Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Семинарски рад

Предмет: Тумачење књижевног дела: Савремена поезија

Los Desastres de la Guerra: предлог интерпретације Дисове песме Иду

студент: Магда Миликић

2014/0224, 06

Београд, 26.06.2018. ментор: проф. др Предраг Петровић

 „Носио је војничку униформу и имао је дугачку црну косу
док смо ми сви били ошишани. Носио је и друкчију торбу
и јео неки бисквит док смо на палуби разговарали...
Приметио сам да нема појас за спасавање, што је било
чудно. Он је говорио да га је добио, али није хтео да га
носи, јер се, како рече, не боји ничега. Сви су се други
плашили сем Диса... А како се утопио? Па као и остали
војници у оној страшној топлој ноћи.”
(Миодраг Јаћимовић, „Сви су се други плашили сем Диса”, Дисово
пролеће, број 3 (19. мај 1973), стр. 7)

Увод

Дисове песме изван збирке Утопљене душе (1911) досад су у мањој мери биле
предмет промишљања и интерпретације, пре свега стога што је у нашој књижевној
критици – вероватно с правом – уврежено мишљење да поменута збирка представља
врхунац његовог песништва. Поред поменуте песничке књиге, Владислав Петковић Дис је
за живота објавио још једну збирку, родољубивог тона, Ми чекамо цара (1913), у којој се
тенденциозно и са наглашеним патосом, на трагу Змајевих Светлих гробова, прославља
српско јунаштво и осмишљава борба у Балканским ратовима (1912−1913). Међу „остале
песме” Дисовог опуса сврставају се сва песничка остварења која нису део једне од
поменутих збирки: настале су између 1903. и песникове смрти 17/30. маја 1917. године. По
својој тематици, атмосфери, естетској успелости, те песме су разнолике.

После повлачења кроз Албанију, песник, са српском војском, у јануару 1916.

године, пристиже на Крф, где борави све док, исте године, не буде пребачен у Француску,
земљу која је пружила уточиште српском народу у Великом рату1. Рукопис песме Иду Дис
је предао свом пријатељу Милану Вукасовићу – који ће 1920. и 1921. године у Венцу
објављивати прилоге за биографију песника из Заблаћа – у Паризу, у јесен 1916. године.
За њу је песник рекао: „Ова ствар представља тренутак кад улази непријатељ”2.

У наредном делу рада биће тумачена песма Иду, и то на основу, пре свега, помног
читања самог њеног текста. С једне стране, релевантан је контекст за потпуно разумевање
овог дела, с друге пак, може се читати и у одређеној мери исправно анализирати и без

1
Оташевић 296: 2013
2
Петковић 2003a: 419

2
познавања биографских података о „уклетом песнику из Заблаћа”. Предмет
интерпретације биће тематскo-мотивски свет песме, језичко-стилске карактеристике,
композиција и њене метричке особености. Један од посредних циљева рада је и
утврђивање места ове песме у Дисовој поезији, односно вредновање дела које је предмет
анализе.

Бинарна опозиција они : ми

Један од првих поборника унутрашњег приступа проучавању књижевног дела,

германиста Емил Штајгер, у свом есеју „Лирски стил: евокација”, истиче: „У певању
[лирској песми] истиче се мелодијска кривуља, ритам. Слушалац мање обраћа пажњу на
реченични садржај; чак ни сам певач понекад не зна тачно о чему говори текст” 3. Лирска
песма, дакле, не мора имати одређену тему: она треба, пре свега, звуковном хармонијом
која у њој остварена, понављањем, ритмом, па и асоцијацијама које буде сами гласови, да
произведе расположење, утисак код читаоца. Ипак, када је реч о Дисовој песми Иду, већ
сâм наслов наговештава заступљеност нарације, те и конкретне теме у делу. На основу
поменутог наслова, читалац очекује да ће у песми пронаћи одговоре на питања: кад, где,
ко. Иако су одговори на ова питања, на известан начин, присутни у овом песничком
остварењу, њихово значење, у складу са законитостима лирског рода, није у потпуности
прозирно, транспарентно. У овој песми предочена је веома сугестивна апокалиптична
представа, коју узрокују страхоте и страдања у ондашњем историјском тренутку, у
Великом рату. Готово сваки стих доприноси таквој атмосфери – слици краја света.

У наслову дела елидиран је субјекат, лична заменица „они”, на коју се реферише

већ у уводном стиху, „Очи им (истакла М. М) вире из грознице страха” (Петковић Дис
2010: 193) и на који се директно упућује у првом стиху трећег катрена, „А они иду,
посланици пакла” (Ibid.). У основи песме је, дакле, митолошки кодирана оса ми : они.
Аутор рада сматра да се у непарним строфама казује о противницима, у парним о српском
роду, једним делом зато што се облици заменице „они” појављује у првом и трећем
катрену и, по свој прилици, односи се на истоветног референта; синтагма „поклоници
пакла” из трећег катрена недвосмислено упућује на непријатеља, узурпатора. Чини се да

3
Štajger 1978: 40

3
ова опозиција, али и она између статичне представе „њих” у првој и динамичке у трећој
строфи, бива наглашенија тиме што трећи катрен почиње супротним везником „а”. У
другој и четвртој строфи имлицитна је наклоност исказне инстанце према предмету
казивања, као и чињеница да је онај о коме се говори – потчињен, потлачен: „Невиност
срећна пред понором грца”; „Понека глава скривено се крсти, / Још знак слободе детињи
је плач” (Ibid.). Чињеница да се не може са сигурношћу тврдити на кога се односи
заменица или било који стих песме, показује да су у рату, заправо, сви једнаки. У делу је
заступљена идеја универзалног хуманитета: у рату нема победника. Још једна – истина
песимистичнија – импликација немогућности или неважности на кога се у одређеним
сегментима реферише јесте мисао, идеја да су у смрти сви исти. Присетимо ли се епских
песама, нарочито оних о Косовском боју, наићи ћемо на каталоге јунака који су
униформни, истоветни по физичким особинама. Ипак, у епској поезији овим детаљем
потцртава се кохезија, заједништво наших јунакâ који одлазе у борбу.

Деиктичка реч „они” у првој строфи упућује на непријатеље Србâ, који у том
моменту нападају наш народ, како је и сâм Дис истакао у вези са песмом. Иако су
надмоћни – већ самим тим што нападају – и „њима” је инхерентан страх. Наиме, да је
„њихова” победа у борби која предстоји извесна, очи противника не би „вириле”: овим
глаголом се упућује на „њихову” бојазан, стрепњу. На крају стиха мотив страха се и
експлицира, у генитивној синтагми, којом се на самом почетку дела интензивира,
наглашава драматичност онога о чему се пева. Деперсонализован лирски субјекат
„приповеда” у трећем лицу и закључује да се у очима непријатеља не назире њихова душа,
упркос израженом страху, неизоставном осећању у рату. Страх се тиче сопствене
егзистенције, док се изостанак душе односи на немилосрдност противника према српском
народу. Док у представи непријатељске стране душа изостаје, нашој страни је она
„замрла”. У овом детаљу огледа се наклоност онога ко „казује” према другој страни,
односно манифестује се субјективност деперсонализованог лирског гласа.

У трећем катрену, који представља кулминацију песме, „они” су приказани као

бестијална, свирепа, дехуманизована скупина, која доноси катастрофу, оставља за собом
само пустош. У опису противника нема више ни трага од оног страха из прве строфе. У
динамичној представи „посланикâ пакла” време се сажима, читава борба се смешта у један

4
стих: „И ноћ се спушта, и врисак, и мир” (Ibid.). Као у античкој слици смрти као косача, са
непријатељем долази крај света, сатирање једне нације. Поменом ноћи Дис и у ову песму
уткива симболику временских категорија, веома карактеристичну за његово стваралаштво.
Цитирани „врисак” представља колективни крик безнађа, али и комешање међу људима
услед свеопштег хаоса, страдања. Песник на овом месту прећуткује саму смрт, која је
имплицитно присутна – у читавом песничком остварењу. Чини се да се у наведеном стиху
о миру говори са иронијом: какав је то мир који долази после покоља? Можда се он
односи на небеска пространства, чиме се, на посредан начин, сугерише да је српски народ,
као у песмама о Косовком боју, изабрао „царство небеско”. Вероватније је да се овом
лексемом упућује на – тишину, замрлост једног опустошеног простора, након
крвопролића.

У строфама у којима се „приказује” српска страна, категорија времена такође се

кондензује, што илуструју речи „Старост поцрне, човек поста сед” (Ibid.). Читав живот
човека у рату се, дакле, своди на тај кобни час. Тада ни мудрост, коју старост представља,
није од значаја, од помоћи за преживљавање. У тој ситуацији све су људске врлине,
вредности обесмишљене: „Невиност срећна пред понором грца (Ibid.)”. „Невиност срећна”
може се поимати и као метафора за наш, страдалнички род, чиме се потцртава
субјективност казивача о догађају. Већ је речено да исказна инстанца изражава наклоност
према српском роду: перспектива онога ко нам предочава слику из рата, само је, дакле,
номинално деперсонализована; она није „одсутна”, „хладна”. Овај катрен, односно песма
у целости завршава се мотивом слободе, који је такође иронично интониран: „Још знак
слободе детињи је плач” (Ibid.). Нема дакле, никакве слободе, поручује уплашен и
малодушан „казивач”. Дечји плач није рационална, интенционална реакција најмлађих
нараштаја, већ вид њихових интуитивног òсећања драме која се око њих одиграва, због
чега га непријатељи не могу „ућуткати”. Тако плач, парадоксално, постаје облик
остваривања слободе.

Хиперболизацијом звука откуцаја срца – које је, поред душе, средиште

индивидуалности, људскости – страх српског народа далеко је израженији него онај код
противничке стране. Овим детаљом наглашава се и поменута невиност, потлаченост
нашег рода: „Уместо звона, ударају срца: / Звоне на ужас (Ibid.)”. Звона, која би требало да

5
позивају на молитву, звоне на ужас. Уместо некадашње религиозности, међу Србима je
завладала апатија. У атмосфери општег разочарања у Бога, безнађа, у претпоследњем
стиху песме, „понека глава” „скривено” се – дакле, тајно ‒ „крсти” (Ibid.). С једне стране,
можда се појединци о којима је реч скривају при овом религиозном чину због тога што би
њиме изазвали подсмех код остатка пука, која је изгубила веру у трансцеденцију. Или је
наведено „скривање” практичне природе и произилази из чињенице да човек у рату из
безбедносних разлога настоји да буде што невидљивији, скривенији? У другој строфи Бог
је замењен ужасом, односно осећањем безнађа, док су у четвртој приказани наизглед
религиозни представници српског рода. Питање религиозности је проблематично,
амбивалентно у делу. Још једно од могућих интерпретативних решења било би да ни
појединци из последњег катрена нису истински религиозни, већ малодушни, а крсте се по
негдашњој навици.

Црна боја задавна у традицији симболизује смрт, па Дис, као песник

симболистичке провенијенције, у своје дело инкорпорира њену симболику, у већ
наведеном стиху „Старост поцрне, човек поста сед”. Такође, из перспективе српског
народа, коју заступа деперсонализовани лирски субјекат, противници су „црни кô
подигнут гроб” (Ibid.). Помињање гроба уводи атмoсферу хтонског у песму. У овим
речима, али и делу у целости – које је естетско уобличење ратних страхота – одјекује
Бодлеров поглед на лепо, по ком оно треба да садржи и елемент чудног, застрашујућег,
страшног, бизарног4. Велики део онога што дело приказује буди мрачне aсоцијације, стога
што је у његовој идејној основи песимистичка визија будућности.

Иако је бинарна подела ми : они семантички нуклеус Дисове песме Иду, не може се
повући оштра граница између ове две категорије, стога што „исказна инстанца” заступа
становиште универзалног хуманизма, по коме би смрт сваког човека, са које год он стране
ратовао, био једнако велики губитак за свет. Слика рата у песми је подвргнута процесу
апстраховања, што је чест поступак песникâ симболистичке оријентације. У складу са
наведеним, и противници и српски род осећају егзистенцијални страх, који је пак
интензивнији код Србâ, у чему се огледа наклоност казивача према српству, које је

4
Бодлер 1968: 18

6
потчињено и, не само што је изгубило веру у оностраност, у ратним околностима је,
свакако, задобило нихилистички Weltanschauung.

Фрагменти рата

Песникова стварност је у основи дела, али у њему бива онеобичена. Рекреација

емпиријског посредством уметности речû далеко је сугестивнија од прототипске
ситуације, стога што у њој истанчани песнички импулс проналази универзалне слике и
симболе. Док Црњански сматра да је за приказивање рата потребан филмски снимак, који
би, као вид синкретичког медијума, био подесан за представљање тоталитета страдања,
Дис даје фрагментарну слику ужаса рата. Прва строфа представља непријатеље из
близине, док трећа даје њихову општију, „одзумирану” представу. У првом катрену
приказани су, на известан начин, појединци, у трећем се казује о читавом противничком
пуку.

Уводна строфа „њих” приказује изблиза и фрагментарно, метонимијски: говори се

о њиховим очима, души, уснама, главама. Свакако, лексема „глава” при том означава
живот. Човек је у овим представама, видимо, нецеловит, атомизиран. И слика српског
рода у четвртом катрену је мозаична: казује се о души, прстима, главама. Описаном
фрагментаризацијом упућује се, поновно на темељу „хуманизма без обала”, на
растројеност, физичку и психичку, сваког људског бића у рату, на његову рашчовеченост.
Дехуманизованост, која се сугерише атомизираним сликама, и која се односи на
индивидуе, у трећој проширује своје значење на слику „побеснелог пира”. На основу
наведеног, може се закључити да је ова песма потврда и теоријске мисли Хуга Фридриха,
по којој „moderna pjesma, kad se dotiče zbiljnosti – i stvari i ljudi – ona s njima ne postupa
opisno i s toplinom bliskog viđenja i osjećanja. Ona ih dovodi u neprisnost, potuđuje ih i
izobličuje”5.

Фрагментарност онога што се приказује праћена је и еквивалентним поступком на

језичком нивоу – елипсом. Енклитички облици помоћних глагола најчешће су
изостављени, односно заступљен је крњи перфекат; реченице су неретко елиптичне. Овим
детаљима потцртава се, чини се, малодушност оног ко казује песму. Као да је, у

5
Šlegel 1989: 18

7
стравичним околностима у којима су све људске вредности изгубиле свој значај, изгубио
вољу и за говором. Дакле, мотив дехуманизованости у рату у наглашава се тако што се на
њега сугерише у различитим аспектима песме.

Амалгам лирског, епског и драмског

У већ цитираном Штајгеровом есеју, каже се и следеће: „У сваком песничком делу

мање или више је заступљена свака од трију идеја родова, јер ниједно песничко дело,
будући језичко уметничко дело, не може у потпуности да се одупре пуном бићу језика”6.
У лирској песми се, штајгеровски речено, спајају евокација (лирски стил), представљање
(епски стил) и напетост (драмски стил).

Лирска песма, у традиционалном значењу појма, почива на понављању ритма 7. На

основу метричке схеме дела коментарисаће се овај слој Дисовог песничког остварења:

Иду

Очи им вире из грознице страха. ‒ U U | ‒ U|| U ‒ U U|‒ U|

Без душе. Црни кô подигнут гроб. U ‒ U | ‒ U|| U ‒ U U|‒ |
Усне препукле од врелога даха. ‒ U| ‒ U U|| U ‒ U U|‒ U|
Над сваком главом надвила се коб. U ‒ U | ‒ U|| ‒ U U U|‒ |

Уместо звона, ударају срца: U U U ‒ U || ‒ U U U| ‒ U|

Звоне на ужас. У ваздуху лед. ‒ U| U ‒ U || U ‒ U U| ‒ |
Невиност срећна пред понором грца. ‒ U U| ‒ U || U ‒ U U| ‒ U|
Старост поцрне, човек поста сед. ‒ U| ‒ U U || ‒ U | ‒ U| ‒ |

А иду они, посланици пакла. U ‒ U | ‒ U || ‒ U U U|‒ U|

Напред корача побеснео пир. ‒ U | ‒ U U || U ‒ U U|‒ |
Тресу се куће и падају стакла. ‒ U U | ‒ U || U ‒ U U|‒ U|
И ноћ се спушта, и врисак, и мир. U ‒ | U ‒ U || U ‒ U |U ‒ |

Замрле душе, само дршћу прсти, ‒ U U | ‒ U || ‒ U| ‒ U|‒ U|

Кô снага где је тек забоден мач. U ‒ U | ‒ U || ‒ |U ‒ U|‒ |
Понека глава скривено се крсти, ‒ U U | ‒ U || ‒ U U| U ‒ U|
Још знак слободе детињи је плач. ‒| ‒|U ‒ U || ‒ U U| U ‒ |

Дело се састоји из четири катрена, који је најчешћи строфични облик у Дисовом

стваралаштву. Овај детаљ већ указује да је, у ширем смислу појма, ритам песме уједначен.
Стих је кателектички једанаестерац. Наизменично се – дакле, правилно – смењују
десетерци и једанаестерци. Стална цезура је после петог слога, чиме овај стих наликује на

6
Štajger 1978: 92
7
Ibid., стр. 47.

8
лирски десетерац. Дис је песник који у највећем броју свих дела велику пажњу посвећује
еуфоничности песама. Иако се спрва чини да фрагментарност сликâ и заступљеност
полустихова нарушавају ритмичност песме, у њој је, заправо, остварен висок ниво ових
одлика. Тако се може рећи да ритам није усклађен са тематиком, расположењем,
атмосфером која влада у песми и да у њега највећим делом није пресликан
егзистенцијални страх који произилази из историјског тренутка у ком песничко остварење
настаје.

Еуфонију Штајгер истиче као релевантну особину лирских творевина. У Дисовом

делу она је постигнута посредством асонанце, алитерације, асиндетона и полисиндетона.
„Шуштаву”, мистичну атмосферу, која, на известан начин, доприноси утиску
драматичности исказаног, стварају и, у великој мери заступљени у песми, струјни
сугласници. Езра Паунд сматра да „рима треба да садржи извeстан елеменат изненађења,
жели да приреди задовољство; није потребно да буде необична или чудна, али, ако се већ
користи, треба је ваљано употребити8. У песми Иду рима је укрштена, права и најчешће
чиста: у свим катренима први и трећи стих остварују женску риму, други и четврти
мушку. Ипак, чини се да је ова врста гласовног подударања неретко предвидива и не
много оригинална, чиме се умањује естеска вредност дела у целости.

Већ је сугерисано да је у овој песми извршена прозаизација стиха, на основу

настојања да се у њу унесе фабула. Синтакса и тон песме веома су блиски прозном
дискурсу, „епском стилу”, који „приказује”. Тематизовање сукоба између „нас” и „њих”
епски је елемент Дисовог дела Иду. Драмско тј. „напето” у њему је, пре свега, оно што
произилази из његовог семантичког језгра, из околности у којима је настало: сукоб између
српског рода и противника у Великом рату. Чини се да чињеница да су у овој песми
заступљени бројни елементи „епског” стила, показује да Иду није парадигматски пример
лирике, ако проблему приступимо на основу Штајгеровске теоријске поставке. Благу
превагу над евокацијом, емоцијом у делу има „приказивање”.

8
Паунд 1974: 12

9
 Закључак

Анализом Дисове песме Иду долази се до закључка да њену идејну основу чини
митолошки кодирана дихотомија између „нас” и „њих”, иако се у самом делу не може
пронађи транспарентна и недвосмилена граница између та два пола, стога што песник
заступа идеју универзалног хуманизма. На темељу наведеног контраста развија се веома
сугестивна апокалиптична визија. Неке од песама у којима је такође наш „уклети песник”
тематизовао крај света су Јутарња идила и После Албаније. Деперсонализовани лирско ја,
које умногоме подсећа на епског казивача, говори из перспективе српског рода и поручује
да у ратним околностима човек не само што престаје да верује у трансцеденцију већ
постаје нихилиста. На вишеструку растројеност човека у таквој егзистенцијалној
ситуацији указује се, пре свега, фрагментарном сликом човека и света у делу.

Савремена наука о књижевности почива на симбиози унутрашњег и спољашњег

приступа, који је остварен и у овом раду. У складу са тим, на самом завршетку рада
истакла бих сензибилност Дисове личности, при том мислећи на заступање идеје
„хуманизма без обале” у тренутку када непријатељ улази. Вероватно је ова врлина спасла
песника од пушака.

А, да није био одвећ храбар, да се понечег и бојао, можда се фикција 9 не би

преселила у стварност – можда се живот овог песника не би окончао у мају 1917. године.

9
односи се на наслов Дисове збирке из 1911, Утопљене душе

10
Литература:
Бодлер 1968: Бодлер, Шарл, Лепота, превео Антоније П. Фарчић, у: Браничево,
година 14, број 5/6. (септембар/децембар 1968), стр. 18.

Паунд 1974: Паунд, Езра, Како да читамо, Матица српска, Нови Сад, 1974.
Петковић Дис 2003а: Петковић Дис, Владислав, Записи; Преписка; Био-
библиографија, приредио Новица Петковић, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 2003.
Петковић Дис 2003: Петковић Дис Владислав, Поезија, приредио Новица Петковић,
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003.

Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Logos Art, Beograd 2010.

Тарановски, Кирил, О српском стиху (приредила Мирјана Д. Стефановић),

Службени гласник, Београд, 2010.
Fridrih: 1989: Fridrih, Hugo, Struktura moderne lirike, Stvarnost, Zagreb, 1989.

Štajger 1978: Štajger, Emil, Umeće tumačenja i drugi ogledi, Prosveta, Beograd, 1978.

11