла би још горе. Укланчени међу двема стенама,
са којих су цијукали небројени мали водопади, нађосмо се пред
пролазом који се од степеница претворио у врсту мердевина;
стртугенито и високо, и са наваљаним камењем које је изгледало као да
полако клизи, чека само да се преко наших глава стропошта. Наравно,
каже нам сељак, камење је то нарочито довучено, и то баш стога да
изнесемо главе; кад камења тог не би било, било би довољно прилика да
човек скрха седам вратова. Неко је од нас троје више жмурио него што
је гледао; чекао час да буде свргнут; а кад смо се нашли на лепом
платоу, трумпељасти норвешки риђа чинио нам се прави уметник. Какав
симбол лудила! Никада Вајнингер није видео норвешког коња! Памет
вири на очи том коњчету; и доброта и стрпљење, знамен свих бића
која заиста тешко живе.
Сишли смо с кола и пошли пешке, гледамо непрестано на добру
животињу која не зна колико је добра. Наишли смо затим на једно
чудновато место, на једну као земљотресом срушену и развитлану
гомилу камења, свакојаког, од ситних, оштрих и измрвљених каменица
и шљунка па до громадастих блокова. Разбијено, слупано, у земљу
заривено, једно на друго набацано, стајало је поприште неке силне
битке где се камењем засипало и тукло. Мало даље, у страни, поред
празне, напуштене колибе угледали смо гроб са примитивним дрвеним
крстићем, закићеним гранчицом јеле.
— Шта је то?
— Ту је узео себи живот један сељак.
— А зашто?
— Хтео је да направи око кућице њиву. Годинама се мучио, копао,
вадио из земље камен. Ви не можете ни појмити какав је посао, рецимо,
раздрмати велики камен који можда стотинама година лежи у земљи, и
кад сте га тешком муком и откопали и

205
 пбткопали, какав је онда посао издићи га и извући. Две године дана је
радио тај човек док је очистио слој земље колико да пожање неколико
џака ражи; и кад је потерао плуг, и плуг зарио мало дубље унутра, рало
је опет ударило о нешто тврдо и пребило се као да је од стакла. Требало
је сељаку још година дана мучног рада да очисти и други, дубљи слој
земље. Стрпељиво, радећи тако рећи сам самцит са својом женом,
свршио је и тај посао, радовао се што ће имати њивицу у овом пустом
крају ...
— Требало је онда — намрштио се возар — од повађеног камења
подићи овисоке зидове на све четири стране њиве да се усев сачува од
песка и од снежних лавина; и кад је све било готово, онда се с планине
сру -шила камена лавина, оборила зидове као да су од хартије, зарила
се дубоко у срце се -љакова рада, каменицама засејала нову сетву по
њиви несрећног човека. Он се тада од очајања обесио, и ту су га
сахранили.
Ето, норвешки проблем, ето, чвор њихова живота! Потисне се у
таквом човеку сваки други осећа] сем бриге за свакидашњи живот и
жеље за неком сигурношћу и миром. А и кад дође потреба и воља за
уживањем, шта друго има у тим пустим крајевима сем немуштег
разговора са природом, или исто тако немог разговора са самим собом
или са књигом. Исто то, само без књиге, каже и игуман Теодосија у
Његошеву Шћепаку Малом. Да, да, сва црногорска уживања су некад
била, а норвешка добрим делом и данас јесу, негде на опасним
границама душевног и нервног живота.
— Како научите сви читати кад живите у крајевима где зими ваљда
ни птица не пролети?
— Е, ту се не шалимо. Имамо врло много народних школа, много
више него цркава; а затим, у лето иду путујуће школе, и ако има крајева
где птице не пролећу, нема

206
 крајева где пп^оле не долећу. А осим свега тога, код нас је
уобичајено, и скоро мора бити правило, да матере уче децу читати.
— А оно остало?
— Научимо и оно остало. У младости је свако од нас рибар и
морнар; живимо дуже или краће време на западној страни, видимо лађе,
људе, робу, обичаје из свих крајева света, и научимо врло често и
стран језик. А осим тога, у дугој зими, кад се само у кући живи и седећи
ради, чита се или прича оно што су други видели и прочитали.

Веома су страдални ти људи. Незгоде и тешкоће скорс су исте као и у

прастара времена, а култура је однела веровања да се штапом у који су
урезане руне водених богова може утишати бура, а другим таквим
штапом може пренети болест човека на камен или дрво. Велика
фантастичност, сентименталност, бизарност у мислима и у машти, све
су то прво директне а затим и индиректне последице природе у којој ти
људи живе. Опкољен злим временом и претњама елемената и небесних
и земних, човек се увлачи у кућу. Далеко од људи и ретко у прилици да
се састаје с друштвом, човек се увлачи у себе. Ретко у могућности да
промени место пребивања, јер на мору, на западном приморју је и тако
већ препуно, и грабеж, а у унутрашњости има само од зла горе — људи,
да не би полудели или подивљали, научили су да воле опасно и
страшно, уфантазирали су се у то, баш стога што је од невоље, до једне
занесености која је често ненормална.
У северним крајевима је кућа збиља дом и огњиште, кров над главом
и одбрана од непогода. Норвежанин уме да се увуче у кућу као нико на
свету; он сасвим не познаје ону нашу потребу да смо стално међу

207
 „светом". Кавана нема, сем у великим градовима; каване су
ресторани, и постоје због странаца и оних који не могу у приватним
кућама да се хране. Пред кућом се не седи. Кроз прозор се не гледа.
Додуше, кад се с овим обичајима сравне наши, онда излази да су
Норвежани помало врста пужева, али излази и то да ми живимо на
улици, и непрестано загледамо у туђе куће и дворишта. Зар седење
пред каваном и гледање кроз прозор није врста извиривања шта се тамо
за туђим плотовима збива?
Према животу је и норвешка кућа. Приватна кућа је по правилу
брвнара, дрвена, ниска, омања, али топла и својска, иа их ко]е изгледају
сасвим као оне лепе и лепо намештене кућице за лутке у које ниједна
лутка не може да уђе. Омање, како рекосмо, пуне ситних собица, са
уским лествастим дрвеним степеницама усред куће, али са облигатна
два спрата, иако испада, као што енглески романсијер Текери у једном
свом роману згодно каже: људи седе у салону у првом спрату, а ноге
им висе у трпезарији у приземљу.
Норвешка кућа је обично већ споља углађена, негована, лична и
својаг; а ако се живи у туђој кући, онда је свој стан на сваки начин тако
укусан и интиман да човек ни ту не може да се сит наседи. Прозори и
веранде, са двоструким завесама, то су праве уметничке изложбе белих
чипака и зелених биљки. Иако то врло често иде до луксуза, код
имућних и до тешког луксуза, никада не иде до претрпаности и
неукусности, јер су завесе увек само беле, и биљке у прозорима увек
само небројене врсте северне зелене папрати.
Само у великим варошима, прометним градовима, где је опасност од
пожара стална, куће су од цигала; али и ту, чим оставите улице промета
и трговине, одмах искрсавају карактеристичне дрвене виле и палатице
са

208
 много широких прозора и врата, све у самоме стаклу. Сунца и
светлости дај што више!
Куће — прелазимо сад у јужне крајеве, улазимо у домове бољих
газда — куће су махом белом масном бојом обојене, а пред њима је
башта већа, мања, али башта. И кад ]е лепо време, и врата куће широм
отворена стоје, и по главним степеницама се зацрвени ћилим и заблиста
на све стране очишћени бакар и месинг квака и ограда, онда се човеку
чини да је сваки бољи норвешки дом триумфална капија спремљена да
кроз њу сунце прође. Са степеница се улази у веранду, пуну танких
стубова, кокетних апартмана и цвећа, а са веранде у стан, кроз врата
која су до доле од једне плоче стакла и одевена у најлепше драперије
танког тила. На прозорима, који су бива, и по два метра широки и
такође увијени у паучинасте везове и чипке, поређане су биљке све у
дуплим лонцима, од којих су спољашњи често права уметничка дела у
теракоти, порцелану, бакру, чак сребру и емаљу.
И када год уђете или прођете, све је свеже и чисто као да је
месечином опрано и орибано; и нигде не видите просуту воду или
осушено лишће, иако цвеће стоји и по поду, и на полицама, и виси у
чинијицама с плафона, и пуза се кроз собу по зидовима и по затегнутим
металним жицама, тако да су нама и до данашњега дана несхватљиви
цвећарски буџети тих домаћица и у новцу, а нарочито у времену.
Унутра, први услов после чистоће и реда јесте интимност, лични
укус, породична традиција. Још више него у Холандији, Норвежани се
не поводе за модом у намештају. Нема досадно униформисаних
трпезарија и салона, тако да вам је свеједно а свратили Петру а свратили
Павлу. Колико је год могућно, Норвежани се труде да сачувају и
употребе стари, вајкадашњи намештај и старо посуђе, од оца и мајке,
деде и старамајке,

34

209
 а по могућству још из ранијих генерација. Свака соба има неки свој
стил; и ако ]е стан већи, а породица стара, имате да прођете неколико
штимунга, да сагледате неколико поколења, можда читаву историју.
Норвежани уживају у национално стилским опремама, тим пре што је
норвепжи старински намештај веома удобан; највеће задовољство им је
да са што потпунијом тачношћу дочаравају слику из старина. Били смо
код једног професора, чији стан је, као свака кућа у Ослу, електрично
осветљен. Али у соби где је сложен намештај од женина деде, високе и
дубоке фотеље резане су у једном комаду огромног трупца, стари
норвешки ћилими и завесе са фигурама из сага, и један од првих
норвешких клавира, од белог неполираног дрвета са шареним, руком
измаланим цвећем, е, у тој соби није било електрике; ту се, као у дедино
доба, палили четворокраки бронзани чираци у зиду. И како се знало да
је деда необично волео лале, домаћица, пред Божић, набави множину
лукова, расади их у плитко дрвено сандуче, које је смештено у
пространије блехано сандуче, и кад се у тај спољашњи суд, кажу нам,
неколико дана налива врела вода, лале на очиглед ничу и цветају, и у
дединој соби се усред зиме шарени читава башта његова најмилијег
цвећа.

У свима норвешким кућама се много чита, и врло много свира.

Норвежани су и по себи музикалан народ, а дуге зиме диктирају музику
и у најпростији васпитни систем/тако да у овој земљи већина људи
свира и пева боље него код нас мањина. Одјекне ли само тон клавира,
чела, или виолине, разговор се као ножем пресече, слушаоци потрче из
свију соба, деца остављају играчке и шалу, и тада видите типичну
норвешку сли
210
 ку, где младо и старо, заваљено у неку старинску столицу, мирних
руку ћути и слуша, а не зна шта је доста.
А по концертним салама виђају се сцене које нису много друкчије
него она позната слика где је претстављен утисак од Бетховенове
сонате. Оборене очи које ништа не виде, или жмуре, тела погнута, сваки
човек за себе. Неки у налакћеним рукама држе главу, неки су је
спустили чак на ограду ложе или галерије. И нико се не миче, нико
никога не посматра, сви ћуте као мртви, а једно до другог седе старци,
баке, дечаци, девојчице у кратким хаљинама.
Сећамо се једне чајне вечери кад се цело друштво, што се не дешава
сувише често у овој земљи, раздрагало било до раскалашности и
несташне шале. Неком тад паде на памет да свира и пева Холштајнову
Позну јесен, где је врло импресивно дат тренутак кад се осети, не
последња и коначна смрт свих створења, него свакидашње и
свакогодишње умирање ствари и људи. „Оче, куда то путују тице? оче,
куда то лете облаци? оче, куда нестају дани? оче, куда идемо ми сами?
... Далеко, далеко, нико не зна куда."
Одједаред, као кад се врело гвожђе спусти у хладну воду, испрштала
је добра воља, и расположење, и видљиво и чујно је падало тешко
норвешко ћутање које је увек пуно брига и слутњи. Где ли је сад брат
који се са својим рибарима налазио на мору још пре месец дана? Шта
ради сад сестра која је учитељица чак тамо далеко на северу Нарвику?
Како је сада стари отац који је пастор у оном страшном крају где
једнако урлају буре Леденог мора и ретко се уклања аветиња магле?
И ко зна шта још! Одједаред, људи чисто смршају, отсеку се од
живота, смрзне се реч у њима, увлаче се у углове као да им ниједна
сенка није доста тамна, и душе се преливају песмом туге, и хоће и суза
да ка
14*

211
 пне... Да, музика је сила благородна, му -зика је божански супстрат,
велика тајна. Звоно је материја, али звук звона — не та -ласи ваздуха и
етра, него звук звона, шта је то? ... Кад се свира Бетховенова Пета сим -
фонија, слушалац зарива прсте у косу и осе -ћа као никада шта је то
слух. А кад се из -води Бетховенов Виолииски концерт, једини, и кад га
свира једини Јехуди Менухин, бо -гме, капљу сузе, једна другу стиже.

IV
Месеца септембра

Ван сваке је сумње да норвешко повлачење у куће има много добрих

страна; али је исто тако ван сваке сумње да је норвешко повлачење у
себе разлог многим опасним, или бар многим чудноватим појавама у
њихову друштву. Развијају се уски али удубљени менталитети, у којима
се чисто сахрани све што у њих уђе. Ократковиде очи не само у
пренесеном смислу него и у буквалном смислу речи, и чулне очи
обневиде од гледања у помрчину, у човека сама себе. Превиђају се
ситне околности живота, и тражи се по правилу мотив којим је појава
везана за загонетност, за нешто велико, за вечност васионе.
Наравно да је то најбољи начин да се естетички и етички проблеми
смрсе, да посматрање постане чисто унутрашње и да ме
*
Волт Хвитмен: Савршенства
Само они сами разумеју себе саме
И сличне себи самима,
Као што само душе разумеју душе.

212
 дитација издуби у души извор неисцрпне скандинавске туге. Туге
оних јаких душа које своје болове неће да деле ни да блаже, и туге
оних слабих и оболелих душа које су битке човека са лудаком у
себи. Видите јако и силно тело које се не боји смрти, и видите у том
телу застрашену душу која се боји искушења, и која у двобоју човека и
судбине често не сме да стане на страну људи. Видите понекад и
трагикомичну слику: да у џин-човеку куца мало срце које не може
нешто да заборави, или да се нечега одрече. У драмама Хенрика Ибсена
имамо доста лица која не могу да забораве родни крај (неко од њих
шуму, неко море, неко поларну светлост), или увреду, или неизвршену
дужност, или неку хришћанско-метафизичку утопију. Дански фидо.гоф
Киркегор (К1ег1се§аагс1), који има на барјаку страх и стрепњу у души
човека, има и теорему очајања — тај се мислилац много цитира, и, како
скандинавска књижевност иде у свет, опажамо, иде с њом полако и
Киркегор у свет, и његова философија страха иде у свет. Ибсн је такође
светски познат драмски писац, у пуном смислу те речи. Сматра се као
моћан сатирик, реформатор друштва. Али — пуно је и ту стрепње; или
пуно очајне храбрости: „све или ништа". Није Скандинавцу тамо на
високом северу лако бити узвишен, племенит; често он има да преведе
слона преко паучине. Ибсн гони тог Скандинавца и одвише често на
северни ледени пол морала и одго ворности.
То се опажа у свима гранама норвешке уметности, нарочито у
музици, а доста јако и у литератури, не само у драми, него и у лирици и
у роману. (Но, не сме се заборавити ни хумор: у оној природи, човек је
често врло ситан и смешан.) Драма живота никад није у њих без
класичне драме савести, а чим дотле дође, Норвежанин, кажњен својом
климом од богова већ сам по себи, не може

213
 да неку омашку или неки грех не метне сасвим одређено на човекову
страну. И кад се трагом те појаве иде даље, долази се до факта да ови
људи и у схватању живота и у уметничком изразу имају више смисла за
чисто психолошку него за пластичну лепоту. То 1е оно што те за остали
свет највише туђе у норвешкој уметности, али што се може ра -зумети
кад човек очима види о чему је реч у њихову поднебљу и условима
живота. У Индији, смоква спусти јаку и здраву грану до земље, грана у
мраку топле земље поста -не нов корен и стабло. У Норвешкој, човек у
мраку тавана лови дивљу патку и убије девојчицу. (Ибсенова чувена
драма Дивља патка.)
Норвешка земља је понајчешће као хипнотисана; даје мучан утисак
да ништа не може да се макне, да викне. У шумама нема песме, у бојама
углавном нема вреле страсти, пламен не може да нагло скочи у
температури. Воде, ветрови, чак људи говоре језиком који се понекад
једва разуме. Најбоље се са људима и стварима општи ако им се у душу
уђе — сматра НорвежанињЈ А кад им~ -<5е~у7(ушу~уђе, онда сеГ ушло
у царство вечитих северњачких чежња, и онда се човеку почињу
привиђати лађе које тону, људи који лутају по фјеловимаГТо је онда оно
пгтб~~се ""нарочито на југу Европе тако радо назива лудилом у
норвешкој уметности. Без сумње, има неког лудила у мислима и у
машти норвешких уметника; али то није, рецимо, обест футуриста и
кубиста, чија памет од беса скаче кроз обруче и говори у коњичким
скоковима; нити 1е то оно клиничко лудило које је Макс Нордау,
припасавши кецељу из медицинарске радионице, мислио да сме
констатовати и на Вагнеру, и на Ничеу, и на Толстоју, па и на Ибсену.
То ни у најгорем случају није оно лудило које долази из луднице, него,
евентуално, оно лудило које је, евентуално, на путу у лудницу. А тога
лу
214
 дила мора бити. Многе и вариантне станице на путевима и
странпутицама тога лудила јесу велика искушења за велике људе. Где је
био Шекспир кад је сновао и писао Хамлета, Макбета, Лира? Кад је
писао пад са ужасне висине онога драмског колоса који се звао Марко
АнтониЈе? Кад је писао Фалстафа, ако хоћете? Сигурно на разним
странпутицама, далеко од доброга здравља и расположења, од јаког
црног енглеског пива. Здрава, нормална, то јест просечна граћанска
памет није гнездо уметности. Непритиснута памет говори ситне ствари
притисак крви лупа 1чекићима по мозгу али ти чекићи кују карику којом
се имагинација везуЈе за горње регионе. У малој, али веома особеној, и
као жанр веома привлачној норвешкој литератури има лудила, наравно.
Али то лудило је део смисла и неизбежности у овом крају, и ако сви
људи имају права да живе, онда и њихов живот, такав какав је, има
права да уђе у уметност То је можда већ и стога истина што то није
казао Норвежанин, него, у предговору своје драме Кромвел, Француз
Виктор Иго. А кад се Норвешка упозна, онда за ту истину говори сав
живот у њој.
Један наш доживљај из околине Ромсдалсфјура. Ромсдалсфјур је
рукав великог Мулдефјура, али богатији у лепотама, па стога и
знаменитији од њега. Путовали смо уз реку Рауму кроз један од
најлепших крајева гласовите долине Ромсдал. С једне стране скоро
кобно тамна, заправо црна планина Ромсдалсхорн, 1500 м висока у
једној непрекинуто вертикално] окомитости, и црно сјајна и глатка као
какав таман споменик на џиновском гробљу. У његовој тамној сенци
поцрнели су и вода и мала зелена острвца, и као од угљена начињена
стоји понегде кућица сељачког гора. С друге стране, на подножју
изломљеног камења издигли су се у висину од преко 2000 м
Тролтиндери (ТгоМ-1;тс1ег), тако језовито стрми да се једва оком

215
 дају сагледати шиљци, изрецкане круне и зупчасте куле, пуне
покојних снегова које ни ветрови ни сунце не могу како би требало да
походе. Свугде напор и мука. Свугде неки Мајстер Солнес (у драми
Ибсена архитект и грађевинар) не може да догради висок торањ, или
има да се сруши с њега. Нама, с југа, док нисмо то искусили у
Норвешкој, сасвим је тешко било веровати да негде на земљи и сунце
може да буде Мајстер Солнес.
И неколико часова тако, кроз мање или више узак кланац, често
сасвим црну увалу, тесну и мрачну као бунар, и све уз бучање Рауме
коју час видимо час не видимо од блокова стене великих као куће и
цркве, и понекад испретураних као порушена, данас бисмо рекли
бомбардована варош. И тек добрим добро даље, кад се изађе из тамнице
стена, река почиње да се шири, да се игра и разиграва, или да се љути и
да скаче. Као скоро све реке у Норвешкој, образује водопад. У своме
моћном водопаду је тако силна да некако канџастим таласима кида и
сахрањује у себе што дохвати, камен и дрвета. Али, норвешка се стена
ничему не да. Сваки час се види како тешку масу воде пробуши и
раздели њен стуб камена, који одтедаред искочи ко ће знати из каквих
слојева ове наше милионе година старе планете.
На махове пролећу плашљиви дивљи ирваси са копитима оштрим као
нож, која чудно звече. Животиње те, као сав род јелена, а видели смо их
на северу много, имају необично светле и тужне очи. У чему ли је
радост живота ирваса? — питали смо се чешће, некако као онат
будаласти Кинез који је посматрао „радост риба", а други Кинез му
посолио памет: „Отуд ти знаш у чему је радост риба, кад ти ниси риба?"
Свугде где пролазимо живе људи, иако наретко. Јер до извесне
висине планине, докле сунце може да допре, има пашњака, може се,
дакле, држати нека стока, па се може

216
 издржавати и породица. Свратили смо у један гор да ее одморимо и
попијемо чашу млека; па како је лето већ давно прошло, видели смо
опет један веома озбиљан пример на који начин и од чега људи живе.
Мала, чиста дрвена кућица са дрвеним намештајем и посуђем, и у њој
удовица са троје деце. Живе од неколико оваца и коза, а лети, кад могу
да сиђу дубље у долину, накупе и нешто новаца од продатог сира и
бутера, а нешто зараде и од странаца који им у кућу сврате. Сви туристи
иду углавном утабаним путевима, и урођеници их напамет знају, и
добре воље им причају свспе хронике и историје. А ми, побогу, као
Љуба Ненадовић — коме се Његош ругао — одмах писаљку, и
забележимо. Она жена, откад се удала, није никуда макла, сем понекад
до црквице која стоји у истом крају, и у којој свештеник сваке треће
недеље служи. Осврнули смо се мало да боље видимо где то та
породица живи.
На доглед нема трага човечјем стану, пусто, заборављено, утонуло у
ћутање и тишину. Високе стене, час стрме и равне као огледало час
разједене и као нека халапљива уста наднесене над сићушном
колебицом, коју би, чини се, већ и неколико каменица затрпало. Мало
даље шушти водопад, наравно, и бије оданде мокра хладноћа. С друге
стране, отприлике свега метар у висину, држи се бела магла, а из ње
стрче неколико кржљавих дрвета, сухих и црних, али ипак живих. А
преко свега тога пада онај свугде на европском северу познати сребрни
пепео првога сутона. Говоре о том сутону и Достојевски, и Томас Ман,
и Хајне, и Вордсворд, и Харди. Кад тај пепео опраши, на свима
предметима заблиста туга. Као мало успавани мало од богова
заборављени, стајали су пред нама онај гор и ти добри, животу
благодарни, несрећни и ведри људи.
Тролтиндери су тако високи да сунце само преко лета може да их
прекорачи; ина
217
 че, девет месеца у години, у дно долине сунце никада не може да
доспе. Говори нам она ведра, животу благодарна жена:
— Гледамо горе, и ако видимо да се снег на врху планина црвени,
или да као златна пантљика нешто ивичи стену, или да неке ватрене
ножице шарају по камену, онда знамо да је онамо, далеко, с оне стране
планине, леп дан и сунце. Ето тамо, можети ли да видите пашњаке и
горове, тамо живе људи на бољем месту него ово наше. Тамо се снег
брже топи, може нешто и да узре. С оне стране стене фјур се баш
никако не смрзава, и има увек риба. То се код нас зове срећа, и ми, кад
можемо, одемо у посету срећи. Ваља рећи истину, дође и она нама у
посету. Поседи, оде, као свака посета, а ми је онда опет чекамо...
Погледали смо високо горе. Око црног камена стајали су као сумпор
жути, као набацано паперје чупави облаци, а из њих је овда-онда
лизукао модро црвен одблесак зашлог сунца, које у Норвешкој не сија
свима људима. Нетачна је позната јапанска песмица: „Један исти
месец на свима водама". Има вода без месеца и без сунца.
После пола сата изашао је овде, ипак, месец. Крупан, пластичан,
леден. По хладну камену су прошле хладне сенке неких невидљивих
бића, као, уосталом, и код нас, кад се месец јави. Варамо се ми, јужни,
кад кажемо да је „месец изгрејао". Водопад се ућутао и ромиња само
унутрашњим гласом. Деца се шћућурила, жена је дисала у ритму вечери
(уосталом, и ми), гледала нас крупним, разрогаченим очима које, као
код свих људи, бивају од суза начињене, а ми смо се журили да те људе
оставимо. Свеједно, имају они свој живот, који не би дали за наш: скоро
весело су нам махали рукама докле год се нисмо опет увукли у кланац,
и другим правцем стигли до хотела. Тај хотел, и туристи у њему,
причали су нам, служе Ромс
218
 далцима као панорама. Туристи су увек мало смешни.
„Ето, кад би се написала песма, ко зна, можда и драма о животу оне
још младе жене, о њеним сновима за будућност и сећањима из
прошлости, о мислима које и у њој имају крила, о души која је
заробљена у камен, изашла би вероватно чудновата песма, можда и луда
песма о борби и разним занесеностима, о тупој, можда идиотској утеси
и срећи." Тако се чини нама, странцима — у очима урођеника вероватно
идиотским странцима; који одмах, на колену, нешто записују — а они,
они имају свој живот.

У сваком осећању ових људи мора бити да има и револта и

резигнације, и племенитости и огорчења, и праве борбености и радости;
тим се могу протумачити многи сукоби између сентименталности и
чврстине карактера, и многа нарочита схватања и понашања у
норвешком друштву. Осећање -ЈгрЈшде, на пример, јако је развијено и
много неговано у ЈаорлшшоЈ^ЈЈуЈПИЈ но, посматрач искуси и сву
чистоћу и сву нечистоћу у мотивима тога људског осећања, баш као и
другде међ људима, уосталом. С једне стране, правда се тражи из неке
врсте завидљивости и тесногрудости, да ником не буде боље, или бар не
сувише добро; с друге стране, правда се иште из најхуманије побуде;
Сматра се да су сви људи равни, браћа која се воле и помажу, а
прмажу се, по човечански, и кад се не воле. Тај чудни дуплицитет
добро је дат у познатој фрази из Ибсенових Претендената на престо:
„Каменовати треба сваког ко се изнад других дигне". Неодређено, од
два, а и од више смислова, мало нагло, мало пакосно, мало храбро. Ибсн
је имао богату али искрхану душу. И податан и шкрт. Строг до аскезе,
скептик до сатире

219
и мржње. Морални захтеви његови су били свирепо високи — у свакој
драми има јунак који се гуша или трује због моралног задатка. Али, ако
га изврши, само је дужност учинио. Дужност је на северу Европе етичка
кулминација. Енглез једва некад изговори реч херој. Младићу који
полази у рат каже: Напиши последњу вољу и иди да извршиш дужност.
Норвежанин 1е слично протестантски кратак и строг. Миклсн
(М1сће1зеп), народни вођ из 1905-е, кажу да је доживео и уживао
нарочите части. Али кад је посао био свршен, и у земљи опет настао
живот обичних догађаја, Миклсн је учинио д у ж н о с т, и био спуштен
међу обичне људе. И премда сваки Норвежанин з н а које и какве су
његове заслуге, Миклсн ч о в е к се ни за длаку не види изнад
других људи. Тако треба разумети ону строгу реч Ибсенову. Све је
само дужност; она је, према снази и дару човека примерено, мања или
већа, али је само дужност. А извршена дужност — зна се у свем
честитом човечанству — то тек не може бити повод да се неко диже
нада друге људе!
Нама, који имамо и урођену и стечену потребу хероја, и урођено
обожавање херојстава, нама ова црта норвешког карактера изгледа као
сиво и пусто место у душевним насладама културног човека. А у
Норвешкој сви без разлике мисле да је то праведно, то право схватање
правде.
Но, да се вратимо уназад и наставимо тамо где смо прекинули Ваља
рећи: Норвежанин који живи између Ромсдалсхорна и Тролтиндера, и
чува се да не изгуби ни памет ни душу, инстинктивно се мора
удубљивати у своју судбину. Као онај грчки философ што је на трулу
мртвом псету пронашао дивне бисерасте зубе, тако и Норвежанин
налази тошгу душу у хладно лепој, често немилостивој својој околини.
А кад се душа нађе, и она заволи, онда је то велика и трајна

220
 љубав/ Таква љубав, као све велике љубави, драмдка је, свршава се,
бива, спољашњом или унутрашњом трагедијом, но свакако немирним
чежњама и увек будним носталгијама. Странцу, дакле, брзо постаје
јасно зашто се онима са норвешког запада, са плавих фјурова, цветних
ливада и зелених шума не иде на норвешки исток. Али је у први мах
неразумљиво зашто становници са истока, дакле, становници пустих
фјелова, не воле да пођу на запад, не иду на запад, а ако морају, бива да
од чежње и умиру на западу. Међутим, зеет§ 1з ђе11еут§, кад човек
види, онда верује.
Веома је тешко рећи какву импресију оставља фјел. Фјелови су
камене и снежне пустиње које, сем западне обале, чине претежни део
целе земље. Не могу се фјелови назвати висоравнима, јер су по 60—70
километара широки, а у надморској висини и до 2000 метара. По фјелу
се пружају простране долине и дуги ланци брда, а између брда су мирна
језера, хучне реке, и оне карактеристичне, голе, глечерима заобљене
грбине појединих црних стена. Због врло великих равних површина, око
човечје, на фјелу, сасвим изгуби мерило дименсије и растојања; и, мало
кратковиду човеку високе се планине учине као брежуљак, језеро као
„нека вода", а раштркани горови као ситне барчице на пучини мора.
Гази се, или се вози, или по камењару, или по снежним пољима; кроз та
снежна поља већином воде главни путеви, јер по камењарима, кажу
Норвежани, до самог срца земље је го камен, и нико живи не може туда
прокрчити добру путању; камење то изгледа као џиновским зубима
раскрхане кошчурине по којима, као по оштрицама, тешко иду и људи и
стока.
Фјелови су величанствени оним чиме су скоро чудовишни:
монструозне размере, монструозна усамљеност и пустоћа, па и мон
221
 струозни видици са јединственим осветљењем, понекад са дивним
играњем боја. Осветљење вас тек потсети на југ, на осветљења у
Италији, не толико у околини Рима или на страни Тиренског мора, него
у областима Тоскане и Умбрије. То је, ако не рајска, а оно небеска
светлост, прави животни елемент: лечи, теши, креће радост од живота,
веру у смисао живота. Само је Италија могла родити Препород,
Ренесансу! На фјелу, колико смо га ми окусили, пробијала је, освајала је
на махове таква светлост, иако је стојала јесен. Чист светао ваздух
мирисао је на цвеће, можда на наш ђурђевак, који мирише на шуму, на
хладно, на тишину. Зими, кажу домороци, стоји на фјелу бескрајна
пустиња, фоссроресцира белоћа, дубоки снегови сакривају старе и граде
нове пеизаже. Ори се често музика бура. А у лето, у лето стоји летња
зима: зелена и бела маховина, влажна и мекана као сунђер; блеште наро
-читом неком светлошћу из себе мрље снега. Светле ноћи су ноћи
духова и бајки: цикоће на све стране невидљива вода, а по камењу леже
и чекају да се осунчају брезе; неки тврде да има и северних врба. Но,
живи чо -век и на фјелу. Горови су, додуше, наретко посејани, већином
по падинама, у заклону, уз реке које са фјелова цуре у дубодолине, уз
пашњаке, уз брезе, од којих су многе живе одеране, јер њиховом кором
покривају се -љаци кровове кућица.
Наш фјел био је пространи и знаменити Доврефјел. Преко њега се
сада баш гради железни пут; иначе, постоје неколики стари и дуги
друмови који везују најважније нор -вешке долине. Има на овом фјелу,
туристич -ком фјелу, наравно наретко и на веома про -браним местима,
има не само хотела него и ваздушних лечилишта. У први мах фјел је у
нама, поред осећаја дивљења уливао и осе -ћај страха. Само главни
путеви су обележе -ни високим гредама; иначе, или су сељаци

222
 поређали, покушали да поређају крупно камење, које изгледа тако
усамљено и бесциљно као камење на гробљу, или без вођа не може
путник маћи ни у области друмова. Камен, снег, ветар, тишина. И кад на
све то падне сумрак, или наиђе магла, пут -ник, додуше, ужина у хотелу,
али ништа око хотела не види, и зна да нигде ништа и нема, и пита се,
први пут у животу, да ли је сигурно да ће сванути нов дан, и да ли ће
бити донесен хлеб — мали и размажени чо -век с југа почиње да се боји
као дете.
Пер Гинт, јунак Ибсенове чувене драме, пошто је преварио невесту,
сакривао се по шупљинама и брдима Доврефјела. И кад путник види ма
само један целић тога краја, не чуди се што су Пер Гинтова чула халу -
цинирала, што је непрестано имао посла с троловима и утварама. Не
чуди се путник што је Ибсенов чисто и дубоко национални драмски;
спев то, Пер Гинт. ..
Али, постепено, пронађе се душа и фје -лу; и онда странац разуме
зашто фјелски становник не жели да иде на запад, зашто му се весели
градови на западу и југу зе -мље чине неозбиљни. — Норвежани, прави,
то смо ми, људи са фјела. — Средином сеп -тембра на Доврефјелу су се
још видели ос -таци дугога северног дана. Пала је тако танка сумрачица
да се сваки предмет рас -познавао; опажало се само, као цртице на
кинеском акварелу, да слећу и делићи пра -вога мрака. Језеро близу
хотела посукнуло је било, али се још виделе плаве и зелене струје, а у
средини воде стајала је велика, као рибље уље жута мрља светлости, за
коју нико од нас не би могао рећи откуда је дошла. По тот мрљи, баш
као код нас на чудној, леној води Тисе, скакала је црна сенка неке
крупне тице. Тица је кружила све на истом месту, па одједаред сунула у
воду, прелетела језеро разгрћући крилима воду као да нешто тражи, а
затим прнула

223
 у правцу према нама. Устремила се на нас из неочекиване близине;
видели смо добро да је сва усукана: или од ветра, или од гла -ди, или је
можда рањена. Ноге су круто ви -силе, канџе се нервозно шириле.
Крупна је била тица, и шум од прелета њена гласан и хладан. И сећање
на ту тицу ћемо носити до гроба. Није имао до краја право фран -цуски
песник Аполинер кад је стиховао: „А сећања су ловачки рогови, чији
одЈеци за -миру у ветру". Само, дивно је француски ре -чено, скоро
пословички упечатљиво: 1,ез зои -уешгз 8оп1 согз с1е сћаззе ...
Упозорили су нас у хотелу на ирвасе. Чекали смо. Кроз густу тишину
зачусмо ту -по добовање животињских ногу по меканом турфу, и иза
брда, више летећи него бежећи, испаде прво Један ирвас, онизак али
дуг, витак, а за њим цео чопор, поређан у строгу линију као да су им на
жицу нанизана тела. Док смо оком тренули, СЈурише се у језеро с
таквим хуком и треском као да лед па -рају. А затим умуче све чујно, и
укочише се, рекли бисте, и сви покрети. Као каква привиђења клизиле
су по води главе, и на њима вијугави рогови. Круне шумских и фјелских
царева. Лове их, и улове људи, и прежу, и продаЈу.
Ни око поноћи још није сишла права ноћна тама. Нигде ниједне
звезде. Само у снегу блистају сићушни кресци, а шта их креше, не зна
се. На западној страни се виде пруге сасвим бледог спектра. Око
бескрајна фјелског хоризонта савио се зеленкаст појас. Помрчина,
колико је има, свиленаста је. Трепти нешто по камену; у даљини, тамо,
путују ирваси. Лепо је на фјелу.

Путовали смо из покрајине Телемаркен у покраЈину Хардангер.

Карактеристична норвешка слика: понор, с једне стране мо -ћна јелова
шума, с друге стране фјел, у ду
224
 бини хучна река. Још хуји, јесен је још. У шуме игличара веома
чудно улази свет -лост; само у дно шуме, јер само тамо има места за њу
међу голим стаблима и крж -љавим гранчицама. То је необична слика и
на дану, а при месечини густа јелова шума право је боравиште
патуљака; тролови су па -косни патуљци, али их има и добрих, ве -селих
и умиљатих на човечји начин. О Бо -жићу је по свим скандинавским
шумама жи -во, пир, и — литература. Шведкиња Селма Лагерлеф
осигурала је патуљцима бесмрт ност.
У сасвим белој, густој светлости месеца стабла су, доле, стајала као
сенке укочених џинова без глава, а горе су опет лебдела мрка дрвета без
корена и стабла; и од вре -мена на време, кад би кроз густоћу шуме
севнуло јаче бело од месеца, видело се како се широке гране четинара
ипак љуљају, и као да се дижу да погасе мале месечеве светиљке на
врховима својим. Четинари воле црну бо -ју, чар мрака.
Чучнули смо сасвим ниско на земљу — тако су нас учили вођи —
загрлили са сва -ке стране по један хладан камен, и онда на -гнули главе
над понор. Страховита тмина нам је запушила очи, и осећали смо само
како кроз црни мрак дере ветар, и трза нам главе и вуче нас доле, и чули
смо како се у даљини и дубини од 400 метара крха, раз -бија и јечи вода
коју нико никада није ви -део. Поскакали смо тако уплашено на ноге да
ни после извесног времена нико није смео да се усуди да баци у дубину
шљунак; бо -јали смо се да провалија не проговори или да понорски
олуј како год не врати камен. А кад смо подигли очи, поглед нам је пао
на фјел, бескрајно простран и мртво миран, и сав натопљен месечином
која је просто цурила са највише стене. Опет оно норве -шко: све
хипнотисано, непокретно. Само око једног малог гора полако и нечујно
обилазе

15
225
 брежуљци, огрнути у беле облаке и пошта -пају се сребрним штакама
од месечевих зрака. Високо над месецом јахало је, мо -рало је већ јахати
коло јесењих бура.
Али од свих слика, којима на фјелу не -ма ни броја ни краја, иако је
пуст, чини се да је виша и чистија она лепота коју дају сами по себи
бескрајан простор на врло ви -сокој висини и недогледни видици у
једном надземаљском осветљењу. Становници Сог -нефјела, на пример,
имају, на северу, сталан поглед на снежно поље Фанарок (Рапагаа!?:),
које лежи чак у срцу Јотунхјема; а с друге стране, далеко на југу, имају
сталан поглед на страховито ледено поље Смерстабре (8тбгз!ађђгае),
које је миљама дугачко, и са којег се — читамо у причи — у азурно пла
-вим катарактима руше глечери у дубине и долине, а из самог леда
подижу се као џи -новска страшила неколико црних каменитих стубова
који ће, како једна норвешка песма каже, и онда стајати кад цео свет
падне.
Али једно од најлепшмх сећања понели смо са Филефјела (ГШеЈјеИ).
Нисмо могли да се нагледамо и да се надивимо да има место одакле се
такорећи једним погледом може обухватити цео непрегледни комплекс
Јотунхјема, језовитих, махом непроходних планина које су сам лед и
глечер, сама бура и мећава, и, ко зна, можда још и данас до -мовина
џинова, тролова, вештица.
Уморни и од гледања, а још више зато што смо на повратку ходали
по рђаву путу који нам је убио ноге, корачали смо ћутећи. Одједаред нас
изненади и чисто поплаши широк и висок зид сложен од крупног те -
шког камења. Опазили смо ми, странци, је -дно на другом да се сваки у
себи запитао: шта је то што ту стоји, али смо били толико исцрпени
доживљајима да се нико није мо -гао решити да проговори и да упита
вођа. Једва смо одмакли двеста корачаја, кад од -једаред звизну и пође
нагао ветар, прво ни
226
 ско по земљи, па онда, као да се и он из-гребао на оштром камењу,
размахну крила, окрену трубе у висину, и тамо горе га стаде такво
урлање и узвитлавање као да ће небо на комаде исцепати. Вођ нам рече
да се ухватимо за руке, још нас веза једне за друге, и обрну натраг, а ми,
мало изнена-ђени додуше, за њим, све до оног зида, где смо сад
разумели да је то одбрана да нас ветар не обори или не раздува. Тек што
смо мало дошли к себи, са источне стране, из долине, зачусмо нагао
топот копита које су звечале о камен тако силно као да цео одред
коњице јуриша. После неколико секунада имали смо пред очима једну
од највеличан-ственијих слика. По грдној фјеловској по-вршини
котрљају се каменице на све стране, пУтУЈе песак, искаче вода из малог
језера. На небу, где је негде на дну још стајало сунце, ваљају се једно
преко другог лопта-сти сиви облаци, а између њих тек плану отсјаји још
неисхлађеног запада. На ивици платоа, одједаред, искочи читава ергела
уплашених коња, и у помамном галопу, рас-тресених грива и
узвитланих репова, и н>иш-тећи као да нешто хоће да кажу, јуришаху
кроз вртлоге укрштених ветрова право на нас. Погодили смо и сами да
су животиње морале негде пасти, и уплашене олујином нагле да се
склоне и одбране као и ми. Оди-ста, срушише се у заветрину зида.
Крешу још копитима, пребацују пену преко главе. Нагло се умирују.
Тек заржу танко и ви-соко, и испусте дах који зазвижди. Но олуј још
није био прошао. По небу и под небом нешто се још крха и тресб,
шкрипи и дахће као да се ветрови још гушају. Код нас би се рекло:
свеци се бију. Шћућурили смо се уз коње, грејали се наслоњени на
њихову то-плу снагу. Волели смо те животиње: мирисале су на сочну
траву и планински ваздух, биле су тако чисте.

15*
227
 Као што је одједаред дошло, тако се од -једаред и смирило. Понекад
би још писнуо неки ветрић, као да излази само из једне рупице свирајке.
Небо се заогрнуло у неку старинску антерију сањиво жуте бојв, и са
неким чудним шарама које би сваки час узеле другу ниансу као да
природа покуша -ва да сликарски меша боЈе. Небо Је на нор -вешком
северу неуморно.

Али необична норвешка природа не по -казује се увек у грандиозним,

патетичним или трагичним појавама. Она провирује у многим чисто
економским невољама, којс су и одвратне, и у многим социјалним
појавама које су интерзсантне, а често и смешне.
Таква ]една појава у Норвешкој, то су многоброЈне старе девозке.
Појава која, на крају крајева, као све у овој земљи, има свој корен такође
у проблему тврде природе и те -шког живота, у проблему који је Шарл
Луи Филип добро поставио у једном свом роману рекавши: ут§1 апз
с'ез1; (1е Гатоиг, та!з Га -тоиг, с'ез1; с1е Гаг§еп1.* И у Енглеско] има не
-прегледна маса неудатог женскиња, али Нор -вешка је у том погледу
вероватно јединстве -на земља на целоме свету. По великим ме -стима,
која су центри зараде и рада, старе девојке, рекло би се, чине скоро
претежни део становништва, оне су организација, оне су трећи род, оне
су социјални и политички фактор, оне су радна снага, оне су поплава.
Разлози ово! појави вишеструки су. Пре свега, у Норвешкој, као и у
Енглеској, рађа се доста више женскиња него мушкиња, и норвешкој
жени ништа не помаже штсГнор -вешка песма пева да се „женино срце
на точку родило": нема повише мушкаоаца на једну жену. Али тај факт
је само као по
*
Двадесет година, то је љубав; али љубав, то је новац.

228
лазна тачка први на реду, а као активни фактор он је један од
последњих. Други ра -злози су важгогји. Многи Норвежани оста -вљају
своју домовину, исељавају се, жене се и остају дефинитивно у богатој и
удобнијој Америци. Норвежанке, међутим, то врло рет -ко чине. Затим,
норвешка жена је можда од свих жена највише слободна, највише жена -
-радник и жена-човек. Она нам изгледа, нај-зрелија у својсуј слободи, и,
колико је то могућно, најозбиљнија у своме човештву. С једне стране,
као она арбанашка човекжена која под смртном казном не сме скинути
је -даред узете чакшире и пушку, тако Норве -шкиња никаквим очима и
брковима, — данас би се рекло: најмекшој избријаности за љу -бав — а
често и никаквој срећи за љубав не оставља своје самостално
господарство. ако и не увек господство. С друге стране, она све
дужности равно дели са својом бра -ћом, и за њу је и правило и дужност
без поговора да се не удаје ако треба издржа -вати млађу браћу и сестре,
или неговати старог оца и мајку. Шта више, као и у це -лом свету,
уосталом, њу тај разлог много Јаче везује него њену браћу — да ли по
правди или кривди?
У Норвешкој постоји узречица да за -падни ветар тера удице у рибља
уста. Ако у некој норвепжој породици дуне такав за -падни ветар, онда
већином жене које за -рађују гутају удице невоља и личних жртви. Само
по себи разуме се да су кћери оне које раде по бог-те-пита каквим
контоарима, и хране и одевају банкротирану породицу, и браћу која уче
школу, а после ни белог ши -линга не дају својим сестрама, нити се
брину да их удају, јер, шта хоћете, оне зарађују и имају што им треба.
То је тако један па -радокс између многих социјалних парадокса, и једна
потврда више нашем личном миш -љењу: да нам је, нама женама, утеха
од

229
 еманципације у томе што ћемо мало проме -нитат врсту и начин
робовања.
/ Затим, због тегобног живота, људи се, по варошима бар, веома
тешко одлучују да се жене, и Норвешка је такође пуна и ста -рих
момака. За невољу, норвешка жена је врло ретко лепа. ЈНије лепа ни као
онај де -жмекасти тип који одлучно потврђује по -знату пакост немачког
философа: жена Је биће кратких ногу и широке карлице, нити као онај
други тип, са егземпларима од 180 см висине, са рукама, ногама и
вилицама некадашњих Викинга. Додуше, као и Енгле -скиња, кад је
лепа, Норвешкиња је баш ле -па. Са лицем као да се умива водом из бу -
нара Урда, од које све постаје танко и бело као кожица на јајету, са
стасом који је пот -пуна грација; и са лепом плавом косом која је,
уосталом, и овде реткост.
Правди за љубав ваља додати да ни љу -ди нису много лепши. Сем
оног једног типа, а 1а Вјбгпзоп, истурена чела, јака кукастог носа,
морнарских очију и уских вилица, остали вас доста често потсећају на
инди -ферентне, ужасно мирне физиогномије риба; понекад стоји у
норвешкој причи: потсећа на сањиву физиогномију пингвина.
Из свих побројаних разлога, и још дру -гих, у Норвешкој је обичај да
свака жена нешто зна и нешто зарађује, и стога оне раде све што и
људи, и могу сасвим толико да зараде колико и људи. Али како жени
много мање треба, она живи, релативно, у много бољем стању него
човек; живи често без икаквих брига, и не може да се реши да уђе у брак
у којем би с породицом мо -рала натезати и можда сиротовати, али са -
свим извесно морала имати брига. А ако ос -тане неудата, нема ничега
да се „женира", јер је уседелица толико много да је физичка
немогућност упрти прстом у неку од њих.
Стога се норвешка стара девојка, као тип, јако разликује и од
енглеске, а пого
230
 тову од оне у осталим државама Европе. Овде не само да је редак,
него сасвим не по^тоји онај карактеристични случај наше сларе девојке
која је споредни члан у кући удате сестре или ожењена брата, споредна
брига само сестрина или само братовљева, и коју издржавају споредни
приходи његови или њени, и према томе је и понижена и не -срећна и
пакосна и завидљива, и ништа дру -го не зна него да уздише за мужем
као за спасиоцем из беде и понижења. Овде, на -против, 1старе девојке
су махом боље она -бдевене \од њихових удатих другарица Оне су у
позоришту и на концерту на најбољим местима, оне су најлепше
одевене и најбо^ љим накитом закићене, оне путују по целом свету, оне
знају језике, науке и вештине; оне имају лепо и удобно намештене
станове, оне имају и времена и новаца да буду свугде и на сваком месту.
А из тог опет следи оно што је најва -жније. Једно тај снабдевени и
безбрижни живот, а друго околност да нема јаче куће где нема неколико
старих девојака, да нема оца без уседелица-кћери ни браће без усе -
делица-сестара,До чини да оне нису комичне фигуре друштва, и нису
предмети познатог сажаљења у којем врло често има одвратне
фарисејске злурадости. "
Норвешке старе девојке, зато што нису ни смешне ни презрене, зато
нису ни не -срећне, или бар нису тако стално несрећне као у другим
крајевима света. Оне су без сумње жене као и све друге жене, оне, да -
кле, такође жале што се нису удале и што немају деце, али оне не
сневају да ће се удати, и не праве се смешнима свима оним немоћним и
провидним покушајима да се тај сан оствари. Не гризу се; не скривају се
као болест друштва. Не извозе се у кочијама из којих на обе стране висе
репови кучића. Не пате од хистерије по задњој моди. Норве -шка стара
девојка је ведра, природна, инте
231
 лигентна, ради свој посао, и што је главно, зна, кад прође извесно
доба или наступи извесна околност, да је с удадбом за увек прошло, и
одмах се труди да празно место у души испуни колико год може другим
ко -рисним или лепим стварима које културног човека могу врло
утешити. Са свима силама отварају оне очи своме слепом инстинкту;
цене правилно што значи и вреди независ -ност од сићушних судбина
жена.
Пре кратког времена били смо на вече -ри код г-ђице Б. са Хевика
(Нбу11?:), која је славила свој педесети рођендан, и позвала тридесет
гостију, и мушких и женских, и старих и младих, и била весела и
располо -жена и она и још три њене неудате сестре, које нису нимало
ружне, а нису ни сасвим сиромашне, али, с једне стране, „није било
никога да нас три узме", а с друге стране, г-ђица Б. са Хевика није хтела
да остави свој господски стан, послугу, и своја кола и коње.
Она је, наиме, компањон друге једне старе девојке, чудне мајушне
фигурице са грбавим леђима, и с главом, челом и енер^ гијом
Наполеона. Њих две имају велики ба -штованлук, живе на добру од
којег су на -чиниле прави спахилук, и командују и из -државају
шездесет радника. Нарочито онај мали грбави Наполеон са срчаном
маном, од кога сви стрепе, и који би на крст метнуо сваког оног ко би се
усудио да крст метне на коју од његових заповести. Са својим ба -
штованлуком и радом спасла је та девојка од пропасти један део очева
имања, и вра -тила у живот два брата који су били на путу да разоре и
кућу и част и себе. Али, њих не пушта у своју економију: „јарци нису за
баштоване". У економији је, поред ње, још увек врло лепа и отмена
педесетогодишња г-ђица Б., која је после једне инфлуенце из -губила за
увек свој јединствено леп мезо
232
 сопран; али, кажу, од тога доба још лепше свира у чело него што је
пре свирала.
Чудан утисак су учиниле на нас те две девојке. Импоновало нам је и
допало нам се што су јаче од своје невоље, која, наравно, мора и њих да
боли; што се не гризу у за -видљивости; што не живе повучене у пако
сти и у мраку; што су природне и у оделу и у понашању; и што
испуњавају свој живот радећи леп посао и радећи га за себе, и за своје, и
за друштво. Једном речју, што тра -же смисао а не изглед ствари.
Има, међутим, као у свима облицима људскога живота, и у тој појави,
комичних и тужних страна.
Норвежани, уопште, раса су која веома дуго живи; север, хладноћа,
врло скромна животна блага, изгледа да консервирају. Уседелице живе
дуго, јер имају средстава да се негују, и не сатиру се од бриге колико
жене које су и мајке. Уседелице те просто не знају шта је доста од
живота, или и не могу да умру. То је нечувено какве осушене,
пресоване, збрчкане и моткасте фигуре ви -ђате по улицама и на свима
јавним местима, и како све оне још јуначки корачају, и за пакост младог
француског доцента не про -пуштају ни једно предавање о Балзаку, Вик
-тору Игу, и тако даље. Знају француски. У скромним својим мрким или
љубичастим ха -љинама, са облигатним, као снег белим ри -шем око
руку и врата, са златним брошем на грудима, добро виде доцента и
добро га ЧУЈУ» и зато седе обично, уосталом и скро -мно, у стражњим
деловима слушаонице. За -пита ли доцент нешто своје слушаоце, мало
те неће једна од тих старих одговорити: да је посетила место у
Француској где је живео Петрарка, и да се често пита да ли се, те и те
године, енглески песник Чосер није тамо састао са Петрарком.
И како је овде цео свет везан са старим девојкама, има ваздан богатих
и богаташ
233
 ких задужбина и института за издржавање и помагање сиромашних,
или много самот -них уседелица, да што лепше, што достојније и
удобније проживе свој усамљенички жи -вот. Прошли смо поред једне
трокатне, врло лепе куће, на најлепшем месту у реду го -сподских вила
у Ослу, са царском баштом, због које смо се управо и надвиривали пре -
ко гвоздене ограде нагађајући шта то може бити, пошто је за болницу
изгледало одвише отмено и лепо. Одједаред, око подне, био је сунчан
дан, просу се по башти једна непре -гледна маса сасвим древних
девојака. Неке су ишле са једним, неке са два штапа, неке су нудиље
водиле под руку, неке су болни -чарке гурале у колицима, некима од
добро утопљених дама сервиран је доручак у ба -шти. Све је изашло на
сунце и ваздух, и отимало се да учини што је више могућно за поправку
здравља и продужење свог жи вота.
Чему! Нашто! Посматрајући их на том „послу", одједаред нам је било
тужно око срца. Осети чов<ек да се против природе при -родно ништа
не може, и да су старе девојке ипак несрећна створења. Али то је мишље
-ње јужњака. На северу је живот скупљи; на северу људи знају живети.
Једна наша при -јатељица стара девојка, виши чиновник у банци,
инвестирала је у свој живот толико духовних и културних блага да је
њен жи -вот био доиста завидна композиција и права школа. То је она г-
ђица Бјерке која нам је писала, после првог светског рата: „Били смо
неутрални, продавали што се никад није продавало, и страшно смо се
обогатили. И ја сам купила лепу кућу, и не станујем више у две собе у
пансиону." После десетак го -дина, друго писмо: „Како дошло, тако про
-шло. Осиромашила цела Норвешка, и сад смо опет онако поштени како
сте нас познали кад сте овде били. Не грабимо, добро рас -поређујемо, и
имамо довољно." Одговорили

234
 смо јој дугачким писмом и једном Хораци -јевом из једне од његових
Ода „СопЈгасШ теНиЈЗ рагуа сирШте уес^аНа рогп§ат" — кад се
прохтеви стегну, приход расте. Стара г-ђица Бјерке, банкарски
чиновник, читала је старе Римљане у оригиналу.

Крајем септембра и крајем октобро

Бергн (Вег§еп), који је по величини друга варош у Норвешкој, а који

је по својим ста -ринама и традицијама, и као главна рибарска пијаца
целе Норвешке, много интересантни -ји од Осла,* везан је са
престоницом желез -ничком пругом која је под именом Вег^епз-ђапеп
исто таква светска знаменитост као рецимо, железнички пут преко
Бренера или преко Готхарда, или Вест-Хајлендска О/Уез! Н1§ћ1апс1)
пруга у Шкотској.
Од прве до последње своје станице Бергенска пруга је изведена,
подведена и надведена у једној неисцрпној природној ди -воти, у којој
су с једне стране сви степени благости и умиљатости, а с друге стране
сви облици дивљине, страхоте и величанствене строгости норвешких
крајева. Један мали део те железнице, онат најзападнији, био је из -
грађен већ пре тридесет година; али главни, највећи и најтруднији посао
рађен је касније, и цела пруга је отворена тек пре пет година, од данас
рачунајући, пре четрдесетак година.
Каква огромна замисао и какво огромно дело леже у тој творевини,
осети човек и онда ако се без нарочитих прекида и задр -жавања провезе
том пругом од почетне до крајње њене тачке, али прави појам о свима
умним и физичким напорима које је та гра -ђевина стала и прогутала
добија се тек тада ако се пруга у појединим партијама посмо
*
Бар је у оно време био.

235
 три, и ако се изближе упознају, гледањем и читањем, сва страшна
отпорност, ћудљивост и злост норвешке природе уопште.
Цела Норвешка је тврда вулканска сте -на не само у висину него и у
дубину. Вредно је зауставити се ма где у граду, рецимо у Ослу, кад
радници врше оправке водовода или канала, и погледати шта су
ископали. На шаку земље иде читаво брдо каменица, које су, види се,
вештачки и оруђем лом -љене и одбијане од великих блокова кад су
кроз њих спровођене цеви. Сада се у Ослу гради подземна железница;
цео дан грми ди -намит, а из ограђених радних станица не -прекидно
излазе огромни камиони пуни у врх голом голцатом раздробљеном
стеном.
Али сем страховитих каменитих препона, инжењери и радници
Бергенске железнице имали су пред собом још и глечерски лед који се
никад не топи, и снег који тако рећи никад не престаје падати, и у
највишим пар -тијама пруге праве арктичке околности са бурама,
мећавама и маглом, и са много ви -ше ноћи него дана у години. И уз
сасвим готову пругу, од станице Јеило (Оје11о), где се воз почиње пети,
подигнути су огромни дрвени зидови да чувају железнички пут од јаких
зимских сметова у којима се за -глављују и најјачи снежни плугови; а на
најопаснијим и најветровитијим местима железничка пруга води кроз
дуге дрвене ходнике (све од дрвета: имају га много и много), на које се
споља наслажу понекад тако јаке количине снега да скијачи пре -лазе с
једне на другу страну преко тог крова.
Прва лепша партија од Осла према Бер -гену показује се кад воз стане
да се спушта према Рансфјуру (КапсМјогсО, који са сво -јим чистим,
недодирнутим плавилом међу високим јеловим шумама преплашено
гледа шта му се то приближује, и у ситној јези задрхти кад се од
хукњаве воза зањихају зелене гране јела, и сенкама својим стану

236
 шарати по непомичној води. Воз се затим опет пење, и кад пројури
кроз један од ду -жих тунела, одједаред, у дубини од скоро две стотине
метара испод вас: разлило се дивно језеро Кредерн (КгбДегеп), око којег
су се поређали сићушни горови урасли у баштице, а по језеру миле
ситни бели бро -дићи, као шајке, и изгледају утолико ситнији и
бојажљивији што се с једне стране воде издиже намрштена седа стена
фјела.
Затим, пруга улази у знамениту вели -ку долину Халинг (НаМп§с1а1)
и пење се уз наглу стрмину реке Халинг. Река је прво широка и мирна, и
изненађено прати како се воз непрестано продева кроз њене љуте стене,
улази, па излази из небројених туне -ла. Али одједаред се долина сузи,
велика количина воде се збуни и почне у висину да расте; око мирних
струја стану да се на -димају велики зелени мехури са танком
провидном пеном. И онда се зачује прво као неко стењање реке која не
може да разаспе таласе, а затим рика воде коју су пробили каменитим
стубовима, и бацили преко њене слободе мост од црног камена и
гвожђа. Кад преко те ћуприје затутњи железница, река Халинг цичи као
помамна, баца се у висину шупљим откинутим таласима брдских вода, и
зеленим мокрлм бичевима шиба камено подножје моста.
После тога, уморна вода се опет смири, разлије се по површини
ширином фјура, и око ње је опет коло сељачких горова, њиви -ца и
баштица. Воз, напротив, почиње сасвим тешко да дише и да гунђа, пење
се необич -но стрмом линијом, вучен и гуран двема локомотивама.
Долина уз коју се сада пе -њемо зове се Устадал, а с десне стране, у
дубоком понору, хуји река Уста, и руши и гради фантастичне камене и
дрвене ћуприје преко којих никад нико неће прећи. Одје -даред водопад,
танак као завеса коју ветар Јгопрша. Над црним гнајсом цури провидан

237
 вео, па се ватим распадне и разнесе по ваз -духу, да би се на
површини реке видело праћакање сребрне пантљике, која се, ето, никад
не смирује.
Воз се, полако, још окомитије и још те -же пење, вијуга толико да
први и послед -њи вагони понекад паралелно стоје; носе своје путнике у
високе стеновите регионе, где се кржљаво растиње разређује, успут и
умире на камену или у снегу. Кад се пређе станица Јеило, и воз се попне
до дивног пу -стог језера које се такође зове Уста (ТЈз^а-уапс!), онда се
из основе измени досадашња слика: одједаред искочи, сва у дебелу
снегу, грдна планина Халингкарв, и почињу да блистају, бело и зелено,
глечери Хардангер Јекула (Нагс1ап§ег Јб1ш1).
Уста-језеро се на том месту шири, и око њега леже неколико
усамљених, жалосно усамљених горова, који су највиши људски
станови у овом крају, и изгледају као да су некуда пошли, залутали,
стали, ту остали.
Воз се свеједнако пење, и уз њега дере и шуми опет нека брдска река,
жури стрмо -главце у долину, да јој мраз не укочи витки струк, да је не
прикује леденим клинцима уза стену. Унаоколо сами глечери; и тако се
језовито примичу прузи; у путнике улази страх што су се усудили у тај
крај с малом својом машиницом на четири точка, кад би их и једна
шубара снега с џиновске плани -не задавила, сахранила.
Ту је сад Финсе, знаменита станица за зимске спортове на језеру, које
се опет зо ве Финсе (Гтзеуапс!); кад воз стане, и човек изађе, ситно му
бије срце, танак му је гла -сић, чисто посрће нејак у страховитој пу -
стињи снежних поља и глечера белог Хар -дангер-Јекула.
Пели смо се мало уз Финсенут. Велика планина, засута вечитим
снегом свију вре -мена. И ту величанствена, скоро охола ти -шина. Не
толико тишина без гласа колико

238
 тишмна без покрета. Страховито тешке ма -се које не знају шта је
покрет ни кад буре бесне, ни кад би се земља тресла. Све непо -мично и
залеђено, али живо је, има живо -та. Свака пахуља снега има свој строго
у -метнички облик; а лед је дивна метаморфо -за; а мраз и иње, то су
генијалне шаре.
Само на подножју има распуцаних и ра -стурених црних блокова; са
наднесеног ле -да висе читава дрвета дебелих клица.
Преко стотину квадратних километара шири се недодирнуто снежно
поље, или мртво бело море које не зна доба ни годиш -ња времена, и
ничему не иде у сусрет. Стоји и ћути у анорганској белој чистоћи и
вечно -сти која не живи од хране. Ипак, мора до -ћи промена, доћи ће.
Кад, која промена? Који људи, које животиње ће преживети промену?
Како ће преживети? Без стати -стике, без дневника и мемоара... За сада,
нечујно расту глечери, понекад мећавом за -вејани, понекад ветровима
разголићени, глатки, чисти, плавкасти. Да ли им је то свеједно?
Сасвим доле на хоризонту, као из не -ког тунела, расули су се по
снегу сунчани зраци; од тога сунца су и зелени лукови светлости, а
између тих лукова ваздух је густ: ваљда слојеви мећаве, али и то светли
неком унутрашњом светлошћу као да су ду -боко у њих спуштене
запаљене светиљке. Тајанствено је северно вече, јер је северна светлост,
дан у ноћи, тајанствена лепота. Многи мисле, и воле да кажу: реч „тајан
-ствено" је романтизам, лудост. Хе, треба пу -товати, не са чулом куса и
пипања, него вида и слуха, макар и по земљи Србији, и знати онда да је
романтизам, да је тајанст -веноЈт суштина свих појава. Када у сумрак,
на дивној ливади између Жиче и Матаруга својим очима гледате како се
мичу и затва -рају мплиони цветова, а густи багрењаци их каде
мирисом, то је онда оно што Његош ка
239
 же: „Бог је поет", и све је зато симбол и метафора. Ако, дакле, ниси и
романтик, ос -тави северну светлост другима, а ти иди, ве -черај, и
спавај.
Највишу своју тачку достиже железница код Тунге језера
(Тип§еуапс1). Ту влада без -мало поларна пустоћа. Један део предела је
вечито у магли из које се, као џинови, про -маљају фантастичне стене.
Ониски брежуљ -ци покривени су само пругастим, испруга -ним снегом,
јер јаки ветрови дижу наносе са глатких и облих камених грбина. Удуб -
љења и јаруге су или пуне дебелог снега, или су у њима густе мртве
воде које тек у августу месецу, ако и тада, оживе.
Пруга се затим почиње постепено спу -штати, али свеједнако је на
врло великој ви -сини, и води кроз пусту и сурову природу највиших
планина.
Код језера Клева (К1еуауапс1), које је утиснуто међу врло кривудаве
обале, и час изгледа као право језеро час као река, час опет као уско
стиснути сунд — све заједно врста шкоља — пун разбацаних
стеновитих острваца, предео је необично леп. С једне стране, високе али
заобљене стене које из -гледају као камене грудве ишаране мрљама и
пругама снега. С друге стране, где пролази железница, висока планина
не само да је проривена, него је такорећи скроз пререза -на, и на пресеку
брда, који се црни као авет и зија са још цршом рупом тунела, сасвим се
лепо види колико је страховито дебео слој снега што лежи одгоре.
Језеро је пуно острваца и полуострваца, на којима се опет почињу
јављати усамљене дрвене кућице и црне рибарске колебице. У
Норвешкој, чим усмотримо кућицу, виче -мо: човек, људи!
Воз јури, из тунела у тунел, и када год искочи из помрчине, сваки пут
опази путник у дубини под собом хаос црних или белих стена, а међ
њима се тек заплави језерце

240
 са сиротињском колебом и мајушним рибар -ским чуном. Чун —
привезан, љуљка се, у њему шамлица, стара корпа, и два весла. Тако на
Дунаву, тако у Норвешкој, тако у јапанској лирској песми: „Месечина,
вода, чун, тишина".
Станица Мирдал (Мугс1а1) највиши је степен језовито дивље долине
Фломс (Е1а-атзс1а1), чије уско стопало вијуга триста ме -тара испод
пруге. Ту узину гуши још стра -ховито искидано, разорано, разрушено
ка -мење; пуно је ту пустих урвина и одронака, као да су ђаволи терали
туда своје плугове и кола. А кад човек погледа мостове који над тим
страхотама лебде, и сравни их са тешким масама које су навал>ене у
дубини испод њих, изгледа као да су неколико па -туљчића стали на
неколико мрвица камена, и на танким штапићима издигли у вис ма -
јушне ћупријице које се заједно са желез -ничким возом љуљају на
ветру, и ако па -туљчићи то испусте, или се штапићи скр хају...
Затим се долази до знаменитог, дугог, и нечувеним напорима
пробивеног тунела Гра -вехалса, који почиње код Мирдала, а пре -стаје
на усамљеној, пустој станичици Опсет, где су за време грађења пруге
живели и гу -били весеље и здравље већина инжењера и већина
тунелских радника. Као карактерис -тично причају: три главна
инжењера, који су израђивали планове, руководили посао, и сносили
одговорност, један за другим, у најбољем добу живота, умрли су сва
троји -ца за годину дана. Где год људска победа, тамо и гробље. И кад
се човек загледа у би -сте и плакете за спомен тих покојника што су
умрли од рада; и кад путник поброји, дуж сличних пруга које је видео,
све обе -лежене гробове мртваца које је поубијала цивилизација и
култура за добро других љу -ди; и кад од разних сапутника чује приче
како се тај и тај, па онај тунел срушио и

16
241
 затрпао много радника; и како је на неком песковитом земљишту
Бергенске железнице грунула поплава брдске реке, подавила љу -де,
разнела песак, а пругу оставила као ви -сећи мост у ваздуху; и ако
данашњи читао -ци ове књиге још нису заборавили оно стра -ховито,
неславно, и зато велико херојско умирање из историје брода „Титаник",
које филмови и данас приказују; и кад је човек дошао из земље у којој
још живи ужас и утвара крвавог рата — о Боже, тешко је не казати нека
бар мало тише вичу феминист -киње: Исте награде и иста права, јер су и
дужности и дела иста.*
Најзад се стиже у мало местанце Вос или Восевангн (Уоззеуап§еп),
које је чвор свих путева у два суседна фјура, у Хардан -герфјур и
Согнефјур, и које показује ретку занимљивост норвешке природе: да у
хиља -ду метара надморске издигнутости има све оне појасе за које
другим европским плани -нама треба три до четири пута већа висина.
Местанце лежи у плодној, обрађеној, воћној и цветној околини, а у
непосредној његовој близини раширила се укочена бела башта снежног
поља, и има се, тамо далеко, по -глед у глечере Фостедала на северу, у
гле -чере Хардангера на истоку; и у снежанике Фолгефона (Го^еЛопс!)
на југу.
Неколико миља пред Бергеном пролази се кроз најживописније
крајеве: грдне шу
*
Данас, кад се ова књига после много година прештампава, има у томе, што
рекосмо, застарело -сти, али има и вечног замлађења. Доста је жени муке са
позивом који не може да модернизује! У Америци и у Енглеској пишу се данас
озбиљне књиге: Нов феминизам. Дотерале жене цара до дувара: дај мало ревизије.
А иначе, било и остало, и остаће: мушкарац је на најтежим радовима и дужностима
главни, а по правилу искључиви рад -ник. Рудници, ратови, бомбардери, кад би од
жена зависили, умрли би галопирајући. Камо среће да може да буде ово последње.

242
 ме, стење, тунели зашли у предео пун цве -ћа, воћа и богатих
приморских боја и ми риса.

Иако Бергн има осамдесет, неки кажу и сто хиљада становника, он

није ни велика, ни модерна, ни европска варош у смислу Осла; он је
типична норвешка поморска ва -рош — такве су и у северној Немачкој,
и Француској, поморске варошице — пуна ста -ринских успомена и
обичаја усред свежег и младог живота. Бергн је средиште рибар -ства и
морнарства, баш као што је друга норвешка национална интересантност,
Трон -јем, средиште историје и традиције норвеш -ког народа и
норвешких старих владалаца и владика. Тронјем је Норвежанима нешто
у роду некадашње руске Москве; консерва -тивни, троми и тврдоглави
Трендери (Тгоп-с1ег), како Норвежани зову становнике Трон -јема, нису
баш много претставници новог и модерног курса, али носе у себи неко
им -позантно старинско господство и понашање, и кад нешто кажу, и
негде стану, или негде реч даду, „онда их само топовски метак мо -же
помаћи или омести".
Бергн лежи нешто северније од Петро -града (сада Лењинграда), али
има необично благу приморску климу, и једва неколико заправо
мразних дана у години. Влаге је, додуше, мало одвише, и бергенске
кише су на гласу, али та велика влага на мађиски начин извлачи из
земље биље и дрвета, и Бергн и његова околина урасли су у густе и
горостасне лиснате шуме и воћњаке, и гу -ше се у таквој множини
шареног растиња као да се са свих животиња перута и лиња цвеће, и као
да и на катаркама безбројних шалупа и кутера терају пупољци. Човек се
врати у штимунг јужних покрајина: место снега, тихе, крупне ноћне
росе; падање црве -них и жутих презрелих јабука.

16*
243
 Чим уђете у варош нешто вас понесе; особито ако не долазите право
са стране, не -го из неког другог норвешког краја. Бергн и његова
околина нису норвешки Бретонци, него, напротив, норвешки Гаскоњци.
То је једина норвешка варош, кажу нам, која ]е пуна живота и
веселости, брбљивости и тем -перамента, лукавства и вица, и лажи ради
лажи. То је једини део норвешког становниш -тва који се дрско гура по
улицама, пре -пире се и свађа, ускаче у трамваје преко реда и искаче пре
станица; вара и подмеће и шале и новца ради, и не свира много сим -
фоније и фуге, него бруталне американске ђипавце и будаласте валцере
и полке. Ту, једном речју, још и данас важи она старо -древна бергенска
формула весеља и здрави -ца: ТЈпз л\гоћ1 ипс! Шетапс! шуе1, ^ег
апЛегз л^Ш, с1еп ћо11; с!ег Вшуе!.*
Наравно да бергенски темперамент има и својих озбиљних облика, и
зато и истори -ске важности у норвешком националном животу. У
Бергену се родили песници Хол -берг и Велхавн, и заслужни професор
Дал; музичар Григ и песник Вергеланд су порек -лом Бергенци; а Ибсн
и Бјернсн, ако и не први пут, они су се други пут родили у Бер -гену, јер
су тек ту осетили и развили свој уметнички дар и позив. И од живих
знаме -нитих људи велики број станује у Бергену (на пример, поменути
Миклсн) или има крв -них веза са том вароши; а норвешки глумци су,
кажу, скоро искључиво из Бергена.
Цела варош је груписана око пространог пристаништа, управо залива
Вогн (Уаа§еп), где у свако доба године, у нарочитим при -станишним
одељењима, стоје читаве чете крупних океанских пароброда, разних
енгле -ских лађа, бродова из Хардангер-Согне и Нурфјура, сем тога
велики број туристичких

* Нама добро, никоме рђаво — а ко друкчије хоће, до ђавола с њим.

244
 и ратних лађа, теретних бродова, спортских чамаца.
Бергн је од вајкада живо трговачко и рибарско место, и стога му је и
политичка и трговинска историја веома занимљива, па и знаменита.
Рецимо: у 14-ом столећу, с по -моћу привилегија задобивених од
данских краљева против норвешких интереса, Немци су имали у
Бергену свој такозвани ханса --контор, и држали такорећи целу ту север
-ну трговину у својим рукама и у своме џе -пу. Поједини заступници
немачких трговаца и трговачких удружења створили су били неку врсту
своје републике, живели под за -штитом нарочитих патената, и сасвим
оде -љено од осталог становништва, на такозва -ној Немачкој Ћуприји
(Туз^е ђгу§§е), дуж целе северне стране Вогна. Ту су имали, наравно све
од дрвета, и своје станове и сво -ја слагалишта и стоваришта, и да би
коло -нија по сваку цену остала чисто немачка, забрањено је било
Немцима улазити у ва -рош, женити се Норвежанкама, узимати женску
послугу. Немачки режим, увек те -мељан. Каже једна немачка
пословица: Ако неко показује вољу да утече, срезати му ноге.
Више од сто година су у Бергену царе -вали и богатили се Немци, па
и после тога, све до почетка 18-тог столећа, још су се они борили о
превласт у богатој трговини рибом и уљем, док најзад и последња
колебица Немачке Ћупри^е (име постоји још и данас) није прешла у
норвешке руке.
Најинтересантнија бергенска слика је, наравно, Вогн, са безбројем
лађа, шумом ка -тарака, облацима једрила, са пакленом лар -мом, са
језицима целог света, са силесијом мртвих и живих риба, са бурадима
рибљег зејтина и џаковима рибљих глава, којима се на далеком северу
стока храни, и са тргов -цима свију врста и степена. Почевши од бер -
генског милионара који се оденуо у Паризу,

245
 у Кие с1е 1а Ра1х; до кицошки утегнутог Лапа који све на струк
кроји, и са својом шаре -ном, жуто црвеном капом и исто таквим ио -
јасом се из далека види; и до трунтава Грен -ландеза који се мање више
увуче у неку одерану кожу или надувану рибљу бешику. И најзад до
карактеристичног норвешког, уосталом, и светског рибара, који је
засукао панталоне, пребацио мокру мрежу преко ле -ђа, у Једној руци
вуче огромну котарицу ри -ба и рака, на другој руци држи мало дете, и
гдегод стане или прође, цури и капље с њега хладна слана вода.
Иако на целом Вогну ври живот, разле -же се псовка и шала, звечи
новац, пљеска риба и пљуска морска вода, најживописније је ипак на
такозваном трианглу, на дрвеном пристаништу рибарских лађа и
чунова, где се двапут недељно држе велике пијаце мор -ских продуката.
У чамцима, баркама, кор -пама, сандуцима и бурадима, сложене, нани -
зане и набацане, у води, у соли, па и на го -лој земљи, леже ту тако
непрегледне коли -чине риба и ракова да је човеку и грешно и тужно
бацити поглед на море, и сетити се да је и то људско богатство и
благостање кр -вава работа, отимање и убијање.
С једне стране поређани су грдни ока -транисани сандуци, пуни
морске воде и пре -пуни разних живих морских риба. Грдно ве*ликих,
које куњају на дну своје тесне куће, уврнуте у познату сетну линију
риба које немају где да запливају; и оних сасвим от -ћушних, које се
кашиком једу, и које и не слуте да су у мртвачком сандуку, јер би канда
и у капљи воде знале да живе.
У једном сандуку цури и скаче црвен во -допад у зеленој води. Из
тмаста црвеног клупчета роне на дно, и севају у висину ви -жљасте,
танке црвене рибице, прескачу се, надпливавају се, шале се и ђаволе, и
човеку се чини да се светлим црвеним својим кр -љуштима смеју, и да
ће сад и проговорити.

246
 У другом одељењу лебде неколико круп -них пљоснатих риба; то су
познате, врло жи -во бојадисане морске рибе које се зову паунов реп.
Оне блистају зелено, и тек се преврну и севну плаво. Пливају мирно и
достојанствено као да се љуљкају и дремају; само се од времена на
време праћну, расклопе нагло шкрге, и онда се на дивном зеленкастом
костиму зацрвени нешто као крвава рана. Те -шко дишу. Очи су им
сањиве. Море у бу -рету, то је тешка животна околност.
Мало даље, беле јегуљасте рибе зариле главе на дно бурета у морску
траву; а у висини им се лелујају дуга бела тела са јако затегнутом кожом
и сребрним репом. Је ли им то тако по обичају или од невоље?
Поред сваког сандука стоји на готовс га -зда, продавац, рибар, држи у
руци мрежу, сличну оној којом се лептири лове, и чека. Неко је стао,
рекао шта хоће, мрежа је бућ -нула у воду као стрела; у трену ока праћа
-кају се у њој неколико жељених риба, на избор. Неке на меру, неке на
број, неописа -ном брзином лете у котарице муштерија; звекне пара,
падну неколико шаљивих или равнодушних речи, пазар тече даље. И
док се сандуци с једне стране празне, с друге стране полуголишави
рибарски момак истре -са котарице и мреже свежих риба. Сваког
секунда се тако у мукама гуше, и до краја верују да су живе, стотине
златних и сре -брних створења. Пераја им се не мичу — она су за
пливање на дистанцу, хоризон -тално и вертикално — шкрге и млитав
реп одају борбу.
На другој страни, по земљи и по сто -ловима леже читави брегови
сувих и усо -љених риба, с главама и без главе, неке са разјапљеном
празном утробом стврднутом као дрво. Кад је већи пазар, жена у белој
кецељи наслони мердевине, попне се на хрпу риба и баца их одгоре; а
друга жена их са потпуном вештином и брзином слаже у сан
247
 дуке, бурад или корпе. И ако сунце греје, онда на све стране цури
густа, прљава слана течност; осећа се и мирис старих морнар -ских капа
и чизама; деца носе под мишком мачке и хране их; неко јс разбио суд и
про-суо дивну, крупну икру; две жене нам не -што говоре, али ми добро
разабирамо само доста монотону каденцу норвешког језика.
Најзад, на трећо-ј страни, људи и жене засуканих рукава стоје иза
столова са којих непрестано цури крв и прска млечац и икра, и црвеним,
испуцаним и наједеним рукама дохватају из судова делове
раскомаданих великих риба. Севају оштри ножеви, сата -ре, па и
секирице; пљаска по тезги, боље столу, дивно, као снег бело, ретко кад
маш -ћу обложено месо. Види се понекад, за не -колико тренутака, ако
то јест може да се види од сакупљене деце — леш неког ог -ромног
морског становника.
Ту су и дугуљасте котарице пуне сит -них рачића који са својим
кончастим брко -вима изгледају као окруњено пољско цве -ће; мало
даље велике плитке чабрице са грдним морским раковима; они се
непомично држе једног места, непомично зуре у једну тачку и
равномерно мичу штипаљкама. И њих људи једу, са слашћу им сисају
оба -рене маказе.
А на свакој стопи простора се гурају купци и продавци, говоре се у
стотину ди -алеката сви северни језици, промичу људи и жене у белим
крвавим кецељама, носачи у униформама гурају колица, мувају се
берзански и банкарски посредници с неким папирима и чековима у
руци, сваки час про -лазе групе морнара у црном увоштеном оделу, у
откопчаним капама, и с веслима у рукама, деру се дечаци с нанизаном и
можда украденом ситном рибом, други дечаци се клизају по расутој
крљушти, на све стране прска чиста или крвава вода, и леже по -
губљене, изгубљене, испуштене, побацане

248
 рибице изгажених потамнелих тела и мрт -вих белих очију.
Свуд унаоколо пак стижу барке, или шалупе, и наврат-нанос се
истоварује уло -вљена свежа риба, ветар пирка, клате се ка -тарке, звече
неки ланци, спуштају се једри -ла, намотавају ужета и конопци. Нигде
се не чује свађа и љутита галама, иако сви мор -нари доста пију. У
огромном једном излогу, напоредо, и попола, разне ракије и масни
рибљи зејтин.

Као што је Вос сувоземно раскршћр ра -зним правцима у покрајине

Хардангерфјура на југ и Согнефјура на север, тако је Бергн морска
раскрсница у та два краја али во -деним путевима.
Под околином фјура треба увек разу -мети велики комад земље, јер
су фтурови миљама дугачке воде које се у унутрашњо -сти копна
гранају још у четири-пет већих и доиста безброј малих фјурова.
Предео Хардангерфјура један је од нај -питомијих и најобрађенијих
крајева, прем -да сасвим у норвешком смислу, да, то јест, у близини
цвећа увек има леда, али и да у близини леда увек има цвећа. Име
Хардан -гер је Норвежанима драго име, и једна од првих речи коју
странац научи.
Ејдфјур је источна грана Хардангер -фјура. С једне стране га прати —
стална по -јава — тешко наваљена стена, пуна облих дебелих бора, али
тако окомита да фјур с те стране сасвим нема жала. А према томе да ли
је стена више истурена или више увуче -на, она или сасвим заклања
фјуру светлост, и вода се смркне и умртви, или му је оста -вља без
ниансе и без сенке, и тада је вода тако сито плава да чак тамо далеко, у
по -следњем додиру фјура и камена, види човек интенсивну
ултрамаринску линију на сурој

249
 планини. Ту се љуљкају, или узајамно гур -кају и дрмусају једрилице;
као у убојном реду, чекају трубу ветра, па да крену. С друге стране је
плодна обала фјура, обрађе -не њивице и снажне лиснате шуме. Виде се
оџаци пилана. Виде се крчевине по шумама. Али посматрач се заноси:
то је оно чудно, хладно, северно зеленило које је вечита теж -ња за
месецом, за дугим светлим ноћима.
Кад се продужи уз фјур, долази се до Ејдфјурског језера, а затим до
знаменитог водопада Веринга (Убпп^зИозз), где се река Бјореа у једној
непрекинутој суновратници од 170 метара руши у узак котао, обзидан са
свих страна големом стеном. Хук се већ из -далека чује, а кад се човек
приближи, ко зна по који пут, и која норвешка симфо -нија: величанство
камена и воде.
Толико је ту стене да је мало места. Је -дна се громада на другу
попела, једна другу опкорачила, једна се у другу зацепила. Је -дна је
светла и гола, и притиснула је свом тежином и размрвила под собом
бледу пла -нину сиенита у чијим пукотинама ромињају несташне
жилице воде, као гуштери. Друга је зарђано црвена као да су ]е три
сунца пекла; по њо^ се ухватили кадифени јасту -чићи маховине.
Високо горе, наравно, диа -дема, снег.
И док између тих стена мирује ЈеДно језерце, скромно као чаша воде,
само мало даље хукте ломњава и прасак дивл>е разуз -даног
Верингсфоса. Дуге низове капљица, и читаве бичеве воде, и читаве
облаке воде ра -зносе ветар и притиснути ваздух; ако се чо -век
приближи водопаду, то је прави ватро мет у води. Светлост, сад као
зелене стреле, сад као златни ножеви, скаче по млазеви -ма воде; а у
дубини се заједно пуше бук -тиње влажних сунчаних зрака и густа пена
воде. Још није крај. Ако се човек попне у малу гостионицу над
водопадом, до које се долази једним љуљушкастим, плетеним мо
250
 стом у грдној висини, и ако сад одгоре по -гледа у водопад, онда то
више нису шарени ватромети боја, него је огроман слап свеже хладне
воде, у чијем бучању има и грмља -вине и певања, и у чијој белој пени
лежи нешто тако примамљиво чисто да човеку дође жеља да се увије
њоме, да легне у њу. Да окупа у н>ој можда болове срца, можда гри -жу
савести. Да, вода, камен, светлост — три чистоће ... Чудна је норвешка
природа.
Кад се смркло, виркали смо кроз прозор туристичке куће. Скочио је
негде из плани -не ветар, испунио цео простор сенкама, по мало и
облацима магле, и стао немилосрдно да савија дрвета ка помрчини
урвина и по -нора. А кад је дошао до водопада, расплео је своје бичеве у
стотину струка. У нашој соби се сасвим јасно чуло како вода цвили и на
махове јаукне. А кад ветар закотрља каме -нице, прави добош. Све
заједно, језовито. Неко се од нас сетио језовите Бетховенове музике:
виолина и добош заједно.
Путовали смо даље уз други рукав Хар -дангерфјура, уз Серфјур
(Збгђогс!), и прола -зили кроз дивну јелову шуму у којој је било тако
тихо да се чуло оно што се не чује: мо -жда струјање биљних сокова,
можда врло дискретно јечање старих стабала. Хитра пла -нинска река
Тисо (Туззаа) шумела је око ка -мења. Каже вођ, у рано јутро на том
камену спавају сиви галебови. Спавање тица је рај -ска ствар. У
Енглеској, са великим парко -вима, великим водама по парковима, и
мно -жином гајених и брањених тица уз те воде — може се то гледати.
На ваше очи, по трав -ницима, како сунце склопи очи, склопе очи и оне,
и нигде ниједна није будна. Величан -ствена, доста и тужна
демонстрација природ -ног закона: у кратком животу земаљских
створова, ето, мора бити великих пауза.
У тој очаравајућој околини ми смо ско -ро и заборавили на склештене
стеновите ко -тлине Ејдфјура. Не, потсетиће нас опет не
251
 што. Фјурови су чудне воде; оне, као сви велики уметници, имају у
души све врсте темперамената. Одједаред, кроз шуму се ис -пречила
провалија, и негде дубоко у по -нору удавила ^е реку Тисо. Застао нам
те дах кад је наједанпут нестало воде. И шума се некако изменила;
стужила се, и место светло зелених бокора папрати чучала су гнезда
звездичасте беле маховине. Кад, на неочеки -ваном месту, опет Је
искочила река, и поново смо пролазили поред безбројних ситних во -
допада који су пенушали, цуркали или с ци -котом прштали из стена; и
поред брдских по -тока и језера, од којих су нека и врло велика и пуна
чамаца, а нека опет сићушно мала и спуштена ниско доле као да је ту
нарочито дубљена колевчица за плаву кап воде. Ту, ду -боко доле, ту
ваљда долазе патуљци с тести -јама и крчазима по воду.
После тога, слика се опет мења; Серфјур постаје опет познати уски
фјур који се про -гриза кроз стење, и на западној својој страни зебе у
вечитом снегу. С једне стране се отва -ра поглед на усамљени фјел, а с
друге на ледењаке и снегове Фолгефона. Путник про -лази кроз пустињу
камена, све дубље и даље од људи, и кад стигне до новог водопада, до
Шегедала (8^ја姧ес1аМо5з), сасвим је далеко од света, Овај нови
водопад нема такву си -лесију воде као Верингсфос, али је лепши у
грацији и нежности облика и покрета. Међу -тим — драма ее у
Норвешкој никада не свр -шава — кажу људи да тај водопад цури у
једно језеро које понекад данима и ноћима не може да се утиша од
дивљих бура и ве -трова. Поцрни, искаче из корита као пома -мно, удара
о стене, а у дубини му нешто тре -се као да хоће језеро и све планине
натра -шке да изврне. ОдЈедаред, симфонија норве -шка опет мења
кључ: само пола сата даље, наилази путник на парти^у Серфјура ксгја ее
насисала сунца и сва блешти у блажен -ству. Па опет други кључ: једна
сасвим ма
252
 ла шетња на другу страну фјура, и путник је одједаред, бар му се
чини, у непосредној близини страховитог Фолгефона који је пу -сто
снежно поље и сам глечер. Но, да чудо буде потпуно, ледењаци се
спуштају тако близу фјуру и његовој плодној долини, да се у ситним
водопадима, потоцима и танким прскалицама непрестано сливају плаве
ме -кане воде фјура и зелене металне воде ве -читог леда и снега.
Знаменити глечер и снежаник Буарбре (Виагђгае) зауставља се,
довршава се таман пред тарабицом једног сељачког гора, иза којег стоји
башта пуна зеља и шареног цве -ћа. Због те околности Буарбре је, до
извесне висине, наравно, дечји спорт у том крају. Пође ли се уз Буарбре,
то је кренути из је -дне скоро сасвим јужне климе, из жита, воћа и
лиснатог дрвећа, а после четрдесет минута хода видети око себе башту
камења. Сужава се пролаз, шиба хладно. Попне ли се човек, или дечак,
само 350 метара над морску по -вршину, стао је пред природно
засвођену ка -пију од самога леда, испод које успропнице скаче
глечерски поток. То је подножје леде -њака, а ледењак, иако густа маса,
полако и невидљиво клизи, иде, и ваља грдосије ка -мена као деч^е
лопте. Север је страшан и величанствен. Не зна за страх, за посртање, за
д о с т а. Време је ту спустило крила, ту не допиру откуцаји часовника.
Хајд натраг у долину сафирно плавог Серфјура, ми који гледамо у сат
и питамо казаљке: колико је прошло, колико остало. Улазимо у лађу
којом ћемо се провозати пи -томим Хардангерфјуром. Али се нађе ме -
штанин сељак да нам помути радост. „Није Хардангер увек оно што у
вашим књигама пише и у нашим народним песмицама стоји. У позну
јесен на целом Хардангеру стоји тресак ветрова и бура. У зиму, баш
лепи Серфјур, баш њега заклања Фолгефон од топлих западних струја
— Серфјур тај мора

253
 да се смрзне, и, мртав, завејан и слеп, не може да види шта је око
њега." Виде људи. Песници норвешки су описали како зими, по
крчмама, трезни и пијани весело играју Хардангер-игре, док ниско небо
спушта зве -зде до самих прозора кућа, а на глечерима — „то је само
због туриста", шале се домо -роци — северно сунце пали кратере од ва -
тре, и по леду и снегу се котрља жеравица, ледена жеравица. „Па и
глечер и светлост задремају, погасе пажљиво све на својој по -зорници,
али Хардангерци играју даље своје чувене игре, врућина им је, весели
су, лу -пају се шакама по леђима да све пуца" — читамо у једној причи.
„Ђипам као бесан, хеЈ-Ј°> За сам син ромога поштара из села Стона на
Серфјуру!" — читамо у једној пе -сми. То јест, ми натуцамо норвешки, а
по -мажу вођи и случајни познаници.

VI

Крајем септембра

На броду смо се упознали и скоро сприја -тељили са два

Финланђанина. Погледали смо се у исти мах и из истог разлога, због
јези -ка. Због језика, који су се на обе стране пре -ливали у кантилени
чистих отворених во -кала; у нашем језику, после довршених ра -това
код нас, у врсти песме од националне радости, у њихову језику, чинило
се, у пе' сми националне туге.
Сетисмо се, из доба студентовања у Бу -димпешти, једне финландске
просветне екс -педиције која је дошла била због неких фол -
клористичких испитивања. Живели су не -када неки Фино-Угри, и
остало је у грама -тичким структурама нешто заједничко код Мађара и
Финланђана. Али не и много сли -чно. Сада, ми смо се о том уверили.
Цео Се -вер говори енглески, и ми смо са Финлан
254
 ђанима, као и са групом Аустријанаца, раз -говарали слободно и
својски. Који ли ће је -зик најзад постати обавезан међуљудски је -зик?
Нама се чини онај којим говоре морна -ри, морепловци. Кад у неку луку
уплови брод из далека, човек би грлио, свеједно, Америчане, Енглезе,
Кинезе, Малајце.
Финланђани имају два племена, једно где је монголско, дакле, и
мађарско порекло евидентно, и друго, које је грана шведског народа.
Имају према томе и две врсте говора које су обе веома различите од
мађарског (сем што се и у финском језику препозиције додају на крај
речи), и које несравњено леп -ше звуче чак и од шведског језика, који је
опет, на ухо, несравњено лепши од нор -вешког и од данског.
Фински језик, сасвим као и наш, ни -како нема помућених и
замућених полугла -сова, нити уњкавих самогласника и шишта -вих
сугласника. (Наравно, језици су музика, и има језика који су лепи и
поетски моћни баш са замућеним прегласима.) На наше ве -лико
изненађење опазили смо да сваку фин -ску реч можемо написати нашом
азбуком, и сваку финску реч, баш као и италијанску (сем можда неких
нианса диалекатскорит -мичне фонетике), можемо одмах лако изго -
ворити. Само глас писмена ипсилон, који је, уосталом, редак у њихову
језику, раван је немачком и, иначе је све као кристал чисто.
Ћирилским словима смо преписали је -дну малу народну песмицу, и
кад смо је чи -тали Финланђанима, они су, вероватно и из учтивости,
али и са чуђењем, одобравали: да је сасвим тачно. Не можемо да не испи
-шемо ту песму и овде, тим пре што јој је и садржина занимљива и
карактеристична по „земљу хиљаду језера".

Мисте ласту лајнехила? Пилске пјени алон пеле? Иксиксенса илан суса
Виран вете велтамаса?

255
 Тоулта ласту лајнехила, Пилске пјени алон пеле, Похјан ластен
лајтумилта, Синитунтурин тувилта.

Сјеле култа хонган каси, ВеЈсти, вејсти сулхо венхон: Кохта вјери виран
вете, Нејте нуорта нуотаман!

У слободном преводу песмица гласи: Отку -да на таласима иверје,

откуда на леђима во -де руне (старо писмо) што путују струјом вала у
мирном даху ћутљиве вечери? — Из -далека је на таласима иверје,
издалека су на леђима воде руне, чак из хладне домо -вине северне деце,
из колебе на којој модра маховина лежи. — Драги је оборио витку
смреку, младожења је саградио лаки чамац, да скоро поигра на струјама
воде, и одведе невесту у дом драгом.
Финланђани су затим окренули разго -вор на политику. Спомињали
су последње шведско откриће о великом комплоту руске шпијунаже у
којем је компромитован чак и један члан шведске краљевске куће од
руског порекла. Тужно су махали главом на -ши нови познаници, и,
нарочито у задње време, тешко искушавани руски поданици.
— Русија има не само на шведској, него и на норвешкој граници
нарочите пруге и пуно ратног материјала, и доћи ће можда дан кад
ништа неће помоћи Норвежанима што су норвешки фјурови од велике
страте -гиске важности, јер ратне лађе могу баш фјуровима такорећи у
средини копна да се појаве. Доћи ће још један велики нордиски рат!
Норвешка и Шведска морају једаред поделити мегдан и првенство, а
шведско-ру-ски рачуни такође нису чисти.
Јадни Финланђани! Још воде бригу о Шведима, још се надају у своје
некадашње господаре и браћу. А каква им је била суд -бина и док су
били шведски поданици! Лили

256
 су крв и вршили херојска дела за туђе ин -тересе; и, као сви
злосрећни мали народи, нехотице су били непријатељи своме имену и
својој раси. Године 1808-е, у великом ру -ско-шведском рату, као лавови
су Финлан -ђани бранили Шведску; а кад је Шведска дала Финланд
Русији, и сасвим напустила и одгурнула Финланђане, они су се још је -
даред, и сасвим сами, бацили у нову борбу против Руса, али... Руси су
им, задавивши их у крви, коначно одузели слободу.
— Оставите се Шведа! Нисте више с њима, ни они с вама!
Опростите што тако говоримо. Ви сте у тешком и, заправо, не -срећном
положају. Ви за сада морате водити политику, не ослободилачку и
ратну, него конвенционалну, дипломатску. Сами рекосте у разговору:
да у шведске идеале не спада, озбиљно, и ослобођење Финланда. Сами
сте мало пре споменули да Русији ни на крај памети није да се боји
Шведске. А сем тога, у шта се уздате и у најбољем случају?
Шведи су били ваши угњетачи у ранија вре -мена, знамо то сви, баш
као што су Руси сада, знамо и то сви.
— Да, да, знате ви, а тек ми! Када год је требало гинути, финске
трупе су ишле напред. У лудој ватри битке код Лицена (1|Ш;2еп,
1632), у којој је изгорео и сам јуна -чки шведски краљ Густав Адолф,
фински пукови су попадали до последњег човека. И колико пута још
после тога. А кад је требало уживати корист и славу, онда је преко на -
ших крвавих тела и наших изрешетаних за -става прелазила тек сенка
шведске глорије и величине ... Али, ми смо некада били с њима једно,
делили и добро и зло, ми смо рођаци, браћа, и њихова судбина канда је
још и данас и наша.
— О, судбино! Свугде је тако са угњете -ним нацијама, са оним
немоћним малим на -родима које силници попну на вешала, па им онда
још и згазе на главу. Осврните се

17
257
 по свету и видите на колико страна тирани мамузају цео један народ,
и избројте колико пута су подјармљени народи славно промар -ширали
кроз велике битке и крупне дога -ђаје не оставивши под својим рођеним
име -ном никаква трага у историји! Идите у Ау -стро-Угарску и питајте
за српске граничаре. Чућете да нису били поштеђени ни у рату против
Француза, ни против Пруса, ни про -тив Италијана. Чућете да су наши
Оточани и Личани чуда чинили код Мађенте и Сол -ферина; али у
историји се то забележило као слава те и те ћесарско-аустриске
регименте. Спомените у Енглеској Црну Недељу из ен -глеско-бурског
рата, и пазите колико ће шкотских мајки цикнути на то име; али у
историји је записана та и та победа, или „славни пораз" славне
британске војске. Зна -те ли норвешку баладу 8гпс1агг од песпика
Сторма, романтичну песму која је уједно страшиа сатира на судбине
ваше, наше, и још друге. Норвешки сељаци су изгинули од шкотског
оружја, а племенити шкотски пу -ковник Синклер и његова војска, у
једној клисури, камењем су утучени од норвешких сељака. А рат су
водили Шведи и Енглези! — Синклер је балада, и озбиљан исто -риски
спев кроз који крв озбиљно тече, и пада на главе оних због којих је
потекла. Али наш песник Рунеберг морао је о нашој несрећи да пише
праву сатиру. Сатира није крв, она је само тежак, модар зној, но који
такође стоји на челу самртника. Кад смо пред Русима стали узмицати,
кад смо од ста -рог шведског генерала Клингспора једнако примали
заповести да се повлачимо, кад су погнули чела најпоноситији наши
јунаци, кад су сви наши непријатељи били за главу виши од нас, и ми,
као деца, са склопљеним рукама стајали пред шведским престолом и
молили помоћ — онда је краљ Густав IV Адолф, — имају Шведи разне
Густав-Адол-фе! — тај краљ, тако стоји у Рунеберговој

258
 песми, позвао је своје маршале и ађутанте, казао им да Клингспор
није оправдао доби -вено поверење, казао им да финске трупе иду
унатраг место унапред, и казао им да се решио да предузме одлучно
дело. Да обу -че чизме и рукавице славног Карла XII, да се опаше мачем
тог великог јунака у борби са Русима, јунака са Нарве. И кад се обу -као,
он је крупним корацима прошетао два -пут по сали, упозорио своје
доглавнике да су били сведоци учињеног дела, и издао кра -љевску
заповест да се о том важном дога -ђају и дану извести финландска
војска .. . Наравно, зна се да сиромах Густав IV Адолф није био сасвим
чврсте памети владар, али око шведског престола је било и других љу -
ди који су могли наћи начина да се нама помогне, да се помогне
„барутом испрсканим маторим ђаволима" честитог генерала Друве
(Вгиуа), и да после славног Порасалми не дочекамо срамни Ораваис... И
да несрећа буде потпуна, ми смо у том рату имали и из -дајника.
Тврђава Свеаборг, последњи поно -сити отпор према Русима, пала је
издајом рођеног сина шведског народа. Вечита сра -мота Шведа, па и
наша. Ми смо дуго били заједно са Шведима ...
— То је срамота само за оног који је срамно дело извршио; а за народ
то није срамота него 1е несрећа. А несреће има у ис -торији свих народа;
оне се преживљују, кроз њих ваљане нације и јачају. Наполеонов по -
раз, чији је пораз, његов или Француске? Несрећа је била, како каже
Виктор Иго, кад су Енглези зграбили орла а Аустрија отела орлића!...
Лепе поетске речи. Само, по нама бар, „орао" је погрешио кад је
револуцији сасекао крила и везао је. Везали су, по веч -ном закону
равнотеже, напослетку њега... Треба те великане, који од каријере
народа праве личну каријеру, треба их мало и за -боравити. Запечатите и
ви старе гробове Ад -леркрајца, Дебелна и Свен Дуве. Они су ста
11*

259
 билни и стабилисани у историји. Оно што никад није стабилно, јер не
умире, то је на -род, националне бриге и задаци. Сви Смо имали и
имаћемо издајника. Голешпланина је нама Србима реч и симбол за
издајство борбе и народа. То је било врло давно, та Голеш-планина, но
биће је извесно још. Али суштина у нама је честита, борбена, готова на
жртве. Кад онај доиста дубоки и ориги -нални мислилац, Мајстер Екарт,
може да го -вори о „крви Светог духа", можемо и ми, и ви, говорити о
крви народа. Крв је горка ствар, али од ње смо живи. Дувајте, дакле, ако
треба, у ратне трубе. Будите као ваше водене птице које на светлости
муња воле да се бацају у таласе, да кушају снаге. По -новите, имали сте
их, тренутак у који је -дан народ меће сва столећа свога живота. Борите
се докле год не отмете слободу. Или, да и ви, и ми сагоремо, као хрпа
сухог ис -крханог грања ...
Дуго смо поћутали. Није лако бити ма -ли народ ни у Финској, ни у
Норвешкој, ни у Србији. На једној станици Хардангерфјура испратили
смо своје познанике с брода.

Било нам је згодно да пре путовања по другом знаменитом фјуру, по

Согнефјуру, свратимо опет у Бергн и мало се одморимо. За то време смо
читали Рунебергове Приче барјактара Стола, и дивили смо се
јунаштву мучног финландског народа, и осећали како су нам она два
Финланђанина отворила на срцу нека нова врата. Рунеберг је Финлан -
ђанин, али је постао Швед, и писао је швед -ски; а ми смо читали његове
песме врло је -дноставно, војнички писане, срицали смо понегде и
оригинал.
Решили смо били да бродом прођемо цео СогнефЈур, да бисмо
добили потпун утисак

260
 норвешке природне знаменитости која се зо -ве фјур, „фјорд", како се
обично говори.
Јако површно речено — ми смо то више пута већ и рекли — фјур је
дуга, мање или више широка вода у каменом ждоелу. Али је
компликовано одредити у чему је наро -читост норвешке композиције
тих двају еле -мената. Фјур се увлачи у копно у дужини од сто до две
стотине, и преко две стотине километара, и вијуга сасвим као река. Али
на многим местима је тако огромно широк да се има импресија мора, а
на другим ме -стима га стежу у круг стене, и има се утисак језера; и
најзад, планински венци могу са -свим да се примакну, Фјур добија две
мање --више паралелне обале, и изгледа опет као река На
сНотолзаЛијама фјур чини обично погрешан утисак реке.
Али, у свима својим облицима <Јл'ур ос -таје море, има и плиму и
осеку, па према томе има и све мирне и ћудљиве појаве и игре мора. А
како се у необичној дужини простире од отворене пучине мора до самог
срца копна, човек, успут, наилази на све степене приморске и
континенталне климе, и, с тим у вези, све карактеристичности и
бизарности у природним појавама и у на -чину живота, у
најсупротнијим климатским приликама.
Најзад, једна од најважнијих околности која тумачи величанственост,
чак неку су -блимну неприступачност тих вода, лежи у облику стена
које прате фјурове. Планине су скоро искључиво веома високе, и не
само оно што се обично разуме под изразом „стр -менита стена",
„стрменица", у Црној Гори, него су од једне нагле окомитости која је
апсолутна и језива вертикалност. Фјурови су, дакле, понајчешће воде
без обала, и у томе је, рекли бисмо, тајанственост слике, и често извесна
настраност живота око тих вода.

261
 Има, додуше, места која леже баш на ФЈУРУ> дакле, на обали, на
жалу; али то је тако разређено да се сатима путује а не види обале
колико да човек једном стопом корак -не на сухо. Ти заиста страховити
зидови од камена, прави као свећа, још сеисто тако право настављају и
под водом, и, тврде ге -ографи, често су под водом толико дубоки
колико су над водом високи. Ако се неко чамцем вози по фјуру, и
притера чамац тик уз стену, онда има језив доживљај да ру -ком хвата
камен на који нигде не може но -гом стати, а кроз бистру воду гледа
црно продужење стене у дубину фјура. Нисмо ни -где прочитали: на
чему онда заправо с т о ј и та каменита зидина, и где заправо плови, у
ваздуху или под водом.
Из тога даље следи да је фјур вода која није разливена, која се, то
јест, не лије у оном смислу како то чике реке по обалама, и мора на
острвима, прудовима и жалима. ФЈУР Је У СВОЈ°Ј страховитој
пространости једна заробљена вода, једна до неба и до сво -га дна
каменом зазидана вода. Отуда, при лепом времену, она импозантна,
надземаљ -ска мирноћа, привидно апсолутно стајање Једне огромне,
дивно обојене воде. И исто таква надземаљска тишина; кажу фјурски
становници: шушка нам око кућа дању само тле, а пред вече само
сумрак. Што би рекли Црногорци, прође шушањ и не шушну. Али зато
кад настане ветровито, или баш буро -вито време! Страховито буче и
разбијају се разјарене воде што се уз окомиту стену про -пињу, и одмах
затим с треском саме себе смрскавају. Ужасно урлају и циче ветрови
који у тим кланцима немају где да се раз -дувају и растање. Дала нам се
прилика, на самом Согкефјуру, да у малом издању по -смотримо један
мокри хаос. Вода, женски род, остајала је слабија страна. Мирни и
чврсти стоЈе и остају зидови њене тамнице, камен, мушки род. На
махове, борба воде, камена и

262
 ваздуха потсећала нас је на борбе некадаш -њих норвешких сељака,
варвара, који би се, двоје по двоје, чврсто увезали око струка једним
појасом, и тако оковани дотле се гу -шали и ножевима боли док један од
бораца, или обојица, не изнемогну или душу не ис -пусте. У једној
балади (песник (Му, Мое)*, под насловом Фанитулен (РашШПеп),
описа -на је та борба која је, кажу, још и данас на дневном реду ако се
норвешки сељак, који и доста ретко и доста мало пије, ако се опи -је, и
чује на виолини арију Фанитулен (Еап — ђаво). Или, како је у балади
алегорично претстављено, или како народ верује — ако ђаво у подруму
узјаше на буре вина и за -свира на изврнутој виолини, онда ће се горе
побити сељаци. Жене, иде кажа, при свеча -ностима и весељима за сваку
случајност но -се собом и мртвачке кошуље својих мужева. Нас лично,
уза те усмене и писмене тексто -ве, највише је занимала виолина. Да,
вио -лина је инструмент који су Бог и Сатана, још пре Сатанине буне,
морали заједно за -мишљати и измишљати. А свира у њу само човек, и ч
у ј е виолину само слух човека.
Нешто од насилног дражења ђаволове виолине има, доиста, и у борби
узнемирених елемената фјура. Вода и ветар стегнути су појасом
неодољивог камена, немају шта да униште и у чему да се истроше, само
се уза -јамно разјарују, кидишу: ветар се дави у тешким дебелим масама
воде која нема где да се расплине и оцури, а вода се дроби под ударцима
бесног ветра о стену и о себе.
Но да би се добио, или неком дао што јачи појам о фјуру, нужно је
уза све то, мирна и немирна његова стања, замислити све то још и у
чудном, јединственом север -ном осветљењу, које је, по реакцији у
нама, и чаробно и страшно, а свакако од врло раз -дражуЈућег дејства.
достојсвски је писао да „беле ноћи" у Петрограду необично раздра
*
Скупљач народних песама.

263
 жују људе. Право рећи, ми, нас двоје овде, не знамо у чему је то
северно осветљење. Јесу ли то трагови сунца које никад не мо -же
сасвим да зађе? јесу ли то дахови ствари које никад не могу сасвим да
заспе? јесу ли то расплинуте и узмучене дуге? јесу ли то чудеса некога
другога света? барјаци и ли -тије анђела? Кроз маглу, човек види; кроз
мрак, човек види; воде преливају сјајне ни -ансе метала које су тако
чудно састављене од топлог и од хладног; небо узима боје воћа и цвећа.
Ваздух је видовит, на наше очи. Ваз -дух тај омађија човеку чуло вида:
сваку по -јаву и сваку ствар види човек са много дра -жи боја, лини^а,
неког чудног лелујавог кре -тања. Дражи такав вид и такво гледање, ре -
космо. Човек се чисто боји: можда ће кроз ту нову светлост одједаред
угледати како се земља врти, или откуда смрт лети. Енглески песник
Шели је писао да су сан и смрт деца тамне ноћи. На северу, кад настану
месецима дуги дани или беле ноћи, богме се и сан и смрт дешавају при
осветљењу. Мучно је то. Северно осветљење не само да човеку свет -ли,
оно човека гледа и види као неко нат -природно око. Човек се на то и
сам страсно загледа, и само г л е д а. Вид живи у човеку одељеним
животом, и то ужасно мучи. Човек се диви, боји се, и мучи се. Јесу ли те
рас -кошне боје на небу ваздушне варке, или су то неке стварне — ми,
људи, необично во -лимо и ценимо реч стварно — неке ствар -не
објективности. Мали човек, човек с југа нарочито, који ту северну
светлост не с х в а -т а, осећа под н»ом и пред њом неку раско -шну,
неку узалудну свечаност. Шта је то? Можда ће мало после почети ново
стварање света. Можда се то ми, људи, преобража вамо...
За сада, још смо где смо били, и какви^ смо били, и настављамо
писање на колену и гледање старим чулним оком. И зато беле -жимо
опажање: да се у воду фјура не ба
264
 цају остаци од јела и старе крпе; нема ћу -прија; нема крај фјура
буради и сандука, и нема људске псовке. Бар не оне од које су, што би
рекао Шекспир, пуна уста. Тихо плове лађе и чамци по чистој води, у
про -лазу се насмеше и поздраве, и, кад одмакну, изгледају као водене
птице које сваки час могу и у ваздух да прну.
На Согнефјуру има толико лепота да човек скоро обамире од умора
хотећи да их што више у око унесе и још више у душу да прими. Код
варошице Балхолма, на при -мер, стене се одједаред размакну, и фјур се
рашири као грдан морски залив. У јед -ној партији стена, изузетно, има
мало под -ножје, на подножју неколико колеба, и, овде --онде, дрвени
олук кроз који се спуштају чамци директно у воду, јер је на жалу сам
оштар камен. Или, на пример, пред наш брод, у ствари лађицу, искочиле
су неочекивано три високе стене, и послале нам тако јак уда -рац ветра
да је вода лизнула чак преко па -лубе лађе и лађа чисто застала у месту.
Али само за тренутак. Стресла се, као кад тица хоће да јој се осуше
мокра крила, и појурила право у оно стење. Једна планина је била сва у
мркој јеловој гори; друга, до полови -не у ситној брези, а од половине
једна једита купа, скоро отужно сјајна, као орибана; а трећа сура,
разорана, избраздана, и у висини засута снегом који се пресипао. на
ивицама као пена. Дивота! Мало је два ока и једно памћење, и скромно
перо.
У један мах нам се учинило да је Ф1уру крај и да лађа нема куда. Али
она одједа -ред сави, клизну између два носата гребе -на као гуштер, и
уским једним каналом за -плови даље. Нашли смо се у, дивној сенци и
тишини, у лепоти која је, срећом, лепота свих времена и свих земљиних
крајева. Гле, као у Ослу, као у Бергену, пада лишће бре -за, брзо, као да
лист по лист има сад одмах да умре цела шума. Однекуд и мирис јела,

265
 мирис зиме. На једном малом језеру, рукавцу фјура, сунце пали по
води луталице-свећи-це, а ветар, ветрић, прави на води пену и свећице
оне гаси. Мирно, просто, тужно, па весело, весело, па тужно. Човек се
одједаред сети Чехова.

Како већ бива са многим творевинама природе и људи, много лепши

него главни фјур бивају његови рукави, који улазе дубље и у кршеве и у
долине, и од којих Согнефјур има шест великих и небројено малих.
Један од најлепших јесте уски Аурдалсфјур, скоро сасвим без људских
станова, са фјеловима и снежним пољима, где вода сваки час или
пљушти низ камен, или скаче из стене скоро до половине фјура. Једнако
се котрљају мла -зеви и лопте снега и камења уз врло мело -дичан шум,
и одређен, скоро рећи сонетски ритам. А фјур ћути, плав или зелен, као
у камен уметнут сафирни или смарагдни кри -стал. Или Ордалсфјур
(Аагс1а1з!јогс1), на чијем крају лежи сеоце Ордал као мала ћуприја
између фјура и језера Ордала (Аагс1а15уапс1). То језеро се тако чудно
гиба. Као да уокруг гони таласиће, тражи излаз из стена. Ка -мене
лавине падају ту често, кажу нам, и стога на целој обали језера нема
сталног чо -вечјег стана-, сем, понекад, склепана колеба рибара,
туриста, или торбара трговчића. Кроз то језеро протиче река Утла која је
каракте -ристична глечерска и брдска река, долази право из Јотунхјема,
пробија се, кажу, кроз најстрашнију јелову шуму. Дакле и јелова шума
може да буде „најстрашнија"! Река Утла, боље можда него икоја друга
река, по -казује облик и природу друге чудновате нор -вешке воде,
брдске реке, која, додуше, има обалу, али која опет нема корито.
Дно тих вода, то су обично нанети из -ломљени блокови и стуцано
шиљасто и тупо

266
 камење, које путује као и вода, и између којег се брдска река прорива,
или кроз које се процеђује, или преко којег се у скокови -ма
стрмоглављује. И ко би знао од каквих све тенденција и воде и терена и
ваздушних струја зависи ћудљивост у току тих вода. Као што црвоточне
ларве, прогризајући се кроз дрво, саме свој пут једу, тако и ове воде
гутају и бришу и корита и падине и препоне, и никад се не зна куда ће
сврнути, где ће изаћи, зашто нестати. Наједаред узме други правац, нов
начин да подиђе под ка -мење или да пљусне преко њега. Види човек
одједаред да се читава група камења помо -лила високо изнад воде, која
се, из неког разлога, ту, и у том часу, одлила у дубину и цури у другом
правцу. С камења тог ветри влага, и за час је сасвим сухо. Нема реке! —
кажемо. Но одједаред, маса воде је оставила старе путеве, враћа се
натраг, разлива се опет преко суха камена. Брдску реку Утлу прате
џиновска, здрава дрвета. Стоје као ред царева, метнули на главе живе
круне које су сваке године богатије и веће. Природа је тим дрветима
дала и своју моћ и своју вољу. Кроз ту шуму крстаре вијугави понори,
лију многобројни водопади, али сви утичу у глав -ну гудуру кроз коју
бучи Утла и носи воде даље.
Водопади, водопади. Но поред сваког већег водопада стоји
стругарица или стру -гара, или стоје велики сељачки горови који су
стоваришта сирова дрвета. Наслажу људи и поређају непрегледне
количине трупаца, дасака и целих стабала, и чекају да падне дебео снег,
да рашири мек простирач по дну јаруга и понора који су пуни оштрог
каме -ња и препрека. А кад снег напада, тада, кроз нарочито нагнуте
олуке спуштају посечена стабла с планина. Олук се свршава 3—4 ме -
тра над површином воде; стабло, дакле, кроз ваздух полети у воду,
бућне с треском и потоне, искочи затим опет у ваздух, падне

267
 наново у воду, тада га дочека водопад, на који се рачунало, дочека га
као перце, трг -не, однесе у дубину гротла Утле, а Утлом отплови у
мирније воде, где се, с пролећа, нарочитим уставама одржава стално
стање вода, како би транспортовање на разне стра -не ишло што лакше и
брже. „Наравно — кажу нам — Утла није баш увек на коман -ДУ ТУ,
дакле, није најсигурнија карика у на -шо-ј примитивној индустрији."
Слушамо реч „примитивно", и мислимо у себи: кад је при -рода тако
силовита, све људско и мора под извесним околностима бити
примитивно. Као да нам је прочитао мисао, неко рече: „Али ако
случајно снег није доста дебео и мекан, и стабло свом својом тежином и
снагом пада удари о каменито подножје, хја, зачује се страховит пуцањ,
проспе се по води ситно иверје, и — продали смо ђаволу дебело ста -бло
као танке летве."
— Зар не можете сићи у те поноре, ре -гулисати колико-толико
воду, и спустити крупно, тесано камење у одводне канале?
Сељаци нам се смеју:
— Може се сићи само онда кад се вода заледи, јак мраз стегне и
укочи снагу водо -пада. Али онда немамо воде! А то је код нас мотор,
примитиван додуше, али без дефе -ката!
На другом месту и у друго време имали смо прилику да видимо како
у Норвешкој изгледа кад студен претргне ток воде. Има -мо понеке
године и ми нешто од те појаве. Замрзне се Дунав од Земуна до Борче:
кол -ски и пешачки пут преко воде! Да, али испод коре леда река је
течна и покретна. Међутим, смрзнут водопад на Северу! Од ледених ко
-наца који су тако танки да би се њима мо -гло вести, и које ветар љуља
као паукову пређу, па до монструозних ледених ужета, и грдосија
клица, које висе као страшила, и убиле би својом тежином хиљаду
живота од -једаред! А доле, укочени таласи, смрзнута

268
 вода у скоку, у ливењу, у прскању. По др -већу, ако га је било над
водом, висе фанта -стична звона од леда, или венци и чипке, то јест
смрзнуте гране онако како их је вода у том часу преливала, пентрала се
уз њих, капљала по њима. А у слеђеној води, у под -ножју, следи се све
што је у том часу вода са собом носила, или око чега је текла. Па -њеви,
читава стабла, гомиле камена, тичја крила, цела коза, „цео целцат
северни зец кога је ветар морао понети однекуда и ба -цио га у понор;
мека бела длака зеца — стоји дал>е у причи — остане чиста и бухава до
отапања, само грешни зец не може да оживи: главу му је ударац ветра
размрс -као". >^дарци олуја могу да буду тако јаки, чули смо више пута,
да просто угуше живо -тињу на паши, у шуми. Налазе се по шу -мама
лешеви дивљих ирваса: по очима им се познаје да су на мах задављени
били си -лином ветра/Има норвешка народна припо -ветка о такб
угушену ирвасу; а има и при -поветка о човеку злочинцу који је био осу
-ђен да се смрзне и после смрти стоји зале -ђен у санти леда, а људи да
та гледају и да га се грозе. Како је машта људска условље -на! У
Калифорнији, лепој земљи, дотерују леш човека косметички да га људи
још по -следњи пут виде као жива. У Норвешкој леш стоји у провидној
леденој љусци. На Гренланду ушивају леш у мекано, топло крзно.
Језовито је мислити: какав је то трену -так кад се силесија живе воде
одједаред уко -чи, кад тренутно ишчезну све боје, на пре -чац онеме
хукњава и тресак који се кило -метрима далеко чују. И какав ће бити тре
-нутак кад ће се одједаред протеглити, попла -вети, и процурити све
страшне клице, кад ће опет скочити и прорикати водене енерги -је.
Какве су то метаморфозе, каква су то васкрсења!

269
 Из разних замишљености су нас често трзали ирваси, дивљи и
питоми. Ни дивљи не дирају човека, не једу људе. „Али често имају
крвава копита и они" — рекоше нам, и објаснише: копита су им
необично оштра, иако се маховином и травом хране. Ударцима копита
убијају леминге (ситна северна жи -вотиња финога крзна), чупају и једу
њихове стомаке пуне траве, а лешеве, као да их се гнушају, роговима
разбацују, хитају у реке. Како трава може да буде ретка и драгоце -на!
Губи се живот и зато што у желуцу мо -жда има траве!
На једном месту, где се у понор реке Утле строваљује неки водопад,
стоји врло високо, и на обронку стене, мајушни гор. Преко водопада и
понора је пребачен мост — ко га је и како начинио! Страшно је било
погледати горе: да ли се ти људи често се -ћају да би могли бити
отсечени од целога света кад би нешто вода или ветар ћуприју однели?
Начинио би човек нову и бољу ћу -прију. Који човек? Онај који би
преживео несрећу.
Нешто даље, опет у урвину реке Утле, котрљају се воде реке
Меркедела (Мб]±ес1о1а); то је један од најзнаменитијих норвешких
водопада, додуше, не по снази и количини воде, али по невероватној
висини од 260 ме -тара. Преко једне правилно хоризонталне, оштро
излизане ивице пада вода у једном потезу у дубину. Уз водопад, ту се
уједно види и редак водоскок. То јест, силно и на -гло притиснути
ваздух на дну котла враћа својом снагом део воде натраг, у висину са
које је пала, и више од те висине, јер се куд и камо над стеном опажа
облак и магла капљица.
Као у Алпима Монблан, или Јунгфрау, у Норвешкој се са много
места, опет и опет види Јотунхјем. У један мах смо сагледали онај његов
део који се зове Хорунгери — чи -тав венац стеновитих планина и
глечера, са

270
 врховима некад тако танким и оштрим да снег не може на њима да се
задржи. То су „црни торњеви" ... Дуго смо стојали, гле -дали, очи
умарали. Ноћ је вребала и нас и планину, али још је требало гледати.
Небо је било чудно; некако у висину шупље, као издубљена купола, из
које су висили бакар -ни млазеви сунца што залази, или је већ и зашло.
То се у Норвешкој никада не зна. Тако смо искусили. Где је запад, кад је
за -пад, куда котрља сунце, је ли врело или хла -дно — не знамо. На
највишим врховима, да ли још жеже, да ли је већ догорела су -тонска
црвен? Иначе, на све стране, просто ослепљава белоћа леда. Са
зимљивим срцима и врло уморних очију, још смо некако до -
посмотрили бела сливања дана и ноћи. .. Од -некуд се чују копита
ирваса. Ах, како је слух далеко финије чуло од вида! Ритам ка -са, па
галопа, па опет каса, у тишини, ах, то ]е блаженство! Још кад би
виолина за свирала...

VII

N0^ I зее Ше &есге1;, о:Е Ше та!ип§ оЈ Ше ђез1; регзопз, II 1з 1о §гои; т Ше

ореп а!г апс1 1;о еа1; апс! з!еер мдШ Ше еагШ.

ТУаИ титап*
X

Почетком октобра

Кад смо се опет Бергенском железницом, али из Мирдала, враћали у

Осло, изашли смо на једној малоЈ станици, и с помоћу вођа се попели до
гора сељака Халвора Јохансе -на. Један љубазни адвокат из Осла, који је
неколико пута ловио у том крају, препору
*
Сад знам у чему је тајна — да се развију најбоље личности: — треба расти на
слободном ваз -духу — и јести и спавати са земљом.

271
 чио нам је тај гор као врло интересантно ме -сто и пријатан одмор од
пута, за неколико дана.
Пели смо се вијугавим долиницама и шумама више од хиљаду стопа.
На једном савијутку, одједаред, опет смо угледали по -знати
Халингскарв, и обрадовали се што ће -мо негде у његовој близини
становати. Ула -зили смо све дубље у планину, премда ма -ње-више
увек кроз питоме пашњаке и шу -мовите партије. Успут смо срели само
неко -лико горова, али веома много сетера (5ае1;ег, оно што је у
Тиролској 8еппћ\Ше, а у Швај -царској сћа!е1); врста бачија, катуна, са
веома мало људи и с малим, сиротињским чопо -рима крава и коза.
Многи сетери су в<ећ били напуштени, али, са целим „намештајем" и
свима судо -вима стајали "ЗЕјуп^забрављени, сваком пут -нику на
расц^ржење. То је норвешки оби -чај, свима средствима помоћи
путнику у пла -нини или на (ЈРЈ^лу. Нико ништа не краде у овој земљи!
Путници преноће у сетеру, по -служе се стварима и судовима, али на по
-ласку све остављају на броју и у најбољем реду. У полици где су
кашике и тањири увек има и мало новаца, што оставе пролазници и
странци, и тај новац лежи док газда не до -ђе, и сви верују и тврде да ни
један ере (Оге) није мање од оног што је сељаку као награда било
намењено. Баш тако као што се, на под -ножју брегова, уз железничке
или дилижан -ске станице, у отворене сандуке за писма оставља пошта
целој једној планинској ко -лонији. Ко стигне, има прилику, извади по -
шту, и он је у тој прилици писмоноша за свој комшилук или колонију.
Баш тако као што сељак, кад дође до места где је крај колском путу,
испрегне свога риђу, узјаше на њега, и кола или саонице остави украј
пута док се не врати.
У висини од скоро две хиљаде стопа, наишли смо на њивицу ражи, на
њиву кром
272
 пира, мали пашњак и неколико дрвених згра -дица. То је био шр
нашег будућег дома -ћина. Стаја за козе, дрвљаник и комора за зимницу
црвено су обојене, а сељакова кућа, од таких брвана и греда, бела.
Кућица проста и лака, али необично пријатна и чиста, са уском
верандицом, и са пет степеница уз које су °та]али лонци са цвећем и
негова -ним шумским растињем. По крову, као оби -чно на висинама,
наслагана брезова кора, насут слој земље, и буја зелена трава. На -равно,
и неколико тешких каменова, као од -брана од јаких ветрова.
Једно сто метара у страни стоји сасвим мајушна колебица, подигнута
на четири тру -пца изнад земље; примерак оних црвено-мр-ких
стародревних дрвених кућа које ваздух као да нечим импрегнира, и оне
поред свих климатских непогода могу да постоје стоти -нама година.
Наравно, имају једног страшног непријатеља, ватру. И нема ваљда
ниједне норвешке вароши која у локалној својој ис -торији није
забележила неколико својих ва -трених смрти и нових дрвених
васкрсења.
Кров те стародревне колебице био је та -кође сав у трави, а на једној
страни крова израсла }е још и скоро два метра висока је -ла. Учинило
нам се то не само мило и живо -писно, него чак и симболично: млада
дрвета ничу на костима својих предака од којих је кућа подигнута.
ЈоШ успут смо дознали да је та колеби -ца свагдашње гостинско
одељење, и стога смо је нарочито пажљиво разгледали. Улази се преко
неколико степеница по којима су, можда место ћилима, можда да се
прљава обућа отре, прострте мекане јелове гране. Над улазом је укуцана
глава једног грдног рогатог елга (Е1§), који мора да је пао од руке
старијих газда овог гора, јер му је по роговима попала стара, густа
маховина.
Нашли смо се у соби. Сем Једног малог, као ходник уског простора,
соба заузима це
18

273
 лу колебу. Намешта^ у њот сав дрвен. По -дугачак сто, неколико
укусно, скоро вешта -чки и свака у другом стилу изрезаних сто -лица, и
тедна од њих, у форми удобне фо -теље, издубена у јаком трупцу, и сва
укра -шена шареном резбаријом... Много година касније, писац ових
редова донео је једну сличну, врло укусно изрезану столичицу из Црне
Горе.
Стародревни орман, до пола на фијоке, од пола на двокрилна врата, и
са оним ста -ринским гвозденим кључевима од једног зу -ба какви се -
још само по музе^има виде — али у врху с поличицом за књиге.
Старински, но сасвим добар сат; и на зиду, по полицама, дивно израђене
чините и тањири у дрвету и бакру. На прозорима као снег беле завесе
које се вероватно прстом не сме^у такнути, јер за навлачење служе
друге, простије, од црвеног кашмира на шаре. Уосталом, прозо -ри
имају споља дрвене капке; али ти се за -тварају обично само у време
јаких мећава и бура. У ћошку необична гвоздена пећ са ре -шетком без
врата, у облику камина.
— А где су кревети.
Кад смо завирили у онај ходничић, угле -дали смо два кревета и једно
асталче на које ваљда долазе ствари за умивање. По -стеље, као ћивоти,
с три стране затворене, и с дрвеним кровом, а пење се у њих преко
степеница. Затворене су вероватно због хлад -ноће, да се човек боље
заштити од з»шских ветрова. Но, и необично су кратке. И по му -зејима
смо опазили да су кревети необично кратки, и чудили се томе утолико
више што су Норвежани махом веома високи људи. Ка -жу, у старо
време није био обичај да се ис -пружено спава.
— Испружено ћу лежати кад умрем, — говорио би некадашњи
норвешки сељак, ка -жу вам данас.
Око целог имања је подигнута ограда од јелових грана и танких
стабала, а у дну дво
274
 ришта нам се нарочито свидео један необи -чан брезови шумарчић.
Стабла у бреза не -жна, танка, као испружене голе девојачке руке,
листићи нису већи него нокти у дете -та, а гране танке и вијугаве као
распуште -не косе. Не сме човек да уђе у ту шумицу од страха да што не
поцепа или не озледи.
Кад смо стигли, дочекала нас је дома -ћица. По сељачком обичају она
нам ]е го -ворила ти и ословљавала нас крштеним име -ном, али иначе
су нас задивили манири и умешност наше Ранхил, Ка§пћ11с1, која се та
-кође одмах приказала својим крштеним име -ном, која је била лепа,
кррпка, хитра и ве -села, чисто не смемо да кажемо за њу баба од
шездесет и четири године, и шест стопа апсолутно незгрбљене висине.
Тек пошто нам је показала стан и сав домазлук, увела нас је у своју
кућу и прет -ставила нас своме мужу. Он, знао не знао за наш долазак,
није излазио, није се ме -шао у женину дужност. Касније нас је Ран -хил
претставила и своме посинку, који је био неким послом у долини. Израз
„у до -лини", то је у овим пределима јасан топо -графски и домаће
програмски авизо. Ако су, рецимо, мушкарци преконоћ остали „у до -
лини": то је крчма, лумперај, потрошен но -вац улудо. Ранхилдин муж
Халвор омањи Је човек, и тако ужасно угојен као, не зна -мо, али кад је
велики енглески песник Брау -нинг могао написати да је неки матори
пацов био дебео као Јулије Цезар, онда ваљда и ми смемо рећи да је
Халвор био дебео као маркиз Солзбери. Зачудо, имао је глас танак као
да пишти свирала. Седео је у једној ве -ликоЈ дрвеној наслоњачи, пушио
кратку лулу и читао.
— Какво је било лето, Халворе, јеси ли што скупио за зиму?
— О, дивно, имали смо и сувише сунца и доста кише, и накупили
смо неколико ча
\3*

275
 брица ражи и пуно кромпира, и угојили козе да им Је кожа тесна —
одговара Ранхил.
— А где ти је син, Халворе?
— Сад ће он, тек што није. Послала сам га да улови или купи рибу;
нешто ми се прет -сказивало да ћемо добити госте — одговара Ранхил.
— Поздравили су вас господин Оскар Брок и његов млађи брат;
они сигурно сваке ловачке сезоне свраћају овамо.
— О, они су красни људи, — прихвата опет Ранхил, — одлични
ловци и права го -спода. Нарочито Оскар; али и Карстн је до -бар.
Заволели смо их чим су први пут овуда наишли и код нас преноћили.
Јеси ли виде -ла она моја два велика овна: један се зове Оскар а други
Карстн — реферисала нам је Ранхил најозбиљније. — А она] мали јарац
што никако не може да порасте, ено га, гле, види се кроз прозор, њега
сам крстила Го -лијат. Зар није згодно име! — И Ранхил се насмеја, а
Халвор за њом.
Сутрадан је било дивно време, и сва -нуло 16, сасвим по ћуди сунца,
много раније него обично. Спремали смо се да боље раз -гледамо
околину стана и да прошетамо негде у планину. За доручак нам је
Ранхил до -нела дивног млека, слатког и киселог кајма -ка, две-три
врсте сира, и грдан комад на -димљеког и осушеног овчјег меса (Гепе1о-
по1се). И консервирану рибу Норвежани на -димљавају: кутија
надимљених сардина је фино јело. Али квалитет дима није проста ствар:
дим је зачин у Норвешкој.
Кад смо пошли, одједаред испаде и Ран -хил, упарађена у
карактеристично халинг -далско одело: чојана сукња на цветове, скро -
јена са високим струком скоро под пазухо, са шареним кратким
либадетом, црним ша -лом, и капицом која 1е изгледала као шешир.
— А куда ћеш ти, Ранхил?
— Па не могу вас тек пустити саме! Шта би ми казао Оскар
кад дође? Оскар з°с ]е упутио к нама, зар не?

276
 И затим, погледавши поносито око себе, и испод свога теренског
положаја:
— Како ти се допада наша долина? Знаш ли да не волим ни пола
дана да одем одавде. Гуши ме нешто тамо сасвим доле.
Одиста, дивно ^е било. Над нама шума и планина, под нама шумарци,
пашњаци и сетери са чопорима стоке. Подножје планине, као и ток и
програм живота тамо доле, не виде се и не чују се одавде. У даљини,
силни Халингскарв блиста у снегу и шаље хладан чист мирис леда. И
све као сад створено. Не -како и свечано. Без трагова прошлости, би -
тисања, живота, рада, фабрикације, саздава -ња. Тако је ваљда изгледао
комад земље кад је саздатељ први пут дигао завесу мрака с њега, и кад
]е први пут одредио светковање неког празника. Тишина. Чуло се, рекли
би -сте, како се њишу крунице цвећа кад их ветар зањиха, а кроз
провидан чист ваздух као да се видело куда путују зраци сунца и како се
преносе мириси. Висина мирише: не -ма смећа које лежи и труне, мало
има и жи -вотиња и људи, нема зноја, нема гада гми -завога што упљува,
нема задаха од нужни -ка. Ниска температура је дезинфектор те -мељан.
Нисмо се пели ни читав сат, при чему је Ранхил, наравно, била увек
далеко пред на -ма, одједаред, из најлепше питомине ушли смо у хладан
свеж ветар, у гомиле или по -љанице снега, и у круг плавих планинских
језера, по којима су пловиле неке необичне, лепе и мирне птице.
— Пст, то је „лом". Ми, сељаци, јако па -зимо ту тицу. Она има
тако чудноват глас, као кад дете плаче, и ми се увек чувамо да је не
заплашимо. Наши људи је никада не убијају. Кажу да то није добро,
увек се ос -вети. — Види како нам ->е све лепо! ТГогле -да^ снежно
ордо у сунцу: као раЗб^рушене_ гагаве~косе шкг^л^д^г^лица. А"т-амсГ
у хладо -вини, ено 1*1, гледај, ред тица "што су увутсгге

277
 главу под крило и непомично стоје. Опо -мињу нас — ми то читамо
као буквар — да брзо спремимо све што треба, јер ће зачас доћи дуга,
ледена планинска зима.
Кад смо се враћали, Ранхил нас је во -дила сасвим другим путем да
бисмо са раз -них тачака разгледали њено брдо и њену долину. Само
она зна по каквим стазицама и пречицама смо се спуштали и
провлачили. Тек одједаред нестане пут у гомили снега, а Ранхил право у
снег, а ми за њом, и онда опст нова стаза и нов изглед на партију брда и
долина.
Али у један мах смо се одиста изгубили. Ранхил је гледала на исток,
на запад, раз -мишљала, бадава.
— Не знам тачно где сам. Али немојте да се поплашите, ја не могу
заћи у овом кра -ју. Стојте ту часком док се ја не попнем негде на
брежуљак да видим целу околину.
Пренеражено смо се тргли кад се одје -даред, на врху једног виса
издиже и укопа карактеристична и импозантна фигура те жене. Грдно
висока брђанка, поносите главе и питорескног шареног одела, стајала је
не -устрашиво, и мирно одмеравала простор и договарала се с шумом и
планином. Изгле -дала је као монумент гордих и снажних брђана којима
је у инстинкту снага и битка, и који не продају лако ни руке ни главу.
Брзо се вратила, и брзо смо се опет на -шли на правоме путу, над
једном лепом се -љачком кућом.
— Је ли то онај гор твога суседа што си нам малочас показала?
Ранхил се смеје.
— Ништа се не разумеш у планину. Ни -је то онај гор. Напротив, то
ми је сусед с друге стране. Али није никакво чудо. Снег уме тако да
залуди човека да изгуби пра -вац и на најпознатијем земљишту.
Прича мој муж како је једаред, док је он још био момак, цело друштво
младића из његова кра
278
 ја пошло о Божићу у неки сетер на санкање и весеље. Пао је био
грдан снег. Нигде се не види никакав предмет. Само се бели, и као да се
цео тај грдни простор полагано али не -престано врти. Неочекивано је
дунуо ветар и донео густу мећаву, која их је засипала. Обигравала их
тако да су сви изгубили главе и терали саонице насумице, не знајући
иду ли напред или натраг. На невољу, једном од њих ветар однесе капу.
Он скочи са саони -ца да Је дохвати, кад, такорећи у истом тренутку,
читава дебела завеса снега одвоји га од другова. Другови му стадоше
викати да се мане капе, да се врати, да му се може несрећа десити, јер
ако се удаљи много, не само да се неће видети него се неће ни чути. Али
он их није послушао. И како га је тада нестало, никада више га нису
видели ни жива ни мртва. Неко време су викали, и чинило им се као да
чују глас с којим се ветар игра, као да га баца овамо онамо, али камо год
су пошли, нису наишли на свога друга, а о неком трагу, у оном снегу,
није било ни го -вора. Најзад су се и сами изгубили, и од зи -ме и страха
пола обамрли. Избавио их је је -дан сељак који је на скијама журио
својој кући. Код њега су преседели пола дана док мећава није престала,
а онда су се вратили, наравно, откуд су и пошли... Немојте ми -слити да
је то прича. Снег је луд и пуст код нас. Ко нема сасвим оштар вид, и да
добро памти одакле је кренуо, тај може пропасти без буре, без ветра, без
лавина...
— А шта је било с оним несрећним чо -веком?
— Еикад се, јадник, није нашао. Тра -жио је ваљда пут и своје
друштво, залутао, смрзао се, гавејао га снег, и ко зна, сутрадан су можда
већ преко њега јуриле саонице. А у пролеће — и Ранхил слегну
раменима — можда је на оном месту била смрзнута и за -вејана вода,
пропао у њу, и она га однела ко зна куда... Сачувај Боже, колико смрти
вреба на човека!...

279
 — А и кад није мећава, ноћу је опасно ићи по нашим планинама.
Необичне ствари се дешаваЈу. Иде човек краЈем којим је то -лико пута
пролазио, и одЈедаред, место две --три познате стазе, раштркали се неки
нови и непознати путеви као да нешто хоће да те одмами. Пролазе
поррд тебе неке сенке, и чује се нешто што наши кажу: језера до -зивају
месечину. Чујемо ми то, чујемо, не мислите да вас лажем, сто]и то и у
нашим песмама... И онда, знаш, око човечје види свашта, и што постоји
и што не постоји, али ухо! не можеш га преварити, не можеш за -
жмурити на ухо!... И гласови животиња су сасвим друкчији ноћу него
дању, и човек се тако поплаши и изгуби да га ни ветрови, ко -ји све
правце знаЈу напамет, не би умели иззести.

За ручак смо добили, сем мало рибе, ско -ро исто што и за доручак,
јер норвешки се -љак живи тако рећи искључиво од своЈе стоке.
Поподне, Ранхил је упрегла коња у дво -колице, и понудила нас да
идемо с њом до трговца (Кгаеттег); хоће да пазари што јој за кућу треба.
Возили смо се низ брдо скоро сат и по, пролазили небројено природних
каменитих капија, водопада, речица и Језера, док нисмо угледали један
гор, усамљен као и сви други, и Ранхил нам рекла да ]е то „кремер".
Трговци у планинским крајевима изаберу ћеку врсту средишта између
горова, у једном крају, и отворе радњу, у којој, о Господе, кад би ово
била католичка земља, рекли бисмо да има ту чак и сушених скака -ваца
којима се хранио крститељ Јован.
Пазар смо свршили на двоје на троје, јер се Ранхил журила кући.
Ипак нас је на по -вратку ухватила ноћ. Сунце је давно село, али као
увек у Норвешкој, још и у девет
280
 часова увече виде се трагови заласка сунца; остане нешто од
њега међу облацима.
Небо је на западу било некако месинга -но, од засићеног неког
жутила, у којем има само сја.]а а не боја. Ниско испод неба котрља се
месец, журно. И код нас понекад необично жури, опажамо како
прескаче оџаке. Био је овде велик, црвен, тежак, и тако лудо ужур -бан
као да неколико пута треба стазу своју да оптрчи. Пошла је и маглица,
ретка, не -како суха, а кроз њу се сасвим добро видело у даљину. Но кад
смо са ивице пута погле -дали испод себе, сва је долина била жутом
светлошћу тако обасјана да се разликовала свахо. поједина кућица, а у
небу се огледала мрчевина јелове шуме, над нашом главом. То је било
потресно лепо. Доле светло, а ми у мраку Ранхил каже да је то чудна
светлост која иде око планине, и кроз њу виде они одоле нас, а ми њих,
а и доле и горе је тама; светлост само обиграва таму. Бива да одје -даред
некуда оде, или нестане, и цео крај поцрни.
ТТТтп се више спуштала ноћ, и што смо се више пели, хладноћа је
била све осетљивија. Бива и код нас да нагло захлади, као да сте у тунел
ушли, али у Норвешкој хладноћа јуриша. Тек одједном писне ветар, или
стру -ја, и као бургија продире у вас. Уосталом, и наша кошава уме да
претестерише Кад нема ветра, а добво сте обучени, хладноћа у Нор -
вешкој не боли. Али ми, јужани, стресали смо се.
— Аха, ха! Осећате ли, то је већ наш ветрић; горски ветрић, мирише
на цвеће, ме -кан је, чисто те греје. — И по Ранхилдином лицу се осу
блаженство. Попусти вођице, пу -сти коња у корак, ваљда да би се
натенане науживала уласка у своје царство.
Сутрадан је Ранхил са девојком која ко -зе чува прала рубље; кад смо
дошли да до -ручкујемо, нашли смо само Халвооа и још два сељака са
оближњих горова. Нешто су

281
 се споразумевали и договарали, али су за -право само натезали.
Потсећали су на она два Босанца што су се ваздан погађали око прасета
које један од њих није хтео да про -да, а други није хтео да купи.
Ранхилди, ко -ја је то из кухиње слушала, морало је нај -зад прекипети.
Одједаред је улетела, сва за -јапурена, са мокром кецељом и сапуњавим
рукама, окренула се право мужу, а затим го -стима с речју коју ми,
додуше, нисмо разу -мели, али која је, у најбољем случају нај -учтивије
одабрана, морала бити нешто као она француска: сотргепеИе (НШсИе,*
и онда се на опште задовољство свршио разговор за десет минута.
— Шта ће то рећи, хтели би и да про спете воду и да је опет
покупите! — гунђала је још даље Ранхил спремајући гостима пи -во које
у Норвешкој сељаци сами праве.
Ми смо се нашли мало у неприлици због те сцене, и да бисмо и са
своје стране по -правили незгоду, позвали смо више сељака да после
подне дођу са својим друштвом код нас на каву. Ранхилди, изгледа,
било је то необично мило, јер је пред подне оставила рубље, и сама
прионула да спреми све што је за госге нужно.
Око три сата поподне ушла је у двориш -те гомила великих и малих
Халингдалаца у питорескнкм својим костимима, новим новца -тим и
крутим као да се сваки од њих уву -као у неку уштиркану кесу; свака
жена, ако не у најбољој хаљини, свакако са чистом ма -рамицом и
струком цвећа у руци. Прво су, таказ је ваљда сељачки обичај, застали
код сваке леје, код сваке коморе, загледали у стају коза, и најзад, на
наше изненађење, место к нама ушли у кућу газде. Прошло је подуже
времена, а наших гостију нема, иако је домаћица код нас у колеби
поставила и спремила за дочек.

* Слабе главице.

282
 Ранхил се морала досетити нашем јаду, дотрча к нама, и шапћућим
гласом нас поу -чи: — Забога, не могу гости доћи док их не позовемо.
— Одмах смо учинили што је по -требно, и набрзо смо се упознали са
својим одиста милим посетиоцима. Халингдалци врло грациозно
цупкају карактеристичним лаким својим кораком; и необично живо при
-ча]у распеваним својим диалектом који се говори негде на врх усана.
Бар половина њих зна нешто енглески, један, у малом шешири -ћу на
великсп глави, зна немачки. Те мале своје шешириће људи скидају са
грацијом с главе, а свака жена се поклони кад вам руку пружи.
Увели смо их у кућицу, и брзо смо раз -макнули столице да гости
седну. Али на -једанпут је однекуд искочила Ранхил, и, као нрки стари
церемониални мајстор, у трену је опет гурнула столице уза сто. Просто
смо се запањили — шта то има да значи? Ранхил тада шану: да сељаци
не могу сести док им се не каже. Гласно је, дакле, требало позва -ти
госте да поседају. Уз каву, нешто мало доста сухих варошких колача, и
одличних копнхагенских бонбона, пријатно смо пораз -говарали, чак
смо се и веселили, тумачећи једнако на неком другом језику оно што ни
на првом нисмо како треба разумели.
Још раније смо искусили да сељаци из свих Бјернсонових и других
норвешких при -ча имају необично уљудно понашање, и са -свим отмен
начин разговора. Као већина брђана, уосталом. Путници кроз пустиње
тврде то лсто о становницима пустиња. Са -моћа повећава све
дименсије, самоћа машта о саоессднику, и има за њега особите форме
општења. То сасвим одговара стварности: љу -ди који живе усамљено,
једни су другима благодарни кад се виде; суседа чувају као парче личне
среће. Сем тога, далеко од ва -роши, увек у природи, ти људи морају
има -ти неку оплемењеност. Природа њихова, иако

283
 је понекад врло сурова и тврда, зацело ни -када није обична,
вулгарна, простачка. Сем тога, сви ти Норвежани, без разлике, знају
добро читати, и читају, особито зими, неве -роватно много. Сваки од
њих има, како сами кажу, нарочито две лектире, књиге о детињ -ству, и
књиге о старости. Овакво сортирање књига је велика ствар: два краја
човекова живота, то су резервоари радости и мудро -сти, поезиЈе светле
и тамне. Средина чове -ксва живота, то је страст, глад, грабеж, илу -зијз;
то је упорност борбе и упорност срца, а упорно срце је проклетство.
Један од мла -ђих енглеских ггесника има стих: „Охоло и разметљиво
срце, скруши се!"
Кад су гости отишли, пошли смо мало у шетњу. Али у дворишту смо
срели Ранхил -ду где лети од стаје до стаје и жури девојку да скупи
козе.
— Куд сте пошли! Не може се сад у планину, зар не чујете шта се
спрема?
Ми смо слегали раменима. По небу су, додуше, клизили неки облаци,
али вече је изгледало мирно. Међутим, кад смо боље ослухнули, чули
смо из планине неко чудно зујање, танко и монотоно као да негде у да -
љини путују ројеви инсеката. А затим шум као да планина одише.
Најзад, одјек неког пригушеног укања. Ранхил нам каже да се то у^ек
чује сат два пред мећаву или буру; и да сељацк тада задржавају путнике,
а и сами се спремају да дочекају, и да испрате, невољу. И одиста, и она
и њен дебели муж се беху растрчали на све стране; довукли су воде и
дрза и нама и себи, затворили козе и унели и тамо све што треба за јело
и пиће, позатварали капке на прозорима, запалили лампице, и, како
сељаци свугде кажу: сад шта Бог да.
— Често се испраска негде далеко од нас, и тада, човек к'о човек,
благодари Богу што је невоља њега обишла; а често, ето, тако пишти,
пишти, и одЈедаред груне из планине

284
 олуј да нам се кућа до темеља затресе, и за неколико сати нас затрпа
мећава да по читав дан не можемо из собе.
Чекали смо да видимо шта ће бити. Зви -ждало је, цијукало и
фијукало над нама у гори, и одједаред се смркло, иако небо није било
облачније него пре тога. Ранхил ј€, пак, једнако бринула о „гостима", да
неки људи негде успут не улете у буру. Сваки час је истрчавала и
извиривала у свима правцима: не иде ли однекуд путник, да га задржи и
од невоље спасе.
— Ако наиђу више њих, морате и ви не -кога примити у колебу —
каже нам Ранхил. — Такав је код нас обичај. — Замисли само, лањског
лета био је у гостинској нашој ку -ћици Карл-Фредрик Дибвад из Осла.
Једне вечери, већ сасвим у ноћ, стигли су, скроз мокри и пола смрзнути,
један стари пастор и његова три сина који су већ читав дан пе -шачили,
спремали се у велику долину. Ка -ко видиш, у мојој кућици нема баш
ни мрви -це места; али ја сам наредила да Халвор и наш посинак легну
заједно, стари пастор у други кревет, а његова два сина, опет зајед -но,
у трећи, а ја ћу макар преседети ноћ у кујни на столици. Али куд ћу са
четвртим? Одем у колебу и кажем госту да у други кре -вет мора
примити путника. Неће. Замисли само! Неће. Каже, он не може да
трпи ни -кога поред себе, а пастор нека иде куда је и пошао.
— Јеси чуо, Карл-Фредриче, кажем ја, ти си у Ослу велики
господин, али овде, у овом гору, ја сам господар. Платио си за ко -лебу,
то је истина; али ако мислиш да неко вечерас може у долину, ено ти,
узми све твоје паре, и иди ти доле, а пастор мора овде наћи склониште,
јер из Ранхилдиног гора нико још није био отеран, па имао или немао
да плати.

285
 То је била истина, и читамо, истина је у Норвешкој и до данас. У свој
Норвешкој нема гора где не бисте смели закуцати, и где би вас одбили
од трпезе и постеље, ма -кар и да не можете платити; а сасвим су ретки
и платежни гости који у случају злог времена, или друге нужде, не би
били гото -ви да приме к себи кога било. Примио је и Карл-Фредрик.
Нечег средњовековно заним -љивог има у том да у свако доба ноћи и
дана Л 'Ј^Ш кУЧаЈУ странци и пролазници на врата.
Бура нас је мимоишла, и те вечери смо скоро до поноћи седели,
гледали свечаност мирне планинске ноћи, удисали танак ветрић пул
снежнога праха. Али снег није дошао.
Тешким срцем смо се растали од Ранхил -дина царства, и од ње саме,
од те дивне, добре, веселе и вредне старице која је, како каже Халвор,
„као пакетић рубља донела под пазухом нашега посинка, да би једна од
сиротих наших сусетки могла на миру да умре".
Кад смо питали Ранхил шта да јој оста -вимо, изабрала је копчу на
женском појасу, и лимунове што су нам остали били од на -шег
путничког провијанта.
— А шта да ти пошљемо о Божићу?
— Пошљи ми две божићне „свеске" (Ји-
1ећеЈ1;ег)*, јер о празницима имамо много вре -мена за читање и ја и
Халвор, па би једна била мало.
А она је нама дала чабрицу сира од коз -јег млека, „јетост"
(Ојес1оз1;), који, како по -словица каже, „отхрањује све Норвежане, чак
је отхранио и великог Бјернсона". При поласку нам је метнула на душу:
— Немој да заборавиш да пошаљеш ко -мад
сира и Оскару и Карстну.
* Илустровани божићни магазини који се ре -Дигују за широку публику, и просто се
гутају Сва -ко одраслиЈе дете, видели смо, носи под мишком свој примерак.

286
 VIII

Крајем октобра

Силним и безбројним утисцима је изло -жен путник сваки час у

норвешкој природи. Утисци ти су тако нови да их је много лак -ше у
емоцијама растворити него у памети формулисати и средити. Такве
утиске чине, између осталог, густи шумовити краЈеви овде-онде по
целој земљи, а нарочито север -није, око варошица Намсоса и Бодеа
(Вос1б), где на све стране некако тужно мирише све -же посечена, тако
рећи још полужива јела. (Чим осетимо тај мирис, сетимо се нашег Гор -
ског котара: цело једно лето нисмо из шуме изашли. Марамице у џепу
су нам мирисале на јеловину!) Са својих јединствених шумо -витих
предела знаменит је, у том северном крају, особито Раненфјур. Одатле
се извлачи материјал за куће и бродове целог норвеш -ког севера; а
шуме ипак стоје, грдне, ком -пактне, богате, младе и зелене, као неко ве
-чито непотрошиво благо.
Око Раненфјура се већ сасвим одређено осећа север. Клима је оштра,
хладноћа не -ком нарочитом свежином утиче на живце и на срце,
миришу јеле, а кроз ваздух се про -крадају они подмукли ветрићи на
чијим кри -лима лети мраз, и који не дувају него за -леђују.
Крајем октобра лежао је ту свугде дубок зимски снег који се ни о
Ускрсу не мисли дићи. Ако је узбрдица, седнемо у саонице; ако је равно
или низбрдица, тоциљамо се на скијама, наравно, како ко уме. Прапорац
на коњу звецка тако меланхолично благо као да је и клатно снегом
завејано, а наши мали гласићи једва се чују. Тако је, или слично је и код
нас кад је снег дебео. Овде, још и дубока тишина и усамљеност. Али она
све -чана тишина и усамљеност северних краје -ва који хоће и траже
тишину и самоћу.
 Веома ретка је у норвешким крајевима пустоћа која сасвим затупљуЈе
и убија. Не -бо никад не спава на северу, и не да ни зем -јби да задрема
или умре. Треба бити начисто са разликом између енглеског и
норвешког севера. У Енглеској има веома мало сунчаних дана (једне
године смо забележили свега 37), и ти енглески несунчани дани су
апсолутна сивоћа, најдосаднија, скоро зла негација сви -ју боја, која је
мучнија од мрака. У Норвеш -кој, напротив, има веома много сунчаних
да -на, зима је необично дуга, дани су кратки, и сунце мало стоји. Али,
то је сад оно са -свим специфично: на норвешком небу скоро увек има
неких трагова сунца или месеца, неких непојамних мистерија светлости
и бо -ја. Увек нешто гори, тиња, прогорева, дого -рева. Облаци су
провидни, и иза њих се на -зиру фантазије северног неба. И најзад, сто -
га ваљда што брзо залази, норвешко сунце се увек јавља у помпи, с
круном на глави, с рајским птицама испред себе. Златне и пур -пурне
завесе скривају смрт дана.
Кренули смо око девет часова пре под -не, таман дакле ноћи на
измаку. Стајала је полусветлост, али се јасно видело да то још није
полусветлост зоре, иако су и сада, као увек у ово] земљи, мање-више
живеле боје. Око нас, снег се плавио угаситим плавилом које имају
норвешке њиве једрог, сочног ке -ља, али и француски повртњаци кеља,
ку -пуса, карфиола. Мало даље, у ваздуху се растварала маглица, но
обојена маглица, а под њом се снег опет плавио. Врхови плани -на
жутели су се, али нису били врло жути, нису блистали.
Око десет часова ваздух као да је одје -даред задрхтао и слика се
променила. Очи -ма смо видели тренутак кад је јуче постало данас. У
чашу живота линуло се руменило, и, као лепа краљица Еригона, сва се
природа полила јаким вином. Ми смо тада таман сти -гли били на
прелаз између висоравни и шу
288
 ме. Иза нас бело брдо, а пред нама моћна је-лова шума у снегу и под
снегом. На небу руде уски облачићи, поређани, шиљасти као крила
анђела на француским сликама XIV века. Снег почиње да бледи. У чула
нам ула-зе белоћа и мирис јеловине и зиме. На јед-но1 снежнсп грани,
повијеној, спава или дре-ма тетреб. Северни тетреби су огромно круп-
ни, троми. Слабо лете, добро беже, скривају се тренутно у једну од
стотину рупа у стаб-лима у земљи. Боје су тетребове елегантне: сивкаст
са тамнијим пегама, кљун јако црн, светао као седеф, прелива се и
блиста. Кажу људи да кљуном очарава женку.
Одједаред, крештаво блебетање, скоро брбљање: читаво јато
тетребова, прну испред нас дуббко у шуму. Зора: то блебетање је ваљда
место кукурекања наших петлова, са-мо што је зора код нас раније. По
брду и пољани снег светлуца, у шуми се јако бели. Улазимо међу
дрвета, осећамо одмах мелан-холију шуме у којој гранчице трепте, али
не шушти лишће. Зебемо, шума је ледено све-жа. Све боље свиће. Брда
се пупче, пољане се тегле, а над главама нашим путује иње кроз
руменкаст ваздух. Шире нам се срца, шума улази у њих. И наше шуме,
босанске, на пример, на Романији, на пример, право у срце дирају...
Свиће око нас бол>е и боље.
Пада лака кишица магле помешана са сунцем и мирисом зиме. А
шума, да ли зебе? Ћути, не миче се. Носи терет снега, будна или спава?
Грдна дрвета стоје као укроћени горски дуси. Снажне и крупне гране,
пуне гранчица, моћне у пози, моћне у простору, сада су се изврнуле,
обориле, земљи окрену-ле, укочене под тешком одором снега, и, или
спавају, или немају снаге да се стресу и отресу. Са осушених гранчица
висе већ ду-гачке ледене клице — живе гранчице се још опиру. А
између стабала грдни наноси снега везали су белим грудобраном целу
шуму. Спавају дрвета. Али то није сан који би био

19
289
 мртвило. Није мртво оно дивно дрво што се огрнуло зимом против
зиме. То су само бе -ле зимске перјанице на његову летњем зе -ленилу,
које је ту и сада. Дуго и жељно је северно дрво удисало мирис снега, па
се за нело.
На једном узвишењу према шуми стоји гор, и пуши се димњак који се
једва види. Три-четири просте дрвене колебице, обојене црвеном бојом,
то су стаје и коморе. На крову им лежи метар дебео снег, а по црвеним
зи -довима се раштркале смрзнуте беле пеге ка -ко их је последња
мећава нагрудвала. Око тих црвених стаја поруменело је све што се
бели. Нешто ниже, на језерцету, чији лед сељаци сваки дан разбијају,
прелива се оно угасито зеленило које обично видимо на мир -ну
шљункастом тлу брдских вода. На крову газдине двоспратне кућице
снег је подигао још један бели кат више. Врата се једна виде у тунелу
откопаног снега, а цео први спрат, до половине мајушних својих прозор
-чића, утонуо је такође у меке брегове паху -љица. И други спрат је сав
ишаран, јер на свакој дашчици и плочици, и у сваком куту, навејао је
снег беле хрпице зиме.
Тада нам се учинило да подаље негде ударају прапорци саоница.
Монотоно, али ситно и весело као да се коњ игра. Убрзо, остављајући за
собом први траг на мекој површини целца, појавио се, сав разбарушен и
загрејан, угојен исландски коњичак — тај се зноји и усред зиме! — и
лаке ловачке сао -нице које и преко најмекшег снега могу да преклизе.
Стадоше. Из велике медвеђе коже искочи висок, стасит ловац, и, као
заборавив -ши сасвим на коња, са много пажње ]е пома -гао грдном, али
старом и немоћном руском хрту да се искобеља из топле бунде. Коњ је
међутим фрктао, дугим репом покривао своје стражње ноге у које је
ваљда улазила студен, немирно уједао хладне жвале, и нервозно тресао
кожом на којој су стајале угасите

290
 знојаве мрље. Животиња најзад окрете гла -ву и потражи газду; а
ловац, разумевши, остави псето часом на снегу, извуче дебело вунено
ћебе и пребаци га по коњу тапшући га усрдно по врату, и после тога
брзим ко -рацима уђе у сељакову кућу. Ми смо дотле посматрали
необично псето.
Стар, немоћан, полумртав ловачки пас. Ништа друго него преко
костура пребачена мешина. Тужно је било погледати га: његова старост
претстављала је руину нечег лепог, поноситог и храброг. Виткост се
претворила у мршавост, бедара сасвим нестало, плућа се сасушила,
грудни кош изгледа као продуже -ње врата. Длака, дивна дуга и мека
длака руских хртова која се као чипка лепрша кад полете за пленом, или
у игри, дегенерисала је: одебљала, укрутила се, оседела неком прљавом
седином. Ноге, некада као челичне опруге, искривиле се, а на финим
зглобовима стоје ружне крупне чворуге. Глава оборена, њушка се само
понекад узнемири: ноздрве ваљда још осећају нешто пријатно, покуша -
вају да њуше.
— Шта ли ће ловац са тим јадним, полу -мртвим хртом? — питали
смо вођа.
— Не знам баш сасвим сигурно шта ће, али се као домишљам
зашто је сиромах Рекс данас у шуми и на снегу. Познајем тог го -
сподина, и врло добро знам то некада у це -лом крају славно псето.
Међутим је изашао сељак да испрегне коња, а за њим и ловац с
пушком о рамену али без торбе. Ћутке је поздравио нашег во -ђу, узео
руком Рекса око врата, и полако пошао дубље у шуму. А ми, нешто
поиздаље, право за њим.
На једној чистини измигољише се одне -куда две снежне коке, и
ниским али вештим летом нестадоше у густижу грања и снега. Рекс
штекну, трже се из газдине руке, али остаде на месту. После пола сата
хода, пода -леко у шуми, одједаред, из дубоког пазуха

19*
291
 под граном ]едне јеле, излете, збуњена и по -плашена, врло крупна
бела птичурина, очи -гледно из фамилије сова. Кад је добро ра -ширила
дивне лепезе својих крила, из перја јој полете читава мећавица снега.
Јединствен детаљ из беле фантазије мирних северних шума.
— Ау, хубру! Погледајте добро ту тицу, јер се она дању доста ретко
виђа — шапта -ше вођ. — То је, богами, необична дивљач, али, кажу,
није добро кад се појави. Гле -дајте, гледајте, тица је или рањена, или
ста -ра. Стара и она, као и Рекс. Лети укруг и све ниже. То се код нас
зове „мртав лет тице над местом где је земља пукла да је прими". —
Свугде, у свему, сродност међу свим људи -ма. У историји Босне стоји:
Турци су дозво -љавали да се хришћанин сахрани на њихову тлу, ако му
се ту десила смрт. „Ту је земља пукла под њим, ту нека лежи."
У та] мах крекну над нама неугодан, дрхтав глас, чисто у потврду
сељакових ре чи.
Рекс отскочи, издиже високо главу, зве -рао је узнемирено час на
газду час на тицу, али стајао, дисао тешко као да га пробада сваки
гутља^ ваздуха. Ловац, такође изне -нађен, напери пушку, пуцањ тресну
и од -јекну, а бела тичурина се стаде стрмоглав -љивати и у паду још
сипати снег. Рекс за -цичи и полети, али у ком тренутку је до -чепао
мртву тицу, тресну и други пуцањ, нешто писну из гомиле на снегу као
да је срце животиње проговорило последњу реч, а ловац, оставивши и
Рекса и ретку дивљач, потрча безобзирце. Бежао је од догађаја, сли -ке,
успомене.
Завладала је часком сасвим необична ти -шина. Можда је тако увек
после убиства и проливене крви.
— Ето, сад разумете зашто је ловац до -вео псето. Како је живео Рекс
тако је и умро. Тако треба да умре добро ловачко псе
292
 то: у диму барута, на врућој лешини плена, с крвавом њушком.
Сиромах Рекс!... Али, богме, хубру ћу ја да понесем. Биће јастук перЈа, а
крила ћу продати у вароши бар по двадесет круна.
Тек око дванаест часова се сасвим раз -данило. С једне стране, ниско
на хоризонту, између два шафранаста облака стајало је сунце, рапаво,
жуто-црвено, као Сезанова по -моранча на платну. А с друге стране,
међу снежним хумкама, већ се дизао претеча но -ћи, која тек што није
опет дошла: месец, велики, блед, тврд као мермерна плоча. Та -кав
месец гогје насликао ниједан сликар, није описала ниједна јапанска
лирска песма. Отрезнио би се онај јапански поет који је певао да
тетурају и он и његова сенка, а ме -сец им се слатко смеје.

Сутрадан смо заказали, то јест вођи на -ши су заказали партију

скијања у другој шуми Раненфјура. Било је повеће друштво, и никад не
можемо заборавити то санкање, ни слику ни задовољство кад смо на пет
саоница и са пет чилих коња летели час уз -брдо час низбрдо, час једни
поред других час једни иза других, час лакше и уз испреки -дано
звецкање да се нагледамо лепота час лудом брзином и са расциктаним
прапорци -ма да се науживамо спорта. Јахање, санка -ње, клизање, то су
спортови који заносе као вино. (Нека опросте футбалери.) Човек уле -ће
у простор као избачена, одапета стрела. Овде, простора је било
бескрајно, а снега без -мерно, а све што би могло сметати није сме -тало,
јер је било завејано дубоко испод сао -ница и коњских копита.
Пролазили смо, летели, поред неких се -тера, поред неких кућица,
симпатичних људ -ских стража на међи божјих и троловских сила, и
немо и са симпатијама смо поздрав
293
 љали у себи горске и шумске становнике. Далеко од зидова
конвенционалности и од си -стема културе, они живе одиста у непосред
-ној вези с извором живота, затрпани преко зиме снегом који им кроз
прозоре у кућу вири, и лежећи лети с голом главом на го -лој груди
земље.
Кад смо стигли на место, поделили смо се. Добри спортисти са
својим једрилицама --саоницама отишли су на фјелски плато; на -дали
су се добром ветру и уживали унапред како ће летети без икаква знака
да је човеку ограничен простор на земљи.
Нас три странкиње одвео је сељак у јед -ну неописано лепу и тиху
партију снегом натоварене и снегом напрскане шуме, и по -казао нам
неколико дугих путања и превоја где се без опасности а до миле воље
можемо тоциљати. На брзу руку је направио рупу у снегу, довукао доста
грања, наложио нам ватру да имамо на чему руке да грејемо, а затим
отишао за онима који и нешто више траже од норвешког спорта у снегу.
Нас три смо с почетка пријатно и живо разговарале. Али, мало по
мало, пала је по нама тишина и самоћа велике шуме, и ми смо слатко
заћутале. Чудна драж је заро -нити у тишину и покрета и звука. Негде на
дно човека падају трезвене мисли, и глава плива у самим визијама. Та
шума, то су уко -пани џинови који хоће да пођу; и гле, ако одједаред
ишчупају ноге из земље, заљуљају своја огромна телеса, и почне
путовати црна шума са белом шумом на глави, и проговоре џинови...
Тишина. Ништа се не креће. Ду -га шумска путања, заправо пут, и на
белоћи стоји самсГтраг наших дугих дрвених ципе -ла. Чудно нам је, не
можемо да схватимо. Смешно нам је, и смејемо се. Смех, то је из -раз
задовољства, али ако се обрати пажња, само деци добро стоји кад се
смеју од за -довољства... Скије наше заправо се саме скијају, јер смо ми
врло рђави скијачи; чак

294
 и ми који смо, тамо код куће, врло добро корчуљали по леду. Скијање
је друго; то јест, скијање у планини, кроз в^лики простор. Тај спорт, тај
чудни споразумни додир снега и дрвених плочица, који заправо не воли
да је „спорт", воли да је путовање, да има за -датак и сврху, да носи
човека не онда кад му је до смеја, до шале, до забаве, до утак -мице,
него кад му је до сарадње, до борбе са елементима (ветар, ваздух,
зимско тле), — тај спорт тражи неминовно дебелу тишину, тражи
самоћу далеких путовања. Тишина је велика ствар. У тишини се збива
све важно: воља да радимо, да мислимо; воља да живи -мо; воља да
умремо. Наједанпут, кроз савр -шену тишину, где није требало да се
смеје -мо, зачу се као из добре даљине, отегнуто мумлање са чудним
неким врискавим спира -лама на врху тона.
Зачас смо затрпале ватру и увукле се иза густо наслаганих грана, за
грудобран снега. Дрхтале смо као пруће. Какав је сад то спорт, за који
такође немамо вештине ни праксе? Кад је мумлање поново и јаче задр -
мало ваздух, и зачуло се и чудно топотање као да нешто јури по меком
путу, али наро -чито снажно и звучно удара ногама, сасвим смо се
предале крвавим мислима о страшној смрти. Слаба нада је ипак још
помало пре -турала по глави питања: медвед? Медвед спава зими?
Коњи? Коњ не мумла. То су курјаци, и авај нама!
Тада се, у оној тишини, чуло већ и сви -рање ноздрва, и они чудни
оштри звиждуци који остају у ваздуху кад крупно неко тело нагло
пројури кроз њега, оно што се чује кад тркач-утакмичар пројури стазом.
Нај -зад — као неко привиђење лепоте и снаге, као хармонија живих
покрета, искочише ду -гачким скоком (Г^и^елта^ (већ смо поменули
име елг), Ј>ри огрбмшГживотиње у роду је -слена, силни, поносити, са
моћним као пал -мово лишће развијеним роговима на снаж
295
 ној глави, искочшпе као три самодржавна ца -ра густих северних
шума. У Норвешкој, зато што је пуста, животиње су слободније и више
„код куће" у природи, него човек. Чисто по -казују човеку да ]е тако: не
беже, прОЈуре или прелете некако парадно сигурно и само -уверено.
Чега и кога и да се бојиовај елг? Лов -ца? Да, али ако мора бити,
племенита та жи -вотиња убија онога ко Је снижава на ранг ир -васа,
хоће да је преже. Каже нам један се -љак речима из БиблиЈе: „Скине вам
елг чо -века са земље" као да је лутка од крпа.
Грдно велики, елгови су, галопирајући издизали се један над другим
као да зедан другог носе. Витке ноге као крилате; тесте -растим
роговима секу ветрове и грање; на ноздрве им одишу плућа — каква ли
морају бити та плућа! — око њушке им се сигурно смрзава дах, али на
уста им не пробија пена: пена је знак умора. Зашто би био умор? они не
беже, они путују. Срећан пут! Гле, око тела им, у висину и у ширину,
прште беле грудвице и прах. Одоше, отпутоваше! Пу -товати је милина
и човеку, а тек елгу! Пут -ник одгрће простор као риба воду, али само
онда ако снагом тела и воље просеца ваздух и очима гледа даљину.
Авион путује, а чо -век је у њему пртљаг. Кад ће човек о ра -мена своја
припети крила!
Кад су већ нестали, још се дуго чисто љуљао силан простор.
Чежњиво завидљиви, наши погледи су се укрштали по простору. Сваки
је човек, ипак, тврда тамница из које срце и жеље не могу да излете. Куд
су сада елги? Колико далеко од нас? Овде, настала је, опет, пала је
тшцина неизбројаних сто -лећа и остао простор неизмерних ширина. На
снегу, за неко време, промена: вијугасти трагови ногу које су летеле и
одлетеле.
Једва смо чекале да се врати друштво да чуземо да ли су и они што
видели, да пи -тамо нису ли можда они заплашили живо -тин>е и
послали нам на врат смртно иску
296
 шење. Али, много смо се изненадиле и ра -зочарале кад смо угледале
наше џентлмене и чуле где врло живо разговарају неки де -сети
разговор, ударају, место рукама о сто, ногама о саонице и штаповима о
снег, не журе к нама баш нимало, застајкују, напро -тив, сваки час
помного. Није ништа друго преостало него да ми пођемо њима у сусрет,
и тада смо брзо сазнале о чему је реч.
Опет Б]ернсн и Ибсн. Стални проблем који не може мирно да се
аналише. Бјернсн занесе човека, велики је шармер; као сви топли људи,
срце вам греје и он. Каже не -ко; Њему се верује и кад бере трешње са
глога. Ибсн, мрачна ћуталица који вам душу мучи, њему се не верује
кад каже да чо -век у себи треба да тражи свемоћ. А то је сигурно
далеко јаче истина него Бјернсо -нове трешње.
— Немојте мислити да ја Ибсена само зато браним што сам
Норвежанин. Норвешка елави Ибсена и без моје одбране, јер је он, и
више од Бјернсона, пронео наше име кроз Европу. Али, та Норвепжа,
при затвореним вратима и у својој кући, хоће да призна да не воли
много Ибсена, и хоће понекад да призна и то да воли што не воли
Ибсена. Ви ћете свугде чути да је Бјернсн, лепи, поно -сити, весели
Бјернсн био „краљ". Као краљ је рппао, као краљ живео, као краљ се
пона -шао. Јесте био крал>, сунчани део норвешке природе од којег
смо живи. Силан, нагао, слободан, горд, као и наша природа. Но, био
је и он и обичан човек, присно волео не са -мо људе, него и улицу,
грају, провод, крупне и ситне знаке да је вољен, чак обожаван. Ти -тан
један који је на челу носио радост што је жив; подједнако волео у себи
и велики дух и малу животињицу. Њему се чинило да и бог ужива што
га је таквим створио.
— А Ибсн! О, ви ћете често чути како наши људи кажу: — Ах,
изгледаа је као какав мали кројач са великом, необичцом

297
 главом. — Ако ви решите да протестујете: Па шта! Тако је изгледао и
Верди! онај дру -ги ипак не попушта. — Маните га, чудан је био.
Осоран увек, одбијао је људе. Нико не зна шта је лежало у том човеку:
увек сам, и увек на његовој кући закључана врата... А његове социјалне
драме! Болест, неврасте -нија, страдање, мучење... И затим, његове
жене, те Хеде и Ирене, нису сасвим типичне норвешке жене.
— Нама, женама странкињама, иако не -мамо никакво мишљење о
томе каква је ти -пична Норвежанка, нама ипак мало годи она ваша
ранија примедба: тешко је и волети и разумети те Ирене и Ребеке.
Тада неко прсну у смех и исприча анег -доту. Један Норвежанин,
угледавши сина који је чупав пошао столу, срдито узвикну: Овог дечка
очешљајте, изгледа као неки Ибсн!
— Да, Ибсн је мрачна, необасјана стена наших дубоких
усамљених долина, нашег пустог далеког севера. Ибсену је, зато,
драга стена под којом се мучио, жену и јединца сахранио његов јунак
Бранд. Бранд је чу -дан, и Ибсн је чудан, али без, таквих чудака нема
моралног^ прогресаГ Жоралног прогрт
1ема без тврдоглавости, упорности, без ас -кетских црта, без
протеста, без хуле на бо -гове и на људе. \ИОсн, ин ннје мислии да""Бог
ужива што га ]е створио. Он је, напротив, осетио другу страну божјег
уређења: да Бог мучи и убија све што створи. Чудна је та божја воља!
Херој на бојном пољу важи као рационалан, и славан. А херој у
друштву важи као луда, и треба га одрицати, гонити, каменовати.
Отимао се Ибсн друштвени бо~ рац од мрачних сила и Бога, и природе
и друштва, по оној енглеског песника Свин -берна: Ви1 ћаут§ тас1е те,
те ће зћаИ по* в!ау.*

* Али пошто ме је створио, не дам да ме убије.

298
 — И Ибсн је титан, али онај који није заљубљен у животињицу у
човеку, можда понекад није заљубљен ни у човека уопште. Сатирик,
умео је да гони, да заједа, да мрзи. Он је и ово поставио и тражио: као на
бој -ном пољу, сасвим тако и у друштву, ако треба, материја
индивидуалног живота има да се разори и смрви, да би дело постало
што чистије и боље. Он је више од Бјернсо -на био Европљанин онога
доба: са душом пу -ном сумњи и мука, незадовољан са собом> и са
нацијом, и са човеком уопште. Био је мученик у глави и срцу, није
налазио ни много времена ни много прилика за радова -ње.
— Ја не спорим да је Ибсн велики дух. Ја се не слажем с другима, а
слажем се с вама да у његовим драмама не треба гледати факта него
идеје, јер најтежи, најкрвавији пут истине је баш онај што води и з м е ђ
у факта и идеје, односно од факта до идеје. Али, ако посмотрим Ибсена
уметника, онда мислим да морам рећи: он те своје добре ис -тине често
одвише строго и са огорчењем илуструје. Ибсн само ретко ствара
атмосфе -ру страсти уз добру вољу. Ретко има одушевљења. Ако за
милост знате! Шта све стоји у Пер Гинту! Међутим, то свет још и може
да поднесе, јер се каже да је Пер Гиит чисто норвешка истина и невоља,
и тобоже се других не тиче. Али шта ћемо, рецимо, са Комедијом
љубави! Ибсн је бога и људе осра -мотио и казнио тим својим делом. А
умет -ник тек ваљда није само судија и џелат? ... Но, остаје тачно, био је
Ибсн џиновска сила, коју до краја није могла да прогута тамница
живота. Ибсн је могао умрети са речима: ОЈ те 1ће М§ћ Сос1 ћа!ћ по!
а!1 ћ!з \уШ.*
— Зашго ви тако много подвлачите чи -таоце, „свет", примат
света испред уметни -ка? Зашто да увек свет диктира уметнико
*
Велики Бог није на мени истерао сву своју вољу.

299
 вој души, а не да уметникова душа диктира свету? Зато што је свет
више него један чо -век? Будите уверени да има тренутака кад цео свет
значи мање него један човек, иако је тај човек део тога света.
Појединци, ако хоћете, данас, и машине, то су ствараоци. Песник Шели
каже: „Поет, уметник, то је непризнат законодавац света".
— Највећа грешка, ио мени, у томе је што се Ибсн и Бјернсн увек
испоређују. Они су тако различни да испоређење, у њихову случају,
није ни поучно ни занимљиво, а мо -же бити неправедно, па и пакосно.
На при -мер, у једној Бјернсоновој дивној лирској пе -сми стоји: како је
пастирче трчало за не -ким необичним шумским гласом, који ни -
како није могло да упамти, ни да отсвира, и како је најзад због тога
пожелело да умре. То су осетили и Бјернсн и Ибсн. Само што се Бјернсн
задовољио гласом који је он сам на својој фрули свирао, место оног
правога; а Ибсц, се озбиљно убијао зато што се онај прави не може
наћи, „а сваки други је тако мало онај који тражиш". — И, кад
је, Бјернсн као мото својој драми Између бојева (Ме11ет 31а§епе)
исписао да „ћутање убијд више него најоштрија реч", он је казао ис -
тину, али коју ниједном појединошћу свога живота није доказао; а
Ибсена је та најстра -шнија норвешка истина разапела на два к^ста. —
Бјернсн је био весео песник; кад~се њему смешило, чинило му се да се
смеши и коњ којег јаше. То је уметност, без сумње. Ибсн је био
невесели песник, можда „про , клети песник"; када год је у песми или
дра -ми показао обесвећење људског живота, он је, као добри пастир,
легао и умро на олтару упрљанога храма. То је такође уметност! али
сем уметности можда још и нешто друго.
— Ви много волите Ибсена, то је очи -гледно, и браните га тако
енергично као да сам ја најодлучнији противник његове умет -ности.
Чините тиме криво мени, понекад по
300
 мало и Бјернсону, и доказујете оно што сам вам једном раније
напоменуо: да су докази веома често не онолико јаки колико су ис -
тинити, него колико љубави се има за ствар која се брани. Ја се такође
слажем с вама да су Ибсенови морални проблеми и емоционал -не кризе
силне, поражавајуће, и да је он је -дан од најмоћнијих, а сигурно
најсмелији драматски сатирик; али са чисто уметничког гледишта вас
питам, зар се то одиста није могло друкчије остваривати него Дивљом
пат -ком, Женом с мора, Аветима и ако хоћете, баш и врло поетским
Розлерсхолмол? Какви су то чворови воље, судбине, нерава и ка -приса?
Какви су то далеки симболи и про -рочанства и у сликама и у речи?
— Ту имате право; у Ибсенову духу има много мрака. Али зар га
нема у нашој до -мовини чија „земља је усамљенија него ру -ина, чије
море је загонетније него смрт"? Гу -сте големе шуме, снежна поља и
камењари, хладни ветрови са арктичког мора, ето вам околина где
многи наш човек проведе нај -бољи део живота, па и цео живот. И,
колико се год може рећи да у таквој средини, у так -вој околини без
околине, дакле без довољно ефективних друштвених закона — дух чо -
вечји, покретна сила у човеку, има маха да даде спонтан свој израз
борбености, толико исто се може рећи да дух човечји, на так -вом
месту, нема импулса ни за какав израз! ЈБуди живе поплашено,
загледани у горостасне планине и ледове, који су стра -шни и док
победоносно стоје, и кад се, и они побеђени, руше. Ибсн је имао увек
импулс, норвешки, таман понекад.
— И дал>е, и даље, чекајте! Ви немате појма какве се страсти и
носталгије рађају у лепој самоћи као што је наша. И кад се роде, онда
сте осуђени или на муке не -срећног љубавника, или фанатика! Јер при
-рода је индиферентна за наше страсти, а ми, Норвежани, ми смо
људи који дуго жи
301
ве, и воле да живе. Треба да студирате људе са високог севера, особито
оне из Финмарке, да видите шта са нервима, чулима, и душом, са полом
у човеку учине дуги дани од чије светлости нема одмора; или дуге ноћи,
кад од електричног осветљења, и од лудачки ле -пе и језовите бореалне
светлости на небу — хоће да се полуди! Ти људи су у сталном
живчаном аларму; имају, тако тврде лека -ри, неку непрекидну еротску
узрујаност. У извесним тренуцима те своје изврнуте при -роде људи
имају наступе правих лудака или тешких болесника. А Ребека Вест,
пријате -љу, Финкиња је, то јест из Финмарке. Не -познати из Жеие с
мора, Фин је ...
— Још нисмо готови. Знате ли ви штгГј је то дан којем нема краја?
Знате ли ви дај у тој „дивоти" има мука? Пред поноћ на -стане као н е к
и вечерњи штимунг. Сенке се издуже, облаци и врхови стена се зару -
мене, море и околина мало као потамне. Али предео који је окренут
отвореном северу, пун је светлосних рефлекса, разноразних по бо -ји и
јачини, јер тамо једнако стоји сунце као будна стража! Све би као хтело
да буде дремљиво, али сунце стоји, и видно је! У саму поноћ, хвала
богу! још су само највиши шиљци планина ружичасти: небо је тамно
жућкасто, све се, као и код вас у сутон, де -материјалише, клоне, хоће да
спава. Но, та -ман мишићи и чула човечја осете благост смркавања,
мира, дремежа, само још да сун -це затвори и последњи свој вентил и да
за -спи негде у мекој води, одједаред, црвена лопта опет искаче са
хоризонта, и сва при -рода се креће. То је, пријатељу мој, као би -
чевање! Угрејани ваздух са северне стране, дакле, „где му место није",
дакле однатра -шке, потера таласе, прокркљају водице из снега, ветар
поново пуни мешине, а уморни, светлошћу пресићени човек коме и кроз
за -творене очне капке сунце сија, мора такође да се протегли, да
исправи своје сањиво тело.

302
 Ми смо жељни мрака тамо високо на северу! Црнога мрака! Али не!
не може — 4—5—6 месеца нема мрака! Има сунца. Биљке и љу -ди
расту и сазревају чудном брзином, ре -као бих и чулном брзином,
такозвани немо -рал буја, грехови су на северу врло много -бројни... Све
је то, господо, улазило у Иб -сенову уметност
— То, и још друго. Рецимо: људи и жене и море. И не само који
живе поред мора, или који иду на море, него који живе на самој води,
који се, такорећи, родили из таласа. Шта ви о томе знате, ви који појма
немате у чему је живот наших људи и жена с мора, а који сте тако брзо
готови да метнете Ибсе -ну лудачку капу на главу? Ви, који у удоб -ној
својој земљи можда сасвим ретко гле -дате муке човека коме се душа
из корена чупа. Ви, рецимо, немате ни једну до&ру претставу о
душевном животу оне жене чији је тип истинито дат у Ибсеновој Жеии
с мо -ра ... Она није живела у приморској вароши, ни у рибарској
колеби, ни на пристаништу; она се родила и провела цео девојачки век
на једној шери, на мрвици камена хитнутој далеко у море, на којој се
дању бели мала хућица чувара, а ноћу светли жишка на ку -ли, а дању и
ноћу грувају о њу и преливаЈу се преко ње таласи немирног мора.
Увек мумла песма плиме, и увек се вијају бели коњи са зеленим гривама
о врату... Куда иду погледи и мисли тих људи, тих жена? Или високо у
небо, у облаке; или у ваздух, где кукају ветрови свих столећа; или на во
-ду, где удаљене шере изгледају као главе горгона, где стално промичу
катарке, на ме -сечини се виде црне рибарске барке...
— Та жена, чији погледи су читали зве -зде, и чије су се мисли
гониле за дивљом водом, та жена је морала мрзити копно, и морала се
гадити оне врло често сасвим мир -не воде фјура. У њеној крви је
радила осека и плима, она је била тица буре, биљка са

303
 морске стене. Та бића су другови таласа; у детињству су већ погађали
буру или кише из оних несталних облака са влажним кон -турама. Ти
људи не виде што ви видите, и не ЧУЈУ што ви чујете. Они се раздрагано
смеју кад јутарњи ветар стане голицати је -дрилице под крила и дражи
их да полете, и кад не могу, жене с мора их зову „коко -шке", и терају
их: Иш! Они гледају како оркан шчепа чамад и натакне га на шиља -сту
шеру као на колац. Њихове очи и душе су лађе, које путују, даве се,
спасавају се, тону.

На повратку се још продужила дебата, али ми странци смо се све

више повлачили у мирно слушање. После, за себе, још смо размишљали
о Бјернсону и Ибсену, о томе да и велики људи имају судбине. Неки ве -
лики људи имају моћ да у своју амбицију увуку околину, цео један
народ, и, по ре -чима немачког песника Демла (Већте!), „са хиљаду руку
сами себе да сеју, и хиљаду пута своје биће да обнављају". А други, мо -
жда са ширим духовним и моралним хори -зонтима, и са великом
тежњом за једва до -стижним циљевима, стоје сами самцати на ударцу
слепих случајности, махнитих суд -бина. Стоје тако као што стоје
велики скан -динавски огорчењаци Ибсн и Стриндберг.
Поглед на Ибсенов гроб, у Ослу, потре -са. Сахрањен је за себе, на
ливадици испод брежуљка, усред гробља, али далеко од свих гробова.
На црну високом обелиску ништа није написано, ни име. На вратима
гробничке ограде, кад се добро погледа, виде се ка -рактеристични
Ибсенови иницијали: три ус -прављене гвоздене шипке: латинско х и и,
Хенрик Ибсн. А сасвим близу треба стати ако хоћете да сагледате једва
видљивим ли -нијама у камен уцртани чекић. То је ^роб који се не може
дуго гледати. Ибсн је по
304
штено платио свој дар и своју моћ. У једној својој лирској песми казао
је: „Бити песник, то је Страшни суд над самим собом."

IX

Крајем октобра

Норвежанин стоји у самој средини про -блема самоће. Он је, додуше,

и навикнут да трпи, и научен да воли самоћу, али је ипак много што
трпи. Људи норвешке земље це -лога свога века пролазе кроз страдања
која нису ни много друкчија ни много мања него страдања највећих
мученика и највећих обо -жавалаца самоће. Сваки норвешки сељак ће
вам извесним изразом, извесним мање или више занимљивим начином
казати главни парадокс из проблема самоће. Казаће вам, овамо-онамо,
ближе-даље, страшну дилему из философије самоће од Америчанина
Емерсона. Дилема је ова: да је самоћа ну -жна, а друштвеност
плодоносна; и да је са -моћа немогућна, а друштвеност опасна.
Наравно, према томе колико је ко тврд и јуначан, он боље или горе
издржи ту бор -бу; али сваки Норвежанин се савија и крши у бежању из
самоће и бежању опет у са -моћу. Неки беже од самоће чак у Америку.
Тамо убрзо стекну искуство да је сушта ис -тина Ничеова реч: На крају
самоће одмах почиње чаршија.
Високо на северу, негде између Тромсеа (Тготзб) и Хамерфеста,
упознали смо се с јед -ним младим среским лекарем, и чули и од њега
разне податке о надмоћи природе над човеком и његовом науком и
техником.
— Човек може врло много, да надјача и да претрпи, али, — говорио
нам је доктор Берг — на крају крајева, природа је старија и јача од свих
људских и научних мудро -сти и досетљивости. Природа је, дакако, ве -
лики сарадник и помагач човеку, да живи,

20
305
 ради, и ужива, и није добра реч да је при -рода индиферентна. Кад је
индиферентна, онда је опака. Баца енергије тела човечјег у кврге, и
може појмове духа човечјег да на -трашке изврне ...
Срез где лекар служи, то је уска, дуга литица земље коју с једне
стране запљускују Северно ледено море, а с друге стране ју је „потсео"
сур и леден планински ланац. Гра -нитно зидиште које не зна шта су то
кланци и прелази покривени стопама људских ногу. Лекарев стан је у
државној, омањој и ниској каменитој згради, где у две собе станује он
сам, у трећој слуга, а у четвртој пас и мо -торна шалупа којом се доктор
служи кад обилази болеснике. Споља, око куће, у ка -менито тле су
утврђене јаке куке, и с јед -не на другу страну сва је зграда умрежена у
гвоздене ланце да је не би разрушиле опа -ке и понекад дуготрајне буре
Леденог мора.
Питали смо зашто кућа није увучена ду -бље у копно.
— Због рђава терена. Због камењара, је -зера и планина, веома те
заобилазно и тешко путовати сухим: из свих крајева мога среза најпреча
и најбржа рута је море. Зато, ето, лекар мора да живи такорећи у води,
да људи којима лекар треба, пошто су се на -селили, не би морали још и
пешачити да до њега дођу.
Ако срећа послужи — тако смо читали, и доктор то потврдио — да
баш у згодно време пролази поштански или путнички брод, сељаци, за
неку минималну таксу, имају права да привежу чамац за лађу, и брже и
сигурније стигну до лекара. Иначе, ваља веслати по злом времену, кроз
ветар, уз ве -тар, отимати се из халиних уста и бежати од увек гладне
утробе мора.
— Можете мислити да у таквим окол -ностима сваки час имам да
забележим у дневник по коју херојску сцену, бива и тра -гичну.
Недавно, тројица сељака који су до
306
 лазили да ме зову, нису имали да плате во-зарину, а капетан брода,
сигурно човек од реглемана, није, кажу, смео бадава да их прикачи уз
лађу. Јадни људи возили су прво кроз врло јак ветар, а затим и кроз
маглу, читаво поподне, и кад су ми упали у собу, изгледали су као три
утваре: бледи, крваво им испрепуцане руке, и мокри као да су пливали
до мене. Један од њих, млад дечко, био је тако изнемогао да је морао
лећи и остати овде. А кад сам ја стигао болесници, било је касно. Она
би, додуше, морала умре-ти и да сам раније дошао, али не би умрла у
трзању, у очекивању да ли ћу доћи и кад ћу доћи, и у очајању да нећу
доћи, и да је можда још и пропала сва мушка чељад гора, они који су
веслали ...
— Питате за наш лекарски живот, и за наш положај. Није лако. Ако
постанемо др-жавни чиновници, по закону смо обавезни да радимо на
високом северу три до четири године дана. Неко се,научи, неко чак и за-
воли ову самоћу; а неки просто поткопају и здравље и дух и младост. Ја,
на пример, волим што сам овде, и тражићу да останем још и годину-две
после истеченог рока, и јако ћу жалити кад пођем, иако је овде не-
могућан потпун живот. Да ли сам навикао, да ли сам тако рођен? Ја сам
један од оних људи који имају позив за самоћу. Прави Норвежанин.
Мени никад није тешко, јер ми никад није празно. Уживам да укочим
поглед, уперим слух, и да проничем и тра-жим шта све има данас, а шта
ће све бити сутра у овој пустој самоћи. Ја волим да читам лица којима је
ветар раздувао из-раз... — Прекидосмо лекара и захвалисмо му за тачан
и сликовит израз. — Јесте, и код нас, у дане јаке наше кошаве, људи
стижу на посао са раздуваним цртама лица. Једном се лице отегло,
другом збрчкало, тре-ћ^м искривило. — Доктор Верг наставља: — И
као што у лето волим загрејану, блештаву

20*
307
 голишавост камена и воде, тако сад волим леден и укочен њихов
костим...
— Ја сам вам тица буре. — Доктор се скоро шеретски смеши. —
Родио сам се, слу -чајно, — мати ми је била у гостима код ро -ђака — у
источној Енглеској, у ЈоркшаЈру, земљи рудара и земљи чувено
страшних ве -трова. Родио сам се бурне зедне ноћи. Крш -тени кум ми
је био рудар, дао ми своје име, али код свештеника у књигу написао, и
пот -писао, уз моје име и з1;огту ре!ге1,* и тај ми је надимак остао. И с
њим и нешто у при -роди, и нарочито у нервима. Кад је овде бура,
привежем се на веранди, и кроз пра -шину влаге посматрам како се
вода игра дубина и висина, и како на грдним таласима леже чудне пене,
као тела удаљених живо -тиња и људи. И необично ме занима да
неуморно гледам како се љуља, рони, искаче празна и добро везана
лађица, сва цврчи, тужно дрма крпе једрила и покидана или смршена
ужета ...
— А кад нам већ дани одужају, тада ми је врхунац уживања да сам
самцит станем на ивицу воде, и да загледано очекујем прву појаву пуне
сунчане светлости после зим -ских раздражљивих осветљења... О, ја
сам прави Норвежанин, ја не волим, не трпим кад људи иду у чопору. Ја
мислим да свако треба много да иде само својом стазом, и мислим да
највеће задовољство душе лежи у усамљеном посматрању света и
свакојаких промена. Са каквом брзином се све мења, то је чаробно!
Ништа се под небом не де -шава двапут! Свака самоћа је друкчија и
друга!...
— Дабогме, има разних супротних слу -чајева. Лекар кога сам ја
на овом месту од -менио, био је просто пропао човек. Свега
тридесет две године стар, али згурен, оста -рео, оседео, онемео. Није
добро поднео оно што је гледао и што је са људима преживео.

* Олујна ласта, птица целе северне Европе.

308
 Очи су му биле укочене, и из њих је изби -јала скоро некаква мржња
према природи. Према сурово1 води, која, како је он говорио, прождере
човека, и само грготне и испуки рупу кроз коју је несретник пропао;
према ваздуху, који се са задовољством раздваја под бедником који је
оклизнуо са стене; и према земљи, нашој зубато^ земљи, која га дочека
и камењем својим му исецка живот на комаде... Говорио ми је тај мој
претход -ник да у самоћи има нека туга која исисава све, па и радну
снагу... Слабих живаца је био доктор Свенсн, меке, бојажљиве душе.
Увек је чезнуо за зеленим и љупким доли -нама западних наших крајева,
где човеку наша „ретко мека трава полеже око ногу", говорио је. Читаву
ноћ не спавам, слушам како је ветрина већ сва промукла од дреке, али
дречи даље. А и кад се све смири, — говорио ми је — у овом крају се
једва раз -ликује слика божје љубави од слике бож -јега гнева.
— Није тачно, не! Доктор Свенсн је био човек који не види и не чује
симфонију промена! Ништа се у овом свету не дешава два пута! Нема,
дакле под небом ни два јед -нака норвешка доктора!

Сретали смо по Норвешкој много ведрих и храбрих људи као онај

необични млади лекар. Али и л>уди који су, као онат други лекар,
носили на лицу грч, трпели скри -вено. Истина ће бити, сигурно, најпре
у ком -бинацијама једнога и другога. Романи и приче норвешких писаца
сведоче да је то тако. У Норвежанину, нарочито у сељаку из планине,
живи мешавина од отпорне сна -ге и прикривеног страха, мешавина
просве -ћености и сујеверја. У души својој — све -дочи о том норвешка
поезија — има Нор -вежанин још једну душу, у чулу својем још једно
чуло. То су ваљда застарели органи

309
 древних, примитивних заједница човека са крајностима природних
сила.
Карлајл, енглески историчар, говори на једном месту о паганским
митологијама, и пише: да Норвежанин „љубећи, дивећи се, и не
страшећи се" гледа у своју природу. Ово неће бити сасвим тачно, ако се
уопштено каже. Гледати: час како се земља пуши од светлости час како
се у помрчини крхају весла и изврћу чамци није ни Норвежанину лако.
Одолева човек, на^авно, Норвежанин, као и ми остали, час срцем, час
памећу, час неком глупошћу, неким пркосом у којем нема ни срца ни
памети. Сви живимо и од тога, и они на северу и ми на југу.
У Виснесу (Ујзпаез), малом једном ме -станцету у дну Нурфјура,
били смо гости једне веома разборите, образоване и необи -чно пријатне
жене, удовице норвешког офи -цира. Задржали смо се у тој кући дуже
него што смо мислили, једно, због неодољиве усрдности домаћице, а
друго, зато што је требало чекати да се потпуно разведри, да при добром
осветл>€њу видимо знаменита језера Нурфјура. Домаћица нам је
причала много карактеристичних ствари из свих об -ласти норвешког
јавног и приватног живота; из необичног односа норвешког сељака пре -
ма природи, која је ту, на северу, тако силан део његова живота да ни за
часак не може на њу да заборави. Норвешки сељак седи у соби, са
домаћом чељади, али као да никога нема, разговара кроз затворен
прозор са природом као с човеком. Сви слушају: то је део сељачке
конверсације.
Интересовало нас је зашто се v Норве -шкој тако мало виђају
официри и војници^ Зато што је рок обавезне војне службе кра\ так, и
што је официрима дозвољено да уз1 сво! војнички положај могу имати
још неку професију, и што су, према томе, сем кад су на војној
дужности, обучени у цивилно одело, Нама је то било веома необично.

310
 — Па зар сте ви држава, што би се, ке баш племенито, али
политички рекло, др -жава без аспирација, политике, без неких
традиционалних задатака? И најзад, зар се ви никога не бојите?
— Ми смо се једва дочепали потпуне самосталности, и имамо
пуне руке присних, унутрашњих послова. Сем тога, целокупно наше
становништво износи само око три ми -лиона, а погледајте колико се
отегла грани -ца коју би требало бранити, и погледајте како
страховито раштркано живи то мало људи што треба да је бране.
Најзад, колико ја те ствари разумем и знам, изгледа ми да нама, бар за
сада, нико не смета, и да ми немамо ни државних ни националних амби
-ција које би ишле на освајања и нападања. Но, ми ћемо, канда, морати
да се б р а н и м о. А за тај случај, будите -уверени, имамо ми необично
спремних официра и војника, и они ће храбро бранити наша брда и
кад до -ђе на ред оно што ми је тешко рећи, кад, једаред, дође на ред
одбрана од Руса.
— Извините што ћемо ми рећи оно што је вама веома незгодно
изговорити. Наш на -род је таман прошао кроз сличне догађаје, и нас та
ствар необично занима. Мислили сте на рат са Шведима, који ће вас,
пре а после, можда ипак напасти, је л' те? И тешко вам је било
споменути тај рат, јер ће то бити та -козвани братоубилачки рат, баш
као и наш рат са Бугарима. Ми смо, кроз разговоре и читање, доста се
уверили о узајамној нетр -пељивости између вас и Шведа. Осећа ли се у
вашем народу одиста неки страх, или мо -жда неки немир савести, кад
се говори о тој евентуалности?
— Не знам право шта да вам одговорим. Цео свет нас зове
браћом; ми сами веома че -сто кажемо: наша браћа с оне стране пла -
нина; али кад читамо о ранијим годинама и сетимо се познијих година
наше уније, ми

311
 видимо да Шведи нису много осећали да смо им ми браћа; а откад
смо се разишли, све више се показује да ни ми не мислимо да су нам
Шведи баш браћа. Рођаци смо, то је сигурно. Али рођачки морал и
дужности да -леко су од тешког морала између браће. И, како знате, баш
рођаци веома често доказују факт да иста крв може тећи у сасвим раз -
ним правцима, и да понекад боље и чвршће од крви везују заједнички
интереси. Но, ето, рођаци често немају заједничке интересе, јер нису
једно... Ја бих рекла да је норвешки народ баш поштено покушавао да те
инте -ресе сједини, али узалуд.
— И ми смо, видите, и са разлогом, раз -мишљали о томе
братимству народа. Ако има народа-браће, они треба или да су оду -
век били једно, или да се у одређеном исто -риском тренутку осете
једно и постану је -дно. Ако то није, онда они нису браћа, него су
рођаци, суседи, познаници, који, ако им је то у датом тренутку у
интересу, могу баш мало да се поиграју и побратимства, али с тим да
мегдан међу побратимима не буде ни издајство ни срамота, него нужда.
Братим -ство народа није, не може бити тако догма -тична, проста и
евидентна ствар као братим -ство људи које једна мајка роди. Још није
ни довољно испитано шта све народе везује и шта их дели. И у ком
тренутку и под ко -јим условима су они природна браћа са свима
обавезама браће, и у ком тренутку и под којим околностима су они
природни непријатељи, кад се почиње натезати са не -ком лажном
комшиском срамежљивошћу, а у ствари постоје само чисте трансакције
ин -тереса, који су, према општим приликама, онакве какве могу да
буду, а не онакве ка -кве по некој моралној схеми треба да бу -ду...
Како бисмо вам укратко рекли: браћа из разних држава, хја ...
— Не знам много из ваше и бугарске историје, али мислим, колико
могу мислити,

312
 да у овој теорији ви можда ипак боље сто -јите према Бугарима, иако
сте се тукли, него ми према Шведима, иако се ми не тучемо. Ви сте у
последњем рату на Балкану пома -гали Бугаре и свесрдно и
кавал>ерски, али ипак, колико ми знамо, само по савезничкој дужности.
А ми смо помагали Шведе и кад нисмо морали. Има дирљивих примера
како су наши сељаци усред зиме, преко страпших наших планина,
јурили сами од себе на гра -ницу чим се Шведима задимио барут над
главом. Бог један ако зна како је то код нас! Ми осећамо антагонизам и
тајно се спрема -мо за сукоб, а уједно и стрепимо чим ојача слутња да
њима прети опасност. Или је то можда стога што у њихову непријатељу
осе -ћамо и ми непри^атеља и напаст? ...
— То су Руси, је л' те? Да. и у вашој земљи, а, рекли бисмо, и
више још код Шведа, осећа се велики страх од Руса. Види се чак. На
универзитету у Ослу изненадила нас је својим знањем руског језика,
историје и географије једна група људи која је са -свим нестудентски
изгледала, и будила у нама велику радозналост. Професор за ру -ски
језик довољно је растумачио ствар ре -кавши нам да је то мајор тај и
тај, а оно капетан тај и тај, поручник тај и тај. Ме -ђутим, морамо вам
рећи да смо изненађени том вашом алармираношћу. Колико се у на -шој
земљи зна о спољашњој политици Ру -сије, изгледа да Скандинавија
није баш тако на дневном реду.
— Хја, не зна се зато што смо ми мали залогај. Европа више
спомиње руске аспи -рације на истоку Азије, према Жутима, и руске
аспирације на другом крају Азије, према Енглезима. Али ми овде
осећамо, оп -равдано или не, како смо можда и у тим од нас удаљеним
руским амбицијама баш ми нужни Русији. Ви не знате с каквим халап -
љивим очима гледа Русија на оне наше бла
313
 гословене фјурове који се чак до најудаље -нијег севера не смрзавају,
и који су тако пространи и дубоки да у њих може стати цела ратна
флота. И замислите сада како би згодно било кад би ма и један део
Норвеш -ке, онај северни, био руско земљиште! Тре -бало би само
шкљоцнути којим топом на Ен -глеску у Европи, па да се одмах боље
аран -жирају ствари, рецимо, у Персији. На руско --норвешкој граници
једнако има сукоба и натезања за сада, додуше, махом трговачких и
рибарских, али је очигледно да је Русија онај љубазни сусед који, каже
наша узре -чица, тако сади дрвета да сва хладовина па -да на комшиску
страну.*
Ето, у том смислу и правцу смо разгова -рали дубоко у ноћ.
Сутрадан, неочекивано, добш наша домаћица набрајала нам је многе
разлоге: да још одложимо полазак из Вис -неса.
— Нурфјур је као неки љубоморни па -ша. Затворио је дивна своја
језера, тамо у планинама Јостедала; љути се кад види странце и лађу
које он сам треба да однесе у свети свој буџак. Шалу на страну, време са
-свим није подесно; верујте да се нешто спре -ма. Ми то видимо и на
небу и на води; а сем тога, јутрос, при цепкању дрва, поред све пажње
куваричине, двапут се тачно у крст укрстило иверје, а то, кажу, увек
значи не -ку невољу.
Ми смо ипак кренули, и смејали смо се својој драгој домаћици,
утолико више што се облаци разређивали, и светлост и боје наг -ло
освајале на све стране.
Од три језера, која су уствари три гране Нурфјура, и која су
подједнако узидана у лед и ћутање, а порубљена плодним доли -нама,
најинтересантније је, т>емда највише пусто, средње језеро, Луен (И,оеп
уапс!). Од фјура је одел>ено попречном превлаком кроз

* Нешто из ових давно минулих разговора има и данас живац.

314
 коју пробија речица, а на превлаци и на улазу v језеро околина је
прави енглески парк: мекано бусење, дивна дрвета, свежи џбунови.
Узбуди се човек: романтичке крај -ности увек узбуђучу: то су
немогућности ко -је су могућне. Колико стена око једне сасвим мирне
воде! И какве стене. Нарочито је за -падна страна пуста, хаос природе
који воли самоћу. Прескачу се ћудљиви глечерски по -тоци, а од
времена на време, са металним звекетом, стропошта се маса леда паеко
иви -ца стена. С те стране лежи и знаменити стра -шни Равнефјел, на
чијем подножју скромна камена плоча казуте голему несрећу од пре
десетак година. Срушио се велики део стене у језеро, и истерао тако
огромну количину воде да је талас поплаве на противној страни збрисао
неколико гооова, убио и подавио пре -ко шездесет људи, и на врх свога
вршка имао још толико силе да је цео један брод бацио на стену, где му
се још виде смрвљени и заривени остаци. Згушњавање и притисак
ваздуха је ту морао бити прави убица. „Ве -лико комађе стена — мраз
их подглође — пада код нас као код другог света јабуке и крушке" —
каже нам пратилац.
Вода језера је тако бистра да се апсолут -но све види у њој још
једаред. Планине, др -вета, кућице, козе и овце; на расплочаним стенама
ситна стока густога руна изгледа као пакети вуне. Према југу, језеро се
сужава, планине се гомилају, глечери приближавају, и сваки час, са
шест-седам стотина метара висине, водопади. Сваки час се може видети
како мала ледена лавина загуши водопад, како пропадну негде дубоко у
понору и лед и камење и понесен водопад, а затим се чује неко крхање,
ледена вода пљусне на другом неком крају, и разлије се као велика бела
лепеза; док горе, као да ништа није било, опет цури чиста течност
водопада. Па онда, у најближој близини свега тога тек усмотри -те
пашњак и мали кућерак, и гомилу оваца

315
 у дебелој вуни, које се, зими, хране од алги што ветрови и буре
избаце на копно. И гле, и они су ту, сићушни људи, који, ето, тако на
подножју подножја проведу цео свој жи вот.
Али на повратку, кад смо опет запло -вили Нурфјуром, поред свих
величанствено -сти које смо носили у души, морали смо се сетити и
оних укрштених иверака. Кренуо је неки подмукли ветар, затегао и
стврднуо по -вршину фјура. Облаци се гомилали час као јата великих
тица час као огромне куле; ди -зали су се и рушили у ужасно збуњеном
не -ком ритму. Мало-мало, па нешто загрми и дојекне до нас: глас неки
који иде, и који се час удави у води, опет затруби у ваздуху, час се
изгуби у шуми, опет рикне из воде. Карактеристични северни таласи,
зашиље -ни као зуби ударају о стене, шкрипе, нешто говоре.
У једном тренутку писну звиждаљка брода и ми се нађосмо — није
било јасно, да ли мокри, или у води. Скочише сви раздра -жени
елементи, отпоче величанствена битка. Ветар цепа воду на комаде и
баца на палу -бу; исти тај ветар, другом руком спира узбуркану воду са
палубе. Машина брода звркти силно, жури у најближе пристаниште или
затон. Као увек у Норвешкој, нека свет -лост: пожути од ње црвена
норвешка застава, позелени укочено лице морнара на крми. Па се
смркнуло. Па пробелео неки глечер, па не -стао као у неку кулису. На
броду се котр^ ља пртљаг, звече ланци и шкрипе чекрци, а ветар хуји и
удара нашу лађу право по лицу.
Неочекивано, на источној страни неба кресну „нека" светлост. Шта је
сад? откуда на истоку залазак сунца? А кад смо окрену -ли главе западу,
угледали смо слојеве су -морних облака, а на њима, над њима, или иза
њих као бела нека планина, а на свему томе црвена лопта сунца. Чудно
сунце: стег -ло се на величину месеца, кува у жару, но

316
 без иједног зрака. Један залазак сунца у Нор вешкој...
Опет мрклина у ваздуху. Само су блис -тале залеђене ивице планина.
Тада, у за -тишју ветра, негде са дна фјура, стаде да се диже снага и
срџба. Галоп таласа, већи од већега, стропоштавање вода које се враћају
у себе. Умеша се опет ветар, груне дватри пута, преоре таласе, остане
само густа чу -пава пена, па и она нестаде, као што не -стаје киша у
земљи.
Зло и необично подмукло изгледа непо -года на фјуру, али је од
почетка до краја величанствена, и лепа, и, како бисмо рекли, увек
недостижна човечјој мисли. Кад су се већ почели стишавати уморни
елементи, још се дубина воде надимала: хоће горе. Постепе -но се
враћао мир; једно за другим су увирали извори јарости и силе. Таласи су
се још љу -љали, али све тише и тише, а по њима, као кгсесте, љуља се
ниска, умовна пена. Поне -кад, нека невидљива снага би зањихала и
хитнула о стену воду, али непогода је про -шла, вода би лено, без снаге
склизнула опет натраг, и, скооо оећи, умогша, одмах и зас -пала. Овде-
онде прсне из мора птица: до ми -ле воље се провела, ронила у таласе и
оку -пала се, и сада жури, ваљда, у гнездо. Доста хладноће и мокроте!
Далеко, далеко, назиру се глечери Јосте -дала; палате где заједно
живе мразеви и сун -це. По високим њиховим ивицама, иако донде није
допирала бура, види се ружичаст дре -меж. Вечерњи смирај је благослов
целог чо -векова света.
Наш брод је кренуо из затона. Сав мо -кар, мирисао је млако, упадао
дубоко у за -морену воду. На западу се угасила светлост, али — опет
светлост. Слаб покушај месечи -не. Машина брода тресе енергично,
прави се важна: сад смо ми господари. Не, нисмо. Ноћ све може. Ноћ
јесте, и биће увек недокучна тајна. Срца нам мало зебу. Чују се крици

317
 галебова. Та мала птица над пучином, то је право чудо: веће него ход
Христов преко воде.

Наравно, као свима уметницима и свима лепотама, брзо смо

Нурф^уоу опростили претрпљену муку; али нас је још веома дуго
бунила она паметна жена и њено укрштено иверје. Не желимо тиме рећи
да смо ми сас -вим слободни од сујеверја, а најмање да смо кроз
Норвешку пролазили не презајући од нечег што не знамо ни шта је, ни
где је, ни како се зове.
Тако се чини: сујеверје може бити сас -тављено и од глупости и
непросвећености, али и од фантазије, и неке чудне душевне потребе за
контактима са светом који лична фантазија и еротика стварају. Ми,
модерни људи, имамо нервних, струја и око себе, и у том случају мени
изгледа да сујевера може бити једна врста Јесопс1е сЈетепсе.* Рекли
бисмо, на пример, да је чувени Данац Андрсн (АпЗегзеп)** поред
огромне и раскошне фан -тазије морао бити и ужасно сујеверан, на -
равно, на свој начин, и да је свака његова бајка, поред све спонтане
философије и ма -ште, управо супститут некој другој причи, коју је
Андрсн видео или доживео, али због извесног сујеверног страха није
смео да је реално каже. Међутим, добро је што је тако било, иначе
Андрсн не би стајао толико сјајно друкчији од свих уметника писаца те
врсте. Код Киплинга, на пример, нема додатка су -јеверја. Веома се
често осети да се он потсме -ва оном што пише. И Ибсенова нарочита
нор -вешка сујевера донела би, као елемент умет -ности, лепших
плодова да се у његов талент и машту није уселила била она морозна
иро -нија која га је гонила да својом мудрошћу

* Лудило од којег долазе плодови. ** Познати широм света песник, заправо

писац бајки.

318
 уједа своју сујеверну видовитост. Код Лава Толстоја сујеверје је било
моћан уметнички сарадник. Сетите се истога сна Ане Карењи -не и
Вронскога — тај сан ће још и у крај -њој катастрофи бити силан
уметнички еле -мент — ужас.
Одиста, норвешке стене и фјелови, нор -вешка усамљена језера,
норвешко небо на којем се сваког тренутка нешто збива, пали и гаси,
слика и брише, норвешки завејани го -рови и смрзнуте воде — то су све
тешка ис -кушења не баш да човек директно постане сујеверан, али да у
извесним тренуцима по -жели да постане сујеверан, да се са неком тесно
топлом душицом преда утиску и вла -сти величанствених, више него
лепих појава, да им се преда невино, старински, безгра -нично, без
вечитих досадно паметних при -мисли некога з а ш т о или з а т о. Ваља
признати: у овој земљи смо се много пута чинили невешти да знамо да
има реалних истина, и срамота несрамота, ваља признати и то да нам
није било много тешко манути се здразога разума. Досадан је понекад
бес крајно!
Високо у планини, у усамљеној долини -ци, чучи мали гор као она
Дучићева згурена капела што је заборавила време. Ноћ и снег. Раван,
бескрајан снег. Над кућерком језеро, а из њега струји меланхолија
брдских вода за месецом. Душа ваша чује, ч у ј е — слух је душино чуло
— како вода зове месечину. Одједаред, снежаник фјела помодри, на вр -
ху планине засветли, рекли бисте, не месец него бледа плоча ноћнога
сунца. Влажан ваз -дух, место дуге, тера неке зелене обручеве.
Милијарде фосфорних свећица прогоревају на снегу. Гор само још више
поцрни и мало дубље клецне у дебео слој снега.
Чудно изгледа тада мала, уска, завејана ћупријица између сељакова
кућерка и стаје његова блага, његових најбољих пријатеља. Чудно
изгледа димњак, и сељаков прозор на

319
 којем по целу ноћ гори лампица или свећа. Та лампица у прозору, у
пустој ноћи, то је бајка.
Домаћин, пре него што ће лећи, изађе, погледа и помирише хоће ли
преконоћ стићи цича зима, хоће ли наићи мећава или ветар. Ако је у
изгледу јака хладноћа или зло вре -ме, он се не прекрсти, него се сети
сићушних патуљчића који ту негде, испод земље, живе, и којима је у
власти да његовој стоци буде и не буде добро. Оставља на прозору
свећицу да им осветли пут, и носи им у шталу вели -ки чанак лепо
зготовљене топле јечмене ка -ше. Па стане и слукти. Ако одједаред, кроз
дубоку ноћ, одјекне велика клепетуша кра -ве, овна, или јарца, и од
јасног металног зву -ка у овс>1 пустињи заиграју свећице на снегу, тада
се зна да је старешина малих човечу -љака протро руке од милине над
врелом ка -шом, и ударио у звоно да што брже и они други дођу.
И онда, ви видите, или чујете, како се испод ћупријице, из дебелог
снега помаљају високе шубарице, како патуљчићи скачу на ћуприју,
окрећу се сељакову прозору и кли -мају љубазно и брадом и главом,
улазе у шталу, једу и веселе се, и на поласку потап -шу сваку
животињицу и пожеле јој добро ... До ђавола разум! Поезија је сан, и
само се у сну може и сме све. Поете нису само „зако -нодавци света"
(Шели), него су и градитељи света. Ко уме лепо причати, тај може свет
саградити.

Е1 роиг уо!г (Јез јагсИпз је 1егта1з 1ез раир1егез.

А1ђег1 Затат* Половииом новембра

Јако су нам се урезале у памет речи норвешког лекара о животу на

шерама. Пу
*
Кад хоћу да видим баште, зажмурим.

320
 товали смо кроз шере неколико пута, на не -колико места, и стекли
трајне слике, и сећа -ња, у вези са том природном појавом која је опет
врста норвешке тишине. Што би рекао француски писац Леон Блоа
(И.еоп В1оу): Ти -шина 1е моја отаџбина.
Шере (З&јаег) су, углавном, веома ситна острвца и растурени
комадићи стена који у _машем или већем отстојању прате такорећи целу
норвешку обалу, и расути су у најфан -тастичнијим и најразноврснијим
групама, об -лицима, бојама. Час као ред зуба, као пар грдних рогова,
као ланац брежуљака, као ни -ска бројаница, као леђа неке грдне животи
-ње, као сенке чудних подводних предмета некад више некад мање
изнад воде, као хрпа шљунка некад до сто метара висока, некад скоро
сасвим преливена водом. Неке сушере обрасле маховином или
шумицом, друге су сасвим голе, мокре од воде или суве од ветра. Али
куда год кренете оком од обале, то је свет шера. Далеко, далеко, виде се
немирне беле мрље, пена око неке шере до које се слободним оком не
досеже.
Морски предели са шерама веома су ва -жни за морепловство и
мирнодопско и ратно. Она1 део мора који лежи између расутих ше -ра и
континента зове се шергор (31сјаег§аагсЈ), и ту је вода скоро увек
безопасна и мирна, јер се ударање и трескање океана и струје таласа
ломе, као о неку ограду, о спољашњу страну шера. Кроз шергор, дакле,
пролазе, боље рећи провлаче се и бродови и барке.
Јединствен је поглед на тај свет стена око којих море, у свим
темпераментима, рит -мима и бојама, лије, бучи, оптрчава, лиже, жури.
Путовање морем од Тронјема до велике острвске групе Луфута
(^оЈо!еп) било је, из -међу осталог, и путовање кроз шере, и то, кажу
људи, кроз најлепши шергор целе нор -вешке земље. То су непрекидни
ројеви сте -новитих острваца. Као иверје, као каменити

321
 венци, пеге и капљице, као стубови, путока -зи, надгробни
споменици, торњеви, промаља -ју се, вире, пливају, одмарају се на води.
А између мањих острваца, од времена на вре -ме, искрсне и веће, па и
сасвим велико остр -во, и на њему људски станови, шума, пла -нински
ланац, и око острва мноштво рибар -ских лађица и барки.
Силни тај камен, и велико море, наравно и ванредно и чудно
осветљење, чине наро -чит утисак на машту. Људи из тих северних
крајева скоро у свакој острвској стени виде нарочит облик — тако јој
даду и име — и маштају разне бајке. Доста велики путнички брод
зауставља се прво код острва Торгатн (Тог§ћа11еп), које има облик
грдног шешира, и у висини од преко сто метара над морем пробија тај
шешир с краја на крај огромна шупљина, за коју и научници тврде да је
те -шко рећи на који начин је постала.
Даље је острво Алстн (А1з1;еп), са планин -ским ланцем од седам
подједнаких стена које се зову Седам сестара. Још даље, на север, таман
око поларног круга, искаче из мора чудно острво Јахач (Нез1;тапс1); са
компакт -ном својом стеном, оно сећа на коња и коња -ника, који је
пребацио преко себе плашт, ду -гачак до саме површине воде.
Наравно да се о тим необичним острвима прича. Некад су то —
острво Алстн — били џинови, каже бајка, и једаред је јахач пошао да
обиђе својих седам сестара, и заљубио се тамо у једну (сада побочну
стену) своју ку -зину. Али несрећно јер она је већ волела другога. Јадни
младић, на повратку, а у ве -ликом очајању, одапне стрелу да убије не -
милостиву девојку, али пред страшно џинов -ско оружје стао је, готов
на сваку жртву, онај кога је девојка волела. На срећу стрела је јунаку
пробушила само шешир. Но док се то дешавало, изашло је сунце,
џинови су се скаменили, и тако окамењени и сада стоје.

322
 Наравно да се између тих крупних ас-трва ређа^у бескра^ни низови
шера; и кад је сунце, онда изгледа да златна вода игра око сребрног
камена; а кад је месечина, онда на испраној стени светлуцају зелене
искрице. Бпод, наравно, опрезно мили, као да на прс-тима иде, као да
пипа, као да ослушкује. Де-си ли се да се група шера доконча, морнар на
катарци то одмах јавља, запишти капе-танова звиждаљка, замумла
казан, и што већом брзином се бежи опет за тарабу иду-ћег шергора.
Једна од најзанимљивијих паптија нор-вешких шера јесте она изнад
поларног круга. Сем раскошне морске сцене, прати вае са ис-тока, на
континенту, Свартизн, пространо, преко педесет километара дуго
снежно поље. На њему су стални глечери, који местимично висе у море
као усправљене реке; на њему има и фјурова, али су сви сасвим пусти.
Као она крава Аудумла, лижу црни гранит.
Сем стотину ствари, занимљиво је у таквим приликама посматрати и
лотзеа (Ео1зе), морнара који крмани лађом, који је при таквим
путовањима све и сва на лађи, који зка сваки трунак шере и сваки рукав-
чић воде на својој рути, и који носи сву од-говорност и за људске жртве
и за робу.
Пала је ноћ. Ведро је и бело од месе-чине, која је разапела над морем
врсту ду-ге, са дугачким ројтама од сребра. Лагано кривудамо,
обилазимо. На свакој шери диже се кула, или стуб, или стубић, и
блешти по једна пламена зеница, као будно око вернога чувара. На јако
опасним местима ударене су у стене мотке, и повученим ланцима је
стро-го обележен пролаз, јер ту, са обе стране, под водом, има злих зуба
који могу про-цепити брод. Хладно струји са месеца и од Свартизна;
светли крстови и звезде играју на угаситој мирној води. Око шера тек
за-брбоће вода, нешто се забели, па опет буде тихо. Морнари кажу за то
бело: ветар рони

81*
323
 на дно мора, тера таласе из дубина, та „из -врнута" вода се плаши од
месеца, а и месец од ње.
Лотзе стоји. Висок, крупан, непомичан. Као краљ, коме се нико не
сме приближити, и нико га не сме ословити док он сам не проговори. На
дебелом капуту му виси ком -пас, дурбин, мали електрични рефлектор и
свирајка. Велика натучена црна капа од уво -штена платна, са
продужецима, брани му врат од ветра, и чува му очи којима даљину има
да буши. Лотзе само једним чулом жи -ви док на крмилу стоји. Гледа,
очима пи -па и пита; очима зна шта је и у даљини и у дубини. Љуља се
лађа, иде лак ветар, узне -мирује таласе; заљуља их, па оде, остави их
нека се њихају док опет не задремају. Уз -немирује и лотзеа, јер у
сваком таквом тре -нутку прсне око шера бела прашина и збуни слику.
Лотзе само већма рашири очи, поне -кад дигне рефлектор.
На броду је сасвим тихо. Негде у мраку као да ударају весла о стену.
Гиба се вода, путују људи. Над главом лотзеа месечина; облети му главу
понекад морска птица, сен -ка, шта ли. Далеке осветљене шере
потсећају на древни обичај: у запаљеној лађици има мртав викинг да
сиђе на дно мора.

Најлепши део тога морског пута прошли смо од варошице Боде

(Вос1б) до острвске групе Луфута кроз пространи Вестфјур, и око
Луфута кроз узани Рафтсунд.
Вестфјур је, у ствари, и по величини и по облику и по својој природи,
отворено море, и тек према северу се сужава у прави фјур и под именом
Уфутнфјура (О^сЛепЕјоп!) улази у норвешки континент. За све време
док брод кроз Вестфјур плови, развијају се пред очима ванредне слике
лепих и фантас -тичних Луфутских острва. Издалека изгле
324
 дају као да су једна дуга, компактна, стено -вита маса; планина пуна
оштро изрецканих круна и врхова, који су голи, снегом завеја -ни, или
маховином обрасли.
Од копнених норвешких планина разли -кују се планине на
Луфутима својом виткош -ћу и сликовитом груписаношћу. У истини,
Луфути су ланац од четири велика и много малих острва, примакнутих
једно другоме тако близу као да су тек неком џиновском секиром били
отцепљени и размакнути. А између њих је прави хаос ситних шера, ви -
југавих малих фјурова, пролаза, уских во -дених жила које се пробијају
кроз стење, а у лето, овде-онде, још и кроз шарене паш њаке.
Најјужније острво је Москенес; око ње -гова гребена познати, више
литературом из -викани него стварно страшни Малстремски вртлог
(МаМгбт или Мо5&епз1гбт). Кад се оштро гледа, види се како се
морска струја држи једнога правца. Наравно, ако наиђе јак противни
ветар, површина воде се узнемири, и није баш најугодније наћи се с
барком та -мо где је борба о престиж између нарогушене воде и љутога
ветра. А ако је и иначе зло време, дешава се да мањи бродови долазе у
озбиљну опасност. Али то се исто догађа и у другим уским пролазима
Луфута, и такође није увек тако трагично да претставља апсо -лутну
погибију и бродолом.
Све што живи на Луфутима станује по обалама, у неколико малих
варошица, и у појединим рибарским колонијама, које су, уосталом, само
у главној сезони рибарења попуњене, тада и препуњене, јер на Луфу -
тима се тада налазе рибарске експедиције из свих крајева Норвешке.
Обале су ту већином питоме; додуше, са кржљавим дрвећем, али са
сочном густом травом и маховином, и са веома благом кли -мом чак и
преко зиме, иако Луфути леже на географској ширини средњег
Гренланда и

325
 Сибирије. На Луфутима има веома мало гле -чера, смрзавају се само
најунутрашњије во -де; стока скоро целе зиме напољу ноћива. А у лето
вегетација бива необично бујна и богата. Нешто као норвешка
Далмација. Али само нешто. Унутрашњост је пуста, па и не -проходна;
од пристаништа до пристаништа вози се чамцем уз обалу. Копно је, на
све стране, доста опасно испрепуцана стена, сне -жно поље, мочар; и
урођеник луфутски се само онда удаљује од обале кад тражи за -луталу
краву, овцу, или козу. Нарочито ко -зу, која је овде сасвим необично
несташна и дивља, али и веома интересантна животиња. Црна као ђаво,
с дугим белим роговима и бе -лим папцима. Кад се подигне на стражње
ноге, и издужи, и мирује, то је скулптура необичне грације.
На јужној тач и великог острва Ествога (Оз1;уаа§), на гомили
острваца и под јаком планином, настала је варошица Хенингсвер
(Нетп§5Уаег), која је пристаниште бродова, а уједно и главна станица
риболова. У њеној околини има тма шера, од којих је свака ри -барска
колонија. То су гомилице дрвених кућица, обојених сивом, зеленом, или
нео -бично живом црвеном бојом, и раштрканих на врло неравном
терену. Некоје од тих ри -барских кућица подигнуте су на крајњим
острвцима, опасно утонулим, који су тако -рећи до врата у води. Многе
шере су пуне вештачки спремљених гнезда за ејдеркпат -ке; дакле нека
врста пернатих, паперјастих њива сталног острвског становништва.
Друга важна рибарска станица, и нај -лепша луфутска варошица,
јесте Сволвер (8уо1уаег). Улазак у пристаниште је необи -чно
живописан. Плови се кроз тунел црних, ћудљиво нагнутих стена, са
дебелим живим венцима од белих и сивих морских птица; лађа кривуда
вијугастим, уским пролазима за које би човек рекао да им ни улаза ни
излаза нема. Цео Сволвер подигнут је на сту
326
 бовима изнад воде. Кад се спусти ноћ, ку -ћице изгледају као
вилински станови раштр -кани на ветру; а кад се светиљке погасе, и
само са куле жмирка и распламсава се свет -лост, Сволвер је бајка, сан.
Од почетка јануара до великог лета сва су та места преплављена
рибарима и рибар -ским лађама и баркама. Чудни су чамци се -верних
крајева: са врло високим кљуном, и врло високом крмом, сећају на
бродове древ -них викинга. Ти чамци или лађице, чим на -стане време
риболова, почињу да се тискају као људи на вашару. Баш тим речима је
отпочео наш вођ да нам држи предавање. Са свих водених страна
Скандинавије стижу експедиције у луфутска пристаништа. Јер, од
јануара до априла долазе из Атланта огромне количине бакалара (дорш,
кабел -јау), и бацају икру уз обале Норвешке и Лу -фута. Каже нам вођ
да је тада половина нор -вешког становништва у баркама, и да је ди -вно
гледати ту војску униформисаних ри -бара, и грдну флоту чамаца, и
небројене лађе са двема и трима катаркама, са хиљадама белих и жутих
једрила, са хиљадама витких весала и шарених застава.
Тај лов, где је у питању егзистенција, благостање, па и срећа толиких
породица, наравно да је и препреден, и диваљ, и себи -чан, и халапљив.
Чиновници, с помоћу на -рочитих инструмената, одређују дистрикте
ловљења, а мреже се на електрични знак све одједаред спуштају у воду.
А кад се плен избаци на обалу, онда же -не, деца и људи дању и ноћу
раде један је -динствен, али не много симпатичан посао. Упрскани су и
прљави до очију од крви, крљушти и поцепаних рибљих тела. Газе по
клизавим стенама. Сталан Ј€, кажу, и страшан мирис живог и трулог
меса, масти и зејтина. Иливају читава острва утроба по води. Уловљени
бакалар се углавном на два начина спрема за трговину. Риба се засече

327
 или сасвим распори, и разреди се по сте -нама да се суши; а кад се
осуши, наслаже се у високе пластове, који су одгоре покривени великим
дрвеним заклопцима, и притиснути камењем, даветар како год не
разнесе жетву. Та риба, то је такозвани „клипфиск" (КПр-ЛзЈЈ,
КНррћзсћ). Или — други начин — две и две рибе се увежу за репове, и
на дугач -ким моткама висе слободно док их ветар и ваздух не исуше и
не укруте као дрвену ко -ру. То је терфиск (Тбгвз!?., З^осШзсћ).
Пре него што ће наступити топло време, пред Луфутима се опет
појављују флоте барки и бродова; да утоваре и да разнесу рибу на све
стране света, понајвише у Бергн, главну пијацу препродавања и главну
ри -барску берзу.
Друга луфутска индустрија је рибљи зеј -тин, који се прави већином
од џигерице ба -калара, али и од џигерица свих других риба, особито
ајкула. Уз куће, и по стенама, виде се огромни узидани казани, где се
преко целе године маст топи, где се надалеко осећа ми -рис и нама
добро познатог „лебертрана".
Сволвер сам, у свако је доба просто див -на слика. На ћилиму
зеленила подижу се планине, у лето голе и светле, у зиму снегом
огрнуте. Видите како се у облак диже гребен стене, растуцане попреко и
уздуж у терасе и пећине, а сасвим горе балансира оштро ис -тегљени
шиљак, и једном једитом ивицом сева и сече ваздух. Доле, пак, или пуно
тра -ве, или снега; пуно сунца или беле месечине. И огромно много
птица. Ситне и крупне је -дрилице обилазе вешто, мало и афектирано,
око опасних шера; изгледају као и наше је -дрилице: лептири, кад их
ветар понесе, не требају им крила.
Пут наш је ишао даље, једнако кроз предео шера са малим рибарским
кућицама и редовима риба што на моткама лепршају у ваздуху. Леп наш
туристички брод стигао је у знаменити Рафтсунд. Сви луфутски воде
328
 ни пролази су врста елободних горских река и самовољних струја,
али Рафтсунд, са је -динствено романтичном сценаријом камена око
себе, први је на реду. Он је уствари уска, петнаест миља дуга брза вода.
Целом његовом дужином подижу се с обе стране необичне масе стена,
које се завршавају тан -ким иглама и витким торњевима, драматично
раскиданима, са глечерима и снегом, и са пукотинама које су врста
барокног вајарства. А доле хуји Рафтсунд, узан, зелен, некако жедан
нечега.
На једном месту се издигло острво, збу -нило струју, и Рафтсунд,
немајући куда, провртео је камен својих обала и расцветао се у звезду
ситних фјурова. Један р\кав Рафтсунда води у необично уски Тролфјур
(ТгоШ1јогс1), укљештен у планине пуне сне -га, и у којима, кажу нам,
сасвим мали бро -дићи улазе само кад је потпуно мирно време. Тролови,
то је нешто као код нас ђаволи... „Какви ђаволи, ђавола нема!" — „Па
добро, нема их, али ко онда извршује ђавоље по слове?"
Са Дигермулкола (В1#егти11ш11), једног ониског али згодно
пласираног брда, једин -ствен је поглед, преко Вестфјура, чак на
норвешки континент, а нарочито на Рафт -сунд. Ми смо гледали призор
око подне, јед -ног доста светлог предзимског дана. Конти -нент нисмо
видели, а Рафтсунд је светлу -цао плаво, и око њега, из рупа и удубљења
у стенама, сијао је снег. Негде у зеленилу -јелове шумице стајала је
дрвена црквица; око ње су се једна за другом заустављале барчице и
искрцавали сељаци у свечаном оделу.
У шерама тишина. Понегде, дуг ред мла -дих ејдер-патака мирно и
послушно плмва за мајком. Одједаред ружан крик: морски гавран —
кажу нам — весник зиме. Он сам, слаб је на зими. За зимљива човека се
код нас говори: морски гавран. Опет пла
329
 нина, а испод ње уска река већ пуна снега, острваца од снега што
пливају, и острваца што на већ смрзнутим подлогама лебде над реком.
Вода, на очиглед све спорија, сањива. Опијум мраза.
У добрим годинама снег се топи на оба -лама Луфута пре маја, и онда
одмах долази зелено, сочно лето, радост и људима и сто -ци. Али се
догађа да снег стоји и до јуна, и то су онда гладне године луфутског
станов -ништва. Уопште, није им много лако. Једна рибља ћуд: да
изостану, или да у малом броју дођу; једно хладно пролеће; једна од
опасних пролетњих бура која може да раз -реди и саме рибаре, да окрњи
породице с главе — то су све велике и тешке невоље за ове људе.
Иначе, као сви Норвежани, и Луфућани су „буквоједи". Кад дође дуга
зима, истру -ли трава и у шупи стоје весла, онда људи и одрасла деца
поваздан читају, а жене слу -шају и преду.
— А лети, и ми и наша стока мало смо под кровом. Дању на послу, а
ноћу нам је поноћно сунце театар. Ни два пута није сли -ка иста. Ево да
вам прочитам како је наш пастор описао тај неми театар за енглеске
новине: „Прво се пребаце златне прегаче по камену и маховини
планина. Око поноћи за -свира ветрић; све што је било светло, завене,
побледи. Разлије се сумрак, осваја дремеж. Стенама се спава. Површина
воде трепће у летњим таласићима и нешто мрмља. То је једино што се
чује. Сунце, и оно малаксава, изгледа као месец, клизи, пада, и
наједаред нестане. Све сиво, али сенке су ту. За час, између две ониже
стене, опет сунце: збу -њено, као да заправо не зна шта хоће. Опет
нестане. Стене су црно-плаве, а небо спу -стило завесе бледо ружичасте.
Чудан тре -нутак. Ноћ и зора се састају, и у исти час размимоилазе. Но,
гле, шта то сада значи? Вода се одједаред зацакли, у простору буде

330
 опет светлост. Сунце нас је само варало да је зашло..."
Дан пре него што ћемо поћи из Свол -вера, стари рибар је слутио и
наслутио прву мећаву.
— Бар ћете видети нешто лепо, нешто што Сволверу и његовим
кршевима најлеп -ше стоји... Остарео сам, а још се нисам сит нагледао
ни надисао снега. Биће га, биће га зацело, мако још није право време
мећавама. Наши стари су веровали да у ово ^оба по -чиње да се јавља
изнад сељачких кућа ас -горсрејен (А5§аагс1зге1еп), коло дивљих ло -
ваца које предводи бог Тор, и који се на бесним својим хатима вијају
само кроз ве -трове, мећаве, и буре. Ако ускоро удари ме -ћава, то су, да
знате, дивљи ловци.
Први снег је пао још пре неколико дана, али то није била мећава.
Сволверско при -станиште стајало је само црно-бело. Но, стил зиме се
наметао, освајао. Неки чамци су из -вучени на суво, забодени у дебео
налопа -тан снег, и само им вире кљунови; други се још љуљају на води,
али пуни снега, раз -бијају већ и танке сантице леда. Бродови стоје,
хладни, са празним казанима и теш -ким заклопцем на димњацима. Лаке
једри -лице крстаре, клањају се ветру. Ужета им бела, попрашена,
велико једрило се надима само као бајаги.
Ветар стао, смлачио се у ваздуху, по -чео је пролетати снег. Сасвим
као и код нас. Али, гле, како неправилно, укриво падају млазеви снега.
Прорадила лепеза ветра. Ста -ра једна поцрнела лађа, без кабина, почела
је да стење и јечи. Чују се птичји крици, у мол-скалама. Неко удара
јаким чекићем у дрво, но дрво, скроз влажно, једва да по -некад кмекне.
Концерт а 1а Стравински.
Одједаред је затутњило. Многи ветрови ударише у бокове камена и
лађа. Једна де -бела струја воде јурну у пристаниште. Али само што
бесно цикну, окрете назад из те
331
 сног пристаништа. Терала је пред собом ма -су заљуљане воде
унатрашке. А снег густо засипа. Све ниже падају облаци. Мећава, али
још, кажу нам, без правих зимских прати -лаца. Без олуја које се
узајамно даве, без вода које се узајамно гутају. Не подижу се водени
стубови на фјуру, снег још није по топ.
Најзад, за сада убрзо, небо се испразни -ло, вода се уморила. Планине
су мекано бе -ле, снежна поља се раду1у новим наносима снега. Блага
хармонија. Само се два висока и оштра шиљка на гребену исплазила.
Про -молило се затим и облигатно норвешко сун -це и почело да шара,
да позлаћује. Свеже завејани купасти брегови стајали су као ша -тори,
на ућутканој води се опет почеле укрштати нормалне струје, тарабе се
бело расцветале. Одасвуда зуји нешто весело.
Добро је рекао персиски песник Сади: да треба волети само
непролазне ствари. На овој нашој планети непролазан 1е живот. Го -ре
је сила која сваку светлост може угасити, доле је сила која свако биће
може прогу -тати, па ипак, у хаосу елементарних сила никад нема
смрти. Баш као што и у инер -цији вечите материје никад нема смрти. У
норвешком камену, леду и снегу, човек до -лази до уверења да је
синтеза света само у вечности материје, а не у вечности покрета. Али
вечност покрета и вечност материје, то је све^едно! Ћутање и
непомичност у овим крајевима ужасни су, па ипак, лед путује, магле
путују, воде падају и иду, планине се дробе. Оват свет је канда ипак
матери -јални свет. Дух може да буде и покојна сна -га, а сваки атом
материје је и део космоса и део хаоса, и живи, и не пита шта богови
осуђују а шта одобравају.

Кад се из Вестфјура продужи пут још даље на север, тако је као да се

иде у сус
332
 рет човеку који се, додуше, не боји онога што га је снашло, али који
је оборио главу, набрао чело, и не може сваки дан да буде весео.
Вестфјур, наравно, увлачи се у норве -шко копно, и на дну његову
лежи месташце Нарвик. Доста лепа и доста жива сићушна варошица у
моћну, кршевитом пределу, и са свима карактеристичностима строго
високог севера.
Кроз Норвешку, до данас, нема желез -ничке пруге северније од
Тронјема, али код Нарвика има кратка попречна пруга која Нарвик
везује са шведском железницом, и пролази кроз Лапмарку. Зими, кад је
опа -сно морем путовати, Норвежани са севера веома се много служе
том дугачком швед -ском пругом. Наравно, ко хоће још више од
Нарвика, у Тромсе (Тготзб), или Хамерфест, тај мора бродом, јер је то
једино саобраћајно средство норвешког највишег севера, покра -јине
Финмарк.
Уосталом, колико је год за време швед -ско-норвешке уније било
пријатно што је норвешки север, с помоћу станице Нарвик и шведске
железнице, постао приступачнији, толико сада, после раскинуте уније,
људи врте главом због те пруге, тим пре што је од шведске границе до
мора норвешка те -риторија свега десетак километара широка. Исто је
тако и Тромсе врста фаталне тачке, јер ту је опет руска граница само
тридесет километара удаљена од норвешке обале. Сто -га ваљда и има у
Харстаду, на северу Лу -фута, веома важна војна станица и велики
гарнизон. Но, можда су све бриге сувишне. Засад бар*. А у политици се
увек живи „за сада", до шест часова увече, а затим „ће се видети".
Уосталом, у том смислу, цео је човечји живот политичко „за сада"
између

* „За сада", срећом, и памећу културних скан -динавских народа, то за сада важи
и данас и ва -жиће и „од сада", докле год постоје у човечанству договори и
споразуми.

333
 села и гробља. „За сада" још нема рата у Европи — говоримо данас.
Ко је ма само мало завирио у снежну и камену пропаст северних
крајева Норве -шке, и само малчице видео вежбу, кретање и
маневрисање норвешке пешадије на ски -јама, тај мора макар
прислутити озбиљне бриге за све борце, па и за надмоћне Русе и Шведе.
Норвешки север, то су тако стра -ховите завејаности, да само урођеници
могу имати неко теренско разазнавање и могу знати неке теренске
олакшице. Борбене тру -пе, чини се, могу ту бити искључиво пешаци; а
једини начин кретања тих пешака, у тим снеговима где мора пропасти и
коњ и човек, и свака ратна моторизованост — јесу скије, на којима се
лети и скаче муњевитом брзи -ном, које механички ефект човекове
тежине мењају и поништавају. Наравно, ту су ави -они. Видели смо их у
време маневра. Али то су „за сада" још птице оштрога вида, а не змајеви
што ватру бљују. Но ако једнога дана топови и бомбе добију крила, и
одгоре почне падати ватра, онда урвине и ледени кланци Норвешке неће
више бити предмет ни тактике, ни стратегије... Некада, нико не зна кад,
Свети дух је у виду огњених је -зика силазио на земљу. Некада, можда
се и зна већ кад, огњени језици одгоре сатираће и дух и тела. Но „за
сада" још је добро, или какотако.
Из Нарвика смо начинили излет преко шведске границе у варошицу
Кируну, глав -ну станицу шведских гвоздених мајдана, чији се
продукти, преко Нарвика, извозе нарочито у Енглеску и у Америку. А
из Ки -руне, саоницама, и кроз невероватно дубок снег, до мале дрвене
црквице која је подиг -нута као богомоља целом једном пространом
дистрикту Лапа. Свештеник, који је номад -ски пастир неколико таквих
храмова, слу -жио је таман последњу службу пре дуге зиме. Око
црквице је подигнут ред дрвених

334
 колебица, где коначе и склањају ирвасе људи који су ко зна из којег
краја и са каквим мукама дошли да чују проповед, да приме благослов
свештеника, или сврше неко вен -чање по пропису. Кад настане дуга
зима, и прописи, сви, смрзну се ...
У пустињи снега, црквица и остало, то је необично дирљива слика.
Божји дом и свећице, шарена лапска одела и молитвени -ци, звоно
звони, певају се псалми на лап -ском језику, побожно се шћућурила
гоми -ла људи у том безљудном крају.
— Сад, па о Ускрсу опет — каже нам један Норвежанин. — Кад
бисте тада могли доћи, видели бисте занимљиву слику. Све -штеник има
тада пуне руке посла да крсти сву децу која су се преко зиме родила, да
венча све парове који су се преко зиме узе -ли, и да посахрањује све
смрзнуте мртваце који су ко зна откад мртви.

Брод што вози из Нарвика у Тромсе, провлачи се кроз необично узак

сунд између острва Сенјена и норвешког копна, све док не дође до
Малангнфјура, који је пуст, сав опкољен облим снежним планинама, и
око чијих рукава, кажу нам, отпре неких сто година има стално
насељених људи, док их пре није било. Лађа се затим поново увла -чи у
сунд, сада у Тромсесунд, између остр -ва Квалеа (Куа1б) и континента;
отприлике на средини трга сунда, на малом једном ос -трву, лежи
највећа варош северне Норве -шке, Тромсе, са осам хиљада становника.
Кућице су сићушне, незнатне, као да клече у снегу, али острвски
пеизаж и пла -иинска околина су импозантни. Острвце на којем је
варошица, заклољено брдима и са континента и са острва Квале, пуно је
бре -зових шумица, а у лето и пашњака. Нара -вно, за жито је сувише
хладно; жито се ов
335
 де зове кромпир и харинга. Тромсе се, уо -сталом, необично развија
као извозно место за рибу, рибљи зејтин и коже. — Често се дешава,
стога, па ће се и вама десити, шале се Норвежани, да једете пудинг а
мирише харинга, и да пијете црну каву а мирише „лебертран". Не што
би судови наши били нечисти, него че ваздух пун тих јаких мири -са. То
је, рецимо, као што у Лондону џепна ваша марамица нађе начина да се
прошара или натопи угљеним прахом, а у млину, об -лигатно, кајсија се
једе с брашном. — Тром -се има гимназију и учитељску школу, има
мали али ваљан оркестар за камермузику, и има две јавне читаонице и
библиотеке у којима, као по целој Норвешкој, свега има, само нема
улазница ни чланарина. Један грађанин, који плаћа порезу, потпише вам
кауциону карту, и ви можете онога часа по -нети кући торбу књига.
У пристаништу, много руских лађа; у излогу књижаре много руских
књига. За нас, којима на далеком протестантском се -веру ћирилица није
индиферентна ствар, има много радости кад прошетају крај нас руски
морнари и на капама им стоји „Вол -га", „Амур", „Јенисеј".
Чамцем смо се превезли преко Тромсе -сунда у доЈгину Тромсдал.
Прво смо пеша -чили кроз пустињу турфа, затим кроз бре -зову шумицу
чија највиша дрвета немају четири метра, и најзад, све уз реку, стигли
смо до колоније Лапа, који ту живе са ог -ромним чопорима питомих
ирваса све до најјаче зиме.
Прво смо угледали гомилу округлих колеба. Преко брезових мотака и
рачви пре -бачено је јако платно, а ивице платна су притиснуте свуд
унаоколо тешким камењем. То су летњи станови, и они су сада скоро
већ сви празни. Зими, Лапи живе у колеба -ма истога облика, али које су
наслагане од камена, брвана и блата. Око колебе стоје
336
 као неки примитивни чивилуци, и на њи-ма висе саонице, чамци,
скије, весла. Кроз округлу рупу на врху колебе куља дим. Кад уђете
унутра, мрачно је и загушљиво, мирише на рибу, на густо, масно
ирваско млеко. Сва у кожу обучена жена меша не-што на отвореној
ватри. Друга, носа дете заједно с колевком која изгледа као плете-на
футраља. У једном углу стоји примити-вни разбој: каменицама су
затегнути конци потке, а Лапкиња са много вештине и до-ста укуса
провлачи кроз то шарену вуницу. У другом углу пуно кожа за
покривање; по зидовима ваздан интересантних ствари од резаног дрвета
и ирваских рогова, и — Библија, и збирка лапских народних при-ча.
Тако почиње култура, а после, има Ла-па који се отисну у градове и
сасвим урба-низују. Врло округле очи, сплоштен нос, рђави зуби, остају
лапски.
Тамо даље, у шумарку бреза и јела, на белој земљи и испод снегом
покривеног гра-ња, миче се непрегледно стадо ирваса. На све стране
карактеристични укочени врато-ви и тужне очи северних јелена. Рију по
снегу, траже лишајеве и траву, леже у чо-порима и одмарају се, пентрају
се уз брдо и стрчавају доле, куцкају роговима. Под једном јелом лежи
женка са двоје младих. Из снежне своје колевке издижу они мају-шне
главице, упознају крај где су се роди-ли. Мајка их њушком греје, а
роговима се шали с њима.
Неколико млађих и старијих Лапа, у дебелим медвеђим цокулама,
бундама и шу-барама, и са огромним вуненим шаловима око врата — и
сувише топло одевени — шћу-ћурени око ватрице у снегу претстављају
необичну слику северних чобана. То су ма-хом мали, ситни, чак мршави
људи, Јако ши-роких лица, сузних, доброћудних очију, али ружних
растегнутих уста и често сасвим ог-ромних зуба. Каже се да су Лапи
слабуњави

22
337
 и нежни, веома осетљиви на јаку зиму и тешке послове, и да стога
веома тешко на -предују стална лапска насеља у Норвешкој. А сасвим се
трагично свршавају пгоедски покушаји да их употребе као мајданске ра
-днике. Свршавају се редовима малих пастир -ских гробова.
Кад смо се сасвим приближили, ми, странци, хитре животиње
поскакаше и прсну -ше дубље у шумицу казујући нам своје не -
задовољство неким танким, груцкавим, гр^ леним тоном, који је,
уосталом, сасвим уч -тиво звучао, кроз једва отшкринуту њушку.
Вилице су им некако стиснуте — природа им ваљда тако чува плућа, —
не могу ирва -си да галаме. Главни чобанин је за час што довикао што
ласом довукао неколико најлеп -ших животиња, да нам их покаже, и да
их затим задовољно почеше по леђима вели -ким својим шарено
везеним рукавицама.
Нешто даље од лапске колоније, доли -на се завршује заиста дивним
амфитеатром снежних планина, одкојих је највиша Тромс -далстинд.
Иако није било много хладно — потпуно без ветра — иако брдо које је
вођ изабрао није било одвише високо, нисмо се могли далеко успињати,
јер су снежна поља стрменита и тако завејана да смо се једва кретали, а
и тада, можда, ни вођ наш није баш добро знао којим правцем идемо. Но
и са оне висине докле смо стигли, имали смо заправо свечан поглед
испод себе на ва -рош, јужно на фјурове који се увлаче у континент и
пуни су сићушних људских станова, северно на најлепши фјур целога
севера, Лингнфјур (И,уп§еп:1:јогс1), и западно на слободан, огроман
хоризонт Леденог мо -ра. Око Лингнфјура црни се врх до врха, бели се
глечер до глечера, по обалама стоје, богме, и леже брезови шумарци, а
на фјуру крстаре лађе и чамци између малих затона и људских
колонијица од неколико кућа... Стара, од детињ-ства негована наша
жеља

338
 да, после Цариграда, прнемо на Север, ос твагжла
се ето, колико је било могућно у оквиру наших средстава
материјалних и духовних. Да, да, много шта од онога што човек
уображава, па енергично намишља, одједаред се згусне, стисне, смрзне
у факта! Овде, доиста, маште наше се често „смрза -вале" у факт, и биле
утолико лепше — кристалне.
Било те између једног и два часа попо -дне. Одтедаред креснуше
неколико изненад -них шарених муња. Толико свега, но то ће би -ти
увод у чудо и дивоту бореалног осветљења неба. То је јединствена
појава. Апсолутно цео фирмамент, чак до задње цртице види -ка,
заблешти у најврелијим ниансама боја, које даље и даље, непрестано,
играју и по -мичу шаре и облике, али од којих долази само слаба, чудна
полусветлост на земљи. Доле, уистини, овлада нека заплашена та -ма;
горе, на небу, стоји све што се може на -звати бојом. Небо позелени,
зазелени се у свима зеленим тоновима, рецимо, месечине. Тамо где се
свод додирује са површином снега, расцветава се жута боја, врело жута.
Неке небеске жуте лале које расту, прела -зе постепено у ружичасту
боју, из ружича -сте у модро плаву, из плаве натраг у опште зеленило
целог неба. А над свима тим пре -лазима боја затегла се провидна завеса
од сребрне чипке. Све то, то је сунце, његова поетска моћ. Ено га тамо у
дну севера. Не лопта, него нека огромна небеска тица: гла -ву загњурила
у Ледено море, по небу раши -рила најлепше перје свога дугачког репа.
И све се то некако љуљка, живо је, дрхће и трепти. Цело небо је ту да
нам узрујава машту, нама, странцима. — Није увек тако лепо — каже
један Норвежанин. — Може да буде много лепше — скоро нервозно до
-даје други, јачи патриот бореалног осве -тљења.

Е2*
339
 Ми се згрчили. Савили своје убоге ду -шице на двоје, и нико не сме
да макне ни -ти што да каже. Страхотна је величина при -роде кад се
такво небо издигне над дрвеним — Тромсеом, лапским колебама,
чопором ир -васа, и неколико скромних путника из дру -гих земаља.

Кад се пође из Тромсеа још у правцу севера, брод, као увек, кривуда
водама из -међу већих и мањих острва; но сада је већ сваки час спречен
чове'ку изглед, јер се сва -ки час јављају путујуће магле са Северног
леденог мора. Чим брод стане улазити у ма -глу, појави се још један
лотзе, машина уму -кне, точкови и чекрци само лижу воду, ла -ђа мили,
а путници који први пут пролазе овим крајем, сваки час застрепе кад се
од -једаред промоли острво, или ледом покри -вен камен. Лотзе зна све
то напамет, кажу нам. — Ипак, бива ли бродолома? — Кад је мирно
време, не; брод се евентуално на -суче, или заглави. Тада опет, лотзе,
један или двојица, чуда чине. Маневришу, или диктирају маневар, и
добију битку. — Ваш лотзе, диван је. Нешто као Феб који се спу -стио
на кљун ратног брода римског импе -ратора Аугуста (Проперцше,
елегија IV, књига 6), и повикао: „...ја сам господар часа!"
Код острва Лопн (^орреп) почиње Фин -марка, најсевернија
поКрајина Краљевине Норвешке. Финмарка је тек од 16. столећа
спојена с Норвешком, а дотле су Фини, или управо Квени (Куапеп), који
нису истовет -ни са Финланђанима у Финланду, били засебна земља и
засебан народ, што Фини, тврди се, још и сада осећају, деле се од ос -
талих Норвежана језиком, традицијом, тврд -њом да су они заправо
прастароседеоци данашњих норвешких земаља. С почетка је Финмарка
била врста норвешке Сибирије; прогоњени злочинци су ту, за казну,
ради
340
 ли тешке и опасне послове северних рибара. Сада, Финмарка има
Хамерфест, електри -чно осветљену варош са телефонима, хо -телима,
уопште са приличним комфором и за урођенике и за странце; али сем
Хамер -феста, и сем неких фјурских околина, ос -талу ФинМарку
сачињавају раштркане скро -мне насеобине рибарских породица, или
понеки мало удобнији, али исто тако уса -мљен дом свештеника, лекара,
кремера.
Први фјур у Финмарки је Алтнфјур (АИепИјоп!). Као све фјурске
покрајине, и алтнфјурска околина је мало чудо од кли -матских
прилика. У дну фјурских огранака успевају читаве њиве кромпира, још
се и ту вуче сићушна џбунаста бреза; лети чак може да буде и топло,
наравно, само мало топло, и само мало пута. На темену фјура је Алтнгор
(А1^еп§аагс1), мало, брдима закло њено месташце, седшпте окружне
управе, окружног доктора и свештеника. У близи -ни има и доста лепа
јелова шумица; а по -некад, особито топлог лета, кажу, саберу људи и
нешто ражи. Дабогме, како сами ве -ле, раж та је више куриозума ради,
но и да се докаже да је „Норвешка до краја благо -словена земља" — и
не смеју се при том. Изгледа да тај благослов није ни Русима остао
непознат, јер смо и у Алтнгору нашли мали гарнизон војске и неколико
виших официра.
Северно од Алтнфјура, пусто и у вео -ма суровој клими, простире се
острво Сеј -ланд (8е11апс1), под чијим наоблаченим гле -черима се вода
чисто црни. А кад се про -ђе Сејланд, брзо се стиже, опет на једном
острву, у пристаниште Хамерфеста. Дакле, то је та варош где сунце од
половине маја до краја јула никада не залази, и од краја новембра до
краја јануара никада не изла -зи! Но, ништа људе до краја заплашити не
може! Нека буде и Хамерфест: и то је сим -бол наших животних услова.
Рат са љу
341
 дима људи губе, рат са Хамерфестом доби -јају. Велико пристаниште
Хамерфеста пу -но је трговачких лађа; у дну стоји поносита кула
светиља; унаоколо, ониска, тупа брда, засута снегом; али без леда;
варош је мају -шна, цео дан осветљена, тле чисто звечи што је смрзнуто,
а на свему и свачему кру -пно рецкаво иње, савршени филиграни. То
иње се не заборавл>а. Знамо, свака снежна пахуља је уметнички објект.
Али ово иње, то су уметнички орнаменти неисцрпни, за цркве, школе,
музе]ске зграде, мостове. Наравно, нигде дрвета, нигде трага биљци.
Кажу да у околини има помало брезе, ситне као папрат, а у лето се нађе
и по која баш -тица, али је кратка века; лето у Хамерфе -сту није без
мраза.
Полумрак усред дана. Дуга ноћ је већ започела. Мрачна је залеђена
зора и мра -чно је залеђено вече. ЈБуди причају да мраз, први мраз,
почиње тако рећи нормално, још у лето.
— А кад дође дуга зима, особито ако Ледено море сипа много
магли и облака, цела варошица стрепи, ветар нам отвара закљу -чана
врата, и само нам нека, да кажемо сле -па светлост тапка по улицама.
Стране и ве -лике лађе прореде, многе радње се затворе, живот успори,
малакше, застане ... Само је -дно пола сата око подне, и то уз прозор,
можемо читати и радити без вештачког осве -тљења; електрика нам,
дакле, целе зиме гори и дању и ноћу, и, како сте вал^да опа -зили,
пола Норвешке је због тога кратко -видо. Деца на Северу изгубе добар
вид још док су у школској клупи ...
— Разонођења тражимо како се кад мо -же. Кад није одвише
хладно, или не витла мећава, идемо једно другом на чај, разго -вор, а
нарочито на свирање, па, да видите, и на певање. У друштву, често
рецитујемо и стихове. И норвешке, и данске, и шведске, и енглеске.
Играмо некад и позоришне прет
342
 ставе, или поједине сцене из Ибсена, Стринд -берга, Шекспира.
Шекспир се уме нашалити као да је прост човек, пастир или слуга. На -
ши писци су горки: смејемо се да не бисмо плакали. То је наш тежак
живот, наш и на -ших писаца, наше сиромаштво, повученост у себе, и
зато бескрајне личне осетљивости ... Кад се вратимо из посете, седимо
код куће поред књиге, пушимо и људи и жене, пијемо пунч, да се добро
загрејемо. Ако наступе ве -дри зимски дани, онда живнемо. Онда Једва
чекамо да падне ноћ, то јест да буде три сата по подне, јер тада је
месечина већ тако јака да баца сенке, и кад заблиста бела површи -на
снега, идемо на тоциљање или се сан -камо... или се, док смо млади,
заљубљује -мо, и онда правимо екскурзије у брда, ода -кле је диван
поглед на небо, море, и планин -ски предео. Све у свему, живимо и ми,
пра -вимо глупости и ми... И увек се нечему надамо, препричавамо своја
чекања. И то греје и светли ...
— Крајем јануара чекамо сунце. Међу сивим облацима опажамо тада
црвенкаст блесак, и онда се цела варош смеши, јер сви знамо ко нам
иде. Једнога дана, у подне, после бескрајног ишчекивања, угледамо опет
округло светло сунце. Онда овде чудновато брзо расту дани,
неприродно нагло се опет развија трговина и живот, људи се лакше ре -
шавају да се жене, уда се понека прилично стара девојка ...
Ка југу Хамерфеста, идући по камења -ру, уз поток око којег пузе
брезе и нека ву -ната врба, долази се до брда Тивн (Тууеп). Оно је
местимично обрасло необично дебе -лом маховином, и са њега је врло
занимљив изглед на Хамерфест и околину. Док пипка -мо ту маховину,
меку као јастук, иза леђа нам мумла Ледено море („на чијем црном дну
лежи доста црвених норвешких заста -ва"); са супротне стране се виде
кућице око неког језера које блиста у леду, а око језера

343
 лете морске тице, и клизе саонице, и вијају се деца, и гањају се
гомиле ирваса. И овде се све хвата макар за гриву живота. — Борба, пр -
кос, дурање, то 1е наш протестантски морал. Наши пастири на^чешће
говоре на те теме. Кад је проповед лепа, а пастсго можда неки „Бранд",
изађемо из храма ведри.
Са западне стране, брдо Тивн пада око -мито, и море му запљускуте
подножје. Ту се види затон са неколико кућица и поље смрз -нутих
голих бреза. Затим Сејланд, са снеж -ним пољима и глечерима; тамо
далеко разни ф1урови, који лута^у по пустим крајевима где нико не
станује, и враћају се у пусто Ледено море; и скоро сваки дан бореална
светлост, увек друкчија у својот слави или у свсИо! претњи. Пре но што
ће наш броц поћи натраг, на јут, видели смо 1*ош једну бореал -ну
сцену: џин неки у оделу од плавих обла -ка, упро 1е двема црвеним
мишицама на се -верну и јужну страну; на глави је носио чи -таву шуму
грања и по гранама раскошне птице, фазане дугих репова. — Може да
бу -де далеко лепше — каже лотзе и гледа у не -бо на дурбин. —
Имаћемо лепо време за по -лазак и пут, а око Бергна кишу... Ево шта
вели мој колега: онај џин са испруженим ва -треним мишицама
претсказује слабу годину, мало рибе, мало продуката по нашим рудни -
цима, оскудицу у новцу. Изгураћемо, навик -ли смо на штедњу, на
одрицање, на правило да се два краја морају саставити. Наша је
узречица: Ко има 101 круну, а дужан је 102 круне, нека му се Бог
смилује ...
При месечини смо се испели донекле на Тивн. Између Сејланда и
острва на ксхјем лежи Хамерфест пролази узак сунд. На јед -ном месту,
продужењем оба копна, сужен је као река, која је толико засута шерама
да се туда без чамаца, скок по скок, претерују ста -да рфваса у лето на
Сејланд на пашу, а пред зиму са Сејланда кући. Пре но што ћемо не -где
стати, и гледати, вођ баци даску на снег,
344
 опроба држивост. Било је чудно. По планина -ма снег, земља
смрзнута, све пуно ин>а, а на небу светао месец са двема купастим от -
сјајима, ка зениту и ка мору. С обе стране месеца још по месец. Једном
од њих је лопта стајала ближе води, и доња купа се распли -нула по
мору. Видно је било од сва три ме -сеца, и од снега. Иње је блистало
дугим зе -леним искрицама, које су и код наше куће познате. На Бадње
вече, кад износимо на пут вечеру за пролазнике, иње искри зелено,
искре расту, продужују се као на промаји.
— Погледајте!
Са Сејланда иде ред ирваса, мичу се многе танке ноге, за њима
корачају многе сенке. Опрезно, скачући са шере на шеру, у ритму
свежине откуцавају ирваси кроз ноћну тишину сваки корак. Иду, иду,
весе -ло грохоћу. Понеки исклизне, разбије крис -тале на води, окваси
се, али одмах опет ис -кочи. По мркој кожи, као капље живе, ко -трља
густа вода. — Да ли се смрзава на телу? — Па шта ако се смрзне!
Право под месецом, на снегом затрпаној хумки витлају се и мотају
две по две рогате прилике. — То су љубавни парови — тумачи вођ. —
Сад ћете видети обичну, редовну сце -ну: или љубавну шалу, или
збогом остај! — Сасвим прописно, неколико ирваса пролете -ше кроз
зимски ваздух оштро као кроз стак -ло, и запливаше сундом на
противну страну. Група која је остала, са укопаним ногама, мачкасто
згрбљеним леђма, и мучно извије -ним крутим својим вратовима, стоји
на сне -гу, пишти, ваљда дозива. — Мужјаци или женке окретоше леђа?
— Ко ће знати.
— Сад ће светлост нагло заћи — рече вођ и повуче уже којим смо,
за сваки слу -чај, везани. — А са његовим заласком — пшдужавали
смо у себи ми, већ искусни ту -ристи, и читачи путовођа од сваке руке
— погасиће се и снегови и воде. Почеће мра -чан дан иза светле ноћи.
Још један северни дан, и ноћ, па ћемо на брод, на југ, и кући.
 ОДЛОМАК ПИСМА ИЗ СКАНДИНАВИЈЕ
... Човек је номад по срцу свом, по ми -сли својој, по идеалима
својим. Он је номад по вољи божјој, која га је ставила међу ог -ромна
пространства неба и земље. Давнаш -ња и данашња страст, да се лети,
путује без путања и станица и граница, то је пробој но -мадства човечје
природе. Воља божја: то су стазе и реке, и путовања и сретања и низови
живота и другова; а не државе и границе, коље и бајонети, паланке-
тамнице у којима слободног човека као миша дави господар, сусед,
обичај, критика. Тристан од множине жеља није могао да умре; а сваки
човек има крик оног песника који је'записао: Или ас -кетство, или
путовања, јер ништа друго не -ма!... Лабуди и ждралови разочарани су
кад их не познајемо. Орлови и ирваси разу -меју и воле путнике. Црвене
капице Лапа --пастира, који предводе санке, шаторе и ста-да кад крећу
на други пашњак; и чопори дивљих ирваса који ноћу, као у сну, путују
на друго место, то су дивни и истинити об -лици живота на овој земљи.
Доста је ако на једном комаду божје земље има застајања, и
одомаћења, и пала -начке среће и културе — само по окрајцима копна
при сусрету двају елемената, од ко -јих је један човеку туђ. Доста је да
цивили -зација разапне шаторе власти, једноличнос -ти, тривиалности,
страха, досаде и конфора

346
 — по обалама мора и река. А с обе стране ко -нака цивилизације, по
води и копну, некајед -нако пролазе дивне литије животиња, нека се
крећу дружине људи путника и намерника, нека се насамују и находају
по прекрасном и непознатом овом свету песници и мислиоци и монаси,
сејачи лепоте, мудрости и доброте, они који знају да је сваки рад
човеков и сва -ка заједница људи мала и примитивна ствар према дугом
путовању и страдању.
Да будем аскет или да једнако путујем!
— откуда Французу та мисао севера сканди -навског? Отуда што и
нема друго до светост живота или номадство. Отуда што је све у овом
свету номад: љубав и лепота кратки су колико и умирање.
О Скандинавијо! земљо сељака који раз -мичу своје горове, подижу
црквице, далеко, уконачавају пастора и доктора на миље раз -мака од
себе, не воле ни седељку ни коопе -рацију; земљо малих кариола у
којима на два седишта седи један путник, и разговара, и довиклН^ћи, са
суседом својим који иза ње -га вози, сам на два седишта; земљо птица
ко -јима је сваки камен гнездо; земљо светлих ноћи пуних музике од
хиљаде копита, што свирају час пригушено тихо у снегу час ми -
траљески прштаво по сухој голсИ стени; зем -љо неуморних саоница,
точкова и ситних звончића, коњића који се никад не испрежу,
магличасто сребрног даха из груди пешака који усамљену земљу походе
и завичаје сеју; земљо водених струјица, као вео танких и слабих
путника што прескачу острвца и ка -мење, гурају у страну шљунак ако
их при -дављује, прелазе поља и шуме, јуре кроз дворишта мајура, и да
не би заспали, свал>у-ју се у дубине које плаше и буде; земљо по -ноћне
светлости под којом све постаје течно, ланци планина играју и лед по
њима клизи; земљо река које су толико брзе да човек не може заграбити
од воде коју је погледао; земљо светлобрана на свакој лампи у свакој

347
 изби, да се не види кад ко од присутних оде; земљо клизаљки са
крилима и санки са јед -рилима; земљо костију што и мртве путују, јер
су кости, кажу људи, оне хрпице песка што се јављају на фјелу где песка
не може бити... О земљо исконске камене материје, КОЈУ У чудној
пасивности никоја сила и ни -који рад не може да измени; која, сем
окраја -ка својих што искидани лагано у море тону, нигде се не
прилагођује животу човека; и на којој је човек, ратар, пастир или рибар,
само -ггутник и гост, онај који не може покуцати другде до на
прозорчић станице од брвана на путу-беспућ^.
Људи су номади кад учине проналазак у науци, и полете у век који
долази, у век кад ватра дрвета можда неће више бити оно што је
топлота. Људи су номади кад клече у ду -бокој молитви, и забораве све,
поклоне све, и не треба им више ништа. Људи су номади кад трпе бол,
јер путују далеко од глупости и поврпшости и таштина. Човек је номад
кад је несрећан, јер на крилатом коњу оставља амбиције и славе
паланачке. Људи су нома -ди кад дижу револуцију. Човек је номад кад
се вине до надваздушне висине Спинозиног морала и мудрости. Људи
су номади кад при -реде смешну демонстрацију од једанаест до дванаест
часова у подне, од једног до дру -гог угла булвара...
Сетер један, што ће рећи бачија, високо на фјелу Доверском,
привукао нас је себи. Мајушна колебица од брвана за становање, и веће
споредне зграде за газдинство, док је преко „сезоне" стока на фјелу.
Фјел око се -тера је толики да би Лондон могао стати на њ, али је празан
и чист, и висок око 4000 сто -па над морем, и сигуран по божјој милости
да Лондона на њему никад бити неће. Лондон је пун пацова, а на фјелу
јелени путују и жи -ве. Фјел стоји, он, какав је био пре хиљада -ма
година. Сви облици терена говоре о ужа -сном трајању, о пасивности,
која је биће овог

348
 света. Песник антички Лукг>еције, у титан -ској својој поеми о
несавршенству природе, преварио се ипак: преварио се, бар упола,
исписујући стихове: „Ватрена топлота, или вечито падање мраза, скоро
прождиру две зоне које ускраћују људима." Фјел стсгји; не -бо под
фјелом пре изгледа као безмерна про -валија. Само је све на фјелу тако
велико и јако и сигурно да није ни у каквој сразмери с човеком. Гута
човека. У станици, било нас је срамота јести; или говорити о „плану" да
-љег путовања; или казивати „утиске". Човек изгуби сам себе као што се
изгуби игла која је пала у кратер. Грађанин, човек који има права у
некој држави, титула, заслуга, неки таленат — то је на фјелу
скандинавском као марионетска сцена на Сатурну. Сели смо крај пећи,
сакрили лица у руке, окупили у глави све документе који нас чине да
јесмо, а ни -смо успели да се осећамо као дивокоза, она коју смо гледали
неки дан раније, усукану до последње своје длачице у правцу ветра,
танку као цртеж, а сигурну као камен на ко -јем је стојала.
Нисмо могли да читамо, нисмо могли да спавамо. Срца у нама
ударала су гласно и са звеком; као да су нам свима, слично коњи -ћима у
штали, везана била о врат немирна звонца што једнако опомињу да је
дивно поћи, и да тоеба ићи. Ићи, ићи, отићи, с ко -њићима и ирвасима
отићи, то и ништа дру -го! Нема пасоша; нема биографија; на фјелу
нема ни историје; девет столећа, откад тамо доле владарски кроничари
записују нешто, девет столећа се овде горе људи само сливају с
природом око себе. Осећали смо номадство у жилама као функцију
живота. Скандина -вија је поносита природа која ништа не при -ма у се,
и човек може само лутати по њој.
У сетеру је лепа сетерка Ингрид, девој -ка мајка. Не силази доле са
фјела, иако се сезона примиче крају. Не силазе ни друге сетерке; све
воле самоћу. За лепих дана,

349
 људи из горова долазе к њима. А кад стигне време да морају и оне v
долину, то значи строгу зиму, нерад, размах страсти и греха. Б1ернсон,
рођен на високом северу, видео је у детињству своме онолико од
биологије, по -езије и патологије инстинката у крајевима где је осам
месеци зима и четири месеца хладно, и где ноћ пада на земљу као смрт
— да југу је то било доста за цео живот и за све драме које је написао.
Кад дођу ти кратки дани, или обузме онај бели сутон дугог дана који на
мору, по кратком путу изласка и за -ласка, једва се дижући, дражи као
меланхо -лична музика, и сунце шетка, тамо негде над хоризонтну
линију — то је доба кад људи у скандинавском поднебљу не раде, н е м
о -г у да раде. Лењовање по морању, то је стра -ховито. Сећамо се из
Хезиодове Радње ре -дака, да с пролећа крик ждрала „уједа срце човека
који је без волова". За строге и дуге скандинавске зиме, сва је природа
без воло -ва. Људи, сељаци и интелектуалци, са тедном отрованом
маштом мисле тада о онима који се крећу у раду. То је доба кад су
инстинкти, страсти, слабости, настраности готови да сва -ког часа
плану, да разравнотеже или рас -троје што се годинама текло у
карактеру или односима међу људима. Сељаци плету чарапе, и шију, да
се забаве и спасу беде. Интелектуалци измишљају дупликате живо -та
који су некад чудесни, некад језиви. Иб -зенов старац који по тавану
лови дивље пат -ке, један је пример за то.
Плава Ингрид има два ванбрачна сина. Млађи је с њом на сетеру, и
видели смо де -сетогодишњег Кнуда, белог и плавог као да је од снега и
кудеље. Слуга станице, који нас је допратио до сетера, каже да дечко
има осо -бит дар за музику; обожава своју малу вио -лину; а сем тога
још воли и нож. Ми ггое -нусмо, али слуга настави причање. Старији
син је у школи, негде на парохији у долини Гудбранд. Мати ради и гаји
децу. Кнуд је

350
 син сељака, земљорадника, с којим се Ин -грид, за једне дуге и
страшно нерадне зиме, саживела, и који је погинуо у свађи са сво -јим
другом, на једном имању, у приватној кући, поред чаше млека, за оне
исте дуге и страшно нерадне зиме. Прво су другови за -једно певали и
свирали, а мало затим, исекли се ножевима на кајише. Обојица су умрли
за кратко време.
И божја гениалност има своје сталне, класичне црте. Понавља се на
високом севе -ру оно што живи и дејствује на југу. Као Италијани и
Шпанци, и Норвежани воле пес -му, поезију и нож. Один Је говорио у
стихо -вима; а колико викинга-вођа и старих кра -љева, толико
историјских имена ножева, ко -ји ножеви под тим именима живе и
данас, као личности. И отац старијег сина Ингриди -на носио је уза се
нож. Био је рибар; номад рибар. Једаред га је, са још двојицом рибара,
изненадила бура на мору. Потекоше брзо с барком у фјур да се спасу.
Али фјуо је баш ту био узак, стиснут у стене, и зато и он бацао високе
таласе. Таласи изврнуше бар -ку. Један од тројице остаде поклопљен
барком и потону одмах; друга двојица пободоше но -жеве дубоко у
изврнуто дно, и ухватише се за држаља да чекају док помоћ дође. Сутра
у1утро, други рибари, нашли су барку и за -бодене ножеве, и однели
Ингриди оружје за сина, диван нож у чије је дрво власник сам урезао
био стихове из саге (употребљене, примењено, и у једној драми
Бјернсона), ис -писане и овде са пригодним именом:

Данас сам слупао Бјерна, а он беше Најјачи човек у Норвешкој. Сад сам ја.

Причала нам је све то, не Ингрид, него служавка са станице. —

Страшно, сиротаИн -грид! — рече неко од нас. — Што? — одго -варао
је слуга, наш главни тумач — најпро -стији погреб најмање боли.

351
 Ингрид нас је послужила млеком, све -жим и скорупним, и
заслађеним преко мере. И стојала пред нама у својој лепој црвеној
сукњи на жуте месеце, и једном руком доте -ривала плаве витице, а
другом вадила стаоу, истрошену, и набијала нову суву маховину у
откопчан и мало поцепан јастук са седиш -та кариола. Одједаред, испаде
са оним ста -рим кожастим лишајима и једна старинска дежмекаста, у
кожу повезана, и наравно, сасвим пропала књига. Неко од нас је згра -
би, и без Ингридине дозволе. Класик латин -ски; штампан у Паризу у
XV веку; на уну -трашњој насловној страни стоји, како је он -да био
обичај, и ознака места где се књига продаје. 8иг 1е роп* Ко1ге Вате, а
1ута§е затс* Јећап 1еуап§еНз1;е. Поче Ингрид да се смеје. Стадосмо ми
да се смејемо. Чија је књига? Једног пастора. Ко ју је читао? Један
пастор. Како је доспела до Ингриде? Један пастор. И опет сви прснусмо
у смех; Ингрид се превија; тако се давно није смејало у се -теру на фјелу
Доверском... Ослободисмо се, и стадосмо молити сетерку, преко тумача,
да нам нешто исприча. Извињавала се, врло симпатично, и чудно: да
ништа друго не зна до 'своје име. „Само своје име", понављала је,
чинећи уз то кроз прозорчић знак руком сво ме коњићу који је стојао у
вратима стаје. Слуга нас тада још обавести: да је Ингрид савршена
сетерка, млекарка и сиричарка, и да је господарица оног чудног коњића,
који као да има смисао за природне лепоте. Спази ли што
величанствено, склони се с пута, стане, рашири очи и ноздгше, уши
запне као две стреле, и стоти док се не нагледа нечега што он види.
Ингрид га не дира; седи у кариолу и чека док звонце о врату животиње
не за пршти.
Док смо се опраштали, сетерка је навук -ла шарену лапску кабаницу,
па онда изишла с нама; изнела је седиште, у које је опет ћу -шнула
пасторову књигу, упрегнула видови
352
 тог свог коњића, понамештала у седиште не-ке четке и крпе, дигла и
забола у вунене простирке Кнуда, скочила, пуцнула језиком, и брзо
затим нестала у усеченом у стену и надсвођеном пролазу, који није
дугачак, али добро служи, кад је зло време, да се људи и стока мало
одморе од борбе с природом. Слу-га нам рече да је Ингрид примила и
дужност да обилази и чисти цркву. Мали један црк-вичак, који смо
видели долазећи пре два да-на према станици; од дрвета, грађен на ко-
ленца катове као телескоп, и тако тесан и у најдоњем кату да, сем
Ингриде и пешева н»ене бунде, једва ако још мали Кнуд и чет-ка
могадну у њ стати... Дуго смо још го-ворили о сетерки која не зна ништа
друго до своје име. Један од сапутника нас подсе-ти: Лесинг, у једном
писму пријатељу, пи-сао је: Шта се друго сем имена може казати о
човеку који нема среће, и нема пријатеља? Далеко на обзорју блештао је
ланац пла-нина. Хиерархија климе се читала јасно на огромну даљину:
лед, па снег, па гола стена, оштра, бритка, без окрзотине, као бријач. Ту-
ризма, наравно, тамо нема; шале и забаве нема; дневних новости нема,
јер романтичних излета и катастрофа нема, и јер једва има другог
календара до тајанствене измене свет-лости и сенки... Оптичке
сенсације постају код севеваца страст коју ми не можемо схва-тити. Кад
блесне јака северна светлост, или искочи у облицима мрља снажне боје,
очи се узвере, људи ослушкују као да су чули ве-лику трубу, ирвасима
подохтавају фине но-ге. Сатима посматра северац како се бију светлост
и мрак, како се дрхтави рефлекси хватају за зидове, како у полутами
устаје нов свет облика људи и предмета... Холан-ђани, народ севера,
дали су у сликарству сву чудесну деградацију светлости која тр-не. Они
су с помоћу мрља тамног и светлог приказали сва душевна стања.
Жишка уту-љене свеће, један зрак сунца што се прокрао

23
353
 у собу — то су слике, то је поезија, то је тај-на живота. Додуше, један
древни грчки пес-ник, на Југу медитеранском (Аполониос, у
Аргонаутима), говори да „срце Медејино ска-че као зрак сунца у соби
одбијен од воде ко-ју сипају у суд". То ]€ још Један пример за сусрете
Севера и Југа. Номади су и људске идеје, и снови, и речи. И судбине су
номади. Једнако путују зли дуси, несрећни краљеви, греси, жртве, казне.
На фјелу осети човек да у себи носи сло-јеве свих природа и
развитака, трагове не-мира свих путовања, селидби и збегова. У
Скандинавији се страсно воли покрет у да-љину, и жудно желе ноге и
срце дивљег ир-васа... У Скандинавији има девојачко име ОЈХона: кроз
дубоку тишину, одјек поздрава оне која одлази...
 У НОРВЕШКОЈ НИКО НЕ ЖИВИ ИЗА БОЖЈИХ ЛЕЂА

Желело се да о просветним приликама у Норвешкој кажемо нешто

што би и код нас могло послужити за углед. Просветна политика и
просветне организације у НорвешкоЈ такве су да и у целини и ма у коме
детаљу могу послужити за углед не само нама него коме било.
Као што је познато, Норвешка је државица ко]а не игра европску
улогу. Не спада ни у један политички савез, нема реч на великим
конференцијама, не ратује, не прави дугове, не дели плен, нема чувену
војску. Оно чиме се она одликује, то је једна општа култура
најсолиднијег квалитета у свима слојевима становништва. А то значи да
се у Норвешкој много већа брига поклања народу него држави. Код нас
се сматра да од државе долази углед народу; а тамо горе на северу
мисли се обратно. И отуда у Норвешкој, почевши од Кристијаније, па
тамо до под Северни пол, нема ни једне заборављене, неписмене,
необилажене покрајине. И закон, и приватна иницијатива, и општи
морал не даду да и један Норвежанин остане слеп код очију. Културни
императив је оно што у Норвешкој регулише живот унутрашњости,
паланке и села.
Норвешка је сурово планинска, неплодна, и слабо насељена земља.
Лакшим животом се живи само дуж западне, приморске

вз*
355
 стране, и на југу, где се налази већина трговачких градова и градића.
Унутрашњост је строга, сиромапгаа, пуста. Људски станови усамљени и
удаљени, саобраћат слаб, а у време велике зиме немогућан. Па ипак,
норвешки сељак је писмен, дружеван, учтив, поштен и човекољубив
Једном речју, културан је На који начин? На тај начин што у норвешком
народу живи осећање да становништво њихове земље није збир
поданика, него је друштво. А шта треба разумети под ознаком д р у ш т
в о? На то нам лепо одговара не само Норвежанин, него и наш, на
жалост, слабо читани, и још слабије практиковани Божа Кнежевић. У
88. параграфу његових Мисли стоји: „Друштво није бити једно уз
друго, једно поред другог и преко другог, друштво је требати једно
другом". Норвежани имају то право и правилно осећање друштва;
осећање узајамног требања између свих становника земље. Они се
збиља требају, и не само по нужди. Тако се васпитавају да се требају.
Некултурни и забачени требају културне да би примали; а културни
требају некултурне и закинуте да би давали. Норвежани се навикавају
да мисле, да се сећају, да спомињу оне које никада нису видели; да теже
онима који их тамо негде далеко желе и очекују. Навикавају се да све
што предузимају и раде доводе у однос према свима. Од сваког
прогреса, од сваке радости да допадне неки део свима. Ипак, има
крајева и људи који су тако удаљени да им се не може послати ништа
друго до мисао. Свеједно. Пошље им се онда мисао, али се заиста
пошље! У облику писма, брошуре, обећања да ће на лето ко било доћи,
и нешто причати, или нешто донети. Та комуникација човечанства,
доброте, у Норвешкој је стална. Она је факт, природа, морал, религија,
васпитање, шта хоћете, или, ако хоћете, све то заједно. То је нова,
стечена природа, по којој су сви Норвежани слични и исти, иако

356
 се по урођеним природама својим, као сви људи, разликују.
Провинција, унутрашњост, далеки север, то је стална брига варошанина
и поморца; а културни центри земље, то је стална и остваривана нада
забаченог сељаштва.
Као што смо малопре нагласили, друштво насупрот становништву
државе, тако сад наглашујемо приватну иницијативу насупрот закону.
Истина, има закона, добрих и паметних, по којима школована омладина
мора да одслужи по годину дана онде где је потреба и нужда; има, даље,
закона који, слично фшнцуским и енглеским законима за службе у
колонијама, чине извесне уступке и предвиђају нарочите награде за оне
који дуже времена раде, или и остат^ по забаченим и пустим
провинцијама — али све што држава чини губи се и по квантитету и по
квалитету према оном што чине људи сами, што чини јако, племенито
осећање друштва, заједнице, осећање обавезе и љубави према онима
које треба научити да буду људи, да буду задовољни или срећни.
Чим дође лето, разиђу се читави каравани културног и душевног
света по планинама и северним дистриктима. И то су у што мање
случајева плаћене организације, дакле, друштва која путују и раде по
програму, шаблону и по дијурни; и у што мање случајева
репрезентативна удружења (глумачка, певачка), која долазе шумно и
парадно, те и код становништва изазивају ставове и стања изузетна,
парадна и неискрена. Него су то у већини случајева мање групе
приватних људи, жена, омладинаца, које се крећу на пут ггоосто са
човечном жељом да у самотну унутрашњост однесу мало весеља и
срдачности, да створе везе, заподену пријатељства и преписке, и тек
овлаш и успут, више својим присуством него директном поуком, сеју
културне обичаје, лепе мисли, муд -ре погледе на свет и живот. Што је
најглав
357
 није, на растанку се обећава да ће се поново доћи, и долази се. Јер, та
чекања, та радовања од чекања, та веровања да пријатељи тамо далеко у
граду мисле на неку сељачку поро-дицу, сматрају те блиском и драгом
— то је оно што држи душу и дух појединим поро-дицама, засеоцима,
често и читавим дистрик-тима. Видели смо занимљиве многогодишње
преписке угледних Норвежана и Норвежан-ки са сељачким породицама.
Чули смо да васпитање деце, куповине и ггЈодаје, споро-ви у браковима
и породицама — да се све то догађа са знањем и уз савете пријатеља из
градова.
Тај дубоко хумани однос између станов-ника једне земље чија је
судбина — због су-ровости природе — тако ужасно различита, дужност
је и понос културних људи у Нор-вешкој. Религија, литература,
уметност, до-маће васпрггање — све то развија осетљивост срца и
осетљивост савести за мале, сиромаш-не, -"-ттаљене, закинуте, слабо
обцарене и сла-бо усрећене. Човек који на програму свога живота нема
и тат активни морал, сматра се у Норвешкој перверзним. Човек који ни-
чију самоћу није походио, ником није пос-тао потребан и користан,
сматра се у Нор-вешкој грешним. Неудате норвешке жене чине права
чуда. Читаву годину дана спре-мају котарицу књига, апарата, судова,
фото-графија, спортских инструмената, корисних и шаљивих
забележака — да на лето отпуту-ју тамо где још нико није био,
пријатељима које никада нису видели, али које никада ви-ше неће
заборавити. У Норвешкој, одиста, нико не живи иза божјих леђа.
 НАПОМЕНЕ

САПУТНИЦИ (стр. 7—131). Прво издање ове књиге изашло је са овим насловом:
Исидора Се -кулићева I САПУТНИЦИ / Издање С. Б. Цвијано -вића, Београд 1913, у
величини 11,2 X 18 см, стр. 176. У тренутку када је књига изашла, добрим познава -оцима
савремене српске књижевности морала је би -ти у ствари већ позната: од 16 њених
поглавља (или цртица), 14 је било објављено током 1910—1913. године по разним
српским и хрватским књижев -ним часописима, а овим редом: 1) Главобоља у Српском
књижевном гласнику од 16. октобра 1910, стр. 561—570; 2) Самоћа у Српском
књижевном гла -снику од 1. августа 1911, стр. 161—166; 3) Лигурија у Босанстсој вили у
двоброју од 15—30. августа 1911, стр. 2316—232аб; 4) Глечер у Звезди од 10. марта 1912,
стр. 277—280; 5' Умор у Српском књижевном гласнику од 1. априла 1912, стр. 481—490;
6) Буре у Савременику од свибња 1912, стр. 278—284; 7) Нос -талгија у Звезди од 10. маја
1912, стр. 543—545; 8) Мучење у Савременику од рујна 1912, стр. 563—564; 9) Круг у
Српском књижевном гласнику од 16. сеп -тембра 1912, стр. 401—405; 10) Чежња у
Српском књижевном гласиику од 16 новембра 1912, стр. 721— —726; 11) Новембар у
Српском књижевпом гласнику од 16. новембра 1912, стр. 743—744; 12) Тига у Ле -топису
'Матице српске, књ. 292 за 1913, стр. 13—16;
13) Лутање у Карловцу бр. 78 за 19^3, стр 1—2; и
14) Питање у Карловцу, бр. 78, за 1913, стр. 2. Овај последњи чланак прештампан је у
Пијемонту, бр. 151 за 1913. годину, стр. 2. Два поглавља прештам -пана су из књиге у
Београдским новинама за годи -ну 1916 (Чежња у ускршњем додатку 70. броја, Но -
сталгија у 185. броју); седам поглавља преведено је у листу Ве1§га<3ег НасћпсМеп
за године 1916/17, без икакве сумње без пишчева учешћа и знања. — Између текста
ових цртица објављених, у целини или фрагментарно, по часописима и њихова тек ста у
књизи Сапутници, постоји често знатна раз -лика; критичко издање Сапутника
мораће водити рачуна и о тој околности, а овде се доноси неизме -њени текст
издања Сапутника из 1913. године. — Убрзо пошто се књига појавила, изашле су,
а ско -ро истовремено, две умногом и иначе веома поду -дарне критике на њу: у
Српском књижевном глас -иику од 1. септембра 1913, стр. 379—391, Јована
Скерлића, под насловом Две женске књиге (тј. о Сапутницима Исидоре Секулић и
Исповестима Ми -лице Јанковић), а у загребачком Савремеиику за рујан 1913,
стр. 553—557, од А. Г. Матоша, под нас -ловом Плес ријечи (само о Сапутницила).
Мислећи вероватно на те две критике, Исидора Секулић се 1951. године питала: ^Је
ли после прве књиге" — тј. после Сапутника — „било охрабрења, правог ох -
рабрења у јавности, или у души писца? Није било", одговарала је она. Одиста, уза
сва лепа признања писцу Сапутника, та књига није дочекана са много нежности: о
њој је речено „доста негативног, нешто позитивног", како је тачно рекла сама
Исидора Се -кулић. Зачудо је да су се Скерлић и Матош, два писца доста
различитога типа, поводом Сапутннка сложили у много чему, а тек погдегде
разилазили (Скерлић је, на пример, писао: „Утисак који су пр-* ви радови Исидоре
Секулић учинили биојечуђење. Једна сазршено непозната почетница јавља се као
потпуно изграђен писац, који пише сасвим књи -жевним стилом; једна девојка
почиње писати о нај -тежим проблемима духа и душе; најзад, једна Срп -киња из
старе Војводине, где се са малим и часним изузецима, губи традиција доброг
српског језика и стила, пише правилним, готово беспрекорним, бео -градским
стилом, као да је цео свот живот провепа у београдским књижевним срединама."
Матош твр -ди баш сасвим супротно: „У Београду се у посљед -ње вријеме силно
занемарује језик, који је и овдје врло, врло аљкав... а у овој ситној књижици на -
шао сам око тридесетак граматичких погрјеша -ка...", итд. Скерлић пише: „ ...
одвећ трансценден -тални Круг ми изгледа с ону страну разума", а Ма -тош сасвим
друкчије: „Круг је страшнија оптужба природе и страшније роптање проти
детерминизму од најстоашнијег Крањчевића." Итд). Одиста, Иси -дора Секулић је
са извесним разлогом морала веро -вати да су њени Сапутници доживели „зао
дочек и испраћај"

ПИСМА ИЗ НОРВЕШКЕ (стр. 133—345). Прво издање ове књиге изашло је под
насловом: Исидора Секулић Стремницка / ПИСМА ИЗ НОРВЕШКЕ / Издање С. Б.
Цвијановића, Београд /1914/, у величини 12 X 18 см, стр. 272, „у доста малом броју
примерака, јер писац њен није био популаран, а издавач је био опрезан", како је
писала сама Иси -дора Секулић; изгледа да пре тога нигде није била објављена
ниједна глава нити и најмањи одломак из књиге. Друго издање Писама изашло је
1951. го -дине, у серији Југословенски савремени писци бео -градске Просвете, са
следећим насловом: Исидора Секулић / ПИСМА ИЗ НОРВЕШКЕ / Просвета /Из-
давачко предузеће Србије/ Београд /1951/, у вели -чини 13,8 X 20,2 см, стр. 197, у
5000 примерака, а штампање је завршено 15. октобра 1951. Друго из -дање
припремио је за штампу сам писац; књига при том, као што Исидора Секулић пише
у уводној ре -чи II издању, „није скоро никако мењана: ниједна глава додата,
ниједна одузета". Разлика између пр -вог и другог издања ипак има./Године 1951.
Исидо -ра Секулић је на чело књиге ставила Врсту увод -не речи о закоиу
равпотеже, о кпнтрастима у љу -дима, о национализму, о судбини једне књиге
(стр. 5—22), којој је повод осуда Ј. Скерлића над Писми -ма из Норвешке. Оно што
Исидора Секулић о Скер -лићевој критици Писама казује своди се на следе -ће:
„Уредник листа и критичар" — пише у уводној речи — »дао је штампати два и по
реда петита, и казао да онај скандинавствујушчи ,има маглу у глави, маглу у изразу'
и — цитат је по сећању — и још једну трећу маглу, свеједно, ставите је писцу у
душу, или где хоћете, излази исто: писац је претво -рен у нешто бесловесно, из
органског стања ггоеба -чен у неорганско..." На јога једном месту II из -дања
Писама (глава III) Исидора Секулић се враћа на Скерлићеву критику; онде пише:
„... дошли смо из земље у којој 1е, тада, национализам бујао, то -лико, да неким
вођама нисмо ни ми били довољно национални. ,Шта ће та жена у Скандинавији!
То је ненационално'..." Свој положај у српској књи -жевности после овакве критике
Исидотза Секулић је окарактерисала речима пуним горчине: „Матш Бе -оград, са
десетак књига годишње, имао 1е сенсаци -ју, имао скандал.уГде је и када. међутим,
изашла оваква критика Јована Скериића на Писма из Норвешке та нисам могао
утврдити: Ј. Скетзлић је удгоо у ноћи између 1. и 2. маја 1914. године, а у Српском
књижевном гласнику за годину 1914 (као и 1913) нема никакве Скерлићеве (или
битсо чије) оттене или и најмање бепешке поводом Писама из Норвешке. Крупни
догађаји који су убрзо дошли учинили су да је та књига бина сасвим ггоећутана. —
Разтшке између I и II издања Писа.м,а одиста ни -су знатне Ипак оне су у
многобг>ојним ситним. иа -ко небитним изменама — изоставтвањима, додава -
њима — међутим толикима по броју да верну раз лику између та два издања није
нимало једностав -но приказати, а на ограниченом простору и сасвим
немогуће.Шисац је у II издању углавном сажимао, бивао прецизнији, исправљао
језик, још јаче фор -сирао свој субјективни стил, па су најчешће и изо -стављања и
допуне чг^њени једино са таквом наме -ром и у томе смислу./ При том су
очигледно испуш -тена она места I издања која су књизи, можда и нехотице, давала
жиг тренутка у којем је објав -љена; у II издању изостављено је овакво каракте -
ристично место: „Ја с тога више поштујем Срби -јину културицу него норвешку
културу, а све мање поштујем н. пр. швајцарску културу. Она ми се, у мало наглој
скици, чини као нека врста највише хо -телске културе, где је све сведено на
питање удоб -ности, достојанственог опхођења и интернационал -ног респектовања
свију раса. И увек ми је жао што она божанствена природа побуђује само интер -
национална одушевљења и мисли" (глава III, стр. 63. I издања), — мисао која је
вероватно Скерлићу била драга. — Међу малобројним посмртним харти -јама
Исидоре Секулић заостао је однекуд свежањ рукописа из времена пишчева рада на
Писмила из Норвешке (уз хартије, и једна географска кар -та Норвешке, истргнута
из неког енглеског геограср -ског атласа). Тај рукопис (он се данас чува у бе -
оградској Универзитетској библиотеци) даје, у це -лини или делимично, три разне
(и, без икакве сум -ње, другим, уништеним верзијама међусобно одво -јене) фазе из
настанка књиге. Први, највећи део рукописа, а који износи 119 листова, мора се
данас сматрати као првобитни и, да тако кажем, пред -спремни не нацрт него преко
реда набацани списак тема, утисака и свакојаких бележака у вези са за -мишљеним
путописом; то је више врста подсетника за самога писца, јер једва да је ишта од
онде за -бележенога ушло у коначну редакцију књиге. Тај рукопис, писан (као,
уосталом, и друга два његова дела) на бледоплавим финим листовима величине 21
X 27 см, са 25 танких линија (које аутор, уоста -лом, није нимало поштовао, него
писао изнад, испод и преко њих), мастилом и рукописом изванредно нечитким,
заслужује ипак да се дешифрује и по -дробније проучи. Он ће, и овакав какав је, без
много стварне везе са коначном редакцијом Писама, моћи дати доста обавештења о
сложеном и заним -љивом начину рада Исидоре Секулић. Други одло -мак (11
листова) и трећи (39 и по листова) дају већ дорађеније делове појединих поглавља
Писама; њи -хово поређење са дефинитивном књигом већ је мо -гућно, иако су и
ови рукописи далеко од тога да буду коначни (што је у трећем одломку, на пример,
глава III, то је у Писмима глава I). — У трећем одломку рукописа, на стр. 7, писац је
напрасно пре -кинуо нашироко почето излагање, па између две енергичне повучене
водоравне линије исписао ову очевидно намеравану посвету:
Моме највишем учитељу,
уједно моме оцу,
Данилу Секулићу,
кога сам као оца изгубила у младости, кога као учитеља имам и данас.
 Писма из Норвешке, међутим, Исидора Секулић није посветила оцу (нити икоме);
њему је, као што је познато, године 1940. посветила Кронику пала -начког гробља.
У Сабраним делима даје се интегрални текст II издања Писама из Норвешке, стога што
потписани сматра да је оно боље и да се оно мора узимати као коначно; несумњиво је,
међутим, да ће подроб -но поређење између I и II издања дати занимљиве резултате и
поучне закључке о писцу Писама, ево -луцији његових погледа и начину његова рада.

ОДЛОМАК ПИСМА ИЗ СКАНДИНАВИЈЕ (стр. 346—354). Објављено у Српскож

књижевном глас -нику, књ. XXXII, 1. јануар 1931, стр. 21—26. Преве -дено на француски
(преводилац непотписан) и објављено у београдском листу ^а Уои§о51ау1е, у броју од 6.
маја 1931, на стр. 2—3 (у рубрици Геш11е1;оп), под насловом Гга§теп1; сРипе 1еШ:е с!е
8сапсИпау1е.

У НОРВЕШКОЈ НИКО НЕ ЖИВИ ИЗА БОЖ -ЈИХ ЛЕЂА (стр. 355—358\ Објављено у
Календару Народне одбране за годину 1925, Београд, 1924, стр. 167—170.
 САБРАНА ДЕЛА ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

Уредио Ж. Стојковић

Зам. главног уредника Мира Грујичић

Књ. прва САПУТНИЦИ / ПИСМА ИЗ НОРВЕШКЕ
Приредио Младен Лесковац
Коректор
Олга Зарин
Технички уредник
Савка Стојановић
Секретар редакције
Јасмина Јовановић
Издавач

„Вук Караџић", Београд Краљевића Марка 9

Директор Момчило Поповић

Прво издање, тираж 3 000 прим.

Штампа: Графичко предузеће „Култура", Веоград ООУР „ШтампариЈа Култура",

Београд

Београд МСМГЛСХУП