1

voleo bih da te dotaknem

plašim se
da me ne primećuješ
pitam se
šta te to užasava
vatra ili ništa
mogu li da dobijem
raspeća tvojih strahova
da te njima prisilim
da čuješ moj glas
jer jzovem te predugo
ovde sam eonima
bio sam mnoštvo
jak i slab
lep i oduran
zaboravio vreme svog rođenja
zovu me nefilim
video sam te i
pre postanka
jer vidim sekvence
kauzalne lance
kuriozno najepšu stvar na
svetu sam tražio
i pronašao tebe
voleo bih da me dotakneš
plašim se
da će boleti tvoj dodir
jer mene je rodio
užas i krik bogova
nikad lepotu i milost
na svojoj koži
nisam doživeo
zaboravio sam na jezik
jer tako dugo
sam
u mraku i i hladnoći
teško mi je da ti govorim
jer se plašim
anahronih sinkrezija
2

misliš da me tako dobro poznaješ

možda si u pravu
to me plaši
jer ako sam sve to što misliš
šta preostaje?
nije dovoljno
za bezuslovnost
žrtvu
mrzim te
volim
rastrgnuto šizofreno
želim da te povredim
da se povredim
dijalektičnost vrišti
u lica
onih ostavljenih
I dalje si centralno
stecište
svih mojih fantazija
I dalje mislim na tebe
pred san
kad se probudim
idemo daleko
sami
ponekad bunovno
pružam
ruke tebi
zamišljajući
kako
se udaljavaš žurno
dugo ću
pamtiti
zaobilazni put
ka tvom selu
nismo trčali
po jesenjem lišću
niti
jesenju sonata
slušali
vek je dug
za tebe
za njih
imaćeš mnogo
poput mene
onih koji će misliti
kako su jedini
za tebe
ali ne, ne
svi smo isti
jadni neautentični
u svom bolu
I plaču
ti ćeš to
pre svih saznati
I smejaćeš se meni
njima
sebi
želim da odem
daleko
od tebe
njih
da bih sakrio
sebe
jadnog, bednog
da bih
reinventirao sopstvo
postulirao identitet
igrao uloge
koje baš
ja odaberem
za sebe
tebe
njih
3

danas sam
zanemario jezik
svoju opskurnu konvulziju
bio sinestet
dopustio
poništenje sopstva
jer kirenjanin i pironovac
nikad nisu
lepotu dodirnuli
sinkretizam u tvojim očima
možeš li me primetiti?
jesam li samo
jedan medio
ili merito
transcendentalna ogledala
reproduktivne uobrazilje
kroz koje
sam sagledao sebe kroz tebe
I sada izlivam
mene kroz sebe

zima mimohodno prolazi

a u mene se uvlači
jeza I grozomora
strahovi I senke
prvom jutarnjim udahom
moja pluća
dišu bol
sačuvaj me bože mentalnog zdravlja
eudaemoniju nudile su
kukavice I poluljudi
ja sam slomljen
bezbroj puta
svaki novi
pokušaj hoda
trka
sasečen u korenu
I ponovo ležim
razbijen u gomilu
nekoherencije
ne želim držati
za ruku nadčoveka
želim sam
uzdiknute glave
ubermensch
biti
lep, gord
uzvišen I strašan
nova zora
svanuće
novom postojanju
die valkirie
zov ditiramba
moram biti sam
drhtati na ledu I kiši
spavati u blatu
s pacovima I bubama
liti krv I znoj
moram istrzati svaki deo
sebe
prevazilaziš li se?
odreći se sebe
zgaziti sebe kao gnjidu
o majko
nikad nisam osetio
da si tu
bez doma
nagonjen da lutam
patnja je imanentna
5

izvanredna tišina
zaglušujući strah
koji devastira
duboko u meni
postoji virus
koji užasava čitavo
moje biće
potrebno mi je
izletište
Fontana mladosti
rejuvenilacija starmale
volje
o htenju da I ne govorim
bežim od sebe
beži u druge
a zatim od drugih
ali ne u sebe
neodređeni haos
stremljenja
čitave sveze listova
nisu dovojne
da organizuju moje strahove
čitam ih u negacijama
I oni vrište
samoočiglednost
tautologije tamo tvrdim
poezija se javlja
tek kasnije
po prestanku
bola I užasa
ali do tada se raspadam
u atome
igličaste kukičaste
pridržavam se za zidove
postojanja
ali klizim I krunim
padam I padam
padam
u ambis
večna tama
izvanredna tišina
I zaglušujući strah
zauvek

ti svakako nisi kriva

što si previše mlada
da bi mi majka bila
nisi ni kriva što
nisi savršeno
nesavršena
kao što je ona
a ona mi je bila
I majka
nosim svoj krst
a bog ako postoji
zna da je pretežak
za jednu ovako ispijenu propast
I ja ga smatram materijalnim I stvarnim
ali on kao neka avet
nadvija se nadamnom
I niko ga ne vidi
osim mojih upalih
užasnutih očiju
samo želim tvoje krilo
tvoja nedra
da se sakrijem u njih
da u njima zaspim
kao nekad
kad se od doktora vratim
loše raspoložen
I strašan od ponora
kad zadrhtim
od premora I užasa
ti si bila sve po mojoj meri
tvoji krivi prsti
I tvoj izopačeni hod
tvoja detinja zavrzlama
u osmehu
I tvoj bol
toliko puta
sam te ujeo
osetio sam tu krv
na svojim nepcima
I morao sam nas rasuti
oboje
u prah
morao sam granice
pomeriti
tako daleko I okrutno
da bih te odgurnuo
tako strano
I postrance
da više nikada
nikad
ne budeš nadohvat
mojoj pervertiranoj
aboličnoj dijaboličnosti

paučina od granja
u okularu
međuprostora mojih prstiju
dok ležim pritisnut
kainovim žigom
ukopava me do tri metra
grobljanskog ponora
osluškujem I
osećam zemlju kako me pokriva
oštri ašov
kako useca moje telo
sad sam zemlja
usitnjena osveštana
slatkoća vina iscrtava
krst na meni
denotira nešto
čega svestan nisam ali
osluškujem glasove
koji oplakuju
moje bedno postojanje
moju lažnu majku
I destrukciju oca
kojem sam ništa do izgovor
za sopstveni narativ propasti
njen glas sam tražio
iako znam da
ga ne bi pustila nedostojanstveno
morao bih da je vidim
ali pokrov od čamovine me
sprečava
sad je konačno tiho
I sada tonem
kroz zvezde
u večitu veličinu
I nepoznanicu

8 za nju

teško razlikujem dedukciju od abdukcije

rekla si da sednem pored tebe
pitala si za
hjumovo shvatanje uzročnosti
a ja sam samo
posmatrao tvoje usne
I oči
kažeš da imam lep nos
pitaš me zašto sam toliko
nesiguran
želiš da ostanem još dva
minuta
a ja žurim
upoznao sam te sa
dosadnim prijateljima
a ti mene sa nekim
ljudima
koje ne želim da
znam
jer ne upoznajem ljude
koje ne
poznajem
bezobrazno si mlada
a moja prednost nije
u znanju
nego u
bolu
kažeš mi da slušam lošu
muziku
a ja lupam vratima
I vičem
ali ipak uveče
spavamo zagrljeni
još par dana
vodim te ko zubara
I na bazen
poslala si me po cigarette
I sendvič
koliko dugo dok ne osetiš
bezdan straha u meni
jer posedujem
nešto naročito sablasno
što otuđuje
do tad uživam
u tvom hodu
mirisu kose
koži po kojoj klizim
upijam ti osmeh
još malo
još dva minuta
pa se vraćam u svoju sobu

9 za njega

tvoja soba
nema broj ogledala
ravan mojoj
što je dobro
jer bi videla
bezizražajnost praznine
mog lica
kosa ti miriše na
proleće
I divan život
kakav nikad neće biti moj
a ja preko tebe gledam
u slepu tačku zida
I zamišljam kako umirem
kako me razapinju na
krst
I kako sam svezan
kamenovan I bičevan
kako mi silina udaraca otkida
meso I kost
dok se tuširamo
u vrelini naše kabine
ja fantaziram
o bljesku oštrice
koji se zavlači među moja rebra
bubrege I pluća
ponekad moramo
umreti
da bi oživeli
ja sam prazan u tvom naručju
u mojoj svesti ništa ne diše
samo neartikulisani krik
hučanje bučanje
primordijalni strah
potlačenog stremljenja
moja volja je slepa
proždire samu sebe
upravljen autodestruktivno
ja I tebe prezirem
u tom kovitlacu
da li je gore biti sam?
slušati sebe ili slušati ništa
ti si instrument mojih hedonističkih kalkulacija
da umanjiš bol
I ponekad pružiš zadovoljstvo
a ni to ti nije bolja strana
jer žuljaš sporinom
I prostreljuješ me ispitivačkim
pogledima
koji ne mogu ništa otkriti
jer tamo nema ničega
sve umrlo je
s njom