Милутин Ускоковић – Чедомир Илић

Документ из Групе за полагање двадесетог века сам кориговала, допуњавала

Време настајања романа: Београд август 1911- март 1913.

Роман је посвећен страдалима у балканским ратовима.
I
Написан је у трећем лицу.
„У суботу 9. јула 1900. године, Чедомир Илић, главно лице овог романа, корачао је лагано
својим уобичајеним путем из Библиотеке на Теразије, па Крунском улицом на Врачар, где
је давао лекције једном гимназисту“. „Он је био студент филозофије, врло висок, готово
џигљав, али млад, пријатних, мушких црта, буљавих очију“. обучен немарно, сигуран у
себе у своју будућност, у добро које ће чинити својим суграђанима, Србији, можда целом
човечанству.
Часове је држао код професора Јована Матовића, познатог опозиционара, који је тренутно
био у затвору јер је осуђен као велеиздајник. У кући је остала његова супруга, ћерка
Параскева која је храмала на леву ногу и коју су звали Бела због сељачког имена (име
професорове мајке), син Младен и две близнакиње. Живели су у Крунској улици. Тог дана
је у њиховој кући сазнао за одлуку краља Александра да се ожени Драгом Машин (10 год.
старија од њега, жена из суседства, удовица...). Прича се да се верио „женом из народа“.
„Влада није одобрила његов поступак, схватила га као скандал и поднела оставку“. То му
је Бела рекла.
Бела, кад је разговарала са учитељем, који је давао часове Младену, стављала је у свој глас
природну жељу за допадањем. Данас је госпођа Клеопатра, крштено име госпође
Матовићке, пустила младића у салон, иако га до тада никада није пуштала, сматрајући да
сиротиња треба да буде срећна што уопште улази у једну овакву кућу. Она је заједљива
према Чедомиру: назива га „сиромахом ђаком“. Сада је хтела да се покаже (па га уводи у
тзв. с а л у) „Они су седели так, јели кајсије, говорили о професору Матовићу, о новој
политичкој ситуацији, о будућности која чека земљу“. У једном тренутку њему се Бела
учини слатка и мека као кајсија коју му је нудила. Видело се да девојка није равнодушна
према Чедомиру.

II

Ретроспектива – Чедомир Илић родио се године 1878. у Ваљеву. Казује се укратко о

његовом прадеду, деди, оцу. „Чедомир је провео скучено детињство у тој кући где се
морао одржавати известан ранг, а где се грцало од дугова“. Отац његов ,Стеван:
„чиновничић с малим квалификацијама који је морао“ да повија леђа пред „сваким
страијим“. Па га у граду зову Јеж. Обескорењен човек: Стеван. Није се слагао са женом.
Она је била каћиперка; и кћи (стајала на страну мајке). „Кад би му се досадило све, он је
излазио изван вароши и лутао по околини дуго, до самог мрака“ (и код Вељка Петровића

1
ови мотиви, ове слике). Отац је веровао да би био успешнији да се више школовао: „Стога
је и Чедомир разумео да ће његова сопствена срећа доћи ако буде што школованији“.
Школа му је ишла лако. Прва забавна књига коју је прочитао био је посрбљени Робинсон.
У гимназији је прочитао Одисеју. Био је увек најбољи ђак. „Читао је све што му дође
руке“ – колоквијални изрази у делу. На Великој школи он своје пријатеље дели на два
типа – први је онај који је већ био господин, циничан, без интереса за политику, научио је
да му живот доноси чист приход. Други тип – великошколац-политичар који не пази на
спољашност, запуштен је. Чедомирова девиза је: „уживати и успети“. „Њима (таквим
какав је Чедомир, моја примедба) је свеједно који режим влада, јер им је сваки добар“.
Слободуман је бар у теорији. Илић се више дружио са другом групом јер како му је отац
умро није имао имао новчаних средстава да се преда оваквом уживању, мада је њима био
сличан по томе што је волео ново, лако, лепо, па се у недостатку материјалног бацао у
свет књига. Други су му ипак били ближи темпераментом, а и мрзео је богаташку класу.
Кад је дошао на распуст, мајка му рече да му сестру проси Вићентије, секретар суда, који
тражи 10.000 динара мираза, тако да су њих две решиле да продају кућу. Чедомир је после
опирања пренео све на своју сестру и тада прекинуо сваки контакт са својом породицом
иако је мајка после тога покушавала да се измире.

III

Срео је Кају рођаку, која је учила девојачку школу. Она га је упознала са својом
другарицом Вишњом Лазаревић. Вишњине очи су се запалиле од задовољства. Имала је
17год па је због тога у овоме проналазила изразито задовољство. Каја је обећавала
практичну жену и срећну мајку. Њена другарица била је пуна, здрава, и видело се да њена
судбина не зависи од ње саме, већ од људи које ће срести. Она је била из Чачка. Каја је
отишла кући, а он настави да испрати Вишњу. Питао је шта мисли после девојачке школе,
и рекао како она није довољна једној модерној жени. Вишња иначе није ни размишљала о
даљем школовању, планирала је да се врати кући када заврши девојачку школу. Он јој
говори дакле о еманципацији жена. Та идеја је потпуно осваја. Он њој: „Не застаните на
путу еманципације (...) Треба храбро поћи на идеалу нове жене, јер нама требају жене на
висини наших дана, жене ослобођене од предрасуда, жена-човек“.
Девојка га је слушала упијајући сваку његову реч, дубоко верујући да је њен живот до
тада био празан. Кад је легла да спава чудила се како је до сада могла бити слепа. Осећа и
страст: „она дотле није била никад осетила ове болове и ове сладости“. Сада је будућност
видела као неку широку реку са зеленим обалама и небом пуним звезда. Размишља о
„универзитету на који је позива Кајин рођак“.
Сутрадан у школи питала је Вишњу шта она мисли кад сврши школу. Она јој рече што и
до сад, да се врати кући, „јер нема мираза“. Из финансијских разлгоа, дакле... И каја има
амбиције да упише студије, али „се морала мирити са стањем ствари“. Каја: „Чувај се
Чедомира, Вишњо. Он није рђав човек, ја то знам. Он је сјајна интелигенција, природа

2
врло симпатична, али карактер неодређен, несталан, неодважан, слаб“. .... Исто Каја:
„Синоћ сам читала у једној књиyи да има створења која уђу у наш живот једног дана,
заузму га и помету; због њих променимо своје навике, укусе, идеје, планове, потпаднемо
под њихов утицај, он ипостају наши саветодавци, управљају нама и заповедају нам.“

IV

Чедомир и Вишња шетали су на Чубури, обалом Саве, која се налазила на путу за

Вишњицу. ВИшња пита Илића зашто не пише нешто, јер би она то веома радо читала. ОН:
„Још је рано, треба ми још рада, читања, спреме“. Еротичност: „Ветар се играо скутовима
њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу, а развијену“. Дан је био веома
леп, али они занесени у своју лепоту нису приметили да је тај дан нестао. На загрејану
руку или чело падала им је по која кишна кап. Одједном осу киша. То је била њихова прва
шетња. Вишња предлаже Илићу да оду у оближњу механу: „Илић није имао новаца (...) Он
то призна“ – што их само више зближи, дакле, та искреност.
Вишња је испред Чедомира одобравала свако његово мишљење. „Али кад би се растали,
она је претресала у мислима дуго што јој је Илић говорио. Није јој тада измицало да он
оскудева каткад у јаким рагументима“, да је некад противуречан итд. Међутим, имала је
половину душе која је вукла њеном крају и кад би остајала сама она је себе убеђивала да
ће бранити девојачку школу и прокритиковати његове идеје. Али никада не поведе
разговор о својим сумњама. Размишља о слободи: „Докле иде та свемоћна слобода?“.
Припремала се да путује у Чачак. Чедомир је говорио како се она сада никад неће вратити
(„Ти нећеш бити довољно јака да извојујеш своје право“, а она га је убеђивала да ће се
свакако вратити. „Али млади студент био је за њу јаче везан него што је сам мислио.
Раскид са породицом му је оставио празнину коју је Вишња неосетно попуњавала“. При
растанку га је пољубила у румени образ.

Вишња је стигла у Чачак. Била је ћерка Митра бакалина, веома угледан и богат. Он је
веома поштовао школу: „Он је једва знао срицати, а теже му је било потписати се него
отпешачити до Мрчајеваца. Стога је јако уважавао школу“. „Вишњин долазак био је,
наравно, читав свечан долазак“. Добила је поклоне за свршену школу – часовник, ланац,
хаљину, колаче... Некада се овоме радовала свим срцем, сад је све то примала хладно и
приговарала себи због тога. „Узалуд се девојка борила да се код своје куће осети као код
своје куће“. Дружила се са Милевом, ћерком златара и са њеним братом Радојем.
Ретроспектива Радојевог живота – истерали су га из гимназије зато што је доказивао да
природне науке побијају науку хришћанску. Оцу је рекао да би волео да изучи за златара
код њега. Ако не буде тако, отићи ће за воденичара, и отац пристаде (иако је његов отав
имао велику жељу да се Радоје школује). Проширио је посао на часовнике, учио немачки у

3
слободном времену. Пушио је лулу и бријао бркове, имао качкету, потковане ципеле. Да
га неко не познаје мислио би да је странац. Дакле, био је независан и угледан, богат. Као
њен отац. Вишњи се он допадао. Радоје је највише ценио простог човека, изгладнелог
грађанина и одрпаног сељака. „А Радоје је умео лепо да говори (...) није штедео никога:
свога оца ни председника општине, партију на влади“ итд.
Питао је Вишњу јел јој жао Београда (да ли јој је жао што се вратила у Чачак), а она му
тада рече да планира скоро да се врати, да је образованој жени потребно још школе. Радоје
се није слагао са тим. Сматрао је да жена треба да утиче на то да нараштај буде бољи него
претходни, да човеку више омили кућу од кафане, да држи све чисто и сл. Сељака треба
научити читати и писати. „Погледај, Вишња, овог сељака. Он можда нема да купи друге
чакшире. Али зашто их не закрпи?... Бар то не стаје ништа. (...) А тај сељак је наш народ.
Он је запуштен, прост, прљав, смрдљив. Ипак он није непоправљив. (...) Само му треба
поуке. оставимо модерне жене нека брину своје бриге, па загледајмо своје јаде. Нека наше
жене науче своје људе луксузу чистоте, нека му омиле кућу више од кафане, нека подигну
бољи подмладак него што смо ми. Шта ће ти боље еманципације?“. Опет он: „Наш народ
треба просветити (...) осигурати безбедност у селу, олакшавати му везе с оближњом
вароши и даљим пијацама, организовати сталну бригу за народно и сточно здравље,
појачавати принос у пољопривреди“ итд.

VI

Шетали су по обали Мораве. Радоје је изнео своје размишљање о хидроелектрани – само

треба речну снагу претворити у електрицитет. Говорио је како ће подићи централу под
Овчаром. Младић се видљиво заносио, Вишња га је упоређивала са Чедомиром. Он јој
рече да њему за то треба подршка, а уствари је мислио на њу, на „искреног друга“ који ће
га све године подржавати. То је било уоном тренутку кад је Чедомир излазио из куће
Матовића (преклапање радњи). Дакле, повратак на први наративни ток.
Чедомир је размишљао о Бели, о Вишњи, о томе како те вечери нико не влада Србијом јер
су сви дали оставке, а краљ није успео да састави владу.
Један пламен загреја му образе. Пред њим се појави Белина глава, са осмехом размаженог
детета и шишкама по челу, које су сенчиле њено лице претерано бледо, готово слабачко. У
тај исти мах појави се и визија Вишње, тако исто у магли, нејасно, непотпуно, само
главом. Била је права противречност Бели. Био је склон маштању, тражио је самоћу,
уживао у лењом губљењу времена. Тада покуша да од ове две девојке направи једну. Од
Беле је узимао њене ситне префињене црте, несташну веселост, умиљавање, а од Вишње
здраво руменило и њене очи. А онда се сети да је „само сиромашан ђак, без родбине, без
сигурног прихода, без пријатељских веза и заштитника, права душрвена нула“. То га је
заболело.

VII

4
ДОШЉАК ЈЕ – АРИВИСТА – БАЛЗАКОВСКА ТЕМА
Илић је изнајмљивао стан, тј. кревет у неким сокацима. „Илић је поносито сносио своју
сиротињу“. Веровао је у боља времена. Прехрањивао се од тих часова што је држао. Са
Заријом Ристић се дружио у кафаници која је била нека врста народне кухиње, гостионица
„Код Стрике“. Зарија је писао изреке и продавао своје свешчице Гром-мисли. Зарија је био
следбеник „класичних филозофа“. Напустио је школу, није матурирао. Смуцао се без
марјаша. „Зато је сматран за смешног, иако их је било много луђих“. Чедомир је сматрао
да су слични. Зарија је хтео просто да буде „мудрац“; одбацивао је немачке филозофе.
Илићу стиже прво писмо од Вишње, било је уздржано, а и он њој одговори исто тако. Она
се за њега сада претворила у визију немогуће жене коју ми сви целога живота
прижељкујемо. Дописивали су се. „Он је био кадар загрлити писмоношу који би му га
предао и пољубити стосвоје собе где би га нашао“. Одговарао је Вишњи „у истом
уздржаном тону (...) јер то није била више Вишња која се појављивала из писама. То је
била визија неке немогуће жене, о којој сви сањамо, коју сви очекујемо кроз цео свој
живот (...) Она му је била једини повереник“.

VIII

Зарија и Чедомир разговарали су о слободи. Зарија: Много је мање људи, него што се
мисли обично, који стварају свој живот по својој вољи. Али, кажи ми... молим те, колико
је тек мало таквих жена! Жене примају науку која им се предаје, веру која им се
проповеда, мужа који им се даје, срећу ако је сретну, несрећу много чешће, и судбину која
им се одреди. Реч слобода за њих је смисао зла. Оне иначе не знају за њу. А оне које је
назру, оне су као ове муве што се лепе уз прозорско окно... Погледај их! – и Ристић пружи
прст на прозор. – Ко ће знати шта оне виде својим мрежастим очима! Ипак, оне осећају
топао ваздух, светлост, огроман простор, слободу. Њихов ситан мозак не може да појми
како та невидљива материја, то стакло, спречава њихов лет. Такве су и жене које примаи
сунце слободе. Оне му полете, без размишљања, али хиљаде невидљивих препрека
спречава њихов лет и оне ће пропасти тако, остати маторе девојке, умрети као те муве ако
им не отвориш прозор. Илић ништа није одговорио, већ га позва да иду у библиотеку, а
Зарија му рече да је дан леп и да је књига природе широм отворена. Чедомир, као добар
Словен, прими радо овај изговор да не ради ништа, и приста.
„Иза првог угла појављивала се једна млада девојка у коректној мушкој јаки“. Видео је
Вишњу, вратила се. Она: „Муке сам видела док су моји пристали да се вратим у Београд.
Тата још којекако, али мајка!“. „Он је успео да се она врати у Београд“. Задрхтао је. Шта
су тада причали и како су се понашали нико није могао рећи јер и они сами се тога не
сећају. Рекла му је да се једва вратила, мајка је највише била против. Он је једва чекао да
јој каже колико је воли, али сад није имао речи. А она је праву љубав видела ипак у браку,
а не у овим пролазним љубакањима. „Па и доцније, она је избегавала ова миловања (...)

5
Ништа није било кадро изменити дубоко осећање морала који јој је несносно улила
старинска кућа њеног оца (...) Праву љубав је видела само у браку. Управо, она за њу није
постојала, већ брак, муж. Томе је требало очувати, жрвовати све, живети тако да нико,
осим њеног мужа, неће моћи рећи: ’Она је била моја драгана. Ја сам је грлио’“. „Она је
очекивала да је он назове својом вереницом“.
Велика школа јој је пријала, имала је своју слободу. Тада је још више ушла у
социјалистичке идеје – сваком по способности, свакој способности по њеној заслузи.

IX

Јован Матовић се вратио са робије. Краљ му је на дан венчања опростио половину казне.
Кад је изашао, „знаци народне љубави пратили су га улицом. Влада није могла
другојачиије него му нађе лепо место у државној служби“. „Кућу су реновирали из основа.
Ту је главну реч водила госпа Клеопатра“. Матовићка углађена, офарбане косе. „У
мешању колача се одликовала (...) Њен главни задатак био је да допуни свога мужа тиме
што ће његове сељачке склоности парирати својим господским понашањем“. Матовић је
ургирао да се Чедомиру повећа плата. На послетку дадоше му и собу и храну ту код њих.
Бела је била срећна. Сматрала је да су једнаки јер је она хрома а он сиромашан, а
сиромаштво је сматрала недостатком. Матовић Илићу: „Стало вас је скупо док сте дотле
дошли. Али још све муке нисте претурили. Тек стоје пред вама оне које су најтеже“.
Полако су код њега попуштала начела социјалистичког друштва. Осећао је потребу да се
негде крене а не само да се ишчекује. Био је сада у друштву које је основало радикални
клуб. Вишња му се чудила, она је била сада ватрени социјалиста под његовим ранијим
утицајем. Он се бранио тиме да у нашим крајевима, у нашим политичким условима нема
основе за социјализам. „То разочарање ју је утврђивало у одлуци да не допусти свом
обожаваоцу задовољство љубакања“. Говорила је да ће и њу тако једном оставити. Он није
желео брак, није га помињао, више је волео слободу. „Њено одбијање падало је врло
тешко младом студенту“. „Она је била само нешто пролазно... само један ступањ у
високим степеницама уз које се пео“ – унутрашња фокализација. Занимљиво: „Она му је
пружала руку, пуна ћутљивог јогунства, наслеђеног из Чачка“ хе хе. Иначе, у једној од
претходних глава се каже да је Чедомир Илић гајио велику љубав према народу.

„У тим мучним тренуцима, Илић је , безмало, мрзео своју Драгану и веровао да га она
мрзи“. Био је љубоморан на своје другове, са којима се она дружила. Кад би остајао сам у
соби било би му најмучније: „Он би се пренуо из својих студија, видео би се у својој соби,
сам... ужасно сам, као у гробу“. Одлазио би да шета, у брда, шуме: „ни ту се није осећао
срећан“. Вишња добија и митолошке димензије, али то није тако уверљиво: „Али и ту, у

6
тамним кафанским ћошковима (...) величанствена визија младе девојке васкрсавала је, као
митолошке тице из пепела“. Софка ће тако доживети своју собу, као гроб.
Бела је, „својом хромошћу завезана за кућу, сањала често о заљубљеним паровима које би,
летимице, кадгод спазила с прозора кад прођу њиховом улицом“. „Што му се допадало у
тим тренуцима код Беле, то беше нешт овише од њене лепоте“.
Код Матовића се за ручком поведе расправа о браку. Матовић је „ступио у политику
почетком осамдестих година“. Раније: „Ништа на свету није било кадро спречити га у
његовој борби за народ“. „Изашао је из затвора остарео, поремећеног здравља и
опортунист. Мада је био висок чиновник, није се могао отрести простачких склоности
сељачког сина“. (Он верује да ће ускоро постани министар). За њега је брак „нешто
севдалијски... уз пратњу Цигана и чауша“. Госпођа Матовићка је мислила да су стара
добра времена била другачија, данас је брак више споразум, вешт ортаклук. Чедомир рече
да је он противник брака јер је то „неприродно и неморално“. Неприродан јер се у
органском свету не зна за такву везу, а неморалан јер се обавезујемо за нешто што није у
нашој власти. Илић: „Идеална веза између човека и жене постоји, за мене, једино у
слободној љубави“. „Изненадило га је што га госпођа (Клеопатра) пита за мишљење“ (о
браку).
За Белу је новац био „средство за шарање живота као ускршњих јаја (...) нешто чега се
човек може одрећи у свако доба“, а Чедомир га је некако мрзео, као да завиди јер га нема.
И отац и мајка су осећали „Белину сакатост као своју кривицу - јер је још као дете, због
недовољног надзора, пала низ степенице и сломила ногу. Стога су јој вечито угађали“.
(Јован Матовић, дакле зове се Јован).

XI

Родитељи нису много водили рачуна у деци. „Отац се био бацио сав на политику, није
имао времена, па можда ни праве воље, да мисли на своју породицу“. „Откако Матовић
постао кандидат за министра, седељке после ручка бивале су краће. Стари господин је
морао примати овог или оног политичара, одлазити на конференције, пискарати по
новинама, ићи краљу на подворење“. Лазаревићева је намерно игнорисала Чедомира. Он
би остајао сам у салону са Белом. „Ти усамљени разговори са девојком која није била
ружна пријали су му, падали му као неки благ и лаган лек на срце што се крварило“. Она
га пита да ли је срећан, нпр. Кисс. Еротичност у описивању. „Широки рукави од блузе
спадоше до рамена. Голе мишице блеснуше кроз собу. И ово дете, сакато, размажено,
претвори се у жену, веслику, одраслу, снажну, развијену и потпуну“. Почеше његова тајна
миловања са Белом.

XИИ
Он се кајао због свега са Белом. Хтео је и напустити Матовиће, због стида. Одједном Бела
постаје храбрија: улази у његову собу, где размењују нежности.

7
Није љубав према Бели била љубав, или не бар она коју је осећао према Вишњи. Бела није
много размишљала, волела је опасности; ни она према њему није гајила истинску љубав.
Звала га је да дође код ње, у њен будоар кад падне мрак.

XIII

Вишња је за то време сазревала, читала књиге. Једног дана виде Илића како се вози са
Белом у државном фијакеру. То је био фијакер њеног оца који је сада постао министар. И
Илић је њу опазио, хтео је да скрене главу, али није могао. Она је била скрхана, видела их
је заљубљене, већ пред олатром. Ах тај олтар!... Поред вега социјализма, он је постојао, он
је биопримамљив, велики, са својим златним вратима, мраморним стубовима, мирисом од
тамјана и воштаних свећа. Он је постојао овде, у Београду, као тамо, у Чачку... кад је била
мало дете и акд се молила свесрдно богу за своје лутке и болесну мачку.
Осећала је да га воли, да га је она одбила својим гордим понашањем. „Она се сети много
лепих ствари које је имала са Илићем. Она би без њега остала мала паланчанка каква је
била“ – унутрашња фокализација.

XIV

„Била је недеља кад је Вишња пришла Чедомиру“. На његовој тоалети видела се велика
разлика: „Имао је нов таман костим, претенциозан бео прсник, полуцилиндер с врло
уским ободом, како је те године било у моди“. Осећао се лицемерно, али у његовој
природи беше јако развијена чежња за оним што нема, што је различно од њега, што
ствара контрасте и наду на потпуност.
Причали су, пољубили се – он ју је и целивао – дакле, обешчастио ју је. Бела је волела
„опасно пиће“, страсне пољупце, мислио је тад, а „Вишња се чинила младићу жена-
другарица која диже човека на посао, пружа му подстрека за велика дела; општење са њом
даје радости (...) а не нове невоље и пропадање“. Она је плакала. Вишња му рече да би они
били много срећни. Али Илић, као и сви људи који траже од своје судбине више него што
она може дати, бежао је од своје среће, мислећи да трчи за њом. Није прошло ни неколико
минута, а он је већ био на улици, сам.

XV

„Бела ми је терет на другима – прухвати госпођа, изненадно потресена. Кад је видим

онако хрому, мени се срце цепа“. Клеопатра разговара са мужем. Њен план је да уда Белу
за Илића, јер им не би био потребан мираз за њега.
Илића је „мучио сукоб његових осећања: његове љубави према Вишњи и његоовг
љубакања с Белом“.

8
„Вишњу је волео. С тим је био начисто“. Идеални егоист који тражи целокупност своје
среће, Илић је осећао да ће та срећа било једним, било другим избором изгубити један део
своје потпуности. И Зарија Ристић му је у разговору говорио да мора да се одлучи шта
хоће у животу, а ако хоће да буде задовољан онда мора ићи из људског друштва, мора се
приближити животињама. Зарија: „Свет је глуп, Илићу, он не воли паметније од себе“.
Илић Зарији: „Мене чека живот необичан, јак, велики. (...) Ја не смем живети обично“.
Ако не дође тај живот: „Видиш ли овај пиштољ?“.

XVI

Радоје Остојић приступио је радовима на отварању хидроелектране Рад и светлост.

„Радоје Остојић је успео да оснује акционарско друштво за експлоатацију Моравине
снаге“. Радоје: „(...) јер нам је време најскупље у животу“. Радоје: „У успеху свога плана
за подизањем електричне индустрије у Чачку гледао је остварење своје љубави према
бакалиновој ћерци“.
Вишњина мајка се разболела. Отац јој шаље писмо: које пише Радоје. „То је писмо затекло
Вишњу у врло тешком расположењу. Стид ју је био за онај тренутак заборава који се
десио кад је Чедомир био у њеној соби“. Вишња је морала кући. У њој се када је примила
писмо, ломила патријархална девојка из провинције и модерна девојка – заправо, тад се
поново будила девојка патријархалне културе. „Ни сама мисао да је Чедомир поново њен
није ју могао утешити (...) Она се није предавала пред самом собом, она је губила
присуство духа и питала се шта други мисле о њој. Она је знала да је неко од њених суседа
морао приметити кад је ушла са Чедомиром у кућу“. Онда је размишљала о „јавном
мњењу“: „Није ли сусед преко пута помиловани робијаш“ – дакле, о лицемерју у друштву.
Ипак, „она није умела бранити себе помоћу других“. Мајка се опорављала.

XVII
„Она је веровала у Чедомира, он је воли... они се поново воле... Шта треба више, па да се
буде срећан!“ – фокализација.
Вишња је написала Чедомиру писмо, али он није одговарао. „Јер се беху код њег адесили
догађаји који су створили непремостиви јаз између њих двоје“. Примио је писмо, али није
знао шта да јој пише. Хтео је да буде искрен према њој, али није знао како да је не
повреди. У међувремену се десило то да је госпођа Клеопатра видела њега и Белу заједно
и већ планирала свадбу. Више него икада био је свестан да је не воли. Али то је некако све
ишло само од себе. Постајао је хладнији према Бели; она њему: „Чини ми се да ме
избегаваш. Ти ме више не волиш?“. Стихови које је прочитала Бела подсетили су га на
ВИшњу: „Та песма узбуди Илићу гомилу мисли на лањско пролеће, на Вишњу, на њен
први пољубац. (...) Он осети готово перверзан занос од те смеше поезије, успомена и
присуства девојке коју му је нудила што му она друга није могла дати (...) он се предаје

9
загрљају који је толико избегавао“ (Бели се предаје док се сећа Вишње). У сексуалном
чину их затиче Клеопатра. (пре тога је знала служавка, али вероватно и Клеопатра за
њихову љубав). Клеопатра: „Срамота, млади господине...“. Бела га брани. Говори да се
они воле. Илић потврђује. Клеопатра то сматра незваничном веридбом: „Само,

XVIIII

„Да то није нека твоја комбинација?“, рече министар кад му жена саопшти те вечери да је
Илић запросио Белину руку“. Он: „Слушај, Клеопатра (...) Брак треба да је резултат
слободног размишљања. Бојим се да младића није засенуо мој положај (...) Него, нека
младић сврши школу, постане свој човек (...) па нек узме Белу“. Никад Илић није јасније
осетио два човека који су живели у њему: један миран студент из унутрашњости који се
труди да одговори свим дужностима, а други немиран дух, заљубљен у бескрајност,
фантаст, усамљено биће, идеалиста. Овај други посматрао је припреме за свадбу као да су
се тицале неког другог. „Уочи свадбе, Чедомир изиђе из куће, па је врљао по вароши
бесциљно. Око пет сати пут га нанесе поред једне велике грађевине, којој су мајстори
довршавали трећи спрат“. Ту један радник покуша да себи одузме живот, јер „неће више
да носи цигље... то му је испод достојанства“. „Цело ово вече, Илић је мислио на
самоубицу“.
После венчања отпутовали су у Париз. У возу, Илић је читао вест из новина, како је неки
радник – надничар на грађевини покушао да се убије перорезом јер му се досадио живот.
Не досадио већ: „један прост радник више воли смрт него понижење“. Иначе је био мртав
пијан, радник. Илић је скренуо Бели пажњу како свако има своје достојанство, а она је
само згужвала новине.

XIX

Радоје је покушавао да се приближи Вишји: „Понекад би се зауставио, ћеретао тако са

улице, док је она одговарала с прозора на другом спрату. Био је вечито добре воље“. Опис
села, Вишња у Чачку, шетају поред Мораве, друштво. Певају се песме. Села је у вилино
коло да исплете венац, јер јој се коло учини дивно. Милева се уплашила кад је видела, а
друга девојка рече да се никада неће удати. Радоје у шали као рече како су то нагађања и
како ће Вишња поћи за њега. „Ово цвеће, широка ливада, јаки мириси, на то коло и све
враџбине, којих је пун њен крај, бунили су главу, мучили је као нешто живо, гушили,
давили. Језа ју је подузимала. Руке јој гореле“. Радоје: „Бар данас је то јасно. Нема неба.
Постоји само атмосфера, планете, сунчев систем, материја, енегрија“.
У једној шетњи Радоје Вишњи: „Погледај је, Вишња... погледај Мораву (...) Да ли се и
теби чини да нас она, кроз ниске гране својих врба, позива на велика дела, узвишен рад?“.

10
Вишња се у тренутку сети Београда и Чедомира. Уједе је нешто за срце. Радоје је упита да
ли воли другога, на шта она потврдно одоговори. А Радоје јој рече да среће неће имати
онај ко је одбио.

XX
„Лазаревићева није давала раније готово никакве важности сујеверицама. Она је, тако
рећи била без религије, изложена раном утицају природних наука“.
Рекли су јој да окачи венчић на капију, ако га неко узме, онда ће се удати. Лазаревићева
није волела сујеверице, али опет је погледала чим је устала. Венац је стајао на истом
месту, недирнут.
Тог дана је размишљала како Радоје није заслужио ону увреду, а онда виде у новинама за
свадбу Илићеву и Белину. „Илић је био полуга на којој је почивала зграда њеног живота“.

XXI

„Вишња је оставила универзитет и отишла за учитељицу“. Радила је у једном богатијем

селу у Млави. Добила је и колегеницу Аницу, лепо су се сложиле. „Мајка јој умрла оног
лета када се Чедомир оженио (...) Она се посвети бризи око оца“. Чачак није добио
електрику. Почела је изградња и све је било добро, али једне ноћи у доба кишних дана
река развали брану. Сви су осуђивали Радоја. Приметише да река носи један мртвачки
сандук – у поплави на Морави. „Река је била разорила брану“. То су доживели као нешто
натприродно. Радоје није могао ништа да помогне. Као да није био међу живима. Није се
осећао ни један његов покрет.
У чаршији почеше да га мрзе, као и његов пројекат. Стрпаше га у хапс. Морао је да прода
кућу да би исплатио дуг јер је он био главни акционар. Вишња га је избегавала кад год је
могла јер је сматрала да је она крива за нејгову несрећу. Касније јој се Милева жалила
како Радоје пије.
Ни Вишњи ништа није ишло од руке. „Њен напор да замени мајку показивао се готово
узалудан“. Кад год узме нешто да закрпи лоше је испадало, јела су јој била лоша, варали је
трговци и сл. Отац јој рече да се врати у школу. „Алие не осети више ону сласт
студентског живота коју је осећала прве године“.
Кад се вратила на Велику школу чу да отац реши да се жени и то њеном другарицом
Милевом. Поручила му је нека му је богом просто и затражила је да је поставе за
учитељицу. Више се није враћала у Београд. Године су пролазиле. Прошле су три године
кад Вишња пристаде са Аницом да иде на скупштину у Београд. Ране су полако зарастале.

XXII

На скупштини је срела и Кају. Она има три сина. Вишња се сети Кајиних пророчких речи
са почетка књиге. (Има особа које уђу у наш живот...). Кајин муж, Милисав, јесте

11
анархиста. Каја говори како уницерзитет „није за наше жене“. Каја: „Наша је кућа мала
република. Свега имамо што нам треба: пилића, прасади, вина, књига“.
Кад је кретала у Београд с једне стране је била срећна, а са друге, неки унутрашњи глас јој
је шапутао да је одавде побегла са ишчупаним срцем и да ту не треба да се враћа. Шетала
је по граду, видела је град, али не и свет. Удари нека плаха киша. Видела га је. Није му
видела лице, али би га познала у хиљаду других. Киша је падала, а он је јурио за њом.
Поделио је кишобран са њом. Она: „Свак од нас има свој пут“. Он: „Не говори ми то,
Вишња (...) Ми смо још увек добри, стари пријатељи“. Она: „Не криви време, Чедомире. Ја
не верујем у судбоносне неспоразуме. Ако је ко крив, то смо ми: ја, ти, наши карактери,
наше неједнаке тежње. Оставимо, дакле, прошлост. Она се не врати, ма је звао колико
хоћеш“. Он ју је још једном такву видео: у почетку њиховог познанства, за време једне
шетње кад их је киша ухватила ван вароши. Он је онда гледао у њу кроз будућност која
обећава све, а сад је посматра кроз прошлост која се измиче, отима се нашим пруженим
рукама. Он је инсистирао да иду заједно, а она да је боље да се никад нису ни упознали.
Договорише се да се сутра нађу да попричају.

XXIII

Чедомир „је мислио да се она удала и да није нништа сачувала од спомена на њихово
познанство“. Он ју је готово био заборавио. Ретроспектива његовог живота након свадбе –
отпутовали су у Париз, били до Беча и Минхена. Уписао се на Сорбону. Изабрао је тему:
О вредности живота. Учинило му се да се остварио његов велики сан. Међутим, Бела није
могла да се навикне на тај град, на пуно људи, тешко јој је било без мајке. Свога мужа
сматрала је за нову играчку. Свађе су биле све учесталије. Бела више није хтела да се
врати у Париз. О Бели: „Лака и површња, знала је живети само за своје задовољство и
мислити једино на оно што је пријатно. Њих двоје су се често свађали. Свога мужа
сматрала је за нову играчку коју је добила“.
„Ко зна колико би то трајало да се стари Матовић не разболе и умре. Овај народни борац,
као и многи други, доживео је пред смрт велика разочарања“. Он је хтео да се врати, али
му одузеше стипендију јер се наводно није вратио кући са одобрењем владе. „Тек доцније
је сазнао да владино одбрење није било у питању (...) него је то госпа Клеопатра урадила
на своју руку код колеге свога покојног мужа, јер није одобравала да се Чедомир удаљава
од своје жене“. Добио је место у једној београдској гимназији. Предавао је латински језик
и историју Срба. „Било је у колегијуму много нечег женског, калуђерског, лицемерног и
грубо себичног“. Колеге су „пањкале“ Чедомира, „а и сам је био крив: био је лабав, давао
је лако добре оцене“. Планови да се врати на студије постали су му немоћни. Осећао је да
је промашио свој живот, свој позив. Био је незадовољан у служби и незадовољан у кући.
Остао му је за разговор само још Зарија Ристић, вечити ђак. Авет лудила се помаљао кроз
Зарићеве песме. На крају једног њиховог разговора он се реши да се разведе.

12
Аница Вишњи рече да зна где је била – да је лутала по Београду тражећи своје доба и да се
вратила несрећнија него што је била. „Опасно је дуго маштати, толико мислити, толико
тражити; боље је пристати на живот, пустити се у њега“. Јер, какав да је, живот постоји,
он се не може мењати у својој суштини, ми смо принуђени примити га. Да, време пролази,
и једанпут дође тренутак кад се мора имати храбрости и прекинути накратко са свим
маштаријама. Саветовала је да се уда.

XXIV
(Иначе, Аница је тетка Вишњине колегинице, мислим Каје).
Састали су се да би причали о његовој свадби, да јој се он изјада, а онда он поче о
политичком стању. Вишња: „Ниси ваљада нихилист? (...) Не знам. Назови ме како хоћеш.
Измењао сам све идеје. Више немам никаквог политичког убеђења, не верујем више у
политику“. Она њему: Бори се! Брорба за опстанак усавршава, оплемењава (...) Књиге су
суво знање. Дају ти моћ да разумеш ствари, али те заводе својом неприроднм логиком;
пуне ти главу непроменљивим законима (...) Оне су као фењер обешен позади лађе, коиј
осветљава пређени пут, а ни корака унапред“. Чедомир: „Ја верујем (...) у прогрес, у
човечанство. Не могу да примим да је васељена створена ради гомиле глупака“. Она: „Ја
сам се спустила на општи ниво“. Сишли су до чесме где је писало Вилина вода 1848.
Питала га је да ли често долази овде и долази ли још ко. Чедомир: Неке Швабе лове по
риту. Ја не волим лов. Илић пита Вишњу: „Хоћеш ли да будеш моја жена?“. „’Шта је ово
мени?', питала се она. ‘Тамо вилинско коло, овде вилинска вода, све неке мађије'“. Она:
„Доцкан, Илићу (...) Твоја жена је још твоја“ (развод је покренут, заправо). Ономад ме је
један пример дирнуо. Лете две беле тице једна за другом, као два добра друга; пуче
пушка; једна од њих опусти крила и пада у рит; она друга прну увис, па се врати, начини
два три круга изнад места где је пао леш као да га тражи; пуче друга пушка; тица се изви
над Дунав, одлете у ваздух и више се не врати. Вишња: Жао јој било свог живота. –
алузија на њих двоје и предвиђање смрти која ће их задесити. „Постала је она стара
Вишња, којој је морал патријархалне куће забрањивао свако попуштање од правог пута“.
„Вратила се одмах у село. (...) Дала је реч својој другарици да јој проводаџише за прву
прилику која им се допадне“.

(Питао је да се уда за њега. Она се питала шта је ово њој, тамо вилинско коло, овде
вилинска вода, све неке мађије.Волела га је свим срцем, али га одгурну и рече да је
доцкан, да он још увек има жену. Није је занимало што је бракоразводна парница
поведена. Сматрала је да живот није драма, да они нису деца и да тако не може. Вратила
се у село да ради, другарици дала дозволу да јој нађе мужа)

XXV

13
„Ишао је као, као мртвац, не знајући камо. У једној празној улици спази своју жену“.
Трудио се да је избегне, односно сусрет са њом. Вратио се у стан и наставио да ради
(докторски) рад. „Бацао је перо, полазио к вратима, после се враћао, седао поново за
посао. Осећао је инстинктивно да му је тај рад једини ослонац што му је остао“.
„Изабрани писац“ био му је Дарвин: „Он је био његов божански учитељ“. И он га је
нервирао. „Међутим, последњих година јачао је све више протест против научног
догматизма“. „позитивизам није познао, ни видео, ни разумео, ни волео оно човечанство
које је ткрила психологија народа, психолошки роман индивидуа и фамилиија“. Испред
прозора видео је Арапа, коња који се тако звао. Некада је био господски коњ, а сада се
претворио у обично кљусе. „Сажаљевао је“ то коња, кљусину, у ком је видео себе.
Спустио се на „општи ниво“ – и он и коњ - паралелизам!!! У њему је видео себе. „Залутао
сам. Није то што сам хтео. Преварио сам се у Дарвина. Шта ми је требао Дарвин?“.
Газдарица уђе и затражи мало папира за потпалу. Он јој извади свој рад, у целости јој
даде, све док му рука не напипа револвер који је показивао Зарији Ристићу раније. Кроз
главу му је пролазило све: цео живот, родно место, тренуци са оцем из детињства. Прво се
сетио оца како га је учио стране света, затим како му је газдарица стана ушла у собу само
у кошуљи, да му остави некакву листу. Затим се сетио свог родног места како је лепо кад
је вашар. „Обузе га једна дубока одвратност према свету, према свему, а највише према
себи самом“. „Та кљусина учини му се као авет која га гони, као живот који му остаје, као
он сам“. Размишљао је како није разговарао са породицом, оженио је девојку коју није
волео, унесрећио је жену коју је волео, ништа добро није урадио.
Чуло се напољу како рабаџија грди коња и дере се на њега. И чуо се пуцањ...

XXVI

„Да ли је то био случај? Или заиста нека виша сила управља нашим мислима? Те исте
ноћи Вишња је сањала да се удаје за Чедомира. Залуд је покушавала да се одупре“.
Раскопча хаљину до дна. „Девојку је обузимала ватра све више. Слика Чедомира, његовог
загрљаја и оног бесног канкана пред толиким светом, није је остављала“. Стајала је пред
огледалом у ноћној кошуљи, боса. Обузима је бес: „За њега и јесу којекакви богаљи!“.
„Као ван себе гледала је своју слику, слику не ње, него друге жене, не жене, него нечије
наготе“. „Оштар смех зацика по соби. Насмеја се и оно тело у огледалу, развучено,
саблажњиво“. Њене очи су добијале чудан сјај и упијале су чипкану кошуљу, у дивна
округла рамена, урумену кожу босих ногу. Ево ме, узми ме... промуца њен глас. Чедомире,
узми ме! Пала је, непомично је лежала на поду. Аница је устала да види шта је. „Пред њом
је лежало наго, младо тело, забачених руку, набреклих груди, устрепталих слабина и очију
стакластих као да душа сања неки ванземаљски сан, тело наго, божанствено у својој
невиности, сатанско у својој лепоти. Уседелица се збуни“.
Аница је звала да се пробуди, говорила да јој нашла момка. Вишња је звала Чедомира.
„Заман је вишња звала свог драгана. Њега није било више међу живим. Остало је само

14
његово тело, које је у том тренутку, наго и покривено платном, као и Вишњино, почивало
на мермерном столу у хируршкој дворани београдске болнице. Једна млада, хрома жена
успротивила се излишној секцији коју је закон одређивао и тражила одлучно да јој се
мртвац преда на сахрану“.

Још један документ из Групе за полагање XX века у ком је, укратко,

препричан роман

Чедомир Илић

9. 7. 1900. Чедомир Илић је ишао на Врачар где је давао часове једном гимназисту.
Чедомир је био студент филозофије, врло је висок, очију које су у тренуцима живости
изгледале као да хоће да искоче из главе. Био је обучен немарно, са краватом која се пела
уз потиљак. Био је сигуран у себе, у своју будућност и у добро које ће чинити
суграђанима, Србији, целом човечанству. Часове је давао у кући гимназијског професора
Јована Матовића, познатог опозиционара, који је био осуђен као велеиздајник и налазио се
на робији. Професорова жена је имала четворо деце. Параскева је имала шеснаест година
и храмала је на једну ногу. Тепали су јој именом Бела. Син Младен је био ленштина, склон
слабостима простог народа. У трећем разреду је пао годину и Чедомир га је подучавао уз
скромну надокнаду. Ту су биле још и две девојчице, близнакиње.
На путу до њихове куће Илић је видео војнике. Дознао је да се краљ верио женом из
народа, удовицом једног инжењера, бившом дворском дамом своје мајке, старијом од себе
десет година. Влада је то схватила као скандал па је поднела оставку. Војсци је наређено
да чува границу и да не допусти краљевом оцу улазак у земљу.
Сви укућани су веровали у Јованово помиловање. Чедомир је још раније приметио да Бела
није равнодушна према њему.
Чедомир се родио 1878. у Ваљеву. Илићи су пореклом били из села на граници ваљевског
и ужичког округа. Ту се населио његов прадеда Илија по којем су и добили име. Илићев
деда Чедомир је научио читати и писати сам. Кметовао је дуго година и парничио се са
сељацима из суседног села око воденице. Пред смрт је изгубио све што је имао.
Чедомиров отац Стеван је изучио сеоску школу, покушао је да заврши гимназију, свршио
је два-три разреда, па прешао у државну службу. Био је преписивач у Ваљеву где је
начинио своју каријеру. Оженио се кад му је било тридесет година кћерком поштара. Са
женом се није слагао. Она је захтевала скупоцена одела и свечане ручкове. Желела је да
одржи неку врсту племства.
Чедомир је одувек био добар ђак. Отац му је умро још док је Чедомир био у гимназији.
Његову сестру је запросио Вићентије Симић, секретар суда. За мираз је тражио 10.000
динара. Мајка и сестра су желеле да продају кућу. Чедомир им то није дозволио. Чинило
му се као да тргује кожом сопственог оца. У кући су настајале свађе. Чедомир се одрекао

15
наследства. Мајка је покушавала да се измири са њим. Он јој је одговорио увредљивим
писмом, зет се умешао и Чедомир је прекинуо везу са својом породицом.
Он упознаје другарицу своје рођаке Вишњу Лазаревић. Говори јој о универзитету и
еманципацији жена. Вишња одлучује да упише филозофију. Жели да буде на висини
времена у којем живи. Завршава учитељску школу. Чедомир је уверен да се она неће
вратити у Београд како би уписала Велику школу.
Вишња је била кћи Митра С. Лазаревића, бакалина. Вратила се у Чачак одакле је слала
Чедомиру писма која су била написана уздржаним тоном. Та писма су му много значила.
На почетку школске године се поново сусрећу јер се Вишња вратила у Београд.
Матовић није пуштен са робије онако брзо како су се надали у његовом дому. Краљ му је
на дан свог венчања опростио пола казне. Тек је на зиму добио потпуно помиловање.
Чедомир је у њиховој кући добио собу и храну за подучавање њиховог сина. Матовић
постаје кандидат за министра и ускоро постаје министар.
Чедомир је пољубио Белу, а после тога се кајао. Њихова веза се ипак наставља. Он је није
волео као што је волео Вишњу. Бела га позива да једне ноћи дође к њој у собу. Чедомир
обнови своју везу са Вишњом. Једно поподне су провели код ње у соби. После тога
Вишња одлази у Чачак јер јој је мајка била болесна. Написала му је писмо на које он није
одговарао. Чедомир је избегавао Белу, али је то било тешко с обзиром на то да су живели
у истој кући. На крају је поклекао пред њеним телом. Њена мајка Клеопатра их затиче
заједно у соби. Бела јој говори да се они воле, а Чедомир то потврђује, иако је знао да то
није истина. Њена мајка саопштава министру да је Илић запросио Белу, а Матовић говори
да Илић може да је узме када заврши студије. Чедомир полаже све испите. На улици види
самоубицу, што на њега оставља дубок утисак. Мислио је на тај случај чак и на дан свог
венчања. Младенци одлазе у Париз.
Вишњи је у Чачку тешко падао недостатак слободе. Признаје Радоју да воли другог
човека. Она у новинама прочита да се Чедомир оженио. Оставља универзитет и одлази за
учитељицу. Добила је место у селу на Млави. Имала је колегиницу, стару девојку Аницу.
Вишњина мајка је умрла, а она се бринула о оцу. Кућни посао јој није ишао од руке па је
отац наговарао да се врати у Београд на студије. Она одлази и озбиљно се бави студијама.
Отац је решио да се ожени. Испросио је њену пријатељицу Милеву. Вишња је затражила
да је поставе за учитељицу и више се није враћала у Београд. Тамо је отишла тек после
четири године на скупштину учитеља. Тамо среће Кају, Илићеву рођаку. Она се удала за
свог колегу и има три сина. Вишња на улици сусреће Чедомира и пристаје да се нађе са
њим следећег дана.
Чедомир се није слагао са својом размаженом женом. Стари Матовић умире. Бела је
одбила да се врате у Француску, Чедомир је добио посао у гимназији. Свађама са женом
није било краја, ташта се упорно мешала у њихов брак. Он напослетку оставља жену и
ташту. Чедомир проси Вишњу, али га она одбија. Чедомир се убија из пиштоља. Вишња је
те ноћи сањала да се удаје за Чеомира и налазила се у духовној кризи вриштећи његово
име. Њена другарица је теши, говорећи јој да ће је удати.

16
Обавезна литература: Радован Вучковић: Драма сањара у Ускоковићевим
романима (1966), у: Проблеми, писци и дела

Милутин Ускоковић „ствара један новији тип прозе. Разуме се, без довољно литерарне
снаге и вештине, али са новим осећањем за ствари и стилом друкчијим од претходника. Та
новост огледала се у смислу за савременост и у сагледавању драме генерације којој је и
сам припадао, а која је наговештавала општу трагедију човечанства у Првом светском
рату.
Како је она траспонована у Ускоковићевим романсијерским делима?
Делатност Милутина Ускоковића везана је углавном за период од десетак година пред
Први светски рат. Он припада, заједно са Исидором Секулић и Вељком Милићевићем,
групи прозних писаца који су у својим делима, као и Сима Пандуровић и Владислав
Петковић-Дис у поезији, истраживали суморна расположења своје генерације и били под
знатним утицајем духовних и књижевних струјања на Западу тога времена. Њихов циљ
био је, донекле, да унесу нове садржаје и да их формално обогате новим могућностима
којима је проза тога доба већ обиловала. Известан симболистички мистицизам, као и
рафинирано и декадентно осећање живота, показивало се у њиховим прозним текстовима.
То важи и за Милутина Ускоковића, за његове приповетке и цртице, као и касније за
романе Дошљаци и Чедомир Илић. (...)
Ускоковић је судбину свога јунака везао за одређену средину, хтео је у роману да решава и
нека социјална питања, али све то остало је као декор који се није увек добро уклопио у
оно што чини окосну срж романа: у линију у њему која прати интимну драму типичног
младића – песника онога времена. А ова у роману гради неопходну романескну схему, око
које се све остало концентрише или излази ван њеног домета као дигресија. И љубав и
социјално-политичка питања онога доба подвргнути су главноме јунаку; он их 'режира' за
себе и онда кад су противу њега: потчитава их властитим драмаам, 'трагизује' их собом.
(...)
Љубавна драма сањара-поете почиње као идила и доживљава све прелазе до коначног
краха. При самом крају романа банални љубавни заплет, опет напет и преувеличан, добија
изразито метафизичко-поетски вид: сфинга живота и његова коб тријумфују; суђено је да,
у одређеним околностима, једно мора бити жртва, друго победник. Но исто тако роман је
досудио пораз победнику. И ту је, можда, моменат који обједињује једну метафизички
интонирану драму и њен изразит национални смисао и ствара доста успелу иронију: ни
судбина се не извршава тачно по одређеном реду, јер се на пољани 'велеграда', како је то
видео Ускоковић, постаје плен 'крупних и ситних маса које се отимају око исте кости'.
Лирско-сентиментална и метафизичко-еротска драма прима, на тај начин, известан
'стваран' рељеф и, схваћена само тако, а не за себе као посебна компонента романа, а
подвргнута ситуацији главнога јунака, она добија свој прави смисао и омогућује да се
једна линија у роману извуче до краја. Она је још један елеменат у њему који психолошке
немире јунака интензивира и загрејава до трагичног патоса. (...)

17
Чедомир Илић – Даљи пут Ускоковићевог књижевног развоја означио је роман Чедомир
Илић (1914), чија је прва верзија била претходно објављена у часопису Дело, под насловом
Хроми идеали (1911/12). Критика је још од Скерлића готово редовно указивала да
Ускоковићев развојни пут са Чедомиром Илићем у односу на Дошљаке значи и
квалитативни скок у његовом књижевном раду. Тип модернизованог биографског романа
у Чедомиру Илићу добио је, без сумње, вредност једне шире концепције, у којој су са више
прецизности и доследности изведене романсијерске замисли. Моралне, политичке,
филозофске и љубавне дилеме постављене су јасније, па је тиме и драма једног
романтичног сањара, типичног јунака у литератури пред Први светски рат, била истакнута
и добила и универзално значење. Јер, Ускоковићеве опаске на крају о дошљацима имају,
свакако, данас смисао једне социолошко-историјске дијагнозе уже националне
провенијенције и односе се на проблем мале земље која почиње корачати путевима
индустријализације и културног и интелектуалног уздизања. Али, ако се посматрају
унутар развоја европских књижевности тога времена и као део једног општег стања и
осећања младе генерације пред ратну катастрофу, она се види да појам дошљак, као и
туђинац, има једно шире и универзалније значење и изражава начин понашања не само
јунака литерарних дела већ и твораца тих дела. Јунаци су, заправо, били само нека врста
аутопројекција драма њихових твораца.
Дошљак је у већини тих дела насталих непосредно пред рат представљао човека
ослобођеног скрупула једног света, а и биће које није успело да пронађе могућности
егзистенције у неком новом времену. Он је човек који осећа недовољност прошлога и
немогућност да се уклопи у неко садашње или будуће време. (...) На граници између
прошлог и будућег млади човек тога доба покушава да се веже за било какву сталност: за
политичке догме новог времена, за прагматичке кодексе рада и понашања или моралне
норме које су већ ишчезавале, за нове филозофске идеје и љубав. Не успевши ни у једном
од тих покушаја, он се сурвава у празнину лудила или самоубиства. Судбина многих
интелектуалних и књ. сањара и јунака које су ови стварали у делима, таква је: пад у
празнину.“
„Трагедија идеалисте“: „(...) И Илићева трагедија почиње у настојању да свој сан идеално
реализује у практичном животу. У томе је његова основна разлика од сличних сањара
послератне литературе: ови знају да је сваки покушај практичне реализације илузоран.
(...) Ускоковићев јунак хоће да све постигне на земљи. И то, прво, што ће остварити
политичке визије будућности, и друго, што ће осигурати солидан живот у садашњости.
Услед тога долази до расцепа у његовом бићу. У њему почињу да се сукобљавају два
различита човека (...) На филозофско-идејном плану овај психолошки и духовни проблем
манифестује се као расцеп између идеје апсолутног живота, саставног дела духовног
профила младог идеалистичког сањара, и идеја научног позитивизма и социјалистичке
идеологије. Ватрени присталица научног позитивизма и марковићевског просветитељског
социјализма у младим данима, Чедомир Илић, са негативним искуствима живота и праксе,

18
немоћан да оствари праву љубав, све више долази до сазнања која су у супротности са
његовим досадашњим схватањима. Постепено Илићева убеђења почињу да примају форму
филозофије интуитивистичког скептицизма (...)“.
Литерарни концепт ове врсте романа пред рат, као што су оба Ускоковићева, умногоме
различита од реалистичко-натуралистичке концепције дела помињаних писаца са краја 19.
века. Кад су се појавили Ускоковићеви романи, а и доцније, кртика је, често под утицајем
Скерлића, инсистирала на моменту реалистичког у њима, поготово у Чедомиру Илићу.
Скерлић је скретао пажњу на Ускоковићеве романе речима да су то 'дела нашег доба,
слике наше средине, израз наших дана'. (...)
Унутар таквих дела и поједини ликови, поред значења примерака што оличавају особине
једне средине и њених моралних квалитета, истовремено су и симболи етичких и
филозофских идеја које раздиру јунакову свест. Тако две девојке у Чедомиру Илићу
(Вишња и Бела) симболично представљају један одређени став, односно тип могућности у
смеру којих могу да се развију јунакове идеје. Вишња је, свакако, у својој невиној лепоти,
нетакнутом и природном сјају који подсећа на пуни и хармонични живот биља и природе,
оличење чистоте прошлог и патријархалног морала, чији се интегритет разара под
утицајем новог времена. Друга јунакиња, Бела, њена је супротност у свему. Она
симболише еротску перверзију велеградског стила живота, чији се смисао изражава у
егоистичкој потрошњи другога и непрекидном телесном упражњавању. Таква, она је један
део лица новог Молоха велеграда, који губи равнотежу и постепено се демонизира. (...)
Поред тога, иако не у толикој мери као у Дошљацима, постоји низ појава и радњи у
Чедомиру Илићу са изразито симболичним значењима. (...) Познат је пример јављања
мртвачког ковчега, који наговештава неку фаталну и неизбежну катастрофу. У оба
Ускоковићева романа појављује се тај симбол. У Чедомиру Илићу искрсава у моменту
катастрофе кад водена стихија руши брану која је требало да донесе светлост у паланку.
Руше се наде младог прагматички оријентисаног идеалисте Радоја и тиме умиру његове
илузије.
Често су ти симболични знаци фолклорног порекла, али имају исту ф-ју упућивања на
деловање некго мистичног фатума и обзнане оног последњег предсмртног искуства. У
моменту Вишњиних предосећања и очекивања да се јави Илић, коме је упутила писмо,
долази до заједничког излета у природу. Цео излет протиче у знаку песме и весеља. Једино
је Вишња са исплетеним венцима улетела у кобни круг за који се веже народно веровање
да девојци доноси самоћу неудате жене. (...) две птице о којима говори Чедомир Илић при
последњем сусрету симболишу несрећну љубав. (...) Симболичан је коњ Арап, кога је
Илић најпре запамтио како је 'високо држао главу', а касније 'постао обична таљигашка
рага' (...) Симболичан је и у знаку мистичне подударности и крај романа: првов Вишњин
сан, затим симболично повезивање две жене над мртвим младићем“.

Обавезна литература: Јован Скерлић, Милутин М. Ускоковић: Чедомир Илић,

студија из 1914, у: Писци и књиге V, 1964.

19
Истиче сличност између Дошљака и Чедомира Илића.

Главни лик „имао је да бира између две девојке (...): Вишње, која је за њ представљала
идеализам, борбу верност себи и својим начелима , и Беле, која је за њ значила
задовољавање личних амвиција, утрвен пут кроз живот, готову каријеру“. „То је сасвим
словеснка природа, управо руски тип, магловит, нерешљив, слабе воље, без енергије“.
Његова „'трагичка кривица' је што нема воље“. „Чедомир Илић је унеколико духовни
представник целог једног нараштаја“. „Насупрот Чедомиру Илићу, жалосном витезу
хромих идеала, стављен је позитиван и радни Радоје Остојић (симболично име!) (...) Радоје
није човек од књиге и речи, мада и он воли и култивише фразу. Он се облачи, брије и
говори као Американац“.

„Као роман, Чедомир Илић означава напредак у књижевном раду Милутина Ускоковића.
Иако су Дошљаци писани према добрим француским узорима, били боље склопљени и
изведени но остали романи српски, ипак је у њима било развучености, понављања и
ударања у страну , нарочито било је извесне старомодне сентименталности. (...) Чедомир
Илић је много боље изведен. Он је збијенији, градиво је боље распоређено, унето је само
оно најважније, или бар карактериситчније. Сразмере су добр одржане, излагање је
мирно“. У односу на Дошљаке, у овом роману „има ширега живота, више
општечовечанског“. „Иако се није у потпуности излечио од сентименталног вербализма,
који је саставни део наше почетне књижевне културе, он је свој нов роман написао
природнијим, трезвенијим, прецизнијим, простијим стилом“.

Обавезна литература: Душан Матић: „Ускоковић и Београд“, у: Пропланак и

ум, Нолит, 1969.
„Феномен Београда, феномен настајања нашег првог великог града модерних времена
истински је, може се рећи, мучио Ускоковића. И та естетска, морална и друштвена
узнемиреност, права душевна мука, готово грч пред растом Београда, чини сву драж,
вредност, па можда и разлог промашености Ускоковићева дела. Београд је био његова
брига, његово очајање, његов бол, његова живота драма, али, нема сумње, и његова
најдубља радост. Пад Београда и пад Србије 1915. године били су, неком чудном игром
судбине, и његов крај. Умрла је једна епоха, његова бурна епоха, и с њом је и он, несрећан
због катастрофе, трагично нестао (...) Ускоковић је први, у већем захвату, заграбио
литерарну тему Београда и покушао да обелодани физиономију тога града, који се бурно,
пред његовим запањеним очима, нагло мењао, а уисти мах, чинило му се, остајао исти (...)
Ускоковић је тој старој речи 'дошљак' – налази се забележена код Вука – неочекивано дао
интензивно горак и драматичан нагласак. У свом Рјечнику Вук, по свом обичају, није
навео ни неко пејоративно значење за реч 'дошљак'; знак да је она имала једностаавну
употребну вредност (...) Нема сумње да је Ускоковић у својим француским лектирама
наишао и на традиционалистичке теорије Мориса Бареса [номинатив: Морис Барес] о
'искорењенима', које су у Ускоковићево време, почетком двадесетог века, биле јако у

20
моди. (...) Ускоковић је, и нехотице, Баресова схватања о искорењенима уносио у своју
визију 'дошљака'. (...) Много је битније то што је Ускоковић наслутио да у том нашем
дошљаштву лежи једно животно тесто из кога ће се умесити наш градски живот, који није
имао никакве традиције, и да ће ти дошљаци морати својим голим рукама, на наковњу
сопствених живота, да кују врело гвожђе својих нових сопствених регула етичких и
друштвених, за свој нови заједнички живот, за живот новог града, чије су и темеље у
ствари они сами постављали и поставили (...) Чедомир Илић је небрижљивије писан,
брзином плаховитих утисака, као да се Ускоковић плашио да му не пропадне истина
тренутка, можда и рогобатан, као да је писац и нехотице том рогобатношћу стила желео да
изрази и рогобатност саме стварности коју је бележио (...)
Сматрао сам да је Ускоковићева критика епохе и друштва о којима је писао, критика час
луцидна час оправдана, час љутита час осветољубива, неко који се свети због неке дубоке
личне увреде, очигледно и јасно, али да постаје сасвим разумљива тек онда ако се сагледа
у контрапункту Ускоковићеве осећајности, коју сам покушао да осветлим. Можда је то
бил овише него контрапункт, непремостив јаз његове опоре, тврде, бруталне визије
рогобатне стварности, како је Ускоковић доживео своје време и своје друштво. (...)
Ускоковић је у сваком случају, нарочито својим последњим романом, у нашој
књижевности отворио једно питање, одшкринуо врата књижевној визији градског живота,
одшкринуо један нов угао, под који је, одбацујући сваку епику и легендарност и
нашинство (sic) наших дотадашњих гледања на наш живот, покушао да нашу животну
стварност гледа и слика без илузија, али не и без дубоког сензибилитета, једног истинског
доживљаја који допушта праву меру човека“.

Радован Вучковић: „На граници два приповедцачка концепта (М.

Ускоковић и В. Милићевић)“ у: Модерна српска проза (литература коју
је препоручила Мина на вежбама)

Јунак идеалиста и средина

„Ускоковић, као сликар Београда или паланке, није мога ода достигне претходнике кад је
требало литерарно репродуковати утиске, изложити их у продубљеним платнима
колективног живљења и на позадини извући ликове, ситуације, атавизме, сукобе, у
богатим преливима, од ироничног коментарисања (Матавуљ), кошмарног, трагичног
спектакла (Станковић), хумористичко-извештаченог портретисања (Ћоровић). Као песник
и одвећ млад, Ускоковић је слику стварности (а то значи паланке и Београда) до краја
субјективисао и дао у афективној експресији: или, приказујући је, уносио личне емоције
одбојности (кад је реч о друштвеним феноменима) или се пак симпатички поистовећивао с
њом (кад је писао о утисцима из природе) (...) Чинио је то на начин који је произилазио из
наглашеног субјективизма другог нараштаја приповедача XX века. Ускоковић је, наиме,
унапред стварао представу о супротности интелектуалног сањара или романтичарског
љубавника и ситне паланачке средине која је препрека за остварење његових идеала (...)“

21
Иновацијске вредности Ускоковићеве прозе
„Ускоковић је данас препознатљив не само по ономе што је остварио као вредност
(неколико приповедака и роман Чедомир Илић), већ и према настојању да створи нешто
ново и другачије од претходника, што се уклапа у достигнућа српске авангардне прозе.
Иновацијски квалитети Ускоковићеве прозе очитују се на три начина. Прво, у техници
слободнијег него до тада аранжирања детаља и констрисања и монтаже фабуле, друго, по
уметању у причу душевно дисперзивних стања јунака (подвајање, транспарантност
перцепције стварности) и, треће, у проширеном систему симболичких коинциденција
ствари и душевних појава, па и укупној надградњи симболичко-апстрактног слоја у
појединим делима (...)“

Радивоје Микић о Чедомиру Илићу, у предговору Политикиног издања

Милутин Ускоковић је један од утемељивача модерне српске прозе, а посебно романа из

београдског живота. Овај писац трагичне судбине (извршио је самоубиство 1915. године,
у тренутку пораза и повлачења српске војске) у књижевност је ушао рано и врло брзо
стекао глас миљеника Јована Скерлића, који је у њему видео један нови уметнички
сензибилитет, тако далек од свега што је традиционално“.
Мада је објавио и једну књигу дужих приповедака („Кад руже цветају“, 1912), овај писац
је праву књижевну славу стекао романима „Дошљаци“ (1910) и „Чедомир Илић“ (1914).
Ускоковићеви романи се само делимично могу посматрати као последица ослонца на књ.
традицију (на романе Светолика Ранковића, који изразитије настоји да уђе у унутрашњи
свет својих јуана и да прикаже сву амбивалентност тога света).
И у једном и у другом роману, Ускоковић прича љубавну причу (у Дошљацима реч је о
љубави Милоша Кремића и Зорке; односно Чедомира и Вишње), само што та љубавна
прича има трагичан епилог“.
Ч. И – љубав Чедомира и Вишње се окончава његовим самоубиством и њеним
вегетирањем у сеоској средини.
Милутин Ускoковић је у овом роману наговестио тенденције које ће до пуног изражаја
доћи у прози која је објављивана после Првог светског рата.

Поговор: Марко Недић

У роману Чедомир Илић налази се најоштрија критика парламентарне демократије у

Србији после 1903. године. Ускоковић је био за модернизацију србијанског живота и
друштва, али и за критику свега онога што је у грађанском друштву и животу
представљало деформацију хуманистичких тежњи човека; он је био за модернизацију
српске прозе, за увођење градских тема, савремених јунака и психолошке анализе. У
Чедомиру Илићу емотивно и идеолошко испољавање човекове личности чине
најзначајнији слој садржине романа. Тежња Милутина Ускоковића је да свој књижевни

22
израз индивидуализује у оквирима београдског стила. Језик свог дела он заснива на
моделу стандардног књижевног израза, а не индивидуализованог језика књижевног јунака
или наратора.
Чедомир Илић припада оној врсти романа у којима је у жижу уметничког интересовања
стављено питање судбине појединца у стварности. То је дело с јасно назначеним
елементима друштвеног романа, истовремено романа идеја, романа љубавне садржине,
романа с тезом о неминовној пропасти једне генерације интелектуалаца у грађанској
Србији, али много више Чедомир Илић је роман карактера.
У садржинском смислу роман је концентрисан искључиво око две значајне животне теме.
Прва тема јесте љубав између Чедомира Илића, студента филозофије на београдској
Великој школи, и Вишње Лазаревић, ученице завршног разреда девојачке школе у
Београду, доцније такође студенткиње филозофије. Другу тему чине препреке субјективне
и објективне природе које онемогућавају остварење те љубави. Оне се најпре
наговештавају Чедомировом везом са девојком Белом, код чијих родитеља станује као
приватни учитељ, настављају се његовом женидбом са њом, а завршавају се након
Чедомировог раскида са Белом.
У основи овакве садржине налази се стари мотив уметности о неоствареној љубави и нови
мотив модерне књижевности и филозофије о немогућности остварења идеалног, потпуног
јединства живота и о неминовности дезинтеграције личности у грађанском друштву.
Ускоковић роман проширује и сликама друштвеног стања у Србији, у којем је наговештај
потпуне љубави унапред бивао осујећен начином мишљења и моралом тог друштва,
његовим доживљајем стварности, његовом историјски ограниченом визијом света.
Судбином Радоја Остојића увећана је трагична основа целокупне визије живота у делу.
Ускоковић је његову судбину окончао сазнањем да је и позитивизам једна врста
идеализма и да је позитивистички поглед на свет, ма колико био стваралачки усмерен,
такође немоћан да омогући остварење потпунијег човековог интегритета у свету. На
сличној мисаоној основи дат је и портрет Зарије Ристића, бескућника и боема,
представника релативистичког и скептицистичког погледа на свет, веома блиског
нихилизму.
Остварујући лик Вишње Лазаревић, писац је био веома близу уметничком концепту
трагедије модерне личности која је из патријархалне културе хтела неприпремљена да
закорачи у грађанску. Када Вишњина женственост, њен емотивни и еротски нагон, који су
годинама били пригушивани, наједном избију из ње у последњим страницама романа,
види се колико је та трагедија животна и велика.
У тренутку када пристаје на трајну везу са Белом, изјавивши да је воли, иако је свестан да
не говори истину, Чедомир открива колико је слаб као личност и колико је његова тођака
Каја била у праву када је Вишњи говорила за њега да је „карактер неодређен, несталан,
неодважан, слаб”. Он у суштини и није прави, није потпуни идеалиста, јер не тражи и не
налази ослонац искључиво у себи, већ много више у другима. Под привидом новог,
грађанског, он је у суштини изабрао малограђански начин живота. Своју самоћу, своју

23
изолованост је доживео као трагедију, као губљење сваког ослонца у другима, као крајњу
дезинтеграцију своје личности.
Ускоковић је писао језиком и тачком гледишта свога јунака, доживљеним јунаковим
говором или његовим унутрашњим монологом. Тек је местимично аутор, односно
наратор, допуштао себи кратке, најчешће ироничне или двосмислене упадице у његов
говор или поступке.
Прича романа започета је пре тренутка којим почиње прво поглавље. То се обелодањује у
трећем поглављу, у којем се налази прави почетак приче у роману – први сусрет Чедомира
и Вишње.
Доживљени говор – Унутар приповедања у трећем лицу, непосредан прелаз на изношење
мисли о сећаја појединог лика романа као његова приповедања, а не приповедачева.
Унутрашњи монолог – За разлику од доживљеног говора унутрашњи монолог тече у
првом лицу.

24