Jutra daljinom

mirisu po tebi .
Neprospavane noći
Zaboravljam dodirom
naših misli

Pogledom te tražim
Mirisom svojim dozivam .

Hoćeš li ikada doći ?

Ako te ne bude vise

U mom vidokrugu,
preci ćeš potpuno u moje telo.

Tamo gde si ljubavlju zacet ,

i umreti možeš samo tu .
Sagoren ljubavlju ,
Jedino i samo mojim umiranjem

DRAGA MAMA

Za sve shto jesam,ili se nadam da cu biti,zahvalna sam svojoj

Andjeoskoj majci.

Sigurno je teshko zamisliti da sam i ja nekada bila

malena,baspomocna i potpuno zavisna od nekoga...ali jesam.A taj
neko,mama,bila si ti,Bila si kraj mene kada sam uchio da
hodam(mada je to vishe uchilo na trbushni ples).Drago mi je kada
neko kaye da lichim na tebe.Kad malo bolje raymislim,pa to uopshte
nije chudno.Uvek cu biti deo tebe,jer si me ti i stvorila.Izvajala si mi
lice milionom nezhnih poljubaca.Nauchila si me svemu shto treba da
znam o svetu i svom mestu u njemu.

Sve shto je vazhno nauchila sam gledajuci i slushajuci upravo tebe.Sa

mnom si podelila sve shto te chini tako
posebnom:dobrotu,trepeljivost,iskrenost,istrajnost,mudrost,a pre svega
strpljenje!Hocu da kayhem mama,da si temelj,na kome je sazdana
moja lichnost.I zato bih da ti zahvalim.

Hvala shto sam se osecala uvek bezbedno,ushushkano i voljeno,shto si

mi pruyhala sve shto mi je bilo potrebno da porastem i ispunim
sopstvena ochekivanja.
Hvala ti na ukusnoj domacoj hrani i svoj ljubavi,s kojom si mi iz dana
u dan i iz godine u godinu,pakovala uzinu za shkolu.Hvala shto si me
uzimala u naruchje kad god sam hteo da se mazim,ili da bolje
vidim.Hvala shto si skakala da mi pomognesh svaki put kada viknem
«Hocu moju mamuuuuuuuuuuuu!»

Uvek si znala shta da kazhesh ili ne kazhesh kako bih se osecala

bolje.Hvala shto si mi objasnila da cu,kada porastem,biti uspeshna u
chemu god pozhelim,ako budem verovala u sebe,kao shto si ti verovala
u mene.

Ali mama,ma koliko nash odnos bio divan,necu se praviti da je uvek

sve bilo mirno i savrsheno.Znam da je ponekad l
VOLIM TE

Nije li to chudno,videti u svetu samo jedno bice,imati u svesti samo jednu misao,u
srcu samo jednu zelju,na usnama samo jedno ime...ime koje neprestano navire,kao
voda na izvoru,iz dubine dushe,koje se penje na usne i koje se
izgovara,ponavlja,shapuce,bez prestanka...svuda...kao molitva...

Niz lice se sliva suza,koja sa sobom nosi sva secanja,osecanje tuge i nostalgije za
tobom...Suza pada na usne i tu umire,ali tuga ne umire sa njom,ona nastavlja put
do srca,srce upija tugu,i tako sve iznova...Okrecem tvoj broj,i chujem tvoj glas...tu
smo ti i ja...ali nema nas...u vazduhu se oseca sreca zaljubljenih parova...Kroz
maglu srece prolazim i ja,ali ne uspevam da sakupim ni grumen srece...Chak i da
nakupim,taj grumen srece pokushavam da podelim na dva jednaka dela:za tebe i
mene...ali se on raspadne na milijarde sitnih delica,jer grumen moze funkcionisati
samo kada se stopimo u jedno...pruzam ti onda ceo grumen,podeli ga sa njom,jer vi
ste dva tela u jednoj osobi...

Josh jedno kishno veche...sama sedim na prozoru sobe,i pevushim tiho text pesme
koja me podseca na tebe...jedino me teshi shto znam «...ljubavi svakoj dodje
kraj...»kad,tad...

Tama se spushta nad gradom.Gde si? Potrebna mi je svetlost tvojih ochiju,da mi

osvetli put kojim hodam...ali tebe nema...dugo plachem,i gushim se u svojoj tuzi...

Ponekad,sanjam te..u snovima se gubim,ali se probudim chim krenem da te

ljubim...

Znaj jedno: «U bolesti i u zdravlju,u bogatstvu i u bedi,tvoj sam Andjeo chuvar,u

sreci i u nesreci,tvoj sam Andjeo chuvar,da kad me zovnesh,stvorim se,da kad ti
smetam,sklonim se,verni Andjeo chuvar...i nikada ne dozvolim,da nekog ludo
zavolish,ko tebe ANDJEO CHUVAR... u dobru bicu dobra,u zlu josh 2 put
bolja,bicu ja...da dignem te kad padnesh,i ne dam ti da stanesh,i podnosim ako
ljubish drugu...svojih se krila odreknem,i ne mogu da poreknem,da ipak samo
chovek je, ANDJEO,CHUVAR.....»

Shetajuci gradom,sebichno skupljam uspomene na tebe,i chuvam ih samo za

sebe...nailazim na ono shto smo bili,a nismo vishe...Tragovi secanja,svuda oko
mene,a ja zelim samo jedan trag,jedan glas...koji mi se u svakoj sekundi mota po
shashavoj glavi,koja te je zavolela...

Poslednje sekunde se odbrojavaju na zhivotnom satu...poklanjam ti svaku od

njih...kao pravi,verni i iskreni Andjeo chuvar...Zauvek cu te chuvati...

Posle duzeg vremena,od kada sam te zavolela,postavili su mi pitanje,koje me je

nateralo na razmishljanje... «Da li postoji svrha te ljubavi,koju osecash?»

Nisam odgovorila...danima sam razmishljala...nocu preklinjala Boga da mi da

odgovor...ali njega niodkuda nije bilo...Suze su navirale na ochi svaki put kada se
setim tog bednog pitanja...i jednog dana,kao grom iz vedra neba,pojavio se odgovor
sa obrazlozenjenm...

«Svrha ljubavi je u tome,shto sam srecna kada je on srecan,bez obzira shto je sa

drugom...jednostavno,u njemu chuchi taj razlog za moju srecu...da nije njega,ne bi
bilo ni moje srece»

Kada sam dala taj odgovor,neki su bili zgranuti...i nisu razumeli taj chudni
odgovor...vazno je da sam ga razumela ja...

Sretoh te na ulici...imash najlepshi osmeh na svetu...kada ga ugledam,moje srce

odjednom potiskuje svu onu patnju,i puni se ljubavlju...

Tvoje ochi su kao dva najlepsha dragulja koja svetle u noci...dva najvrednija
dragulja na ovom svetu...

Tvoje usne,meke i nezne kao pahulje prvog snega,crvene i ukusne kao najlepshe
jabuke u ranu jesen...

Tvoje ruke,vrele,meke i sigurne,kao majchinsko krilo...

Tvoj odsjaj u vodi,kao jedina ikona nad kojom se molim...

Vec mesecima,stvarno ne vidjam tvoj lik u blizini...preturam ulice,tumaram

svetom...ali nema ga...i umesto da se moje molitve sve jache chuju,one polaku
umiru...i kad glasovi utihnu,opet okrenem tvoj broj...i samo cutim...chekajuci da
kazesh bilo koju rech,i da prekinem vezu...samo to je dovoljno za moju srecu...

Po mrklom mraku,slomljena i sama plachem ulicama,shutirjuci sve oko sebe,jer

nisam skoro videla tebe...zheleci samo josh jedanput da ti kazem dve rechi,pre nego
shto zauvek nestanem iz tvog zhivota.Kisha pochinje da se spushta nad
gradom...tada se na mom licu ne mogu prochitati suze kojih je sve vishe...
«Idi iz mene,napusti moje telo,moj um...ZAUVEK»

Vrishteci plachem...terajuci te iz svake moje priche,iz svakog mog sna,iz svakog mog
dana...

«Dozvoli mi da zhivim bez tebe,nauchi me,da vladam svojim osecanjima,IDI vec

jednom...»

Drhteci na kishi,pogledom trazhim mesto gde cu moci da umirim svoju tugu...

«Nauchi me da krenem dalje bez tebe,iz mog uma izbrishi sve shto me na tebe
seca...izbrishi svaku suzu prolivenu zbog tebe,svaku pesmu posvecenu tebi...»

I dalje vrishtim plachuci...ali nishta se ne deshava...pogledom trazhim tvoju senku

koja napushta moje telo...ali nema je...josh uvek si tu...duboko u meni...

Jeza me hvata...odlazim kuci,da uz topao chaj pokusham da saberem sva

osecanja...ali ni to mi ne pomaze...pod tushem pokushavam da smirim
oscenjanja...ali uspomene se bude,suze opet naviru na ochi... «Necu plakati»
Mislim,sigurna u sebe,a vilica mi vec podrhtava,pokushavam da smirim cvokot
zubi...da uzdrzhim svoja osecanja...slike mi se same menjaju pre ochima, «Ne zelim
ovo!!!»vichem,ali dzabe,niko me ne chuje...

U krevetu,dok zavrshavam poslednju molitvu,vec znam shta ce biti moj san...i

pokushavam da ga ove vecheri izmenim,nekim novim razmishljanjima...ali pred
ochima se pojavljuje samo tvoj lik...tvoje ochi i osmeh...koji nisu moji...u tishini
koja potiskuje sva osecanja,plachem...niko ne oseca moje suze,niko ih ne vidi,ne
chuje...tihi i kratki uzdasi su jedino shto odzvanja u sobi...i jedno kratko «volim
te»,pre nego shto potpuno utonem u san...

LJUBAV I ZALJUBLJENOST

Ljubav se razvija sporo, potrebno je vreme nekog zavoleti. Da bi zavoleli nekog, jako, snazno, svim
svojim telom i dusom potrebno je vreme, dani, nedelje, meseci i godine. Potrebno je provedeno
vreme. LJUBAV NE PADA SA NEBA!!! Za nju je potrebno da se ulozi mnogo truda da bi se ona odrzala.
Dok sa druge strane zaljubljenost prosto udara u glavu (pa i u telo). Ne mozete zavoleti nekog posle
jednog susreta jer tu osobu za to vreme ne mozete upoznati dovoljno da bi ste je stvarno zavoleli.
Ljudi u pocetku obicno oblace najbolje ponasanje i stavljaju najbolje maske za prikrivanje losih
osobina, tako da biste mozda dobro razmislili o onoj izreci: LJUBAV na prvi pogled! Neki cak toliko
dobro prikrivaji svoje osobine da se to vidi tek kasnije u braku. Mozete biti privuceni necijom fizickom
gradjom, njegovim ili njenim ponasanjem, reakcijama ali predstoji vam dug put dok tu osobu stvarno
zavolite.

KRAJ

Bez tebe sam kao dim cigarete koji luta...dok potpuno ne

nestane...Pa bila bih srecna da bar budem dim tvoje
cigarete...Bez tebe sam napushtena,tuzna
nesrecna...uplakana...Chak i kada se nasmejem...razlog si ti...jer
postojish u mom zhivotu...Bez tebe je svaka pesma
besmislena,svaki stih je glup,svaki dan je tmuran...Bez tebe ne
volim kishu,bez tebe vreme nije vreme,i zhivot nije zhivot...

I zashto sam bez tebe?kada znash kako mi je bez

tebe,dodji,pomozi mi...pruzhi mi ruku,da te ba na tren
osetim...da ti shapnem koliko mi znahish...da nam se usne
spoje,da se srce i dusha stope u jedno...da budemo srecni,kao shto
nikada nismo bili...

Pokushavam da vratim vreme unazad,da pregledam svoj

zhivot,da uvidim greshku...i,listajuci tako po stranicama mog
zhivota,nailazim na 5.7.2007.i nalazim greshku.

Error!!!

Razlog:TI

Mesto greshke:MOJE SRCE...

Tog dana,zaljubila sam se u tebe...josh na prvi pogled,znala sam

da mi nece biti sve jedno kada mi pomenu tvoje ime,kada vidim
tvoj lik...

I danas...8.11.2008.,pokushavam da ispravim onu greshku iz

mog zhivota...necu te vishe zvati,necu ti poruke slati...trudicu se
da te ne pominjem,ne gledam tvoje slike...A ti...potrudi se da se
ne pojavljujesh u mom zhivotu...trudi se,da ne budesh vishe moj
svaki dan...potrudi se da jednostavno nestanesh...odjednom,kao
shto si i doshao...Ne zhelim da te vidim...upravu si..znash da
lazhem dok sve ovo pishem...lazhem sebe...zhivim u lazhi
zapravo...i istina je da svakog minuta zhivota moga mislim o
tebi,da dishem za tebe...ali naravno,to necu
napomenuti...napomenucu da te ne volim,da si samo iluzija,da si
skot koji nije zasluzhio moju ljubav,da si dechko koji ne postoji u
mom zhivotu...bez obzira shto je to lazh....i da,moram
napomenuti da te nikada i nisam volela...da si bio samo trachak
vetra,zalutao u moj zhivot...bez obzira shto lazhem...ti morash
ovo znati...

Jedina istina je,da zaista zhelim da te zaboravim...

Bio si mi sve...ali nema nade za nas...

Zhao mi je samo,ako uspem da te zaboravim...ako se ikad udam

za drugog choveka...kako cu moci da pricham svojoj deci o mojoj
proshlosti,a da tebe ne pomenem...bice ljudi koji ce pominjati
tebe,i sve shto sam ja uchinila iz ljubavi koju sam osecala prema
tebi...

...i koju josh uvek osecam...

Mozhda je ovo poslednji text o tebi...dovoljno dugo bio si u mom

zhivotu...zhelim promene...nadam se da cesh me shvatiti...

Tvoj San..
Nije nam vreme

Kada me pogledaš, tim svojim očima,

K’o da me nežnosti oblak obavija,
Ne bih, al’ drhtaj se iz grudi otima,
Da li je moguća ljubav bez dodira

I samo pomisli, kako bi goreli,

Nebo I oblaci, da smo se voleli,
Kakvi bi lomovi zemlju potresali,
Da smo se ranije nas dvoje pronašli

A dotle, nemoj, previše boli,

Već te I sada toliko volim,
Ma kako da si rođen za mene,
Nije trenutak, I nije nam vreme

Nemoj da suza ti zenice zamagli,

Kada se budemo zauvek rastali,
Pogledaj nekada gore ka zvezdama,
Jer sve se zapravo tamo I dešava

Hoću da verujem da nas tek čekaju

Dani I godine, tamo u beskraju,
Ništa u kosmosu ne biva slučajno,
Molim te, traži me, dugo I uporno

A dotle….

Vreme stalno nas vuče,

Svakog na svoju stranu,
Al’ ja uvek nađem trenutak za nas,
I tad, dok mislim na tebe,
Mogla bih zauvek tako,
Da bežim od sveta, I čekam,
Pravi čas

LJUBAVI STARA

...rado te se setim,ljubavi stara,jer me svaka nova,ljubav razochara,josh zaborav vreme doneo mi

nije,josh o tebi mashtam...moja najmilije....

Pa...duzhe od godinu dana sam mashtala o tebi MOJE NAJMILIJE... duzhe od godinu dana me
je svaki drugi razocharavao,i vracala sam se tebi...ali sada se pojavio neko novi...nadam se da ce
ovoga puta ovo biti prava ljubav...jer dosta sam se zadrzhala na tebi...zhelim promene...a on se
prvi pojavio...tako dobar,tako umilan...ne toliko lep,ali sam primetila da me lepota vishe uopshte
ne privlachi.On je divan momak...tih,pametan,dobar...zhelim ga kraj sebe...da mi pomogne da te
zaboravim...da mi pruzhi ono shto mi je falilo...

Molim te...idi iz mog zhivota.Ne morash mi se ni javiti...okreni se...bez pozdrava...mozhesh

slobodno...necu zhaliti...nadam se.Nedostajesh mi ponekad...osecam da si josh uvek deo
mene...ali ne zhelim te vishe u svom zhivotu.Pitash se sada odakle ta odluka.E pa...ni sama ne
znam.Ali tako je najbolje.Necu te vishe ni zvati,ni slati poruke...nestani...

Nadam se da cu se zaljubiti u njega.Podseca me na tebe,ali se nadam da necu u njega videti

tebe.Jer zhelim da budem zaljubljena u njega,a ne u tebe.Volela sam te,a sad zhelim samo njega.

Mozhda ga i volim...nadam se bar...zbogom...

ZAGONETKA

Tama.Jedino shto osecam je ledeni vetar koji mi shiba lice...imam osecaj kao da na dlanovima
drzhim tvoje srce,koje je natopljeno osecanjima...i cedim ga,pokushavajuci da nadjem
osecanja posvecena meni...ali se bojim uzhasne pomisli-da ih tu necu naci...plachem dugo...ne
zhelim da te povredim...tvoje srce sam oblikovala milionima poljubaca...
"zhelim te samo za sebe"Sebichno shapucem dok listam slike u telefonu.I noc se i dalje
spushta,vreme josh uvek nije stalo...nigde nema dobre vile koja bi mogla da mi ispuni zhelju...

"Volim te"Grcajuci izgovaram...ali nema princa koji bi odgovorio na moje rechi...nigde nema
filmske muzike,niti srecnog kraja.Moram da se pomirim sa sudbinom,htela,ne htela...

I jedino shto mi je ostalo je da te prebolim...sada imam njega,i mislim da me voli...Ali zashto

mi uporno nedostajesh ti?Zashto uporno zhelim tebe?

Nedovrshena zagonetke za mene...

Sve je ustvari previshe kratko trajalo...Sve je bilo lepo i "Ruzichasto" dok je trajalo.Ali ako nesto ne
ide,onda ne ide...ne moze se nista na silu...Zar ne...?Jednostavno nismo rodjeni pod istom
zvezdom...zhelim mu sve najbolje u zhivotu...Moja je greshka shto sam bila sa njim,a volela drugog,a
njegova je bila shto me je ostavio bez ijedne rechi,i da ga nisam pitala,ne bi imao kurazha da mi prizna
sve...

MOJ ZIVOT

Ponekad zaista izgubim veru,volju za zivotom,pomislim da je bolje da odustanem od

svega,ne trebam krenuti dalje...

Ponekad pomislim da sreca ne postoji za mene,da me ljubav nikada nece pratiti,da zivim
uzalud...

Ponekad pomislim da se sve desava protiv mene,da ja nemam nikakvu ulogu na svetu,i da
je bolje da me nema...

Znam da sam imala divno detinjstvo,roditelje koji su sve davali za svoje tri kcerke,imali
su privatnu firmu,iz koje je tekao sav novac u kuci,sve je delovalo idilicno,sjajno...kada
vratim vreme,mogu reci i da sam imala idilicno detinjstvo...

Znam da sam prerano sazrela,i pocela da razmisljam na drugaciji nacin.Povukla sam se

u neki svoj svet,i potpuno se posvetila pisanju i knjigama.

....Jos uvek te ludo volim

ne umire ljubav moja
nikog nemam osim tebe
zauvek cu biti tvoja..

-Ja sam takva.Volim i kad niko ne traži.Plačem i kad suza više nema.Sanjam i
kad sve nade nestaju.Živim i kad nemam više snage.-
Ja se plashim preuzeti prvi korak, jer sam dovoljno puta bila povredjena, i
plashim se da mu se mozhda svidjam samo kao drugarica...:( Njegova najbolja
drugarica je rekla da ce mi pomoci..Ipak ga ona zna 11 godina..Joj molim
BOGA da sve bude ok...Mada ponekad se pitam...Shta ja zapravo zhelim??

OD MENE
Osećaj da volim zauvek će biti tu

Znam da mene nevoliš,ali voliš nju.

Patim za sebe, briga me za sve

Samo nemoj biti uvek pored nje.

Možda srce,prestane da voli…

Možda duša,prestane da moli…

Možda jednog dana sve ti kažem,

Možda više nikad neću da te lažem.

Neveruj kad kažem, da si nekad bio.

Još uvek si moj.

Neveruj kad kažem da te ne želim.

Želim te srcem celim.

Neveruj da mi tvoje oči ništa ne znače,

Jer ako to kažem veruj mi da lažem.

I ako ne želim,

Tako mora biti,

I ako si njen,

Ti si nezaboravljen…

Neveruj kad kažem da si prošlost moja,

Samo poželi ja biću tvoja.

Neveruj kad kažem da te ne volim,

Veruj mi da lažem,da te prebolim,

I ako ne želim,

Tako mora biti,

I ako si njen,

Ti si nezaboravljen…

Ne zaboravljen…

1. Zbog tvoje plemenitosti.

2.Zbog tvoje hrabrosti.
3.Zbog tvoje lepote
4.Zato sto se suocavas sa cinjenicama
5.Zato sto si uvek tu za druge ljude
6.Zato sto si covek od poverenja
7.Zbog tvog divnog glasa
8.Zbog utehe koju mi pruzas
9.Zbog iskrenosti
10.Zato sto si poseban
11.Zbog tvojih ochiju
12.Zbog tvog osmeha
13.Zato sto si jedinstven
14.Zato sto si najbolji :D
15. JER NIKO NIJE KAO TI :P
16. Zato sto ulazis kada ostatak sveta izlazi
17.Zato sto znas da udjes u tudje srce
18.Jer si u mojim mislima..
19.Zato sto si nezan
20.Zato sto je tvoj pogled najlepsi na svetu...
21.Zato sto samo tvoja rec ume da zaboli
22.Zato sto me cinis veselom
23.Zato sto umes da zivis zivot
24.Zato sto si optimista
25.Zato stto samo ti znas pesmu moje maste :)
26.Zato sto znas da mi nabacis osmeh na lice
27.Zato sto imas najmekanije usne :P
28.Zato sto imas posebnu ulogu u mom zivotu
 29.Jer si vredan :)
30.Zato sto si nasao smisao zivota
31.Znas sta zelis
32.Nikada ne bi povredio drugoga.
33.Umesh da volish
34.Volis muziku
35.Ljubav za tebe nije samo rec
36.Romantican si :P
37.Znas da cenis male stvari
38.Znas staje bol
39.Zato sto bi sve ucinio za osobe koje volis
40.Zato sto za tebe ne postoji juce
41.Zato sto verujes u sutra
42.Zato sto znas da si stvoren samo za mene :)
43.Zato sto si ti moje drugo ime :)
44.Zato sto verujes da nikada nije kasno
45.Jer volis zivot
46.Jer je u tvom zivotu vecno sunce
47.Jer sa tobom nikada nije dosadno
48.Jer mi pruzas neverovatnu toplinu
49.Znas da places kada placem i ja
50.ZATO STO TI TO ZASLUZUJES...

Лаза Костић - "Santa Maria della Salute"

Oprosti, majko sveta, oprosti,

sto nasih gora pozalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blazenoj tebi podize dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagresi stvor:
Kajan ti ljubim preciste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepse vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve sto je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za cim sam cezn'o, cemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod zivu pakosti zute,
Santa Maria della Salute.
Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
stagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je dusi lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.
Ona me glednu. U dusu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, sto iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu',
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje zude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna vocka sto sad tek zre?
Oh, slatka vocko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni gresne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobise sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustase mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvevde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strasni sud. -
O, svetski slome, o strasni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U dusi bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za sto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi zelja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluskinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muza i zene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blazi u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.
A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne pise, to se ne poje,
samo sto dusom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o mog zivota hridovit kraj,
najlepsi san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz nistavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se zelje tu da probude,
dusine zice sve da progude,
zadivicemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Nisam ga ni poznavala, ali iz prica drugih saznala sam da je on moja zelja...sanjala

sam ga, a nisam ni bila sigurna kako izgleda... zelela sam ga... i onda sam doshal u
ovu skolu, jos na svecanom prijemu, nisam ochi mogla skinuti sa njega... ali od drugih
sam chula da je previshe nafuran tako da sam se povukla. Upoznali smo se. Pocheli da
se druzhimo, da prichamo... mnogo smo se zblizili... najveci problem je sto on ima
devojku... vec dve godine... ona je starija od njega 2 godine, ljubomorna je na njega,
jer je prezgodan i mozhe imati svaku... i kazhu drugi, da se dosta svadjaju njih
dvoje... ali da je tako lose, ne bi vise bili zajedno... Kako sam mogla da se
ZALJUBIM u zauzetog? tj u decka koji je u ozbiljnoj vezi... i primecujem da sam
zlobna, jer ZELIM da se razdvoje kako bih bila sa njim............Postao je moja
opsesija, moja fantazija i moj san... Ove godine zavrsava gimnaziju i odlazi u drugu
drzavu da studira...onda ce se razdvojiti od svoje drage. Ali znam da ce navracati
ovde, i kada zavrshi studije, vratice se... a ja cu ga chekati

Srecna sam sto znam da se radujem za sitnice... Danas me je pozvao da

idem sa njim na kafu... i tih sat vremena mi je ulepsalo buducih mesec
dana... Sat vremena sa njim je sat vremena u raju... vreme kada se moja tuga
i sreca mesaju... ja ga volim... ja vise ne mogu ovako... <3

Boze, kakvu zhrtvu ljudi podnose zbog ljubavi... Zbog onih koje volimo, spremni smo da
uchinimo BILO SHTA! Najveca zhrtva zapravo je odricanje od voljene osobe... Ali ljubav nas
na razne stvari prisiljava... Boze, mi toliko volimo, da nismo ni svesni. Toliko patimo, placemo,
da postajemo zarobljenici ljubavi. Tesko je voleti, ali je to najlepsi osecaj koji nam je gospod
podario... to je Bozanski osecaj, osecaj kada mozes da se zakunes da mozes leteti... i od
jednom shvatis da nemas krila, i pocnesh padati... ima toliko osoba u mom zivotu, koje volim,
ali samo odredjene zasluzhuju da zrtvujem svoj zhivot za njih... i ako ikada one to zatrazhe,
ja cu ga zhrtvovati.

"Miris tvoje kose, vetrovi mi nose na jug..." Sunce uveliko milujebeton, kuce, ljude...Vetar raznosi prasinu,
pomera bagrem, chiji cvet opada... poneki mi padne na dlan, pa ga umentem u kosu... Nadam se da nece
biti kishe ni danas...Tako je lepo prolece...Rascvetale su se Magnolije, Boze kako cvece daje neku srecnu
notu zivotu... takodje i zelenilo... a ovde, u Temisvharu ga bar ima mnogo... Budi me melodija pticica,
kako je sve divno... ja zaista volim Temisvar..

Izgubih veru u ljubav, ja koja sam bila najveca vernica u nju, kao podanica ljubavi, jos od
malena sam sanjala samo o njoj. O danu kada cu biti obucena u raskosnu belu haljinu, koja bi
bila skrojena samo za mene. Sanjala sam kako bosa trcim ka crkvi, i u rukama nosim buket
najlepshih belih ruzha, a kosa da mi bude ofarbana u najlepse nijanse plave boje, sa izvucenim
pramenovima, i skupljena u pundju.
A on, njega sam zamisljala bas kao decka koji mi se svidja, sa najlepsim decijim osmehom, sa
mirisom za kojim se okrecem u svako doba dana... zamisljala sam ga kao decka koji ce uvek
moci da me nasmeje...Bas kao sto je i dosao... ali rekoh, ne verujem u ljubav...
Iygubila sam veru... josh uvek smo previshe mladi kako bismo osetili tako nesto, a takodje
mislim da je sve avantura... Svi samo gledaju da te prevare, da nadju drugu osobu... sve mi je
delovalo cudno, ali definitivno sam se ubedila u to... Zato je se i bojim, jer svakako cu ostati
povredjena...pre ili kasnije...

O NJEMU

Zajedno smo bili u Srbiji na festivalu pozorista. Proveli smo yajedno 3 dana, i bilo je
neverovatno. Mnogo smo se zblizili, i dobili poverenje jedno u drugo. Pricao mi je razne stvari, i
ja sam njemu... Mnogo sam ga zavolela... toliko je zabavan, divan. Privlaci me fizicki, a jos vise
me privlaci njegova unutrasnjost. Neverovatan je. Sa njim mi nikada nije dosadno. Ja sam znala
da cu ga voleti, jos kada ga nisam ni poznavala. A kada sa ga u oktobru upoznala, pocela sam da
razmisljam samo o njemu. I druzili smo se, ali sada nas je ovo mnogo zblizilo. On ima devojku,
uskoro ce da napune 3 godine zajedno. Pricao mi je o problemima koje imaju u vezi, pricao mi je
o svemu. Misli da nece moci jos dugo da izdrzi sa njom, a meni tako uliva neku nadu. Mene to
raduje, iako znam, ja mislim zlo. Ali jednostavno, toliko mi je stalo do njega... Gospode, koliko
mi znaci, toliko sam srecna sto ga poznajem... rekao mi je da ga ne odam devojci zbog "gluposti"
kojih je pravio. A ustvari je samo igrao sa devojkama... I kada sam se vratila kuci, u Temisvar,
njegova devojka me je ispitivala, da li je bio dobar, da li ju je varao... Ispunila sam obecanje koje
sam mu dala, i nisam joj nista rekla ali sam i njoj obecala da necu njemu nista reci. Devojka je
uzasno ljubomorna, on mi je rekao da je cak i na mene ljubomorna, i da se raspitivala ko sam i
sta sam, kada je videla da se druzimo i dopisujemo. Tako je nezgodna situacija... oni su zajedno,
veza im propada, a niko nista ne preduzima... :(

A ja... ja ga i dalje zelim...samo za sebe...

Budimo sretni, zbog onoga sto imamo. Cak iako imamo malo. Zivot svakome daje shansu, pitanje je da li je mi
iskoristimo. Sami smo odgovorni za propushtene prilike. Niko nikada ne treba odgovarati za to shto smo mi
upropastili sami svoj zhivot.
Zhivimo svaki dan, kao da nam je poslednji u zhivotu...
I neka zhivimo za druge, ako nemamo motiv zhivet za sebe...
Volimo beskonachno, iako nam ljubav nije uzvracena...
Budimo hrabri kada saznajemo da gubimo. Naucimo podneti poraz.
Budimo pravedni, cak i onda kada nam se vraca nepravdom.
Dajmo svu ljubav koju posedujemo ljudima koji to zasluzuju.
Uchimo...O zhivotu, o putovanjima na koja nas on vodi, o ljubavi, o porodici...Covek je rodjen da uchi dok je zhiv...
Budimo sigurni u sebe, kada chinimo svaki pokret.
Budimo sretni.
I svet je nash.
Ja sam zaista sretna devojka. Ali i sretne devojke imaju trenutak tuge... Nikada mi na pamet nije palo
da cu ih videti kako plesu, a ja cu poceti da placem. Videla sam ih, i samo sam senasmesila. Suze su
same potekle. Brzo sam ih obrisala sa lica, nastavila dalje. Da li on treba biti jos jedan od onih cije ime
treba precrtati, da ga ubrojim u poraze ili pobede? Toliko smo lepih trenutaka proziveli zajedno. I zato
ovo sve toliko boli. Da li ga volim? ehh, previse sam mlada za ljubav. Da li ga zelim? da, zelim ga. Njene
namere ne znam. Niti cu moci da ih provalim. Zeli me kao prijatelja? Naprosto ne mogu da verujem.
Da li zeli da mi se priblizi da bi znala vise stvari o njemu? ne znam... Ne zelim da se mesam vise,
zaista... samo cu stisnuti zube, i krenuti napred. I ovo ostavljam za sobom. Pomirila sam se sa tim, u
ljubavi jednostavno nikada nisam imala srece. Volela sam uvek pogresne ljude, uvek sam u sve ulagala
celo svoje bice, a nisam dobijala nista za uzvrat. Boli. Jako boli...

Pitam se. Da li vreme istice i za ovu ljubav?

Zashto sve mora biti toliko komplikovano?
Zashto sve tako boli?
Zashto se ne moze nac jedna osoba.
Samo jedna.
I neka ostane vechno tu, u mom zhivotu. :(
Zashto uvek sve mora bolno da se zavrshi?
Zashto sve traje kratko?
Zashto je sve crno zbog LJUBAVI?
Zashto je sve tuzhno?
Gde je onaj moj stari osmeh?
Gde su one prave ljubavi?
Gde je ona pozrtvovanost?
Gde je ono davanje?
Gde je ona zhelja?
Gde je ona snaga?
Nema nichega.
Samo njegov trag, i potpis...

Sve je veoma komplikovano. Vlada se davno zaljubio u Ale, ali nikada nije smeo nishta
konkretno da uchini, jer je yheleo sa njom da krene na duge staye, gde ce yajedno prozhiveti
mnoge stvari. I sama Ale, vremenom se zaljubila u njega, govorio je da ne vredi da se sada
pochinje, da nece znati to da cene... Kako samo deluje chudno... zar ne? dvoje mladih koji se
vole, a nisu zajedno... ujednom, ushao je u celu tu prichu Boris, Vladin najbolji drug.
Jednostavno je pogodio i vreme i odredishte. Pocheo je da sa Ale pricha o svemu. Chini mi se da
joj je on bio uteha u celoj toj stvari. Ale je patila jer nije bila sa Vladom, jer je on toliko
neodluchan, a Vlada, bio je uveren da ce sve to proci, i da ce posle odredjenog vremena biti u
ozbiljnoj vezi. Kako je samo pogreshio... Ale je pochela da traga ya drugim momcima, jer joj je
eko bio potreban, neko na koga moyhe potpuno da se osloni. I tada je on bio tu. Boris. Postali su
idealan par. Preterano ce zvucati par iz snova, jer naravno da je falilo neshto... daljina je bila
iymedju njih. 170 kilometara i granica. Pa yar je to malo? Mnogo cenim njihovu hrabrost. Pored
svega su i dalje u vezi. Ne vidjaju se svakodnevno, ali njihova ljubav raste. Ja to znam. Chini mi
se da se prijateljstvo iymedju Vlade i Borisa srushilo... zbog te male plavokose... ne nije ona
kriva. Chini mi se da je kriv Vlada. Pogreshio je u donoshenju svojih odluka. Ponekad je
potrebno uchiniti ono shto zhelimo odmah. Nije potrebno da se chekaju godine... ako je ljubav
prava, ona ce trajati... nadam se da je tako sa Ale i Borisom..

A sta je vase misljenje?

Teshko je zhiveti sa nekim osecajom mrzhnje. Mada, ni ne mozhe se bash tako nazvati. Ici u
razred u kom znash da postoje tri osobe, koje ti govore iza ledja, smeju ti se, rugaju tvojim
neuspesima, a ustvari biti mnogo ispod tebe. Boli. Osecaj da te neko mrzi je neverovatno ruzan.
Znam ja, postoje pravi prijatelji, ali zashto se ove izdajice meshaju sada? nisu bile tu kada je bilo
potrebno, tada su me izdale... i zashto su se sada odjednom pojavile i pokushavaju da sve srushe?
da unishte ono shto sam sagradila, da zavide na uspehu...

You, do you remember me?

Like I remember you?
Do you spend your life
Going back in your mind to that time?
Because I, I walk the streets alone
I hate being on my own
And everyone can see that I refell
And I'm going through hell
Thinking about you with somebody else
[CHORUS]
Somebody wants you
Somebody needs you
Somebody dreams about you every single night
Somebody can't breath without you, it's lonely
Somebody hopes that someday you will see
That Somebody's Me [2x]

How, How could we go wrong

It was so good and now it's gone
And I pray at night that our paths soon will cross
And what we had isn't lost
Cause you're always right here in my thoughts

[Chorus]
Somebody wants you
Somebody needs you
Somebody dreams about you every single night

Somebody can't breath without you, it's lonely

Somebody hopes that someday you will see
That Somebody's Me [2x]

You'll always be in my life

Even if I'm not in your life
Because you're in my memory
You, will you remember me
And before you set me free
Oh listen please

[Chorus]
Somebody wants you
Somebody needs you
Somebody dreams about you every single night
Somebody can't breath without you, it's lonely
Somebody hopes that someday you will see
That Somebody's Me [5x]

LJUBAV SE IMENOM TVOJIM ZOVE

Mnogo ga volim. To je chinjenica.

Situacija- krajnje komplikovano. Moja najbolja drugarica ide sa njim u razred, i medjusobno se
mrze. Prema drugima se lose odnosi. Samnom je super.

Kada ga gleda osecam: Zapravo se osecam cudno. Pozelim da ga bijem za sve ono sto je radio
mojim prijateljima. A u istom trenutku pozelim da ga posedujem, u nikada ne izgubim.

Njegov osmeh: Je najlepsi. Dugo mi je trebalo da pronadjem lep osmeh, jer inace to mnogo
volim kod muskaraca-lep osmeh. Iskren osmeh.

Njegove ochi: Imaju najlepsi sjaj, i zelim da sijaju sa nadom, da postoji nastavak za nas.

Vreme provedeno sa njim: Dragoceno. Volim vreme koje provodimo zajedno. Iako ga mnogi
mrze, ja se pored njegaosecam carobno.

Ja kada sam sa njim: Samo se plasim da nisam druga osoba.

Ne znam sta da radim... Objektivno receno, ne izlazi mi iz glave...

Juce...osecala sam da letim...:D Toliko me je hvalio...i naravno, to sve laska... Divan je. Neki ne
misle dobro o njemu-svako ima pravo na svoje misljenje. Ja ga dosta dobro poznajem. I mislim
da mi se mnogo dopada. Takav kakav je. Zelim ga. I love him more than yesterday... <3
Danas dok sam pricala sa jednim "bivsim"ako ga tako mogu nazvati, naisao je B. i bio je pomalo
ljubomoran, i onda sam otisla da mu se javim... Ne... ne izlazi mi iz glave...

Danas je mamin rodjendan... Mama volim te najvise:* ti si mi sve

Kako samo uspomene bole. Nikada ne bih rekla.

Kako vreme leti, pochinjem da verujem da je svaki zhivot zapravo film. Likovi se
svakodnevno menjaju. Neke ljude ne vidjam odredjeni vremenski period, poneke
chak 10 godina!!! I sada, evo ih, opet su tu. Sve se opet menja. Zhivot se komplikuje,
ili olaksava. Sudbina. Zar nije to film? Zar ne podseca? A ljubav. Zasto nam je
potrebna? Zasto je bez nje sve dosadno I nema smisao? Zasto svaki dan mora da mi
ispuni neka odredjena osoba? Zasto, pre svega BOLI? I taman kada pozelim, da se
nikada vise ne zaljubim nesretno, pojavi se neko. Ponovo film. Nadam se samo, da
mu je kraj srecan…

Ne pomaze...

Ni pesma. Ni grad. Ni tudji osmeh. Ni tudja suza. Ni fudbal(koji obozavam), ni neki bivsi. Ni
najbolja drugarica.

Nista mi ne pomaze.

Da te zaboravim.

A ljubav... cudno je to osecanje.

MIRIS LETA

Napokon! Napokon ovaj miris leta, koliko sam toliko dugo chekala!!! Sa chezhnjom vec. I tako me je
obradovao danas... 23.05., prvi put ove godine. Divno. A taman danas, kupila sam novi parfem, koji ce
me definitivno podsecati na ovo leto, na ovo prolece. Na nove ljude, na more, na njega. Da, ovaj parfem
cu posvetiti njemu. Ovaj miris. Iako sam ga toliko zelela, i cekala. Poklanjam mu ga. Opet sam srecna. Ne
zelim da nestane ovaj osecaj nestane. Prvi vikend da jedva cekam ponedeljak. Da ga pogledam, da mi se
nasmesi.

BICE BOLJE AKO BUDE TU, DA LJUBAV POBEDI

Opet su me preplavila osecanja. Sustigla me seta, pokorila me secanja. Muzika me probudila iz

svakidashnjice. A secanja, neverovatno bole. Reci nekih ljudi, toliko me povredjuju. Cutim, ne pokazujem
nikakve znak, samo cutim, i hranim se muzikom. Umivam se suzom, a tusiram pisanjem. Mislim da je
sasvim dovoljno. Zasto? zapitam se ipak. Zasto je ljubav koju ja osecam uvek nemoguca? I zasto svako
prijateljstvo mora da pokvari jedna muska osoba? A pesme... tako me dotakne svaka rec. I znam, da bice
bolje ako bude tu. Bice sigurno bolje. Ali jednostavno, ne moze da bude tu. Moram da se pomirim sa tim.
Svi su mi skrenuli pazhnju, da moje ochi blistaju u njegovom prisustvu. On najvise voli samnom da pricha
kada smo sami. U to sam se uverila. Mozda mu je sramota mene? Da li mu smetam? Ja ne zelim da
pokvarim sve ono sto je on sagradio dok se ja nisam pojavila u njegovom zhivotu. Ko sam ja da tako
neshto uradim? Nisam niko. Ja sam samo osoba, koja cuje odjek njegovog lika, u svakoj prostoriji zivota.

Dotakao me je. Vise ne vredi da se povlacim, kada god se zavrsi, bice bolno. Zapoceo je
prvi konverzaciju, i tada vise nisam zelela da prestane da prica. Osmeh, rec, osmeh... A
ja se topim, nestajem... sve vise ga zelim. Tako smo blizu... zelim da ga dodirnem... ali
ne smem. Ne smem da kvarim ono sto je medju nama. Posmatram ga, sa svih strana.
Mane ne uochavam, gledam samo dobre stvari. (Takve smo mi devojke...) i pozelim da
ga uzmem za ruku, i odem sa njim zauvek.

Ne znam da li ste primetili... ali svo vreme zapravo pricam o dvojici. Chudno?
Glupavo? Kako god. Ni ja nisam to shvatila do malo pre. Chitala sam textove, i shvatila
da se ne radi o istoj osobi. Kako me je koji inspirisao, povredjivao i radovao, ja sam
pisala postove.

Jedan je P.-decko kog sam zavolela, a nisam ga ni poznavala. Decko koji zna sve o meni,
koji mi je pravi prijatelj, neko sa kim bih mogla da ostanem zauvek. Mozda. (da nema
ovog drugog). Decko koji 16.06.2009. puni 3 godine sa svojom devojkom. (a o njihovoj
vezi znam sve). Devojka mu je najljubomornija osoba na svetu, i sprijateljila se samnom,
samo kako bi mu bila bliza. Chesto se svadjaju, ali ipak opstaju...

A drugi decko je B.- moja najbolja drugarica i on su cetvrta godina gimnazije, i od prve
godine nemaju dobar odnos. Sta vise, chini se da postoji neka mrzhnja izmedju. Stalno
se prepiru, svadjaju, pa chak i kada nema razloga za svadju, oni ga trazhe. On ima
dobro mishljenje o meni. Znam. Chitala sam konverzaciju izmedju njega i jedne
drugarice iz mog razreda.

Oboje volim. Zvuchi smeshno. Zapravo je sve sapochelo sa P. ali poshto sam videla,
nade nema! morala sam dalje da zhivim, i on je naleteo. Skroz su drugachiji, a tako su
mi dragi oboje. Boze, chini mi se da zhivim u najsmesnijoj spanskoj seriji ikada.
Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.
Reče jedonm Ivo Andić. I nateralo me ovo da razmišljam. Bio je upravu. Svaki put kada sam
patila i ćutala, sve je više bolelo. A onda kada sam se nekom požalila, sve je bilo lakše. I tako,
tako sam naučila nešto o ljubavi, naučila da volim (izgeda ponekad i previše :))) ) i sad kao
uživam... vidi se da se dobro slažemo, pričamo, diskutujemo, imamo ista mišljenja o pojedinim
stvarima... Lepo nam ide. Ali to je prijateljstvo. Ne znam kako da predjem granicu izmedju
prijateljstva i ljubavi. Ne znam kako...

A rešila sam da izaberem B.-a iz jednostavnih razloga:

P. je zauzet (Oteto, prokleto)

a D i Ž su stare uspomene, i daleko su od mene (u svakom smislu te reči) tako da je B-ostao, kao
od Boga poslat :)

Dobro mi je i boljem se nadam, u čem hodim, u tome i

spavam.
Ponovo smo proveli zajedno, chitav dan. Smejali smo se, ljubili, drzali za ruke i shetali gradom
da nas vide zavidni, i da se prijatelji raduju sto smo zajedno. Uzivamo, opet se smejemo,
pricamo... Ti si jedini koji shvata melodiju moga srca, i uvek je mozes otpevati ako zaboravim
rechi. Znam da me nikada neces napustiti. Zakleo si mi se na vechnu ljubav ispred Katedrale, i
bila sam uverena da govoris istinu. Miris tek procvetale lipe mi se uplitao u kosu, i bila sam
uverena da ce me taj miris podsecati na danashnji dan. Nista vise ne moze da pokvari moje
raspolozhenje... jer smo proveli divan dan... nazalost, samo u mojim mislima..

Sreca je ono sto osecam svaki dan. Cim se proudim, nasmesim se novom danu, prkosim, kako
me ne bi pokorili neprijatelji, zavidni, i kazem: "Danas cu biti srecna. " E onda dolazi najtezi
trenutak. Odabir razloga. Da cu biti srecna zbog toga sto nisam sa njim? Ne, cini mi se, da nije
razlog za srecu. Da li da budem srecna zato sto mi one nisu vise prijateljice? Mozda, ali nije
dovoljno vazan argument. Ako bolje razmislim, padaju mi na pamet bolje ideje. Sreca je ovo
iscekivanje. Sreca je to sto su mi nekada bile prijateljice. Sreca je sto tata, iako nije ziv sve gleda
od gore.

Najbolji razlozi za srecu su:

=Shto posle 10 godina opet mogu da vidim stare prijatelje.

=Shto se svako jutro budim.

=Shto umem da volim.

=Shto mogu da hodam.

=Shto govorim, vidim, cujem.

Sreca je osecanje. Sreca je sitnica. Sreca je kisa. Sunce. Plac. Sreca je ljubav. Zagrljaj. Poljubac.
Sreca je pogled. A najveca sreca je osmeh.

Sreca je kada ga vidim posle dugog vikenda, on mi se osmehne i pita me kako sam. E to je velika
sreca. To je raj.
Sta je jos sreca?

Sreca je... kada nesto zelis, i sreca je nada, da ces to nesto dobiti...

Danas, dok smo moja najbolja drugarica i ja setale gradom, u centru zapazismo baku i deku kako se
drze za ruke. To mi je razbilo sve one sumnje o kojima smo pre toga diskutovale. Pomislih: "Prava
ljubav zaista postoji, ali je potrebno preci tezak put dok je nadjemo" I rayveselih se. Ipak postoji nada.
Za lepse dane, za dane u dvoje, za osmeh, za poverenje, za veliku obostranu ljubav. I sve ce biti lakse

Kada neko postavi pitanje, koji je tvoj grad iz snova, svima na pamet padaju: New Yourk,
London, Rim, Moskva, Paris, Tokio... sve udaljenje, poznate destinacije. Ali meni ne. Meni
napamet odmah padne moj grad. Temišvar. Grad gde cveće cveta u najlepšim bojama, i miriše u
najlepšim notama. Mesto gde, i kada je kišno, sunce sija, ako želiš da ono sija. Jedina kiša koja te
ne nervira toliko, je Temišvarska kiša, jer znaš da neće padati u nezgodan čas. Ili ako padne, ti
znaš da neće dugo trajati, jer će te Temišvar oduševiti na neki drugi način. Temišvar je grad
života. Grad ptica, grad gde ljudi mogu da se zabave na najbolji način. Mesto gde se priroda
rađa, raj za zaljubljene, mir za stare.

Što se mene tiče, Temišvar čuva najlepše moje uspomene... Nisam odrasla u Temišvaru, ali u
njemu provodim moje najlepše godine, prve gimnayijalske radosti, prve tinejdzerske suze
prolivene zbog drustva, zbog ljubavi. Prva ishekivanja da se nesto lepo desi. Ja sam zaljubljena u
Temišvar. Ja ga volim. Sada je tako duboko urezan u mom sećanju. Svima ću sa ljubavlju
objašnjavati kako on izgleda, i šta on predstavlja za mene...

Danas ocekujem divan dan. Sva sijam, dolazi mi drusto iz Srbije (U Temisvaru je smotra srpskog
folklora, za Srbe iz dijaspore) i KUD iz mesta gde sam rodjena ja, dolazi ovde, da nastupa u
revijalnom delu, te su poveli i moje tri najbolje drugarice. I sva sam uzbudjena, vesela...:) Neke
nisam videla shest meseci, neke tri meseca... cini se kao vechnost...

Ali postoji josh jedna zachkoljica.

Dok sam zhivela tamo, bila sam luda za jednim dechkom dve godine. I on dolazi. Zelim samo
jedno: kada ga vidim, da ne osetim nishta...

Sve je bilo divno. Verovatno se zato i zavrsilo ovako brzo...sve sto je lepo, kratko traje. Ponovo
sa mojim drugaricama... Zajednichki smeh, slikanje, setnje, razgovori do zore... Ja njih volim.
Istina je da ovde imam neverovatno drustvo, ali nedostajale su mi. I mislila sam, ovaj vikend mi
niko nece pokvariti.

A on... jedini decko kog sam VOLELA, jedini decko za kog sam bila spremna sve da ucinim.
Jedini... nekada... a danas... nisam mogla ni da mu se javim. Ni juce. Kao da ne postojimo jedno
ya drugo. Kada bi prosli jedan pored drugog, pogledi bi nam se sasvim slucajno izgubili, negde u
da ljini, na nekoj sasvim glupoj sitnici. I taman kada pomislim: "To je to, sada cu poceti da
pricam sa njim" grlo mi se stegne, i kao da nestajem bez glasa. Najgori nacin da ti nego
nedostaje je, da je taj neko pored tebe, a ti znas da ga nikada neces imati.

Sada sam stigla kuci. U Autobusu sam mislila da se vratim, ali sve bi delovalo skandalozno, kao
u filmovima, mislili bi da sam luda. Ali sada, kada razmisljam... Tako me boli... Zapravo dok sve
ovo pisem placem. Da li sam ga zaboravila? Ponekad mi se cini da sam zato i imala toliko osoba
u svom zivotu. Zelela sam da izbacim njega... i da li sam uspela?

Tebi.
Kome su i ovako vec posveceni oni najlepsi stihovi u mojim pesmama, o kome sam pisala
ljubavne price, koje je mogla pisati samo zaljubljena osoba. Tebi, zbog kog sam najbolnije suze
prolivala. Zbog tebe sam najvise plakala. Bio si mi jako blizu, a ipak, previse daleko, da bi bio
moj. Dve godine. Proslo je skoro dve godine, od kada znam samo za tebe. Pokusavala sam da
odustanem nekoliko puta, ali nije se dalo. Uvek se tada setim onog osmeha, onih ociju. Znam da
ima mnogo, mnogo lepsih od tebe. Ali samo si ti onaj koga volim, i onaj cija sam spremna da
budem zauvek. I zelim... ali put do cilja je trnovit, pesacenje boli...

Znas da te volim, cutis, ni ne slutis koliko. Kada te vidim, oci pocinju da mi se pune suzama.
Kunem se, da je tako. Osecanja se izmesaju, vise ne znam sta mi se vise dopada.Tvoj sarmantni
hod, tvoj glas, tvoj govor, ili tvoj pogled? Sreca u tvojim ocima? Bogatstvo tvoje duse? Tvoja
marljivost? sve... i sve bih dala za jedan pogled.

Secam se i moje srece. Onih trenutaka kada sam sanjarila posle svake recenice koju si
progovorio samnom. Nadala sam se, uzivala, svaka tvoja poruka, naterala me je da skacem od
srece. A kada su najtezi dani, bilo je dovoljno samo da te vidim, i zaboravila bih na sve.

Takodje se secam, one kisne sedmice, kada sam iz veceri u vece nailazila u onim trenucima kada
se ti vracas iz skole. Nije mi bilo bitno sto kuci dolazim mokra od glave, do pete. Bilo je vazno
samo to sto sam te videla.

Znao si samnom. Ali nikada nisi mogao da mi uzvratis sve to. Mozda je bilo previse. Mozda sam
prevazisla granice. Ali, cak i trunka tvoje paznje, u svako doba ce mi biti dovoljna.

Ostavio si trag u mom srcu, ne kazem da ces zauvek biti jedini, ali znam, da te sigurno nikada
necu zaboraviti, jer si mi bio prvi, i jer sam te volela ludo. I sada te volim. I samo ja to znam.

Kada te pozovem,nemoj doci.Ne,jer znas da bi to bio samo bol za mene.Zovem te,jer zelim da vidim
profil tvog umornog,mladog,lepog lica,da osetim dodir tvojih vrednih,ostrih a ujedno i neznih ruku,zelim
da zaronim u dubinu tvojih mirnih,neznih braon ociju,da me tvoj umilni glas oraspolozi od ranog
jutra.Ali,ne dolazi,nemoj molim te.Jer ne zelim da se naviknem na sve tvoje vrline,da se vezem za tvoje
predobro srce,puno ljubavi.U tom svom srcu cuvas ljubav za mnoge.Ali,osecam da nema mesta za
mene.Mozda sam samo greska na ovoj planeti.Greska u tvom zivotu,koja se jos uvek ne moze
ispraviti.Jer ako se ta greska ispravi,to vise necu biti ja.To ce biti neka druga osoba,koja mozda nece znati
da te voli kao ja.Zasto reskirati?I zato,nemoj dolaziti.Cak ni kada te zovem.Jer sam zeljna tvojih
usana,pogleda,ruku.Jer mi nedostajes svim srcem,jer te zelim samo za sebe,ne zelim da te delim sa
drugima.Nemoj doci.Ti ne bi izdrzao da primis svu ovu ljubav,koju zelim da ti dam,da na tren osetis
koliko mi znacis.I jos jednom-nemoj doci,jer TE VOLIM,tvoj odlazak bi slomio moje srce...ZAUVEK...

Kada bih imala talenat ya crtanje, nacrtal bih sebe, kako plačem. Nacrtala bih svoju suzu, a u
suzi tvoj lik.

kada bih mogla da provedem ceo dan sa tobom, zagrlila bih te snažno, poželela bih da nikada ne
odeš. Pričala bih ti o: Mestima gde u magli vidim sunce. Taj dan, bio bi najlepši u mome životu.
Poljubila bih ti čelo, tek da te osetim.

Kada bih imala prava još na jedan pogled, pogledala bih tebe.

Kada bih imala prava na još jednu šetnju, šetala bih sa tobom, do kraja duge. Tamo gde život
prestaje kada smo zajedno. Vreme se ledi, pogledi se zadržavaju, a osmesi traju večno.
Jer bez tebe, smeh nije smeh, i sreća nije sreća. Bez tebe ljubav se ne zove ljubav, već patnja. I
zato što sa tobom čuda postaju stvarnost, a živt poezija.

Kada bih imala sposobnost da darujem sreću, darovala bih je tebi. U zraku sunca, u kapi kiše, u
suzi, u osmehu.

Kada bih ynala da merim vreme, merila bih ga patnjom.

Kada bih znala da mrzim, mrzela bih sunce, jer ne sija za nas. Mrzela bih moj smeh, jer nije
iskren i mrzela bih trenutke bez tebe.

Jer život je takav.

Uvek ona iskrica nade u nama, čeka da se raspali, i budi velike želje.

A moje srce zna. Sve je ovo nestvarno. "Kada bih..." ali ne mogu... I samo čekam jedan šamar
života, kako bi zauvek ostala realna...

U ovom postu objasnicu vam sve o 2 najbitnija muskarca u mom zivotu:

Dok sam zivela u Srbiji,bila sam zaljubljena u jednog Marka.

Doginu i po dana, pripadala sam samo njemu, i drugi u mom zhivotu nije postojao. Vise puta
sam pozelela da mu podarim svoj zivot. Bila sam spremna na sve.

Kada sam se preselila u Temisvar, resila sam da ga zaboravim. Previse je bila velika razdaljina
za nas. I tada se pojavio Bojan. Kao da je bio izvadjen iz mojih snova. Poceli smo da pricamo,
zblizili smo se, postali smo jako bliski. I tada sam saznala da ima devojku. Tri godine. Uskoro,
Bojan i ja smo znali sve jedno o druhom. Cini mi se da je on od svih muiskaraca koji su prosli
kroz moj zivot, bio onaj koji je znao najvise stvari o meni. Zasao je u najsitnije detalje. A takodje
i ja u njegove. Znala sam sve. I jos uvek znam.

I sada, kada vidim Marka cini mi se da zaboravljam Bojana. A kada je Bojan tu, Marko ne
postoji.

Tako, tako je teska ljubav.

Dok u dubini ove hladne noci,

trazim tvoj sasavi lik,

vidim tvoje oci,cujem snazan krik,

i osecam,bez tebe necu moci...

Veche se spushta,tama me plashi,

iskreno se pitam,dok razmishljam skitam,

Kada ce se susreti pogledi nashi?

I onda kada u krevet trebam poci,

I onda kada sklapam ochi snene,

Osecam dragi nisi kraj mene,

Osecam,bez tebe necu moci...

I kada potpuno utonem u san,

sanjam samo tebe,oci tvoje,

Te divne kristalne boje,

Znam ti si moje sunce,moj razlog za novi dan...

Evo jedna pesma i od mene, jer obicno pisem samo prozu :)

Ne slusaj druge dragi. Vazna su moja osecanja, a ne tudje

lazi...
Nisam navikla da svi muskarci klece predamnom, ali u poslednje vreme, puno je onih
koji su kleknuli. Jedini problem je sto su svi pogresni. Ja sam previse sebicna prema
njima. ne dajem im ni trunku nade, ali zasto zavaravati nekoga, sa kim ne zelim nista?

Jedan od njih mi je posvetio prelepu pesmu (On je ujedno i moj prvi decko) , to je
najlepsi poklon koji sam dobila od decka.

Evo te pesme:

Jednu malu volim ja,

i sanjam je svake noci,
ona ume ,ona zna,
samo ona mi moze pomoci,
u ocima krije sjaj,
usne njene,lek za mene,
jednu malu volim ja,
ona ima reci vredne,
u mraku,
ruke joj zaspale,
na mome vratu,
do jutra ostale.

Sanjam nebo,sanjam more,

kada sunce zalazi,
sanjam kako slatko ljube
tihi morski talasi,
 njene usne,
one kriju lek za mene,
svaku tajnu ljubavi
otkricemo kada dodje vreme.

Hej,moja malena,
da li znas?Da li osecas?
koliko o tebi sanjam,
nasa tajna ljubavna,
sapni mi kada padne vece,
samo tiho reci mi,
dovoljne su tvoje reci,
mi cemo se voleti ,
tako dugo,
zauvek.

Od jutros je sve sivo. Ovo vreme me nervira, dodje mi da se pokrijem preko glave cebetom, i
cekam da ove gluposti prodju. Necu da za moj rodjendan pada kisa.:( i necu ni maglu. A kako je
krenulo, mozda mogu i sneg da ocekujem...

Jedine dobre vesti danas su te da je sa njigom sve ok, radi se na koricama, a sto se tice prve
nagrade sa drzavnog takmicenja, putujem u Hrvatsku. I to me je razveselilo... vezuju me lepe
uspomene za Hrvatsku...

Danas sam resila da vam stavim jednu prelepu rumunsku pesmu..:) Da vidite da rumunski nije
tako los jezik kao sto se mnogima cini...

NEKA NAM DANAS SUNCE SJA

Inspirisana dobrom rumunskom muzikom, zelim da svima pozelim lep dan. Pun osmeha. Neka
osobe koje volite budu ceo dan sa vama. I sve ce biti nevazno. I grmljavina, i kisa, i magla...
Nesmeju vam pokvariti dan ni strogi sef ili direktor, ni profesor, niti bilo ko nevazan. Bitni smo
mi.

Evo, ja sam nasmejana. Jer znam da ce pored mene biti osobe koje najvise volim. :) Jedna od
najvaznijih i cita ovaj blog. I saljem joj jedan veeeeliki poljubac i zagrljaj. I porucujem joj da cu
je voleti, sta god da se desi...:****

I Vas volim. Jer me slusate. Mnogo je ljudi koji nas cuju, ali je malo onih koji nas zaista slusaju.
Tako da danas budite samo sa onima koji vas zaista slusaju.

Veliki pozdrav i poljubac... danas porucujem BEHAPPY :)

DO OVDE

Ti si želja moga sna, tvoja ljubav opija

Svijeća gori u meni, što upalila si ti
Vjeruj meni, kad ti kažem
Da si samo za mene

Sve što imam u duši

I srcu ti dam
 Jer za me si ti suđena
Neka iskreno pjevaju
Anđeli sad
Jer za uvijek ćeš bit jedina

Mislim samo na tebe, i na riječi ljubavne

Poznaš mi u učiu(?) da si meni najdraža
Vjeruj meni kad ti kažem
Da si samo za mene

Kad te sretnu, teške tuge

Znaj da uvijek bit ću tu
Kad me lome, nek me slome
Tebe nek ne diraju

I za život kraj tebe, sad spreman sam ja

Nek nas radost nosi u raj
Ako trebam ću dat zadnju kap ljubavi
Samo nikad ne zaboravi

Čini mi se da sam se preselila na ovaj blog. Mama me često zapitkuje "Šta opet kuckaš?
Novi roman?" A ja... sramota mi je da kažem koliko sam se ulenjila što se mojih knjiga
piše. Taman se dohvatim jedne knjige, pišem, mislim: "Ovo će biti pun pogodak". I onda
dolaze nove obaveze, ja na knjigu moju i zaboravim. I iz tih obaveza, rode se nove ideje,
ali nemaju veze sa skoro započetim delom. I sad opet, planiram da pišem nešto. Ali
znam da će mi nešto drugo pasti na um. Ne znam da razvijam detalje. To mi je veliki
gubitak.

Razmišljala sam o svojoj budićnosti. I znate kako sam videla sebe? Glumica i
spisateljica. Čini mi se idealno. To je ono što ja želim. Ostalo će se samo rešiti...

Razmišljam. Moram da reskiram, da pređem preko svega, da bih ga pozvala na svoju

malu proslavu 16 rođendana. Ako sasvim slučajno ne bude mogao da dođe, moram da
preživim. Nju da zapostavim. Ako bude mogao da dođe, ona će postaviti 1001 pitanje:
"Šta ti tražiš na NJENOM rođendanu? Zar ne znaš da sam ljubomorna na nju?" Sigurno
tako nešto, taj stil. Moram da zaboravim i na svoj ponos, i na svoju čast. Samo jedan
poziv. Neće ništa promeniti u ovom svetu, ali će meni mnogo značiti. Promeniće jedan
dan mog života. Ulepšaće ga. Nadam se, a znam da njihovo vreme još traje. I sa suzom
u srcu, a osmehom na licu, pričam sa njom, kao da nikada ništa nije bilo, kao da nikada
nisam ni volela njenog dečka, kao da nisam spremna na sve, samo da bude moj. I ona
tako, sa smeškom na licu "Pa kako si mi mico? Jel bio dobar Bojan kada ste bili na toj i
toj turneji?" Ja, naravno, ne odajem Bojanove tajne (Gospode, pa ja volim njega, ne nju!)
"Da, da, naravno da je bio dobar. Nema potrebe za tolikom ljubomorom" odgovaram.
Ali mislim i znam drugačije...
Pa sam Bojan mi je rekao da je ljubomorna na mene... i čemu sva ta patetika? Danas te volim, a sutra ću te
mrzeti...

Da, baš ti hvala, ali ja ga svakako volim...

Rastanak boli.

Tako mi je bilo teško da se odvojim od njih, a poznajem ih samo godinu dana. A oni
su bili zajedno od prvog razreda. Danas su završili gimnaziju. Dvanaesti razred.
Mnogo smo bili vezano za njih. Ekskurizije, olimpijade, školski odmori... Uvek sa
njima. To jest sa nekima od njih. I činjenica da odlaze, ostavlja bol u grudima. A
zamislite samo kako je njima? Posle 12 godina, moraju da kažu prvo "Zbogom" jedno
drugom. Suze. Iako svi obećavaju "NEĆU PLAKATI", posle prvog pevanja "A sad
adio", svi već brišu suze.

Biće pusta gimnazija bez njih. Bilo je tako divno sa njima... Pa tamo imam nekoliko
najboljih prijatelja!!!

Preostaje mi samo, da im poželim sve najbolje, i da ih ponekad put navede na našu

gimnaziju. A mi ćemo ih zauvek čuvati u srcima...

Jedan osmeh, i veliki bol.

Svoje rano detinjstvo.

Ono što se desilo juče, prekjuče...

Par pravih prijatelja...

Nekoliko osoba koje su obeležile moj život.

Najvećeg heroja mog života (mog oca).

Ljubav mojih roditelja.

Fudbalske utakmice.

Sestre.

Jednog plavog dečaka, koji je obeležio moje detinjstvo.

Pesme, i mirise koji su obeležili moja putovanja.

Od sećanja se ne živi.

Lažne prijatelje, koji su bili ubedjeni da nikada neću shvatiti njihove namere.

Ljude koji su mi manje značili.

Suze prolivene zbog sitnica. Loših ocena, prijateljskih nedoumica, nesporazuma,
ismevanja.

Strah od nepoznatog, mraka i loših ljudi.

Ljubomoru u osnovnoj školi.

Događaje iz osnovne škole. Časove, i profesorske bisere.

Miris mog sela, sunce na jezeru.

Šta znači prava ljubav.

Moje navike dok sam živela u Srbiji.

Osećam miris tvog parfema na mom vratu. Ceo dan blistam. Ulepšao si ga i ti.

Hvala Bogu, jer znam da se radujem tim malim sitnicama. Tim sitnicama, koje
ulepšavaju moj život. Par tvojih reči, za tren su sagradili kulu moje sreće... Hvala ti
B. ulepšavaš moj život. Ovih dana mi je sve tako ravno... Nije me briga što ne idem
skoro u Srbiju, i što ne znam ni da li ću ići na more. Važno je to što je on tu. Što su
ONI tu. Moji prijatelji. Moji pravi prijatelji, za koje sam sigurna da me vole,
dokazali su to.

Dobila sam mnogo divnih poklona.Naravno, prijatelji su bili najlepši poklon. Između
ostalog, tu je zalutao i jedan parfem, divan je. Dok god ga budem koristila,
podsećaće me na sreću. Dobila sam ga od jedne meni veoma drage osobe, a
podsećaće me na B. mislila sam na njega ceo dan, i poklonila sam mu taj miris.

U ponedeljak mi se šalje knjiga na štampanje.

Ne dam da ovaj osećaj ode...

DOCICU TI U SNOVIMA

Danas je tacno dve i po godine od tatine smrti. Verovatno je zato cela nedelja bila
glupa. Ali sam obecala da necu biti tuzna, i da cu zadrzati ono raspolozenje od juce.
I uspela sam.

Bojim se samo, sve ove pozitivne energije, ove srece... Bojim se da se ne srusi sve
ovo. Ali dok su tu oni koji me vole, necu pasti.

Da nije njegovog osmeha, mozda bih danas bila potresena. Ali, tata je sigurno
srecan jer me vidi ovako lepo raspolozenu, ispunjenu i srecnu.
Da nema mojih prijatelja, mozda se nikada ne bih snasla ovde. Ali, oni su tu. Uvek
kada je to potrebno.

Naucila sam da zivim za danas. I da sanjam o lepo sutra. Sanjalica sam velika, to mi
niko ne moze oduzeti. Sanjam o svemu, o onome sto se mozda nikada nece i ne moze
ispuniti. Ali ja sam nepopravljeni optimista. I ko mi sta moze?:) Samo napred, to je
moj cilj. I volim ovaj blog. Stvarno ga volim. I bloggere! Jer mi daju neku snagu!

DOK SANJARIM

Zamišljam idealan život. Zapravo, mislim samo na njega. Na ta dva oka, koja su se
ugnezdila u moje srce. Ovoga buta, baš sam se zaljubila. Sva sijam. Plešem po vrelim
temišvarskim betonima. Pevam note o ljubavi... Kao nikada do sada.

Razmišljam o tom "dečaku". O mom malom dečaku koji je završio gimaziju. Koji se
sada nalazi na raskrsnici života. Ne želim da pogreši. Želim mu svu sreću ovoga
sveta.

I kada nešto krene lošim putem, zamislim njegov osmeh, ćutim. Nasmešim se i sama.

Ne mogu da izdržim više bez njega. Ova ptica mora da izleti iz mojih grudi... NE
MOGU!!! Dođe mi da vrisnem njegovo ime!!!

Dođe mi da ga iščupam iz svojih misli, i stavim tu negde, pored sebe. Makar da ga

danima gledam...

A poželim da mu kažem šta osećam. Posle se osvrnem. Malo je vremena prošlo. 18. će
biti 2 meseca. Ne mogu da mu kažem "Volim te" To je jako teško reći. Te reči se ne
smeju prosipati.

"Ponekad je teško pronaći reči, jer onih pravih, tako je malo... pa zar su uopšte
potrebne reči, da shvatiš da mi je do tebe stalo?"

A stalo mi je... neverovatno... Ne dam ga nikome... u

mojim snovima je SAMO MOJ!!!

VOLJELA BIH DA SI TU
Nedostaje mi. Žalim što je došao raspust, i sa sobom odneo drage ljude iz škole...
Razume se, ne i iz mog života. Ali ponekad osećam, kao da ga nikada neću videti.
Zašto? tako boli.

Kako znam da mi je stalo?

Nikada nisam volela niske momke.

On je nizak.

Nikada nisam volela momke koji se ne slažu sa mojim prijateljima.

On se ne slaže.

Nikada mi se nisu dopadali drski momci.

On je drzak.

Nikada nisam više želela da provedem sa nekim bar jedno veče.

Ne mora biti dodira, ne mora biti poljubaca. Samo da ga gledam. Da osetim kako
diše, da ga posmatram iz svakog ugla... (mada se ne bunim ako bude i zagrljaja...i koji
poljubac)

I opet se nadam... iako nade nema...

Sanjacu ga ja, još dugo... Postao je moja opsesija, i moja jedina misao...

Sreca si ti.

Jako sam srecna u poslednje vreme. :) Sama pomisao na njega me tera da se

smejem.

I tako mi se srce kida kada znam da ce ceo raspust proci bez njega..=( a od
septembra, i skola ce biti braznija...:( Ali neka, u mom srcu ce ziveti vecno... mozda
ga necu vecno voleti, ali uvek ce biti na posebnom mestu.

Jako, jako me usrecuje. Juce mi je rekao, da uvek mogu da mu kazem sta zelim i sta
osecam. Ali se plasim. Ovo srce, vec je svasta prezivelo... bojim se da ga opet ne
slomi neko... i tako mi znaci, da ne zelim da pokvarim ovo sto smo izgradili... Neka mi
je Bog u pomoci..

Jos jedan post posvecen ljubavi. Opet treba da vam dosadjujem sa mojim ushicenjima, sa mojim
radostima, sa mojim odusevljenjima. Ali onda bolje ne. Jedino moram reci, HVALA BOGU! sto ga je uveo
u moj zivot. HVALA BOGU sto je on tako dobar prema meni. i kao sto rece ona pesma koju mi je poslao:
"Voli me danas, vise nego juce, al' manje od sutra i sve tako redom..." Mnogo mi je stalo... Sada sta
mogu da kazem? Putujem u petak, kod nekih rodjaka ovde.. u sredu se vracam, i posle idem u Srbiju, sa
mamom sestrom, i najboljom drugaricom. Mislim da cu se zadrzati do 15. jula. 20. jula je njegov
rodjendan.:) I posle toga, nije nista isplanirano... Mozda odem na dve nedelje u Sremske Karlovce, ako
me budu poslali sa skolom. Ne znam kada cu ici na letovanje, (ono prvo mesto na takmicenju)...
Uzivanje. Ljubav. Osmesi... :) Srecna sam. Pa zar se ne vidi...:)

SUZE RADOSNICE
Odavno nisam tako često plakala od sreće. Možda ne prođe dan, a da ja ne
zaplačem, i zahvalim Bogu na svemu što mi se dešava u poslednje vreme. Samnom je
sve ok, zaista. Srećna sam i ne dam nikome da mi kvari taj osećaj.

Bole me dešavanja oko mene. Moja najbolja drugarica je u nezgodnoj ljubavnoj

situaciji, i boli me što ne znam kako da joj pomognem. A ona je uvek tu, kada je meni
potrebna pomoć.

Druga najbolja drugarica je srećna, otišla je na selo, gde znam da je sva njena
sreća. To je ceo njen svet...

A treća, sprema se za maturski ispit koji je u ponedeljak. Želim joj puno sreće.

I sve tri volim, jako, jako puno. Zaslužuju da budu srećne.

I kao što rekoh, ja sutra putujem. Kod dedinih rođaka. Tj u pitanju su dedina braća,
njihova deca i unuci... I to su nam, veoma bliski rođaci. I ja nikoga od njih ne
poznajem. Bili su daleko, ja nisam pre znala jezik, i čini mi se da se ukazala idealna
prilika da upoznam svoje bliske rođake. A takođe i da vidim još jedan daeo Rumunije.

Hvala Bože, za sve ti hvala...:)

Šta reći, kada više nema reči? Onda kada se grlo osuši, i kada želimo reći nešto
veoma važno, ali ne možemo? Jednostavno, ne ide, pa iako je naša želja veoma velika.
E, u tim trenutcima, najbolje je pustiti vreme, da pokaže pravi put, da nam otvori
nove puteve, da otvori naša srdašca, koja iskreno vole, da poveća naša osećanja, da
nam neke osobe postanu više, a neke manje drage.

Pre tačno 2 meseca, počela sam da pričam svakodnevno sa jednim divnim dečkom.
Sa B-om. Da ste me pitali u oktobru, šta mislim o B-u, rekla bih, da je to jedan
pokvareni, zli, lažljivi dečko. I da ne želim ništa da čujem o njemu. Ali, ponekad prvi
utisak zna da zavara.

Ako me pitate danas, šta mislim o tom istom dečku, daću vam potpuno različit
odgovor. Puniji, opširniji, tačniji. Rećiću vam, da je to jedna draga osoba, čudna na
svoj način, zaljubljena u muziku, ponekad svesna svojih potencijala, ponekad
potcenjivac sebe. Osoba koja zna da te uteši, iako na prvi pogled ne izgleda tako.
Mala pričalica, koja zna svašta pametno da kaže (a ponekad i da odvali neku
glupost).

Prođoše dva meseca... mi se zbližili, ja se svaki dan sve više i više divim tom biću.
Svakim danom, sve više i više mislim, da sam se zaljubila. (a teško mi je da to i
priznam). I ipak, smatram da je to malo vremena. Neka se dešava sve spontano, ali
mislim da mu pre 18. oktobra neću ništa reći. Do tada, verovatno ću početi da mu
značim više, a i on meni. I ko zna, ako nam je suđeno, rodiće se nešto lepo..:)
TAKO MI FALE TVOJE MANE

Još uvek nisam naučila kako da te ignorišem. Kako da ostanem ravnodusna nad
tvojom tankom, crvenom košuljom, i tvojim najslađjim osmehom.

Ali učim.

Još uvek ne znam kako da ti pokažem da mi značiš, i da osim tebe, ne postoji niko
drugi. Čak iako su postojali, nestali su u magli, kao da nikada nisu ni postojali. Ostao
si mi samo ti. Onda kada mi je teško, i ne želim NIKOME da kažem, znam, na tebe
mogu da računam... Iako me uveravaju da nisi za mene, ja tvrdoglavo odmahujem
glavom, i tvrdim da greše. Moje srce me vodi ka tebi, melodija tvoga glasa me
doziva... I tako boli u grudima, što život igra se sa ljudima...

A meni tako nedostaješ. Iako si svakodnevno tu, osećam da si negde daleko. Da te

nema...

I noćas... tako mi fale tvoje mane...

SVE SI MI TI

Bilo je divno u gradu. Puno smo pričale o NJEMU.

Boli me svaka ružna reč o njemu. Nikada tako nije bolelo...

I kada on slučajno zaboravi da mi odgovori na neko pitanje, za mene je to već

tragedija. Osećam kako mu ne značim. Ali, čim se izvini, čarolija se vraća, i opet
sam srećna.

Uživala sam danas, ali mi on neverovatno nedostaje. Već danima pričamo, ali nikako
da ga vidim. Fali mi njegov glas, i ono njegovo ponašanje. Ona (ne)umerena doza
umišljenosti. Fali mi, da bude uvek upravu, fali mi da najbolje zna. Fali mi njegov
smeh, fali mi negova pesma, njegov pogled, njegov dodir. Fali mi sve. Fale mi poljupci
u obraz, fali mi ona čar u njegovim očima. Fali mi njegov blesavi hod, njegova svirka,
fali mi da svima smeta, fale mi njegove šale.

I ne želim nekoga kao što je on. Ja samo želim njega. Sa svim nedostacima, sa svim
manama. Fali mi. Da mi kaže kako se brine, da me nasmeje, na njegov način, da me
moli za uslugu, da mi ih čini.

Neveorvatno mi fali.

Osećam prazninu u sebi kad nije tu, kao da nisam to više ja.

Iz dana u dan, moje oči sve više blistaju, usta govore, samo o njemu. Njegovo ime,
postala je moja molitva, a njegova slika, ikona. Ne, mlada sam da volim. Ali,
neverovatno mi znači. Niko me nije činio tako srećnom, a svojim odlaskom, ostavljao
neverovatan bol.

Smejem se, jer je u mom životu.

I na kraju, u oku mi zasja suzica, kada sam začula ovu pesmu...

NIJE NAM VREME

Besno gledam sliku na pozadini. Poželim da se možda nikada nismo ni upoznali. Sve je
tako lepo, do određenih granica. I tada sve biva drugačije. Bila sam srećna. I sada
sam, znam. Ali su me preplavile emocije. I u trenu, osećam da te toliko volim, da
jedva dišem. I da toliko mrzim sebe, što ne mogu da skupim hrabrosti, da žrtvujem
svoj ponos, samo za dve reči: Značiš mi.

Zašto se toliko bojim? Kada gledam te tvoje oči, osećam da je to sva toplina koja mi
je potrebna. Kada pogledam samo njegove ruke... Znate li šta poželim? Da me čvrsto
stegnu i NIKADA ne puste. A tek usne... sanjam, dugo, dugo sanjam kako me ljube.
Sanjam kako mu plačem u naručju, kako me mazi. Ali san ode, te i on s’ njime.

Tako sam besna, sve mi se opet skupilo. Počela sam da ČEZNEM... Očajnički svaki
dan gledam tvoje slike, sa maramicom u ruci. Plačem, misleći kako si nedostižan. A
tako znaš da me usrećiš. Ne znam šta mi bi odjednom. Osećam se previše
zapostavljeno. Previše si dobar i lep za mene. Previše sam malena osoba da bih bila
neko u tvom životu. Ali znaš šta? I te malene osobe imaju osećanja, kao što ih imaš i
ti. Da sanjam, to ne možeš da mi zabraniš. Čuvaj se, gde god bio. I ne zaboravi:
Previše mi značiš da bih bila ravnodušna...

U SRCU MOM

Budim se sa osećajom praznine u stomaku. Mraz na srcu. Led u grlu.

Opet je sve crno, jer tebe nema. Ima te, ali te nema.

Sve je crno, i sve pogađa. Želim da pocepam uspomene, ali previše ih je. Svo ovo
vreme, slikala sam idealnu sliku o tebi. SVI su mi govorili da si kreten, ali i pored
toga, uspela sam da te vidim SVOJIM očima. I svi su nestali. Ostajemo samo ti i ja,
pod uličnom svetiljkom, i dok se igram sa tvojom kosom, gledaš me pravo u oči. Znaš
da sam slaba na te stvari.

„Znaš li ti, koliko mi znači tvoja podrška?“Tiho izgovaraš, podižući ruku da mi

pomiluješ lice. Ja se smeškam. Biram reči, ali onih pravih, tako je malo. Teško je
izabrati.

„Svi su mi govorili o tvojim manama. Niko nije o vrlinama. Ali ja volim tvoje mane, i
vidim tvoje vrline“. Šapućem ti na uho.
„Ja nisam savršen“. Dodaješ, sa ozbiljnijim izrazom na licu.
„Naravno da nisi. Niko nije. Ali ja te volim, baš takvog kakav si. Kada bi se promenio,
to više ne bi bio ti. To više ne bi bila ona moja Borovnica, koja ponekad ostavlja
gorak trag u ustima“

„Značiš mi. I cenim te.“ Dodaješ, grleći me.

„Ne dam ti da odeš. Sita sam ljudi koji te mrze. Želim da ti pokažem svet mojim
očima. Želim da ti pokažem sreću. Želim, da delimo sve. Sita sam svih drugih, i sada
želim samo tebe. Niko... niko me ne može usrećiti kao ti“ Glas mi već podrhtva, ali
pokušavam da se smirim.

„Ti si moj Anđeo čuvar. Ni sam ne znam kako sam te zaslužio“. Steže me sve jače.

„Poslao me je Bog, da te sačuvam od svega. Da osećam ono što ti osećaš.“ Govorim, i

pogledam u nebo. Počinje kiša. Moj vrisak.

„Tako si draga“ Smeši se.

„Kad god ti zatrebam biću tu. U mom srcu, uvek ima mesta za tebe.“

„Zapamtiću to“ Nestaje u mraku.

Sanjarenja, sanjarenja... ostajem sama. Da bijem svoju bol. Ali još uvek nisam
odustala.

Suze i kiša. Čini se da sve nestaje. Samo njegov dah na vratu osećam. Samo jednu
boju vidim. I želim. Sklupčam se, i tako jako, najjače zaželim da dođeš. Onima koji
najviše žele, želje se ispunjuju. I tako, dok želim, zaspim. I opet te sanjam. Java i
snovi su mi isti. Sačinjavaš ih ti. I tako već danima...

CEKANJE UBIJA

Skupila sam hraborst. Ne znam odakle, ne znam kako. Znam zasto: Imala sam
potrebu. Čekanje odgovora, boli. Ubija. Nikada mi sekunde i minuti nisu sporije
prolazili, i više boleli.

I šta sad?

Nazad u život.

Vratiti se u kolosek, ako je to uopšte moguće.

Zaboraviti.

Možda je ovako bolje. Da sam čekala duže, osećanja bi rasla sve više. Nek ide
život...
Nisam imala hrabrosti da mu kažem oči u oči. Poslala sam mu link mog bloga, i rekla
mu da sam čita, i da će shvatiti sve. Pročitao je, rekao je da mu se jako dopadaju
tekstovi. Ali ništa nije shvatio. Otišao je da se kupa.

"Svi tekstovi su posvećeni tebi. Ne postoji drugi način da ti kažem." Rekla sam mu.
Još se ne vraća. Već sam počela da mislim: "Vratio se, i ništa mi ne odgovara..." i
upravo to sam želala da javim drugarici. I od uzbuđenja, straha... poslala sam to
njemu. "Kako sam glupa!!!" Govorim mu...

"Ne govori to! Da, došao sam. I... ne znam šta da ti kažem za ono što si mi poslala..."

"Znači: Ja ću uvek biti tu za tebe. Šta god i kad god ti zatreba. Jer mi puno
značiš."

"Hvala ti puno. Samo da mi prođe maturski ispit, i rešićemo ovo, nekako."

"Ok..."

"Sad idem da spavam. Laku noć, lepo spavaj i sanjaj. *"

"Hvala, i ti takođe." Govorim mu.

I u trenu osećam veliko olakšanje. Postoji tračak nade, iako možda ne bi trebao da
postoji. Juče je bio velik dan u mom životu. Drhtala sam, ruke su mi se tresle,
osećala sam se kao da imam ogromnu temperaturu i da mi srce kuca 100000 na sat.
Kao da želi da iskoči iz grudi... Ali sada je bolje. Znam da zna.

Sivilo neko svuda oko mene. Tuđa tuga me boli više nego moja. I pored tuđih
problema, zaboravih na svoje.

Shvatila sam da B. živi u meni. Ni jedan, ali NI jedan nije značio kao što znači on.
Čekanje ume da boli, a ponekad daje ogromnu nadu. Ja živim od nade. Ja se hranim
nadom.

Ali jako se plašim razočarenja. Da li ću moći da živim ako se ponovo razočaram?

Bože, znam da sam mlada, znam da će verovatno biti drugi posle njega, ali
jednostavno mi on znači više od svih. On je nešto najlepše što mi se desilo u
poslednje vreme. Pored prijatelja naravno...

Želim ga, želim ga, želim ga... ponavljam u sebi tiho...

Znate li onaj osećaj malaksalosti, uspavanosti...?Onaj osećaj kad osećate da vam je

sve ravno, i da vas baš briga što Mađarska nema more? E, upravo se tako osećam.
Ravnodušno. Ništa ne može da me iznenadi i da me dotakne više.
Znate li onaj osećaj, kada shvatite da vam je neko, STVARNO, STVARNO jako
drag, i da mu želite sve najbolje? Da i tako se osećam.

I znate šta? Ja sam srećna. Grad me usrećuje. Sad sam pronašla lek za sve. Kad god
mi je teško, izađem, pogledam oko sebe, udahnem duboko, zamislim želju. I odmah
mi je lakše.

Smirila sam se. Morala sam.

U četvrtak putujem, ali se ne osećam tako. Jer ima još toga da se uradi, pre nego
što odem.

Sada želim, da sve bude u redu. Ako ne ništa drugo, da bar zadržim njegovo
prijateljstvo, kao što je bilo do sada. Iskreno, verno i čvrsto. Jer uvek je bio tu.

Život je čudo. U trenutku može da se sruši ono što ste godinama gradili. Isto tako,
može sve u trenu da postane divnije nego što smo zamišljali.

Prekratak je život da bismo patili, da bismo živeli u crnini. Prešla sam preko tatine
smrti, preko selidbe, i ipak mi je lepo zar ne? Tatu nosim u srcu. A grad...zar treba
još nešto da kažem o njemu?

Zato sa osmehom na licu, u 01:48 po rumunskom vremenu, pozdravljam sve meni

drage bloggere: Casper, anam, sanjarenja56, talas, mandrak72, nesanicu,
vilubezkrila, pricalicu, mrshavicu.... i sve ostale... (previse sam pospana da bih se
setila) Masem vam ljudi. I stvarno se smejem :)

Mislio si da ću otići, a da neć napisati post o tebi? Nikako to ne bih dozvolila sebi.

Nedostaješ mi, i nedostajaćeš mi svakim danom sve više. Daljina će sama pokazazi,
koliko značimo jedno drugom.

Znaš već, da mi svaki trenutak sa tobom cenim više od bilo čega. Da kada nisi tu,
obuzima me neka jeza, i strah. Brinem o tebi, i nedam nikome da te dira.

Šaljem Andjelima poruku, da te nadgledaju, dok nisam tu.

Faliće mi one tvoje šale, koje samo ja razumem. I sve one rečenice koje sam ja
shvatala, kako sam ja želela. Faliće mi onaj nevin pogled, iz kog sam čitala nadu.
Iako je možda nikada i neće biti.

„Sve bih dala da si tu“...

A sada...

„Put putujem“
Nosim te sa sobom, te tako niko neće smeti ni da te dirne.

Čak ni uspomenu na tebe.

Bezveze je, što su oni još uvek tu, a obećala sam da neću patiti zbog muškaraca.

Ili se izgleda, ja osećam prazno kada nisam zaljubljena? Biće da je to.

Ali nema patnje! Ne mogu baš da izađem iz kuće, imam problem sa nogom, ali tu su
knjige, koje me isto tako uspunjavaju. Juče sam završila jednu, divno pisana knjiga.
Današnjica... Zove se "Nešto pozajmljeno". Mnogo mi se dopala.

Sad sam se bar snabdela knjiga, imam zalihe za celo leto...

Potreban mi je vazduh, nadam se da će noga uskoro biti bolje.

LJUBAVNA PRICA

Ležimo prigrljeni jedno uz drugo. Ti spavaš, dok ja proučavam svaki detalj tvog lica,
svaku crticu. Usne izmorene od poljubaca... Zaspao si u mom naručju. Osećam kako
mi srce narasta kao kvasac dok te gledam, dok postajem svesna da te posedujem.
Tvoje snažne ruke ukrštaju se na mojim kukovima, i ja osećam da sam samo tvoja.
More je pred nama, zora samo što nije svanula... Boli to što znam da ćemo se
rastaviti uskoro... Možda se nikada više nećemo sresti... a dala sam ti sve. Bila sam
samo tvoja. Otvaraš tvoje oči, koje se presijavaju na suncu. Pogodiš me pravo u dušu
pogledom.

"Ne želim da krenem. Hoću da zauvek ostanem sa tobom." Dok zboriš tiho, osećam
kako mi se duša puni nekom čudnom toplinom.

"Niko me nije činio tako sretnim kao ti." Njegove reči su me najviše usrećivale.

Vetar mi daje znak da je vreme da se rastanemo. Po hiljaditi put. Mrzim rastanke.

"Vratiću se. Obećavam ti. Sa tobom sam proveo najlepše trenutke do sada." Šapuće
tiho, gledajući u moju donju usnu.

Zagrlila sam ga snažno, i tako smo stojali nekoliko minuta, dok su morksi talasi
zapljuskivali obalu.

P.S. Priča je proizvod moje mašte...

MASTA I REALNOST
Juče sam izjavila da ne znam da volim. Posle toga sam se osećala loše. Sebično... Ali
kad malo bolje razmislim, ko može u ovim godinama da voli? Ne planiram ja da sa
svojih 16 godina upoznam nekoga za koga ću se udati, kome ću podariti ceo svoj
život... Prosto nemogu da zamislim sebe tako. Sve mi brzo dosadi. Volim promene. Ali
verujem da će doći vreme kada ću živeti samo za jednu osobu.

Sad ne razmišljam o tome. Razmišljam o nekome ko će se sasvim slučajno pojaviti, i

sve će teći spontano, mirno i polako. Maštam o nekome kome neću moći da kažem
"Volim te" Prve večeri, i nekome ko će umeti samnom...

Sutra imam mali hirurški zahvat na nozi. Plašim se, ali preživeću. Nije to ništa
opasno, zagnojio mi se prst... I opet postajem svesna činjenice da čovek ne zna da
ceni ono što ima, dok to nešto ne izgubi...

Uživam u letu, želim, putujem... Moram priznati, lenčarim...možda čak i previše...ume

da me umori to lenčarenje.

I pišem novi roman, dok se ovaj štampa...:-)

Svo vreme sa osmehom na licu, maštam...

Pročitala sam knjigu. I ovako na kraju sve smrt rastavi...

Boli i knjiga, boli i film, i ova pesma... :(

Ali to je ljubav zar ne? Na kraju uvek nekoga boli, na kraju uvek neko plače. I
ostaju oni divni trenuci. Zajednički trenuci, sreća, smeh. I njegov šašavi pogled kada
se ujutru budi. I njoj ne smeta da seujutru budi ne našminkana, neuredne kose. I
prvi put kada su zajedno šetali plažom, i kada je upoznao njene roditelje, i
negodovanja, i pomirenja. To je ljubav, zar ne? Boli, ali sreća u sećanja. Od njih se
tada živi. Najgora je ta iznenadna smrt, kada ne možeš povezati kraj sa krajem,
kada učiš da živiš bez te osobe, koja te je praktično odrasla. Više nema nekoga da
te voli, i da te budi, da ti donosi doručak u krevet. I ti pokušavaš da nastaviš dalje.
Nemaš snage, nemaš ni volje... Ali ideš dalje, zato što znaš, da bi on voleo takvu da te
vidi.

Želim svima, koji nisu, da spoznaju takvu ljubav. Naravno, sa srećnim krajem, ali da
spoznaju tu ljubav, kada ne možete zamisliti sebe bez određene osobe. Jer i ja
sanjam o takvoj. I plačem, naučila sam nešto novo danas.

LJUBAVNA PRICA 2

"Pa draga, kad vec toliko voliš da čitaš, možeš li da pročitaš šta piše u mojim očima?"
Pita me, igrajući se sa mojom kosom.
"Teško da mogu da pročitam tako nešto. Hoćeš li ti da mi pročitaš?" Odgovaram
ležeći pored njega.

"Piše da nikada neću dopustiti da odeš od mene. Nikada" Smeši se. I osećam da se
gubim u njegovom pogledu.

"Pa nikada se nemoj igrati sa srcem", dotičem mu levu stranu grudi "Ponekad ume da
zaboli".

"Voliš li me?"Uozbiljio se i uhvatio me čvrsto za ruku.

"Da. Volim te. Zar se ne vidi? Svo svoje vreme bih provela sa tobom. Sve bih učinila
da zauvek ostane ovako, da nas ništa ne rastavi, da budemo srećni, da imamo
porodicu, da budemo ti i ja, da..."U oku počinje da se sija suza, ljubi me naglo, i
prestajem da pričam.

"Jesam li tebi ja nekada rekao, da ako izgubim tebe, gubim sve? Kao kada svu svoju
ušteđevinu staviš na 3 crno, i sve izgubiš. Ti si mnogo više od toga."

"Pokazao si mi svet u koji još nisam zašla" Grlim ga čvrsto.

"Obećaj mi, obećaj mi da ćemo dati sve od sebe da ovako ostane."

"Obećavam"

Još jedna priča iz moje maštaonice...:)

Obećala sam da neću patiti zbog muškaraca. Zakunula sam se. Pa mlada sam, život je
predamnom...

I taman kada sam zaboravila, kada sam se povukla, opet si ušao. Zašto?

Tako si mi drag. I jednostavno su okolnosti takve da moramo da se viđamo.

Nemoguće je da se ne viđamo... Iako možda ne želimo to.

Ja znam, ja osećam... i ti osećaš, ali ti ne znaš. Glupo je i tužno što sa tobom pričam
o drugim muškarcima, a želim tebe. Žalosno je što je situacija takva, i ja nemam
izlaza. Neću se nadati, obećavam. Samo je ponekad nešto jače od nas. Koliko god se
borili sa samim sobom, znamo da ne možemo sami neke stvari rešiti. Pojedine stvari
rešava vreme.

A daljine, kada nas budu daljine razdvojile, obećavam da ću zaboraviti.

I opet gledam slike, i one tako bole. I zaista plačem, iskreno plačem. Samu sebe
povređujem. Ali moram. Još samo jednu sliku... da pogledam, i izučim.

Ne volim patetiku. Samo se prošlost vraća. Ili je prošlost ustvari budućnost...?

Biću srećna. Jer ti si me tome prvi naučio.

Šetam na zakazano mesto, sa mislima na sasvim drugom mestu. Sunce prži, vetar
njiše grane, zakači i po neki pramen moje kose. Zaljubljeni parovi šetaju smejući se i
držeći se za ruke. Srećni su. Ne želim da se zaljubim i ostanem povređena. Život je
igra. Želim da se igram. Doćiće vreme kada budem trebala da izaberem samo
jednog. Ne znam da li ću uspeti tada... da li ću?... Poželim i ja neku lepu priču, kakvu
imaju oni. Ali samo želim. Da izbijem ono što mi je u glavi, da zaboravim... Govorim
svašta, znam po nešto, a osećam nešto sasvim treće. Znam da ne smem, govorim da
neću, a osećam da ne mogu da radim ono što znam i govorim. Komplikovano... zar ne?
Tako rade ti romantični blizanci. Kojima sve brzo dosadi, a sanjaju puno.

Nacrtala sam savršenu priču u svojim mislima. Samo se bojim da će se do kraja

pretvoriti u roman, a ne u moju ljubavnu priču...

Noćas sam krhka,

i lako se lomim.

Boli svaka reč,

pogled ili dodir.

Boli svaki osmeh,

boli svaki glas...

Sećanje na njega,

sećanje na nas.

Zažmurim i zaželim,

ali umesto osmeha,

pojavljuje se suza.

Hladna i slana.

Bolna.
Plašim se.

Da me ne povrediš,

Da ne osetiš ni sam bol,

I šta ako ne ispadne,

Sve kako zamišljasmo?

Ako ne zaiskre oči?

Ako ne poželimo više?

Plašim se sebe,

bez tebe.

Plašim se da ne odeš,

sa drugom.

(Mnogi su to uradili)

Plašim se zaljubljenosti,

vezivanja,

bola,

tuge,

patnje...

Plašim se da te dotaknem,

da zaplačem od sreće,

jer uvek će biti onih,

koji će videti samo razmazanu šminku.

Plašim se drhtaja,

i mraka,

plašim se da me nećeš zagrliti,

onda kada je to najpotrebnije.

I uzdaha,

i nesreće,

i tužnih lica.

Svega se noćas plašim.

Zato što,

svaki osmeh se rodi slučajno,

a mi biramo jedan za sebe,

jedan o kome ćemo sanjati,

jedan koji ćemo voleti...

NEDOSTAJEŠ MI!
Već je kasno, prošla je ponoć, sedim na plaži. Sama. Prigrlih noge, i misli počeše da
lutaju. Po prošlosti.

Kako je bilo lepo. Zavolela sam onu iskru u tvome oku, što daje i tebi posebnu čar.
Zaljubila sam se u onaj sjaj u tvom osmehu. Iskoristila sam našu bliskost, da bih
mogla da te dodirnem, da te osetim, uz sebe. Imali smo običaj da samo sedimo, i
pričamo satima. Upoznavali smo se... Nisi idealan, ali si moj. Mislila sam. Moj... drug.
Ništa više. Da je sreće bilo, bilo bi drugačije. Ali bilo je posebno. Da se nisam
zaljubila, nikada se ne bismo sprijateljili. Nikada ne bih saznala za tvoju ljubomornu
devojku. I ko sam ja da se mešam? Ali, za razliku od nje, ja sam bila srećna kada mi
priđeš, osmehneš se, i počneš da pričaš samnom. Nisam ti nikada tražila puno. Iako
sam želela. Razgovor sa tobom me je dizao u nebesa. Sećam se jedne sitnice, koja
je za mene bila veličantvena.

Stajali smo i pričali, i u jednom trenutku ti je zazvonio telefon. Javio si se, i počeo
da se igraš sa lančićem koji je jednostavno padao niz moj vrat. Dodirnuo si mi
nekoliko puta vrat, a ja sam osetila prijatnu jezu koja je prostrujala celim mojim
telom.
Bože, koliko smo se smejali zajedno... Sećaš li se? Sećaš li se one sreće u mojim
očima?... a ni danas ne znaš razlog. Niti ćeš ga ikada saznati. Samo ti budi srećan, i
ja ću biti srećna.

A kada sledeće godine odeš... da li ću izdržati?

Za sve mogu da kažem da su prošlost. Mislila sam da i za tebe to mogu reći. Ali si se
vratio. I zato sam te izdvojila, kao najlepšu i najveću ljubav moje mladosti...

Nisam savršena. Pa ko je?

Možda nisam tako zgodna kao ona, i možda nisam ni takva zavodnica. Ali sam
sigurna, više sam te volela. I još uvek osećam isto.

Ako si srećan sa njom, zaklinjem ti se, I JA SAM SREĆNA!

Ali sam sigurna-to neće trajati još dugo.

I tada, biću tu.

Ako me zaslužuješ,

i ako sudbina tako nalaže...

Biću samo tvoja...

Nije sve u rečima. "Volim te" Ne znači ništa, sve dok nismo sigurni u svoja osećanja.

Mnogo je više u delima, u čarobnim tenucima, u magiji u njegovom glasu, u samo

jednim očima, u ukusu usana, u zajedničkim danima... Onda kada ne možemo zamisliti
život bez dotične osobe. I ne samo život, već ni sebe. I reči "Volim te", kada se
često izgovaraju, postaju navika, i obaveza. Čemu sve vodi, ako više nema strasti?

Svaka devojka sanja o ponovnom susretu...

...I čarolija se onda ponovo rodi...

Samo što sam uverena da ona dolazi kasnije. Sada još uvek samo zamišljamo sve to...

Punim plućima dišem, osećam sve oko sebe.

Svi su nervozni, ja vesela.

Čitam, sanjam nedosanjano, i uživam.

Muka me muči kada pomislim da se bliži kraj leta, ali ima još dosta toga da se
dogodi. Uskoro stiže desetak lepih dana u moj život.
Pa do kraja, svi su lepi an svoj način. Zar ne?

Sanjam jedne oči koje još uvek nisu moje, ali ih želim, i znam da će jednog dana biti
moje. Znam. I dok se te okice brčkaju na bazenu, ja maštam.

I znate šta, ako ne budu moje, biće neke druge. Ihaa... koliko je samo divnih
muškaraca na ovom svetu, ne smemo sebi pričinjavati to "zadovoljstvo" da patimo za
jednim. :)

Volim život,

i volim ovaj blog, i sve vas dragi moji blogeri...

A posebno Sanjarenja i Casper. :D Dve divne dame, koje su uvek tu za mene..:)

Ma svi ste divni!

HVALA VAM!
"Ićićemo istom stranom ulice"- da, sigurna sam da je tako.

Zadovoljna sam. Jer sam tvoj iskreni prijatelj, i kada god ti zatrebam, dolaziš meni.
Neke tajne koje ni ONA ne zna, znam ja. Zato, mora biti da je bolje ovako.
Prijateljski.

Jer, da smo zajedno, posle raskida se više ne bismo ni poznavali...

Ovako te volim.

Volim ovaj svet,

Gde mogu biti šta želim,

I sanjati o kome želim.

Usne meke,

Mlake,

I tudje.

Sanjam,
i ko mi brani?

U mojim snovima,

si savrsen,

i samo za mene stvoren.

Dani su stvoreni za nas. Dajem sve, da ih iskoristim na najbolji način. Više nije bitno
šta iko misli. Bitni smo mi sami. Jer sami krojimo svoju srecu.

Mnogo toga učini za tebe osoba koju voliš, samim tim što još uvek postoji.

"Život muškarca je slava, život žene - ljubav."

"Ljubav daje krila ali ih i potkresuje."

"Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo, to je da u

odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza."

"Ljubav je jedna vrsta bolesti, ko je nije bolovao ne zna šta je."

"Ljubav je najplemenitija slabost uma."

"Prvi uzdah ljubavi posljednji je uzdah mudrosti."

"Nemoguće je sakriti ljubav očima koje ljube."

"Šta je ljubav? To je duga prilika za bol."

"Samo ono što činimo iz ljubavi, činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga
proizašlo."

"Ljubav nije čudo, ali čini čuda."

"Ljubav se hrani nadanjem."

"Voljeti i biti voljen znači osjećati sunce s obe strane"

"Bolje je ljubiti i izgubiti nego uopšte nikada ne ljubiti."

"Muzika je uvijek bila hrana ljubavi, a ljubav je hrana za muziku."

"Najveća sreća koju nam može dati ljubav, je prvi stisak ruke muškarca kog volimo."

"Ljubav se nikada ne rađa u zloj duši."

"Ljubav je kao rublje: slađa je kad se češće menja."

Još uvek sanjam njega...

Kako mi je teško da se sama budim,

da sama doručkujem,

čudno je, jer ne pričam stalno,

jer sam zatvorena sa ovim kompijuterom u sobi,

čekam poruke,

gledam slike...

Sve uspomene se bude...

Nezaboravni trenutci...

Nešto najlepše,

neponovljivo,

nezaboravno...

Hvala ti Bože...

Nazdravimo!

Za Karlovce, i povratak u njih...

Stara ekipa...

Sve noćas umire. Tiho nestaje, i prodorno budi.

Ne obazirem se. Ništa ne osećam. Noćas sam kao kamen, ne osećam bol, ne vidim
svetlost. Kao da se povlačim sa pozornice... Nisam više tvoja princeza... a ti nisi princ
iz bajke...

Ne umem da se vratim u realnost. Još uvek letim po onom gradu iz snova. Po

Sremskim Karlovcima. I neću nazad. Svaka moja misao, još uvek je tamo.

Pod hitno mi je potreban muškarac, dečak, ili momak... šta god... neko kome ću moći
da se isplačem na ramenu, čiji ću parfem moći da osetim, čije ću lice moći da
milujem. Neko kome ću dati svu ovu ljubav...
I pitam se ponovo... Zašto uvek pogrešno odaberem?

Bilo je tako lepo... Islikano najlepšim bojama... Ukrašeno najlepšim mašnama... I sada
je kraj...

Otišao je... :(

Svi su otišli...

Ko će sada uspeti da probudi onaj optimizam iz mene?

Pesma govori skoro sve.

Iako ne želim da priznam,

Meni je previše stalo do tog dečaka. Hvala Bogu što ga je uveo u moj život! Kao
najboljeg prijatelja koji me je slušao i kada sam svima dosadna.

Ali se plašim...

Ako ga izgubim, i ako izgubim njegovo prijateljstvo, ja sam sve izgubila! I ostajem
prazna....

Ne znam šta mi je činiti... U četvrtak putujem, možda će mi to malo razbistriti

misli... Do tada ću da razmišljam o njima, mojim prijateljima iz Karlovaca, i o
zajedničkim trenutcima...

Da li sam se ja to jutros probudila u raju, a da nisam toga svesna?

Tako sam srećna!

Rekao mi je najlepše stvari!

Rekao je da je najsrećniji što me poznaje, i da se pita čime me je zaslužio.

Pitala sam ga, zašto smo tako daleko,

rekao je da me verovatno ne zaslužuje blizu sebe,

ali on je divan!

Rekao je da sam njegov Andjeo, i da nema sreće bez mene,

rekao je da je srećan samo kada je u mojim mislima.

Nežniji je od drugih!

Ni jednu devojku do sada nije povredio,

ali su zato njega povredile...

Rekao je da moramo zajedno da putujemo u Moskvu kada ispunimo 18 godina. Zna da

je to moja želja. Rekla sam mu, da će posle njegovog punoletstva morati da sačeka
još pet meseci da bih mogla da putuje sa njim. Rekao je da na mene vredi čekati i
pet godina!

Znam zašto su do sada svi bili greške. Bog je spremao nešto specijalno za mene.

I stvorio se on.

I učinio me je da se osećam tako posebno... tako lepršavo... tako drugačije od svih.

HVALA TI!

Nocas samo tri sata spavanja.

Zbog uzbudjenja, zbog previse razmisljanja o njemu, zbog svega.

Prosao je i avgust, kao sto pesma kaze... prosli zajednicki trenutci, ali je bilo
previse lepo da to potraje.

Mnogo mi nedostaje. Mnogo. Ne mogu recima da opisem.

Kada bih mogla, sve bih dala za dan sa njim. Za jedan divan dan.

Za jos poneku uspomenu, za jos neki osmeh koji bih mu ukrala tiho i neznano...Za jos
jedan stisak njegove ruke.

Da jos jednom spavam sa njegovom majicom u zagrljaju, da ponovo osetim miris

njegovog parfema, i da ponovo cujem njegov glas.

Sada mi treba, da me utesi.

Ali, prezivela sam i gore. I ovo cu, obecavam. Opet mi treba vremena.

A ako nesto mrzim, onda je to daljina.

Prokleta daljina koja nas je razdvojila! Koja nam neda da budemo srecni. Mrzim je.

Одавно се мени мотала по глави идеја, коју сам поделила са пријатељицом. И тако
смо решиле да за рођендан нашој другарици направимо албум са заједничким
сликама, и испишемо цитате познатих о пријатељству. И сами знате, колико сам овог
лета путовала, док сам била кући одмарала се, мало се улењила, и тако смо оставиле
идеју по страни. И доближио се ЊЕН дан, 26.08., и другарица и ја у последњем
тренутку почесмо да радимо на поклону. Јуче смо цео дан радиле на сликама, бирале
цитате, штампале, рецкале... и на крају, све је изгледало савршено. Осим тога што смо
касниле на рођендан. Али смо биле јако задовољне обављеним послом. Изашле смо
да сачекамо трамвај који нам је пролетео испред носа. Следећи је стизао тек за пола
сата. Брзо смо ухватиле трамвај у супротном смеру, и изашле да сачекамо аутобус,
који је водио до центра. И док смо чекале, као по обичају, почеле смо да се смејемо
глупостима, да се шалимо и причамо у недоглед. Чим је дошао аутобус у журби смо
утрчале, и сместиле се. Возач је к'о за малер, баш имао времена, и на једној од
станица је стао да сипа воде у флашу. Другарица и ја смо почеле да се смејемо
његовој идеји, и у том тренутку, паде ми мрак на очи. "Где нам је кеса!?!" Почела сам
да паничим. "Код мене није!"Одговорила је другарица која се такође одмах
узнемирила. Погледале смо око нас, није је било. Излетеле смо из аутобуса, и
утрчале у такси. Кесу смо заборавиле у аутобуској станици. Паметно, нема шта.
Мислим да је таксиста помислио да смо луде. И наравно, када смо се вратиле до
аутобуске станице, поклона више није било. Да, да, налазимо се у Румунији. На крају,
шта је било горе? наша срамота, што смо се појавиле на рођендану најбоље другарице
без поклона, или то што су сви до краја прославе очекивали да ми извадимо поклон
из неког скривеног џепа? Нико нам није веровао. Осим слављенице, а то је у ствари и
најбитније. Добиће она други поклон. Шта се то дешава самном у последње време?:)
"Глупост и понос се плаћају". И ја сам схватила.

"Кад човек има љубави, нема страха." Нема страха у стилу да се плашим да урадим нечега. Са њим
се не бојим ничега, и никога. И шта год да се лоше деси тражим утеху у њему. Лош дан- ту је он.
Филм ме је растужио-ту је он. Неко ме је повредио-опет он. И стварно сам сигурна. Али постоји
страх, јер је он тамо. Тамо доле, у оном делу Србије, знате на шта мислим. Како он каже, "Што
јужније, то тужније". Тамо где је опасно. Ја волим тај део Србије, самим тим што је и он тамо. Али
плашим се. Јако. Како ће му протећи тамо дан? Да ли ће бити МИРА? Оно што овде неценимо, јер
га још увек имамо. Они тамо цене. Плаши ме и даљина. Иако у дубини душе сам СИГУРНА да је он
онај од ретких са којим бих могла овако на даљину. И значи да ипак страх постоји. Да ли онда то
нема везе са љубављу? Понављам, "Кад човек има љубави, нема страха." Боже, помози да дочека
нови дан... Са осмехом на лицу. Недостајеш ми. Недостајеш ми. Недостајеш ми.

Пробудио се. Жив је. И зато сам срећна.

Тешко му је доле. Јако му је тешко. Знам, и осећам. И по његовом гласу, и по

порукама, ја га познајем одлично. Сваки његов покрет. Наравно, увек може
боље. Надам се да ће нам се пружити прилика. Ако им Бог да, селе се у Париз.
Он и његова породица.

Када сам то чула, очи ми се напунише сузама. Била сам себична. Мислила сам
како ће ми тада бити још даље. Али, њему ће тамо бити боље. Нема страха,
нема рата. И овако је мени лакше да одем до Париза него доле до њега.

Данас једноставно морам да зажмурим на нешто што се дешава. Како је могуће?! Океј, рекла сам
да ћу да зажмурим. Претерала сам. Питам се само, одакле ми снаге да дам опет све... и на крају
опет испадне ништа. Одакле? И како се усуђујем, кад знам како ћу патити... Овог пута стварно јесте
другачије, јер поред свих глупости НЕЋУ да заборави. Само повређујем себе. Али, за две недеље
почиње школа, па ћу онда полако, са новим обавезама да се трудим да заборавим. Али ја сам
таква. Рођена сам да волим, волим, волим......:

Сустигла ме је највећа дилема.

Да ли је боље бити злобан и борити се за нешто што желим, или одустати...?

Нисам ни сигурна да ли требам да се борим за нешто што је тако далеко, али ми је

потребан. И нећу да га пустим другој. До краја крајева, и њој је далеко.

И зашто су људи зли, и боду ми очи изјавама љубавним, а знају да СВЕ ТО ВИДИМ!

Нећу да се свађам, нећу да се нервирам, али ме боли. СТВАРНО ме боли. И онда се као
правим "нисам ништа видела", али јесам. Изнутра ме кида, а споља сам сва срећна...

Ма сад ћу ја да се вратим у мој колосек, већ сам живнула, али једноставно умирем кад се
сетим шта сам имала...

Кад се сетим Карловаца, чесме четири лава, Дунава, Карловачке гимназије, кампа, кад се
сетим ЉУДИ! Кад се сетим њега... кад се сетим наше собе, и тренутака када смо само
лежали у истом кревету. Када смо се смејали глупостима, када смо трчали по оном
пљуску, када смо се пењали до стражилова... Сећам се кад сам га први пут погледала! Он
ме је видео у купаћем костиму, иако МРЗИМ да ме други мушкарци гледају. Заједно смо
пливали, гледали телевизију до касно у ноћ... И шта је сада остало од тога? само успомена,
и бол у грудима.

Стварно сам планирала да будем добро. Али једноставно нисам успела. Од када сам се
пробудила читам књигу, и слушам "Црвену Јабуку". Ништа не зна да дирне више од
музике. И створила ми се слика пред очима. Осетила сам као да се један део мене откинуо.
Као да је нешто нестало. И јако је заболело.

Како је могуће, да ме је у једном трену толико дизао, да сам скоро дотакла небо. Знао је
самном... Осетила сам се вољеном, и мислила да ме ништа не може избацити из такта.
Никад не реци никад...

Већ у следећем трену, спустио ме је на земљу.

Није то љубомора, она је дивна девојка. То је само бол. То сам и ја имала.

Да ли сам негде погрешила?

И тако ЗАИСТА саме од себе сузе крену.

Карловци ми недостају. Недостаје ми све. Као да део мене умире... Желим да вратим
време. Не могу даље.

Не знам више у чему да нађем мотивацију, само знам да настаје један добар роман из
свега овога..

Јуче сам била јако лоше. Синоћ сам планирала да преспавам цео дан. И око поноћи ми се
јевила другарица да данас идем са њом да обави неке послиће.
Помислила сам да је то одлична идеја, јер ће ми цео дан бити испуњен, и нећу имати
толико времена да размишљам.

Помогло ми је. Нисам толико размишљала, и нисам плакала цео дан.

Али се јесам променила. Несвесно, нисам се смејала као што ја то обично знам.

Али ово се све дешава са разлогом. Ја учим из овога. Научила сам да могу да волим, и име
М. ће ме заувек подсећати на једну дивну особу која је ме дигла до небеса, која ми је
показала један нови пут, која ме воли, макар и као пријатеља. Подсећа ме на једно
насмејано лице, које и поред толико проблема зна да се СМЕЈЕ, и никада се не жали на
околности у којима живи.

Осећам се боље. Друштво увек помаже. Стварно их волим.

И њега волим. Нећу да лажем себе. И дубоко у себи, жељно ишчекујем тренутак када ће се
наши погледи поново срести..

Желим да ветром украсим твоју косу,

Да осмех твој украсим пољупцем,
Да се огледам у твојим очима...
Желим да ти покажем,
Сва моја осећања,
Да све на длан ставим...
Ти само бирај!
Све је ту, на моме длану,
И молим те пази...
Нећу да боли!
Само се смеј,
Твој осмех још увек,
Краси моја јутра,
Краси моје сне.

Хоћу да осетим,
Опет додир твој,
Да сва задрхтим,
Да моја крв полуди...
Желим опет, да стегнем руку твоју,
Да срце закуца лудо, и још луђе...
Још једном да лежим поред тебе, то желим!
Ал' од сада знам...
Желећу други, трећи и четврти пут!
Ја не знам да станем...

MENI SI POSEBAN

Кога је брига што други кажу да ниси посебан?

Они нису видели ону искру којом очи твоје светле,

Они не знају, онај шапат твој,

Од ког се сва најежим, узнемирим...

Они немају појма о љубави,

О духовитости у твом гласу,

Они не знају цену твог загрљаја...

Кога је брига за друге?

Други не знају да воле,

Не знају да љубе, док се очи не склопе...

Други....

Други нису видели твоје уснуло Анђеоско лице,

Нису миловали твоје руке умотане ...

Други нису осетили твој дах на свом врату,

И нису препознали ону чар у осмеху твом.

Нису други...И њима можда не значиш...

Можда им је чудно све ово...

А кога је брига...

Они нису...

Али јесам ја.

И ја те волим.

Не могу да поднесем када су људи хладни, немају осећаја за оно што се дешава. Мрзим
хладноћу, и стварно је не разумем. У чему је штос, да када ти ја испричам све о својим
осећањима ти кажеш "аха" или нешто у том стилу. Али, све у свему, има нас разних, и то
је живот...

Досадио ми је распуст, ипак желим да почне школа, да се дешава нешто ново... Желим да
опет почну путовања, али то ће тек тамо после фебруара... значи ово је умирање за мене.
Исти град месецима, иста дешавања... Ја живим од промена...

А у међувремену, волим....волим....волим...волим... (то ми никада не досади)

Молим те, дођи.
Јер хоћу да овај дан поделим са тобом,
Јер нисмо шетали росном травом,
Јер никада нисмо брали заједно боровнице,
Јер желим да одгледам оне најлепше филмове са тобом,
Јер хоћу да стварамо нашу причу,
Јер бринем када не знам ништа о теби,
Јер су моје мисли заокупљене тобом,
Јер хоћу да моје снове претворим у стварност,
Јер желим да осетим мирис твоје коже,
Јер ми недостају твоје приче до бесконачности,
Јер желим да се твој песимизам посвађа са мојим оптимизмом,
Јер ти нисам рекла неке ствари, и сад чезнем да ти их шапнем,
Јер хоћу да ми објашњаваш све на онај твој начин,
Јер хоћу да заједно сањамо,
Јер ми је потребна твоја утеха,
Јер ти си једини који ме је видео да плачем,
Јер си ти моја прва и последња мисао у дану,
Јер само теби сам толико рекла,
Јер ти знаш да погодиш тамо где боли,
Јер зацељујеш све ране,
Јер очи моје само тебе виде,
Јер без тебе нема боје,
Јер ме је за све брига када ти ниси ту,
Јер су ме поруке излуделе и желим да те видим,
Јер са тобом је сваки дан славље,
Јер ми још увек у ушима одзвања твој смех,
Јер имам поверења у твој долазак,
Јер верујем у твој глас, Молим те дођи...

Одувек сам ја маштала о себи у белом, и о момку који стоји поред мене. Али, увек је тај
момак био неко непознат, неко измишљен, неко из снова.

Данас сам видела јасну слику твог лика уместо оног младожење и мене уз тебе. Деловали
смо срећни. Ти си био онако шармантан, отмен у том црном оделу, фантастично ти је
пристајало. То зато што си мој, волела бих те и да си изгледао било како другачије. А ја
сам сигурно била срећна. Сигурна у себе, јер имам тебе као ослонац. Предивнабела
венчаница... као из сна... локне које падају низ моје лице, и букет са цвећем у рукама.
Какви осмеси красе ту слику...

Зашто ми се ово дешава? Питам себе сада. Јесам ја срећна... али толико сам се заљубила...
све ми је равно... желим га уз себе више него икога пре.

И како би било да га поново држим за руку...

Ја ЗНАМ... наша љубав срушила би све те километре... знам да бих могла...желим... али
нешто се неда..

Пожалила сам се једном пријатељу, причала му о даљину која ми смета, и одговорио ми је

:
"Далеко је Месец! А кад се воли, ни једна тачка на кугли земаљској није далеко"

Свака му част. Потпуно је управу.

Још увек сам срећна, само ме помало помери из колосека ... понекад.

Али, живот се наставља, данас и сутра на фестивал, а у понедељак први дан школе...

Било би боље да је ту...

Али није. И шта сад учинити?

Ја волим и одавде.

Ako se volite ljubavlju

koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena zelja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je zelis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav no� u srcu,
a bojite se taj no� izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino zivi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimovic

Нема праве љубави у овим годинама. Нема... И зато се играмо. Излазимо, певамо... уживамо.
Доћиће љубав касније. Сада... сада су сви пролазни чини ми се... И лепи су... Неки су посебни.
Заљубиш се као, и они оставе траг. И они се као заљубе. Али нешто гаси те "ватре". Зато знам да
нема љубави сада. И леп ми је овај, онај ми је симпатичан, он је добар, онај тамо паметан... Све то
прође. (ваљда) Изгледа да се мој принц још увек појавио није. Мада је могао он да буде. Стварно
јесте. Али није хтео. И нећу ја у то да се мешам. Можда ће касније жалити што ме није желео
онако како сам желела њега ја, Можда и неће. А и баш ме брига. Мој живот се наставља, воз
наставља свој пут, и све наредне станице су прелепа места. Париз, Барселона, Рим, Лондон,
Москва, Венеција, Мадрид, Праг, Беч... То ме сада интересује. И моје друштво. Ја могу сама,
научила сам. Без мушкарца уз себе. И само се плачим да не постанем дивља. А уосталом, кога је
бирга? Књиге. То је оно без чега не могу... А мушкарци... Дођу, и оду...

Босонога песма 2.

Поделићу са тобом

сва моја шашава здравља.

Заволи моју сенку

што се клати низ дан.

Сутра нас могу срести

понори или узглавља.

Лудо моја, зар не знаш:

дивно је немати план

Изиђи из тог детињства

као из старих патика.

Заволи мој осмех,

дубок као језерске воде.

Ево, и ја сам се изуо.

Под врелим табанима

растапа ми се асфалт.

Буди уз мене кад одем.

Мика Антић

Кренула сам новим путем. И невероватно ми је лепо. Сама. Наравно, пријатељи су ту, без
њих не могу. Они су дивни, највећа моја подршка. Било је дивно и ово лето, изласци, кафе,
лимунаде, музика, концерти, фестивал, путовања, дружења... море. Било је и
заљубљивања, наравно неуспешног, и на крају још једно моје одустајање и нови пут. Само
уживање. Сутра је још један нови почетак. Нова школска година. И сада могу рећи да сам
спремна. Потпуно спремна, и срећна.

Обећала сам да ћу те заборавити.

И очи твоје,

А све оно што имали смо,

сачуваћу,

памтићу.

Знам, нисмо рођени под звездом истом,

Немаш ти љубави за мене.

И морам ти признати:

Не свиђа ми се твоја себичност,

Ни то када правиш драме.

Мада,

Могла сам да те волим и таквог.

Али, ниси желео.

Па,

Испуњавам ти жељу...

Идем.

П.С. Песму обожавам...

Повратак кући. И он се враћа са нама. Нисам га на блогу помињала од кад се Милош

појавио.

Била сам узрујана што ћу га поново видети. Звао ме је неколико пута да се договоримо око
места састанка.

Налазимо се у колима. Тетка и теча причају увелико са њим. Мрак је, и магла се протеже,
али се трудим да га посматрам и да га упијем сваким делићем свога ока. Схватам колико
ми недостаје.

Почела сам да се правим као да нема довољно места и ноге су нам биле прилепљене једна
уз другу. Осетила сам топлоту његовог тела.

Девојка му је стално слала поруке и звикала га, иако зна да га то нервира. Баш ме је
бригало. Нисам била љубоморна. Понашао се доста хладно самном.

Је ли му забранила нешто?

Све једно ми је. Он ће увек живети у мени. Иако не верујем да бих икада била у озбиљној
вези са њим.

Али га ипак желим. Поред тога што је мали милион пута преварио цуру, ја то знам али
ћутим. Могао би и мени да учини исто. Волим га и поред тога што највише времена
проводи у свирању гитаре, и поред тога што је луцкаст, и безобзиран...

Волим га, и поред тога што је у друштву хладан према мени...

Зашто недођеш? Зар не видиш да сам те жељна?..

Све је почело тако што јој је рекао да је слатка. Ласкало јој је то, али никада га није сматрала
потенцијалним. Она је увек волела друге... Волела нешто недостижно, сањала о "небесима", али
други су је увек остављали на цедилу, други су је искоришћавали, други су јој били потенцијални
пријатељи, она је давала све, али ништа није добијала за узврат. На крају је она патила, плакала,
губила своју младост узалуд. На крају, када су јој све лађе потонуле, када није знала шта да ради,
није имала са ким да прича, јавила му се... Био је ту за њу. Једнога дана позвала га је да прошетају.
Сво време ју је срушао. Она се скорз отворила. Рекла му је све што ју је болело, а он је знао како
да је утеши. Постали су пар. Били су скорз различити. Њена популарност попуњавала је његову
повученост. Сви су били зачуђени. Ко би рекао да ће постати пар? Шетали су градом увек се
држећи за руке. Свиђала јој се чињеница да је он њу волео, а он је уживао у њој. После толико
времена ју је поседовао! Није је занимало то што су други говорили: "Имала си и лепше момке,
није баш нешто посебно..." Она је препознала нешто лепше, нешто што је било у њему... Свашта су
преживели заједно. Шетали су по киши без кишобрана. Осећали су се сигурно једно поред другог.
Размењивали су најнежније пољупцв, исто онако као што су имали најлепше страсне тренутке.
Препустили су се тој љубави више него икада пре тога. Она се пролепшала, и "бивши момци" су
почели да је јуре. Али, било је касно. "Где си био када сам те волела више од ваздуха који дишем?
Нисам била згодна, јел' ? Е, па сада је касно. Жао ми је." Говорила је свима. У њеним очима, ОН је
био лепши од свих бивших. Јер је био увек уз њу, и искрено је волео. Волела је да спава у његовом
крилу у парку. Волела је да га држи за руку. Он јој је писао најлеше песме. Желео је целом свету
да покаже колико је воли... Почела је школа, она је упознала нове људе. У њен разред дошао је
нови младић, који је био јако привлачан. Све цуре су биле зањљубљене у њега, а замислите, он је
волео баш њу. И тако је решила да заврши причу са дечком који је био спреман да јој подари
читав свој живот. Почела је да излази са "школском фацом", и све је било лепо... једно време...
Док јој није рекао да је "живот зезање", и да не може да потроши младост само на њу. Поново је
била повређена. Али овога пута није имала на кога да се ослони... Када мрак замени дан, и киша
прекрије њен прозор, седела је на прозору, плакала и схватила какву је глупост направила.
Осећала се као најусамљенија особа на свету. Облачила је његову мајицу и мислила на њега.
Недостајао јој је. А он, свакодневно је очекивао њен позив, поруку. Желео је да зна да ли јој је
добро у новој вези, да ли је срећна? Бринуо је о њој, јер ју је волео. Био је зрелији, старији 4
године. У тим тренутцима, када се његов свет рушио на комадиће, имао је највише инспирације и
писао јој је. Тако се најбоље празнио. После неколико месеци, схватила је да њен живот нема
смисао без њега. Решила је да победи свој понос, и напише му писмо. "Опрости ми.- то је оно што
ти прво морам рећи. Не знам где ми је била глава када сам отишла. Ти мене дефинитивно не
заслужујеш. Знам да сам те повредила на најгори начин. Али сам из ове глупости научила. Никада
никога волети нећу као што волим тебе. Био си ту и када ми је падала киша, и када ми је сунце
сијало. Волео си ме и у најгорим тренутцима. Препознао си нешто у мени. Знао си да ме цениш...
Само желим да ти захвалим. Никада те нећу заборавити... Ти си нешто посебно... Хвала ти... И
волим те." На почетку се надала, али када је прошло месец дана, схватила је да никада неће моћи
да врати оно што је изгубила. "Ја не могу даље без тебе. Опраштам ти! Чекам те, и волим те."
Имали шта лепше од тога? То је права љубав. Љубав која опрашта све, љубав коју ништа не може
зауставити. Човек учи из грешака. Некима се никада не укаже друга прилика. Њој јесте! И другу је
знала да цени. Знала је да је он најсавршенији, да је он створен за њу. Знала је да је воли. Све јој је
опростио. И прича се није никада завршила. То је било то... П.С. Пост је мало дужи, али сам
морала да избацим све емоције из себе. Прича је мешавина реалности, оно што се дешава мени и
другима, а већина је настала у мојој машти.
Она његова смеђа коврџа која је несташно штрчала, највише ми се допала. Његове очи су
биле нешто неопсиво. Можете само да замислите колико сам била срећна када ме је питао
да будемо заједно.

За кратко време увео ме је у свет снова, где смо били сами на "свом облаку". И више
нисам могла да се сетим, како сам живела без њега?

Јутра нису могла да почну без његовог "Добро јутро" и пољупца. Није могао да прође дан
а да ме није изненадио на неки начин. Куповао ми је по једну ружу, и на свакој осављао
поруку.

"Волим те", "Мој анђео си ти", "Хвала ти што си ту!" "Волим осмех твој и добро ти
стоји!", "Нико као ти" "Ја сам најсрећнији човек на свету јер имам тебе..."

Све те поруке сам чувала, а љубав коју сам осећала била је дубоко у мени, и увек бих је
описивала као нешто посебно и непоновљиво. Научила сам да се смејем свакој његовој
шали, и знате шта? Навикла сам на њега.

Пре њега, сви су били пролазни, и обични.

Али, љубав нас је обоје учинила посебнима.

Људи. Неки су завидели, неки су се смејали са нама. Али ми смо живели за нас.

За свој османаести рођендан, осећала сам се лоше. Претпостављала сам да знам шта се
дешавало.

Затруднела сам.

Изгубила сам се.

То је био најлепши дар од Бога. У себи имати знак од човека ког волиш, али била сам
превише млада. Неспремна и незрела...

"Душо... ја сам трудна" Јецала сам преко телефона. Нисам имала храбрости да му то
кажем у лице. Веза се прекинула. Ово је готово. Помислила сам. Мој свет не постоји! Ја
не постојим! Шта сада урадити?? Сама осамнаестогодишњакиња са малим створењем. Не,
ја нећу то издржати.

Како је наша љубав могла да се овако заврши?

Све те мисли су ми одједном пролете кроз главу.

Али он се појавио. Загрлио ме је, и рекао да ме воли.

"Анђеле, па то је нешто најлепше што се може десити људима који се воле!"Рекао је. И у
том тренутку била сам поносна што га имам. Била сам најсрећнија. И више ми није било
битни ни шта ће породица рећи, а још мање шта ће рећи сви са стране.

Он је био ту.

И више ништа није било важно.

Неки људи имају баш све.

Имала је вилу у центру града, све са послугом, као у серијама. Била је удата за најлепшег
дечка из града, живели су идиличан живот, али увек су тражили још. Похлепа је била оно
у шта је прерастао њихов живот. Она је свакодневно ишла да купује најлешу одећу из
најелитнијих бутика у граду, а он је сваког месеца мењао аутомобиле. Волели су се.

Питате се сад, шта би још човек могао да пожели?

Једног дана, сазнала је да болује од неизлечиве болести.

Рекла је да паре нису проблем, да ће дати колико је год потребно само да буде излечена.
Али, заборавила је да новац не може купити баш све. Здравље се не може купити.

Преклињала је, била је очајна.

Човек, тек тада почне да се спушта на ниво обичних људи, на ниво оних који тешко живе.
Схвати да није све у новцу, и да је много битније оно што имамо у себи.

Тек тада почињемо да ценимо оне "ситнице".

Права вредност неких ствари препознаје се тек када се она изгуби.

Нажалост.

ROMANTIKA

Седела је сама на клупи у парку, и гледала како ветар односи опало лишће. Долази јесен. Ускоро
ће и зима. Исто тако и у њеном срцу долазила је зима. Била је заљубљена. Али онда када је било
најпотребније, он није био ту. Чула је само, као у сну да прелази њен праг и да је узима у наручје.
Била је усамљена. Ветар је почео да дува, а онда је стезала јакну јаче. Као да је осетила ветар да
струји кроз цело њено тело. "Волела бих да се деси чудо. Да се појави однекуд и да ме одведе из
овог сивог света. Сивог без њега." Почео је да пада мрак, а она се осећала све усамљеније.
Одједном, неко ју је сасвим нежно помиловао по коси. Окренула се. Био је то он. Као из бајке
извађен, стајао је баш ту пред њом. Помислила је да јој се причињава, те је још једном погледала.
Да, то је стварно био он. Узео је њену руку у своју. Она се прилепила уз његово тело, и прошаптала
кроз сузе: "Немој никада више ово да урадиш. Молим те не иди више." Обрисао јој је сузе, и
пољубио је. Стиснуо је руку јаче, и пожелео да никада не оде. "Извини. Никада нећу отићи. Моје
месте је поред тебе." Једва је изговорио. Сузе су га гушиле, али није смео да заплаче. То би га
уздрмало. Волео ју је више од живота. Ни једну девојку није волео као што њу воли. Загрлила га је
снажно, као да се плаши да га не испусти. И кренули су да шетају кроз ноћ. Ноћ је била њихова.
Нико им ништа није могао. Љубав је била јача од свега.

Срце је пуно љубави. Према увелом листу, према опојном ваздуху, према пријатељима, на
првом месту увек-према породици, према писању, према читању, према учењу, према
изласцима, према граду.

Волела бих да се заљубим, али такође нећу да ризикујем. Лепо је само уживати.

Срце, буди стрпљиво. Доћиће једном и наше време...

Зрелија сам од својих вршњака. У неким ситуацијама, то је добро, али такође у неким је јако лоше.
У сваком случају, увек су ми се свиђали старији мушкарци, дечаци или како већ. Чини ми се, то је
као било нешто што ме је привлачило највише. Старији-да имам шта да причам са њима, а можда
и као заштита. И шта ми сада би? да одлепим за једним "клинцем", ок, млађи је само једну
годину, али је детињаст. Ко ће га знати? нешто ме је привукло. И то само један осмејак...
ах... :))))))))))))))))))))) П.С. Срце, НЕ СМЕШ се заљубити!!!

Очајнички желим да се заљубим. Маштам ових дана, и превише. И онда ме из сањања дрмне
помисао на то колико имам да учим за следећу недељу. Данас сам сређивала само да не бих
учила. Тешко ми нешто, не знам како ћу да се изборим са румунским... Али, преживећу. Много ми
је лепше у мојим сновима са оним дивнииим момком :) Само да га још и упознам... Дала сам себи
једно обећање, и овог пута морам да га се држим. Весела сам. Уморна. Срећна... Недостаје ми
љубав, сита сам самовања.

Почиње да ме плаши овај мој карактер. На почетку сам мислила да је супер бити рођен у знаку
Близанци, али сад ме све више плаши. Ја сам тог карактера, да ме занима јако пуно ствари, и
могла бих да радим било који посао који није досадан. Ја живим од промена. Када ствари крену
да буду досадне, и монотоне, морам нешто да мењам, да убацим нешто свеже. Желела сам многе
ствари. Када сам била мала, желела сам да будем полицајац, касније су ми се родиле идеје за
ветерину, али све је то прошло. Онда сам дошла овде. Заљубила сам се у глуму, али су ми рекли
пријатељи који су то завршили, да од тога "нема 'леба". Занима ме историја, али сам од
професора добила исти савет. Живим за књижевност, али ми се то чини више као хоби. На првом
месту ми је журналистика, али ме јако занима и туризам. Плашим се да ћу да завршим неки
факултет, и касније ће ми то досадити и пожелећу нешто друго. Компликовано је. Исто је и са
мушкарцима. Наводно сам заљубљена до ушију у једног, али ми досади. Па шта ћу ја да радим???
Маштам о породици, мужу и деци, а шта ако ми и тај "срећник" досади? Надам се да су то само
моје младалачке безвезне идеје, које ће да ме прођу ускоро.

Ваљда јесен. Ухвати ме, и тера на сећања. Увек је она "прва љубав", онај "први дечко" некако
дубокоу срцу. И не можеш га извадити. Он тамо живи. Долази јесен, а он ми недостаје. Сећам се,
пре 4 године у ово време, било је дивно. Он је био диван. Били смо деца. Али смо се волели на
неки свој клиначки начин. Ја никада нисам знала да чувам оно што волим. Све сам покварила. Али
смо наставили да причамо, до дана данашњег. Он је у Новом Саду, ја сам овде. Али се чујемо,
макар једном месечно. Увек ме обрадује његова пажња. Радујем се када знам да постоји негде
тамо за мене. Обоје верујемо да ће доћи наше време. Глупости. Никад неће доћи. То што нисмо
знали да га ценимо када је било, то је друга прича. Говорио је да ме воли, и да ће ме чекати.
Натерао ме је да му обећам, да ако за десет година ни једно од нас не буде у браку, морам да се
удам за њега. Обећала сам му. Проживели смо лепе тренутке. Највише сам волела то што је увек
знао самном. Ја сам правила неке глупости, али је он увек био тај који попушта, и који се враћа. Ех,
расписала сам се, а суза у оку сија. Сећања знају да погоде. Недостаје ми, и желим га сад поред
мене. Проћиће ме ово убрзо, знам. Али он је неко специјалан, он је први ком сам допустила да ми
се приближи. Он је једноставно ОН, мој Сремац, ког пуно волим, и поред свих недостатака.

Вечерас боље да ме нема.

Посвађала сам се са мојима. Знам ја да они мени желе све најбоље, и све то стоји. Али
повредиле су ме. Рекле су неке баш ружне ствари, које су ме заболеле. И ја онако
инпулисвна, наравно изашла сам из собе и почела да плачем. И сад бих да заплакала.
Још и ова глупа јесен. Мислила сам да волим јесен. Али изгледа да сам се заварала. Чим је
дошла, испунила ме је носталгијом. И неке особе ми тако недостају... Тако су близу, а тако
далеко.

И ја се осећам безмоћно, и све ми се опет чини глупо.

Учим. Све ми уђе на једно ухо, а на друго изађе. Ништа ми не улази у главу. Данас није
мој дан.

Прошло је доста времена од када нисам плакала. Стварно сам мислила да ништа не може
да ме дотуче, да ћу стално бити расположена и весела, али...

И опет ми се отргне, и заплачем. Слаба сам. А сутра је напоран дан.

Понекад помислим да мама и бака никад нису биле у мојим годинама. И чини ми се да
траже сваку глупост да ми замере. Смета им свака ситница. Па шта би им се свидело?! да
седим по цео дан у кревету и учим?

Зар нису виделе да сам била срећна? Морале су све да покваре.

И оно дете ме обара са ногу. Чим проговори, ја се сва отопим. А не ваља ми то.

А Сремац к'о Сремац. Сигурно има некога тамо. Али ми свакако фали. Да ми каже само
једну реч. Он је то зно.

И хоћу да срушим границе, да одем код мојих пријатеља. Недостају ми, и то не могу да
опишем. Волим их али то не знам да покажем. Све бих дала за један загрљај.

Све ми ноћас фали, све ме убија и не знам како да се поново саставим.

Шетали смо држећи се за руке. Стезала сам га чврсто, плашећи се да га не изгубим.

Коначно је дошао "мој ред".

Иако је био старији десетак година, он ме је увек најбоље разумео. Чувао ме је, и волео.
Играо се са мојом косом... Када је одлазио увек се све завршавало на исти начин. Моје
сузе. Крупне, слане и тешке сузе.
"Зашто већ једном не решиш ово?. Или се разведи од ње, или мени реци Збогом. Драги, ја
те волим. Али поштоваћу твоју одлуку. Овако, овако више не могу. Превише сам те
жељна."

"Само се још мало стрпи." Миловао ми је образе.

"Обећај да ћеш се стрпети, и молим те не плачи више." Климнула сам главом, и пољубио
ме у чело.

Увек се тако завршавало.

Али како да не плачем? Он се увек враћао њој, делио је кревет са њом. Она га је
поседовала. Тада сам ја,вероватно нестајала, и видео је само њу.
Те вечери, ишли смо на неку журку, која ми уопште није била важна. Било је важно да сам
ја поред њега. На журци смо мало попили, и цело вече смо се смејали. Завршили смо на
једној клупи у парку. Лежала сам у његовом наручју. Тако сигурна, и тако тужна јер се
ближио још један растанак.

"Хоћеш ли вечерас спавати са њом?" Постављам тако глупо питање. Ни сама не знам како
сам се усудила.

Тајац.

Очи поново почеше да се пуне сузама. Али сам гутала јецаје. Нисам желела, и нисам
смела да му покажем колико сам луда за њим. Није смео да зна.

Била сам сигурна да је ту био крај, и да је ово наше последње вече.

Желела сам да уживам још неко време у његовом наручју.

Почео је страшан пљусак. Нисмо имали решења него да се растанемо.

Пољубио ме је и свако је отишао својим путем. Хвала киши. Није могао да види моју
чежњу и очај.

Била је будна када се он вратио. Постављала је питања типа: "Где си био?", "Шта си
радио?" "Какав је то начин да долазиш кући у 4 сата ујутру?"
Није одговорио. Отишао је да се пресвуче.

Лежали су једно до другог у кревету. Припила се уз његово тело. И пољубила га.

"Знаш, морам да ти кажем. Време је да ставимо тачку. Десиле су се неке ствари и... желим
развод." Изговорио је.

Када ми је јавио шта се догодило, мислила сам да сањам. Сада је био само мој. Добила сам
могућност да га свако јутро гледам како отвара сањиве очи, да посматрам како једе, како
пије прву јутарњу кафу коју сам му ја скувала...

Једва сам чекала да га загрлим, и да наша прича почне.

П.С. Ова прича је мој синоћни сан који сам желела да поделим са вама.

Јесен је. Хладно време долази, а мени не остај ништа друго него да маштам.

Не могу да верујем! Жена из мојих снова налази се поред мене у кревету. Осећам топлину
њеног предивног тела. Очима обилазим контуре њеног тела. Савршена је. Или је можда
моја љубав чини таквом.
Наше прво јутро, после незаборавне ноћи. У парку држим њену руку у својој. Сањам ли?
или је ово заиста реалност. Могу да дотакнем њене образе и да пољубим њен осмех.
Безброј пута.

Ко још осећа хладноћу?

Желим да јој покажем све лепе стране живота. Узимам осушени лист и заденем јој међ'
косу. Обожавам њену косу. Обожавам њу.

Водио бих је на Хаваје, и у Тунис, показао их јој Москву, и Рим... Али немам средстава.

Зато ове две руке решавају све. Уз мало времена, спремам романтичну вечеру. Свеће,
руже и она.

"Хоћеш ли да се удаш за мене?" Питам на коленима, спреман да учиним све. Баш све за та
два ока.

Позитиван одговор, и моја срећа већа него икада. Нема срећнијег човека од мене. Грлимн
је тако снажно и уживам у њеном смеху. Ја је волим.

Сећам се када си ми рекао да желиш да се уозбиљиш, и да желиш мене. Али дете у мени
није желело да прихвати то. Не битно да ли је то била истина или не. Одбацивала сам и
тебе, и тај тренутак. Људи се кају. Временом те сустигне грижа савести, и почињеш да
радиш оно најгоре: да се питаш "Шта би било, кад би било?".

Знам да сам погрешила. И желим те назад. Други не верују да те волим. Или можда не
желе да поверују? Да дођем теби, знам да би ме узео, без имало премишљања. Али. Увек
то проклето "али"... Чудни су путеви, бојим се да не склизнем, плашим се да не паднем.
Плашим се да ти дођем мили мој. Иако ме је самоћа већ дотукла, јако се плашим везивања.

Ко ће знати шта ја желим. Већ се плаишм себе саме, и сваког новог тренутка. Колико сам
само грешака направила. И кајем се за сваку једну... Колико ће само пасти снегова, и
проћи децембара док не схватим неке ствари?

Колико јесени ће ми требати да достигнем оно мало што желим?

Сећам се тебе, и наше јесени. То су биле најлепше кише. Тада сам била срећна Сремче
мој. Јако сам те жељна, и недостајеш ми.

Али ако судбина диктира тај ритам, морамо га пратити.

Хвала небу! Јер си био мој, и јер сам у твом срцу. Она шашава, увек насмејана твоја...
малена.

Пошто ових дана све... баш све подсећа на Сремца, сетила сам се најлепшег поклона од
њега.

Једну малу волим ја,

И сањам је сваке ноћи.

Она уме, она зна,

само она ми може помоћи.

У очима крије сјај,

Њене усне, лек за мене.

Једну малу волим ја,

Она има речи вредне,

У мраку, руке јој заспале,

На моме врату до јутра остале.

Сањам небо, сањам море,

Када сунце залази,

Сањам како љубе,

Тихи, морски таласи,

Њене усне,

Оне крију лек за мене,

Сваку тајну љубави,

Открићемо када дође време.

Хеј, МОЈА МАЛЕНА,

Да ли знаш? Да ли осећаш?

Колико о теби сањам,

Наша тајна љубавна...

Шапни ми када падне вече,

Само тихо реци ми,

Довољне су твоје речи,

Ми ћемо се волети.

Тако дуго,

Заувек.

Можда сам је већ објавила, али толико ми значи, да не желим негде да је загубим.
Тако је једноставно написана... да сам само једноставно знала да ценим то.

Обећавам, јавићу му се. Били смо једно, не смем се стидети пред њим.

Сремче мој... Видиш ли колико ми значиш?

Bijela vrana - Gibonni

Sutnja prekrila je stazu
vidio sam gdje tvoji svati kuci odlaze
a ti si kasnila na svadbu
jer nisi htjela da ostaris kraj takva covjeka

I mada sutis ja te razumijem

jer tvoji nisu znali tko je on
i da je srce dragi kamen
sto sto put' vise vrijedi nego svo
njegovo blago, njegovo zlato
i ako stvarno nemas nista ti sa njim

Refren
Bit ces bijela vrana, al' ti nista ne mogu
bit ces pjesma moja koju gluhi ne cuju
draga ja sam na to spreman i bit cu sve sto treba
bit cu kao ti

Bit cu bijela vrana koju crne kljucaju

bit cu pjesma tvoja, gluhi u nju pucaju
draga ja sam na to spreman i bit cu sve sto treba
bit cu kao ti, bit cu kao ti

Prstom prekirit ces mi usne

lagali su te, ptice ipak sutke umiru, ne pjevaju
i kad te hvale, slave ili ljube
svaki drugi je Juda koji s tobom tuguje

A sto da cinim u ovoj noci

kad su znali da nas vezu zicama
ja cupam srce iz ovih grudi
pa ga kroz prozor nudim gladnim pticama
one se smiju, one se smiju
znaju da nikad nismo bili dio njih

Refren 2x

Jer svaki drugi je juda koji sa mnom tuguje

П.С. Сремац. Доћи већ једном...

И на блогу сам све излудела тобом. А замисли тек у стварноси

Ова песма ме је инспирисала. Обожавам је. Ко би могао да одоли оваквим речима?

"Да ли се сећаш мога осмеха, мириса...? Да ли ти још увек значим?

Да ли после сваког нашег пољупца переш зубе, покушавајући да уклониш моје трагове?

Не можеш их уклонити. Лажеш сам себе. Ја сам још увек у теби."'- Само тренутак
инспирације.

Не могу да верујем какав ме је малер стигао.

Јуче ми се јавило петоро "бивших љубави."

И ја сам јако покварена, мрзим себе због тога. Сваком од њих сам дала трачак наде...

Један је луд замном. У последње време ми је био у глави. Да ли да будем са њим, или не?

Не, ја га не волим.

Али зашто им онда уливам наду???

Треба ми забраинти причу са осталима.

Не одговорити никоме, не јавити се кад те зову, и то је то.

Ја превише желим, и разочаравм се у себе. Уопште нисам добра, нити ишта од тога.

Ова песма ме је инспирисала. Обожавам је. Ко би могао да одоли оваквим речима?

"Да ли се сећаш мога осмеха, мириса...? Да ли ти још увек значим?

Да ли после сваког нашег пољупца переш зубе, покушавајући да уклониш моје трагове?

Не можеш их уклонити. Лажеш сам себе. Ја сам још увек у теби."'- Само тренутак
инспирације.

Не могу да верујем какав ме је малер стигао.

Јуче ми се јавило петоро "бивших љубави."

И ја сам јако покварена, мрзим себе због тога. Сваком од њих сам дала трачак наде...

Један је луд замном. У последње време ми је био у глави. Да ли да будем са њим, или не?

Не, ја га не волим.

Али зашто им онда уливам наду???

Треба ми забраинти причу са осталима.

Не одговорити никоме, не јавити се кад те зову, и то је то.

Ја превише желим, и разочаравм се у себе. Уопште нисам добра, нити ишта од тога.

Недостаје ми романтика, и они срце парајући текстови,

Недостаје ми један романтичан и осећајан мушкарац,

Доста ми је ових који ме "воле",

Као да је лако волети.

А они се сви фрљају са "Волим те, ти си ми све"...

Свима је у ствари само једна ствар у глави.

Волела бих да могу све да их избришем из живота,

Али нажалост, од реалности се не може побећи.

Још и јесен, па ме све боји у неке тамне боје, па се не смејем, па немам разлог за нови дан.

Не волим када сам у "депресији", али не знам ни како да изађем из ње.

Хоћу да се заљубим поново.

У некога ко ће то да цени,

У некога ко ће стварно да осликава све оно о чему сањам.

Доста ми је и ове даљине. Не смем да се заљубљујем ни у кога из Србије.

Морам да запамтим да никада неће успети веза на даљину, јер они увек сањају о нечему, а
ми о нечему другом..

Пошто су почеле да се дешавају неке ствари које нисам схватала, желела сам да причам са
неким кога волим, и ко ме познаје.

Била сам уплашена. Тетка ме је звала код ње, и причале смо сатима.

Разумела сам неке ствари, и драго ми је да је баш тако како она мисли.

Свако има свој поглед на свет. Ја сам таква: Шта год да радим, радим да угодим другима.
Највише ценим доброту код људи, и јако се разочаравам када нешто не иде. Шта год да је
у питању. Не волим да се свађам, већ покушавам лепим путем.

Е, онда почиње да се дешава оно најгоре: Људи почињу да ме искоришћавају, а ја тога ни

нисам свесна. Ја сам задовољна што имају поверења у мене, срећна сам што сам им
помогла...

Желим да цео свет буде добар. Не желим свађе, не желим конфликте, не желим ратове.
Али то је не могуће.

И сама себи сламам срце када сазнам те речи.

Зашто?

Људи су такви...

и сама сламам себи срце. Сама сам крива за то.

Не желим да повредим било кога.

Тешко ми је да кажем не. Колико год ме мрзело да урадим нешто, увек кажем да.

Боли ме што сад тек схватам, да је мало оних који ће ми то вратити. Али за тих неколико
сам сигурна.

У сваком човеку тражим ону добру страну. Изгледа да ни то не ваља. Јер онда заборавим
да има и лошу. И на крају, знате ли ко остаје повређен? Ја.

Радујем се за ситнице.

Данас је било невреме, није било струје када сам била кући.

Била сам срећна што је дом био топао. Могло је бити и другачије.

Никада нећу схватити, да данас не ваља бити добар.

Ја и даље терам своје, верујем, волим...

Без обзира што не враћају сви ту љубав. Љубав је највећи поклон који дајемо.

Ко би рекао да ће behappy да слуша класичну музику?

Опустила ме ова музика, без речи, јер ме ових дана оне само збуњују. Боље сам него јуче и
прекјуче, нестао је онај ружан осећај из груди, и мало сам се опустила.

Нема ми бољег пријатеља од књиге и музике. Ових дана сам одушевљена Ивом Андрићем
и он ми највише прија. Толико је мудрости, дубине и осећања у сваком његовом тексту.
Заиста заслужује Нобелову награду.

П.С. Фали ми љубав.

"Дотак'о сам дно живота,

И пакао и поноре,

Али ти ми душу узе,

Ти проклети женски створе,

Да због тебе немам мира у сновима-ни на јави...

Како да те муко моја?

Како да те туго моја?

Како да те срце моје на тренутак заборави?"

Мирис зиме, увукао ми се под јакну. Срећна сам.

Трачак туге залута у мојим мислила, када видим да држи њену руку тако сигурно у својој,
као да никада не жели да је изгуби...

Пожелим да и ја једном волим. Али само једну особу. Да ми то никада не досади. Али
онда се иза ћошка, незвано појави питање:

"Да ли ћу икада мо'и да ценим ту љубав?".

Изгледа да не. Превише је тешко бити веран, изгледа. Данашњица ти заголица мисли, и
некако сасвим случајно удаљиш се... Или неповерење, или смрт страсти...

Ни сама не знам, шта мислим а шта осећам.

Понекад је можда и боље тако.

Живети за сутра, без планова, али бити спреман да се може десити, мање или више
пријатно-чудо.

Не знам да опишем оно осећање у себи,

Када нисам заљубљена.

Осећам се празно,

Не испуњено.

Када волим,

Без обзира да ли је љубав узвраћена или не,

Ја летим - моћ је у мојим рукама.

Човек је створен да воли.

Волети значи живети.

Удисати живот

на најлепши могући начин.

Онда ти је и киша лепа,

И ветар је посебан на свој начин...

Пролази десет апсурдних дана, Не знам...

Не знам како, не знам где, не знам...

Десет живота да будем са тобом,

и то би било мало.

Нека нам љубав буде звезда водиља...

Осмех је ту, самопоуздање се вратило,

Само храбро у ново сутра!

Изгубила сам сваки контакт са Сремцем...

Број телефона је изгледа променио.

На интернету га још мање има.

Волела бих да сам могла да му кажем колико ми је недостајао.

И нема више оне наде да ћу га срести негде.

Нема је.

Али, ако је тако суђено и то разумем.

Живот је наставио да иде дање и после њега, тако да ће и у наставку бити све у реду.

Он ми још залута међ' оне најлепше снове, и пожелим да га загрлим снажно, и да ме

назове "Малена"... Ал' све су то пусти снови.

Можда се некада сретнемо, на тргу, можда помилујем његово лице, и шапнем му све оно о
чему сањам.

Бићу срећна да знам да је он добро.

Сремче мој...

Збогом.

Умирање дана,

Залазак сунца...

Ма волим све када си ти ту.

Осмех не нестаје,

Срећа не престаје,

Љубав добија назив,

Дан постаје дужи,

И тада не желим да спавам.

Напокон је реалност лепша од снова...

Дођи...

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili
suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa. Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,
nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc.
Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad
davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da
cujemo onaj letnji povetarac, sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu
ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle... nema vise ni parnjaca, ni zvizduka vozova koji su najavljivali
da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja postara da nam
glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane;
"ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi". Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog
slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze. Cak
i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime. Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do
mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim
nekim dalekim, nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo
jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u
ogledalo... vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih... "

- Desanka Maksimovic

ODLAZIM SA OSMEHOM

Био је њена прва љубав.

Њена прва и једина "веза".

Прошло је четири године. У међувремену су се чули, дописивали... Он је имао друге, а она

је само волела друге. Сада јој он недостаје.

Да ли је њему икада уствари било стало до ње?

Да ли га је заболела њена суза, и да ли је стварно бринуо?

Или је она била само мала клинка, са којом се играо?

"Ко зна зашто је то добро?" Пита се она.

А он...

"Желим да те избришем из свог живота."

Њој је и даље последња мисао пре него што заспи... И то онако несвесно...тек случајно
прође јој кроз главу. Његово име, оно што је он урадио за њу, оно што су били... Послала
му је десетак мејлова, али нема одговора.

Најгоре је што је ова прича истинита. И што је моја.

И лепших и бољих и паметнијих има од Сремца. И нежнијих, и романтичнијих... али ипак

је у мојој глави он. Или је то опсесија?

После њега, било је других заљубљивања... и за сваког момка који се ушуњао у мој живот,
знао је Сремац. Охрабривао ме је, да учиним први корак... Наравно увек неуспешно се то
завршавало, али вреди волети.

И даље је он једина веза... (Или треба рачунати и везу од 5 дана?)

Како се само човек веже за неког...и онда... мора отићи.

Истерао си ме из свог живота драги Сремче.

I NEBO PLACE

Тек је октобар, а мени је већ у глави онај одвратни децембар који мрзим из дна душе...

Који ми те је однео пре три године.

Опет ме ухвати носталгија, нека јака и снажна, да се бојим да ће да ме обори.

Онда листам албуме са сликама, сећам се...

Твој осмех.

Било ти је тешко, и патио си изнутра, али никада се ниси пожалио.

Најлепши осмех...

Оставио си га мени.

Твоје слике су ту, да ме увек подсете на тебе.

Кажу да особе које волимо, за нас никада не умиру.

Такође кажу, да Бог за себе бира најбоље... Ваљда те је зато узео.

Не могу... не могу да се начудим. Ускоро ће три године...

Да ме је неко пре три године питао, рекла бих му да ђеш да се вратиш.

Сада знам да се нећеш вратити.

И то ме највише боли.
Надам се да си поносан на мене, на сестре... Надам се да се не љутиш због неких ствари,
надам се да разумеш све што се дешава.

Тата, никада те нећу заборавити, и никада ни један мушкарац неће моћи да замени тебе.

Не постоји начин.

Не постоји особа.

Ти си ти. Једино ти си био мој отац, истина је да нисмо баш стигли најбоље да се упознамо
јер је било мало времена... али ми је драго да те носим у себи. Да гајим исту ону љубав
према писању и историји, као што си и ти радио.

Сигурно би био срећан да ме видиш данас.

Волим те више него што то могу речима да опишем.

Ваљда ћемо се једном на небу, срести, ваљда ћу те још једном загрлити...

До тада, носим твоју слику у ланчићу око врата.

И носим те у себи.

"Од када ниси дошла, имам сасвим обичан живот,

Немам ни један проблем, ни један, живим.

Осећам се одлично, смирено испијам кафу,

Шетам улицама ноћу,

Можда понекад на тебе мислим и...и...

Тражим те у свим женама које понекад сретнем,

И желим те у свим женама које понекад пожелим,

И видим те у свим женама, за које имам импресију да их волим,

И још увек,још увек грешим... "

Пут је дуг...

Само најдраже особе узмимо са собом, и напред...

Без освртања, преко пораза... Са осмехом на лицу...

Волети...живети...
Љубав је једноставна, али ми када се волимо је
компликујемо.
Научи ме да волим,

помози ми да живим,

научи ме, знам да је тешко,

али помози ми да будем ја.

Ни сам не знам шта желим да радиш,

да ме волиш или да се претвараш?

Хтела не хтела, не могу да будем равнодушна.

Игноришеш ме а ја мрзим игнорисање. Али ипак нећу да инсистирам.

Сремац, изгледа да си решио да се уозбиљиш са једном девојком. Изгледа да си нашао

неку која је вредна пажње, и која је твоја.

А највише ме боли што смо маштали, и сада све то оде...

Шалили смо се.

Говорио си да нећеш никада да ме остављаш саму да радим, и да ћемо увек излазити

заједно...

Када си одлазио, рекао си да је било погрешно време када смо се срели.

Да желиш нешто озбиљно и велико, а ми смо били деца...

Поготово ја. (Иако сам увек желела да делујем зрелије од тебе).

Боже, шта ми је све тај Сремац говорио. Маштали смо где и како ћемо живети, планирали
смо колико ћемо деце имати и како ће се свако од њих звати...

У срце погађа сазнање да то све сада имаш са неком другом.

Никада нисам била превише озбиљна када је заљубљивање у питању, и знам да су све то
биле само наше дечије маштарије.

Али ми ипак фале те наше шале, и ти дуги разговори. Твој смех и подршка.

Шта смо све имали, то сада имате вас двоје?

Је ли бар лепа? Паметна? Старија? Искуснија?...

Сремче, питам се само, да ли је то све због тога што си некада имао 15 година, а сада
имаш 20? Значи ли то да у твојој 20. години нема места за мене? Тужно сазнање.

П.С. И немој да мислиш да нисам кренула даље. Јесам. Али нисаким конкретно. Не вреди
више чекати.

Долазе кише. Свака кап прија. Понека размаше лице.

Да ли је киша? Или се то суза слива низ лице оне оптимистичне девојчице. "Девојчурка".

Увек се најтаже растајем.

А кише волим.

Представљају нови почетак, спирају све оно што се десило, тако да човек више ни сам не
зна шта се десило пре кише.

А после кише-дуга. Најлепши знак за оптимизам.

Киша у двоје. Има ли нешто лепше од тога?

И оно заједничко чекање сунца...

Е, ја немам тог неког са ким треба да сачекам сунце.

Чак ни неког са ким треба "привремено" да га чекам.

Ал' данас свечано обећавам да Сремца више нема у мом животу.

...Киша га је опрала, изашло је сунце.

И без њега.

Велика је потреба у мени, да загрлим некога снажно... Да га не пустим. Било кога...

Имам потребу да заволим, да ме то осећање до неба уздигне...

Као она дечја заљубљивања, невиношћу окупана...

Тако сад желим, да се поново заљубим. И очи да зацакле, и руке да задрхте...

Да шапнем некоме, на ухо...

Да плачем на нечијем рамену.

Да буде ту..

Чекао сам три године док поново нисам осетио дах моје мале.
Вредело је. Више никада је нећу пустити да оде...

Јутра пролазе поред ње...

Заједничке непроспаване ноћи...Она и ја.

Због снежних падавина, сви летови су били отказани до даљњег.

А ја, никада срећнији. По цео дан сам био са њом. Говорио јој о сновима, о надањима.

Смејали смо се заједно, играли на снегу, веровала ми је, а ја сам био луђи него икада.
Рекла је да се заљубљује у мене. Љубио сам дуго те њене усне о којима сам толико сањао.
Нисам могао да се заситим. И да сам је годинама љубио, било би мало...

Била ми је ближа него иједна пре ње. Знала је где и када да дирне.

Дотакла је онако, како само то она зна... Подигла ме је до неба, и скроз сам са ума сметнуо
и разлику у годинама, и Америку... Живео сам за тренутак.

Тренутак са њом.

Одужио се њен боравак у Европи, скоро два месеца провела је у моме наручју.

И срце је почело да ми се слама када сам чуо да има заказан лет за Колорадо.

Мрзео сам петак. Мрзео март. Она одлази. Како да замислим будућност без ње.

Наше последње вече.

Плакали смо заједно.

И отишла је... Да ли ћу је икада поново видети?

KAD SNOVI POSTANU STVARNOST

Сећам се, још као дете сам маштао о њој. Лепа, паметна, добра. Био сам трећи разред, она
је била први разред гимназије. Када су је дечаци из разреда оговарали, био сам први који
ју је бранио, али никада нисам признао да ми је драга.

Пролазиле су године... Расла је она, и израсла у најлепшу девојку.

Сећам се њене матурске вечери.

Најотменија међу свим девојкама. Посматрао сам је, и моја дечја душа је плакала за њом.
Био сам дете, шести разред, а она је већ завршавала гимназију.
Најтеже ми је падала помисао да никада на мене неће гледати као на момка, већ увек као
млађег брата.

У сећању ми је остало урезано њено лице, њене руке, које су држале моје, онда у трећем
разреду...

Отишла је на студије у Америку, а ја сам наставио свој живот...

Седам је дугих година прошло. Много је цурица било у мом животу, а о мом првом сну
сазнавао сам тек понешто, од моје школске другарице, њене сестре.

Једне вечери, спремао сам се за свадбу једне другарице. Био сам безвољан, поново сам...

Али тамо, угледао сам њу. Моју заштитницу, са најлепшим осмехом на свету. Осећања ме
преплавише...
"Вечерас ћу све признати. Морам искористити шансу."

"Милане! Израстао си у праву момчину. Баш као што сам и очекивала." Насмешила се.

"Дивна си. До када си овде?" Узвратио сам осмехом.

"Већ прекосутра имам лет. Знаш, не могу да верујем да се ваша генерација већ спрема за
бракове, а ја сам опет сама." Насмејала се.

"Чуди ме помисао да за тебе нема прилике. Теби је 27. и још ништа немаш у плану?"

"Пре бих рекла да немам никога у плану."

Сипао сам нам по чашу белог вина, и почели смо да наздрављамо.

Дуго сам био загледан у њене црвене усне, у капљицу вина која се сливала несташно низ
лице. Очарала ме је поново.

Питао сам је за плес. Пристала је. Сањам ли? Држим руке око њеног струка. Осећам мирис
њене коже. Тако ми је била близу... а тако далеко.

Да ли од вина, или од превише осећања, почео сам да јој шапућем на ухо све што желим.
Све што осећам.

Осетио сам да јој се кожа најежила, а и сам сам осетио жмарце. И Бог зна како, одједном
сам осетио укус њених усана, руке почеше да дрхте, али сам је тада стезао још јаче, да ми
сасвим случајно не измакне...

"Нећу авантуру. Хоћу тебе поред себе."

"И сам знаш, то никада не би ишло. Никада не би успело... Зар си заборавио? Ја сам
старија шест година од тебе. Ускоро ми је време за удају. А ти имаш још времена за
уживање."
"Немој молим те да одеш. Остани. Моја душа припада теби. Био сам детекада сам почео
да сањамо теби. А садате волим."

Сутрашњи цео дан смо провели заједно. Причала ми је о животу у Америци, а ја сам је
посматрао.

Шетали смо дуго. С' времена на време сам је ухватио за руку, или јој прстима пролазио
кроз косу. Када би само још један дан остала...

Долази још једна дуга и хладна зима... Вукови обично воле, тада да имају некога са ким ће
се грејати, и проводити тешку зиму. Шума је била пуна вукова, и чим је зима закуцала на
врата, они почеше у чопорима да се спуштају до града, тражећи храну. Један од њих,
данима је завијао на Месец, тражио, желео, да се нађе једна вучица, слободна, племенита и
отресита. Али, од ње ни трага, ни гласа...Волео је вук, много вучица, али ни једна изгледа,
није била достојна његове љубави. Вукови су исти као и људи. Када заволе, нема те
препреке коју не могу прећи. Понекад су изморени од тражења, али оно што је најважније-
никада не одустају. Свим снагама се треба борити. До испуњења снова не долази се тек
тако.

Поред млађе сестре, често гледам цртаће. Можда чак више него филмове. И обожавам их.
Баш као да никада и нисам порасла. Као да сам и дан данас она мала најнесташнија
шестогодишњакиња у селу. (ваљда зато што бих волела да вратим та времена).

И тако ми на памет паде цртани филм који сам први пут гледала негде на почетку прошле
године. И онда још неколико пута... Сваки пут изнова плакала.... и смејала се. Наиме реч је
о цртаном филму "Легенда о медведу" (синхронизовано на српски) или на енглеском
звучи мало другачије:Brother bear

Овај цртани ме је убедио да су медведи моје омиљене дивље животиње.

А сада их најбоље разумем.

Тако бих радо заронила у зимски сан. Не волеееем зиму па то ти је. Меланхолија, туга,
празнина...

Не, уопште не волим зиму.

Цела зима ми је досадна. Кућа-школа, школа-кућа. Велика мудрост.

Боље да преспавам то годишње доба, које само што није дошло...

Али ме зато остави без речи понека слика природе...

као на пример ова:

Ех да ми је сад, да се са твојом косом поиграм, да отопимо снегове, да победимо... да

си бар ту...

SRCE ZELI DA POLUDI

Како бих сад лудовала, са неким достојним пажње...

Ово је тако бачено време у мом животу. Не волим ни једног мушакрца(момка, дечака или
како већ).

Шта ће мени руке, ако нећу никога никада загрлити?

И шта ће ми усне? Само да красе моје лице?...Да изговарају разне глупости?

Ако нећу пољубити никада, и не требају ми.

Срце жели да окуси нешто јако. Макар то и не било трајно, срце жели, јако...

Па нека буде разочарано. Тако се учи. Ваљда.

Ма тако бих волела да се насмејем, поново онако раздрагано, заљубљено...

Да шетам улицом, сама, и одједном се присетим неке заједничке пустоловине која ће да
ми измами осмех на лице.

Потребна ми је једна непроспавана, проплакана ноћ уз "Notebook".

Потребан ми је онај осећај, када ми телефон зазвони, и за било који позив, ја мислим да је
он...

Хоћу да полудим, подетињим, да се вратим борби...

Хоћу да се заљубим.
Сада сам потпуно спремна. Ваљда су све ране... залечене.

Ваљда су сви успомена.

(Не помишљај на њега, не помишљај, неееее )

Добро, можда нису баш све... Можда се још по некад сетим Сремца, али је он прошлост.

MOJ DUH JE UBIJEN

Овде стављам тачку на све глупости.

Уништена сам.

Али моји снови још увек нису. Глава ми је пуна свега. МОРАМ САМА!

То је поента.

Тата зашто си морао да одеш?? Био си ми највећа подршка. И знам да би ме и сада

подржао. Нема ко други...

За две године остављам и Србију и Румунију. Морам да одем. Сама.

Доста ми је свих ових глупости које се дешавају. Ово је била кап која је прелила чашу.

Душа ми плаче.

Циљ ми је да научим одлично глупи енглески. То ми је карта за даље.

Била сам глупа што сам очекивала од других да ме подрже.

Не треба ми нико више. Нико и не може да ми помогне.

Добро, недостају ми неки људи (могу да их набројим на једној руци), али сам зато и
разочарана ситуацијом на појединим пољима.... али добро, нећемо негативно.

Ова недеља ми је помогла да пронађем неки мир у себи самој, и у својој највећој и
незамењивој љубави-књигама. Пронашла сам одговоре на нека питања, схватила сам
отприлике шта желим, и хвала Богу, сутра је нови дан, крећемо испочетка.

Не смем да заборавим да морам да се држим неких правила!

Треба набацити осмех, сутра ће бити теееежак дан. Ближе се испити. Само да прођу и...
слободна сам :)

Поред свих тих лекова, лежања, носића који цури, коњуктивитиса... ипак је ми је пријао
одмор.

Стискам зубе.

Опет си ми, некако, сасвим случајно дошао у сан.

И опет сам пред спавање, маштала о теби. О нама...

Ма киша је била лепа. Пријала ми је. Али ме подсетила на тебе.

Никада нисам више чезнула за једном поруком: Само да сазнам како је тај неко!

Колико само желим да сазнам да ли си добро?, да ли си срећан? Како ти је на факултету?

Знам да си уписао у последњем моменту права. Последњи пут смо причали још кад сам
била у Вршцу на грожђебал. Звао си ме да идем и у Карловце, јер ћеш ти бити тамо.

Али ето, искрсло нешто... к'о за инат. Некад се баш не да...

И од тад, ни трага, ни гласа од тебе Сремац. И тако нека сета ме спопадне, а било би ми
лакше да све то теби кажем. Ал' нема те.

Тебе, који си чинио толико тога...

Тебе који си први притрчавао да помогнеш, чак и ако сам се дан пре тога издрала на тебе.

Нема тебе.

Ма иде живот даље, знам ја. Али тако увече, кад се склупчам у кревету, осећам се као
најусамљенија цура на свету.
И твој лик ми се појављује пред очи...

Ма шта гњавим... Не могу да лажем, знаш да си ти на посебном месту, и увек ћеш бити.

Чекам само да дође права љубав, па да те заборавим. Али и тада ћу причати, да је постојао
један Сремац....

Када бих те барем ухватила...

Не бих ти дала да икада поново одеш,

Да осетим поново тај бол

Да те изгубим из видика,

Никада не знам како си,Шта радиш?

Волиш ли?

Ако си већ принц,

Спаси ме овог лудила,

А ја те чекам.

Ти бар увек на мене можеш рачунати..

Ноћас ћу само за тебе да плешем,

Ево учим нове кораке...

Жао ми је само, што се нисам више борила за тебе, за оно што смо имали, за љубав.

Зато што ми се и данас чиниш, као одлична "закрпа" моје личности.

Зато што смо два различита света, која су се тако добро допуњавали...

И сад ми криво...

Уз дивне људе, и обични тренутак постаје савршенство.

Јутро.

Киша.

Чујем сваку капљицу, и пожелим да дођеш...

"Мала!" Чујем глас иза себе. Окрећем се, и видим тебе како трчиш.

Мислим да је киша одмах престала. А и да није, НИШТА не може покварити савршенство

тога тренутка...

Када узимаш моју руку, и са сигурношћу заједно идемо у ново сутра.

И нема препрека. И ништа није тешко...

Ако одеш, не затварај врата

Надам се да ћеш већ сутра проћи овуда...

Пратим те, и гледам те...

Као да губим део мене...

Одиста, тешко ми је...

Можда, ако престане киша

И из неба престану да падају сузе,

Звезде засветле,ти би дошла...

Љут сам, Боже, поново

Седим у кафани, да угушим горчину

пијем и чекам те док не сване...

Пада киша, полако...полако...

Пада и недостају ми, твоје смеђе очи

Кунем се, тешко ми је.

Чекам да ми се вратиш.

Твоје лице и очи твоје ми недостају,

Твоју слику вадим,

Али је не гледам,

Одиста, тешко ми је...

СЕНКА

Мирослав Антић

Због свега што смо најлепше хтели

хоћу да уз мене ноћас кренеш.
Ма били светови црни,
или бели,
ма били путеви хладни,
или врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,

да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,

кораке моје да ухватиш,
па самном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Или цркнеш,
ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.

NAJDIVNIJI GRAD

Nije to nikakva bajka.

Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.
Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.
Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
I detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela.
Mahala je sarenim kockama,
knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.
Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji
za krisku naprslog bola.
Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s' mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.
Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.
A zidovi su nespretno rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao vise.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena koza,
kao moji rskavicevi laktovi.
Moje poderane nozdrve
i oprane zile na rukama.
Spavala je kao cuperci trske u mocvari
i kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

"Jednom su me pitali: zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo
da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo
uspeti da objasnimo ni sebi ni drugim šta nas je to tako vezalo"

Хаљина коју сам синоћ носила, упила је мирис његовог парфема. (наравно да нећу да је
оперем скоро)

Мачгичан је...

Сва сам се најежила када ми је шапутао... Музика је, на моју срећу била прегласна, тако
да ми је био јако близу...

Волим његов мирис, и близину...

И обећавам себи по ко зна који пут... да овај пут мора да буде добро... да не смем превише
да се надам...

Али ми је ипак чудно, како се тако одједном створио када сам узимала капут.

Другарица се шалила, каже: "Ма посматрао те је, па када си излазила дошао да те

пољуби."

А мене баш брига. Нећу толико да размишљам, било је дивно...:)

После ми се јавио да пита да ли сам добро стигла...

И сад причамо. Хмм... мислим да се... полако, али сигурно... заљубљујем :)))

Примећујем то, јер сам срећна, иако је новембар.

Јер данас нисам скоро ништа јела (нисам уопште гладна).

И јер мислим само на једну особу...

П.С. Сремац је жив. Данас ми се јавио. Чини ми се да, увек нађе он неко "посебно" време,
када да дође...

Дозволи ми да се загледам у твоје невине очи.

Све видим. Тражим себе у њима. Има ли ме?

Знаш шта? Оне ноћи, осећала сам се неописиво лепо... Сигурно. Фантастично.

Твој загрљај ми је био довољан да више никога не примећујем.

П.С. Знаш ли како си симпатичан када се мучиш да причаш српски? :)

Нема шта, пала сам на твоје речи.

Надам се да постоји неко наше време...

90 пута најмање, сам данас одслушала ову песму.

Ма све ми се опет скупило, и потребне су ми сузе.

Много је компликован живот.

А људима не можеш угодити.

Што се више трудиш да све буде уреду, све више проблема ствараш.

И чим, помислиш мало на себе, на одмор, одмах побређујеш друге.

Да бар мало могу да побегнем од свега...

И после ме питају зашто хоћу да студирам у иностранству??

Глупо питање. Хоћу да идем што даље. Да пронађем боље, и да се НИКАДА више не
вежем за људе.

Схватила сам да ме нико не разуме.

Нико и не треба. Опет сам сама са оних 1000 мисли, са љубављу, и овом песмом.

Да ми је сада једно раме, да се исплачем.

Као да ја желим да повређујем друге.

Шта да се ради. Неки људи се наљуте за сваку глупост.

Једноставно ме тих 5 радних дана толико исцрпе, да викендом немам воље за изласке, већ
само за одмор, и наравно учење...(или опет неки додатни рад).

Не значи да заборављам на пријатеље тако...

Само да што пре завршим ову школу, и да бежим негде.

Иначе ће моје срце бити повређено још сто пута.

Али, тако ми и треба. Кад се тако брзо везујем, кад ме све растужи, и кад све примам к'
срцу.

...А слику његову гледам...

"Киша је падала, а ја сам плакао за њом...

Улица дуга, к'о моја туга, остаће у срцу мом."

Ма мрзим ограничења. И као морам да се уздржим да му пошаљем поруку, да не помисли

да сам луда за њим. (јер УОПШТЕ нисам).

Не, стварно-бојим се да му не досадим, па сматрам да је боље да га оставим на миру...

Јавиће се он, ако баш жели.

Боље је тако, него да се заљубим до лудила (како ја обично знам), и онда д стигнем у ону
моју лошу фазу...

Морам да сијам. ПОНОВО ВОЛИМ!

:)

(И то, за право чудо није Србин)

Ма кога брига.
И хоћу, и нећу да волим.

Хоћу- јер сам скроз испуњенa.

Нећу-јер се у мени буди оно "егоистично", и још ништа није ни било, а ја већ мислим "шта
ако останем повређена?"

Нисам баш нормална...:)

Толико сам нестрпљива, да ћу надрљати...

Свечано обећавам. Бићу стрпљива... и даћу му сво време овог света... :))

Хоћу стварно...

Отишла сам да сањарим :)

Драги пријатељу,

не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада
више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни
јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у
спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва
и основна потреба мог духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је
била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно
и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада
апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сад моје песме
траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А
није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварарале су се у дивне и
безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када
бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим
се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих
песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник,
то јест онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћене
положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредности и
извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је
та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и
изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу ја сам
изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само
несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли
се, драги пријатељу, да сам ја написао стих "Један несрећан човек не може бити
песник". Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље,
мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је
последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживи не очекујте од
мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље Бранко

П.С
Уколико желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта
једе, како спава, да ли има Назеб итд; ти све то можеш знати. Свака ситница
која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да
мислим о њој почеће да мислим о смрти.
Поноћ је. Довидјења.
Бранко
Бјанкинијева 11

Загреб

Ово ме је очарало. Колико бола, патње и стрепње за једном девојком... Истинска

љубав.

Волим онај укус чежње.

Пожелим да ме поново загрлиш, као оне вечери...

Нада увек постоји.

Сазнајем одговоре на нека питања.

Одрастам ли?

Или је то само илузија.

Постајем свес нија својих жеља, потреба. Креирам своје, само своје мишљење.

Овога пута не дам да други пресуди. Не дам.

Сама ћу пресудити.

И не смем се тако лако предати, не смем показати слабост.

Учим.

Учим да се борим.

Од сутра, ОБЕЋАВАМ да крећем у акцију. Остваривање оног дуго очекиваног

циља. Оног на који су сви заборавили, а ја га се сетим сваки дан када прекршим
обећање.

Е па, више нема кршења тих правила.

Није понедељак, али почињем испочетка. Па, шта Бог да.

Сада ми то највише смета- што нисам била у стању да обећано испуним.

Сама сам незадовољна собом због тога.

Колико год били тешко наредни дани, не смем да се предам.

Тата, буди ми највећа подршка!

И кад је најтеже, осмехом борим се... :)

Ког' ђавола сам опет питала друге за мишљење...

Он се слаже са свима, шта рећи...

"Хеј а зар ниси знала да он има девојку?" Пита ме другарица.

А ја знам и много више. Знам и да жели да раскину, јер им је тешко да одрже везу на
даљину, знам и да му је тешко да је остави, јер мисли да га она воли... и боји се да она не
остане повређена....

И онда му ја саветујем разне ствари.

У себи осећам неко дивно осећање, јер сам налетела на једну дивну особу.

Али и лагано умирем, јер како ствари стоје... никада неће бити мој.

Али Боже мој, времена се мењају...

Живимо у истом делу града, а никада се срели нисмо овде.

И мислите да ми није на памет пало мали милион пута да га позовем да се видимо, да

прошетамо, да...

Али сам се уздржала.

Колико год ми се свиђао, колико год био диван, ја не могу да кварим то...

Без обзира да ли он воли ту цуру или не...

И зато је данас дан био никакав, и зато сам цео дан у школи слушала музику кад су се сви
смејали, и забављали и присећали детињства. Тишина ми је више пријала. И размишљање.
Остала су само још два испита (Историја и латински). У петак нам долазе Карловчани...

Ваљда ће ми него макице сметнути са ума њега...

Бојим се понекад понора

И дубоке туге око себе,

оних што и сада пате,

и своје, када заборавим ко сам.

Бојим се понекад себе саме,

Онда када из незнања

Помислим да бих могла преобразити

Илузорну огромност света.

Бојим се понекад времена,

и хватања у коштац с' простором

Али проналазим себе у слободи

Трена помирења са самом собом.

Одједном, слике из Карловаца почеше да ми се мењају пред очима.

Драги људи су поново ту. Видим их, осећам њихову близину...
Разговарамо...

Помену њега... помену Косово и Метохију... ситуацију тамо...

Како ли је он?

Као неке визије, мисли почеше да се јављају.

Зашто су баш толико морали да причају о њему?

Као трудим се да не слушам, али чујем:

"...диван је дечко, и жао ми је што нисмо успели..."

"...било ми је тешко када сам га видела да плаче, мислила сам да ћу

умрети..."

"...тамо је страшно, али се они обрадују само када нас виде..."

Осећам како се срце грчи. Сваки тренутак је тамо неизвестан.

Ко зна... временом би се можда ствари мењале.

Осећам само како ме оштар бол разара... туга.

"Не питај је ли праведно што нас је прекрио мрак... и што нисмо
заједно, пусти сузу дај ми знак..."

Све коцике су се склопиле...

Једна као да штрчи... Где уклопити тебе?!

Стварно сам кренула даље после свега... после Карловаца... и он је отишао

тамо... у онај јужни део... како он каже... "Што јужније, то тужније..."

Данас сам била скроз опуштена. "Селе" је напокон играла коло, певала из свег
гласа, ђускала... осећала се добро. И онда је дошао професор у коло, стао поред
мене : "Хоћемо на Косово?"

Осећам да ми се грло стеже, али кажем "Хоћу!"

Успела сам да пређем преко тога. "Ништа се није десило".

И усред песме, професор ми показује телефон, на екрану исписано ЊЕГОВО име.

Осећам да очи, само што нису издале... стежем "месечину" за руку. "Издржаћу ја
ово", говорим себи, "буди јака". А све се у грлу скупило, као кнедла... Само што не
експлодирам!

И знам да је тешко... знам... али немам избора. некако ћу се већ концентрисати на

живот који сам живела пре овога...

Синоћ сам му послала километарски мејл, и данас је одговорио...

"Знам шта осећаш, чак и када не проговориш ни реч."

Бићу ја добро...

Кад кише прођу...

Долази зима, надам се, донеће њега. Само на неколико тренутака, да поделимо
сузе, загрљаје... и речи. Речи које чине толико тога...

Како је само леп живот

Који би овако могао живети

И који је тако далеко

И ипак, тако близу...

Колико је само дубока бол

Коју свако може да осети,

Која га пече, пречишћавајући га

Да би уистину постојао.

Колико је само кратак пут,

Који би свако могао прећи

И који га увек доводи

Тамо где у ствари и јесте.

RECI O LJUBAVI

"Не питај је ли праведно што нас је прекрио мрак...

Ни то што нисмо заједно, пусти сузу дај ми знак!"

"Сад све је црно попут твоје косе, и ови дани неку

тугу носе, ја верујем у нас..."

"Тајне су зато, да их неко наслути. Постоји реч која

вреди, тек кад се одћути..."

"Мислила сам ако одеш, да ће мање бити боли... Ал'

узалуд, што си даље-тебе срце више воли..."
"Док си поред мене, заборављам проблеме, и док си
поред мене ја не знам шта је страх."

"Тражим речи, бар то нек спречи, да ми тишина

врати дане протекле..."

"Исписаћу по небу ријечи за тебе. Вијекова мир

враћаш ми ти... Смирујеш воде набујале, мој шапат и
крик ћеш помирити... Пијем ти дах као лијек-сваку
ноћ."

Питали су ме данас, како сам тако увек насмејана, увек срећна... а имала сам и ружне
догађаје у животу...?

Једноставно је.

Радујем се свему, и живим живот пуним плућима.

Заиста тако.

Радује ме пахуљица прва снега, исто тако као и први пупољак на гранчици трешње.

Наравно, савлада и мене туга, али ја се трудим да то брзо избегнем... јер сам онда
неподношљива.

Волим много ствари, и много ствари ме обрадује. Једна сасвим мала пажња... Лако ме је
насмејати и обрадовати. Једноставно сам таква. Такав је мој карактер.

Обрадује ме песма.

Обрадује ме када ми се он јави, и замоли ме да му пошаљем песму.

Једноставно ме обрадује.

Данас ме је обрадовало то што ми је мама дозволила да сутра изађем НАПОКОН из куће,

после прележане недеље.
И срећна сам.

Не видим разлога да пропатим своју младост.

Као што тужна говори: "Срећа је у малим стварима".

Данас ми се јавио Он. (КиМ)

Рекао је гомилу дивних речи, и то ме је обрадовало.

Потврдио је један мој лош осећај. Наиме, сањала сам нешто ружно, и имала сам лош
предосећај, који се потврдио. Али у сваком случају, то није био он.

Ја: "Сањала сам јако ружне ствари...и целе недеље сам имала лош предосећај, и ето,
видиш, догодило се нешто ружно."

Он: "Немој да верујеш у снове. Ми православци не верујемо у то."

Ја: "Ма знам... али ја сам луда..."

Он: "Баш зато те и волим."

Мени не треба пуно. Засузише ми очи...

На шта год се односио, био је диван. И усрећио ме је.

Рекли су ми "Данас баш зрачиш. И лепо ти стоји коса."

Немају појма зашто.

Жена (девојка, девојчица...) је лепа зато што је вољена. Срећна.

Осећам се вољено.

Срећна сам.

Гледам данас једну емисију. Хуманитарна сврха.

Дечко је добио 2 хиљаде евра. (Циљеви су веома хуманитарни, али није то оно о чему
желим да пишем)

И кроз главу ми прође, шта бих ја радила а имам 2000 евра.

Већ следећа мисао је била другачија.

Шта ће мени 2000 евра?! Боље да их никада не добијем.

Кладим се да бих се променила. Новац мења људе. Ја не желим да се променим. Сасвим

ми је добро, и сасвим сам срећна и овако.

Што се тих материјалних ствари тиче, имам све. Али бих волела да имам још само
неколико ствари: 1. Збирку свих песама Мике Антића
2. Волела бих да на мом зиду засијају карта Румуније, (Србију већ имам), карта Европе и
карта Света.

То би било то. И сад ћу да се потрудим да испуним то...

Тако да ми не требају тих 2000 евра, ово не кошта ни 20 :)

У свету се дешавају грозне ствари, има људи којима је новац много потребнији него мени.

Гледам стање на Косову и Метохији. (Познајем неке људе, међу којима је и једна особа
веома битна у мом животу) Људи су срећни што су живи. Пробуди се ујутру и каже: Хвала
ти Боже што сам жив.

Штета па ми нису сви тако захвални...

Волела бих да сви тако ценимо мале ствари. Мале, а велике...

Уживајмо у животу. И помислимо понекад, на оне мање од себе. На оне који немају
толико, а заслужују.

Ми ћемо се осећати добро.

Била сам у облацима, радила сам свакакве глупости...

ВОЛЕЛА САМ....

Данас...

Волим, али сам себична.

Недостајеш ми...

Ти на Косову, ја у Темишвару...

А у срцу Карловци.

Ако икада буде било наде за нас,

после не знам ни ја колико година...

Знаш шта желим,

ако истрајемо?

Да се венчамо тамо. Тамо где смо се упознали...

Није још ништа ни почело, а ја сам већ спремна за крај...

Навикла да губим.

Али злато мало... Знам да ме волиш. Знам.

Осећам.

И када дођеш, (ако Бог да..)

Биће Божић. Снег, пусто...

А у мом срцу пролеће.

Другачији си.

Ма увек кажеш нешто...

Што ја очекујем.

Реших и ја да напишем нешто паметно, па ми на памет паде мој рад, за који сам
добиле 2 награде. "Доситејеву награду", и "Видовданску награду".

„Доситејеве поруке“

Да ли сте видели човека, који је учио цео свој живот? И научио је много
тога. Преводио је разна дела, читао, упознавао се са новим филозофским,
социјалним, политичким и педагошким идејама. Путовао је, упознавао нове
народе, а самим тим и језике. Писао је, и сва своја дела, посветио је свом
народу. Нисте га видели? Не могу се сетити његовог имена, памтим да му је име
веома важно, не знам шта ми се догодило да га заборавим, али испричаћу вам
причу о њему. Заправо, упознаћу вас са оним што је он урадио за наш народ.
Верујте ми, кроз његова дела ћете га најбоље упознати.

Његова највећа љубав је била Србија. Српска култура је у њему добила

писца, педагога, мислиоца, филозофа, родољуба. Основна идеја водиља му је
била да научи свој, српски народ. Да га ослободи сујеверја, заосталости.
Животни сан му је било јединство народа. Чини ми се, пошло му је за руком,
али не баш у потпуности. Најлепша чињеница лежи у његовим путовањима.
Обишао је целу Европу, државе о којима се у то време причало, које су биле на
добром гласу, али поред свега, он је живео за дан, када ће се поново вратити у
Србију, и опет дочекати јутро у Београду. Његово дело је обележило период
осамнаестог-деветнаестог века. Да није било њега, питање је ко би отворио прву
школу у Србији? Да ли би је неко уопште отворио? Примећујете и ви вероватно,
колико је само учинио за наш народ. Али то није све, његово интересовање о
вери, Богу и манастирима било је невероватно велико. Све је научио о томе,
читајући. И сам се закалуђерио, али после три године, његово разочарење је
било велико. Чинило му се немогуће да неко не поштује све оно што пише у
књигама. А исте те књиге, биле су његови најбољи пријатељи.

Сигурно ћете га препознати и по његовим порукама. Ако будете читали његова

дела, сами ћете извући поруке које је вешто сакрио у реченицама.

Једна од најбитнијих порука је да је човек рођен како би учио, упознавао,

размишљао. И сво богатство света, не може заменити памет, и оно што наше
очи виде, а срце заволи.

Такође, морам напоменути, важна идеја је, да морамо волети свој народ,
поготово у тешким тренуцима, и нипошто га не смемо оставити.

Љубав према нашој вери, такође је назначио. Морамо волети оно од чега смо
постали. Поштовати Бога, празнике и обичаје.

Највећим стварима нас је научио управо он. Све о чему је писао,

претворио је у дело. Да... Доситеј Обрадовић. Рекох, кроз његова дела, присетих
се имена. Тако великог имена, које се са поносом мора изговарати. Српски
народ мора бити поносан, што је такав човек постојао. Све што је радио, радио
је управо због нас.

А ви, нисте видели тог човека? Наравно да нисте. Постојао је само један.
И то давно пре нас. То је управо Доситеј Обрадовић. А ви, никада немојте
дозволити да ваша деца и унуци забораве његово име. Такав човек мора бити
сачуван од заборава.

Већ дуже време, планирам и желим да урадим нешто. И данас сам се тога присетила.

Присетио ме пост моје маме каспер, и реших...

...Да се захвалим свим блогерима, и да им докажем колико ми значе!

Дошла сам овде, јер сам желела да водим неки дневник... и да кажем оно што мислим, а да
се нико не увреди... Ако сам икога од вас увредила: Знајте да ми то није била намера.

Ово је једино место на свету где се сви разумемо. Ја сам овде срећна.

Срећна сам са вама.

А то ми "улива снагу" да будем и у "правом" животу храбра, да се трудим, а понекад и

борим за себе.

Хоћу да нагласим, да нема предрасуда. Све ја волим. И овога пута не патетишем. :) Свако
има своје, посебно место, у мом срцу.

Сањарења...

...да бар постоји само једна реч којом могу да опишем њену племенитост, доброту... Оно
што она "чува" унутра, је само њено... али га она дели са свима. Њена професија говори
све. Хумана. Никада егоиста... Шта рећи? Мама, волим те :) И трудим се, колико год могу
да те усрећим неким ситницама.

Каспер...

...Је жена која се бори за своје циљеве, храбра... Она ми је, пре годину и нешто... оставила
први коментар! :) Зато је код мене "најхрабрија жена блога". Нема ту... циле-миле. :) Шалу
на страну, десило се и њој да посустане. Али ја видим, она неће и не сме да се преда. Нека
Бог чува и њу, и њена два мала Анђела.

Анам...

...код ове младе даме (не, нисам погрешила...:) ) увек влада добро расположење. Код ње је
увек пролеће. Дивим јој се на томе...:) Не знам како, зар она нема лоших дана? Волела бих
и ја, да могу... У сваком случају, Анам, не потцењуј себе. Пишеш одлично. Чак је и оно
љубавно писмо било... данас умало нисам заплакала.

Домаћица...

...моја блог тетка... е волела бих да будем као она. Замишљам је као вредну жену, озбиљну.
Права домаћица. Њен муж је срећан човек. Што каже горе поменута, прва дама, "кување је
уметност", тако да је она талентована за то што ради! Јао ала се обрадујем кад видим
нешто слатко на њеном блогу... ммм :)

Причалица...

Њени постови се не прескачу, али не можеш сваки да прокоментаришеш. Све је толико

мудро, да се понекад не осећам довољно достојно да их прокоментаришем. Али, код ње
сам научила много ствари! Црква и Бог се не смеју запостављати! Нажалост, сетимо их се
само када смо у проблемима. Покушавам то да исправим.

Настасја...

Што ја ово девојче волеем... :) Нешто је није било на блогу у то време када сам ја дошла,
али сам се у последње време толико везала за њу... Амбициозна, пуна енергије, борбена!
Баш онако, како ја волим. Понекад зна да одбруси, али ја знам колико она то ради из
добре намере. :) Ирско девојче, и њен Кинг... е вала заслужујете срећу!!! :) Сад нам још и
отворила нови блог, па знамо и њене кулинарске способности! Еее одлична си :)

Уна једина

Толико осећајна, рањива... говори да је "лако", али зна и сама да није. Бори се... толико
оптимизма, кад је видим, схватим да су моји проблеми... ништа. Уна, знам да су твоји
проблеми велики, и да се чини све нерешиво... Ја бих следила своје срце... ;)

Грлица

Једна дама, која не воли фудбал, и не разуме мушкарце...:)) Али сам сигурна да свог мужа
воли! Она то из добре намере... На њу ме подсећа песма Жељка Самарџића.:) Нисмо се
пуно дружиле, тако да не могу баш да судим.

Несаница
Колико ми се само пута десило. На њеном блогу, плачем... Боли ме и њена бол, боли и
своја... Песма свака пуна емоције... Уме да ме погоди тако... да саму себе зачудим. Надам
се да су твоји проблеми сталожени. Ни сама не знам како да се изразим-једноставно,
надам се да су ране кол'ко тол'ко залечене.

Тужна...

Њу сам ја скоро "приметила". Прва помисао ми је била "јаоо зашто тако депресивна?"
Касније сам покушала да је разумем. И разумела сам. И ушетала ова мала дама, моја
вршњакиња, млађа од мене 10-ак дана. Ушетала... у моје срце. А ја никада не заборављам.
Све разумем... само надимак не волим. Буди срећна! :)

Цицили... :)

Моја блог сестра... а о њој, наравно све најбоље. Поред ње сам почела да верујем да ако је
записано... нема везе ништа. Живи, па како било нек' буде. Једна добра душица, слаткица
мала... не што је моја, ал'... :)

Полу успаванка

Ових дана ради... али тако недостаје... видим ја, све је мање има...Али разумем, лепи су то
разлози! Осећајна... То сам највише приметила онда, када је она сва своја осећања
оставила овде... и неко је то искористио. Али се она изборила као права лавица! Права,
правцата лавица. И много сам је заволела још на почетку...

Вила без крила

Сигурна сам да има дебеле разлоге за онако депресивне постове... Некад ме растуже,
желим да помогнем. Видим да сам срећна, а она није... Пожелим да јој поклоним бар мало
те моје среће. Али не иде то тек тако... у правом животу. Сигурна сам да ће са том својом
племенитошћу пронаћи правог момка.

Инана

Сигурно сад учи... и зато је нема. Понекад је не разумем... Иако се трудим. Али ми је на
неки посебан начин драга.

Шуки

Мислим да је стварно један јако добар човек... Чујемо се кад он има времена, исто као и са
Степским, али сад нешто рече да нема нета... а мени, наравно недостаје. Има доста тешке
постове, али Шуки је Шуки.:)

Гоги

Је ту од скоро, и много волим да читам његове путописе, да сањарим, да ћу можда, некада

и ја успети.

Боки
Јао Боки... Понекад толико сањари, да помислим да је дете :), а понекад... понекад се од
силне романтике расплачем.

Степски вук

Немам појма како сам налетела на њега. Али, Богу хвала... Дивим му се. Не знам. Бојим се
да га опишем, а да га не потценим. Толико је диван... А ни сам није свестан колико ми је
помогао. Мислим да сам поред тебе, драги Степски, научила шта је то љубав, и ти си ме
научио да не грешим само ја. Умео си често да ми обришеш сузе са лица!

Бели очњак

Кад чујем те две речи, прво што ми на памет пада су његове сироте комшије,:))) како их
мучи понекад са музиком. Али живи он свој живот, онако како он то замишља да је
најбоље.

Талас

...ми ужасно недостаје. Много ме је усрећио више пута. Онда када је објавио путовање у
мој град... а и сваки дан са њим био је нова пустоловина... Уживала сам... заборавим и на
учење, и на стрес... а сада га нема... Верујем да је јако заузет.

Болд од марципана

Е... не познајем довољно да бих коментарисала, али приче........

Мандрак

Његова свака прича, натера те прво да мислиш... све је ту скривено. Мислим да је веома
добар психолог. Хвала на помоћи, драги друже. :)

и последњи, али не мање важан...

Баладашевић

Каже да је најстарији. Заљубљен, не жали се никад... само не волЕ зиму. Не што је

Сремац... али некако је посебан. Ја тако волим да плачем док читам његове коментаре.
"Да, он је управу. Ја само одрастам, ово није страшно". Увек си знао да ме орасположиш
драги Сремче. Увек. И хвала ти на томе. Кад сам посустајала, и када сам падала, био си ту.
Не дођеш ти често, али кад дођеш, та све надокнадиш.

Драги блогери. Не одлазим ја нигде, али сам осећала толику потребу да вам се захвалим,
да вам кажем шта мислим. Мени је срце било пуно док сам писала све ово. Јер сам све
говорила из срца.
Надам се да ћемо се још дуго дружити...

Ја сам осећајна и превише, и надам се да никада нећу морати да запоставим блог, и старе
другаре.
Волим вас народе!!!
П.С. МЕСЕЧИНО, ти си посебна, и ти знаш колико те воли твоја би хепи :)

Први званични снег...

Не знам како се осећам, не знам да ли сам срећна или тонем...

Шта је то са људима? Сви нас полако, али сигурно...напуштају.

Ограничавају се, говоре прво "збогом"...
Остајемо сами.
Сви су ту, када је потребно нешто.
Дозивам вас!
Где сте сада?! Болесна сам... трећа недеља.
Нема никога.
Скоро никога.
Полако ми је већ мука од овог света.
Ближе се Божићи...
Са ким да се радујем?
Немам са ким да плачем.
Сви имају своје проблеме, и туђе нико неће да чује...
Нова Година... Нема радости...
Болест. Болест која ме плаши... Већ три недеље!!!
Антибиотици, разна чуда, више ни не памтим имена...
И ипак нико не верује. А никоме и није стало.
Сада тек схватам, не можеш да рачунаш на све.
И једно кајање-некога сам погрешно проценила.
Нека нам је Бог у помоћи...

Снег.
Хладно је...
Не волим хладноћу.
Хладно и око срца.

Пре сам знала да уживам у снегу, у свакој пахуљици. И желим да се осмехнем...

Али не могу. Много ми људи недостаје. Многи фале... Зашто? Зашто једноставно не могу
да се поново заљубим, да заплешем, и да знам да тамо негде... постоји неко, ко ме воли.

И чему толика фрка око те економске кризе?

Зар због тога, не смем да живим?
Кога је брига...
И Божић ће проћи... и Нова Година...

И опет ће све бити исто...

Пахуљица у коси, пружила ми је последњу наду.

Сузица потекла из ока...
...за изгубљена пријатељства, која су ми много значила...
...за зимски распуст без Србије...

...за први снег... а ја у кући...

...за моје здравље...

И онда, једним потезом, обрисах сузу... Подигох главу...

Не личи на мене да се предајем.

Смејем се! :)

Снееег, пахуљице... Како да будем тужна?

Не воли ме дечко кога сам волела... а ја да патим?

Е вала, ниси прави... Наићиће тај прави...

Нећу више!

Толико сам се пута мењала због других, да сам заборавила ко сам ја!

Сада сам се некако пронашла... и то сам ја...

JEDINI NACIN DA IMAS PRIJATELJA JE DA BUDES PRIJATELJ

Хвала ти што ми враћаш оптимизам!

Таман када су све моје лађе потонуле, била си ту.
Јучерашњи дан је био специјалан, знаш ли то? Цео дан напољу :)
Снег, мој пад, твоја рука да ме подигне...
Шетња, хладноћа... А ти и ја заједно. Руку под руку.

Проблеми...проблеми...

Мене здравствени плаше...

Тебе проблеми са зубима...

и моје: "Биће све ок!"

Све док си ти, ту негде...

Специјална.

Посебна.

Она која ми неће замерити за сваку ситницу,

која ме је звала сваки дан да провери: "Да ли си спавала синоћ?, Попила све лекове?, Да ли
ти је послао поруку?"
Она која брине за мене.
Која не намеће своје проблеме, као да је центар света.

А има их и она...

Све ћемо ми то заједно.

happiness

Много те волим.

И хвала ти!

Хвала до неба!

ZIVOT JE LJUBAV

Деси се тако, дан, када дођеш на свет. Не својом вољом.

Неко дође на свет у прави час, на право место...
Неко сасвим случајно, залута. Дође на свет, а у породици, као да места и љубави за њега
нема.
И онда почиње читање првих бајки, осмеси, мајчино срце препуно. Срећна породица.
Малишан. Мама и тата се држе за руке. Љубав.
Малишана изводе на пут.
Завршетак основне, прва љубав. Прва држања за руке, и мали, слатки пољубац који је
носио у срцу. За сва времена.
Завршетак средње, кроз његов живот прошетало је неколико девојака, али онај први
пољубац још увек не заборавља. И њено лице, не бледи.
Бојење свог живота.

Сам боји своју дугу, уписује се на филозофски факултет. Има најлепши осмех на свету.
Сам. Сам.

Мајка се изненада оболи, и напушта овај свет. Његово срце пуно боли... али се и даље
бори. Брине за оца, ког туга све више, и више савладава.
Умире, у патњи.
Али дечак се и даље не предаје! Иде даље...сам...
Завршава факултет, као најбољи студент.
Све остало, некако се чини сиво...
Враћа се у село одакле потиче. Облачи очеву пиџаму, скува себи чај, и дуго, дуго гледа
кроз прозор.
Један мали живот. Прошло је као трен. Толико тренутака.
А у срцу, још увек онај осмејак. Само би му он помогао.
Касно вече. Куца на врата старе, оронуле кућице. Отвара врата слатка девојка, са кецељом
око струка.
"Да ли је удата?" Прво му је прошло кроз главу.
Али лудо срце куца... И несвесно, сузе га издаше. Загрли ону принцезу која је стајала на
прагу.
То је било то.
За цео живот.

Негде се пипну наши мали свемири,

Кад већ помислим да спаваш
Зашуми сатен, и тама се узнемири,
И као талас наиђеш.

У шкољке твога пупка лето зимује

ту чуваш мрве сунца за нас
Са твојим додиром се чежња римује,
Док као талас надиреш...

И ништа више није вашно,

лице света злобно и лажно се расплине за час
И нико више није битан.

...Познајем једног дечка, који је луд за тобом...

Можда је то била она пресудна реченица. Она која ми је истог часа измамила осмех.

...Од јутрос никако не функционишем. Драга нисам добио ни једну твоју поруку од кад
сам се пробдио!...

И како си ти, тако одједном ушетао ту? У мој живот... Ниси ме питао, само си ушао, почео
да ме опседаш порукама. Да ме излуђујеш позивима.
Још памтим оне дане на почетку, месечина и ја ходамо ходником, а мени телефон нон-
стоп звони.
И њено питање:
"Па је л' опет он?"

И некако сам се навикла.

И некако си почео да ми постајеш невероватно драг.

И некако је свако јутро постајало чудно без твог:

Добро јутро драга. Како си спавала?

Пола један ноћу. Хоћеш да причаш самном. Очи ми се склапају али ипак издржавам...

Иди лези, осећам да си уморна... И, молим те, пошаљи ми поруку за лаку ноћ, да могу да
заспим.

И тако сам решила, да кренемо заједно.

И ко зна зашто је то добро...

Можда се заљубим.

Можда не.
Пустићу да време покаже....

Да све иде неким својим током...

Иако неко други још увек недостаје.

"Понекад тако себе дамо, за очи једва упознате. И на растанку ћутимо само, и не
тражимо да нас врате."

Хладноћа штипа њене нежне руке, образи црвени од шибања ветра, свуда снег. Белина се
протеже у недоглед, а у срцу мало туге помешане са вером и надом.
Она не воли зиму. Све је тако пусто, мртво, а носталгија за драгим јој људима, у тим
тренуцима је све већа и већа. Па долазе они најлепши празници, а она се осећа усамљеније
него ико. Па се сећа свога оца, његових топлих руку које су готово увек биле нежне са
њом. Никада је нису удариле. И зато, због тог њеном највећег губитка, због оца, мушкарци
је не дотичу. Срце не може тако јако да пати, јер је проживело много веће патње. Срце
може само да воли.
Онда јој у мисли долази основна школа. Часови биологије које је обожавала, такмичења,
тренинзи у школском одбојкашком тиму, утакмице, победе, порази. Слике се мењају
помахнитало. Пролећу као птице неке тако кроз главу.
Сећа се Сремца, његове снаге, грубог првог мушког гласа, најлепшег смеха на свету! Сећа
се како му је помагала и терала га да учи. (Тек касније ће се испоставити да ју је послушао
и ипак уписао факултет, и то правни).
Онда јој кроз главу пролазе сви кућни љубимци које је имала, недостаје јој било који од
тих паса, да га мази, сузе падају, а пас гледа са неком тугом у очима и не зна како да
помогне.
Сећа се, како је желела да буде ветеринар, јер су јој увек животиње биле најбољи
пријатељи.
На тренутак се зауставља на слици у Соко Бањи. Тамо се зближила са три цуре које и
данас слободно може назвати најбољим пријатељицама.
Сећа се тренутака са својим најбољим другом. И његових изјава љубави. Невиног држања
за руке. И ништа више од тога-јер га је сматрала братом.
Дивчибаре. Снег, уживање. А у глави јој је тад био неко посебан.
Ових дана и он студира, архитектуру.
А онај трећи је уписао вајарство.
Онда се насмеши, за њих троје, који су је научили многим стварима.
Најлепши осмех увек измами Сремац наравно.
Последњи дан школе, који је у њеном дневнику описан као највећа трагедија на свету.
Сузе. И мушке и женске. Патња што се завршава најлепши део у њиховим малим
животима.
Њен 15. рођендан, велика "опроштајна" журка. Она се сели, и оставља све то.
И онда почиње нови живот.

Труди се да не испусти ни једну сузу док размишља о тим успоменама, које сачињавају
један од најлепших делова њеног живота. И полази јој за руком. Овог пута се само
смеши.

Чекање понекад зна да убија. И сваки моменат, свака секунда, минут...сат... чине се као
векови.
Али она је искрено волела, и чекање јој зато никада није падало тешко.
Умотана у свилу, често је сањарила. Поглед продире кроз прозорско стаклo, преко терасе
све до мора. Тамо где јој је први пут додирнуо руку, а она се сва најежила, осмехнула и
истог трена заљубила.
Тамо, где је први пут осетила укус туђих усана, онда када је лето било само њихове.
Мрсио је ноћима њену црну косу, и обећавао да ће се вратити. Да су суђени једно другом.
И чекала га је заиста.
Али то вече, док је била загледана у сунце које постепено залази, издала ју је једна суза.
Препуна бола и чежње. Тешка суза.
Палила је цигарету једну за другом. Руке су јој дрхтале.
Осећала се тако усамљено. Када би само могла да побегне у његов загрљај.
Али уствари, није била сама. Имала је све заједничке успомене, све те тренутке на једном
месту-у њеној глави.
И волела је свим срцем.
Окренула је његов број, и на његово "Молим", прекинула везу.
Ко зна зашто. Није размишљала.
Ко зна, колико ће још јесени и зима проћи, док поново не угледа онај кристално бели
осмех.
Ко зна, до кад ће чекати да се пново појави, осмехне, и загрли је.
Да ли ће икада поново плакати на његовом рамену? И да ли ће икада заспати у његовом
наручју, онако мала, невина и бледа.
Док ће је он чврсто држати, како је никада не би изгубио.
Живот се састојао из тих малених тренутака. Све је било скривено управо ту.
Када су били заједно, време је престајало да тече.
Али чекање... Чекање зна да убија.

И ко каже да мушкарац не пати када свему дође крај?

Памтим још увек, оне тренутке на почетку наше младости. Она невина и нежна, са смеђим
увојцима и најлепшим зеленим очима које сам икада срео.
Сијале су као две звездице.
Пожелео сам милион пута да је имам за себе. Да кројимо наше дане на најлепши могући
начин.
И би тако.
Снежне пахуље су украшавале Њен осмех, весело трчкарале по Њеној коси.
Моје је срце било пуно када сам је видео срећну. И то је постао мој циљ.
Усрећити ту малу принцезу.
Свакога дана дивити се Њеном осмеху.
Туговао сам када је била на турнејама. Недостајала је, а дани...били су тако безлични и
сиви без Ње.
Какво је само олакшање било видети је опет. Загрлити је!
Страховао сам. Већ ми је подоста година. Заљубљен сам! Нема заљубљенијег мушкарца
од мене. Писао сам јој песме, али никада није сазнала ни за једну од њих.
Миловао сам је погледом, пазио сам да је не повредим, да не пати...
Пољупцима сам награђивао сваки њен део тела.
Где сам погрешио?
Бадње вече.
Мислио сам да ће бити најлепше у нашим животима.
Планирао сам много.
Али некако је измакла, у магли мог живота. Од тада је магла. До данас.
Како да славим Божић без ње?
Како сам се осећао оне вечери? Када ме је позвала и рекла: "Знаш, нећу моћи да дођем до
тебе. Никада више... Хвала за све...али.... ја сам се заљубила."
Као да пуца нешто. Ломе се снови, све се распада.
Успомене су једино што је остало. И слике.
И све то боли. Срце се грчи.
Празници, а у мени невероватна празнина.
Где је Она? И када ће доћи?
Црно. Сваки дан је уствари ноћ.
То је било наше задње... сад опет звона звоне-слушам то. Не, није свако вече Бадње. Ал'
ово данас сасвим случајно Бадње је.

Ако волите своје непријатеље, открићете да дубоко у коренима љубави лежи снага
ослобођења. Мартин Лутер

Љубав је најјача снага коју себи свет може представити, а истовремено и

најскромнија. Махата Ганди

Никада није заиста љубио онај који мисли да је љубав пролазна.

Johann Wolfgang Von Goethe

Најгори начин да ти неко недостаје је да седиш поред њега, и знаш да га никада

нећеш имати. Gabriel Garciá Márquez

Не сећаш ли се и оне најстиније лудости на коју те је љубав натерала, никада и ниси

волео. William Shakespeare
Научила сам како не треба бринути због љубави, него са свесрдним дивљењем
ишчекивати њен долазак. Alice Walker

И опет ми прошле ноћи ниси дала спавати. Пре него што сам кренуо на спавање,
померио сам се и направио ти места и покушаозамислити да си ту, тако мека, топла
и подана. Испружио сам руку и остао разочаран. Bob Grafton

"После кише, увек дође дуга"

Заиста сам веровала у ове речи увек. И у последње време, дуго сам чекала ту дугу.
Велики сам ја оптимиста, али једноставно не знам... Киша је пљуштала. Правила сам се да
је све у најбољем реду. Трпела. Смешила се...
Једноставно, понекад осмехом не можеш да зауставиш кишу.
Још стрес око закључивања првог семестра... Мислила сам да данас почиње пакао.
Али се доказало оно супротно "Најбоље ствари се дешавају онда када их најмање
очекујемо."

Са мајком се у последње време нисам уопште добро слагала.

Раније сам јој говорила све, али као да се нешто преломило, осетила сам као да је све то
терети, као да има "своја посла" и да је не занима шта се дешава.

Већ дуго времена, тетка ми је била највећа подршка. Она која зна све. Она која је видела
моје сузе, иако то никоме не допуштам. Она која зна када је тешко, она која сузе брише
речима.
Заправо те речи највише и ценим.
Данас сам преживела и физику, и то одлично. И некако,уопште ми није било битно што за
следећи час имам две нове лекције од по километар и по.
Није било битно што су сви у разреду саркастични (добро не баш сви до једног).
Све гледам, и смејем се.
Неки пуцају већ првог дана, разумем их, али се не дам.
Хемија. Математика. Баш не волим ове природне материје, па то ти је.
Данас ме је некако баш било брига.
Осећала сам се добро.
Ко ће знати зашто.
После школе излазим у шетњу и на ћаскање са месечином и happiness и некако је дан
сијао.
Знам да кући има толико тога да се ради, спремања пред дочек наше Нове Године,
спремање куће, учење, читање лектира...
Али ја сијам.
И одлучујем да свратим у цвећару и маму обрадујем цветом.
Тешко откривам своје емоције онима који то највише заслужују. Заиста тешко.
Али данас сам решила. Па не можемо довека да будемо хладне једна према другој. Неко
мора да разбије тај лед.
Стижем кући, мама и бака ме гледају са питањем "Јао, па од кога је САД тај цвет?" (Као да
сам их добијала на милијарде :)) )

И наравно, мами сам улепшала дан.

А свој још двапут више.

Дошла је дуга!

Заиста ништа није више тешко. Бацам се на обавезе, поздрављам вас, наравно са осмехом!
Данас најлепшим у овој години.

После свих обавеза, синоћ сам била веееома уморна. Што би овде рекли: "мортус".
Наравно ни сама себи, а другима још мање нисам то признала.
"Само још ово" је потрајало.
И када више нисам имала снаге ни за причу (Што су веома чудни симптоми код велике
причалице као што је be happy), решила сам да се бацим у кревет и читам.
Е сад, читам ја пуно, све то стоји. Али синоћ, док сам држала ту књигу у рукама, некако су
ме преплавиле емоције. Срећа и туга. Порази и победе. Све се ускомешало. А ја то не
волим, јер знам да следе сузе. И тако, обучена у татину пиџаму, са ланчићем око врата у
коме је затворена његова слика, осећала сам као да је ту.
Везано за ланчић: када га неко угледа, одмах упита, "Јао, чију то слику чуваш тамо".
Човека који ми је највише значио у животу. То је прва помисао, која ме растужи.
Али онда, већ она друга помисао, тера ме да о њему причам. Са највећим поносом у гласу,
са узбуђењем! Он. Једноставно ОН! Написао толико историјских књига, ОН који је
завршио тај и тај факултет, ОН који је био директор те и те фирме. Али на крају, оно
најважније: ОН који је био најбољи отац. ОН ког сам поштовала највише. ОН који ме је
први пут одвео у Нови Сад. Сећам се да смо ишли до његове издавачке куће, штампарије и
Матице Српске. Тада сам се заљубила у Нови Сад.
ОН који ме је одвео на први мој сајам књига, и на једној од купљених ми написао посвету,
која садржи тако мало речи, али њену вредност никада неће престићи ни једна друга
књига. Ни да је потпише милион председника, издавача и многих других "важних људи",
та посвета ће бити нешто што ми толико значи.... Многи ме сада неће разумети, "Па то је
обична посвета. Ништа посебно. Од тате, на сећање на сајам књига 2006." Не. Није то
било шта. Био је то мој први сајам. Наш први и последњи ЗАЈЕДНИЧКИ сајам. А и та реч
"тата" је превише посебна да је никада више до краја свог живота не упутим некоме. Да
никога тако не ословим. Али нећу више моћи. Чак и ако дође други "на његово место",
никада нико неће чути то од мене. Извињавам се... Само ОН је био тата.

Мислим да ме је та књига, са почетка поста, баш дирнула. Иако нема везе са овим што ја
сада пишем.
Била сам као у неком шоку емоција. Ко ће га знати. Како то да опишем? Када сам устала
са кревета, погледала сам сестру која спава. И као да ми је пао камен са срца. "Хвала Богу
што је ту." Мислим да ни том малом створењу никада нисам рекла да је волим, и да бих
срушила цео свет да она буде срећна! Зато што је морала да одрасте још у првом разреду
основне школе!
Никада јој нисам рекла, јер ми је јако тешко.
Не могу да се разбацујем са тим речима. Не знам са њима.
И када се осећам тако прекрхко, да би ме "погрешан потез" могао срушити, онда пишем
најдуже постове. Зато што синоћ нисам дозволила себи да заплачем.
Али док пишем не могу ни да се уздржим.
И лакше је души, јер није у грчу.
Али никада Га сузе неће вратити.
И никада нећу моћи да опишем ту сестринску љубав. Љубав према мајци.
Можда уопште и није потребно описивати...
Само се надам да ћу им једнога дана рећи колико значе. Зато што тати нисам стигла, било
је прекасно.

Кад ми недостајеш
Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га,
Између облака, снова
Даљине и снега...

Када пожелим
Да ти недостајем
Одсањам песму
Затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.

Када те нема јер тако хоћу

Заледим осмех
У себи кажем име
Удахнем дубоко
И помислим
Тако ми недостајеш...

Мирослав Мика Антић

Људи су једна тако дискутабилна тема, да моје мишљење не би могло да стане на ниједан
лист папира.
Не вреди бити добар! Зашто? Да би те други после пљували по ходницима, говорили ти у
лице да "Изгледаш очајно", или те само газили са стране.
Заборављају да, сасвим случајно сви имамо емоције? Или је проблем нешто друго?
Што се више трудиш да их све волиш, памтиш неке малене ситнице о њима, они ће бити
гори.
И онда више не знаш ни где, ни како, изгубиш смерницу, а у глави 300 чуда.
Испадаш најгори. Помажеш свима, и онда схватиш: "Не могу све ово да завршим!".
Али ипак то никоме не говориш.
Ћутиш, трпиш. Мислиш :"Биће боље".
Е па НИКАДА неће бити боље. Док не схватиш ко су ти прави пријатељи.
Опекла сам се милијарду пута.
И још увек нисам научила.
Можда никада и нећу.
Одлуке се доносе САД и ОДМАХ. Не сутра, не за два дана.
Биће прекасно.

Сасвим случајно сам превише чачкала по својим емоцијама.

Због тога сам решила да не пишем више на блогу. Бар неко време.
Поздрављам вас, драги моји блогери.
Останите најбољи, и недостајаћете....;)

До пре неки дан, моје молитве су биле скроз другачије.

Док ме није нешто пецнуло, и схватила сам да сама себи треба да будем најважнија.
Бринути-нема сврхе.
Ни школа, ни каријера, ништа више... ни пријатељи... ништа није битније од мог
здравља.
Уплашена сам. Умирем од страха, али знам да ја МОГУ и МОРАМ даље.
Питала сам маму већ неколико пута "А хоћу ли ја умрети?"

Глупа школа. Не интересује ме хоћу ли бити закључена на све предмете. Па нека и

паднем годину ако се баш мора.

Треба ми одмор.

Хоћу само да будем здрава.

Неколико речи.
Твој смех, погледи, загрљај.
Вечност се скривала у тим моментима.
И никоме нисам признавала колико ми је било драго оно гуркање.
И како сам, сасвим случајно на предавањима увек седела поред тебе.
И онај последњи загрљај, препун туге, обасут љубављу.
Уздах.
Е, тек тада сам схватила.

Када саберем све, и одузмем све,

Шта ми остаје?
Понека суза,
Сећање на наше дане,
Здравица,
 И држање за руку.

Нико. Нико не мора да зна,

Да није био само девојачки хир,
И да си и ноћас свратио
У мој сан.
У нежност умотан,
Од лутања уморан...

Мој?

Прекасно. Све је прекасно речено. Промишљено, написано.

Да сам само дан раније, успела да саберем, одузмем....

....схватим....

Али нисам.

И опет се питам: Да ли је боље прећутати, прегристи усну и издржати?

Или признати да дан није дан, ако на њега не помислим.

И, све док држим твоју руку у својој, све ће бити у реду.

Рушићемо куле,
Стварати нове светове,
Сањати,
Смешити се зими,
Славити!
Певати из свег гласа,
Чекати...
Јер, само с' тобом све је лакше.
И зато, молим те,
Не пуштај ме....

Ноћас ме сви, на тебе подсјете,

погледима, моју бол осјете
ћутим, а знам да дијеле нас дани.

Мрзим што сви за тебе питају,

са усана, тугу ми читају,
ех да си ту, као некад, к'о лани.

Не нисам јак, сломе ме питања

Гдје ли си сад? Узалуд скитања
ћутим, а знам да сада смо сами.
 Назови ме, да си
још добро то ми јави
ја немам куд, ти стално
си ту, у мојој глави
к'о спас, назови ме
Без тебе су дуги ови дани,
јер као луд, ја живим за нас...

Сергеј Ћетковић

Више нема твоје мајице да је загрлим пре него да заспим. И недостаје ми! И
мајица, и ти... Све ми недостаје.

Мајица пати за тобом! Не заборави: You have your own space in my heart!!! And I
love you very, very much!

Немој молим те, знаш да нећу издржати без тебе. Знаш! Али, you know, I'm very
happy because I met you.

Хвала ти што си била ту. И хвала Богу што те знам... умало да заборавим: Смеј се!
Сунце се буди да би тебе видело... П.С. ја сам твоја подршка ка путу ка звездама.
Немој то да заборавиш.

Нисам заборавила. Заправо, још увек си ми само ти на уму, само ти ми окупираш мисли.
Соба је пуна твојих отисака, све одише тобом.
Ја сам уствари неко други. Јер те познајем, волим и чувам.
Буди срећан...

Неки су ме учили да је време најбољи лекар. Да лечи све ране, да их потпуно

зацељује, и онда некако сам одлучиш да је време да кренеш даље, да одустанеш од
патње, и да срљаш у будућност.
"Исплачи се сад, и биће боље. Време! Време ће све то да обрише и однесе у
заборав!"

Други су ме учили да време не може никада залечити срце, никада обрисати оне
страшне тренутке у патњи и болу... Не! Време то не може прешкрабати тек тако...
Оно нас само учи, како да живимо са неким стварима.
Ниједан јануар, април или септембар неће моћи да избрише љубав у срцу.
Никаква среда, субота или недеља неће моћи да ме натерају да заборавим,
показим и тек тако пређем преко неких успомена.
Време нас само тера да их остављамо тамо негде, али опет при руци када
затребају.
Оно нас чини јачима, снажнијима...

Време нас уствари, само спрема за борбу.

Са самим собом, са другима...
Време је чудо!
Драги Сремче,

Наше време је било дивно. Испуњено неком дечијом срећом, обасуто латицама
ружа, али је на крају морало бити закопано.
Хвала ти, јер си слушао моје глупости, заједно самном тражио решење.
Хвала ти, јер си једини који је био ту и када је пошло по злу.
Хвала ти, јер си несебично трошио своје време на мене.
Хвала ти, јер си праштао све моје глупе поступке, и увек ми давао нову
прилику.
Хвала ти, јер си ме научио најлепшим стварима.
Хвала ти, јер си постојао у мом животу.
Хвала ти за успомене!

На данашњи дан, желим ти дане увијене у нежност, успех у даљим студијама,

здравље у сваком новом дану, љубав какву заслужујеш...
Срећан ти рођенданм драги Сремче. Нека ово буде најлепша година у твом
досадашњем животу, а свака наредна нека буде бар за нијансу боља...

Од срца,

твоја малена.

1. Моје руке су малене; Немојте очекивати перфектност, онда када

намештам кревет, када бацам лопту или када играм.
Моје ноге нису дуге; зато корачајте спорије да бих могао држати
корак са вама.
2. Моје очи још увек нису виделе свет онако како сте га ви видели;
оставите ме да претражујем, немојте ми давати забране.
3. Направите времена за мене; кућни послови ће увек бити тамо; ја
сам дете само једном.
4. И ја имам осећања. Немојте се драти на мене због моје
радозналости; третирајте ме онако како бисте желели да се са вама
понашају.
5. Ја сам поклон. Препознајте моју вредност;Осмислите принципе
по којима требам да живим, иваспитавајте ме са љубављу.
6. Да бих сазрео имам потребу за подршком, не за лажним
похвалам; Немојте бити строги самном; Можете поправљати ствару
које радим, без да ме обесхрабрујете.
7. Пустите ме да сам доносим одлуке, чак и ако нису увек исправне;
Допустите ми да грешим, да бих научио да идем даље.
8. Немојте ми понављати обавезе. То ме тера да верујем да не могу
да се подигнем на ниво ваших очекивања.
 9. Доказујте ми свакодневно чаролију вашег брака.
10. Водите ме у цркву; Имам и имаћу потребу и за тиме.

Обојиш моје дане,

И почнем да живим.
Сањам, и љубим.
Бескрајно нежан,
Мој...

Обојиш мој живот,

Капљицама речи,
Неколико суза,
Наслоњена глава
О моју...

Заједно корачамо,
Држећи се чврсто,
Наслоњени једно о друго.
Вечност.
И значиш све.

Заувек звучи дуго.

Вечност се чини бесконачна,
Али са тобом,
Све обојено,
Нашарано најлепшим осмесима...

Кад мало боље размислим, ти си особа која ме никада није издала. На тебе увек могу да
рачунам. Од оне најмање ствари, све до већих.
Када ми треба друштво за шетњу, када сам болесна и сама, када ми је потребна помоћ око
кућних послова, увек си ту.
Знам, понекад сам баш груба према теби. Опрости због тога, само не знам да показујем
своја осећања.
Не умем.
Али знам да ти то осећаш боље од свих.
Ближи се твој рођендан, и размишљам шта би био идеалан поклон за неког тако посебан,
као што је сестра?
Драго ми је што те имам. Иако си млађа шест година, више не смета.
И драго ми је што си зрела, и храбра.
Не памтим када си последњи пут пустила сузу.
Знај, увек ћеш имати своје посебно место, на левој страни у мојим грудима.
Волим те, шашаво моје :*

Вукла је тако, пар очију.

Прво селима, а касније Темишваром. Гладила је асфалте, дивила се небу,
пролећу...
Волела је. Други пар зелених очију.
И док их је тражила по трговима, парковима, тунелима... Сањала је. О сусрету и
причању.
Са њим би се прича развезала, говорила би му све. Детаљно. А он би слушао,
огледао се у њним очима, и стискао јој руку све јаче, и јаче...

***

Упознали су се на најшашавији начин. Заљубио се у њен смех. Док је говорио са

њеноим најбољом другарицом, чуо је нечији симпатичан смех, упитао је: "Ко се то
смеје?"
И тако је све почело. Она беше дете тада. Лагала му је свашта, само из забаве. Био
је мало старији, жељан лепе девојке, али је она настављала са лажима, све време
волећи другог.
Када сада све то преиспитава, зна и како и где је погрешила. Али је касно.
Будући правник. Знала је да је једним делом она заслужна за то. Помогла му је да
изађе на прави пут.

***

Ко би рекао да ће се чути, после 8 месеци без контакта? Његов рођендан, први пут
на данашњи дан неће чути његов глас. Пецка је некакав незамислив бол у стомаку.
Али успева да га контактира, и поново се шале на исти начин. Као некада...
Само фали оно "Малена". И то је боли.

Поред пријатеља, на које је увек могла да рачуна, после велике трагедије у њном животу-
био је ту.
Ноћима су причали, тешио ју је и убеђивао да крене даље. Подршка је оно што јој је
највише требало.

После неког вреена, чини се да га је сасвим заборавила. Потиснула даљину, успомене...

оставила све то негде иза себе.
Све док један сасвим релан сан није успео да поремети реланост.
Уздрмала се.
Плакала је, али није осећала олакшање.
Болело ју је у грудима, и решила да по милијонити пут пређе преко свог поноса и да му се
јави.
Само што, овога пута, све је било другачије.
Имао је нешто друга, а и она сама је кренула другим путем.
Ко зна... Можда једном, временом, успе да се појави пред његовим вратима. Задрхти,
загрли га... и само ћути.
А можда више никада...

Виђала сам га, по улицама Темишвара. Пролазио је у сваком човеку.

Сакупљала сам његове трагове, обликовала га, и чувала.

Нема горе болести, од недостајања. Када све што те окружује подсећа на њега - а од њега
ни трага ни гласа...

Неке особе пожелимо изгурати из свог живота. Како год, само их избацити!
Али није то тако лако... као да се чврсто држе и не желе изаћи.
Ту им је лепо, и дуго, дуго нас муче...

Када зажмурим, често ми се деси да видим Карловце, и његов осмех. Наш први разговор,
причање енглеског, вицеви... И данас видим ону искру у његовом оку... И данас памтим
растанак. Најтежи.

Ништа лепше од асфалта прожетим хладним, фебруарским капљицама кише. Мирис

свежине се шири и подсећа ме на најлепше дане...
Срећа.
Пар зелених очију прелеће преко трга уједињења, као да нешто тражи.
Нешто ново? Занимљиво? Узбудљиво?
Чини се да ни саме не знају. Али ипак траже. Неку промену, свежину...
Она највише мрзи осећај недостајања. Када је неко километрима далеко.
Али се нада да ће ту негде, сусрети други пар зелених очију. Да ће се скаменити од
неког чудног страха, чежње и изненађења. Али нема их. Као да копа по свим
ћошковима, угловима, улицама.
Али узалуд.
Сама помисао да га неће видети, можда годинама, деценијама, или никада... грози је.
И лаже. Свима прича како јој никада и није значио, да је све то било обична
детињарија.
Склапа очи и прва слика коју види је: Она наслоњена на његово раме, и плаче.
Мрзи растанке и то беспотребно квашење лица сланим, врућим сузама.
И док му говори "збогом" осећа као да део ње одлази, а други део остаје заувек са
њим.

***

Никада јој није признао да је увек била на првом месту. Није чак ни помишљао да јој
то каже. Имао је и друге после ње. Али све оне су виделе искре које сјаје у његовим
очима. Осетиле су његову одсутност, хладноћу према њима...
Мајка и сестра су такође то приметиле- неко му је недостајао.
У различитим државама, волели су се без речи. Свако на неки свој, посебан начин. И
никада никоме на памет није падало да објашњава ту љубав. Живела је у њиховим
срцима и то је било довољно.

Још и сад се питам, чиме сам заслужила све то?

Да будем тако вољена...
Преиспитала сам све, и не знам...
Плашим се одговора.
Можда ја и не знам да волим. Можда те и не заслужујем.
А постоји и трећа варијанта. У датом тренутку не знам како да реагујем. Нико ми
никада није рекао оно што си рекао ти.
Нико никада није волео.
Хвала ти...
Стално си ми у мислима, М.

Ушушкам се у твој загрљај,

Опијена од љубави, срећна.
Сањам, онако ушушкана,
О данима који нас чекају,
О годинама...
И чему толико жаљење,
Кад знам да имам тебе.
Тебе-посебног и мог.

Zlatni konci litnje zore

dosli su u njene dvore
da bi moju jubav budili
Svitlo nek joj ljubi lice
lipo ka u cesarice
kad je ja ne mogu jubiti

Zlatna mriza njenog tila

dusu mi je uvatila
da je baci nazad u more
Svake noci prije zore
dolazin u njene dvore
bile dvore moje pokore

Cilega zivota ja san tija samo nju

da do njenog srca nadjem put
cilega zivota moje tilo je bez nje
ka cvice bez vode

Zlatna mriza njenog tila...

Cilega zivota ja san tija samo nju...

Не, ја се нећу освртати, никада....

Чини ми се да је најгора ствар у вези, када партнер реши да те мења.

"Извини, јеси ли се ти заљубио у оно што ЈА јесам, или у оно што би желео да будем?"
Најгоре је понижење када желиш мењати оног кога волиш.
Не кажем, нико није перфектан.
Али нас љубав чини перфектнима, посебнима, најлепшим и најбољим људима на свету.
Дешавало ми се да ми говоре: "Бићеш ти перфектна девојка, само да поправиш то... А знај,
да ћу тада бити први у реду да те одведем".
То није љубав. Ако желим да променим нешто на себи, променићу то и сама, због себе-не
због других.
Тренутно, што се тиче изгледа нисам баш у најбољем стању. Али сам нашла некога коме
то не смета.
Неко ко је завирио и унутра.
Е, сада имам вољу да се мењам.
Хвала ти!

Почиње још једна веома тешка недеља... Потрудићу се да буде мање стресна.

Покушавам да твојим очима видим свет,

И не волим то што је све тако сиво,
Као да дан не може да сване,
Као да пролеће не жели да стигне.
Увек је ноћ, увек је зима,
Тешко корачаш улицама,
Вучеш се, живиш, а како живиш?
Жао ми је што су та два лепа ока,
Тако добро упознала све ружне ствари живота.
Жао ми је, али није до мене.
Када осетиш да све пропада,
Да све постаје још горе, да нема наде...
Сети се Карловаца, сети се нас, људи који те воле.
Јер таквих је пуно.
И окрени нови лист, у инат свима.
У инат смрти, у инат оних који вас доле мрзе,
Окрени лист, и живи...
Ти бар знаш како је линија између смрти и живота танка.

Све је ружно.
Уствари, шта нормалан човек да ради, када особа коју највише воли мора на
операцију?
Једна веома драга особа, такође из породице, има рак.
У школи је све толико ужасно....... Ја не знам, идем ли ја то са људима у
разред? Или како се та врста назива?
А како се назива она друга врста, која гледа у претученог дечка? Он крвари, и
губи сваки драгоцени милилитар те течности, а они се смеју. Нико ништа да
предузме, да оде до професора, да позове хитну помоћ... То је веома забавно.
Шта радити онда, када не знаш да изабереш речи, да би утешио најбољу
другарицу? Знам да пати, и сасвим је разумљиво... Али некако ми се осуши
грло када желим нешто да јој кажем. Ако будеш читала ово, знај да знам... и
урадила бих све да могу да ти помогнем. Нажалост душо, не можемо ништа. :(
Волим те.

Жао ми је што је толико злобе у људима... Што не умеју да се контролишу и

заборављају колико имају година, у каквој се установи налазе...
Али, неко то од горе види све...
Нека нам је Бог у помоћи.

Предпостављам да ћете разумети, иако је на енглеском.

Ове реченице, некако су ми остале дубоко урезане у глави.
Филм који великим делом подсећа на моју, до сада највећу, љубавну причу.
Морала сам да поделим са вама.

Noah
My Dearest Allie: I couldn't sleep last night because I know that it's over between us.
I'm not bitter any more, because I know that what we had was real. And if in some
distant place in the future we see each other in our new lives, I'll smile at you with joy
and remember how we spent the summer beneath the trees, learning from each other and
growing in love. The best love is the kind that awakens the soul and makes us reach for
more, that plants a fire in our hearts and brings peace to our minds, and that's what
you've given me. That's what I hope to give to you forever. I love you. I'll be seeing you.
Noah.

Noah
So it's not gonna be easy. It's gonna be really hard. And we're gonna have to work at
this every day, but I want to do that, because I want you. I want all of you, forever,
you and me, every day. Will you do something for me? Please? Will you just picture
your life for me? 30 years from now, 40 years from now, what's it look like? If it's with
that guy, go! Go! I lost you once, I think I could do it again, if I thought it's what you
really wanted. But don't you take the easy way out.

Young Allie: Why didn't you write me? Why? It wasn't over for me, I waited for you for
seven years. But now it's too late.
Young Noah: I wrote you 365 letters. I wrote you everyday for a year.
Young Allie: You wrote me?
Young Noah: Yes... it wasn't over, it still isn't over
[kisses Allie]

Приметила сам да се најбоље осећам када сам презаузета.

Нема размишљања о лошим стварима...
Преводим један позоришни комад са Енглеског на Српски, а такође помажем мами око
другог који треба да се преведе са Српског на Румунски језик.
Ближе се путовања. Марибор у марту, Сомбор у априлу, а Будимпешта у мају ме чекају.
Нови семестар је почео боље него што сам очекивала, и трудим се да остане тако.
Покушавам да испуним сваки секунд мог живота, на најбољи начин.
Почела је нова сезона у фудбалу, тако да ћу често бити на стадиону.
:)
Нема времена за тугу... Само слабићи одустају.

Још памтим оне дане, када сам тупо бленула у речник румунског језика.
Кајала се што нисам искористила прилику да га научим раније.
Колико сам се само стидела тога што сам, једним делом Румунка.
После сам се стидела јер једна четвртина крви припада "тој страни", а ја не знам језик.
И ко би рекао да ћу га научити? Сад ми је смешно када се сетим свих тих глупости, како
сам више кукала него што сам се трудила око тога.
Сад, после годину и по дана рада на језику, преводим текстове. Нисам ја сад тамо неки
најбољи преводилац, и далеко сам од тога. Али сам сама себи показала да могу.
Исто је било и са енглеским. Све другарице су ишле на приватне часове, ја нисам желела.
У неку руку сам била "заостала" за њима.
Више нисам. Ко ће ме знати где сам научила. Мислим да ми је гимназија ипак пуно
помогла око тога.
Овим постом, само хоћу да кажем једно: Да ништа није тешко ако се има довољно воље. И
боље је прионути на посао, него само говорити: "Желим, али је тешко..." Наравно да је
тешко ако не покушаваш и ниси упоран.

Све ово време ми је показало колико те уствари волим.

Нема никога да се брине за мене и малу А. Све је глупо и безосећајно без тебе. Сад тек
ценим све оне "ситнице". Соба је празна када ти ниси ту. Нема никога да се побрине око
ватре, хране... Ти си то знала најбоље. Све из твојих руку је дато са толико љубави...
Опрости ми за све што сам ти икада замерила, опрости за сваки ружну реч. Опрости ми,
што понекад не умем да се контролишем. Извини мама.
Не желим да одрастем, не желим икада да вас напустим.
Недостајеш ми.
П.С. Знам да си јака. Издржаћеш ти то! Уствари, ти си мој узор! Зашто не могу да будем
тако јака као ти? Зашто сам опет тако емотивна и слаба?

Како се отарасити туге, када је ту у нама?

Како пронаћи оптимизам?
Мени, којој он никада не нестаје, негде се загубио.
У суботу је олимпијада из српског, а ја сам у неком ужасно меланхоличном стању.
Боже молим те, дај ми снаге!
Па ја сам знала да се борим! Како сам тек тако, заборавила?
Осећам се напуштено, усамљено...преоптерећено, уморно...
Кад ће неко да ме дрмне, да кренем даље?
"Проћи ће и то..."
Кад ће да прође?!
Не могу да чекам.

Знам да туга не може да се избрише тек тако, као траг оловке на папиру, али данас
заборави на све!
Данас је твој дан, и покушај да радиш све оно што највише волиш! Уживај са твоја три
Анђела, и нека ти он дају снагу да гураш даље, заборавиш на повреде и не анализираш их.
Не отварај ране! Желим ти да их у овој години потпуно залечиш.
Нека ово буде рођендан из твојих снова! СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

И да ове године добијеш крила. ;)

Блогери, навалите на торту :)

Сто је постављен, само чекамо да се си окупе, и да наздравимо у Вилино име!

ЖИВЕЛИ!

Задени у моју косу трешњин цвет, у руке ми стрпај зумбул и можеш да ме пустиш да
живим.
У мојој души је пролеће, буде се мириси и звуци, не...више нисам сама.
Чак и када осетим да се све ломи, покушавам да окренем главу на другу страну. Да сањам.
Јер, шта је човек без снова? Једна обична нула.
Сањам, како сањаш да мрсиш моју косу.
Или је то поветарац?
Све ми те отима,

А опет те никоме не дајем.

И никада, никада више нећу умети да тако себе дам за обичан осмех.

Долази пролеће, очекујем потпуно буђење.

Уствари и нисмо проживели много.

Неколико тренутака потпуне среће,
Неколико погледа,
И неколико осмеха.
И још увек смо сами, разбацани по свету,
Свим снагама покушавајући да победимо себе саме,
Да опстанемо на палуби, док цео свет тоне.
Још увек видимо дугу,
Док свима пада киша,
И још увек верујемо.

А уствари, и нисмо проживели много.

Неколико ратова,
Неколико бегова у други свет,
Неколико селидби,
И опет смо сами, испљувани...
Још увек верујемо,
И још увек сањамо, да ће сванути нови дан.

А уствари, и нисмо проживели много.

Скоро ништа. Неколико падова,
Доброг трескања о земљу,
Брисања колена,
И покушаја да наставимо даље.
И настављали смо,
И сретали се у сновима само...
Али, још увек вреујемо.

Ми нисмо проживели много.

Ми смо само пролазници кроз мартове и августе,
Ми само навраћамо у нови дан,
Ми само тражимо своје звезде,
Ми само живимо.
А уствари, нисмо преживели ништа.

Корак по корак се пењемо ка врху. Степенице су влажне, и у сваком тренутку се можемо

спотаћи, склизнути, пасти.
Али, била сам неколико пута на самом врху. Тамо је сунце најлепше.... А када почне киша,
степенице се следе, и почињемо да падамо.
Пала сам неколико пута. Стигла до самог дна. И споро, али упорно, наставила даље. Пут
уме да буде бодљикав, трновит, пун препрека... Све зависи како га ми сами доживљавамо.
Треба стремити оном сунцу, које нас на врху чека. Без обзира колико ћемо пута пасти,
једном када стигнемо горе, бићемо захвални.

Данас ти обећавам, да нећу одустати.

Са пута овог, не смем скренути.
Никада, због тебе нећу посустати,
И нећу више због тебе венути.

Можда самоћа помало боли,

Али срце никад није само.
Оно зна да пати, али и да воли,
И зато никада несмемо цели да се дамо.

Никада. Али никада више,

Нећу пустити сузу јер си далеко,
Јер сузе нема ко да брише.
Не заборави, још увек те у срцу чува неко.
 Онда, када више не посотоје речи,
Спакујем се и решим да одем,
То се обично дешава вечи,
Када останем сасвим сама.

Више те нема. Ни кад ја хоћу,

Остављаш ме саму,
Тражим те свуда,тражим те ноћу.
Нема те.

Нема ни мене. Нема нас.

Све је то однео, свежине дах,
Све је то прекрио снег,
Ил' однео живота мах...

задени ми онај цвет у косу, да будем лепа бар када одлазим...

Када склопим очи, видим тебе... Поново чујем све оне дивне речи, којима си украшавао
сваки моменат мог живота.
"Требаш ми. Без тебе је све пусто, и нема сунца... Ти си моја срећа!"
Памтим сваку изречену реч, памтим твоје шале, које се више не понављају.
Ја се само у речи разумем. У простом бацању речи по папиру. Ниушта друго се не
разумем.
Да, и у глуму се разумем. Али веруј ми, са тобом никада нисам глумила.
Увек је све било чисто и истинито. Нежно и право.
Да ли нисмо знали да чувамо, или у чему је проблем?

У овом часу, пожелех,

да се осмех никада не угаси.

Да увек знам и могу да кренем даље.

Да имам снаге и воље за ново сутра.

И да наставим. Без обзира што ме други стално саплићу.

Гледам свој живот, и срећу коју проналазим у малим стварима.

Имам за кога, имам зашто.

Одакле да почнем, шта да ти кажем?

"Не, не волим те!" то те само лажем.
Још памтим наше дане,
Кад чекала сам, ново јутро да нам сване.

Наше пролеће. Будим се на рамену твом,

Тако се срећна будим. Ту, на месту том.
Још сањам да ти држим руку,
И тај немир у мени....
Нико не може да смири ту буку.

Још памтим онај дан,

Када си отишао.
"Збогом" Рекао. И ниси се вратио.

Још памтим шта сам желела,

О чему сањала...
Још памтим како сам се предала,
И ништа за узврат нисам добила.

Био је јуче доста леп дан. Ушуњао се у мене мирис пролећа. Седим ја тако, и размишљам
шта да спремим за пут, звони телефон.
Помислим да је другарица, и баш се обрадујем, кад оно непознат број. Јавим се ја.
Његов глас.
Следим се.
Пита шта радим како сам... А неизвесност ме убија. Разглабамо ми тако, тражио да му
пошаљем неки чланак, јер радимо за исти недељник.
Како ми је недостајао његов глас...

Касније сам га звала да му пожелим срећу на возачком.

Не могу да верујем како се прошлост враћа...

Драги П.,
Хвала ти што си ми увек чувао осигурано место на рамену. Што си имао поверења да
самном причаш о најинтимнијим стварима, и дозволио и мени да се отворим, као ни
једном момку до тада.
Научио си ме да уживам у животу. И данас се питам, да ли сам, од кад те познајем боља
или лошија особа?
Иако теби она представа у позоришту можда и не значи пуно, мени је значила све. Јер тада
је све почело, тада нас је професор упознао и тада је све заиграло у мени.
Уз тебе сам постала опуштенија, слободнија и приступачнија.
Али сам превише далеко отишла.
Наше најгоре вече. Грожђебал у Вршцу, и повратак у наш град. Скоро без речи.
Само понеки, безначајан додир.
И одлазиш у мрак, а у мени остављаш непопуњиву празнину која боли.
И сада долазиш, корачаш крупно и одлучно, враћаш се у мој живот. Као да си, само
сасвим случајно преспавао зиму и дошао назад. Као да ти је ту одувек и било место.
Знаш, нећу да размишљам о томе шта ће се дешавати даље.
"Време ће показати."
Ја ти место чувам, јер само са тобом сам сасвим природна и обична.
Само у твојој близини могу да живим пуним плућима и будем потпуно срећна.
Са тобом ми није битно да ли је јесен, зима, киша или снег.
Важно је да сам ту, у твојој близини.
Тек сада то схватам.

Твоја,
М.

"Znam, sutra će drukčije

tepati i voleti.
Naše stare osmehe
niko neće shvatiti.
Možda ćeš me tražiti.
Možda će te boleti.
Al se više nikada
neću tuda vratiti.
Predgrađe pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka
uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noći blistave
zadnja svetla nežnosti
u velikom svetu."

Мика Антић

Случајно смо се мимоишли. Окрзли капутима, али смо журили. Нисмо се освртали, мало
је било времена за испитивање.
Али то је било то.
Само што смо наставили, свако у свом погрешном правцу.

Сећаш ли се нашег првог састанка пред Катедралом?

Дрхтала сам.
Тек твој поглед је успео да ме смири.

Сунце се кроз ситне травчице промаља и долази.

Преко шарене дуге, улази у наше животе.
Радују се дечица, и весео дечији смех одјекује улицом.
Мирис спокоја и среће.
То је живот.
Хор птичица певуши, а дечица играју.
Све се буди...
Буди се оптимизам у мени, а мирис мора већ осећам.
На хиљаде живота је управо дошло на свет.
Мајчина суза која ороси по први пут дечије лице...
Негде, управо сада, неко изговара своје судбоносно "да".
Изашло је сунце, пунимо батерије, јер прекосутра путујемо :)

Сањам, једно тихо бледозелено пространство, пуно маслачака.

Тамо где "жеља" није само реч, већ се, вољом, долази до испуњења.
Ја желим да живим.
И та жеља тиња у мени.
Не, не тиња. Букти.
И једна погрешна мисао не може угасити ту жељу.
Мирис прве пролећне кише увлачи ми се под кожу.
Обожавам тај мирис.
Живим за Април и Мај.
За први мирис трешњиног цвета, за први наступ са позориштем...
И за промоцију своје књиге.
Мој живот?
Пољана посута цвећем.
Дрвореди трешања.
Понекад сасуше, али ако се заливају оптимизмом, живе вечно!

Коначно се ближи тај 24.03. и пут у Словенију.

Пролазак кроз Београд. Ех, тај Београд, који од августа видела нисам.
Нека нам је са срећом. :)

Ти си моја сигурна лука.

После свих лутања, трчкарања по свету, увек се Теби враћам.
Хвала за уточиште.

Сањам, сањам да си ту... К'о да лебдиш, на златном ћилиму... Сањам, Бог нас
проклео, све нам дао... А срећу нам је узео...

Данас нешто прелиставам свој блог. Чини се невероватно. Књига исписана твојим
животом, окрећеш странице и читаш... Било је доста непотребне кише у мом животу. Тек
сада то схватам. Али шта је ту је.
Анализирала сам себе, своју околину, а и оно што сам урадила у последње време.
Е па, ја ћу рећи, па нека ме осуде после за хвалисавицу. Баш ме брига :)))
Као прво, схватила сам како да се носим сама са собом, а исто тако и са другима. Ја нисам
најгора. Ја могу да будем где хоћу и кад хоћу. Само ако имам воље и мотивације.
Као друго, поносна сам на своје прво место са националне фазе олимпијаде и драге моје
колеге, потрудићу се да вам и у наредне две године "отмем" то место. И јесам, данас на
додели награда сам била најпоноснија у тој сали. И да, не могу да поднесем оне "србе"
који уграбе сваку прилику да говоре Румунски. Гаде ми се.
Као треће, олимпијада ми је још више отворила очи што се тиче одабира факултета и
полако, али сигурно се опредељујем за језике. И настављам рад на свом новом роману.
Као четврто, знам да ме многи пљују. Једноставно знам. Зато што се слажем са већином
добро, зато што сам са професорима ок и зато што могу. Али ја ту не могу ништа. Људи
имају право на своје мишљење, само нека га задрже за себе. Или, нека бар проговоре 2
речи самном, па онда да суде.
Као пето, нема више жаљења. Чим почнем да се жалим, скрећите ми пажњу. Живот је
тежак, али нисам једина која га живи.
Као шесто, љубави нема. Читам постове из септембра, октобра... Мало сам патетисала
(мало више), тако да нисам имала благе везе о коме пишем више.
Сремац је ту, причам повремено са њим, али ништа не осећам више. Он је само особа.
Овај други, са КиМ-а, је тамо доле и скоро да се и не јавља. А као бајаги смо у вези.
Детињарије.
Као седмо, не везујем се више тако много за све људе који закораче у мој живот.
Превише људи пролази да би сви имали своје место. А још, многи су ме разочарали,
добили другу прилику и ту упрскали. Довиђења!
Као осмо, пролеће је дивно и унело је неке посебне ноте у мој живот. Покушавам да га
искористим на најбољи начин.
Као девето, хвала месечини и хепинес што су увек ту, и помажу кад загусти. Две праве
пријатељице. Још је само мало особа поред њих којима могу да се поверим, а да сутрадан
не прича цела школа о томе.
Као десето, каква год била, волим моју школу и поносна сам што је похађам. Такође сам
поносна на ову српску заједницу овде, и мислим да није била грешка то што смо се
преселили овде, већ је то био пун погодак.
И као последње, идемо у Париз. (Ако Бог да)
"Никоме нећу казати. Али хоћу да знаш: Чуо сам, чуо сам све што сањаш! Јер друго ништа
и не знам, само се у снове разумем."

"Изброј у себи до десет и то у вечност претвори. И све што жмурећи смислиш, остаће
заувек тако."

"Живот је све нешто из почетка. Јуче и прекјуче сутра не вреде. Нема на свету два иста
петка, две исте недеље, две исте среде. И чему онда разочарења?

"Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији мирис, сав изаткан по нама. Тетовирање
маштом."

"Не окрећи ми никада леђа да бих те волео."

"На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да замном остане нешто као лепршав
траг. И зато: не буди тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг."

"Знам, мора бити да је тако: никад се нисмо срели нас двоје, мада се тражимо подједнако
због среће њене и среће моје."

"Зато и хоћу да те замолим: прелети бесконачност и победи време и машти, али никада не
заборави како се корача по земљи."

"Вуцарам светом два празна ока, зурим у лица пролазника. Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?"

"Ако ме неко чачне у ове очи плачне, није то неутешно: ја умем од суза да правим кликере
лепе, прозрачне."

"Важно је можда и то да знамо: човек је жељан тек ако жели. И ако себе целог дамо, тек
тада и можемо бити цели.

"Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, успавана и кад кише туку,
једнако крхка, једнако јака."

"Да ли сам свуда где су ми трагови? Ко зна с' чиме сам се спајао, а нисам ни такао?"

"Ми смо се сувише сретали на раскршћима незнаним, мада смо различитим путевима
корачали."

"Не знам. Цео свет смо обишли у жудњи лудој, подједнакој, а за корак се мимоишли."

"Али ипак, уз мене се може, мада је необично. Са мном је опасно ићи, ја се никада не
умарам."

Мико, хвала за сваку исписану реч!

Разочарана сам у неке људе, али изгледа да је то било за очекивати.

И сад сам схватила шта највише мрзим. Уцену.
"Па је л' се сећаш ти шта сам ја учинио за тебе?"
Не, не знам. Подсети ме.
И да, мрзим лаж! Чему све ово?

Ма не могу ни да изаберем најбоље. Биће наставака.

"Волео је лепу, ал' сироту. Уз'о би је само да је знао, волеш једном у животу,
сад богату ил' сироту, то не бира памет него срце."

"Свако је јутро ново ушће,

Потећи као речица
Нека се трње плете гушће
Небо је твоја пречица...".

"У сузици што блиста чуда се триста виде... твоја је срећа само твоја ствар...
ал' зато твоја туга... то на мој рачун иде..."

" Ал' стварно, није несрећа што ме се она не сећа... а не, несрећа је што се ја
ње сећам..."

"Не вреди, касно је бројати тријумфе и хаварије... све спискано и стечено...

Не вреди, касно је, остаје с' тобом на врх Калварије само неизречено..."

"Године лавова, вина и макова, прошле су лагано, к'о царски поручник млад
и уображен са својом драганом, ал' марим ја, то су само капи времена,
просуте к'о шака семена, по широкој њиви господњој..."

"Ја немам нигди никога и моја прича проста је - што год их мање заволеш, мање
ти њих недостаје... И нисам кадар швиндлати, за собом скеле палити, да силом
стекнем неког' ком' ћу фалити."

"Напослетку... Ти си добро знала ко сам ја... Откуд сад те сузе, моја мила? Рекла
си да се за точак бршљан не хвата... Залуд изгужвана свила... То је тако... Не
прави од туге науку... Мами светло на следећем брегу... Окопниће мој отисак на
твом јастуку... Као "језушка" снегу..."

"Напиши ми песму, молила је, и нисам знао да ли ћу умети. Волео сам је тако
лако и тако сам тешко то знао да покажем. И онда, одједном, на распореду
младежа на њеним леђима, као тајну мапу, показала ми је у које звезде треба да
се загледам... И тако, ето ти песма, лудо једна..."

"Речи јесу моје играчке. Цакле ми се у глави као они шарени стаклићи
калеидоскопа и сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим..."
"Циљ носиш скривен под капутом, истетовиран на грудима као мету. И ето ти... У
томе је тајна у томе је једини трик!"

"Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик. Још једну ноћ си
изгурала сама... Чехов је заспао блаженим сном, ни не зна да је оргијала
тама под прозором. Ветар је вежбао виолончело... Чежњиве скале у
недоглед, зора ти брижљиво пипнула чело..."

"Одлуташ по некад, и сањам сам. Признајем, не иде, али покушавам... Д-мол...

Спусти се к'о лопов по жицама, руке ми напуни неким ситницама...и брзо прође, све
то"

Живот брзо пролази. Лепо је имати успомене, у кишним данима добро дођу.

Једна бака се попела у трамвај и није нигде пронашла место где би могла да седне. Стала је поред
једног тинејџера који се седео и "болело га је уво за све". Бака је палицом лупкала по трамвају
како би на пријатнији начин скренула пажњу да јој је потребно место.
На то јој је тинејџер добацио: "Баба, покушај да ставиш гумицу на ту палицу, да ми не лупаш док
слушам музику".
А на то ће бака: "Да је твој отац ставио гумицу на време, не би настала оваква будала као што си
ти!"

Џаба ти лепота, стил и различитост кад памети немаш.

Лепотом не можеђ да размишљаш и тако несвесно (или можда свесно?) повређујеш људе око
себе.
Знам.
Изађи већ једном из тих досадних ципела скројених за превару. Изађи, схвати које је твоје право
лице па нам га и покажи.

Немам ја среће у такозваној "љубави" и зато одустајем од ње. Ако дође добро, ако не... добро :)

Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.. Što se

mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za
zaustavljanje.

Он није оно што је некада био. Променио се.

Охладио.
Као да нема више воље за животом. Лако се предаје.
Не препознајем га.
Покушавам да га дигнем са земље, да га охрабрим, али не мари.
Све му је једно.
Искрено, ниса баш сигурна ни у његова ни у своја осећања. Као да се гаси...
Кад би нас барем Карловци на трен спојили.
Нада последња умире.

Кад добијем енергије, онда правим планове.

Данас сам "утемељила" неколико ствари.
И сад ми је небо граница...

Чисто је за не поверовати како се добро слажем са једним другом.

Нисам била никада поборник мушко-женских пријатељстава, јер нисам веровала у њих.
Али М. је нешто друго.
Чини ми се да искреније и тачније савете нисам скоро добила. Он јесте прави пријатељ.

Што те више људи руше и киње, говоре оне најгоре речи којих си се увек плашио, ти
имаш више снаге, наде и жеље за борбу.
Гледаш како ти блиски људи окрећу леђа, чак ни не машу, треба да се правиш као да те то
не боли и настављаш даље.
Твој мач је оштар и ти заиста јеси спреман за борбу.
Спреман си, јер желиш да цео тај свет буде твој.
Пењеш се оним истим клизавим степеницама које су ти помогле да дотакнеш сунце, и већ
си ту. На хиљаду и неком степенику.
Решаваш да узмеш предах и видиш лик људи који желе да те сруше.
Као канџама се држиш за степенике и не смеш! Не смеш да паднеш! Нема одустајања.
Крећеш напред, без заслуженог предаха, и ено, на крају тунела видиш сунце!
Видиш оно за чим си трагао. Решаваш да затвориш врата оним немилим догађајима који
су се скоро догодили.
Готово је, и ти то знаш.
Али за узврат добијаш луку среће, за коју си се толико дуго борио...

Бојим се да користим речи.

Ова осећања нису за описивање.
Оно што радим, можда и није дозвољено. Можда и није људски.
Али, као да осећања питају? Воде, а мозак не пита.
У Вршцу беше лепо. Публика је била фантастична.
Срећна јесам, уживам у сваком моменту, а тренутци без њега ме изолују и осећам се
потпуно усамљено.
Сви су ту, а он недостаје.
Желим да ово време замрзнем.

Колико се само смејем када са њим причам. Свака му је златна.

Пошто ми неко време баш није ишло, имао је толико стрпљења да ме теши. У два сата
ујутру хоће да причамо. Само да помогне.
И наравно да је помогао.
Па, шта да кажем.
Хвала ти што ме трпиш, схваташ, браниш, поштујеш и волиш.
Поред тебе сам скроз своја.
Ти си онај о ком сам сањала још као клинка.
Паметан.
Добар.
Свој.
Духовит.
Када си ме оно загрлио, осетила сам да су твоја рамена најсигурније место на свету.
Хвала што умеш да спречиш моје сузе једноставним речима.
Твоје су руке, нешто најбоље што сам икада додирнула.
И тако док те гледам, питам се, да ли сањам?
Откуд ти овде? Тако савршен?
Знаш све о мени и ипак си још увек ту.
Али...

То глупо "али" без ког ни једна прича не може да иде даље.

Пролазак поред болнице где је тата последњи пут угледао светлост дана и заувек заспао,
представља за мене највећи кошмар.
На радију се чује песма "Ко те има тај те нема" а сузе само што нису наквасиле образе.
Мучим се свом снагом да их не покажем. Некако успева.
Улазак у наше село. Све је тако страно. После 9 месеци поново сам крочила у собу са
којом сам делила толико дивних и мање дивних тренутака.
Мирис устајалости, све је без живота.
Виногради и воћњаци о којима сам бринула са татом, старијом сестром и баком, више не
постоје. Осећам као да је моја младост нестала. много тога ме је везивало за то. Иако сам
увек муком тамо полазила, то је представљало онај најбезбрижнији део мога живота.
Баба је у никад горем стању.
Ништа више не личи на оно безбрижно месташце у ком сам умела сатима да уживам.
Татин гроб.
И толико тога имам да му кажем, а грло одједном пресуши и слике ми лете, небројано
пута пред очима...
И поново она грижа савести почиње да ме изједа. То што му се последњег дана када сам га
видела, нисам јавила.
Тек тамо, схватам колико ми он уствари недостаје.
Његове грубе руке да стисну моје...
У углу ока наслућујем сузу издајицу, али гутам кнедлу.

Кући поново. Само један дан га нисам видела, а већ ми недостаје до лудила. Наравно, то
никада не бих признала.

Баш пре неки дан причам са Сопраном о томе.

99% сам позитивна особа. Увек нсамејана, обожавам све врсте хумора, вицеве и шале.
Волим да засмејавам друштво, да стално излазим са људима које волим и да, када се
растајемо, на њиховим лицима видим осмехе.
Позитивност је нешто што носиш у себи и не можеш је тек тако поклонити некоме.
Данас је све више оних других, који све виде кроз кишу, који не виде светло на крају
тунела. Њихов је живот јако тужан, а притом га они још више "Уцрњују"
И онда услеђују питања:

А не знају колико греше. Колико се, уствари, проведе времена у тој депресији и пропушта
се све лепо.
Као што је већ познато, никоме не сијају звезде у свим погледима, али је најлакше предати
се.

Као што сам већ милијарду пута рекла, срећа је у малим стварима. Изласку и заласку
сунца, првом пролетњем дану, првом пољупцу, а она најлепша и "неизлечива" срећа је у
пријатељима.
Е, тамо нема туге. Што више пријатеља имаш, то си богатији човек.

Један не живот, а од нас зависи да ли ће бити добар. Као што мудар народ каже: "Сами
смо кројачи своје судбине." Осмех на лице и правац у живот.
Били су благословени сви часови
Што смо их заједно провели,
Сви заједнички хлеба залогаји;
Кроз многе мутне дане и јесени
Оно пролеће још сјаји.

Благослов био је сваки поглед

Којим си ме икада обдарио
И сваки топли израз твога лица,
И рој свих оних пролазних ситница
милоште пуних.

Ниједној ливади није топлота сунца

Била толико слатка
Колико мени тада твоја љубав.
И дан и ноћ, чинила ми се кратка
Кад сам са тобом.

Била ми је уза те увек топла душа

као земља узорана.
Чини ми се да сам у оно доба
Била лепа и срећна свакога дана.

Било је све као у сну девојака.

Чини ми се да си се на мене увек осмехивао
Да ниједан дан с тобом није ружан
Ни празан бивао;
Да су неприметно текли часови
И кад се ради и кад се одмара.
Препун и сладак био ми је живот тада
Као плод нара.

Било је све као у сну девојака.

Куд год смо заједно ишли,
Земља нам је цветала и рудила,
И да се још једном родим
Опет бих оне дане зажудила.

Десанка Максимовић

Нешто паметнија, нешто сиромашнија, нешто богатија. :)

Научила да сузе не исправљају грешке.
Научила да учи из својих и грешака других, јер, хвала Богу, сви смо ми људи, обични
грешници.
Научила да прашта.
Научила да чува своја осећа за себе.
Научила да прати своје срце...

Када неко превали 100 км само да би са тобом провео неколико сати, како треба да се
осећаш?
Ја сам срећна и одушевљена што такви људи још увек постоје.
Сигурна сам да ће та особа остати увек ту, у мом срцу. Поготово сад, кад сам, на неки
начин остала сама.
Нека твој осмех буде оружје свим лошим стварима које ће се дешавати. Недај да те
повреде други, бори се за оно што волиш - али увек и само са осмехом на лицу.
Живот је кратак, живи га како доликује.
Срећан рођендан!

Највише волим те тренутке, када ништа не очекујеш, а добијеш све.

Као неки тамо, укус чежње и...
Када дође само због неколико сати са тобом...онај загрљај чврст из ког не желиш да га
пустиш. Срца јаче закуцају, осмех издаје... Очи као да траже његове...
И онда се смириш.
Све тече својим током.
"Случајни" додири, његова брижност...
И све прође.
И још увек твоји само о њему причају, а ти се трудиш да потиснеш осећања, да се правиш
равнодушна....
али то тако не иде.
И једва чекаш да дође опет, да га опет чврсто загрлиш, окрзнеш руку о његову, и после
цео дан миришеш на њега.
Незаменљив осећај!

..Тек онда када имаш некога "правог" да ти боји живот, схватиш шта је то фалило.
И почнеш да се радујеш маленим стварчицама: киши, јутарњем сунцу које те диже из
кревета, мелодији коју обожаваш и сасвим случанјо је чујеш у аутобусу, осмеху коврџавог
клиње...
Тек тад, схватиш да ниси Нико.
Да вредиш и тек тада твоја осећања почну да се буде.
Бес, срећа, туга, љубав, бол, задовољство.
Све се меша и чини ти се да летиш.
А са Њим, кажу да је лакше.
И знаш да нећеш да патиш, и полако му откриваш своју прошлост, и он теби...
Две изгубљене душе, увек са осмехом на лицу.
А шта нас повезује?
Неколико сати непрестаног брбљања и словенска крв.
И схватиш да можда и не треба ту ничега да буде, али ти идеш на све или ништа.
Један је живот и желиш да га проживиш "скроз".

Твоја оаза ту почиње, а ту се и завршава.

И опет те прогања оно глупо питање, чиме? Чиме сам ја ово заслужила?

Осећања напокон превагнуше. А у срцу малене би хепи наста мир и срећа.

PEOPLE WHO ARE MEANT TO BE TOGETHER, WILL ALWAYS FIND THEIR WAY IN
THE END

Мислим да никада нисам јаче желела, да срце никада јаче није закуцало.....
Кажу да, када пратиш своје снове они се и остваре. Не скидам осмех :)

Када свака секунда без њега прераста у сат... Е тада знам да сам се дефинитивно заљубила.
Онако клиначки.
Покушавам да попуним време док се не врати... Али не вреди, кад само о њему причам.
А телом крв као да бруји највећом брзином.
Сама помисао на њега - а срце из груди хоће да искочи.
"Стишај своја осећања" шапућем сама себи. Ал' не иде.
Шта још рећи осим да је живот пред нама. Без обзира да ли ће ово трајати данима,
месецима или - цео живот.
Оно најгоре је већ прошло... Идемо заједно у неки нови дан...

Када је љубав у питању, нико од америчких списатеља садашњице не зна боље да изрази
осећања од њега.
"The notebook", "A walk to remember", "The last song", "Dear John", "A message in the
botle"... су део љубавног раја који овај човек описује.
Док читам његове књиге, успе да измами и сузе и осмех и бес. Некако, буди сва осећања.
Па сам решила да издвојим неке легендарне реченице, у оригиналном формату:

"You are, and always have been, my dream."

— Nicholas Sparks (The Notebook)

"Just when you think it can't get any worse, it can. And just when you think it can't get any
better, it can."
— Nicholas Sparks (At First Sight)

"So it's not gonna be easy. It's going to be really hard; we're gonna have to work at this
everyday, but I want to do that because I want you. I want all of you, forever, everyday. You
and me... everyday."
— Nicholas Sparks (The Notebook)

"Sometimes you have to be a part from people you love, but that doesn't make you love them
any less. Sometimes you love them more."

— Nicholas Sparks (The Last Song)

"And when her lips met mine, I knew that I could live to be a hundred and visit every country
in the world, but nothing would ever compare to that single moment when I first kissed the girl
of my dreams and knew that my love would last forever."
— Nicholas Sparks (Dear John)

"If you like her, if she makes you happy, and if you feel like you know her---then don't let her
go."
— Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I don't want to lose you.' His voice almost a whisper. Seeing his haggard expression, she took
his hand and squeezed it, then reluctantly let it go. She could feel the tears again, and she
fought them back. 'But you don't want to keep me, either, do you?' To that, he had no
response."
— Nicholas Sparks (The Rescue)

"Someday you'll find someone special again. People who've been in love once usually do. It's
in their nature."
— Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I'm going to marry you one day, you know." "Is that a promise?" "If you want it to be."
— Nicholas Sparks (Dear John)

"What are we after all our dreams, after all our memories?"
— Nicholas Sparks (The Notebook)
Реци ми сад, када већ прошло све је:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи,-

реци, да л' те је моја

туга болела
некад, кад сам те много,
много волела?

Реци ми сад, кад ме не волиш више;

Кад ти се прошлој руга нова срећа;
И кад се дана који некад бише
Душа ти само кад ме видиш сећа,-

реци, да л' те је моја

радост болела,
једном, кад нисам више
тебе волела?

II

Некад сам била добра и млада

И поверљива и пуна нада,
некада пре;
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,

а ти си срцу први који
беше драг.
Па иза свега што си ми рек'о,
каткад сурово, каткада меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:

већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би' рећи мог'о
 онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени,

и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о
била је лаж.

Десанка Максимовић

Када је све црно, сабери се. Зажмури, стегни песнице и реши.

ТИ МОРАШ ДАЉЕ!
Нико не чека док теби не буде боље. Живот не чека.
Живот тече даље и носи са собом и добро и зло. Ми само бирамо.
Уместо ножева, изабери лале.
Уместо мрака изабери топле капљице кише са мало сунца.
Уместо блата изабери песак.
Уместо боли изабери осмех!
На нама је.
Срећа је приватни избор. Не мораш, а можеш да је изабереш.
Али, они тренутци неизмерне среће су незаменљиви.
Када лежите у трави, сунце вам озарује лице, мирис свеже покошеног жита се шири око
вас, а ви сте ту. И драге особе су ту. И коме онда, треба вила у Дубајиу?

Најтеже је, када спознамо да је срећа сво време била у нама, а ми нисмо били способни да
је "извучемо" и "употребимо".
Живети по свом. Бити слободан, летети, љубити, сањати, волети, трчати по бескрају и
опет назад у наручје нечије.
А чак и када се све нагомила, суза крене иако желимо да је задржимо... неко ће бити ту.
Неко ко ће је обрисати и стегнути нашу шаку. Пријатељ, мајка, брат, сестра... Било ко.
И не треба патити за свима.
Ни "сви" не пате за нама.
Не дајте на себе, пронађите срећу и уживајте.

Осећам се дужном да му посветим неколико редова. Опет и поново.

Јуче беше 11 месеци од када смо се упознали. Уствари, све и јесте магија, од самог
почетка.
Од када сам му стиснула руку и он је са осмехом изговорио: Милош.
Осетила сам нешто.
Онда су уследили догађаји који су ме натерали да се тако проклето заљубим у њега.
Када ме је одвикао од неких лоших навика, имао толико стрпљења да ме учи да играм
билијар (који заправо, ни дан данас не разумем), није се љутио када погрешим.

***

Знате ли онај осећај, када је просторија пуна, и одједном се сви разиђу, а ви останете сами,
са својим болом? Тако сам се осећала када сам га последњи пут загрлила и отишла.
Било је то моје најтеже "збогом".

***
М. је имао посебну моћ читања мисли. Увек је знао шта мислим, само када га погледам.
Просто је знао.
Када су ми понестајале речи, умео је да ме допуни.
Знао је шта осећам, чак и ако ја то нисам могла обичним речима да опишем.
"Али коме су потребне речи када знам како се осећаш?"
Зато је он умео да користи речи у право време.

"Хвала Му што те је створио!"- то је увек говорио.

Прелиставам поруке и пожелим... Чврсто пожелим да вратим време... или да бар обришем
оно што сам рекла. Да после свега са тобом говорим о "новој потенцијалној љубави", која
је ишчезла исто као што је и дошла.
Да те повредим до зла Бога, као да немаш осећања.
Волела бих, али не могу. "Извини" и не значи пуно, зар не?
Али знам да си ми опростио. Зато ти хвала. Увек си био бољи човек од мене.

И тада, када су се моје усне спојиле са његовим, осетила сам како се сва она чежња претвара у
могућу срећу. Тренутак када дотичем усне свог професора. Све се одједном измеша и уопште
више нисам сигурна да ли желим за другога да се удам. Мислила сам да ће одједном савест да ме
препадне и тргне из овога. Он је верен, ускоро ће пред олтар... Али умоесто да ме одгурне од себе
и каже: "Клинко, па ти си ми ученица! Ја се женим!", он ме привија уз своје тело и спуштам главу
на његове груди. Кроз главу ми пролази само једна ствар: "Ово је најсигурније место на свету. Ја
одавде не идем!" Очи се одједном магле, а суза ми кваси благо румене образе.
"Ово је грех. Ви сте верени, а ја заузета."
"Не знам зашто, ал се не осећам кривим. Је ли и то грешка?"
Подижем поглед и моје се очи сусрећу са његовим. Небо је ноћас наша граица. Пружа ми руку и
прихватам је, подсвесно знајући да сам му дала дозволу да ме води у грех. Нисам могла да верујем
да ово радим Милошу. Да он вара своју дугогодишњу девојку. Нисам знала зашто једноставно не
могу да станем? Да само изговорим: "Професоре, ја даље не идем" а ја сам својим стиском руке
оверавала да не желим да прекинем ово лудило.
Стојимо поред Дунава и ветар је нервознији него обично. "Никада се овако нисам осећао. Као онда
када знаш да ће сутра бити крај света, а теби то и не смета посебно. Јер, знаш да имаш све што си
икада желео."
Окреће се према мени, као витез који је управо освојио тешку битку. Стајали смо на удаљености
од неколико милиметара, држећи се за руке и пиљећи тупо у туђе усне.
"Ви сте први мушкарац који ми се свидео од када сам крочила у гимназију. Мислила сам да ће све
проћи. Имала сам друге, сањала, али сам само у Вама видела правог мушкарца. И... да..моја сте
највећа слабост."
"Само да си мало старија... кунем се да бих отказао веридбу и оженио тебе. Али ниси ти озбиљна,
твоје време тек долази. Не можеш се тек тако удати јер је другој особи време дошло. Али си она о
којој сам сањао. Сваки пут када се насмејеш, дајеш ми снагу. Када гризеш усне, ја полудим!
Желим само да бар на трен у теби уживам. У твојим уснама са укусом јагода и мирисом пролећа."
То вече нисам могла да се уздржим и без трунке гриже савести, дала сам се цела особи која је била
мој професор, старија од мене 13 година и 1 дан. Та особа беше верена, ја бејах са особом која ме
је волела. То вече нисам осећала разочараност јер је то био мој "први пут". Не, чак ни што сам
некога преварила, а њему била друга.

Најлепши је осећај знати да постојиш,

Само се питам, да ли се састанка са мном бојиш?
 Пролази време, мењају се снови,
У мој живот улазе и излазе нови,
Али увек и после свих, остајеш Ти.

Хеј Ти! Окрени се и опрости за све,

Што је икада речено и урађено.
Хеј Ти! Замисли бескрај, замисли звезде,
Тамо се негде, моје жеље гнезде.
Хеј Ти! Који си далеко,
Веруј, да стварно те воли неко.
О теби мисли, о теби пише,
У међувремену спава, сања и дише.
Хеј Ти! Сећања пробуди,
И бар још трен поред мене буди.
Причај ми свашта, испричај ми лажи.
Да сам ти недостајала, бар једном ми кажи.
Хеј Ти! Са велимим словом!
Шта се може заменити са празнином овом?
Хеј Ти! Хвала ти за снове,
Хвала за незаборавне тренутке ове,
Хвала ти што дугове моје плаћаш,
И хвала ти, што ми се ипак понекад враћаш.

Не смем и не желим да се кајем. Шта је било било је. Ниси. Али бар још једном
да се поздравим са тобом, да ти махнем и кажем "Збогом". Научила сам поред
тебе много тога. Хвала ти на лицемерју, на болу. Све ће ми то помоћи да
изградим своју личност.
Тако ми свега - више те никада нећу тражити.
А знаш да ја своја обећања не газим!

Не знам да ли је то у мени проблем, или увек волим да бирам оне не додирљиве, о којима могу
само да сањам.
Чезнем.
Али не жалим. Тих дана бејах најлепша. И не, нисам на себи имала ни трунчицу шминке. Само сам
зрачила на неки посебан начин.
Зато што сам сањала.
И још увек сањам.
И онај твој поглед... мислим да лечи све ране.

Нисам га још ни познавала, а већ сам била луда за њим.

И онда, једног кишног октобарског дана смо се упознали. Још увек памтим, да је био обучен у
бело. Упознали се у позоришту... И од тог дана, све се променило.
Он је онај на врху. Ком се увек некако вратим. На ком се све некако своди на крају.
Све је било опуштено са њим.
Песма "Авлије, авлије" ће ме сваки пут на њега сећати, где год се будем налазила. И Сомбор ме
толико на њега сећа... Тамо ми је спавао у крилу први пут, причао о најинтимнијим стварима...
И зближисмо се.
Наш први излазак у град. Сећам се да је имао мајицу са неким кинеским знаком.
Зашто се, сваки пут када прођем поред тог кафића, њега сетим?

***
А прошло је наше време. И онај проклети грожђебал 2009 у Вршцу. И наше руке које се безначајно
додирују, али без речи. Знала сам да је ту негде тачка, која је можда одавно морала бити
стављена. Зато што сам отишла, по ко зна који пут, предалеко.
После тога сам дуго, дуго спавала у његовој мајици коју ми је поклонио. И то преко моје маме.
(Није имао храбрости или шта?) Али сам решила да се не осврћем.
Бог ми је сведок колико сам се пута после тога заљубљивала и била срећна, и као да је знао кад да
дође. Онда када сам најсрећнија.
Али су сви они прошли, и ја се опет, не тако срећно одљубљивала. Жалила за данима који
одлепршаше... а он, буквално заиста престао да се јавља.
***
Највећи проблем је, што су наши родитељи најближи пријатељи. Хтела не хтела, на њега ћу често
налетати.
Мој рођендан. Ја заљубљена у пуном јеку. И мама ми саопштава да и Он долази.
"Знаш ти мала, већ шта ти ја желим". То ми је рекао. И буквално је то био цео наш разговор. Ја
имадох неког другог за тај дан.
Пре неки дан бејах поново код њега кући. После толико времена... Брат му магистрирао, па ишли
да честитамо.
А он, као и увек природан. Мало се поружнио, али ипак је то онај исти П. у ког сам се заљубила.
И мислила сам: Преживех и то.. идемо даље...
Кад оно, данас се јавља, каже, "Мала, па нема те ни да се јавиш".
Али зашто? Зашто ужива да ми се увек и поново враћа?
И зашто се ја увек збуним и не знам шта ћу? Зашто једноставно не могу да не осетим ништа?
Не знам.
Али пука реалност је да се све на њему завршава.
Иако никада ничега и није било.

Буди се још један нови дан. Једнако леп, једнако другачији. Поново обећавам да ћу га проживети,
да ћу сањати и да ћу бити срећна.
Ускоро ће сунчеви зраци додиривати моју препланулу кожу. Ускоро ћу пожелети сестри "добро
јутро".
Пожелећу да то пожелим и њему. Али нећу смети.
Вечерас ме је једна веома драга особа научила важној лекцији:
Живот је кратак и не сме се страховати. Губићемо и разочараваћемо, али идемо даље.
Па зар нисмо и до сада губили? Чак и оне најдрагоценије ствари.
Зар се нисмо разочаравали?
Али, такође смо и добијали. И волели. И били срећни.
Са жељама је увек тако: Не треба плашити се када крећемо на пут за остварење истих. Треба се
борити да се остваре.
Имам неколико зацртаних жеља, које неће сигурно, само остати речи на папиру.
Колико човек може да поднесе, нисмо ни свесни, док не окусимо.
Дошло је време да поново погледам живот у очи. Да поново заволим свим срцем.
Ово је дефинитивно моје лето из снова.
Научила, видела, упознала много људи, схватила. И срећна сам.
Да, срећна сам у својој кожи обичне девојчице.

Ljubila sam ga daljinom, dok je Vojvodina bujala u meni.

Ljubila sam ga osmesima dok smo dugo razglabali preko telefona.
Ljubila sam ga iako sam znala da ne smem.
A i danas, za mene ne postoji bolje. I u jednom momentu sam mogla da vidim da zajednicko sutra
postoji!
Reci su se redjale, slagale jedna preko druge... Bile tako realne a u istom momentu tako nestvarne.
Da li da verujem? Da li da nastavim?
U nekoliko navrata oci su se punile nekom slanom i toplom tecnoscu, a samo sam mislila na njega i kroz
sta smo prosli.
A, ustvari...
Onog dana, kada sam u ruci nosila cvece koje mi je poklonio, i krajickom oka posmatrala njegove oci, u
meni je rasla zelja da ga na sred centra stegnem za ruku... da je mozda, vise nikada ne pustim. A nisam. I
zasto nisam?
I sad me ponovo privija uz sebe, onako, jako.
A i boli... al' do kraja, sve je to moj izbor.

Zagrlio me je.
Tad sam shvatila da ono sto osecam nije samo bratska ljubav.
Ma da, koga ja zavaravam?
Kad znam da sam tad htela da zaledim vreme i da ga trazim.
A mogu da stavim ruku u vatru da ni njemu nije bilo sve jedno.
Zasto mu se pogled tako gubio svaki put?
I dok smo koracali jedno pokraj drugog, osetila sam neku neopisivu povezanost.
Glupa slucajnost. Izmedju Srpkinje i Slovaka.
I sad se pitam, da li je to moguce?
A opet sam sigurna da bih presla preko svega, samo da imam njega uz sebe.
I opet, znam da sam spremna da cekam. Zato sto znam da vredi.
Zato sto nije kao drugi.

I dok ti duboko spavas, prebrojavam svaku boru, odmeravam trepavice... Gospode! Nikada
nisam spavala u sobi sa muskarcem, a sada, iz "tehnickih" razloga, spvamo zgureni jedno do
drugog. Na 32 stepena se grejemo jos vise...
Osecam tvoj dah po celom telu.
I nije tako romanticno, jer se cuje hrkanje nasih sestara, ali je nekako posebno.
A za dobro jutro, tvoje plave oci.
Skoro da drhtim od emocija, pogled mi negde luta.
I u glavi mi je onaj "Fiat" nas petoror u njemu, ti vozis. Tvoje ruke...
Sedim pored tebe i pokusavam da te neprimetno posmatram, ali dzaba, sve se to vidi.
I ne, nisam se zaljubila.
Samo bih volela da si malo tu.

Sta se desava na kraju leta?

Shvatis li tada, da je sve to sto si osetila bilo samo onako u prolazu? ili zivis za to da samo jos
jednom uzivas u tom plavom pogledu.
Sta se desava kada su koferi spakovani, a subota kuca na vratima?
Danas cemo se oprostiti jedno od drugoga.
Znam da necu govoriti puno, da ce oci pricati mnogo vise.
Znam, da cu kada ga zagrlim, pozeleti da ostanem u ovom gradicu narednih godina...
Ali sve prolazi, Temisvar ceka na mene.
Zivot se nastavlja, a uspomene idu sa mnom.
Ostaje mi samo da verujem u Oktobar. Da cu se ponovo ovde vratiti...
Jer ovde su mi koreni.

Само сам бесна.

Онда када сам најсрећнија, и стварно ми више ништа не треба, неко се из прошлост
покуца на врата. Са неким глупим порукама које само он разуме.
Зар не схвата да је повредио и да ми не треба?
Али нека. Ја идем даље!
Без њега.
Извините господине, рекли сте ми да умишљам ту љубав, да се нисте предомислили?
Ја уживам у овом једном животу. Хвла Богу, стално се нешто дешава.
Али Ви, Ви ми нисте требали.

Плашим се.

Колико су ми пута рекли, "Он те не заслужује".

Сад размишљам, а како то, неко може нешто да заслужи? Чиме?
Откуд знам да ли ме неко заслужује? Како ја могу да заслужим неког?
Ипак смо људи. Нисмо ствари.
Нажалост, иако се многи са нама играју, померају нас као шаховске фигурице, само зато
што волимо.
А у тој лудости, заборавиш и ко си и шта си.
Гледаш само у једну тачку.
Зашто?
Да ли то заслужујемо?
Збуњена сам.

И наравно Он. Мој Словак.

Коначно мало времена да будемо дуже заједно. Да му стегнем руку, или да га само
слушам, да се смејемо заједно...
Да схватим колико се добро познајемо.
Најлепши тренутци су нам пролетели брзо. Спавала сам на његовом рамену и осећала се
тако сигурно... Није било потребе да глумим нешто што нисам. Са њим сам увек
природна, увек своја.
Много сам срећна што смо провели пар дивних дана, под истим небом, заједно.
Знам само једно - сада још јаче осећам.

Био је то најчврћи загрљај.

Одисао је чежњом и недостајањем.
Говорио је све светске језике, говорио више од хиљаду речи.
Сакривао сузе, осмехе, све се следило на неколико тренутака.
Како да се пустимо?
Осећам да ми је ту место. Да не смем да те пустим.
Бојим се, да те не испустим сасвим случајно.
Али не. Ти си ту. Први до срца.
И ту ти је место, мој Словак.

А пљуштале би речи, да усне нису занемеле, а ноге заклецале.

Ушли смо у нову годину твог живота. Заједно.

Рекао је да му је жао и признао да је љубоморан на све мушке особе које пролазе кроз мој
живот.
Извинуо се се милијарду пута.
Патетисао и преклињао да му опростим.
Наводио неколико пута "Ти знаш шта ја осећам".
А уствари нисам никада знала.
Рекао је да му недостајемо "Ми".
Поново је почео да се враћа, када сам потпуно срећна. Поново је почео да се меша у мој
живот.
Рекла сам му да не драми.
Рекао је да осећа да му никада нећу опростити.
Опростила сам. Али не могу поново да осећам нешто.
Извини, али је касно.
Ја имам Неког.

Неког ко зове у сред луде журке, само да провери да ли сам добро.

Ко ми први пожели добро јутро.
Неког ко не може да заспи ако не каже наше чувено "СПС"-које само ми разумемо.
Неког ко је сасвим обичан, а опет посебан. Неког са ким нема драме, нема патетике, али
има дугих разговора и ситница које улепшавају сваки дан.

Зашто тако јуримо?

Зашто нам више није стало куда идемо, већ идемо кроз овај један живот, са једном идејом,
саплићемо се и опет дижемо, и опет, и само срљамо напред, ка том проклетом циљу.
Ја нећу да живим тако.
Хоћу да се радујем омиљеној песми, када је чујем на радију.
Хоћу да учим, да учим и да учим!
Хоћу да певам, да се смејем, да осећам!
Хоћу да лудујем, да мењам планове, да путујем, да заволим.
Хоћу да маштам, сањам, да планирам! Хоћу да останем увек позитивна.
Хоћу да увек будем задовољна, да немам времена за губљење.
Хоћу да читам, играм, и хоћу да особе које волим увек имам крај себе!
Тако је било до сада.
Нећу да се мењам.
Нећу да ми други граде живот.

Никада ме нису обавестили,

Да љубав може да оде толико далеко,
Нису ми јавили да ћу разум изгубити.
Да ћу потпуно престати да користим мозак,
Да ће срце бити вођа.

А ти си нешто посебно.
Додир кише о суво тло,
Изненадна срећа,
После неколико кишних дана.
Ти си моја добра и лоша страна.

Нису ми нагласили,
Да ћу постати одличан глумац:
претвараћу се да не осећам.
Нису ми рекли да ћу задржавати сузе,
Да тебе не растужим.

Нико никада није напоменуо,

Да ће ме болети твој пораз.
Да ће ме твоја срећа у небеса дизати.
Нису ми рекли, чак ни то,
Да ћу због тебе све учинити.

А ти си нешто специјално.
Нешто што се уствари и не дешава.
Ти си одсјај сенке у води, усред јутра,
Ти си пролеће у мени,
Ти си осмех на мом лицу.
За све си крив.

Нису ми рекли, да ћу напустити све,

Да будем поред тебе.
Да стегнем те твоје руке две!
Нису ми причали о томе,
Да ћу те грлити и грцати у себи
Када одлазиш.

Шта им је било на уму,

Када су прећутали да ћу заволети?

Верујем да ћу једног дана пронаћи оно о чему сањам.

Особу на коју могу да се ослоним, да загрлим и заплачем када ми је тешко.
Желим да имам стисак руке. Онако топао, као што је био његов.
Верујем да ћу пронаћи некога ко ће ме насмејати. Онако као он.
Надам се да ће се појавити неко, ко ће ме својим присуством учинити најсрећнијом
особом на свету!
Желим некога ко ће ми говорити најдивније ствари, и заједно ћемо сањати.
Сањам о особи која ће ми пољубити чело и наслонити се на мене. Само зато што се
самном осећа сигурно. Баш као он.
Хоћу да целог живота уз себе имам такву особу. Баш као што је он.
Само да осећања буду узвраћена.
У томе је зачкољица.

Опет и поново сам га сањала.

Њега о ком не смем ни да размишљам као о мушкарцу.
Он је нешто забрањено.
А уме да нам буде лепо, понекад.
Опет сам сањала да је све оставио за мене.
Зашто ти проклети снови умеју да ме узнемире и поремете, и појачају лупање срца?
Са њим сам на исто. Толико смо слични, а толико различити.
И толико смо наши, колико смо туђи.

Љубав

Ово је песма за твоја уста од вишања и поглед црни.

Заволи ме,
кад јесен дува у пијане мехове.

Ја умем у сваком новембру

 да направим јун.
И немам обичне среће.
И немам обичне грехове.

Моја је срећа срнећа,

а грешно ми је смешно.
Ако ме неко чачне
у ове очи плачне,
није то неутешно:

ја умем од суза да направим

кликере лепе, прозрачне.

2.

Поделићу са тобом
сва моја шашава здравља.
Заволи моју сенку
што се клати низ дан.

Сутра нас могу срести

понори или узглавља.
Лудо моја, зар не знаш:
дивно је немати план ...

Изађи из тог детињства

као из старих патика.
Заволи мој осмех, дубок
као језерске воде.

Ево, и ја сам се изуо.

Под врелим табанима
растапа ми се асфалт.

Буди уз мене чак и кад одем.

Цењени Мој,
улазим већ у шести месец живота а да си и ти ту негде. Учинио си ме
најсрећнијом девојком малим гестовима. Када ми пожелиш лаку ноћ и
тркамо се ко ће да први да каже "Спд", када ми пожелиш добро јутро и
пошаљеш велики виртуелни загрљај, да "расаниш сањиво". Када причамо и
гледаш ме право у очи и одједном спустиш твоју главу на моје раме, тамо где
ти је и место.
Када хоћеш да се одвојимо од свих, само да ми кажеш да сам ти недостајала,
или пак, када ме загрлиш на растанку и знам, нећу плакати. Дајеш ми снагу.
Тим поступцима си ме убедио да ми је поред тебе најлепше.
Јер никада нисам сама.
Када сам тужна, а то нико не може да разуме, кажеш ми најлепше речи и сузе
сасуше.
Или када сам срећна, покушавашда се радујеш мојој срећи.
Толико ме добро познајеш, да сам већ зачуђена.
Зато и не могу да те лажем. Ти знаш шта осећам!
Први пут сам дрхтала. Бојала сам се да те дотакнем...
Није више тако. Сада си део мене већ.
Могу да причам сатима а да знам да ти није досадно. И онај твој поглед и моје:
"Шта је сад?"
Једино су ми јутра тешка. Кад се пробудим и знам да ће проћи неко време док
те не будем опет видела.
Нека празнина која изједа изнутра.
И када легнем, згурим се, као да очекујем да ћеш доћи, ухватити моју руку и
да ћемо продужити ову ноћ.
Засузиле су ми очи када си ми рекао "ти си најбоља мећу најбољима!".
И дан је сив ако ти не чујем глас и оно одугловачење пред крај.
Јутро без тебе није јутро, а ноћ се зове Туга. Већ и ваздух на тебе мирише, и
облаци су попримили твоје боје.
Као да се бојим да те пустим, да се нећеш вратити...
Драги, само се бојим да смо отишли предалеко.
Бар ја. Пустила сам опет осећања да ме воде, без употребе главе.
Сати, дани.. месеци. А скоро ни један дан није прошао без Тебе.
Било је суђено да ушетамо једно другом у живот. Није уопште важно како, ни
зашто, ни шта смо једно другом.
Важно је да смо ту.
Носталгија је већ јача од мене. Недостајеш ми, али још само мало...

Када причамо 75 минута непрекидно, и тек кад спустим слушалицу, сетим се да

му нисам све рекла. А онда се и он исто сети, па ме опет позове.
Када зовем другарицу и она пита: "Је си ли пре мене причала са њим?" А када ја
одговорим са "Да, зашто?", она каже "Трепери ти глас од среће".
Када прецртавамо дане у календару до 23. Тад ћемо напокон да се смејемо уживо,
да се загрлимо и одсањамо један сан...
Када ми напише да сам му данас више недостајала него јуче

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

Велимир Рајић

И срушише се лепи снови моји,

Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече "Хвала!" ...

А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
 Сруши и смрви и у пеп'о расу?

Ал 'не! Не видим од тога ни сена;

По твом лицу радост се разлива ...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,

Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?

О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:

Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим

Кад звоно верне у цркву позива ...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:

Сва патња што си пис'о њој, к'о жени,
Нек 'мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!

И душа ће ми мирно да почива;
И сапутаце вецно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба

У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!"

Не знам. Зашто после сваког лета мора да дође једна јесен, суморна и тужна. Тешка.
Кишовита... Јесен која пере успомене, која покушава да их обрише са лица земље..
Али оно што знам, чувам у себи.
А то је, да поред тога што сви мисле да сам егоиста (или велика већина), ја први пут могу
да кажем да сам нашла неког због чијег бих одласка патила.
До сада нисам знала да патим за мушкарцима. Два дана, три.. А сада је нешто другачије.
Дошла је јесен.
Живот се закомпликовао. Долећу увек нове особе на плато животни, а старе се губе..
Јако мало особа остаје ту.
Онда схваташ за кога се вреди борити, а ко, пак, није за тебе.
Дошла је јесен, а јесен ми обично тешко пада. Притиска ме јако.
Сета ми се улива у вене и то не могу да игноришем.
Да ли је то можда због поновног одласка у Србију, проласка поред болнице и одласка на
гробље.. то не знам.
Али знам да сам тада пожелела да имам нечију руку у близини, коју могу да стегнем.
Да зажмурим.
Да прогутам кнедлу и да се пробудим са замагљеним очима.
А уствари су ми очи биле замагљене од суза.
Зашто је морала да дође јесен?

Трчи!
Не осврћи се, чак и када почнеш да се саплићеш о прво опало октобарско лишће.. Подигни
се.
Дан није тако сив, чак иако се касно раздањује.
Корачај поносно својим степеницама. Видиш ли сунце?
Ако га не видиш, ал' ти зраке сигурно осетити можеш. Како шарају површину твога тела,
како ти греју власи косе...
Зато се немој предавати.
Чак и када дође суморни октобар... иди даље.
Чак иако осећаш да све пропада, да живот губи контролу - покушај да се оријентишеш на
гужву, на посао и рад и неће остати слободног времена за патњу.
Зато нам животи и јесу такви - трчимо.
Немамо времена за породицу, за пријатеље још мање. Трчимо.
Немамо времена да размислимо. Само идемо напред ка неким својим циљевима... Јесмо
срећни, али, да ли су срећни и људи око нас?

"Зато што нама није потребно 200 година, ни 50, чак ни само 10 да бисмо
знали како онај други мисли. Зато што ми, заједно, заборављамо на све око
нас, и свет који смо сами креирали је опробан бојама и магијом. Зато што
толико бринеш о мени и волиш ме због онога што јесам. Свакако сам сигурна
да ме нико не познаје као ти. Зато што имаш стрпљења. Зато што, пре
свега, ти си ми најбољи пријатељ, који ме слуша и увек зна шта да каже.
Зато што се смејеш са мном, а онда када сам плакала, успео си да ме
насмејеш.
Зато што имаш велику душу а ипак си ироничан. Зато што ме увек насмејеш.
Зато што стварамо приче, у које само ми верујемо.
Зато што сам се, твојом заслугом, упознала са срећом. Зато што, када сам
са тобом желела бих да се време заустави. Зато што си све оно што сам
икада могла да пожелим. Чак и много више од тога.
Због свега тога, и не само, волим те."

Eкспрес за север

можда нико није умео да те жели овако

као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа

твоја бедра са укусом платна и воћа
твој мало шуштави глас.

Са носом дечачки прилепљеним

 уз окно вагона,

нејасан самом себи

као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином

као размажен пас,

путујем, ево, путујем

да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,

као ветар по травњацима,
као звезде и птице

да мало немам план

да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан

да заборавим руку на твом струку

и лице уз твоје лице.

(М. Антић)

Моје жеље се сада своде на једну: Да проводим време са тобом.

Да се дан заврши нашим разговором, да понекад одсањам нешто, што у реалности не може
постојати. Да те окрзнем погледом док спаваш...
Да будем она којој је стало.
Да чекам, опет чекам, и чекам.
Тренирам своје стрпљење.
Да те подигнем када паднеш, уз најнежније речи, које сам само за тебе чувала.
Да ти стегнем руку када су речи сувишне.
Да те загрлим...
И док ово осећање у мени расте, растем и ја.
У очима ми нацртан твој лик, у ушима ми уклесана мелодија твога гласа...

Упознали су се на Светосавском балу Темишварске опере. Бечки

валцер је био први корак до њеног срца.
Брзо су освојили једно другог. Својом позитивношћу и дивним
осмехом, одмах је успела да га очара. А он својом мужевношћу,
јаким карактером и жељом за миром је задобио њено потпуно
поверење.
Тако су једног хладног мартовског поподнева добили назив "пар".
После скромног венчања и обећања да ће заувек бити ту једно поред
другог, неколико суза радосница, родила се велика жеља-да добију
дете.
Кажу, баш оно чега се плашиш, може да те задеси. Тако је и са
њима било. И поред све упорности коју су улагали, дете није
долазило на свет.
Обишли су све боље лекаре на свету, али ништа.
После 3 године брака, Бог их је погледао и она је затруднела.
Једног топлог августовског дана, после тешког порођаја, на свет
је дошла мала девојчица, којој су дали име Нада.
Нада је расла усрећној породици, са родитељима који је воле и
који се и међусобно воле, али пре него што је испунила 7 година,
и пред сам почетак њеног школовања, уместо да њени родитељи иду у
куповину новог ранца, пернице и оловака, они су кренули у
куповину колица за ћерку која је остала непокретна.
Када је девојчица невино трчкарала са својим другарицама,
прелазећи преко шина, не мислећи да се приближава воз, великом
брзином доживела је велики кошмар.
Поред тога што је присуствовала трагичној смрти своје другарице,
остала је обележена до краја живота.
Оно што је њеним родитељима давало снагу за борбу, била је љубав
коју су осећали према том маленом бићу које су чували као мало
воде на длану. Тата морнар није долазио кући месецима и радио је
14 сати дневно како би помогао својој јединој ћерци и вољеној
жени.
Жена се мучила ноћима, плакала, борила се сама са собом. Дању је
бринула о Нади, писала и писање уновчавала.
Живот их није мазио. Али када су се услови "побољшали", водили су
необичан живот, али је најважнија била она срећа која их је
испуњавала данима које су проводили заједно.
Ништа на свету није могло заменити тај осећај испуњења.

Пост скриптум: Прича је настала из разлога што сам у последњих

неколико дана чула подоста сличних прича, а један и видела. Око нас се
дешавају страшне ствари, а ми патимо због неке тамо не узвраћене
љубави, слабе оцене или неке треће безвредне глупости?
Волела бих када би сви људи схватили колико је драгоцен и леп овај
живот! А не да то схвате тек поред неког сличног догађаја. "Ово је мој
допринос". И један велики осмех и аплауз за људе који се сваког дана боре
са оваквим и горим проблемима.

Прошла јесен је била обележена њиме. Онако као печат.

Али само зато што ме је научио да растем у љубави. И онако
детиње, припадала му је моја душа.
Сада је мало другачије. Сећамо се изговорених речи, које се чине
тако старе...
Подсетила сам га на нашу песму. Насмешио се и рекао да нам је
било лепо.
Сложила сам се са тим.
Питао ме је: "Како ти увек можеш са свима да останеш, после
свега, у добрим односима".
Још увек не знам одговор.
Али знам да ме је Сремац научио многим стварима.
Први је који ми је посветио песму, први који ме је саветовао.
И ево, после 5 година, могу да кажем да ми је остао пријатељ.
Који је ту када затреба.
И једна лепа успомена.

Најтеже, уствари, нам пада заборављање.

Најтеже је изговорити "Збогом", окренути се, избрисати успомене, набацити осмех и
отићи.
Тешко заборављам, а не свиђа ми се ни да будем заборављена. Да ме неко одбаци из свог
живота, као да му никада и нисам значила.
Синоћ сам, сасвим случајно сањала чудан сан, одатле је све и пошло.
Постоји један дечко (помињала сам га на крају 2009. године), који ми још увек не да мира,
а ја не могу да му пружим шансу јер моје срце припада другоме.
Синоћ сам сањала да ми је дошао под прозор, и запевао једну од мојих омиљених песама:
"Yesterday", пружио ми корпицу са 101 ружом и запросио ме, а још и додао:
"Знам да волиш другога, али, ја рек'о да пробам".
Бризнула сам у плач јер сам се нашла у нелагодној ситуацији, и пошто сам му рекла да ћу
размислити о понуди, одједном су се пробудили сви битни мушкарци који прођоше корз
мој живот (њих троје).
У животу ми је увек било тако. Када одустанем од нечега, то се одмах врати у мој живот.
Значи ли то, да заправо никада не треба затварати врата уз "Адио!"?
Не знам. И нервира ме то што сањам јако ретко, једном у 3 месеца, али ме тај сан
поремети.

Постоји једна румунска песма, која ме увек погоди. Послушајте је, а ја вам шаљем превод.

Немој никада да ми узимаш љубав

Можеш да ми узмеш све најскупље што имам,

Можеш да ми узмеш дане, ноћи и године, колико желиш,

Да ме оставиш самог на одређено место

Одакле не могу никада да се вратим код мојих,
Али никада немој да ми узимаш љубав...

Можеш да ме сравниш са земљом

Да ме газиш хиљаду пута
Да ме угризеш и онда позовеш ветар

Да ми разбаца тело на милион страна,

Али никада немој да ми узимаш љубав

Јер тада ћу умрети, од недостајања,

И дани ће бити као никада до сада,

Од недостајања тебе, да, да, да...

 Можеш да ме сипаш у чашу са водом

Или да ме заборавиш на дну мора између риба грабљивица

Да ме оставиш да плутам по мртвом мору

Или из неба са кишом полако да капљем.

Али никада немој да ми узимаш љубав

Јер тада ћу умрети, од недостајања

И дани ће бити као никада до сада...

Љубав. То осећање које ти даје крила, а у истом моменту их подкресује.

Нешто за шта никада нећу имати речи.
Нешто свето, а у истом моменту нешто што ди задаје бол.
Када ме боли његова туга, а због његове среће не могу да заспим.
Када ме изнервира и дође ми да одем од њега заувек, да одустанем! Да га ошамарим и
узмем првог који ми се на путу појави, само да бих га направила љубоморним. А он се
баш у том мом налету беса појави са најнежнијим речима и... идемо све поново.

Чула сам да се ових дана жени. То ми је сломило срце.

Стога сам сматрала то као идеалну прилику да спакујем све успомене на њега и уклоним
их из мог живота трајно.
Жао ми је.
Али сам срећна јер ће оженити дивну девојку која ће вероватно бити 3 пута боља жена од
мене.
То му и желим. Пуно среће.
Сањала сам дуго да ћу му бити жена, једног лепог дана.
Мислила сам да смо сродне душе. (Потајно, то мислим и сада)
Развучем осмех и ето.
Пролазим поред цркве данас.. нешто ме стеже у стомаку... а није од глади. Ко зна, можда
је баш тада постао њен муж, и пред Богом.

Словак ми је рекао да ме воли, али да се боји и да је понекад несигуран у себе.

Када сам прочитала поруку, занемела сам. Нисам то очекивала од њега, искрено.
Чини ме срећном, али понекад ме толико изнервира његова несигурност и неодлучност...
То што не зна шта хоће од свог живота...
Рекао ми је да се боји да ме не изгуби.
А ја лако могу да измакнем. То знам. Зато што не волим монотоне ствари.
Оним ме је дрмнуо.
Баш онда кад решимо да их пустимо да оду, они знају да буду посебни :)

Капи кише су мазиле прозорска стакла, а њен поглед је био усмерен негде далеко...
Увек је настајао проблем, када онај који држи твоју руку није исти момак који држи твоје
срце.
Неке су је усне угризле за цео живот.
Кажу да тако бива, када неко остави свој траг за собом.
У очима су пламтеле неке искрице које нико није могао да разазна.
Говорила је да је способна да заборави. А у ствари, није била сигурна ни да ли жели, ни да
ли може.
Знала је само да јој је доста.
Све ју је на њега подсећало.

Где си био када си ми највише био потребан?

Када сам га видела како је држи за руку и како је љуби...
Када сам ти показала онај дијалог између дечка и девојке и притом рекла да је не могуће
тако нешто у данашње време, рекао си да би ми рекао доста ствари, али да не можеш.
Потом си додао да си слаб.
Па шта ћу ја?
Знаш колико ми значиш, знаш да си за ових шест и по месеци дубоко зашао када је мој
живот у питању, знаш да никада ништа није могло да се одвија на бази пријатељства, да је
сваки твој стисак руке за мене значио много. Да је спавање у твом крилу за мене
представљало рај.
Сигуран си да осећаш исто то, а ипак, ништа не желиш да предузмеш. Бојиш се.
ЧЕГА?
Уопште не разумем ове мушкарце и тачка.
И после, када изгубе оно што су желели, а било им је у рукама, ко им је тада крив?

Неке успомене недају избрисати. А тако је ваљда и најбоље.

Са болом у грудима се теже ходи, али ваљда је добро имати на уму да се грешке дешавају
и да ми ту не можемо ништа. Повратка нема.
Хоћу да закључам један период, али ми срце још увек не даје мира.
Ко зна зашто.
И тако, овако збуњена и до костију заљубљена улазим у још један новембар.

Једва чекам да завршим факултет и да ти напишем љубавно писмо на италијанском!

Или можда, најлепшу песму на руском.
Обећавам, да ћу те гледати на посебан начин. Да ћу сву моју љубав усмерити на твоје очи.
А моје очи, заклињем се да ће само тебе видети.
Опростићеш ми по неку сузу, за она времена која су прошла. Измакла контроли, затресла
мој свет и погодила.
Опростићеш, надам се, то што сам сваки пут давала целу своју душу када је љубав у
питању. (Истина је, добијала сам када је било касно)
Обећавам се да никада неће постојати монотонија (признајем да ме јако гуши) и да ћу се
трудити да ми не досаде свакодневна дешавања.
Обећавам да ћу се свим снагама трудити да се прошлост не врати. А ти молим те опрости,
ако сећања наиђу.
Ко год да си ти, (онај који тек треба да дође, или онај који је сада Мој), дајем ти до знања
да желим само разумевање, некога са ким могу да причам, понекад само загрљај. Ништа
више.

Сад кад неко опет покушава да се врати у мој живот, да разбије прозор и уђе... или шта ја
знам.., сада се осећам веома збуњено.
Синоћ сам чула најлепше речи од мог Словака. Али... прошлост ми се смеши.
Учим да јој кажем збогом заувек.

"Ти си моја вила. Имаш најлеше очи на свету. Хвала ти што си ми улепшала живот. Воли
те твој принц..." (И још доста тога)
То је рекао, а ја сам занемела. Поред тога што је делима показао да му значим.

Никад немој да се враћаш кад већ једном у свет кренеш. Немој да ми нешто петљаш.
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И најзад: тако је добро што нисмо само траве, што таласања своја ниједном ветру не
дамо, већ смо звезде што сјајем све небо окрваве жељне да буду сунце макар тренутак
само.

И никад ником немој их дати ако не уме да ти их врати. Топлије, мекше, млађје и слађе. Јер
усне само зато постоје, да осмех по твоме осмеху скроје.

Ако ме неко чачне у ове очи плачне, није то неутешно: ја умем од суза да правим кликере лепе,
прозрачне.

Када би простори овако умели да воле - као ја, већ би постали бесконачност. Кад би
време овако умело да воли - као ја, већ би се претворило у вечност.

Знам, мора бити да је тако: никад се нисмо срели нас двоје, мада се тражимо
подједнако, због среће њене и среће моје.

.. Са мном је опасно хтети, ја никад не одустајем ... неискварен искуством, посебан

случај самоће ... понекад измислим садашњост да имам где да преноћим...

Нежност је заразна. Ко ме додирне или удахне уснама, биће романтичан. Немој да

пијеш из моје чаше. Добићеш потребу да волиш људе, цео свет .. човечанство ..

Ако свакога јутра поново октријете да сте живи, је ли то више живота, или је овај,
један једини?

Не бојим се ја зуба, зуби су мекши од усана Зуби уједају за тренутак, усне за цео
живот.

Никоме немој рећи, али ја, ја који најмање знам о срећи, хтео бих мало неспретне
среће том неком другом да дам.

Ја умем у сваком новембру да направим јун.

Почела сам да дрхтим.

Ухватио ме је за руку, извео ме је напоље.
Загрлио ме је.
Бојала сам се.
Срце је куцало као никада до сад.
Певала сам.
Плесали смо.
Пољубио ме је у чело и рекао да ме воли.
Нажалост, вероватно се неће сећати ничега данас.
Алкохол.
Баш зато и нисам учинила неке ствари.
Сваки пут је исто. Када он мало попије.
И онда ја разбијам главу о томе, шта је "песник" хтео да каже.
Док њему, све то, вероватно ништа не значи.

После вечерашње представе, дошао си да ми честиташ. У твојим очима сам прочитала да

је то била најискренија честитка те вечери, онако из свог срца.
Када си ми пружио руку, пожелела сам да ти кажем "Знам да си моја сродна душа". А
твоја жена је блистала поред тебе. Једна од најбољих жена које познајем.
Знам да ћеш бити срећан поред ње. Честитала ми је и она, такође искрено.
Уствари бих се и одрекла те моје сродне душе, ако ће бити срећан поред друге.
Задрхтим сваки пут кад видим бурму на његовој руци.
Али биће добро, знам да хоће!

Па ево, дочекасмо и децембар, у пуном заносу. Са невероватном позитивношћу и мало

времена за писање.
Само ћу нагласити да сам добро, можда у једном од најбољих периода. Срећна.
Ствара се много тога, чекају се резултати.
Па да отворим, свечано, овај месец са неким новим речима које превукох преко папира.

Угризи се за усну, која од бола већ бледи,

И крени на пут снова-јер заиста вреди!
Помешај успоне и падове, звезде и сунчанице,
покупи иконе, крстиће и бројанице,
и путуј! Не осврћи своје очи плаве,
не избијај веру, наду и љубав из паметне главе!
Воли! Јер љубав ће свуда да те прати,
нек боли! Нек разара... само једно схвати:
ако једном праву љубав изгубиш,
запамти: никад више нећеш да је пољубиш.

Па, нек нам је добродошао последњи месец у години. Да га проживимо, јер је јединствен.

После неколико разочарења, тешког лета, губитка драгих особа, решила сам да почнем да
се бавим оним што највише волим: писањем и глумом. Тако су те две ствари почеле да ми
окупирају сваки дан.
Слободног времена је јако мало, али тако је најбоље. Зато што се углавном, то исто
слободно време, само протраћује.
Трудим се, желим да објавим нову књигу идуће године, ако Бог да.
Живим.
Радујем се свим ситницама.
Шареним кишобранима, гласу мушке особе која ми прија, киши која је савршено опрала
прозоре, новим градским аутобусима, људима које волим и који су увек ту за мене, новим
изазовима, зими, радујем се снегу који тек треба да стигне, осмеху болесне девојчице,
кафи са другарицом, музици...
И увек тражим те ситнице, које ће ми испунити цео дан.
Остала су ми још 2 испита са којима требам да се изборим, и онда долази распуст.
Нове боје су почеле да шарају мој живот. Осећам да сам и сама боља него што сам до сада
била. Ближи се чак и дан када ћу требати да изаберем факултет. Време јако брзо пролази,
а ја не желим да се раставим од Темишвара. Од овог града који ме је дигао на ноге и
изградио моју личност. Знам, вероватно ништа није у мојим рукама, али то ће бити
најтежи растанак.
А до тада, хоћу да научим још пуно тога. После, куда ме живот однесе. Видећемо.

Пуна ентузијазма.
Волим да правим планове, а када они почну да се остварују, ја блистам!
Желим да завршим журналистику, а у међувремену да усавршим Руски и Италијански. Да
се сво време бавим глумом и пишем књиге.
Желим да шетам Паризом, бар једном годишње. Да фотографишем, да га описујем у свим
могућим романима.
Желим да читам! Да прочитам стотине књига годишње. Да учим сваки дан по нешто.

Желим да имам неког, ко неће да ме гуши, али чије ће присуство да ми прија.

Желим да живим далеко одавде, негде где ће се ценити мој рад.

И да преводим најлепше песме и историјске књиге са свих мени познатих језика.
Желим да плачем кад ми је тешко, и да се сваког дана, најискреније смејем!
Желим да ми један позив да крила, да летим! И да увек останем овако позитивна.
Желим да пропутујем, упознам, научим, видим, чујем...
И онда.. онда ћу бити спремна да се придружим тати, на оном свету. :)

Ближио се крај.
Оном цепању свега. И шта ја да радим на крају? Са свим тим успоменама, сновима, шта
урадити са свом том љубављу, брижношћу, са свим тим страхом?
Бојала сам се и плакала сам после дужег времена.
Осам месеци.
Осам предивних месеци. Пролазили смо више тестова. Све смо прошли. Цело лето је био
уз мене, моја највећа подршка. Када је било баш тешко, без једне пријатељице.
Наше прво путовање. 6 прединвих дана. Држања за руку, плесања, приче, спавања на
његовом рамену, осмеха у мојим очима, среће у његовим речима. Седење у аутобусу,
једно до другог, пригрљени. Ближио се растанак.
Његово трчање када је воз кренуо.
Обећања.
И тада сам схватила колико ми значи.
И наставак свега тога.
Тек касније, једна карика поче да се одлепљује. Суза у мом оку.
Бол који ме разара. Не могу тек тако даље.
Осетила сам као да део мене одлази. Уствари, нисам ни видела све оно што долази без
његовог пријатељства, без његовог "Недостајеш ми", без чежње да се видимо.
Кажу, ако је суђено, прихвати.
Мислим да смо били суђени једно другом. Прошло је осам месеци. Неки ће рећи само.
Ја осећам да ми је цео живот прошао уз њега.
Зато смо затрпали ту једну карику која се беше откинула.
Обећала сам му да ћу се правити као да новембар није постојао. И он.
Идемо даље. Не желим да пустим његову руку...

Одувек сам сањала о идеалном мушкарцу.

Ових дана сам схватила, шта уствари, ја то тражим.
Када будем пронашла неког ко ће, када нешто кажем, схватити прави смисао изговореног.
Некога ко ће и из моје ћутње препознати праве речи.
Некога ко ће УВЕК знати шта да каже.
А не, када ми је највише потребан, да каже "Ја тебе ништа не разумем. Разјасни".
Досадило ми је да објашњавам. Зато ће сви "потенцијални" бити прецртани са листе.
А и ако се пронашао неко за мене, бојим се да признам да је то он.
Велика је разлика у годинама.
Сви ми сањамо, ваљда, о својој причи.

Мислим да ће ова зима бити посебна. Заљубила сам се у овај снег.

Напокон сам скупила храброст и написала чланак у ком сам рекла шта мислим. На моје
велико изненађење, добила сам похвале од "већих" људи.

Коначно сам напунила 18, скупила нешто пара и упућујем се ка Малаги. У посету коју
одавно обећах, тетки.
Сунце жари, 21. је јун. Седим на аеродрому и чекам да тетка стигне. И коначно, видим
познато, драго лице, украшено осмехом... Тетка.
На путу ка Малаги, тетка планира шта ћемо да радимо ових дана. Биоскоп, море, шопинг,
одлазак до Барселоне, лутање градом. Звучи примамљиво. Повратна карта је за 21. јул,
тако да времена има.
Уствари, дани у Шпанији су пролазили јако брзо. Нисам ни стигла да се осврнем, а већ је
прошла цела недеља. Тетка је радила по цео дан, а ја сам за то време била на плажи и
писала. Тамо ми је инспирација увек била за 10 плус. Нова књига је била на помолу.
Нечији погледи. Дан за даном. И коначно, ево га, поред мене: "Ја сам Мигел"
Знала сам да има неких варница међу нама. У ваздуху се осећало узвуђење пред сваки
нови састанак. Бојала сам се, морам признати, да се у њега заљубим. Али је то било
немогуђе предупретити.
Први пољубац. Са Шпанцем.
Тетка се смејала. Каже, типично за моје године.
А ја сам тада била најсрећнија.
Плесали смо у поноћ, на плажи, уз светлост учичних светиљки.
Чувао ме је, а мој шпански је био бољи из дана у дан.
Једног дана, написао ми је песму. Каже да се заљубио у моје очи, боју гласа и осмех.
Мигел ће бити пилот.
Сањали смо да ћемо заједно путовати, иако сам, у дубини душе, знала да га после овога
никада више нећу сретати.
Одласци у биоскоп, држање за руку, купање, његово вриштање мог имена, његово учење
српског, све се то почело претварати у једну лепу успомену, коју никада нећу заборавити.
Моје последње вече у Шпанији. До три сата ујутру сам лежала у његовом наручју. На
плажи. Тамо где смо се први пут и видели.
"Недостајаћеш ми. Зато што си тако магична." Рекао је.
Понекад ћутња више прија. Ћутала сам и стегла му руку.
Касније ме је одпратио до стана. Љубили смо се дуго. Минутима. Можда чак и сат
времена. Нисам могла да се одлепим од њега. Обећала сам му да ћемо се поново видети.
Затворила врата.. и борила се са сузама.
Ушавши у собу, чула сам већ добро познати глас.
И та мелодија... све је било познато.

Да...
После тога што сам га оцрнила, ево њега, Анђелчића. Као и увек.
Како ми каже да му је жао, да му недостајем много и позове он мене код њега за Нову
Годину.
Каже да је усамљен.
Е само се питам, зашто је тако?
Зато што се изоловао и не излази. Мени се скоро више и не јавља. А мени више не пада на
памет да све прва почињем. Доста ми је!
И знате шта сам приметила? Када ја одустанем од њих, они се сете да им значим.
Бар је са овим тако.
Е па, видећемо.

(Зашто ми ипак није све једно?)

Оно што ме највише радује су познанства која се стичу на олимпијадама, и после на

екскурзијама.
Тако данас имам пријатеље по целој држави.
Данас у три ми креће воз. Идем да проведм румунски Божић тамо одакле ми потиче
румунска крв.
И синоћ ме зове један друг, каже дошао је у Темишвар. Увек ме обрадују такве ствари.
Видети некога кога ниси видео дуго.
Не може се за 2 сата учинити много тога, али је лепо разменити по коју успомену.
Он је човек авантуриста. Рођен је у Берлину, али ето, пронашао се овде. Нон-стоп путује,
ауто стопом.
Париз нас је везао.
Празници су нам већ ту. Ствари се побољшавају.
Господин П. ме је после месец дана синоћ звао, разглабали смо сат времена. Човек хоће да
ме убеди, али не иде то тако лако код мене :))
Срећна сам. Покушавам да уживам у сваком уздаху, у сваком погледу на град... Ко зна где
ћу бити сутра и каква ће ситуација бити.
Нек' иде живот. :)

Нисам одавно плакала.

Али мрзим несрећне крајеве.
А морала сам да ставим тачку.
Иако ћу да уђем у Нову Годину са лажним осмехом.
Ово је била година када је јака би хепи научила да воли.
Када је волела свим срцем, искрено.
И тек сада схвата шта значи "волети".
И опет плаче.
Филм се окреће. Опет. И опет. И опет.
Његове последње речи које су болеле више од онога кад је умало без руке остала.
Само се нада да неће остати ожиљак на срцу, као што је онај на руци.
Хвала му. Не могу да му будем другарица.
Толико бар волим себе.
Је л' ја то покушавам да надокнадим све дане када нисам плакала?
Изгледа.

Спаковала сам те у једну кутијицу. Сва писма. Разгледнице. Честитке.

Само још рама са нашом сликом да се отарасим...
Успомене никада нећу моћи да бацим. Ни све оно чему си ме научио.
Неке ствари никада нећу заборавити.
Како си био мој једини друг и другарица овог лета.
Како си прешао километре само за мене и мог рођендана (који би био најгори у мом
животу, да се ти ниси појавио и претворио га у најбољи)
Како си био добар према мени. Наместио ми места поред тебе у аутобусу, на столици на
нашој тераси и бранио ме од твоје професорке Словачког која ме је терала да се удам за
тебе.
Како си се сво време претварао да не примећујеш шта осећам.
Како си био љубоморан на најбољег друга због мене.
Како си ми први пут додирнуо руку и стегнуо је.
Како смо певали "It's my life", "Let it be", "Nothing else matters".
Како си ми поклањао неке ситнице које су убрзо постале моје иконе.
Како си понекад знао да кажеш толико дивне речи и давао ми изнова лажне наде.
Како си ми први пут причао о њој.
Како сам се надала да ће нестати.
Како је нестала и ја те тешила да можеш без ње.
Како нисмо целу ноћ спавали. И како сам се пригрлила уз тебе.
Како си ме 10000 пута насмејао.
Како сам проводила сате слушајући на радију твоје емисије.
Како сам излудела све продавце у књижарама, тражећи приручник за Словачки језик.
Како ми је било лепо.
Како сам се надала.
Како сам се само борила за тебе.
Како сам те бранила пред свима.
Како си ми недостајао кад год сам негде отишла.
Како сам те изненадила за рођендан.
Како сам те волела. Како те волим.
Како су те моји заволели.
Како ме сада чудно гледају јер сам ставила тачку.
Како ми је Ксе увек препознавала глас после разговора са тобом.
Како су нам разговори достизали и 100 минута.
Како си ми у емисијама посвећивао песме.
Како си одавно већ једини разлог мојих суза.
Како сам мислила како ћу да завршим.
Како сам завршила.

И данас сам већ боље. Цео дан сам нормална. (Можда зато што су ме рођаци из Србије
орасположили?)
Тек сад сам се растужила.
Зато што си ме и данас тражио. Иако сам ти рекла да то више не радиш.
Извинуо се. А ко је рекао да си крив? Не можемо да контролишемо осећања.
Рекао да ти значим.
А шта ја да кажем?
Хоћу да и ти мени значиш на тај начин.
Мање плачем. Скоро уопште.
Само се сећам.
И још причам о теби.
Али за крај ове године бар, да се испразним. Да кажем блогу шта имам. Теби више немам
шта.
Да почнем нову годину без тебе.
Да заборавим... Да покушам.
А шта би било да те никада нисам срела?
Да ли бих знала шта су то права радост и љубав?

Рече ми сањарења, када једна затвориш врата, лепо ћеш моћи да видиш друга која су ти се
отворила.
Па, тако је.
Једна смо закључали, али ето..
Када сам била код мојих за румунски Божић, упознала сам једног дечка.
На почетку ме је страшно нервирао.
Касније у колима, почео да ме испитује коју школу идем, и када рекох да сам из
Темишвара, његов тата рече: "Пусти је, ова ти је далеко".
Ја се зацрвенела.
Тражио ми је број, дала сам му га арогантно.
Касније је почео да ме тражи. Увек је бирао најлепше речи, за мене. :)
Чиме ли сам то заслужила?
Рекао ми је да му је жао што нисмо више времена заједно провели, што нисам дуже остала
да причамо, да се шетамо.
Извинуо се што је био ћутљив, што је касније и објаснио.
Јуче ме зове. Каже, "имам толику трему сваки пут када са тобом причам да заборавим да
те питам...". Касније ми је још рекао да му недостајем. И да ћу му недостајати до следеће
године.
Да му је срамота да ме стално зивка, и када сам му послала поруку, улепшала сам му дан.
Онда ме је звао у поноћ. "Лепо је овде. Али бих највише волео да си и ти овде. Осећам се
усамљено."
На дискретан начин је сазнао да ли сам сама. "Је л' је и твој дечко синоћ био тамо?"
После се минутима чудио како сам сама.
"Ти си баш дивна девојка."

Како је мени то лепо :) Само ето, онима који то заслужују, тешко можемо да узвратимо.
Ипак, хвала на овоме, Боже.

Она.
Другог јануара јој је изјављена љубав.
Она је остала блокирана.
Уплашила се.
Шта рећи на тако нешто? Када неко сакупља најлепше речи за тебе... а теби је скоро све
једно?
Она не жели да икога повреди.
У њеној глави је пометња.
Али ако добро размисли... љубав, то није за њу.
И онако не зна она са тим. Углавном зна само да квари.
Зато је узела своје најлепше бојице и кренула да и у овој 2011, црта другима осмехе. Зато
је уствари овде: Да би други били срећни.
У ишчекивању да пробе позоришта почну, она наставља да глуми.
Тако да више не зна ни где је, ни зашто, ни са ким.

Зна само да воли. Углавном погрешне, који никада неће моћи да јој истом мером узврате.
Стиска другарицину руку и...
Живот је леп.

Било је ту свега, у ове две и по године.

Почела сам да пишем из непознатих разлога. Мала. Дивља. Са ожиљком на срцу после
татине смрти.
И онда сам тако, добила искрену помоћ од драгих ми блогера. Неке сам касније и
упознала, као што су на пример: Сањарења, Мира, Крила анђела..
Неке сам увела у овај свет, па су ту као одувек, је л'.. :)
Неке тек желим да упознам. Можда баш ове године.
О блогу знају само они који су "први до срца". 2-3 особе.
Зато што је то нешто моје лично. Све моје слабости, боли и срећа на једном месту.
Све оно што никада не желим да заборавим.
Све оно кроз шта пролазим, оно што ме мења и што од мене чини човека.
Блогери су ми помогли да преболим, научили ме много тога.
А мој блог... Када бих поделила текстове о љубави, била би ту три дечака.
Један који је био главна школска фаца. А касније се испоставио да није ни за факултет у
стању. Родитељи "буџе". Једини који није био далеко. Али који ме је највише разочарао.
Данас више ништа не осећам. (Ко би рекао?) Само сажаљење.
Један који је далеко. (Који ће се пронаћи сада у овоме) Неко ко се не заборавља. Особа
која није свесна колико вреди и колико ми је значила.
Нисам ни писала све на блогу о њему, али дани после одласка из Карловаца су били
ужасни. Пуни суза. Неко у кога сам се за кратко време, непланирано заљубила.
И трећи, који ми је најбољи друг. Једна од највећих подршка. На 100 километара одавде.
Неко ко ме слуша увек, ко дели искрене савете и ко ме усрећује и нервира истом мером.
Неко кога желим поред себе, макар као друга.
Ја волим да волим. Тај осећај је неупоредив са било којим другим.
Зато сам била слободна да се заљубим у целу планету.
Заљубљена сам у овај блог, у људе који су спремни да овде изложе све своје емоције.
Заљубљена сам у Темишвар. У новинарство којим покушавам да се бавим, у књиге које
пишем са толико љубави, у језике које покушавам да говорим...
Заљубљена сам у живот, овакав какав је, и сваког дана покушавам да учим. Да га
проживљавам.
И онда, ту су и моја путовања. Овде су сачувана од заборава.
Сремски Карловци, за које ме везују најлепша сећања, Париз-шта више рећи?, Словенија,
путовања по Србији... Румунији...
Све је записано овде. Све је подељено са вама.
Хвала мамама Каспер и Сањарења! Што су од почетка биле уз мене.
Хвала Мири, што ме је подржавала у свему и била помоћ-мама.
Хвала Причалици што је толико мудрости усадила у ову луду главу.
Хвала Мандраку што ме је натерао да опет верујем у магију.
Хвала Степском што је увек говорио праве речи! Одабране. И што ме је натерао да
верујем. Права љубав постоји.
Хвала Домаћици што је својом посетом на блогу остављала посебну атмосферу.
Хвала Сопрану, што ме често трпи када му се јадам. И дан данас.
Хвала Настасји, што је тако посебна и увек ме обрадује. Што има тако дивну причу која
говори: сви можете бити срећни.
Хвала АнаМ, што ме је засмејавала мали милион пута.
Хвала Баладашевићу, што је сваки пут знао да погоди тамо где треба. Да ме дрмне. Ретко
навраћа, али месецима ме тера да размишљам. И увек расплаче.
Хвала мојим несуђеним сестрама: цицили и тужној, што су тако дивне и сличне мени!
Хвала Уни и Несаници што су увек имале спремне животне приче које сам читала ноћу.
Које су ме растужиле.
Хвала Шукију што је са мало речи говорио пуно ствари.
Хвала Таласу за осмехе.
Хвала Крилимаанђела за предивне стихове који су ме разнежили и нисам била достојна
коментара...

Хвала свима. Јер сте ме научили. Јер сте ме трпели. Јер сте ме читали. Хвала што сте ту.
Па, у то име. Хајде да прославимо овај мој 500-ти пост.
Валцер!

Када сам отишла код рођака, знала сам да ће други дан Божића, то јест, 26. децембар, бити
резервисан за сестру од ујака.
И тако је и било. После службе, коју је одржао мој ујак (свештеник), отишли смо на ручак.
Било је ту три ствари. Ем Божић, ем недеља, ем 17-и рођендан мојој сестри.
Имам ја тамо много сестара, а ова свакако не спада у омиљене. Али, шта је ту је. Не може
се избећи.
Мало сам мрзовољна, знам да ће потрајати до касно по подне.
Чујем од ујне, долази и нека њена пријатељица са мужем и сином.
Ах, красота! Одушевљена сам. Још ми је то требало.
А ја наравно, никад горе изгледала нисам. Још сам и исцрпљена после игара са браћом.
Добро, ајде де. Преживећу.
Улази насмејани дечко у кућу, комуницирали смо ми ту мало, ал никако да се упознамо.
Касније одемо да гледамо нешто, а моја сестра није баш имала времена за мене тако да
сам се нашла у небраном грожђу. Њен рођени брат, од 14 година, мој седмогодишњи брат
од тетке, и господин, још увек непознати.
Е, а што ме је нервирао... Или није био мој дан, или не знам. Нешто ми је ишао на живце.
Зове мене сестра до продавнице, да купи неки поклон.
Па насрнуо и овај, а и мој брат. Глупо ми да кажем не... Тутнули ме у средину. Као између
две ватре. Сестра нон-стоп зеза господина непознатог, овај јадан не зна како да се
одбрани, а брат додаје уље на ватру. (А тај човек је легенда!)
Уђемо у продавницу, немам појма више ни како да се претварам. И дође мој брат и каже:
-Па вас двоје се још увек нисте упознали?
Ми се гледамо, не знаш ко се глупље осећа.
Упозна он ту нас и ајд' даље.
Тај дан је ужасно тешко пролазио. Касније сам успела да се склупчам код тетке и да мало
диваним.
И сад, требало је на крају да се ми вратимо одакле смо дошли. А дошли смо на село, из
оближњег града. 20 минута вожње.
И мој ујак лепо то све распореди, неке пошаље у "првој тури", а мама и ја остале да идемо
са њиховим породичним пријатељима "ускоро".
Мало морген. То ускоро је потрајало још 2 и по сата.
Долази С. да се поздравимо за растанак.
"С, ок. можеш да се поздравиш само знаш, идемо заједно кући" Говорим кроз кисели
осмех. Ал' овај запео, пољубио ме два пута, па каже: "Нема везе. Поздравићемо се опет".
Лице му се озарило када је чуо да ћемо кући заједно. Шта то треба да значи?
Кола су им доста мала. Његови напред. Мајка му је нервозна јер је тата попио па већ прича
свашта.
Моја мама и ја се гуркамо, уздржавам се да се не насмејем. С. ме је пригрлио, као нема
места. (Ок, немам ја искуства, али нисам ја наивна)
И почне он ту мене да испитује. Његови упијају сваку реч.
Тата још и коментарише. "Није сине то за тебе, не видиш како је далеко" или "Угледај се
ти на њу".
Стижемо код нас. Моја браћа од тетке га тероришу. Испитују. Муче. Скачу по њему. Ја се
смејем (како сам болесна) и одједном им претим да нећу више долазити код њих ако се
тако буду понашали. Одједном-тајац. Свако седи на свом месту. С. покушава да поново
започне неку конверзацију, али ја сам нешто ћутљива.
Излазимо напоље, његова мама је убедила тату да крену, па би жена одма да искористи
прилику. Изашла сам без јакне. Напољу је минус. Тражи ми број. Преврнула бих очима,
али му га дајем.
Улазимо у кухињу, само једно место је празно. Нико неће да седне.
Крећу, опет се поздрављамо. Овај пут добијам и загрљај гратис. Док чекамо да мама
окрене кола у улици 2 са 2, излази комшија, ком се његов тата посебно обрадовао. И
наравно, улазе тамо. Са тугом у очима ми маше. А ја журим код омиљене сестре од тетке,
да се поздравимо.

*******

Сутра дан, зове ме. Хоће да ми каже много тога. Успева да исцеди само да је пожелео да
ме зове опет напоље, али да се бојао да ћу га одбити. Ја одавно нисам имала сличних
ситуација, не знам како да се понашам.
Моја мама не заклапа како је диван и добар и примеран дечко. Тетка исто. Ћутим, али се
смешим.
Онда услеђују и други позиви. Стидљиво покушава да ми приђе. Онда сам ја то лепо, по
кратком поступку "АкоИмашНештоДаМиКажешРециЛепо" завршила.
Питао ме је да ли верујем у "љубав на први поглед"?
После смо причали и сатима. Није прошло много времена, али имам осећај као да га
одавно познајем.
А увек зна да каже нешто што ће ми измамити осмех.
"Знаш, има једна девојка у Темишвару која ми се свиђа. А уопште не знам зашто су тај
Темишвар ставили тако далеко... 300 километара, Боже...Него, реци јој ако је видиш, да
бих је позвао да изађемо. Мислиш ли да би прихватила?"
Касније сам му рекла да:
"Причала сам са девојком из Темишвара. Каже да је била неколико пута рањена, па се боји
да се заљуби опет."
"Реци јој да престане да се плаши. Било би моје задовољство ако би се Она опет заљубила.
Имаш моју часну реч да бих јој улепшао сваки дан и ставио у игру и срце."
" И реци јој да је љубав леп осећај. Поготово ако је обостран".

Рекао је да је његова мама одушевљена што прича са мном. Брат и није, јер ноћима не
можа да спава.
Питао ме је колико кошта карта до Темишвара.
Шта се ово дешава?
Најгоре је што, вероватно не лаже. Превише је опасно. Познају нам се родитељи, уствари,
фамилије.

Би хепи је срећна што јој неко улепшава дане. Чак иако ће се тешко заљубити опет.

Месечина ме јуче пита: "Шта се дешава са Себастјаном?" Па ајде да пишем још мало.
Нисам давала никакве знаке живота већ дуже време.
Установила сам да смо два различита света и то је то.
Један и по дан се није јављао.
Одмах потом, позив од њега.
Више се и не сећам о чему смо причали.
Знам само да ми је све већ досадило и да сам трудила да скратим.
Али је у мени почело да се буди неко гадно осећање, не могу да га опишем.
Нешто попут сажаљења или тако нешто.
И шта рећи?
Дечко је мало ограничен, али тако, понекад уме да каже нешто лепо.
"Како си тако брзо научила румунски?"
"Ја сматрам да га још увек учим. Само још да се отарасим српског акцента"
"Знаш добро румунски, али се надам да никада нећеш изгубити тај српски акценат.
Тако ћеш заувек остати специјална. Тако си још слађа са њим."
Мислим се ја, па наравно, човек и не може да провали моје грешке кад му граматика није
јача страна.
А сад, у поверењу, волим интелигентне момке. Нећу да ми понестане тема за разговор
после 3 изласка.
"Јеси ти то заспала?"
"Да, спавам и причам са тобом. Само да не спавам 100 година, као успавана
лепотица"
"Онда сачекај, сад ће да дође принц на белом коњу, да те пољуби. И да се пробудиш
одмах"
"Не верујем више у бајке."
"А у шта ти верујеш?"
"Не знам. Само знам да бирам превише, тако да принца нећу имати."
Онда сам га мало можда "Спустила на земљу" али на блогу ме је Анамче научила, да не
треба давати лажне наде. Тако да сам само искрена.
"Нон-стоп размишљам о једној ствари"
"О чему?"
"Нећу да ти кажем."
"Ако песник неће да доврши стих, одох ја да се спремам."
"Немој! Размишљам о једној девојци која ми је далеко. И о томе како да је доведем
овде."
"А одакле је? Марс? Јупитер?"
"Не, са Земље је. Из Темишвара"
Један добар пријатељ ме је научио да "ништа на кугли земаљској није далеко ако човек
воли". Нисам хтела то да кажем. Само сам ћутала.
Касније, када сам рекла да идем да спавам, послао ми је песму.
У преводу би то било:
"Хоћу да те зовем, онда када ми јако недостајеш, када сам тужан и сам..."
"Сутра немој да ме зовеш, у Србији сам, коштаће те пуно."

Покушавам ја да не дајем наде, али изгледа да ипак не одустаје :))

Можда је даљина ипак супер.
Данас сам у Србији. Мислићу на вас, блогери! :*

Када бих имала снаге да се борим, питам се, да ли бих се и сада борила, свим снагама, што
би рекли "из петних жила" за оно што ми је најдраже. Пролазе дани. А ја немам појма шта
се са мојим осећањима десило. Никада неће нестати, али чини ми се, као да са их
спаковала у неку кутијицу и заледила их. Због страха да га не уплашим њима, да га не
изгубим.
Почели смо да маштамо како ће нам бити лепо када дође овде на факултет. Знам да ћу
тада бити најлепша. Зато што ме, да се не лажемо, његово присуство увек обрадује.
Мало смо обоје као, смирили страсти. Али уствари, нон-стоп се чујемо. Одавно није
прошао дан да се једно другом не јавимо.
И, у шта сам се то претворила? У "чекалицу". Претрпавам себе саму, да би ми време брже
пролазило. Само да би дошла олимпијада, да чујем његов глас уживо.
Један друг ми на дочеку каже: "Немој да причаш да и ти имаш неког твог Словака, изгледа
да смо сви имали нешто са Словацима и Словакињама".
Ко ће га знати. Историја се понавља.
Можда и није велики проблем што не осећам ништа?
Јутрос сам стигла у три из Србије, заспала око пола 4, од пола 7 на ногама.
Осећам се као права машина. (Уствари, како се машине осећају?:)) )
Мој цењени "супруг" и ја јуче у аутобусу. Разглабамо. Он човек по обичају мало попио.
Филозофира. Ја га гледам, покушавам да размишљам, али песник то јако уме да
закомпликује овога пута.
Себастјан ме разнежио (то ћемо у неком од следећих постова).
Мама навија за његам каже да је јако романтичан. (иако мени то више личи на патетику).
Синоћ беше лепо. Помало хладно. Заморно. Али фино је видети људе које волиш око тебе.
Сад опет чекамо да се нешто деси. Монотонија уме да убија, а јануар већ дави.

П.С. Да ли је неко заслужио да му поклоним своје небо? Оно под којим се молим, под
којим сама дишем и сањам? Напустити све своје снове само да би неко био срећан?

Ево овако. Ја знам своје обавезе, знам да нисам перфектна, да морам још дуго да радим да
бих била "неко и нешто", али такође нисам ничија крпа.
Моја разредна је веома компликована жена. Али такође обожава да има користи од нас.
Укључује нас у разне пројекте, од којих ми немамо никакве вајде, а она добија паре и
репутацију. "Ајде" кажемо увек ми, "добићемо искуства".
Било би и то искуство ок када би то неко умео да цени. Али данас, ништа се више не цени!
Чим добије прилику покушава да нас спусти, понизи или да нам подметне нешто.
Већ месецима, у разред долазимо само нас 5. "Штреберке-глупаче-оне које немају појма-а
ни свој живот". Тако би то рекле наше дивне другарице. А остали, дођу у пролазу у школу.
Онда застанем, кад ми пукне филм, па се запитам, је ли гимназија обавезна? Друже мој,
ако ниси створен за образовање, спавај кући, мама и тата ће и тако да плате па ћете проћи
10 пута боље од мене. Зато што сам својеглава и нећу да живим на туђим леђима целог
живота!
Али зато увек ми попијемо талог из шољице кафе. Увек најгори.
Данас сам имала један од тих "цепања филма". Имају 100-инак неоправданих.
Шта мислите, какву оцену заслужују?
Не знам шта заслужују, али 10 сигурно не. И управо то имају.
Не волим да сплеткарам, трачарам и штрикам лажне причице, зато сам данас рекла шта
сам имала, да чују девојке, мамине и татине принцезе.
Али да, разредна каже: "Немој да ме разочараш."
Зашто људи морају да се улизују? да се сад претварамо да је све ок.
Ма дај, и ја одем понекад из школе.
Али то онда делује много другачије. Одмах се зове мама са питањем: "Да ли знате где је
ваше теме било на осмом часу данас?"
Зна.
И ти родитељи, који мисле да им деца оду у школу, а уствари проводе дане по стриптиз
клубовима и кафићима.
Касније, немају лекције, па дођу са најлепшим осмехом на лицу и кажу: "Данас изгледаш
дивно! Можеш ли да ми позајмиш свеску из румунског до среде? Пошто одговарам, а
немам све лекције..." Е па, од сутра, немам ништа више!
Зато што чим ми се дотична свеска врати чујем све што о мени говорите.
"Она што се у све трпа. Онаква, таква, глупа..."
Искрено, баш ми се нешто плаче од свих коментара. Али зато више нећу ни ја да будем
будала коју ћете да искоришћавате.
Завршила сам са свим таквим тупанима.
Нека свако настави својим животом.
Ја ћу да останем она која се у све трпа, да би се развила, научила и била неко.
Чак иако знам, да ћете једног дана ви бити шефови, директори и власници неких фирми.
Пре ћу да уживам у овом свом животу.

But you always be my hero, even though you lost your mind

Слушам његову емисију и одједном, наша песма.

"Увек ми сламаш срце када пустиш ову песму" - коментаришем уз лажни осмех.
Његов уздах.
Знам да сам одустала и прешла преко свега, али како да ми не застане дах сваки пут када
чујем ту песму, која ће ме вечно на њега подсећати.
Никада нам неће бити досадно.
Обећао ми је да ћемо се виђати често.
А ја не могу да опишем речима ону празнину.
Све је бело... и онда се појави он и својим присуством уз осмех да дозволу да почне дан.
Или по тој белини наслика најлепши портрет и исцрта најромантичније љубавне стихове.
Нећемо више да забадамо ножеве једни другима у леђа.
Препустићемо се моменту и покушати да уживамо у овој реалности која нас окружује.
Идући пут ћу плакати пред тобом, загрлити те, признати шта имам и отићи у ноћ.
Али као да то ишта вреди.
Сутра ће опет све бити исто.
Мој дан ће почети тобом, свуда око мене ћеш бити ти, али тебе неће бити уствари ту.
Јавићеш се, рећи пар речи, ја ћу се опет заљубити и све ће се на исто вратити.
"Господине, ја сам у вас неизлечиво заљубљена!"





Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна

моја реч у шуму; мој корак и блудња;
 само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека

јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,

у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,

твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.

Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.

Волела бих да живим у бајци. А ко не би?

Ових дана, на часовима смо нешто помињали често бајку "Мала сирена".
Одувек сам се у њој проналазила, не знам зашто.
Тај цртани ми је, поред Петра Пана и далматинаца, увек био посебно драг.
Мама ми је причала да сам нон-стоп вртела те касете, док се трака није кидала.
Лудо дете.
Аријел је посебни лик. Хвала Андерсену што ју је створио.
Али размишљам, да ли је заиста тако у животу, или је то само у бајкама?
Једна девојка жртвује цео свет, за нешто немогуће.
Нешто што је од почетка изгубљен рат.
Наравно, пошто је бајка, то све има срећан крај.
Рећићете да сам полудела.
Али, да ли човек бира да ону немогућу страну, само зато што жели да види оно непознато,
зато што је то интересантно... или зато што стварно воли и због те љубави је спреман да
окрене цео свет?
Уствари, пост је само тачка на бесму коју смо обрађивали на румунском.
Хоћу да будем као Аријел.
Када бар имамо исте осмехе, хоћу да се заљубим и борим за ту љубав...

...једног дана...

А мој Мика каже: "Ви можда схватате: био сам ту да вам прстом на усни напишем осмех и
на трепавицама сузу у исти мах."

Када нам све дојади, пукне нам филм, изнервирамо се толико да не размишљамо о
последицама. Нешто као: "Од сутра окрећем нови лист!"
И стварно, окренемо ми тај, нови лист. Али шта са њим? Пошто је неисписан, тешко је све
испочетка.. па се онда, лепо, вратимо ми на онај наш стари лист. Испрљани, исфлекани...
Дојади једном. И онда решимо да купимо карту у једном правцу.
То је најлакше, покушавамо да побегнемо од стварности, од реалних догађаја који су нас
изнервирали и дотукли.
Никада нисам волела да бежим.
Иако ми се стомак преврће од тих ситуација.
Више ми се свиђа она друга варијанта, да се суочим са проблемом.
Али, чему патња?
Схватила сам одавно да је само један живот. Једноставно-компликован, тежак, али НАШ!
И тако кратак!
Уместо што одмажемо себи, наглашавајући сваки проблем, боље би било да се побринемо
да улепшамо дане који су пред нама.
Да се насмејемо, изађемо на кафу са пријатељима, попричамо са породицом, прочитамо
омиљену књигу, погледамо филм који нам увек одузме дах.. одслушамо ноте песама
омиљене групе...
И покушамо да схватимо да се ништа случајно не дешава.
Идемо даље! :)

Па да.. То кад се једном започне, тешко се завршава.

Шта још каже Себастјан? Па свашта.
Мало више је патетичан (мама каже да је романтичан :))) )
Пре него што сам отишла у Србију, тачно пре седам дана, причала сам са њим.
Онда је ту почео да ме хвали..
"Надам се да ћеш да сијаш на сцени. Као што сија месец међу звездама. Уствари, кад
боље размислим... Мислим да ти још лепше сијаш. Бар за мене. Имаш ли трему?"
"Немам никада трему пред наступе."
"И нема потребе. Замисли да сам први који устаје да тапше када се појавиш на
сцени, и последњи који престаје да тапше".
Ауу, мислим се. Шта рећи? Нећу да будем безобразна, али како да спустиш човека на
земљу?
"Јеси спаковала све ствари?"
"Пасош, ствари, сви папири... да, мислим да сам све спаковала"
"Пази да не заборавиш и пољупце од мене. Сада је све спремно?"
Смејем се и изговарам: "Да"
"Ставио сам ти и неколико резервних. Да не можеш да престанеш да мислиш на
мене".
Јадан.
Уствари, шта ја ту могу да радим? Нисам ја крива. Осећања не можеш сам пробудити.
"Знаш како тешко пролази време.. тако понекад, пожелим да те видим... а не могу.
Чекам."
"А зашто желиш да ме видиш?"
"Зато што ми недостајеш!"
Прошло је неколико дана, звао ме је, али сам била заузета и брзо то покушавала да
обавим. Једног дана, после проба, зове ме. Распричали смо се и ето, одједном чујем у
позадини неки женски глас. Његова мама.
"Хеј слаткице, па како си нам? Пази на овог мог... "
Чекај мало, шта је господин причао мами?
Упознала сам ја његове истог дана када сам и њега упознала. Али стани, је ли то ја луда,
или је он испричао његовима неку његову причу?
Себастјан је јако добар дечко.
Не верујем да би икада повредио девојку.
Значи да је грешка у мени. Увек бирам компликованију страну.
Али када моје емоције нису у игри.. ту ја стварно више не могу ништа да предузмем.
Жао ми је.

Једноставно, још увек је Словак у мени.

Када сам те први пут видела,

 Свака твоја мана ми се свидела,
Осмехом си ме истог тренутка купио,
Отишао, а пре тога, емоције моје скупио.

На први поглед - то беше игра.

Слатке речи и понеки осећај,
Сваки тренутак уз тебе-био је рај,
А без тебе то се тугом зове.

Дошао си. Полако врата одшкринуо,

Пољубио у чело, ни тренутак није минуо
И од тада на лицу ми је осмех нацртан,
Замислила сам те лепо: Као да си бесмртан.

Плаве очи. И данас су ту...

отимају уздах, али и наду сву.
Можда нисам знала да желим?
Да те дозивам, уснама врелим?

Била сам лутка само,

овога пута са осећањима,
да сам дошла код тебе тамо,
би ли престали са уздржавањима?

Капљице кише. А ја одлучујем тада,

Нећу те тражити више никада.
Болно сам обећавала-ништа одржала,
Јер сам се на крају, теби опет вратила.

Открићу вам једну велику тајну.

Прошле године се догодило нешто што нисам могла да контролишем, али исто тако нисам
смела да дозволим то себи.
Зближила сам се са једним момком.
Наше дружење се засновало на шалама, зезањима и заједничким покретањем свих
екскурзија.
Он је глумац, радио је у позоришту чак. Моје годиште.
После неког времена, када сам се скоро већ заљубила, сазнајем да смо род.
Шта онда?
Као, правити се да се ништа није десило, и то ће временом проћи. Само мало облога
стављаш и нема проблема. Е мало морген.
Уместо да нас та баријера растави заувек, мене је још више зближила њему.
Његова породица ми много прија. Посебно његов отац. (Јесам ли у њему пронашла оно
нешто, што никада нећу имати?)
Све у свему, била сам тако наивна, те сам дозволила себи да се заљубим.
Ништа. Наше време које само ми разумемо.
И онда, неко, као из заседе, њему преноси нешто што није требало да зна. У много
драматичнијој верзији.
Сећам се, као да је јуче било, када ми је додирнуо руку када смо остали сами.
"Од тебе то нисам очекивао". Рекао је са тужним осмехом на лицу.
После свега што смо то вече изговорили, препешачила сам 6 километара до куће. Сама.
Поноћ. Сузе које се сливају низ моје образе. Маскара се размазала, а кога брига? Никада
ми није био понос испред љубави.
Молила сам га да ми опрости.
"Знаш мене и знаш да не волим емоције и тако те ствари. Постоје само 2 особе са којима
причам о свему. Мој брат и мој најбољи друг. А сад схватам да сам погрешио што сам те
пустио да будеш трећа особа".
Срце ми је ломио на најситније комадиће.
Заволела сам га. Ни данас дан ми није уопште све једно. Не знам зашто.
Тако зна да ме спусти на земљу, да ми распаљује шамаре својим речима... Зна колико сам
слаба на њега и зна да ћу све урадити за њега и због њега.
Понекад ми се чини да то покушава да искористи. Али, ето, једино се тим стварима не
смејем.
Смејем се због других проливених суза.
Али ове су ме некако гануле на чудан начин.
Јуче седимо један до другог, и почињу да се буде она стара времена...
Можда ме само та његова ватра (лав је у хороскопу) може смирити. Мене, која сам увек
(нажалост) доминантна.
Данас, на овај Свети дан, желим да му захвалим за све осмехе и за сваку сузу.
И из тога сам по нешто научила.

Ако размислим боље, стижем до закључка да смо се, можда, само уплашили свих тих
емоција и нисмо могли да са сигурношћу закорачимо у свет који ће бити само наш.
Ја те толико добро познајем, да сам ти из очију прочитала много тога. Ниси морао да
кажеш. Понекад једноставно, човек схвати.
Неколико речи које су толико јаке, да су сасвим довољне.
Стисак руке... руке које се зноје и топло додирују.
Тако си ми близу, а тако ми недостајеш.

Ако пожелиш да дођеш.. предпостављам да си свестан да су ти моја врата отворена нон-

стоп.

Уствари, више нисам хтела да пишем о томе.

Али је некако, увек много лакше тако...
Неспретно се увлачи у мој живот, али се заиста увлачи.
Рекла сам му да гледа друге девојке, да отвори очи... Да има бољих од мене... А шта сам
друго могла да му кажем?
Нисам навикла да ми неко посвећује толику пажњу. Нећу рећи да ме гуши, јер ми на неки
чудни начин прија...
Навикла сам да сам ја она која тражи, она која плаче, она која нема...
Али изгледа да се понекад улоге преокрену... И сада, ако размислим, помислим да се
шали. Али није тако.
"Како то да једна девојка за чисту десетку, може да се спусти на мој ниво?"
и рекла сам му да не губи време.
"Зашто изгубити 5-6 месеци свог живота, за неколико дана са мном? "
"Зато што си специјална, интелигентна.. зато што, искрено? Када чујем све што
радиш.. останем без речи. И не могу да верујем да можеш без проблема да говориш и
са неким интелигентним и са неким ко није баш тако начитан..."
Касније сам отпутовала, имала сам представу.
Био је ту, као подршка.
Ја ништа не осећам, и не знам да ли ће се то променити. Једино ми је драг...
Али то није то!
"Звао сам те, јер желим да ти кажем нешто. И да.. јако је тешко, али морам...
Променила си ме. Јако. Прошло је само месец дана, а ја сам сазрео. Можда ће то да ти
делује глупо, имам 20 година.. али истина је. Мама се исто чуди. Почео сам да читам!
Да гледам ведрије на свет. И ја бих био најсрећнији када бих могао тебе да назовем
својом"
Занемела сам. Нико ми никада није тако лепо говорио... Или сам можда заборавила?
Да ли заслужујем?
Не знам.
Знам само да не желим да повредим овог дечка. Он то најмање заслужује.
"До сада си вероватно налетала на неке који нису знали шта желе. Ја знам. И кунем
ти се да те нећу повредити."

И јесам налетала на погрешне. И јесам давала све своје емоције. Али шта са тим?
Данас имам само пар бројева више у телефону, пар фотографија... много успомена.
И то је све.

Али нећу ни да живим за лето.

Као што би то мој Словак рекао: "Време ће показати"

Је генијална књига, коју, за коју, верујем, већина вас зна. Када сам завршила са
читањем, стала сам, замислила се и... Је л' овај Достојевски био геније? Кроз 15-
ак ликова, улази у психолошку анализу сваке личности. У 600 страница, стало је
само неколико дана.
Све се дешава када један пропали студент, генијални дечко, решава да испроба
себе и одлучује се на убиство једне жене код које је залагао ствари. Одмах се
испоставља његово неискуство, јер не само што није био способан да украде неке
ствари, већ је приморан на двоструко убиство. Радња се компликује, неки сумњају
на њега, неки не. У бунилу говори разне ствари, помиње нешто што би могло
негативно да утиче и на његов живот...
Али на крају, показује се слика љубави, која ипак може да превазиђе све
препреке. Нада, нова шанса..
Не знам, после ове књиге, дуго ћу ћутати.

Колико искрених речи може да стане у једну честитку?

Не знам.
Али данас, на његов рођендан, опет ме спопала сећања.
На давно прошле време, на нас, који смо одавно "испарили".
Биле су то године за памћење.
Ја сам била дете, (и сада сам, али тада сам била баш мала) спремна да га лажем, да
измишљам стално нова збивања, како бих му се чинила интересантном.
Касније сам схватила да сам могла то и на други начин да урадим, али... била сам мала.
Имала сам 12 година када сам га упознала. Он је био момчић, прва средње... бунтовник...
Једино ја сам умела да га разнежим.
Он ми је одабрао "надимак" за овај блог, и ето, због њега сам "be happy " или, како моја
Настасја воли да каже, "Само happy"
Дечко који ме је увео у свет љубави и среће. Био је нежан, бирао најлепше речи за мене.
Он живи у Новом Саду, ја у румунском Новом Саду.
И данас, на његов рођендан, захвалила сам му за сву бригу, за сву љубав коју ми је
несебично подарио.
За срећу. За то што ме је "извукао" када ми је било најтеже. Што ме је држао на телефону,
после татине смрти, само да не бих плакала.
Извињавам му се за сваку лаж, за сваки бол, за то што нисам знала да га чувам.
И желим му све најбоље. Јер и данас, када има 21 годину, остао је тако чисте душе. Пун
жеља.
Један леп дечко, са зеленим очима и најискренијим осмехом.
Желим му да нађе девојку која ће умети да га начини најсретнијим дечком на свету.
Да се избори са тим правним факултетом.
Да уздигнуте главе корача кроз живот, и да на том путу нема трња и препрека.
А ја.. бићу овде, бар као подршка.
Сремче мој, нека је са срећом!
Човече :)
Ко би рекао да ћемо да стигнемо довде?
Али ето, игром судбине, ту смо.
Стојимо... њему дрхти глас... Каже, има да ми каже нешто важно.
Проблеми у породици.
Зове ме, јер каже да га мој глас смирује.
Тај дан ми је рекао да га нико није учинио да се осећа онако како се осећа.
Да размишљам о могућности да "градимо заједничку будућност".
Не знам да ли сам напомињала, али мама зна све што се дешава у мом животу.
Она је њега заволела чим су се упознали, а сада, када слуша све што ми говори, пада у
несвест :))
Ок, не зна ни она детаље, ипак нешто треба да се сачува.
Нисмо се чули 2 дана, човеку нестало кредита.
Мени није пало на памет да га позовем. Не знам зашто, нисам осећала потребу. Данас ме
је мама натерала.
И зовем га. Одушевљено се јавља и каже:
"А таман сам помислио да си ме заборавила. Када сам видео твоје име на екрану,
срце почело да ми куца јаче и брже... замисли само. Не знам зашто"
Касније ми је причао о неком његовом брату који има 20 година, као и он, и већ се
оженио.
Је л' сам ту требала нешто да схватим?
После смо причали о чекању.
Опет је напоменуо да је упознао једну девојку коју је спреман да чека дуго, дуго...
Алузирао је на мене.
Да... најдужа веза му је трајала месец дана, чини ми се? (Док је свака моја заљубљеност
трајала много дуже, али то у некој другој причи :)) )
А запамтио је датум када смо се упознали. И рекао је да је то специјалан дан, док сам се ја
као гуска претварала да немам појма због чега.
Појавила сам се у његовом животу баш када је требало. Када је покушавао да преболи
нешто из прошлости.
Каже да сам му помогла. Да се сада стално смеје. Мама га чудно гледа, ал' пошто ме она
скроз готиви, није јој то проблем.
"Хвала ти што си ме се сетила" каже он. А у гласу му препознајем дрхтање.
Нисам ни сањала да ћу некоме, икада, толико значити.
Навикла сам да играм улогу оне која воли. Сама.

Данас, после прочитаних редова о ситуацији доле, после одгледаног документарца...

Шта могу да кажем?
Да захвалим Господу што живим на сигурном месту.
Што могу слободно да дишем, да се крећем, да се смејем, и да будем уверена да ме нико
неће гледати прекорно због тога.
Што имам могућност да радим ствари које волим. Да читам, да пишем-и да знам да ме
нико неће кудити због објављених новинских чланака, да глумим-и да будем уверена да се
нико неће увредити, нити препознати себе у томе.
Колико сам богата.
И поред ове кризе, бесполености... туге...
Ја имам право говора.
Могу да, са ове две руке, стварам чуда.
А зашто неки немају то право? Само зато што су Срби?
Ни криви ни дужни плаћају животима.
Зато што воле сваки грумен своје земље и не могу да га се одрекну тек тако.
Да кроз сузе прошапутају "Збогом!".
Колико је тешко, ја само слутим. Чујем, видим, али све издалека.
А они који су тамо, знају о чему причам.
Многи не разумеју, затварају очи пред суровом судбином.
Никада се то неће завршитит.
Зато, кажем мојим вршњацима да не траће више време.
Драгоцено је!
А толико је ствари које се могу радити.
Потресло ме је, али сам ја ипак далеко.
Шта уделити онима којима је само хлеб довољан? Сиромаштво у целом свету.
Глад.
Болест!
Људи свакодневно умиру од рака, туберкулозе, од неких нових болести.
А ми смо тако благословени што смо здрави...

Могла бих у недоглед.

Али нећу. Захваљујем небесима што имам све.

Дошао је и тај дан, када наша драга блогерка, Настасја, слави. Овога пута, за разлику од
прошле године, у Кувајту.
Вечити авантуриста, девојка са очаравајућим очима, најлепшим осмехом, са невероватним
смислом за хумор... а кад је одвојите од кинга... лудило! плачеш док читаш песме, не мож'
човек да те заустави.
Па, да је ништа од њеног вољеног не раздваја, да јој нико не скида осмех са лица, пуно
успеха у "новом животу", да јој сваки дан буде обасјан најтоплијим и најнежнији зрацима
сунца, да јој сваки дан буде повод за славље, да јој живот буде испуњен здрављм,
тренуцима искрене љубави, нежности...
Све то јој желим.
У ту част, спремих тортице, за све блогере.

Замисли жељу, драга моја, а ја се од свег срца надам да ће се остварити. Не само ова, већ
и све друге!

И за крај, шаљем ти још орхидеја, за колекцију! :)

Ускоро ће твој рођендан. Синоћ размишљам, све ми се нешто, враћају у глави заједнички
тренуци.
Сећам се обећања која смо пружали једно другоме, и тако се сетим момка који је први у
мени пробудио емоције.
Хвала ти за сваки тренутак који смо заједно провели и када сам се осећала најсрећнијом
девојком на свету.
Хвала за сваку буру, за плач пред професором... и на његово: "Је л' због М?" Испричала
сам му целу причу.
Памтим моју срећу када си рекао да долазиш опет у Карловце.
Памтим како сам се надала... и трудила да се не присећамо свађе.
Памтим како сам се расцмиздрела пред свим девојкама.. када смо избегавали једно друго...
када си слушао друге, а не мене.
Памтим наша боцкања, моју љубомору што си свима посвећивао више пажње него мени.
Ало зато, памтим и наш први растанак. Наш први састанак.
Звук твога смеха, боју гласа и... одједном... твоје очи.
Памтим да сам тек по растанку могла да се саберем и схватим своја осећања.
Памтим вече пред полазак у Хрватску. 3 пута за редом сам гледала "The notebook" од
тада, оно што понекад радим, више не зовем плачем.
Памтим све речи које си писао. Чувам их по папирима, телефонима, компијутерима, чувам
их у срцу.
И те речи, и данас дан су нешто најлепше што ми је неко рекао.
Памтим све. И захваљујем ти за сваки гест. За стрпљење...
За то што си имао воље да ме учиш о нашем православљу и разним другим стварима.
Сећам се оног одвратног осећаја у грудима, који сам носила 2 дана са собом. И једне
вечери, сањам да си избрисан са лица земље. А сутра дан... јављаш да си био близу смрти.
И срећа те је извукла.
Чекање... моје чекање. Написала сам десетине песама док сам се надала да ћу те опет
видети.
И јесам.
Опет у тим Карловцима.
После тога, све се променило.
Зато што нисмо знали да комуницирамо.
А данас, када је све прошло... питам се само, шта сам ја теби дала?
Не знам.
Надам се да ћеш пронаћи своју срећу. Само то...

Као што је познато, имам пуно пријатеља, различитих националности.

Особа коју и даље сматрам најинтелигентијом особом са којом се дружим, је Словак ког
сам упознала у Паризу, на наградној екскурзији. Дружењем после Париза, схватили смо
да волимо сличне ствари. Његово мишљење је да сам ја најбољи психолог ког познаје, а ја
мислим да су све његове награде заслужне. Добио је десетине награда за прозу. За причу
која се мени највише допала, добила сам дозволу да је преведем на српски и поделим са
вама. Надам се да ће вам се допасти.
 Ситнице

Имати 17 година, тешко је, бити слеп са 17 година скоро је немогуће. Томас, један
обичан дечак, ослепео је са 17 година, заувек, знајући да је живот изгубио боје. Није више
виђао зеленило траве, ветар који је пиркао и задиркивао опало лишће, капљице воде у
рупама асфалта, куће у барокном стилу, или пак оне новије поред којих пролази
свакодневно, пару која се лагано издиже из тањира, и остале сличне ствари, које ти
понекад измаме осмех. И онда схватиш да је живот састављен од малих ствари које те или
ране, или те натерају да започнеш живот са десном ногом. Ситнице, како их је називао
када је видео. Када је видео...
Сада,све се везује за кораке. Десет корака до врата, пет до радног стола, тринаест
до собе, двадесет и пед до купатила. Како да се радујеш онда када, ако се замислиш око
неких ствари, обично је то саобраћајна несрећа због које си изгубио вид, завршаваш
ударајући се о зид илио неки предмет који не можеш да видиш.

„Живот је ништа” , мишљење је које је Томас имао свако јутро када се будио.
Пријатељи, породица, сви су покушавали да му помогну. Али, они нису знали како је бити
слеп, да ништа не можеш да видиш, да знаш да никада нећеш прогледати. Једноставно си
слеп. Ту си, на сажаљење других, али он је био поносан, није желео да прихвата њихово
сажаљење, које су они називали „помоћ”. Сви су му говорили да ће се навићи, али није
било тако, јер сваки нови дан представљао је за њега истински пакао, пакао у ком не
видиш своје непријатеље. Говрили су му да ће полако почети да заборавља несрећу и да ће
моћи да се концентрише на друге ствари. Како да урадиш то када не видиш?

Његов живот претворио се у шетњу „корака” која је изгубила циљ. Слепа шетња,
сналажење у мраку.

Боје које су се преливале из слабог у слабије у његовим успоменама, које се губе

полако кроз маглу његовог света. Десет корака до врата, пет до стола. Како живети у
таквој бесмислици?
Макар да никада није видео лепоту свих тих боја, да није... али видео је, прелепе ситнице
дана, шетао се међу кућама, превише замишљен и ужурбан, да би видео зраке сунца како
продиру кроз густо грање, превише заузет да би видео заласке сунца љубичасто-црвене
који су заводили хоризонт, превише заузет нечим другим,великим и важним стварима за
његову свакодневницу.
Тражи и пронаћићеш, али он је тражио, тражио... и није проналазио. Тражио је
сваки дан, знојећи се у потрази. Жели и подариће ти се, желео је, али није добијао, желео
је.
Дошао је и дан када се сам постидео од толиког вајкања. Живот иде даље, желео ти
то или не. Можеш да живиш, или да се жалиш. Одлучио је да ће живети у садашњности,
не у успоменама. Почео је да учи азбуку за слепе „Braille”, да ради све више и више.
Можда ће тако заборавити. Живот је постајао све тежи, а он је носио терет који му је
живот доделио, уздигнуте главе, али душа се губила, воља која је подстицала жељу за
животом, дробила се, преварена тиме да је решење пронађено. Пронашао је мало сутра.
Ипак, измлевена душа се мрвила под тешкоћом, тражећи избављење сатима, у којима је
учио да свира на гитари, на клавиру, да пише и да чита. Да развија чуло мириса, слуха и
додира. Једини разлог због ког је учио, је да би попунио време нечим корисним. Уствари,
мало му је стало до музике, читања или пипања.

Напољује падала киша. Био је уверен да је предивно гледати кишу која је сипила,
сливајући се из неба. Плаве, мале капљице, ударајући се о земљу. Каљице које се брзо
спуштају, на позив гравитације. Био је сигуран да је тај природни ритуал био фантастичан,
богат, пун боја. А он, стојао је и слушао како се киша удара о кров куће и о прозоре. Шта
је могао да уради? Ништа, осим да немоћно слуша како пада. Зашто да је и не осети?
Обучен у фармерице и мајицу, изашао је опрезно на хладну кишу. Осећа контакт са
великим барама. Кожа му се најежила, за трен ока му се поквасила мајица, из косе су му се
сливали млазови кише, директно у очи. А онда су клизили низ лице.

Било је пријатно. Осећао је воду, чуо ју је. Вртео се. Трава из дворишта је била
ломљива, босе ноге су се заривале у њу, а он је осећао додир мокре траве. Као да се шетао
у бесконачност. Затим, исцрпљен, сео је под дрветом, слушајући кишу која је прала град.
Полако, долазило је захлађење, а он се повукао у своју собу.

Тринаест корака, још десет. Када је топлота ушла у контакт са хладном и мокром
кожом, било је пријатно. Ах, како би било добро да само стоји тако, да не ради ништа.
Само да осећа како топлота продире кроз тело. Стајао је тако минутима, можда сатима.
Одећа се осушила, такође и коса. Прешао је руком кроз чупаву и суву косу. Затим, не
скидајући осушену одећу, легао је у мекани кревет, осећајући његове сомотске додире,
осећајући да „пропада” у рупу која је намештена захваљујући тежини тела. Мисли почеше
да му лутају, на тренутке проведене у дворишту. На пријатну хладноћу – на почетку, и
досадну хладноћу пред крај. На топлоту која га је изненадила чим је крочио у кућу. На
оних двадесет и три корака до собе.
 Следећи дан изашао је у шетњу са човековим најбољим пријатељем, псом. Али не
било којим, већ једним који је био специјализован за њега. Штап у десној руци, поводац у
левој. Није се удаљавао далеко од куће, још увек није владао тим делом града. Није се
бојао да ће се изгубити. Псу је била позната команда„кућа”.

Ишао је споро, топли ветрић му је мрсио косу. Одједном је ударио о некога. Обоје
се саплетоше преко пса, који се измакао из стиска. Нервозни Томас се обратио непознатој
особи:
„Гледај мало куда идеш!” Помислио је, вероватно, да је то био неко од оних
лицемера који су намерно ударали о слепе људе.
Одзвањао је неки смирени глас, колебајући се измећу стида и ироније:

„Волео бих, али сам слеп, ако ниси приметио.”

Томас је једно време остао нем. Први пут је срео некога као што је он. Неко ко га је
разумео, неко ко се борио са истим проблемом. Одговорио је одсечно:

„И ја”

„Онда, добродошао у клуб.”

Подигли су се са земље и руковали. Онда су наставили, свако својим путем, али не

пренего што су се извинули један другом.

Њихови путеви су се укрстили. Свако је наставио даље. И одзвањање корака

незнанца, губило се.

АТомас, напокон угледа светло.

Аутор: Pavel Prihradsky

Данас се многи боје емоција.

Понекад разумем то, први пут, упуштање... И наравно да не можеш од почетка да
пронађеш праву особу. Док се то деси, проћићеш многим путевима, упознавати много
људи...
Познајем их доста. Као што народ каже, 100 људи, сто ћуди.

Али не разумем људе који после пада не знају да се дигну. После тога што су рањени,
затворе се у себе и имају ограничен видик.
И више никада неће повратити поверење у људе.
И сама сам била повређена о-хо-хо пута, и ево ме, и данас се смејем и радо упуштам у
нова дружења, заљубљујем се...
Зашто да чувам све те емоције за себе?
Те људе, који се више никада неће цели дати, називам егоистима. Мој блог отац,
Баладашевић, човек ког неизмерно ценим, скренуо ми је једном пажњу да не могу да
тражим нешто, ако сама то не дајем!
И како онда, да тражим љубав, подршку од других људи, ако ја не дајем истом мером?
Мишљења сам, да човек може имати много пријатеља, и то је највеће богатство! Зато,
поред свих материјалних проблема са којима се боримо моји укућани и ја, себе још увек
сматрам веома богатом! Не постоји град у Румунији или Србији, у ком немам некога кога
могу назвати пријатељем.
Наравно, правих пријатеља, оних који би руку дали за тебе, мало је, али хвала Богу и њих
има. Породицу не можемо бирати сами, али зато пријатеље можемо. Исто је и са
партнером.
Зашто упропастити своју младост, затварати се у себе?
Ок, знам да су људи чудни и све то стоји. Али ми смо јаки. То ћу понављати док не умрем.
Ми можемо да издржимо много!
Управо зато још увек овом земљом ходимо.
Сматрам да сам велики борац и не волим да одустајем. Ако нешто себи зацртате-идите до
краја, док не остварите то.
Људе без емоција не разумем. Они који се никада неће искрено смејати.
Који не знају да цене оно што имају. Немају са ким да комуницирају...
Волим да читам, али у књизи никада нећу пронаћи оно што људи могу да ми пруже:
разумевање, подршку, осећања.
Зато, молим све оне који су пали, да се подигну са земље! Да оживе.
Живот је само један и не вреди га трошити само на себе. Јесмо ми битни, али нисмо пупак
света.

Опростите ми, али ови људи су најпатетичнија створења на овом свету.

Не могу да поднесем самосажаљење. Поготово не у великим количинама!
Е сад, питате се како то изгледа?
"Куку, лелееееее, мој живот је најгори... Ја сам тако јадна, колико сам се напатила,
пропатила, патила, просто невероватно."
Ако покушаш да изустиш нешто:
"Али...."
"Ма, немој ти ни да отвараш уста, теби је живот био мед и млеко... ништа страшно,
помрло ти пола фамилије... и отац, а? Ма нема везе... ниси се ти нешто узрујала, чим ниси
себи пресекла вене још увек. Страааашан је МОЈ живот јер ЈА сам та која је упадала у
незгодне ситуације, која се једва извлачила.."
"Знаш, није све..."
"Ма шта није?? Шта ти знаш о мом животу. Тако је зезнуто ићи у школу, учити, ићи на
пробе после"
Ако недај Боже, покушаш да им усадиш мало оптимизма...и кажеш:
"Па ок, гледај то са боље стране. И, ко те уопште тера да имаш ван школске активности?"
Не вреди! Немојте ни покушавати. Они су центар света! Они желе да се цео свет врти око
њих, па чак иако је то у негативном смислу. НЕМА ВЕЗЕ!
Они желе да цео свет буде ту, поред њих. Иако, заправо, није им се десило ништа
страшно, они су патетични снобови којих се треба клонити.
Мени се већ сада диже притисак.
И воле да уцењују. И да говоре: "Убићу се, ја више овако не могу да издржим! Прекинућу
са школом, и са тренинзима! Није то за мене више..." Уствари, није им ни на крај памети,
али они желе да ти кажеш:
"Немооој! Па ти си као створена за одбојку! Ако престанеш да тренираш свет одбојке ће
изгубити једну талентовану особу."
Е, они ће се тада осећати добро.
А ако кажеш:
"Па да... можда је боље да олакшаш себи и престанеш да идеш на певање", они ће бити
још беснији.
Проучавала сам дуго такве особе. И ако умеш да им запушиш уста, то је супер.
Искрено, пљунула бих им у лице!
Зато што су незахвална стока, а не људи.
Који не знају да цене оно мало што имају него би да те живог поједу!
Само ради себе.
Уствари су велики егоисти који не знају да жртвују ништа ради правих ствари.
Ок је да сад ми понекад кажемо "Тешко је", али не да нон-стоп живиш тако, да само ти
постојиш, да не видиш теже животе и да не умеш да захвалиш.
Нећу да дужим, већ сам превише нервозна.
Ако се неко пронађе, извините, није никоме намењено. Само пражњење...

Поздрав блогери, хвала жто умете да разумете и остале и што не мислите да

вам је Бог подарио најцрњу судбу!

Када наставиш даље, и схватиш да ти неке особе остају само у лепом сећању, поносан си.
Видим по себи. Пошто сам са Словаком и даље у дивним пријатељским односима, типа:
Најбољи другари. Причао ми је о некој новој девојци која се појавила.
По први пут, нема ту љубоморе, горког укуса у устима.. отарасила сам се тога.
И надам се да се неће вратити.

***

А када се отворе нова врата? Шта онда човек ради?

Смејем се као будала, све ми смешно. Он ми је интересантан. Чиста супротност онога што
се до сада вртело. Бунтовник.
Али је јако чудно, када све мораш опет испочетка. Како се то, уопште, ради?
Није то љубав, да не будем схваћена погрешно. То је само оно адолесцентско.. она
потреба за мушким загрљајем и за заједничким причама до касно у ноћ.
И лепо ми је, ето, и док чекам.
Шта друго? Ја сам само тинејџерка.

*** ,

Пошто сам била "паметна" углавила сам се у још обавеза. Баш сам геније за те ствари :))
Пробе глуме сада имам 4 пута недељно, са 2 различита "студија", и мало сам превише
уморна, али сам за то сама крива, тако да нећу да се жалим. Сама ћу себи да разбијем
главу :))
У школи је напокон добра ситуација. Изгледа да схватамо да нам је остало само нешто
више од године до растанка.
Мислим да нисам спремна за то. Гимназија је нешто најбоље што ми се десило до сада.

Блогери моји, љубим вас све. Лепо је знати, на крају дана, да те бар овде чекају драга
лица.

Нешто се дешава са мном. Опет сам тако срећна и спавала бих у школи!
Јуче сам ухватила себе како говорим: "Хвала Богу, од сутра имамо сваки дан по седам
часова"
Јесам ја нормална?
Или сам уствари, изгубила очи у џепу једног момка...?
Обично је до сада било лакше. Кретали смо се у неком истом друштву и онда сам тако
могла да добијем број телефона и одржавам неки контакт.
Сада је све много другачије. Он се налази у некој "банди" са којом баш и не причам.
Покушавам да измамим неке информације од његовог друга, са којим се супер слажем.
Друг ме зеза, прича ми неке "пикантне" детаље. Каже: "Ма пребаци се ти код нас..."
Иронија је, то што сам се данас окренула када је прошао на ходнику, и он се окренуо.
Почела сам да проучавам погледе. Он на једном крају ходника, ја на другом.
Или сам ја превише у облацима или се из тих погледа може протумачити много тога.
Нешто јако искрено.
И плаче ми се. Зато што не знам како да почнем испочетка.
Зато што хоћу већ једном да пређем преко комплекса и кренем даље!
Да станем. Размислим. Заслужујем ли бар да се за неколико тренутака своје среће
изборим?
Јер, ова стрепња, чекање... и страх који ми изједа утробу, страх од одбијања. Чудно је.
Али нећу више да седим скрштених руку, у нади да ће се решење појавити са неба.
Нисам ваљда, најгора на овом свету?

Када чујем звоно, срце искаче из груди, и ја хитам са другарицама. 2 пуше,

најбоља другарица и ја само правимо друштво. А уствари, напољу сам због
неколико погледа.
И срећна сам, а после 2 секунде, сигурно ће ми се плакати.

Шта ја знам о животу? Ништа... пуштам срце да ме води, лицем у лице са оним што
долази. И не бојим се ничега. Не бојим се да осећам, да кренем даље, не бојим се да ћу
остати повређена да лежим... Зато што подржавам оно моје, да смо јаки и да можемо
издржати.

Док сам чекала да научим да волим, прошла сам много. И ни дан данас, не могу да
опишем тачно значење те речи...
Сећам се сваке дрхтавице колена... И нестајање гласа.
Имала сам несрећу да ме се сете, тек када ја заборавим. А враћати се, нема смисла, нема
смисла везивати покидане конопце. Јер ће чвор заувек остати.
Сузе ме данас гуше, а не знам зашто. Неки тренуци женске слабости.
Потреба да имаш некога ко ће моћи да те разуме. Неке очи, које ће саме од себе говорити
много и нечије усне које ће те смирити заувек.
Највећи је проблем у мојој енергији, у томе што ми је потребан неко ко има јачу личност
од мене. Само ће такав моћи да ме мало охлади, да смири ово дете у мени. Ону олују, која
ће се до смрти борити ако је предмет борбе довољно вредан.
Она која ће живот на месту дати за људе до којих јој је стало! Таквих је, истина, мало, али
је зато постала оно што јесте. Јер је увек имала праве људе уз њу...
Јуче ми је неко изјавио љубав... Себастјан, а ко би други? Поглед ми се растужио, осмех
нестао са лица. Причао је о томе како ће нам бити лепо. А заборавио је, да ја ништа не
осећам. Толико страхујем од тога да не повредим некога...
Али ћу се пре помирити са самоћом до смрти, него са тим да никада више нећу осећати.
Проћиће ова бура.
Али здраво је понекад и сузу пустити.
А од сутра, већ ћу сву енергију потрошити да други буду срећни. Јер сам и ја тада
најсрећнија. када се људи око мене искрено смеју.
И зато их највише волим.

Пљусак удара о кров, разбија баре, пере прозоре...

Слушам и размишљам о кишама у мом животу. Обично дођу буре, једном годишње.
Углавном зими... И сперу све. Не дам да ме повуку са собом.
Волим кишу, само што никада нисам имала некога са ким бих поделила тишину.
Пљушти киша, целу ноћ. Спира улице, чак и оне јаситније пукотине у бетону, слива се низ
дрвеће, где ће заувек остати урезано оно срце.. и два имена.
Две душе које се више не јављају једна другој на улици.
Сузе су горе од киша. Много су горче и изазивају веће непогоде.
Сузе понекад умеју да промене много ствари!
А људи, долазе и одлазе. Неки уплакани, неки насмејани.
А они насмејани, они који ризикују, уствари једини опстају.
Сузе су, ипак, приватна ствар.

"То разумемо само нас двоје"

Послала сам једну поруку и дрхтим. Његови другови ми се смеше док пролазе на
ходнику.
"Госпођо Гавриловић! Је л' прошао Он скоро ходником? Сва си црвена..."
Говори ми један његов друг.
Други прича нешто друго, о њему. Он стоји на крају ходника и маше.
"Иди! Иди код њега!"
"Ма дај, је с' ти читав? Не могу. Доста је и ово. Сад бар зна да ми се свиђа"

Пишем поруку.
"Баш сам забавна, је л'? Кад се окрећем на ходнику за тобом :)"

Мало осмеха, сваки одмор је испуњен неким трагањем, нечим лепим.

Седимо једно наспрам другог. Руменимо обоје.
Мени се нешто стегло у стомаку.. не могу да реагујем. Блокирана сам!
Гледамо се, али не могу дуго да издржим тај поглед.

Има нечега у ваздуху.

Дрхтим.. и испуњава ме неки предивни осећај!

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,

У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњег цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје

Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања ...

Све ће бити лепше, све драже и више,

Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами ...

- Пролић се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише ...

Mилан Ракић

Причам са његовим другом.

"Па добро, реци ти мени, шта се теби свиђа на њему? Чиме те је засенио?"
"Не знам, Саво. Свиђа ми се."
"Зашто ти се свиђа, мора да постоји разлог."
"Не знам..."

Неки његов друг број два.

"Где ти то беже очи? А? За ким се ти то окрећеш?."
Црвеним.
"Еј, образи те одају."
"Погледај ко је овде ;) Ајде код нас у разред."
"Ћао Марко." Трепћем као мала изгубљена девојчица

Његов друг број три.

"Мислим да му се свиђа"

И све се врти око тих другова. Примили ме у фамилију.

Послао ме директор да носим нешто по разредима, да скупљам потписе за заштиту фока.
Кад сам стигла тамо, сви почели да звижде. Кад сам њему дала, већ сам била к'о булка.
Један ме слика, други виче нешто. А ја се смешим.

Професорка биологије је скапирала шта се дешава, јер сам се превише шетала док су они
имали празан час :)

"Само да ми је знати како те је освојио..."

Требали смо да идемо са дванаестим разредом на неко предавање. У последњем моменту,
професорка отказује и намигује ми:
"Ви ћете ићи са овим твојим."
А ја се у осмех већ претворила.

Само што, он још никакве знаке не даје.

Ал' још увек није све изгубљено...

Живот је чудо.
Данас је једна драга душа написала пост о томе.
А ја бих рекла, како живот може брзо да се промени. Док трепнеш!
Толико трчим са једне пробе на другу,школа, ради ово, ради оно. Хоћу мало да живим..
18-и рођендани, тако да више не препознајем себе. За три недеље сам ослабила 8
килограма, а да нисам ни приметила како.
покушавам да пронађем оно своје парче неба, где ћу да се ушушкам њиме, као ватом. И да
држим Њега за руку, само мало. Да могу да му се загледам у очи и да ми каже шта мисли.
Ових дана ме је нека носталгија убијала и решила сам да признам мушкарцима које сам
волела шта сам имала. Нико није могао да верује.
"Замисли"
А било је довољно јасно, само што смо такви ми, понекад жмуримо када треба да
разгорачимо очи.
Као што рекох, не волим да се враћам на давно исписане странице.
Тако да је синоћ неко желео да пробуди "нешто" у мени. Али сам тврдоглаво одбијала све
и терала контру, а то умем и те како.
"Зашто нећеш да причаш са мном о томе?"
"Зато што о томе причам само са дечком" (чак иако га немам, морала сам да слажем)
"Па шта? Зашто?"
"Рекла сам ти већ, а ти ниси мој дечко"
Гледа ме, нервира се, каже ми да сам несносна вечерас.
А мени је драго, јер напокон ја водим коло.
Ближи се олимпијада, време бежи неухвативо, покушавам да га ухватим, али од силних
обавеза не могу да се окрећем. Уживам са друштвом и осећам да ћемо се тако брзо
раставити.. а онда.. Бол.

Читајући "Алхемичара", размишљам о својим сновима. Толико сам желела да се остваре,

толико сам се борила. Али, у датом моменту, заборавиш шта си сањао. Или ти можда,
само досади?
Пожелиш да оставиш све, само за тих пар пољубаца, додира, зато што је то изазов! Зато
што се чини недостижно.
Приметила сам, да од кад сам почела да глумим самопоуздање, момци лакше прилазе. Као
да то воле.
И они о којима сам на блогу пуно писала, почињу да облећу, сами.
Тако да сам до пола један синоћ, са једним познатим момком губила време. Таман кад
хоћу да одем, замоли ме да останем.
"Имаш фиксни"
"Не. Само код баке и деке, немој да зовеш"
"Немаш ни бесплатних минута? Хоћу да се смејем, не могу овако"
"Не. Идем ја.."
"Ма дај, остани још мало :("
Касније смо се набацивали једно другом, а на крају ме купио једном реченицом:
"Када би бар мало више били једно за друго, кунем се да би била моја девојка! Годинама
бих трчао за тобом, због твог карактера."
Обично не знам да одговорим на такве ствари. Па онда развалим нешто.
Звала сам га док нису сви минути исцурели. Планирамо да се видимо ових дана, мада ја не
верујем у неку будућност. Знам себе, чудна сам јако.
Сада, жалим због неких суза, због неких момака... Научиш да је неко ђубре, да није
заслужио сву ту пажњу. Сву стрепњу пре него што смо ишли заједно у Србију. Стрепњу
да не погрешим негде.. имао је девојку. Била сам јој, касније, добра другарица. И касније,
када сам све заборавила, у Паризу, проверавала сам пошту, и тако уђем на фејсбук, видим,
после 4 године раскид. Како сам тада била срећна. А зашто? Не знам. Радовала сам се
туђој несрећи, иако сам била убеђена да ништа више не осећам и да не смем.
Сада ми је потпуно све једно. признала сам му све, иако мисли да сам луда.
Себастјан, по старом. Рекао ми је да се нада да размишљам о њему и да је "љубав посебно
осећање које се не треба расипати".
Па дабоме, добро да ми је човек отворио очи.
Срела га тетка данас тамо у граду, каже да пропада. Заљубио се. Још га она, онако вешто и
подбада:
"Како је љубав Себастјане?"
"Добро је, добро је."
"Шта ради оно моје мало циганче?"
Он се ту растужио.
"Кад ће код Вас? Да ме зовнете чим дође"
"Хоћу, не брини."
"Стално мислим на њу, чујемо се понекад"
Стегне се човеку грло када зна да осећања неће узвратити. Као нека унутрашња борба,
која је од почетка изгубљен рат. Зна се да победника нема, и да на крају сви морају бити
жртве.
Словак к'о Словак. Мама каже: "По понашању, рекла бих да те воли. Само је превише
поносан и превише се боји"
Мама је студирала психологију, увек јој верујем.
Али ја не могу да судим а и не желим. Понекад је боље пустити да живот тече...
Словак је нешто посебно, као неки дар са неба.
Али се ја, наравно, и са њим играм.
"Па, пусти ме бар да ти будем кума, ако нисам могла да будем млада на том венчању"
"Хоћеш да те упоређујем са другима? Ако је тако, лепша си, боља, паметнија, вреднија
зилион пута од свих њих."
"Нисам тражила да ме упоређујеш, само сам искрена. У последње време посебно. Из
непознатх разлога"
Неке се приче, никада неће завршити. Зато што су и започете да би испуниле цео човеков
живот.
Неки људи, заувек остављају траг у души. Неки, као што је wishmaster.
Научиш много ствари. Пустиш душу да заволи.
После данашњег разговора са Словаком, који је трајао више од пола сата, знам да је
љубоморан. Али ћутим, нећу да говорим ништа.
Ми смо најбољи пријатељи, тако је он хтео. Ја прва сазнајем све што се дешава, можда је и
најбоље тако.
Нећу да тражим више. Све је доста компликовано и овако.

И када се вратим на снове, питам се, хоће ли се скоро променити?

Овога пута, не смем да се жалим да нема заинтересованих. Сада сам ја она, која не зна шта
жели. Она која своје плесне кораке изводи несигурно. Не личи на мене, али ме је ударило
оно. Оно што није требало да ме удари.
А то нешто не знам како се зове. Знам само да нећу тако. Имам на шта да окренем радњу
приче.

Љубав у Паризу

Две хиљаде и осма зима. Снег је украсио улице Париза, те се и саобраћај теже
одвијао. Али, све је сијало под уличним светиљкама и деловало је тако магично. Шетала
сам улицом Champs Elysses, а у глави ми је био Божић и чуда која он доноси. Надала сам
се једном таквом.
Недостајао ми је Pierre. Посебно сада, када су празници опрезно куцали на врата.
Са краја улице, смешила ми се тријумфална капија. Све ме је на њега подсећало. Тамо смо
се први пут пољубили. На улицама су делили плаве и црвене балоне, док је небо
прогнозирало снежне падавине. Болна је то ствар, када после тешког раскида шеташ
улицама Париза, где долазе хиљаде младих парова, а ти их гледаш и кидаш се изнутра.
Град љубави ми је пред очима. Сваког дана пролазим поред Ајфеловог торња, и
покушавам да мисли које ме муче сатерам у ћошак. “То су ипак, само успомене.“
Размишљам. А шта би човек био без тих истих успомена? Лист папира који никада неће
бити исписан. У том граду сам први пут заволела, и први пут била повређена.
Сваке године на Божић, волим да свратим до мог старог дома, да проведем мало
времена тамо. Улазим у такси и за мање од 20 минута се налазим испред дома за
незбринуту децу. Плава зграда, чија чак и спољашњост одише тугом. Деци носим гомилу
слаткиша. Сећам се да сам се и сама радовала томе.
Гомила малишана раздрагано трчкара. Фали им родитељска љубав, сада више него
икада. Гледају те као да си светац и то само зато што им посвећујеш мало пажње. Ту
стално долазе нова деца. Неки разумеју - плачу непрестано, док су други још увек сувише
мали. Шћућуре се у крило девојке која је одговорна за њих и траже бајке. Уствари, у тим
бајкама проналазе онај свет у ком никада неће живети. Комадиће савршености које желе
да уклопе у мозаик свог живота.

Донела сам све плишане играчке које сам добила од Pierra. Њима ће добро доћи, а
мени само изазивају бол. Моју најдражу играчку је зграбила девојчица са сребрнкастим
очима. „Моја је!“ Викнула је. Дошло ми је да јој је отмем и кажем: „Не! Него је моја.
Купио ми ју је испред Louvre-a, док смо правили планове за будућност.“ Али сам схватила
колико је то детињасто те сам се тргла на време.
 И сваки Божић пролази тако. Пијем чај са дечицом и причам им да сам и ја одатле
пошла, а да сам касније завршила као незапослени психолог. И, шта сам данас? Путник
који тражи своје место под сунцем. Путник који се надао да ће му психологија помоћи да
провали у ум родитеља који су оставили петомесечну бебу. Не помаже ту никаква
психологија. Недостатак емоција, можда?

После дома, упућујем се назад у свој стан, у ком живим са баком која ме је
усвојила.
„Срећан Божић, бако!“ рекох, а она ме је ухватила за руку.
Плешући танго, пахуље су се гомилале. Деца су се играла у снегу, без обзира што
је Божић. Осећао се мирис свеже печених колача. А ја сам мислила на Pierra.

***

Увек је све било монотоно. Када имаш све на тацни, живот и није неки изазов.
Онда покушавам да се присетим тренутака које сам провео са Мартин. Њених љубичастих
очију које се не заборављају. Како ми је први пут пружила руку и изговорила моје име, са
толико страха. То “Pierr” које је сваки идући пут изговарала са толико нежности.

Данас, када је то поглавље наших живота закључано, трудим се да не шетам

улицама које ме подсећају на њу. Бежим од Париза као од најгорег непријатеља. Зашто
повређивати самога себе? Зашто се мучити сећањима, премотавањем филма по сто пута у
току дана? Једноставније је побећи, главом без обзира.

Па и данас, овде, на неколико стотина километара од Ње, све ме на Њу подсећа.

Као да смо овим улицама већ шетали. Као да смо кафе испијали заједно. Загледан у
шољицу кафе, као да видим отисак њеног кармина урезан на керамици. Све смо делили.

Загледан у море, размишљам, шта би било да смо тада мало рационалније

размислили? Када би човек мало више обраћао пажњу на ону руску пословицу “Јутро је
паметније од вечери”. Да нисмо нагло доносили одлуке.... Али све је већ било свршено.
Кофери су били спаковани, овога пута нису били спремни да у себи понесу и сећања.
Само сам чекао да се нешто у мени преломи. Бес који је у мени до скоро владао, изгубио
је битку и наступио је период равнодушности. Или можда…? Приближава ми се девојка у
плавој хаљини са осмехом у очима. Мартин?
Мислим да ћу је још дуго виђати у другима. И онај њен бесрамни осмех ће остати урезан у
памћењу, као име уклесано на старој липи у шумарку.
Сатеран уза зид, узимам кључеве са стола и плаћам рачун. Решио сам да се никада
више не враћам у Француску. Да ли то из мене повређени понос говори?
Возим кола према аеродрому. У себи осећам да се одричем свега. Да сам спреман за нови
живот, далеко одавде. Сви ми заслужујемо другу шансу, шансу за бољи живот.

Првог марта, овде се прославља наговештај пролећа, те се обично женама (девојкама)

додељују брошеви, који ће им донети срећу и пролеће за памћење. На крају броша, налази
се кончић црвено беле боје.

За тај празник, стиже ми порука која ме је сломила. Себастјан се огласио, после неког
времена.

"За 1. март, дајем ти сву моју љубав и све што могу да ти понудим. Душу и срце које
куца за тебе од првог дана када сам те видео. И од тада, твоје благо лице ми је остало
у мислима и не могу више да га заборавим"
Поруку сам видела тек 2 дана касније. Захвалила сам му се за све, и рекла сам "Надам се
да ћу некада моћи да ти узвратим". Али, још док сам куцала ту поруку, знала сам да
никада нећу моћи да осећам према њему "то нешто"

"Ја се не играм са речима, и ако ти кажем нешто, држим се тога. Имаш моју часну
реч да нисам као остали"

А какви су, молићу лепо, остали? Пролази ме нека језа, све ми се чини безвредно. Јер, баш
тог истог дана, признала сам некоме да ми се свиђа. Прошла поред њега на ходнику и сва
се заруменела. Осетила сам се кривом што не могу да му узвратим.

"Није све у томе. Ја сам чудна. Са мном не мора да се понаша савршено, да би ми се

свидео. А може да дође и Бред Пит, ако ја ништа не осећа, неће ничега бити.
Разумеш?"

Како рећи човеку да се не нада?

"Знаш, ми много личимо. Као на пример: и ја имам исто мишљење - ако не осећам
ништа, не могу да започнем везу са неким. На првом месту су ми осећања. Обећавам
ти да ће бити специјално."

Мени је већ мука. Смејем се, а плаче ми се. Шта ће бити специјално? Ја нећу ништа
специјално. Хоћу оне једноставне глупе тренутке, када прође са друштвом поред мене, а ја
осетим буру у стомаку. Када ми засузе очи, јер не знам шта да радим. Оне моје ситне
емоције које ми преврну све преко главе. Оно бежање по школи и осећај када налетим на
њега.
Али, тај неко није овај који ми шаље поруке.
И све те тренутке кроз које сада пролазим, не бих заменила за то нешто "специјално", где
нећу моћи да укључим своја осећања и своје срце.

"Управо то покушавам да ти објасним. Да ја ништа не осећам и да не могу да се

упуштам ниушта. И не желим да те повредим."

"Не љутим се, разумем те. Али, ако бисмо били заједно, обећавам ти да не би
зажалила. Да знаш да ја говорим веома озбиљно, be happy, ја се у љубави не шалим"

Колико год деловало смешно: боли. Јер сам и ја, са Словаком била у сличној ситуацији.
Зато, решавам да пошаљем поруку, на коју вероватно никада нећу добити одговор.

"Одавно се нисмо видели. Док се не сретнемо опет, не можемо да судимо. Једино се

надам да си срећан. Ружна вест је: свиђа ми се неко други."

Можда сам погрешила, али сам камен са срца скинула.

Чисто да могу слободно да сањам, гледам и радујем се сваком тренутку поред оног, ко ми
је све мисли украо.

Он је тако посебан. Скроз сам поблесавила, као да сам први основне, а не трећи средње.
Излазим на ходник, и чим другари помену његово име, ја сва поцрвеним.
"А види ти њу, чим га поменемо, она се сва зајапури!"

Симпатичне су те провокације, губљење погледа. Или када неко нешто говори, а једино
што ја чујем је звук његових прстију како се у моју косу уплиће.
Изгубљена сам у времену. Сломљена сам од умора. Али сам сама себи све ово нагурала у
програм, тако да се сад борим некако. Вришти ми се! Али гласа немам.

Те једне пробе, те друге... ненајављени школски гости којима треба показати град.. лекар...
зубар. (а то је тек посебна прича, заборавих који је данас датум)
Одем од куће у 7:15, вратим се у 22:30
И ево, управо се кваре батерије :))
А ипак, тако је лепо.
Долази пролеће, спавала бих напољу, док Он игра фудбал.

"А шта ти уствари желиш?"

Шта желим?
Одаћу Вам тајну. Да сањам да ме прими у своје наручје и пољуби. И нек траје...

До тада, не дам да овај осећај оде.

П.С. У суботу је жупанијско такмичење из српског. У понедељак ћемо знати резултате.

Држите ми палчеве!

Зато што је опет дошао онај сенсибилни део месеца, када не могу да се покупим. Признаћу
нешто: одавно нисам сузу пустила. Поготово не због мушкарца.
Али ово је невероватно.
Држим неке глупости у себи, да не бих звучала патетично. За чим сам полудела? не знам.
Успела сам да се детиње заљубим у његов осмех и румене образе, недопуштајући себи да
схватим неке ствари. Недопуштајући другима да ми кажу: Он није за тебе.
Увек сам више волела да се сама опечем, него да слушам свачији савет. То ми је, уствари,
нанело највећи бол.

Написала сам дугачак пост, нисам га објавила, јер сам га случајно избрисала.
Поента је да нису ово моји дани.
И поента је да имам толико тога себи да признам, али онај мој српски понос ми
недозвољва.
Не желим да се приче понављају. Не желим да прођем кроз оно што сам зимус прошла.
Али како се чини, овај осећај у мени нараста, као тесто пред теглење.
Као да шири своја крила у мојим грудима и уздиже се. Веће је од мене саме и зато не могу
да поднесем!
Притиска ме.
Тај поглед ме обара, застаје дах, одсечно је, брзо се све дешава, сунце ме удара, осмехујем
се, чујем неки глас. Његов глас. Плачем. Он долази сутра. Смејем се. Боли ме.

Боли ме што сам тако неспособна. Признајем самој себи и свима који ће ово прочитати: да
не могу ја да радим све. Колико год ја желела да будем добра глумица, добар водитељ,
добар писац, шта год сам покушала... не могу. Живим ван овог света.
А он је у мени.
Преносим га, али ме притискају ти кланови, свађања, завист!!!
"Зашто си се прикључила и оном позоришту?"
А шта то брига оне из првог?
Погрешим ли, пребацује се да сам то научила на оном другом месту. Мржња.
Не желим да попримим ишта од тога. Да сачувам бар ово мало чисте детиње душе што ми
је преостало. На крају ћу се, и тако, стопити са њима.
Зато, чим закуца јун на врата, пред мој 18-и рођендан, напуштам позориште, опраштам се
од сцене. Полако али сигурно треба одлучити прави пут.
Осећам. А то је, ваљда, најважније.

Суза овога пута не може да се стрпи. Боље да се испразним, сутра ће ваљда бити.
Она несустрашива ја, са највећим осмехом, е па има и она страхове. Страхове да неће од
себе начинити особу каквом жели. Страх да ће већ следећи корак бити погрешан. Страх од
летења и рањивања крила.

А оно дете за којим ми беже очи по ходницима... нека остане само дете. А не неко
"специјалан" за мене.
Притисак је јак, само остаје нада да ћу издржати.

Пролеће ми доноси изнова тебе,

У сваком цвету видим твој лик,
У твојим очима замишљам себе,
А у грудима осећам среће крик.

Осмех са лица први је знак,

Да осмех твој од првог дана,
На душу оставља утисак јак,
А са срца свака брише се рана.

Румени образи у пролазу се дирну.

Сваки тренутак испуњен је тобом,
Мелодија нека у пролазу пирну,
И почех да се борим са самом собом.

Стојим. Наспрам мене се спушта мрак и још један мартовски дан, тоне у мрак.
Загледана сам у сутон и размишљам, како бих била срећна, само да умем да повежем своје
мисли са осећањима и претворим их у неко дело.
Више се то не зове размишљање, прераста у сањарење. Снови, за које од почетка знам да
никада неће бити остварени, али се из петних жила борим.. или, само покушавам?
Одавно нисам желела нешто тако јако.
Нико није умео да ме разбије на ситне капљице, па да се после једва скупљам из пукотина
у бетону.
Или, да ме својом појавом насмеје, па да сијам данима после.
Али цео свет већ зна колико сам проста.
Нисам имала у шта да се заљубим. Ни не знам, да ли смо проговорили више од 10 речи
током овог живота.
Али су очи говориле најмелодичнији језик који сам до сада чула.
И гестови су напунили душу неком благом светлошћу.
А тело је остало истетовирано ветром, па је на кожи исцртан твој лик.
Није поента у разумевању. Ствар је у губљењу главе.
А то обично долази неочекивано, са погрешним особама и на погрешном месту.
Али, шта ћу?

Ноћас сам прешао границу

очај очи изгорио
нисам желео ту станицу
твој ветар њу је донио

Како за љубав молити

како да научим, да знам
нећеш ил 'не можеш се борити
потисни све лијепо о нама

То су они моменти савршености, када сам увијена у маштање о теби...

Тамо време не игра никакву улогу. Тамо се познајемо савршено и желимо подједнако.

Мика каже: "Када те нема, јер тако хоћу, заледим осмех. У себи
кажем име. Удахнем дубоко и помислим: тако ми недостајеш."

Можда ме је умор вечерас сломио, али ништа ме не може спречити да о теби поново
запевам.
И да у својој глави, најлепшим бојама исцртам заједничку будућност. Бар ће тамо трајати
вечно.

Мој домаћи се ради брзо и пише се шта ми прво на памет падне. Уна каже речи: Море,
степенице, сунце, инат, снови, чежња. У мојој глави се створила слика која изгледа овако:

Док се мирис мора усађивао у моју душу и пунио је неком посебном носталгијом,
мислила сам на тебе и на она твоја два златна ока. Најинтимнији трентуак на свету:
Залазак сунца, нас двоје се пењемо степеницама успоменама... све до њега. Тамо где
више ништа није важно, а реалност је чистија и лепша од било ког сна. Три метра испод
сунца. Два бића која осећају. Топлина и љубав у инат свима! Док се за боље сутра
боримо, осећамо у устима горак укус чежње, која куца на врата и одзвања у ходницима
сећања...
И мирис мора још увек раздире груди. Нека влажна и топла течност пуни очи и излива се
низ образе. То је печат на оно што она осећа а не зна да покаже. И у инат онима који се
смеше са стране, она набацује осмех који ће дуго остати записан, тамо негде...

Шаљем даље домаћи, прозивајући Gasstrocity, pricalicu, casper, krilaandjela, mcdreammy,

aleksandar88 i shuky.
Пишите полазећи од речи: НАДА, ОСМЕХ, ПРОЛЕЋЕ, ТРЕПТАЈ, ВЕТАР.

Стајала је на трему куће, загледана у месец који је ове ноћи био сјајнији него обично.
Његово хладно расположење ледило јој је душу и на лицу се исцртавала сва туга коју је
носила у себи, као да ју је потиснула у џепу старог капута. Пратила ју је та љубав, као
кишни облак који пронађе човека за сапутника. И не само што није могла, већ на неки
начин и није желела да је се отараси. Одједном, одсјај који је видела у даљини, појавио се
као предзнак. Неке особе никада нећемо заборавити - то је одувек знала.
Али, како спаковати бол у једну кутијицу? И где је сакрити?
На трентак, замислила је ливаду у пролеће... И четири шаке које се сасвим неприметно
додирују. За тај трен, вредело је живети.
Отворила је очи и још увек је улицама тутњала ноћ. Црвена хаљина била је исфлекана
вином. Нажалост, док га је испијала са другим.
Са неким ко никада неће моћи да буде вољен као што је вољен Он. Онај због ког њено
постојање још увек има смисла.

ПоСтојао је једном, један Он, који је веровао у судбину.

И постојала је једна ОнА, која је представљала Његову судбину.
Прва помисао, када се будио, водила је ка њој. Ка њној мекој кожи и искреном осмеху.
Када се гасио дАн, у његовој глави остао би урезан њен лик и праМен косе који је увек
покривао лице.
Срели су се случајно, како то обично са правим љубавима бива.
Заволео ју је намерно, зато што је била посебна.
Прошлост која није била баш тако сјајна, оставила је у њеној души ожиљак. Бојала се да
самостално корача до будућности. Али је он био ту, као прави ослонац.
Како се изборити за осећања? Скупљао је њене сузе, као бисере. Њена бол је њега дупло
болела.
Али зато, када су у сутону шетали једно до другог, опијала га је њена прича и она
занесеност. Волео је све што је имало везе са њом.
Дан по дан, и сама је осећала неке птице у грудима, које желе да излете напоље.
"То је љубав." Мислила је уплашено.
Док су заједно, ништа није важно. Све се зауставља и леди на само том једном тренутку.
Када се његове усне ближе њенима, очи не одвајају од њених, а руке обавијају око њеног
тела... само да је никада не би изгубио.

Такве везе може раздвојити само онај, што од горе види све.

Анђели су певали химну љубави. У ваздуху се осећао мирис тек процветалог цвећа, а по
бојама се могло схватити да је пролеће ту. Птичице на гранама су дочаравале атмосферу.
Излазили су из школе, сви узбуђени. Још једна олимпијада је прошла.
Она је причала, као по обичају, али када су се њене очи среле са тим плавим кристалима,
понестало је речи.
Још тада је знала, тај Словак, биће нешто посебно у њеном животу.
Остварили су први контакт, а целе вечери је играла.
Био је то 15. април 2010. Смејала се више него обично, а у гласу су се могле приметити
искрице чисте среће.
Она пева! лето не би имало смисла да је није држао за руку. Да није дошао на њен
рођендан, упознао се са њеном породицом...
Никада им није зафалило речи. Улазили су све дубље у живот оног другог. Она је почела
да воли. Тај осећај, у њеној души стварао је пометњу, а у глави конфузији.
"Волим те, али ово више није пријатељство. Ово је нешто много дубље" Рекао је. И
одзвањале су јој те речи месецима касније у глави.
Погрешио је. Покушао је да одговори на њене емоције, иако је знао да неће ићи тако.
Седам непревазиђених дана. Гледање у тами, додири, који можда њему нису значили
ништа, а њој су били све.

"Sys, дођи овде" Звао ју је, и лежао на њеном рамену скоро док не заспи.
Тада је схватила да никада неће моћи да се отараси тог осећаја заљубљености.
И плакала је на растанку, када је потрчао за возом.
И душа се кидала.
Од тада, није престала да испушта телефон из руке, чекајући новости о њему.
И данас, када је наставила да живи без њега и да гледа друге мушкарце, и данас се често
враћа у њене мисли.
Не прође дан да се не чују, да не помисли на њега и на заједничку идеалну будућност.
Али, то су само недосањани снови.
И ближи се дан када ће га опет видети. 18 април.
И смеје се, а плакала би. Треба се уздржати... Само да не дође до експлозије.

Evelyn: All he needs to think about is how to do this mission and get back alive. Oh Rafe, all I
ever wanted was for us to have a home and grow old together, but life never asked me what I
wanted. Now I'm going to give Danny my whole heart... but I don't think I'll ever look at another
sunset without thinking of you... I'll love you my whole life.

Evelyn: You died Rafe. So did I.

Evelyn: If I had one more night to live... I'd wanna spend it with you.

Evelyn: You're acting like I didn't love you.

Rafe: Evelyn, loving you kept me alive.

Rafe: I should've died over there. When I was in that water, I made a deal with God. I told him I
was sorry, I told him I knew I'd been a fool for leavin you and tryin to go over there and be a
hero, and I promised I'd never ask for anything again, if I could just see you one more time...
And ya know what? It was worth it. You kept me alive Evelyn, you brought me home. So I'm
gonna stand by my end of the deal, I'm gonna walk away and I won't ask you for anything... but I
just want to know why... Just tell me that will you please? Just tell me why.

Evelyn: [voiceover] When the action is over and we look back, we understand both more and
less. This much is certain. Before the Doolittle raid, America knew nothing but defeat. After it,
there was hope of victory. Japan realized, for the first time, they could lose and began to pull
back. America realized, that she would win and surged forward. It was a war, that changed
America and the world. Dorie Miller was the first black American to be awarded the Navy Cross.
But he would not be the last. He joined a brotherhood of heroes. World War II, for us, began at
Pearl Harbor, and 1.177 men still lie entombed in the battleship Arizona. America suffered, but
America grew stronger. It was not inevitable. The times tried our souls, and through the trial, we
overcame.

Ово су само неки од разлога зашто морате погледати филм. Раскршће између живота и
смрти, љубави и пријатељства...
Једино ме је The notebook овако расплакао.
И ето, још једном сам добила веру у љубав.

Киша је усмерено мазила стакло прозора. Стојала сам загледана.

Прошлост ме је увек збуњивала и нисам је се радо сећала.
Али, постоји прошлост која ми се увек радо враћа и са собом доноси само бол.
Стојимо један наспрам другог. Опет сам та која не може да заборави.
Сузе покушавају да пресуше, али нешто изнутра не да! Оне се котрљају низ румене
образе, гасе се на усни... или настављају свој пут до пиџаме.
Зашто?
Понекад имам осећај да умем да уништим ствари, пријатељства, било какве међуљудске
односе.
Понекад се питам, човек ли сам?
"Заборави! Млада си, пут је пред тобом" тобоже се тешим.
И доћиће дан, када ћу моћи да подигнем главу. Да прозборим: "Најзад сам заборавила"
Овако се само повређујемо, из дана у дан. Ја њега, он сам себе. Ја себе. Докле?
Када ти је до нечега савршено стало, пусти га, нека оде. Ако је суђено, вратиће се.
"А можеш ли да живиш без њега?"
Па, човек се учи док је жив, ваљда. Заборавила сам и веће боли.
Ране се полако завитају и остаје неки траг, само да нас сећа.
"Немој да заборавиш да се неке боли никада неће преболети."
И то знам. Али понекад је лепше окретати слике лепих сећања у глави. Оне нас очувавају
из дана у дан.
"Зашто ти је толико стало до тог Словака? Зашто ниси могла да му будеш само
другарица?"
После данашњег разговора са њим, још више окривљујем себе. Нисам умела, ето. То ти је
као када не можеш да зауставиш кишу, а желиш.
Признаћу ти да сам плакала данас, док сам му говорила да сам преболела.. да може
слободно да рачуна на мене. Превише ми је стало до тебе и не желим да те изгубим.-
рекао је.
А доћиће дан када ће се преселити у мој град. И виђаћу га чешће.
"Очи које се не виде, заборављају се"
Да ли? Месецима га нисам виђала и још увек нисам успела да изгазим своја осећања.
"Можда ће доћи неко нов? То може да ти помогне."
Дошао је и неко нов.. У њему сам видела спас... Али је тако равнодушан, да понекад
заболи.
Једино што је добро, јесте да ми његово присуство даје снагу.

Борба која се води у мени, полако се приводи крају. Ипак, долази пролеће. Не смем
уплакана да дочекам дан.

Тако сам лепо видела та два зелена ока,

која се на сунцу преливају,
као два златника...
Мисли ми помало одлутају на све стране,
изгубим се, али само на трен.
Борба орлова у мени, већ полако
почиње да се стишава.
И видим, лепо видим,
кроз плавичасту маглу,
да се ближи ново јутро
и у том јутру, као окупан у нежности,
један Ти.
А преко мокрог бетона,
срља једна Ја, да се за твоје раме закачи,
и тамо довека остане.
Лавица и нежна голубица
и то у исти трен.
Сакривам прошлост у унутрашњем џепу капута,
зашивам га, како она не би ненадано банула...
И идем да тражим та два ока,
која ћу заувек моћи да називам мојима.

Ошамућена мирисом пролећа,

Летим ка теби, кожу ти љубим.
И знам, ту је једно место,
На ком је урезано моје име
Као некаквом дебелом оловком.
Читам га уснама-као да је одувек
тамо и постојало.
А знам-време га не може избрисати.

Опијена твојим парфемом,

бежим, а трчим у твоје наручје,
и дуго, дуго стојим загледана
у твоју пепељасту кожу
у морско плаве очи,
које ме увек као олуја,
поремете.

Око мене, шуми живот. Пролазим ходником где је све обојено у зелено и мирише на тек
процветали зумбул.
Осећам се лепо. Олакшано, као да је исповедање пред причест дошло у прави трен.
Долази април, а ја од среће бујам, као божури када су у пуном цвату.
Осећај заљубљености покушавам да угасим, јер све је било узалуд.
Не патим. То је младост, пролазе возови, али други долазе.
Смејем се новом јутру, јер знам да ће на свој начин бити посебно.
Времена је мало јер сваки дан представља нови корак.
Ближе се представе, са оба позоришна студија. Глума ми даје крила.
Све нешто покушавам да пишем, па прешкрабам. Те ме носталгија обавије, те ме ушушка
срећа.
Туги не дам да се врати у моје крило. Доста је!
Контролу над мојим животом имам само ја.
Гледам у небо... Пенушави облаци ми се смеше и као да вриште: Промени нешто.
Чујем куцање на мојим вратима. Али, као да се бојим да отворим.
Сањам ли?
Нада пламти несташно а ја јој не дам да се угаси. Гасим светло и... пуштам осмех да се
исцрта по мом лицу.

Живот је леп!

"Зелене су! Погледај како се под сунцем види блага нијанса жуте."
"Ма, шта ти знаш о очима." Насмејала се и одгурнула његову рују.
У њему је прострујао неки чудан осећај. Поново је осетио као да га одбија и не жели у
свом животу.
"Зашто ниси дошао синоћ?" Прекинула је непријатну тешину. На лицу су јој се извијале
боре, док се мрштила, разбијајући погледом јаке зраке сунца.
Прво је удахнуо. Гестовима је показивао своју нестабилност.
"Хтео сам. Али, бојао сам се, Тамара." У његовим речима, одзвањала је искреност.
Она је већ била навикла на лажи и више није могла да их разазнаје.
"Опет лажеш. Зашто би се плашио? То сви мушкарци желе." Саркастично га је убијала
речима.
Почео је да трља руке, затим да се чеше по глави.
"Плашим се да те ... да те не повредим. Да не одемо предалеко. Да се не заљубим.
Разумеш?" Изговарајући питање, узео је њену руку у своју.
Она је погледала у њихове руке које су се савршено уклапале једна у другу, затим је
подигла поглед и на трен, очи су им се сусреле. Као да је цео свет стао у том тренутку и
ништа није било битније од тог момента чисте интиме.
Скренула је поглед ка сунцу и мучила се да задржи сузе.
"Увек је тако. Знам, ја ћу се заљубити, а ти ћеш-због страха, побећи као главом без
обзира."
Стегнуо је њену руку.
"И тада, више ништа неће моћи да те задржи. Никакав стисак руке." Додала је још.
"Ја... нисам..." Покушао је, али га је њена оштрина пресекла и прекинула:
"Рекао си да ме волиш. То ти је као обећање." Већ је била љута.
Оно што је највише мрзела, била су та давања лажне наде. Када се у њеној глави креирао
читав свемир и свака звездица је добила своје место. Онда се појави неко и једноставно:
Каже да тај свемир никада и није постојао.
"Заборави" Рекла је, устала са зида на ком су седели и кренула.
Није размишљала ни куда иде ни шта ће са собом. Знала је да жели да угаси оно у њој.
Оно што се већ разбуктало и излаза није било.
"Чекај!" Викнуо је, али се није померао.
Суза је замаглила то њено зелено-жуто око.
Осећања не бирамо сами. Она се проспу по нашој души, као што висибабе сваке године
поново излазе и дочекују пролеће.
Понекад боли. Али они најјачи, чак и када боли имају осмех.
Тим се борила она.

I heard that you're settled down,

That you found a girl and you're married now,
I heard that your dreams came true,
Guess she gave you things I didn't give to you,
Old friend, why are you so shy?
Ain't like you to hold back or hide from the light.

Гледала га је, док јој је сунце клонило видике.

Брод. На броду избрисана лица путника.
Он је један од њих. Слеже главу, куца поруку, која ће убрзо сломити њено срце.
Један од њених другова је стеже у наручје.
Она уздише. Пожелела је да је то био он, онај који ју је само гледао са дистанце.
Нада је расла у њој, али се испоставило да је све било лажно.
У глави се мешају изговорене речи:
"Свиђаш му се, али само жели да се прикаже као грубијан"
"Покушај! Пошаљи му поруку"
"Причао ми је да се чујете.. кад прича о теби сав се зарумени..."
"Идете заједно на државну олимпијаду!"
Можда је превише људи билo умешано у све то.
И онда, пресута професорке психологије:
" Па да, тако ти је то. Увек ове интелигентне девојке, које ће вероватно урадити нешто од
свог живота, изгубе главу за оваквим простацима!"
И онда он све решава једноставно откуцаном поруком:
"Немој више да ме тражиш! Ни да ми пишеш поруке, ни да ме зовеш! Окрени се свом
животу."
И тако је завршено нешто што никада није постојало.
Уздах.

Зажмурим. И чујем неку ужурбану музику. Баш као Вивалдијева "Зима".

Неки магични прах се просипа, она отвара врата. Топли ветар је грли.
Она чека да је неко позове на плес.
Да покуша да обиђе целу салу у нечијом наручју.
Коса јој је скупљена у пунђу, а осмех се огледа у његовим очима.
Црвени кармин, оставио је траг на његовом образу, али она се само осмехује, не жели да
га обрише.
Зелене очи одају њено узбуђење и страст према лепим стварима.
Она се врти, њој није стало до оног што ће се десити сутра.
Она му оставља траг кармина и на врату.
Ту се зауставља цео свет.

Нижу се дани, један за другим се троше у лету.

Он ми долази у снове. Пљушти нека топла киша, а ја му у загрљај трчим.
Словак је моја мирна лука. Онај који ме и без речи умири, утиша моју нарав и насмеје.
Убијам сате на разне начине. Ускоро ћу свакодневно на пробе, у мају ме чекају 2
премијере са 2 позоришна студија.
Само да прође... Да га видим.

...И тада ће се њене очи претворити,

у два најлепша бисера,
а у гласу ће треперати нека
блага, умирујућа мелодија...

Ускоро ће годину дана. Испреплетани конци, наше нити. Искреност до коске. Неко ти се
тако ушуња у живот, као да му је ту одувек и било место. За тренутак заборавим да није
целог живота био ту. Као брат.
Пре годину дана, изгубила сам главу за њим.
Једини који је вредан сваке сузе. После сваке свађе, везе су постајале чвршће.
У твом плавилу, знам, увек ће бити места и за мене.

И моја добро позната реченица:

"Да, ти си заборавио на мене."
"Јеси ти луда? Тебе никада нећу заборавити."

И волим те. И ти то знаш. И све је ово вредело, за тај осећај потпуне испуњености.

Желим да пронађем оног ко ће, ако му затражим да ме опише у једној речи, рећи "Моја".
А као што каже Коељо; "људи не губе никога, јер никога не поседују." И то је истина.

Познато је да парарелне линије имају много заједничких ствари, али се никада не сретну.
Што је тужно. Али било које друге линије које се секу бар једном, немају ништа
заједничког сусрета. И ипак се срећу.
Што је још тужније.

Када размишљам о тим стварима, заклопим очи и покушавам да зароним њушкицу у неку
књигу. Тако се на најлакши начин бежи.
По препоруци сањарења, читам "11 минута"

П.С. Појавио се неко ко ме је запазио још пре три месеца, на дочеку српске Нове Године,
али пошто ме је видео са дечком, није смео да приђе.
Да га ја нисам питала "Одакле се знамо", вероватно ни данас не бих знала. Али ето, он зна
све о мени, добро је информисан. Стално ме изненади са по неким питањем, на који
унапрд зна одговор.
Али, ако оставиш неку причу отворену, онда другу нема шансе да наставиш даље. Још
нисам ни заинтересована.
Бојим се само, да се у сновима не изгубим. Кажу: није препоручљиво по здравље.

А зато неки имају ту част и предност, да поред тога што нас повреде, расплачу по
неколико пута, ипак остају тамо, на том специјалном месту.
Понекад уопште није важно колико су твоја осећања изгажена. Док постоје, она су права,
на правом месту и док прија, то је тај осећај.

Неким обичним покретима тела, одишем недостајањем.

Све је фантастично. И ово пролеће, чак и они снови који су шћућурени у мојој души.
Она једна неостварена прича у којој двоје који брзо зарумене, играју главне улоге.
Тамо где непостоји граница, она покушава да крене даље без окретања. Скупља снагу да
га после 7 месеци погледа у очи. Да не задрхти од бола и страха.
Било је време.
Нека носталгија, скроз обична, трепери у ваздуху и подсећа је да неће бити лако.
Тамо ће бити и онај који је не заслужује.

Јутро се купало у неком несавладивом ветру. Двоје људи су седели једно поред другог и
осећали много тога. Сунце се полако издизало на помућено ружичасто небо.
Девојка је руку провлачила кроз оштру траву, док је он будно посматрао сваки њен
покрет.
"Миришеш на тек процветали зумбул." Прекинуо је он тишину.
Девојка се насмејала:
"Какав зумбул, о чему ти причаш?"
"О твојим коленима. Миришу на зумбул." Исцурело је низ његове усне, кроз bлаги осмех.
Наслонила је главу на његово раме.
У стомаку тек одраслог дечака комешала су се нека нова осећања. После дугог чекања,
опија га додир њене косе по рукама и стоји ту уз њу и све је тако реално и опипиво.
"Певај ми." Рекла је вртећи маслачак у руци.
"Не знам да певам." Рече кроз смех.
"Али ја хоћу да ми певаш!" Рекла је размажено и устала.
Немој да се одвајаш од мене. - помислио је, али је ћутао.
Уздахнуо је и запевао мелодију, која ће је до краја живота подсећати на благи лик једног
дечака који ју је волео.

"Cilega života ja san tija samo nju

da do njenog srca nadjem put
cilega zivota moje tilo je bez nje
ka cviće bez vode"

По мелодији његовог гласа, који је благо подрхтавао, схватила је да се његова осећања не

своде на обичном пријатељству. Отворила је очи и почела да га гледа на неки нови начин.

"Је л' ти то плачеш?" Упитао ју је, са тужним одразом лица.

"Зашто ми само ниси рекао. Да сам знала..." уздрхтала је. Сузе су јој квасиле очи, али није
хтела да их пусти на слободу.
Стегнуо ју је јако, али је осећао да је крај близу. Да ће ускоро изгубити њену смеђу косу и
румене образе.
Извукла се из његовог загрљаја, погледала га у очи и прошаптала на ухо: "Одувек сам о
овом сањала"
И спустила своје усне на његове.

Највише волим, када се нешто деси неочекивано. И тако, све наде су се угасиле после
његових грубих и јаких речи.
Али нисам дала себи одушка да почнем да плачем и да паднем у депресију.
И када су све лађе потонуле, појављује се један леп црнооки дечко.
Који каже да ме је запазио пре три месеца, али није смео да ми приђе на дотичној журци,
јер сам била са момком.
Што, уствари, није истина. То је био брат моје сестре, мени само друг.
Али тако то обично иде.
Једна моја бивша "љубав" је његов најбољи друг. Каже, само речи хвале има о мени.
Уме да прича баш оно што ја желим да чујем, тако да ми се осмех лако извија по лицу.
Сунце се промаља кроз пенушасте облаке и једно је сигурно: Нова врата су отворена.
(Иако врата за Словаком не могу још увек да затворим)
Битно је да сам срећна. :)

За два дана ће се испунити година од кад се знамо. Најлепша година, украшена тобом.
Од најбољег друга, до покушаја да будемо заједно. И поново враћање на најбоље
пријатеље. Тешко да је прошао дан да се нисмо чули.
Пре неки дан, као да сам се опет заљубила у тебе.
Да ли је могуће заљубити се у исту особу више пута? Пробудиш у мени емоције које се
проспу, уопште не питајући.
Замишљам твоје морско-плаве очи. Зажмурим.
Као да стојиш испред мене.
"Отвори очи. Шта видиш?" Питаш ме.
"Своју будућност." Шапућем сигурно.
И знам, ако Бог да да дође и тај понедељак, осамнаести април, у мојим очима ће сијати
нека посебна светлост. Неће то бити сузе. Оне ће спавати у срцу још неко време. То ће
исијавати све оне речи које сам желела да ти кажем, да их испишем једним потезом руке.
Да сазнаш колико ми је стало до тебе и да сам спремна на све, ради твоје среће.
Причам са нашим заједничким пријатељем, који је јако добар психолог.
"Ниси ти плакала за џаба. Ти си изгледа, заиста волела, а осећања се не могу
контролисати."
Смејемо се док замишљамо како ћемо проводити дане када дођеш у мој град.
И тако је лепо знати да ћеш бити ту, да могу да осетим твоју близину, додир твоје руке,
поглед.
Да моменти буду овеличани твојом присутношћу.
Да се могу назвати најсрећнијом девојком.
Гледам нашу слику у раму који си ми поклонио. И ипак, добро знам да ћемо остати само
пријатељи. Није нам суђено, ваљда.
Али у мојој души, још увек тиња онај пламен наде, који и поред толико ветрова не жели
да се угаси.
Већ осећам мирис твог парфема, као да чујем у ушима мелодију твог гласа и словачки
акценат. И знам: Ти си оно о чему сам одувек сањала.

Размишљам о твојим трепавицама и зажмурим.

Као да си ту, тако те јасно видим.
Твоје очи се промаљају кроз стакла наочара.
Најлепши.
Смешак заблистава на мом лицу, и ето првог знака.
Годину дана од кад су се наши животи укрстили и више их ништа не може раздвојити.
Усне боје вишње се оцртавају пред мојим очима.
Грлим те, у сновима само, али те тако осећам, као да се никада и нисмо растали.
И после свих потешкоћа, свађица, тешких речи, драго ми је да могу да кажем да си мој.
Најбољи, дошао је 15 април. Хвала ти за најбољу годину.
Пуну искреног смеха, још искренијег пријатељства и најискреније љубави.

У мом оку ћеш заувек остати запамћен под лозинком Мој Словак.
Времена као ова се никада не заборављају.
Никада нећу моћи да ти захвалим што си био ту када сам остала сама.
Држао си ме за руку на даљини од 100 километара.

Сремски Карловци.
Место моје младости, градић који чува у себи важан део мог живота. Моју прву љубав,
које се увек сетим када прођем поред гимназије, или пијем воде са "четири лава".
Јуче стижем тамо, носталгија ме убија, све ме подсећа на неке тренутке који су давно
прошли, и нажалост, никада се више неће вратити.
Долазе само у нашим сећањима, филм се врти непрестано. Шта све нисмо рекли, а могли
смо. Зашто нешто нисмо учинили, када нам се већ пружила прилика.
Али, живот је плетен од танких нити, те нити се нижу и стварају слику која дочарава наш
живот. Који је, превасходно, обојен зеленом бојом и леп је.
У једном од налета носталгије, осећам нежну руку на свом рамену, окрећем се и осмех
који ме посебно радује. Жена која је рођена истог дана када и ја, која ме толико подсећа на
мене и од које имам толико тога да научим.
Први сусрет, на блогу, и сваки наредни у Карловцима.
Грлим је, а тај загрљај одише недостајањем.
Како, уопште, може неко да ти постане тако драг за тако кратко време?
Одговора нема. Мира одмах развезује причу, која се не завршава ни на један једини
тренутак. Ми увек имамо о чему да причамо. Она је толико интелигентна, да гутам сваку
њену реч.
Минути теку, као трептаји ока. Да могу, зауставила бих време, да још мало гледам ту
сталожену, оптимистичну жену. Правог борца.
Осим што прави најбоље куглофе, она даје најбоље савете. Охрабри човека.
А ипак је, у исту руку, тако реална.
И ко би рекао, толико је старија од мене, а уме да се спусти на ниво седамнаестогодишње
девојчице и да ме разуме.
Зато ће за мене увек бити специјална, жена са најтоплијим изразом лица. Моја мама Мира.

Пиљим у спаковани кофер, а срце ми нараста, као тесто за крофне.

Приближио се и дан поласка. На 300 километара од куће, моје ће се руке срести са
Словаковим.
У уторак пишемо олимпијаду.
Он дрхти као прут од страха. Тешим га да ће га мој загрљај умирити.
"Мислиш?" Пита уплашено.
Не мислим ја ништа, само се надам.
Једва чекам да упали ватру у мени. Да се осећања изнова пробуде и да се изгубим у
његовим рукама.

Плаветнило неба обасјава пут. Нада у мени све више расте. Срећа прати храбре, кажу.
Најхрабрији, ове године путују у Барселону. Молим се Богу да Словак и ја идемо заједно.
То би нам пружило шансу да опет пробамо. Или можда не...
Чак иако знамо сваки детаљ на лицу оног другог, увек може још по нешто да се научи.
И осећам да вечерас нема спавања. Пред очима ми је сво друштво које ће се напокон
окупити. Смех, песме. Моји покушаји да причам Словачки, шетња по ботаничкој башти у
Клужу. Планови за будућност, непроспаване ноћи.
И он, ког нећу испушташти из вида.
Чак се и моја сенка плаши да га не изгуби.

Склапам руке, стежем срце. "Још само мало", тешим себе саму.
Време цури, сутра ће и онај који ме толико привлачи бити ту. Надам се да неће збијати
неслане шале на мој рачун.
Узаврела атмосфера. И ту је, 19. пишемо националну олимпијаду из матерњег језика.
Да покушамо да покажемо колико знамо. (И да ли уопште знамо нешто?)
 У нади да ће праве речи бити исписане на папиру, да ће праве метафоре и
персонификације украсити есеј и коментар, пишем последњи пост пре но што се вратим
пуна утисака.
За остало, ту је онај који ме је сво ово време чувао.
Њему једино, верујем у потпуности.
Хвала ти Боже.

"Највећа слова љубави: онај глупи септембар кад сам се правио важан да никог нисам
волео. А јесен свима златна, а само мени бакарна. Да, правио сам се важан
да никог нисам сањао. А самог себе сам болео и сав се од себе разболео, и себе у себи
мучио, и себе у себи прогањао."

А уствари сам сво време тебе волела.

Само ме загрли. Не питај је ли праведно што смо раздвојени дуго.

Не питај да ли си ми недостајао.
Само ћути, допусти ме да се отопим на трен.
Ако заплачем, не брини.
То из мене говори страх.
А ипак сам те срела, и све је поново добро.

Данас, када прелиставам слике, а у позадини се нижу звуци мелодије која погађа, срце се
стеже.
Речи кажу: "Љубав мог живота, моја сродна душа, а уствари-мој најбољи пријатељ"
Уствари, ја имам само то последње.
И тако, док лежим у кревету и размењујем поруке са њим, размишљам о нама у
будућности. Иако знам да никада неће бити "нас" тамо негде. Шапућем самој себи на ухо:
"Престани да се надаш, душо." Колико смо само пута начињали ту тему? И сваки пут је то
био ураган који за собом не оставља много тога.
"Јесте ли се помирили? Сад сте опет заједно?" Пита мама са осмехом на лицу.
"Немој, молим те, немој никада више то да ме питаш. Нисмо заједно. Никада нећемо бити
заједно. Ми смо само најбољи другови и тако ће бити заувек"
Речи се лако изговарају, али дуго после пеку у стомаку.
И колико је само пута рекао: "Не могу. Жао ми је што патиш због мене, али није у мојим
рукама"
И колико сам пута рекла: "Крива сам. Биће све уреду. После неког времена ћу те
заборавити."
Нисам заборавила.
И колико сам пута заплакала док смо причали.
Колико сам само пута покушавала да објасним себи да не смем да идем тако далеко.
Да се губим у времену, да престанем да се надам. Зар је толико тешко?
Али моје срце диктира други ритам, ноге га без питања прате.

Лежим на његовом рамену. Причамо, соба је пуна наших пријатеља. Он чачка телефон.
Улази у именик, брише број своје бивше.
"Ко ти је то?" Правим се луда.
"Не познајеш."
"Нисам ни чула ништа о њој?"
"Не."
"Зашто си избрисао њен број?"
"Зато што ми не треба више."
Остајем зачуђена. И, шта ја треба да схватим на крају?

Рингишпил осећања незаустиво преокреће,

оно што тиња у мени
и разгорева се у најснажнија осећања.
И изгледају неспојиво,
твоје усне са укусом меда,
и моје са укусом суза.
И изгледају бледо моји снови,
недосањани,
упрљани реалношћу,
испретурани.
А ипак сам твоја,
још од првог дана.

Губим се у простору који је описан твојим рукама.

И теби припадам данас,
сутра,
и после 10 априла.
Јер си први са којим умем,
смем и желим да кренем.

Руке са мирисом магнолије,

додирују твоју невиност.
И знам: тако сам јака,
и уједно: тако слаба
на тебе.

Видим те већ,
истина-као у некој сребрној магли,
али дивно те видим:
на ногама ти чизме од седам миља,
у руци Аладинова лампа,
путујеш на оном чудотворном тепиху
из 1001 ноћи,
прелећеш планине и мора
и дижеш се високо према звездама.

Можда ти и не слутиш
колико волим твоју тршаву главу,
детињу главу која мирише на сапун
и пенушави априлски ветар,

Главу у којој станују само боје

високе,
огромне,
недостижне,
главу која ће схватити безмерја
и раздаљине светлосних година,
неразумљиве цифре
и геометријске кривуље
и храброст свемирских бродова
што ће кренути сутра
на нова непозната сунца.

Ја сам своја путовања

протутњао под челом
и ту су стали простори
о којима и не сањаш.

Четири улице тамо

и три улице овамо,
тако сам једном летео
чак до Кумове сламе.

Две, три, пет чаша вина

у ресторану крај реке,
тако сам бескрајно лебдео
кроз удаљена сазвежђа.

И један обичан осмех,

и једно јесење вече,
тако сам тражио нове
златогриве комете.

Тако сам себи нашао

и једну тиху мудрост
од које расту крила.

Зато и хоћу само да те замолим:

прелети бесконачност
и победи време и машту,
али никад не заборави
како се корача по земљи.

Додирни рукама прашину

далеких двојних звезда,
нек ти се дамари ускладе
са ритмовима пулсара,
ал никада не заборави
како се корача по земљи.

Јер људска срца

засађена су ниско као купине
ту, где су свици црвени џинови
нашег маленог космоса,
ту где смо себи начинили
 милиметарске бесконачности,
а ипак довољно гломазне
да се у њима изгубимо:
ја далеко од тебе
као Алфа Кентаура,
ти далеко од мене
као бело зрневље Власића.

Пронађи нове светове

и изаткај им небо.

И подари им ваздух
да дишу и да оживе.

Али никад не заборави

како се корача по земљи.
Само тако се можемо
један другом приближити.

Четири улице тамо

и три улице овамо,
моја и твоја чаша пива
у ресторану крај реке,
и моје искрене оци
и твоје искрене очи
у једно јесење вече
детињасто и родитељско,

То је оно пространство
које хоћу да помирим
између моје и твоје звезде.

Мика Антић

Објасни ми, како да кренем даље, ако сам још увек лудо заљубљена у тебе?
Стигла сам до закључка да је овако најбоље.
Можда не заслужујемо више од пријатељства.
Али сам ипак најсрећнија што ћемо у Барселону заједно.
И ових неколико дана уз тебе, осећала сам се твојом.
И сви су мислили да смо заједно, а мени ни на крај памети није било да то негирам.
Зато што ми све то прија.
И не, уопште нисам о теби писала онај састав. И уопште ниси ти главни кривац за моју
десетку.
Једина зачкољица је у томе што ти не знаш шта желиш. А ја знам: све моје жеље воде ка
теби.

Драги П,
написаћу ти речи које ми одавно пеку груди. Сложићу их, као што сам некада слагала
барбике, пред спавање. Свака ти је моја реч посвећена.
Као да пре тебе нисам умела да говорим, а о писању да и не причам.
Истина је да сам те заволела. Необично, на неки узвишени начин, носталгично. А ипак:
тако невино и просто.
Недостајао си ми свих ових месеци. Недостајао си ми док смо седели прилепљени једно уз
друго, у оној очајној соби, где је малтер отпадао са зидова. Недостајао си ми зато што
нисам могла да искажем бол, који је пресецао моје груди.
Волела сам те, када смо оног 13-ог јуна шетали кроз Темишвар. Мислим да је то био
најтоплији дан у години. Твоји погледи су ме још више грејали.
Обични моменти, поред тебе су били најспецијалнији. Сваки пут када би изговарао моје
име, осетила сам нешто снажно да раздире мој стомак.
На растанку, када сам те снажно загрлила, знала сам да ћеш оставити снажан печат на мој
живот.
Јул и август су обележени тобом, иако се нисмо виђали. Дизао си моје самопоуздање,
тешио ме. И тада сам се први пут покајала: нисам знала да ти будем пријатељица.
Септембар носи твоје име. Онда сам први пут држала твоју руку у својој и знала сам: то је
највеће благо које сам икада додирнула.
Данас, остајем сама са неколико твојих поклона. Додирујем их, као да трљам чаробну
лампу. И уствари: само желим да си ту.
Загледана сам у наше слике. Тамо све делује савршено. А ипак, то су само моје жеље.

Када зажмурим, видим те како трчиш ка мени. И ја, уплакана, срљам у

твој загрљај. "Коначно"-клизи ми низ усне.
Али чим отворим очи, све се губи.
Нестаје.

Шта се дешава после краја?

Кажу да би требало кренути даље. Правећи се да промене, понекад, умеју да пријају.
Не препознајем себе. На почетку сам љута и уверена да је он крив, али до краја ипак
допуштам себи да се понизим. Да скоро пузећи одем до њега. Да молим. Да преклињем.
И да не добијем ништа.
"Не." "Да." "Ништа се није десило." "Све ће бити у најбољем реду."
Осећам да крај трепери у ваздуху. Скоро да га видим како се смеши са краја тунела.
Плачем. Одавно нисам.
Сад, треба избрисати његов број. Али је превише тешко. Ја нисам спремна да извршим тај
потез руком.
"Јуче" је све било савршено. А "јутро" доноси бол. Велику количину бола који пробада.
Мрзим растанке, а ми смо се растали.
И како ће изгледати Њена будућност, без Словака?
Срешће се, сасвим случајно, у Барселони. Бежаће један од другога, како се не би
повредили.
Она ће бити срећна, ноћи ће проводити у вц-у и плакати.
А све ће деловати савршено.
У октобру ће добити вест да је он ту. Да студира.
Бежаће од тог дела града, како га никада не би срела.
После годину дана најлепше приче. Моје приче. Наше приче. Нема више ни трага од
пријатељства. Од наде.

Једино што ме теши је помисао да је Бог тако желео.

П.С. Само сам на његовом гробу могла да будем оваква. Уништена. Дотучена. Као да су
ми одсекли обе руке и забранили да говорим.
Ја не знам без тебе, П.

Одавно ти нисам писала.

Знам да си поносан на мене, за све награде које у последње време добијам. Све због
"књижевног стваралаштва". И опет ме муче размишљања. Изгледа да мораш да жртвујеш
нешто, ако желиш да добијаш.
Осећам да губим људе. Губе се пријатељи, губим Словака. Измиче ми из видокруга. Али
овога пута сам ја она коју боли. Овим ми гестом ми је распалио јак шамар, па ми је
срамота када само помислим шта сам била у стању да урадим за њега.
Да останем у Темишвару, одричући се студирања у неком другом граду, само да бисмо
били ту... Можда, једног дана, чак и да променим веру. Само да бисмо могли да живимо
по тим глупим, неписаним правилима.
Вреди ли?
Тата, ускоро ће 4 и по године од твоје смрти. Тачно дан после мог 18-ог рођендана.
Недостајеш ми, да ми покажеш прави пут. Да ми појасниш неке ствари око ових дечака,
који ми муте разум, већ. Да ме посаветујеш око избора факултета, да ми помогнеш пред
полагање возачког испита.
Недостајеш ми.
Понекад, пожелим да немам ни једног пријатеља, у замену за тебе.
Нажалост, живот не пита, само односи. Спремам нову књигу.
Знам. Да си ту, стегао би ме за руку. Никада не бих видела твоје сузе. Али сам сигурна да
би у моментима тишине и оне потекле.
Да није било тебе, никада не бих исписала ни један стих. Никада не бих написала причу.
Нисам била код Тебе од октобра. Само да стојим на твом гробу и да осетим да... можда је
било боље овако. Боље за тебе.
И хвала ти што си сво ово време уз мене. Без тебе сам ништа.

Ти помераш руку,
а у мени нараста страх,
будиш у мени буку,
просипаш тугу, као прах.

Две станице.
Удаљене километрима,
не видим лица осталих,
несретних путника.
Чини ми се да сви плачу.
Чујем грцаје,
уздахе.
И питам се:
Јесам ли то ја?
Трчала бих ка теби,
али ме ветар тера назад.
"Не плачи"
Буди ме неко.
 А ко ће сад да држи моју руку?
И ко ће да ми се смеје,
у лице, или иза леђа?

Један град, на крају света.

И једна душа, у том граду,
и још једна душа,
без тела.
Тело је далеко.

Неко је ове ноћи убијен.

SACUVANI OD ZABORAVA

Постоје моменти у животу, које бисмо радије преспавали. Постоје такође и они, које бисмо
волели опет да преживимо. Једина повезаност међу њима јесте да нас и једни и други чине
јачима, бољим људима, дају нам више искуства.
После завршетка гимназије, решила је да закључа једну бол која јој је ломила груди. Одлази на
факултет у престоницу, која је удаљена од куће неких 600 километара. У нади да ће заборавити тог
Неког, који јој је испуњавао дане тугом од њиховог растанка, учила је много, желела је и није
остављала себи пуно времена за размишљање.
Годинама касније, постала је доктор наука када је филологија у питању. Њега није успела да
заборави.
Када се ноћ спуштала над градом, она је лежала ушушкана у свој јорган, а мисли су јој летеле до
оног истог момка, са плавим очима. До једног плеса, који је био последњи. Од тада, Анкица више
не плеше на свечаностима. Само се повуче са стране, гледајући друге парове. А сви ти парови,
личе јој на њих двоје. Ноге клизе низ свечане сале, а сузе клизе низ њено лице.
Кажу, време решава све.
На факултету на ком је предавала словенске језике, појавио се згодан младић од 30-ак година. То
лице, чинило јој се познатим. Чим је изговорио своје име, насмешила се.
"Зар ме не препознајеш? Сети се гимназијалских дана. Анкица."
Благи осмех се раширио на његовом лицу.
"Анкице... не, нисам те препознао. Али те сво ово време и нисам заборавио. Откуд ти овде? Зашто
напусти твој град, побогу?"
Одједном, њено још увек детиње лице се помрачи.
Ухватио ју је за руку.
"Знам. Све знам. Желиш да побегнеш од њега. Али, упамти добро: Од судбине не можеш побећи."
"Ти си ме учио да тај осећај нестаје после једне године."
"Али си заборавила оно најважније: нестаје после једне године, ако то није оно право."
Оборила је поглед. Он је био друг коме се увек радовала. Говорила је свету да је он најмудрија
особа коју познаје, иако је само годину дана старији од ње. Проживели су доста тога заједно,
научио ју је, на неки начин, како да сигурније гази кроз живот.
Касније је сазнала да је завршио жељени факултет, у Словачкој, и да му још остаје да постане
свештеник. На неки необични начин, пријало јој је његово друштво, и како су дани одмицали-
знала је да се заљубљује у њега, а онај због ког се ту налазила, престао је да тако често навраћа у
њене мисли.

Понекад смо јако близу циља, али када га већ сагледавамо сопственим очима, у нама се
буди неки неописиви страх. И онда бежимо уназад, губећи се у времену. Дакле, важно
је пратити свој циљ и не испуштати га из вида.
Пошто је дошао у престоницу како би попунио место професора теологије, Анкица му је
била на дохват руке. Сплетови догађаја из прошлости, вртели су му се често по глави.
Сећао се Париза, тамо су се упознали и почели да се друже. Она је била још тада, лудо
заљубљена у његовог друга из детињства. Иако ју је још и тада симпатисао, трудио се да
не покаже ни делић тога, како га она не би гледала другим очима.
Причали су пуно, учили једно од другог. Имали тужан растанак, када је он отишао да
студира ван државе. Онда су се везе угасиле. Годину дана касније је и сама отишла.
И ето их данас, после толико година, раде на истом факултету.

Када су били заједно,време је клизило, као киша низ стрме улице. Губили су се у речима,
у објашњавањима. И никада нису дотицали тему звану: Он. Она њена бол, коју је успела
да стисне на дну груди.
Временом се десило оно што је већина људи очекивала. Постали су пар и поносно шетали
дугим булеварима главног града, држећи се за руке. Она се променила, очи тужне
мишице, претвориле су се у очи најсретнијег голуба. Сијале су и просто одисале неком
невином срећом. Оним осећањима која је он у њој пробудио, једним потезом руке.
Павле је волео Анкицу. Како речима, тако и делима, приковао ју је уз себе. Желео је да
она, тако чиста и невина, једног дана постане његова жена.
Он је био први у њеном животу. И знала је одавно: Први коме се буде предала, биће јој
муж, а уједно и последњи. Ни сама није знала да ли је то било нечег старомодног у њој.
Знала је да је Павла поштовала више од било кога на свету. Зато што је умео да је чека. Да
разуме њено ћутање и да разговара са њом тим језиком. Када је видео тугу у њеним очима,
само би је пољубио, ухватио за руку и говорио:
"Ако ти је лакше да причаш, ја сам ту."
Када је била сигурна да је он једини са ким жели да настави овај пут, пожелела је да му се
преда.
И то вече, никада неће заборавити. Те вечери је постала заувек његова.

Кажу да се од самог рођења спремамо за само једну ствар-за смрт. Рођени смо да
бисмо тако завршили једног дана. А док чекамо исту ту смрт, спремамо се за многе
друге ствари. За рођендане, матуре, дипломирања, свадбе, крштења... То је исписано у
нашим главама, као неко правило које следимо. Али свака судбина је резервисала
нешто посебно.
После дужег периода проведеног у Павловом наручју, Анкица је по први пут пожелела да
постане његова жена и пред Богом.
Павле је о томе одавно размишљао, али није желео да је плаши својом озбиљношћу.
"Јеси ли размишљао о нашој будућности? Где видиш себе после неколико година?"
Упитала га је.
Као да се уплашио. Занемео је за тренутак, окренуо се ка њој и тада су се њихове зелене
очи среле. У стомаку су се пробудили најлепши осећаји. Припадали су једно другом од
првог дана.
"Желим да те узмем за руку, да напустимо овај град, да одемо у мој родни град и да се
венчамо. А шта нам будућност спрема, то ћемо сами видети." Изговорио је, загледан у њу,
девојку коју је заволео и против своје воље.
"Шта ти желиш?"
"Ја желим да поштујем твоје снове."

Убрзо су се преселили у Павлов родни град. То је уједно био и родни град онога због кога
је једном давно побегла од свог живота. Поново јој се враћао у мисли, али није дозволила
себи ништа више од питања: "Да ли је ожењен? Да ли је овде или у мом граду? Да ли ме се
понекад сети?"
На дан њеног венчања, када је изговорила то судбоносно "Да", у које је била сигурнија
него у било шта друго на овом свету, пред свим тим драгим лицима која су одисала
срећом, видела је још једно познато лице.
"Напокон." Уздисала је мајка.
Сестра је сијала од задовољства.
Најбоља другарица се од тог дана називала кумом.
А он је стојао, посматрао све. Гледао је у тој белој хаљини и изгледала је онако како ју је
одувек замишљао. Са белим ружама у руци, чипканим рукавима и најлепшим осмехом на
лицу.
Једина разлика између његових снова и реалности, био је онај који је стојао поред ње. То
није био онај из његових снова. То је био његов најбољи пријатељ из детињства, све до
касних гимназијалских дана. Знао је да је тај његов најбољи друг одувек осећао нешто јако
према Анкици. И није га кривио. Он се одувек бојао себи да призна да је воли. Због тога ју
је изгурао из свог живота, а она ненадано побегла.
Касније је уследило кајање. Пропали покушаји да је пронађе у другим женама и утеха у
алкохолу.
Када су им се тога дана погледи укрстили, у Анкици су се пробудили они осећаји, који су
дуго лежали у дну душе успавани. И знала је да се прве љубави никада не заборављају.
Честитао им је, и најискреније пожелео срећу. Док се губио у маси људи, неки су опазили
како замахом руке брише лице. Не, брисао је очи које су се наквасиле сузама. То су оне
сузе које су биле сакривене и чекале све ове године да изађу на видело.

Свима се дешавају размишљања на тему прошлости. Када склапамо коцкице у глави,

постављајући питање: "Јесам ли погрешио?" истина је, у већини случајева не постоји
шанса да се вратимо назад. Талас нас вуче напред. Моменти туге понекад нас пробуде
из стварности. Важно је опстати на палуби, борећи се са животом који смо сами
изабрали.
Он је одувек био поносан. Због тог поноса ју је изгубио некада давно. Од кад се удала за
Павла, била му је ближа него пре. Највише га је болела она срећа у њеним очима, у сваком
њеном покрету. Када је видео да је сигурна уз Павла.
Пожелео је милион пута да изгази речи које је некада тако сигурно изговорио. Пожелео је
да налупа себи шамаре. Али ништа је не би вратило назад. Почео је да верује у судбину.
Исто као што се она месецима, годинама надала да ће бити његова, тако се он сада надао.
Неким немогућим стварима, за које је и сам, у дубини душе, знао да се неће остварити.
Када је на свет дошао њен дугоочекивани син, знао је да је више никада неће имати.
Виђао их је, касније, како излазе са њим у шетњу. Они су били оно што он никада неће
моћи да има са неким другим, осим са њом. Били су сретна породица.
Анкица се бојала њега. Зато што је знала да ће заувек да га памти. Иако није за њу учинио
ни пола ствари које је Павле учинио.
Тај Павле, убрзо је постао за њу нешто узвишено. Открила је оазу доброте у њему. Пошто
је постао свештеник, заједно са Сергејем, њиховим сином, присуствовала је свим
недељним литургијама.
Када је Сергеј порастао, многи су се чудили лепоти његових плавих очију. И како то да
дете има плаве очи, а оба родитеља зелене?
Анкица је то примила као знак од Бога. Вечно подсећање на њега, пријатеља његовог оца.
Плавооког момка због ког је његова мајка побегла у други град на студије. Да није било
тог плавооког дечка, можда се Анкица и Павле никада и не би срели.
Молила се Богу, гутала сузе.
"Сачувај ме, Боже. Не допуштај да поклекнем пред овим искушењима."
И заиста јој је помагао. Не само Бог већ и њен супруг. Чувајући је на својим длановима, и
била је вољена као мало која жена.
Једне вечери, када је њихов мали Анђео утонуо у сан, легла је у Павлово крило и знала је:
Ово је живот о ком је сањала.
"Хвала ти за све тренутке искрене и потпуне среће. Хвала ти за сва твоја одрицања. Хвала
ти што ме разумеш и волиш као нико други." Рекла је, док јој је глас подрхтавао.
Стегнуо ју је у своје наручје.
"Анкице, ја разумм твоју бол. И видим када ти туга замагли очи. Али твоја храброст да
останеш уз мене, да ми родиш сина првенца, да ме заволиш ипак, на неки начин, ме је
одушевила. Можда га ниси заборавила још увек. Можда га никада нећеш заборавити.
Можда ће те Сергејеве очи стално подсећати на њега. Али то што си остала моја, сама та
чињеница, тера ме да те волим. Да се заљубим у сваки делић твог тела и твоје душе."
Анкица је заплакала. Кажу, они који воле, познају све покрете и осећаје вољене особе.
Иако никада нису причали о Њему, Павле је видео оно нешто.
Касније је на свет дошао и други син, Михај. Изградили су своју оазу и сваки дан
улепшавали осмесима. Љубав их је терала да истрају.
Анкица је бежала од своје прве љубави као од најгорег непријатеља. Тако је то са првим
љубавима. Никада се не зна када ће да пробуди осећаје у нама.

Умрла је када су деца већ стасала за женидбу. Мајку никада нису успели да преболе, зато
што их је учила најлепшим стварима. Павле се заклео да неће никада тражити друге жене
и спомињао ју је, до судњег дана у својим молитвама. Анкица је обележила његов живот,
извезла га сребрнкастим концем, који људи називају љубав. Подарила му је разлог због
ког се и у наставку треба борити: Сергеја и Михаја. Дочекао је да види своје унучиће, а
касније га је Бог позвао. И опет су били заједно. Тамо више ни смрт није могла да им
прети. Тамо ће заувек остати заједно.

Дискутујем са баком. Причамо о разним темама, потпуно обичним. Стижемо до

факултета, до онога што ме чека за годину дана. Већ позната прича, хоћу да студирам
језике, помињем јој да бих волела да одем у Букурешт. Немамо новца, знам. Треба
плаћати стан, трошкове. А већ сам навикла на овај скромни живот. Бар ме је научио да
желим мање и да делим све са сестром.
"А шта ће Словак да упише?" То је та болна тема коју нисмо требали да отворимо. Причам
јој да долази на географију-енглески овде. Да ће ми бити ближе.
Она не зна какви су наши односи. Осећам потребу да јој отворим душу. Осећам да мора
неко да ме саслуша иначе ћу да експлодирам.
"Баба, а знаш, он није мој дечко. Ми смо само другари... и ја... њега нервира када причамо
о могућности да се деси нешто више."
"Је л' то значи да неће да будете заједно?" Пита ме уплашено.
"Да. То значи. Али ја му никада ништа нисам тражила. Ја сам била срећна само када
причамо... када ме ухвати за руку, када ми поклања пажњу, када ме назове. Мени је то
било довољно. Никада га нисам молила да осећа исто оно што осећам ја. И жао ми је што
га мучим са овим. Нисам тражила да ме пољуби. Мени је ово више од оних обичних веза
које се заснивају на пољубцима. Ја не тражим то. Баба, а је л' тако да нисам ја крива, кажи
да нисам. Кажи да нисам ја изазвала ова осећања."
"Ниси ти крива, душо. Али зашто неће да будеш његова девојка?"
Свесна сам да никада неће бити ничега међу нама. Сурова истина је да је прошло годину
дана. Да се издешавало превише тога, да смо умешали и трећу особу у то, да сам летос
изгубила најбољу пријатељицу и да је он био моје све. А код мене се осећања нису нимало
променила. Увек ме је убеђивао у друге ствари. Али оно што дубоко у себи мислим, јесте
да је њему ипак битан и физички изглед. Иако то никада није напоменуо.
Мој физички изглед није баш за похвале.
Признајем то баки.
"Ти знаш да те ја стално критикујем када пеглаш косу или када ти нешто не стоји добро.
Никада не говорим нешто што не мислим. Али ти си лепа! Само да скинеш коју килу. Ти
зрачиш. Кад се насмејеш, сви смо срећни."
Очи ми се пуне сузама. И њој.
"Баба а шта је ово што ја осећам? Јеси прошла кроз то."
Прича ми о њеним искуствима и на крају закључује:
"Ти њега волиш. Чула сам од тебе приче и о другим мушкарцима, али о њему причаш
другачије. "
"Посвађали смо се прошле недеље. Сазнао је да сам на олимпијади писала о њему и..."
"Зато си била нерасположена?"
Климам главом.
Сада већ кроз сузе питам: "А када се ја једном удам, како ћу... како да причам са децом а
да га не поменем? Кад је тако био..." Сузе ме већ гуше.
Она ме гледа тужно и додаје:
"Нећеш причати деци о њему. Ћутаћеш и када дођу моменти носталгије плакаћеш, као
сада."
Грлим је за лаку ноћ и одлазим у собу.
Ево, ни сада не могу да се отарасим тих мисли. И зашто, поред свега, не могу да избацим
ону наду из моје главе? Када већ знам да нема ничега.
Онда сам се подсетила оног нашег последњег загрљаја.
И знала сам да је он говорио много више од речи. У њему се скрило сво недостајање.
И од данас, више не тражим речи.

Помирила сам се са Словаком. Ово је било пар најгорих дана ове године. Плакала сам
свакодневно, и урадила оно што никада не радим: била спремна да урадим било шта, само
да све буде као пре.
Признао ми је касније, да ни он не би могао да настави без мене.

Примила сам данас писмо.

Онај осећај када га отвараш, читаш, осмех ти се шири по измореном лицу, после препуне
недеље обавеза.
Онај осећај када тонеш у те речи, топиш се међу њима. И коначно се мој сан остварује-за
трен се пребацујем у 16. век.
Осећам ону чежњу, када је мушкарац у рату, она га чека. Или бар чека његово писмо.
То је писмо које ће променити многе ствари.
Исто је и код мене. То писмо, његова слика са поруком... Зашто су нам неке особе сво
време пред очима, а ми их не видимо?
Ја сам сломљена од умора. Не знам да ли сам спавала 15 сати целе недеље. Али те речи ми
не дају да заспим.
Касније, причамо, али овога пута интернет. Толико носталгије, емоција, а ни речи о
осећањима. То су наша филозофирања и концепти о животу, које само ми разуемемо.
Наша психолошка размишљања. И колико смо, уствари, исти, толико смо различити.
Он не хвали људе, а мене је тако уздигао у својим речима, да немим за трен.
Његов проблем је што је другачији од свих мушкараца. Он је прошао кроз живот, а млад
је. Убраја се у неколико најинтелигентнијих особа које знам. Са њим не можеш да се
играш. Не може да буде све обично.
И управо то је оно најлепше код њега. Што је посебан. Другачији. Јединствен.
И то схватам тек вечерас. После оног писма.
После 5 сати разговора. Обичне приче које су тако специјалне, ако се анализирају.
Није потребно рећи: Ја осећам нешто према теби.
Чини ми се, понекад, да се такве ствари читају између редова.
Највећа истина је, да је он Павле из моје приче "Сачувани од заборава."
Почећу да се бојим. Јер прича почиње да добија смисао и у реалности.
PRICA JEDNE JANE

Јана је потицала из имућне породице. Била је прави доказ да новац не доноси срећу. Од
раног детињства, одувек беше на другом плану. После бизниса. Срце плавокосе девојчице,
ломило се на парам-парчад, док је само сањарила о срећи. Научила је да ћути, да трипи и
да чека. Када су звезде посипале небо, улазила је у свој креветић и молила се Богу: "Нека
мама и тата сутра одвоје мало времена и за мене. Хвала ти за укусну вечеру, Бого." Њене
детиње ручице су брисале сузе, када се молитве нису испуњавале. Лежала је, и упуштала
се у сањарење о срећи.
Када је већ била подоста одрасла, знала је сама да се избори за себе. Бирала је друштво у
које се упушта и релативно је имала мало пријатеља. Одједном, родитељи су почели да се
интересују за њен живот. Момци са којима је излазила повучена плавуша, било им је
важније него хлеб који су јели.

***

Алфред је био Немац који је освојио Јанино срце. Био је војник. Не само што није био
добро прихваћен од стране њене породице, већ су се они свим снагама трудили да их
раставе.
"Који ће ти ђаво Немац? Ма је л' се ти сећаш шта су они нама радили за време другог
светског рата? Хитлер је нашу децу стрељао." Притиковао јој је тата.
"Какве то везе има, тата? Не, не сећам се шта се тада десило, јер нисам била рођена. Ни ја,
ни он. И да ли то треба да значи да не смем да погледам ни једног Немца, Мађара,
Турчина, Хрвата... само зато што смо ратовали са њима? Није он стрељао нашу децу."
Објашњавања су се водила данима, али они јој нису пружали одушка да ужива у својој
срећи. То се, изгледа, чинило превише тешко.

***

Када је био на дужности, била је нема. Бројала је дане и прецртавала их на календару који
је висио окачен на зиду. Као да се инатио, носећи са собом све сузе које је Јана пролила.
Писао јој је писма, а она их је са највећим осмехом на лицу отварала. Осетила би мирис
његове коже на коверти и привијала их је уз себе, као да привија њега. Био је стручњак
када су речи у питању. Бирао је најлепше, сакупљао је букете цвећа, само за њу.
"Јано, мој си дан, моја ноћ, мој сан, моја стварност. Све си моје. И сваки дан проведен без
тебе, најгори је у мом животу. Како се ближи време да те видим, почињем да
халуцинирам. И лепо, видим твоје очи! Магично зелене, како сјаје на крају тунела. Не,
када се вратим, желим да ово мало што имамо овековечимо! Ти си ТА. Ону коју је срце
одавно тражило. И са ових мојих двадесет и седам, могу да признам и себи, и теби и Богу
да си мој давни сан, који се остварио. Пуно те воли, твој Алфред."
Јастуци су делили њену срећу и тугу. Бојала се да прича некоме, да не упрља оно што је
тако реално, на дохват руке.

Пролазе дани. Корачам свежим асфалтом, мисли су ми ускомешане. Тешке, пуне недеље
пролазе.
Од силних проба сам била скроз збуњена, уморна, што понекад добро дође. Кажу, "Немаш
времена да размишљаш о глупостима".
Истина.
Испити скоро прошли, неосетно. Премијера једне представе.
Ево нас, скоро пола маја отишло и никада се неће вратити.
Шта ће ми, ког ђавола, слободно време?
Да уђем на онај сајт, да видим како је он срећан са другом?
Да угасим и последњу наду за нас, коју сам толико чувала... и поред свих:
"Знаш да нећете бити заједно", ја сам веровала.
Наши заједнички пријатељи ме питају:
"Јеси ли видела?" "Предпостављам да си већ чула шта се догодило..", "Баш ми је жао због
тебе".
Ок. Нисам умрла, жива сам. И не, не планирам да сечем вене. Нити да се бацим у реку.
И која је поента сада?
Зашто ми то ради сад? Тражи ме нон-стоп, правећи се да је све у најбољем реду. Испитује,
добија кратке одговоре, али не одустаје.

Надам се да си срећан са њом. Чак иако је дете! Дете! Седми разред... А ти ћеш на
факултет ове године.

Кажу, неким људима је суђено да се заљубе једно у друго, али им није суђено да буду
заједно.
Тешко ми је да признам себи да не смем више да се враћам на већ исписане странице, али
ништа ми друго не преостаје.
Толико ваљда, ценим и ја саму себе.

Не желим да причам о теби. Зато што желим да заборавим све.

Али не могу да забраним себи да мислим. Да мислим о теби, да гледам слике, да
прелиставам успомене у својој глави.
Кажем: "Нећу више да размишљам о теби."
Не размишљам ја, то слике саме навиру.
Сада сам у фази када ме све подсећа на тебе. Мелодије најлепших песама.
Данас, када се онај дечко у позоришту представио и када сам схватила да се исто зовете,
желела сам да пропаднем у оно седиште.
Да нестанем.
Да никада ништа више не осетим.
Свет је срећан што си коначно пронашао некога. Што ниси сам.
Понекад ми се чини да ми се смеју у лице.
Само не могу да не пишем о томе, полудећу. Осећам да ћу почети да плачем и да нећу
никада престати.
И љута сам, али немам право на љутњу.
Осећам као да ће ме сломити најблажи ветар који пирне.
Зауставите ветар!

Једино што се питам је: Да ли си срећан?

”I didn’t plan on falling in love with you, and I doubt if you planned on falling in love with me.
But once we met, it was clear that neither of us could control what was happening to us. We fell
in love, despite our differences, and once we did, something rare and beautiful was created. For
me, love like that has happened only once and that’s why every minute we spent together has
been seared in my memory. I’ll never forget a single moment of it.”

У пукотинама асфалта, остали су заробљени моји снови. Сузама се преливају и

бетонирају, попуњавају те празнине.
Бесконачно небо се у недоглед простире, а његово плаветнило ме подсећа на нечије очи.
У длановима ми се оцртавају ликови оних који су се одавно изгубили у том небеском
плаветнилу.
Губимо људе, као што се у јесен губи цвркут врабаца низ шор, а уопште нисмо ни свесни
колико мале ствари значе у овим нашим јефтиним животима.
Удишем мирис предивног багрема, али ми нека носталгија разбија душу. Живот више није
мед и млеко. Тек понекад, ради себе, убацим по коју коцку шећера, да засладим ту кафу
живота.
А када се изгубим у размишљањима, када ме машта призове, онда изгубим појам о
реалности. Све је другачије, идеално, нестварно и тако далеко. Неоствариво.
Не могу да вратим оне који већ годинама труну, далеко од мене. Да их тргнем и замолим
за савет.
"Куда да кренем, гладан и мокар?"
Који је мој пут? Пут срца. А лице, од шамара затрепти и неће да прати тај пут. Зато што је
свесно да га ускоро чека финални ударац.
Јако ме болиш, неописиво ми недостајеш, нереално си близу, а ваздух који удишем
има твој мирис.

Нема спавања, ни предаха, ни места за обичне мисли. Она мучи себе, убија своје тело на
сунцу.
У башти проводи цео дан, капи зноја јој спирају прашину са леђа. Кажу да та пријатна бол
прикрива ону већу, која тиња унутар ње.
Ћутња је прегласна, тишина одзвања на свим звучницима.
Она га осећа. Његов глас јој још увек одзвања у ушима.
"Ти си моје песме стих" спушта јој се низ усне. Решила је да то буде наслов њене нове
књиге.
За сва она осећања која је пробудио у њој тај Словак.
"Бар знам да сам жива." Помисли она.
Кроз маглу види онај багрем у цвету који шири свој мирис, стегла је чврсто његову руку и
упутили су се ка цркви. Тамо где ће заувек да се вежу један за другог. Али, слика се ломи,
као сложена слагалица. Нажалост, кроз време, неки делићи ће се изгубити.
Оне две пузле, са твојим плавим очима, заувек ће чувати у џепу свог срца. И причаће о
њима, са неком необичном тугом у очима и препознатљивом сетом у гласу.
"И зашто и одакле сва ова туга, сада, мала?" Питате се.
Јер сам у његовим очима пронашла мирну луку о којој сам сањала још као мала.
Јер сам у његовим рукама нашла топлину и мир који ми је био преко потребан.
Зато што ја више нисам ја, без њега. Без његовог пријатељства и љубави коју ми је давао у
плитким кашичицама.
Ево, опет ме слама свакодневно, када започиње конверзације са мном.
Његов словачки акценат ми милује косу.
И не, нећу те заборавити.
Ти си моје најлепше поље сунцокрета!
Или сам можда, ја сунцокрет. А ти си моје сунце.
Сваки пут када се склониш, почињем да тонем у своје поље туге.

Једно питање ми се дуго мотало по глави, а одговор нисам могла да добијем.

Покушала сам да га потиснем, негде дубоко у себи, али није то тако лако са питањима.
Док не добијеш комплетан одговор, не смириш се.
У суботу ми се јавио, питао како сам, чисто да провери да ли још увек дишем.
"Јеси ли срећан?" Питала сам. И још док сам писала те речи, знала сам да морам да му
верујем. Желела сам да чујем позитиван одговор, више него што сам желела сунца.
То би ме, можда, коначно отерало из његовог живота.
Помисао да има ону малу девојчицу и срећан је са њом.
Ко сам ја у целој тој причи? Плус, који виси у ваздуху.
Прошло ме је разочарење, па чак и онај бес, и једино што ми преостаје је туга. Којом
заливам своје шашаве мајске дане.
Највише пецка то што се све десило брзо, неочекивано. Таман сам се одлепила од његовог
загрљаја, наставила да маштам о потенцијалној заједничкој срећи.
Ја престајем да му се јављам, боримс е са самом собом да не причам цео дан са њим.
Али се он јавља, пред само гашење дана: "Јеси ли добро? Ниси љута, зар не?"
Замишљам његову тршаву косу. И замишљам како ће опет да се врати... У дну улице,
дечак ће свирати покварену виолину. Мрак ће грлити зелено кестеново лишће. Ми ћемо
ходати једно уз друго, уз гласни смех. Обе душе биће пресуте питањима, али се ни једно
од нас неће трудити да их изговори.
Сва одустајања, тада ће се исплатити.

Бар сам научила свашта из овог. Ваљда је ово била најпоучнија година до сада. Ко зна?

Када сам први пут добила понуду да глумим, нисам могла да је прихватим, из
здравствених разлога. Баш тих дана, рука ми је прошла кроз прозорско стакло и умало да
останем без деснице.
Две недеље нисам могла да пишем, те сам гледала зидове своје собе и трпела болове.
Касније се испоставило да је један момак одустао од представе, а фестивал се ближио. Он
је имао само 2-3 реплике, таман довољно да ја први пут ступим у контакт са даскама.
Трема је била превелика, иако сам имала да кажем само неколико речи. Касније је одустао
још један момак, те је моја прва већа улога, била мушка улога у Нушићевом "Др"-у.
Потом су уследили преводи са енглеског, које смо изводили такође са школским
позориштем.
Пошто сам већ била члан студентског позоришта, ишли смо на турнеје са разним
рецитацијама. Коначно, дошло је до идеје да спремамо "Избирачицу" Косте Трифковића.
Што је за мене био велики изазов, имајући у виду да сам требала да глумим добрицу,
мирну и повучену девојку. Што се не може рећи за праву мене.
Избирачицу смо извели 5 пута.
Онда сам се учланила у још једно позориште.
Убрзо сам схватила да немам времена за себе, за учење, за испите који су се ближили.
Овога пута сам се сабрала, распоредила своје обавезе, што се касније и исплатило.
Ми смо се спремали за крај маја, а 11. смо имали изненадни фестивал. Пре тога,
интензивне пробе, сати проведени уз текст, скоро да роним сузе од умора.
Сцена ми је постала најбољи пријатељ. Искажеш осећања, чак и сам почнеш да верујеш у
све што радиш. Ни трунке од треме. Одавно сам заборавила шта је трема.
И засветлиш на сцени!
Ето, од свих учесника, додељена ми је награда за најбољу женску улогу. Истина је, са том
дипломом не могу ништа, али чисто као признање уме да ласка.
Сада са студентима завршавамо "Женски оркестар" и ускоро летимо на сцену.
Турнеје почеле, чека нас прво овај део, касније Будимпешта.
Прави сам доказ да неке таленте не мораш открити од малена. Док нисам крочила у
гимназију, нисам ни сањала о глуми, а данас нема бољег места од сцене, за моју
маленкост.

“Ako tražite definiciju glume reći ću vam da je najbolja gluma kad ništa ne glumiš. Za
to se treba roditi.”

Миловала ме је по коси са тек убралим маслачком.

Стезао сам у руци хемијску и размишљао о чему да пишем.
"Напиши ми песму! Пиши о мојим коврџама, о мојим љубичастим очима! Пиши.."
Молила је.
Тупо сам гледао у Дуњине веселе очи, али нисам могао да пишем. Како писати о срећи?
Бојиш се да тим преласком по папиру не исквариш њене локне, ако о њима почнеш да
пишеш, да не засузиш њене очи ако их у песми споменеш.
Осећај када јој држим руку, не може да се опева у песми. То је, ипак, најинтимнија ствар.
Када пуштам да сви проблеми и бриге одлутају негде далеко, бар на неколико сати. И да је
за то време чврсто држим привезану уз себе, како ми случајно не би измакла, да се не би
провукла и измигољила кроз моје прсте и одлепршала.
Млада је. Њено лепо бело лице подсећа ме на мајку када је била млада. Од њене смрти,
постао сам затворен младић. Све док се није појавила она. Моја Дуња.
"Душане, ни један стих ми ниси посветио!" Бурила се малецка. А чини ми се, и та љутња
јој је дивно стојала. Кроз намрштене обрве лебдила је чежња за мном, и знао сам да ће то
брзо проћи. Она не зна да ме не воли.
Чувао сам је. Писао сам књиге о животу, о смрти, о љубави. Издавао сам их, али нигде
није било ни речи о Дуњи.
"Ти дивно пишеш, Душане. Све девојке су усхићене склопом твојих мисли које у реченице
претвараш. А, има ли ту негде мене?"
Ех, Дуња, Дуња, када би само знала да си ти свуда око мене присутна. У сваком човеку, у
сваком удаху ваздуха, у свакој шољици кафе коју изјутра попијем. И управо тако, ти ме
одржаваш у животу, на ногама. Али не смем ти то признати.
Да сам јој признао, уплашила би се као малена куца и сакрила би се под неком стеном.
Ћутао сам, а волела ме је.
И ја сам је волео, али растанке нисам подносио.
Ћутао сам све док једног дана нисам на улазним вратима стана нашао поруку. Од тада
говорим и оно што не треба. А она је отишла, а нисам јој ни песму написао.
Од тог немилог догађаја, у џепу панталона носим папир испресавијан, изгужван.. али и
исписан. На њему су најлепше речи, само за моју Дуњу.
Сад више не морам да се плашим да искажем све што сам осећао. И онако је више немам.

Сунце је тог дана обасјавало сваки делић улице. Облака није било, а небо је ширило
најлепше нијансе плаве боје, која се преливала у љубичасту.
Низ широке булеваре, ширио се мирис тек процветалих ружа.
На солитеру, двоје људи.
Он премотава филм већ Бог зна који пут у глави. Размишља, боли га, бори се са самим
собом.
Скоро је преживео две операције ноге. Једва се извукао.

Малени дечак. Тек му је неких пет година. У влажном песку гради кулу. Скоро је при
крају. У једном моменту, тетка га узима у наручје, а сузе су јој већ исквасиле лице. Дечак
је збуњен, гледа уплакану тетку, окреће се ка кули, али је руши ветар. Исто тако се
срушио и остатак његовог живота.

Петар гледа у парк који је посећивао са Маријом. Тамо су се први пут срели, када је он
још био у колицима. Она му је дала снагу да поново стане на своје ноге. Шта ли се
пореметило у свему томе?
Марија ћутке јеца, стојећи на десетак метара од њега.

Први родитељски састанци, али без родитеља. Тетка му организује живот, тетка је борац.
Труди се да га учини срећним, али он то не може.
"Зашто ја немам маму и тату као сва друга деца?" Невино питају његове плаве окице.
Тетка не може да одговори. Речи су јој се заледиле у грлу и не могу да излете. Али јој се
кроз главу врта слика оне саобраћајне несреће.

"Петре, у име оних ситница које смо делили... у име онога што си од мене направио!
Молим те, немој да ме остављаш саму. Ти си добар, разуман човек. Ти можеш ово да
прегураш! Заједно ћемо ово прегурат, обећавам! Дај ми руку. Немој да идеш." Изговара
Марија, а у гласу се препознаје несигурност и велика доза страха.

Његова мала матура. Сам је. Тетка је оболела од рака дебелог црева и већ месецима се
лечи. Музика је прегласна, он не може да се забавља. Мисли су му далеко од свега тога.
Он се бори, али није сигуран да ли ће издржати.

"Сјети се како смо умијели да се смијемо! Сјети се. Шутала сам и гледала твоје напаћене
очи, али сам знала да у њима има мијеста и за мене! Петре, послије толико месеци,
убиједила сам се да јеси сретан. Зашто сад ово радиш?" Грца, гуши се у сузама Марија,
док покушава да остане прибрана.
Он ћути. Метрима далеко од ње, окренут леђима. Сутон је. Сунце већ нестаје, ускоро ће
мрак. Он гледа у пролазнике који јуре за својим животима, а уствари нису ни свесни да су
одавно изгубили контролу над истима.

Трећа година гимназије, '91. година, рат. Повређена му је нога и принуђен је да напусти
родни Вуковар. Иде у непознато, оставља оно мало људи којима је био драг и сам мора да
се избори за парче свог сунца. Тамо далеко, остају само гробови, људи више нема.

"Нијеси ли рекао да сам ја твоја? Твоје једино? Ништа се неће ријешити ако се сада
бациш. Што желиш чути? Да си ми потребнији него вода, крух и сунце? Јебеш ногу, она
ће се заљечити. Живот је то, Петре. Кроз живот се не корача два пута. Неки ноктима гребу
молећи за још један дан, а ти би твој скратио?" Она успева да се смири, али тек сада схвата
колико је битно да је послуша. Жмури. Отвара очи. Он се ближи ивици.
"Петре!" урличе из свег гласа.
Али, било је касно.

Када сам дошла на овај свет, прво сам угледала тебе. Научила си ме да ценим праве
вредности.
Не само што сам поред тебе научила да ходам, причам, волим...
Већ си успела да ме подучиш како да гледам на свет, да се смејем и радујем.
У најтежим тренутцима мог живота, била си права мама! Помогла ми када ми је помоћ
требала, некад ме пустила да сама видим шта значи бол, како бих ојачала.
И данас могу себе да назовем веома јаком особом.
Због тебе, мама!
Пустила ме да слободно бирам са ким ћу, где ћу.
Дозволила ми да путујем, излазим, да се бавим разним стварима само из једног разлога:
како бих открила ко сам и где је моје место.
Због тога сам ти захвална. Због све љубави коју си ми несебично пружила.
Због све жртве коју си учинила за нас две.
За то што си успела да будеш и отац и мајка у исто време а да се ни једном не пожалиш на
злу судбину.
Волим те, баш зато што си иста као и ја: смејеш се кад је тешко, волиш живот и када ти
одузима драге ствари, а сво време си прави борац.
Уместо да се жалиш што немаш, ти се бориш да добијеш! Оно нешто... онај сјај у оку.
Због свега тога, за мене си била и остаћеш најспецијалнија међу женама.
Хвала ти за сваку сузу коју си због мене пролила, за сваку седу длаку на глави, за сваку
бригу када ме нема до касно ноћу, за сву помоћ, за то што си једина која ме никада неће
заборавити ни издати!
Волим те, мама!
Срећан ти рођендан!
Надам се да ће ти Бог подарити све оно што си ти нама подарила. Заслужујеш да будеш
најсрећнија жена на овој планети! Заиста заслжујеш!

ISKRENOST

"И сад ћеш ти да се окренеш, да ходаш по оним већ угаженим траговима у блату,
мене ћеш да оставиш. Ја ћу да гледам, дуго, у твоје трагове, не схватајући да не
смем да те пратим. Имаш ли појма колико боли ова тишина?"
Он је гледа, чека наставак.
"Прелазила сам преко разних ствари. Волео си ме-ниси ме волео. А ја сам се
уздржавала. Трчала сам за тобом када ти нисам била потребна, а исто тако сам
јурила теби када си остајао сам. И шта се са мном догодило? Постала сам жена
на навијање, гора од оних старих сатова. Чим би ме затражио, створила бих се.
Обећавала сам да ћу те заборавити, ти си се смејао, јер си од почетка знао да
нећу успети. Била сам ти пријатељ, првенствено, тешила те када си раскидао са
девојкама. Плакала заједно са тобом. И волела сам те. А ти си све то знао и
мучио ме изненадним питањима. Вадио си из мене најлепше речи. И где смо данас
стигли?"
Смешио се, годиле су му њене речи, у њеним очима је видео разарање светова.
"Нисам знала да станем. Повређивала сам саму себе, само да би се ти осећао
боље. Градила сам у својој глави куле, за које сам од почетка знала да ће се
срушити. Осећала сам да си део мене, ти ниси осећао ништа. Само си губио
време, вртећи ме, као што се оне балерине врте на постољима од пластике. И
никада ти ништа нисам тражила за узврат. Давала сам ти руку, али само онда
кад би ТИ то затражио. И тако се, цео мој живот и просипао, била сам срећна
када си ти то желео, била сам сломљена када ми је било потребно. Шта је данас
од мене остало? Једна душа која још увек искрено воли."
Већ се почео растуживати. Сва та бол коју је она носила у себи, почела је да има смисла,
да се у речи претвара, да истиче.
Његове усне су почеле да се обликују у њено име и рекао је, узимајући њену руку: "Ти си
сво време била овде"

Тамо где птице поје тужне песме,

на крхким гранама живота,
где се воде изливају са старе чесме,
тамо је моја земља, тамо је сва лепота.

И када сузе тихо, поквасе образ меки,

ја снивам то плаво небо,
и снивам живот неки.

На усни стоји знак домовине ми миле,

у дужи ожиљак као сећање,
да све су успомене лепе за мене биле,
сада остаје туга и тихо чекање.

И када срце почне, одједном да се гаси,

ја сниваћу манастире,
сниваћу Београд цели-и ти благи часи,
донеће спокој. Спокој који већ допире.

Драги П.,
Када бих имала чаробну лампу, златну рибицу или било коју непостојећу стварчицу, чија
је сврха да ти улије лажну наду, пожелела бих да се у твоје крило вратим.
Зато што је много магичније него да заборавим да си икада постојао. Да заборавим на
твоје четкице, разбацане по соби, којима си бојио сваки мој нови дан.
Замисли, када бисмо избрисали ову годину нашег живота. Или можда, када бисмо само
главне актере избрисали: ти мене а ја тебе. Година би била огољена, опустела, монотона.
Коме бих дала све ове осмехе које сам за тебе чувала?
Да ли би се некоме радовала овако истински?
Причали су ми, да ћу се једном заљубити.
Било је дечака који су ми се допадали, али до срца нико није стизао. Све до тог сунчаног
априлског дана, када је Бог решио да ми да шансу да осећам.
И данас мислим да је то био најлепши поклон: добити тебе за осећање.
Јер ти то и јеси. Кад неко дира Тебе, дира у неко осећање у мени. Боли, пецка, лелуја.
Уздахнем, насмешим се.. А шта ћу друго?
Захвалим Богу што ми те је довео на пут.
Ти ме тако дборо познајеш. Сваки покрет.
Ја те тако добро осећам, ти ме тако нежно болиш.
Ти си моја прва и једина слабост.
Једног дана, драги П., када све ово нестане, када моја осећања утихну, знам да ћеш још
увек бити ту. Бар у наредних 10 година. Желим да тада, све моје сузе - на којима сам
шкрта, сви моји осмеси-е овде сам већ дарежљива, нека све остане записано у дневнику
сећања. Да се прелистава, као лепа успомена, која ни за трен неће бити тужна.
И нека те она песма заувек сећа на мене.
Ако је чујеш и за 5-10 година, да се сетиш нас. И како сам те само волела...

Деило се то пре једно месец дана. Одем у школу у 7 изјутра, после часова пробе, стижем
кући око 6, пресвучем се и опет журим на пробе.
Тако је то кад желите да докажете нешто себи и другима.
Баш сам спремала текст за позориште, на врата закуца деда: "Неко хоће да вас упозна,
стари рођаци."
Кад тамо, два мила и блака стара лица, и двоје младих.
"Ево ове магичне девојке! Боже, Боже, како ти пишеш, девојчице. Читао сам све твоје
чланке по новинама. У сваки унесеш нешто твоје, што одише ведрим духом. Већ сам
почео да препознајем твоја дела. Прочитам, тачно знам, ово је be happy написала."
Изговара старац, очи му се магле, скоро да ће сузе поквасити лице.
"И књигу сам ти прочитао. Зашто тако тужно? Ти си толико талентована. Драго ми је што
ти се пружила шанса. Само пиши! Пиши! Оловку да не испушташ из руке. Када сам ја био
млад, побунио сам се против политике. Ни школу нисам успео да завршим! Забранили ми.
Ти, хвала Богу, живиш у неком бољем периоду, више могућности... Мој савет? Да их све
искористиш."
Срце ми нараста. Нисам никада очекивала ово. Да неко истински чита моје стваралаштво
и да се бар за трен замисли.
Да се запита чему туга?
На то ће његова супруга, кроз шапат, мојој баки: "Сваког петка чека тај недељник да види
да ли је нешто писала. А знаш да он не лаже, стварно му се свиђа."
Пред полазак ми пружа књигу са посветом. За мене је од посебне вредности.
А уствари, разлог доласка је био скроз други, да нас позову на свадбу. И ето, идућег
викенда ћу имати са ким да дискутујем.

Дошло је време растанака,

када сузе клизе, непозване,
одлазе људи, успомене остају,
чувају се као нетакнуто благо,
за она времена, кад црнина завлада,
када нам буде једна успомена,
као хлеб потребна.
Да се сетимо заједничких лудости,
тих гимназијалских, необичних дана.
Смеха, филозофирања, непроспаваних ноћи,
нечијих очију.
Снова, Париза, олимпијада
-свега је било.
И данас, неки клизе низ степенице гимназије,
певајући "А сад адио"
После 12 година, одвајају се.
Осећам неке грчеве, ту у стомаку.
Неки ће невероватно недостајати.
А успомене ће заувек,
бити исписане по зидовима.

NEBESKA SKITNICA

Мене ништа неће зауставити. Баш ништа на овој округлој лопти, да поново осећам.
После ових авантура, изграђених кула са Словацима, (кула које су једном заувек срушене)
корачам даље.
Од малена сам била борац. Сада се борим само, за наручје које има места за мене.
Више не бирам, ја сам дете, мени треба било шта. Треба ми грумен подршке. Мушки глас.

Продајем, продајем своје руке, за пар очију. Једног дана, можда и срце отворим. Можда
осећања уђу у игру. До тада, лето је наше.

Доста је било са очајавањем.

Ваљда нисам најгора. Ваљда...

"Долазим да се поклоним
Испред лица твог и твоје крипости
Враћам се да те замолим
Да благословиш ми путе за крај

Јер побједе и порази

Без тебе на исто своде се
А конац ове наше јубави
Први сам одмотао ја"

Уверила сам се и сама, да ти осећаји чисте нежности долазе сами од себе, неочекивано.
Када сам успела дазатворим нека врата, која су већ дуго била разјапљена, угледала сам
један диван пар очију.
Зажмурила сам. Пожелела да буду моје.
И од тада, чим легнем, замолим Бога да ми пружи шансу. Да сама себи пружим шансу, да
се прошлост, већ једном, затрпа!

Ти ме, једноставно, не пушташ да одем.

Држиш ме заробљену у твојој сенци. И сваки пут кад навучем издржљиве папучице, како
бих сигурно газила напред, ти се растужиш. Том тугом у очима, призиваш ме и замисли, ја
се враћам. Увек.
Тако понизно окренем главу. Помислим како ми је жао, мало проклињем себе јер сам
кренула у живот остављајућу те, онако измореног од толико осећања.
Враћам се, очију упртих у песак и пружам ти руке, да ме јако стегнеш...
Знам, П., у тим моментима заборављам да постоји и једна Она.
Тада ми је у глави само перфектност тог момента који се просипа, као последње капи
кише у напуштеној чаши...
Говорио си ми да ти недостајем.
Три дана си ме тражио, а мене нигде није било. Читала сам поруке, смешкала се, али
нисам одговарала. Знаш зашто?
Покушавам да се од тебе одвикнем. Да те оставим, једном заувек, на миру. Знам да можеш
без мене, П., знам да можеш.
Шта ћу ти ја, ако имаш њу?
"Јер си ти моја сестра, најбоља међу најбољим пријатељима."
Јесте. Ако ћемо да се лажемо.
Онда, мени се опет врте слике у глави. Знаш ли како ми је надолазила несвест, када си ме
ословљавао са "сестро"? Знам да знаш. Али твој мушки понос, никада ти није дозвољавао
да пређеш преко неких ствари.
Никада нисам толико плакала, колико си ти само изазвао бисерне капи из мојих очију.
Бегеј се препунио туге! И он сада чезне за тобом.
И када си се јављао, срце ми је расло. Душа ми се испирала неком невиношћу,
искреношћу, које само дете оже да поседује.
Заволела сам те. И сада сам разумела зашто ми је сањарења увек говорила једну реченицу,
коју сам и на олимпијади споменула. Разумела сам зашто је даљина тако добар
истраживач. И истражила је моје емоције, које по први нису пукле на тестирању.
Да ли си, молим те реци ми, да ли си икада осетио нешто? Бар оног 19 јуна, када сам
искочила из својих ципела од среће. Када ми није требао нико, јер је сав свет био сакривен
у мени. Тих дана, зрачила сам нечим. Имала сам те, као што си и ти имао мене.
Баш на изласку из манастира, када је киша лила као из кабла, после поноћне службе.
Вадим телефон, порука која је све променила...
Да ли си веровао у оно што си рекао?
Да ли си био свестан да је то мене скроз пореметило и да су последице и данас јасно
видљиве?
Питам се још, сада када је крај већ ту, сетиш ли ме се када легнеш у кревет и склопиш
очи? Пролази ти ли пред очима слика једне насмејане девојке у чијим очима си
перфектан?
Питања. На која никада нећу добити одговоре.
Љубомора. Која те јасно погађа.
А шта се дешава са мном? Да ли си понекад размишљао о мојим осећањима? Изливају се
из џепова мојих панталона, цуре низ рукаве... Где да их сместим?
Нема места за мене у твом животу. Џаба су све ове празне речи, да ти недостајем. Нема
ничега од тога.
Ти си само навикао на моје присуство.
Веруј ми да ме болиш. Када поменеш њу, навучем неки свој магични осмех. А да ли си се
запитао, шта се крије иза тог осмеха? Или те је његов лажни сјај превише заслепео и ниси
видео делиће суза који се крију у ћошковима мојих очију?
Ниси умео да ме чуваш.
А ја нисам умела да одем. Фалило ми је мало гуркања. Фалило ми је добре воље, јачег
карактера.
Да сам само знала на време да се повучем, данас можда не би болело.
Можда бих била равнодушна на твоју тугу.
Али нисам. Саосећам са тобом у свим тешким моментима. Плаче ми се, али замишљам да
држим твоју руку, чврсто стегнуту у својој.
И знам да те волим. Знам да је све ово вредело, само због тог осећаја.
А ја, поново одлазим. Пожели ми срећу и не вичи! Не желим да се окрећем.

Недеља. Чини се, обична као и свака друга.

Од петка сам још била заузета, субота је била "обогаћена" вођењем програма на
фестивалу, а недеља је била резервисана за глуму, позориште, али овога пута сам ја била у
публици.
Добила бесплатно улазницу, ишла на доделу награда, хвала Богу обогатила и новчаник.
Кажу, у првом делу ће наступати девојчица која је својим гласом засенила Италију,
Шпанију, Француску... А наша је, сасвим случајно.
Сасвим случајно, то ми нисмо могли да приметимо.
Почиње да пева. Њен глас је тако чист и специфичан, нико из публике не сме ништа да
изговори, да не поремети савршенство тих момената. Завршава се песма, долази друга.
Већ прве ноте ме ремете: "My heart will go on" у главу ми долази већ широко познати
Словак.
"Немој ме сад..." помислим, покушавам да сврнем мисли са њега...
И онда се сетим нечијих мисли:
"Он је тако савршен. Његове очи, чини ми се, припадају само мени. Када ме прострели
тим својим погледом, ја се заледим. Његов осмех зрачи неком посебном енергијом. Када
ме стегне за руку, ја се отопим... Не, овај дечко није неко одређени. Али сам сигурна да је
свака од вас мислила на једну посебну особу док је ово читала."
И истина је.

Ето крај маја. А ко би рекао? Толико туге, умора и среће је ушушкано у њему. И заувек ће
остати да спава у том истом мају.
Лето куца на вратима.
24. јула путујем у Барселону. Можда ће она променити неке ствари заувек, а можда ће их
заледити и забранити им да се икада мењају. Бог зна...

Ватромети.
Конфете разбацане свуда по соби, када се јави и проспе неке обичне ситнице по мојој
души.
"Је л' могу да те зовем, имам још 30 минута..."

***

Свега ми... тих неколико десетина минута, осећам као да је то оно... оно што сам одавно
чекала. Да имам са ким да разглабам, а да је тај неко толико интелигентан. Да уме да
разуме оно што никада нећу рећи.
"Не брини.. време тако брзо пролази."
"Немаш појма како брзо... поготово минути"
"И у мрежи и национални"
"Да. Тако је то кад има пуно тога да се каже..."

Ко би рекао.

Париз. Нас двоје, ја причам, не заклапам, о Словаку. Његовом најбољем другу. Он се

уздржава.
Ако узмемо да анализирамо, сетићемо се да смо од тада, све до априла, када смо се видели
на олимпијади, причали редовно, 3-4-5 дана у недељи, зависи од времена.
На олимпијади сам стално била са Њим, "мојим" Словаком.

Он нас је гледао. Људи споља, кажу: гледао је тужно. Тебе.

Ухватила сам за ручком неколико пута његов поглед.

Тек после једног пијанства је успео да ми приђе, да ми честита за оцену и прво место, да
ме загрли...

И сада пролазим кроз оне моменте када ми је жао. Што сам му толико оптерећивала мозак
својим осећањима, док је он, можда, осећао нешто. Према мени.

Када је мој Словак решио да ступи у нову везу, Он је био срећан. Усхићен.

Причао ми је како је боље тако. Давао ми савете како да заборавим. И ушушкали смо ту
тему, да се никада више не помене и да не заболи.
Један пут. Мрак је ту одавно. На крају, нека светлуцава магла, најављује мир.
За руке се држи двоје младих. Теже ка различитим сновима, али су намерно ту.
Он мора да оде, живот је већ припремио нешто за њега. Она не зна шта ће са собом.
Да ли да прати тај пут? Или, једноставно... да чека?

Није то обичан осећај. Да се једном и ја осећам изванредно у својој кожи. И замисли:

ништа не бих мењала.
Више не желим да будем неко други. То сам ја. Смејем се искрено.
Не дам туги да ми се приближи.
Све делује савршено. Свадба тече својим током. Размењујем погледе и осмехе са момком
који се бавио музиком.
Цело вече сам играла.
Све је слатко. Симпатично. Делује нестварно, као у филмовима. Мој први валцер...
Скоро да ми сузе навиру.
И још седам дана ми остаје, па званично постајем пунолетна.
Нека нас љубав води даље.

Пљушти киша. Она јури за њим, говорећи:

"Павле! А шта сам могла да урадим? Нисам могла да оставим све само да бих теби
пружила то задовољство. Као да сам знала да ће те то тако обрадовати."
"Шта ће ме обрадовати, причај ми behappy, више не могу да поднесем ову мистериозност,
не могу да разумем недовршене мисли. Гледај, сабери се. Реци ми шта имаш, па да се
растајемо."
Глас јој се мења. Из Очајног, прераста у Тужни.
"Немој да говориш тако. Да смо били паметнији, можда бих те пратила. Ја само мрзим
растанке. А растанак са тобом ће болети, кидаће се нешто у мени, веруј ми."
Окреће се ка њој, стиска јој руке:
"А зашто ме никада ниси питала шта ја желим? Зашто ти то није прошло кроз главу?
Мислила си само на себе. А ја сам, behappy, ја сам желео само да стегнем твоју руку, да је
чврсто у својој држим и да идемо заједно. Реци ми да сам много тражио и ја скидам капу.
Одустајем."
Она је на ивици суза.
"Ја сам се заљубила у тебе. Али никада нисам помислила да ћемо бити заједно јер сам
знала да те не заслужујем. И овако сам те намучила својим горким причама. Знаш... можда
сам се бојала да те не изгубим. Мени је ово било доста."

Стиска јој образе, узима је у наручје, љуби је и жели да то потраје цео живот.

Ближи се крај једне незапочете приче. Изнова морам да претурам по називу "растанци".
Светлуцава прашина ми прља очи, каже: "Ти не знаш да се растајеш"
У мојој глави, одвија се филм. Он клизи низ улицу, маше ми и нестаје.
Ја, онако јака - каквом ме сви замишљају, подигнуте главе гледам у дно улице.
"Биће он добро", гутам кнедлу.
И онда долазе сва она питања, почевши од: "Да ли ће ме заборавити?"
Били су то магични моменти у двоје.
Његова мистериозност будила је лепотицу из мене.
Претворио ме је у девојчицу са грам више самопоуздања.
Свиђало ми се то што ме је сматрао интелигентном. Био је увек ту...
Слушао ме.
А како је само тешко слушати некога...
Ближи се крај. А ја почињем да осећам. Дала бих све да се вратим у Париз и тада се
заљубим у њега. Било би идеално. Покушали бисмо, до сада би се можда десиле разне
ствари.
Он зна да каже тако, тако лепе ствари...
Он одлази... волела бих да га зауставим. А зашто? кренуо је у бољи живот.
Хоће ли ме се сетити?
Ја ћу заувек памтити дуге конверзације по сунчаном Паризу. Шетње уз Сену... приче до
касно у ноћ кад год сам имала потребу... и његова интелигенција... Није ли то
савршенство? То се мора заслужити.

Осећали смо нешто јако, али смо се бојали да то признамо. Тада сам била јача, изнела сам
своја осећања на тацну, гледао си их уплашено.
Рекао си да ме волиш, али ни сам ниси био сигуран у своје речи. Како си могао онда тек
мене да убедиш?
Бојали смо се да живимо живот, те смо му допустили да он живи нас.
Сретали смо се на свим стазама живота, те смо постали део оног другог. Носили оно друго
у срцу, где год кренусмо.
Предали смо се, када је требали да издржимо још само мало. Сањала сам те.
Имала сам периоде када сам ти свакодневно писала писма, само да бих се испразнила.
Када ми је дојадило, све сам спаковала и дала другарици. Тамо су на сигурном.
Дала сам ти сваки делић моје пажње. Био си уплашен.
Осетила сам топлину у твом гласу, брижњу, чежњу за мном, али ти то никада ниси
признавано.
У неколико наврата си ми рекао да ти недостајем, али си ме оставио да плачем, на камену
који је већ добро познавао сваку моју сузицу.
Одустајали смо, али нас је навика изнова везивала.
Признао си ми да ова година не би била тако специјална без мене.
Проживела сам опет све оне дивне моменте. Заједничке...
Још се понекад, када склопим очи, запитам да ли си срећан са њом?
Скоро вам је било месец дана... Како бих реаговала, када бих вас случајно срела у граду,
где се држите за руке и смејете?
Љута сам, разочарана, али и срећна јер си пронашао своју мирну луку.
Кажеш, хоћеш да одеш у Финску, када завршиш са школовањем.
"Заборавићеш ме." Говорим тихо.
"Нисам те заборавио ни овде, тако да те нећу заборавити ни ако одем на крај света."
А када би само знао... да ја још увек осећам...
Би ли престао да ми причаш све детаље о њој? О вама?

И понекад, када је месец пун, стегнем чврсто ноге и гледам кроз прозор. Ноћ се спушта,
као што се спуштају моје успомене на њега. Слећу ми на длан и смешим се.
Како заборавити та два зелена ока, која су ме излудела оног лета?
Како да га се не сетим када поменем осећања? Он ми је помогао да одрастем у љубави.
Завртео ме као чигру и причао. И вртела сам се, тако, слушајући приче једне дивне, чисте
душе, која је пролазила кроз пакао.
И поред свега, остао је тако добар. Због тога, заслужује живот из бајке. Ја му то из свег
срца желим!

Покушава да је пољуби, али она измиче главу. Покушава опет, али она опет измиче главу.
Несигурна је. Не зна шта осећа. Биће то њен први пољубац.
Он јој хвата лице и усне им се спајају.
Паника. Да ли се сналази?
1001 питање. Нема одговора.
Али тада, неки давно одсањани сан почиње да буде стварност.
Узима њену руку, стављаје на његово срце и каже:
"Због тебе куца овако брзо"
Држе се за руке, губе се у мраку и све прераста у бајку. Спуштају се на клупу поред
фонтане и гледају децу како се прскају водом. Њен поглед лута, негде далеко, он чека да
јој ухвати поглед и љуби је.
Она више не жели да престане.
Стеже јој руку, грли је и шапуће: не желим да те пустим да одеш.
Она спушта главу на његово раме. Тако је сигурна...

***

Парк. На средини округла тераса. Светла је обасјавају. Узима је за руку и води је на

средину терасе. Нема људи. Њих двоје сами, љуби јој руку и моли је за плес. Она се
смеши. Мислила је да је ова врста одавно измурла. Биле су пријатне те шетње, стојање на
мосту. Он је стеже око струка, као да се боји да је не изгуби.
"Сањам ли? Ако да, немој да ме будиш"
"Ако паднеш сад у воду, пробудићеш се. Ако нестанем, знај да си све ово сањао."
"Смем да ти откријем једну тајну? Од децембра, од оног дана када сам те први пут видео,
очарала си ме. И зато сам те избегавао. Знао сам да ћу да се заљубим. Изгледа да
избегавање није пуно помогло. Заљубио сам се."
Она ћути. Воли да га слуша. Пролази руком преко његовог лица.
Љуби јој врат.
"Шта ти се допало код мене?" Пита га, жели да чује.
"То што си тако интелигентна... Знаш све о свему."
"Али то ниси видео одмах"
"Али сам одмах видео како се смејеш, како помераш руке, како сијаш."
Она спушта поглед.
Шетају, бере јој ружу из грма који је стојао на сред улице.
Док се спуштају низ улицу, главним путем, одједном се зауставља и љуби је.
"Јеси ли нормалан! Прегазиће нас нешто." Она се смеје.
"Неће. Ја те чувам." Уздише.
"Знаш... ја верујем да ће да буде гадно сад кад се раставимо. И ја не тражим од тебе да ме
чекаш. Пуштам те да живиш живот, да имаш нормалне везе, да..."
"Ја желим нормалну везу са тобом. И хоћу да те чекам."
Онда се ближи њеном уху и шапуће јој:
"Тебе вреди чекати и 20 година."
Она снима сваку његову реч.
И тамо, када су возови јурили низ шине, стојали су на пасарели и клекнуо је пред њом.
"Хвала ти! Хвала ти што си ми пружила шансу. Обећавам ти да те нећу пустити да патиш"
"Ја више не могу да патим." Одговара она, хладно и изгубљено.
"Одвео бих те кући."
"Немој ни да помишљаш да ћу ти ја дати оно о чему ти сањаш."
"О чему сањам?"
"Знаш ти добро..."
"Знам. Одвео бих те кући, ставио бих ти прстен на руку и узео те за жену. Ниједна није
као ти."

Напокон, снови су беспотребни. Довољно је вртење филма у глави, изнова и изнова...

Јава више вреди. Сада схватам оно што ми је домаћица лепо рекла: Када будеш имала
своју причу, биће лепша од осталих, само зато што ће бити твоја.
И ето, дошло је време да се моја бајка обистини :)

Био сам у близини твоје тетке. Тамо где ме све подсећа на тебе. Видео сам један пар.
Држе се за руке. Колико сам желео да то будемо ми... И сад, ето, стављам крин у воду.
А то би требало ти да радиш. Надам се да ћу и тај дан дочекати.

Кад јој носталгија попраши очи, она се сећа.

Држе се за руке, и у једном тренутку угледају кола у којима ће се ускоро возити млада.
Тако ћемо и ми једног дана.
Мислим да си ти већ далеко стигао...
Не далеко, него брзо.

"Одакле толико романтизма у њему? Па ја сам смешна поред њега." И ако се питате како
је одговарала на његове искрене и благе речи, открићу вам тајну. Ћутала је, смешила се.
А у очима се препознавала нека нова искрица која је означавала нешто специјално.
Неизречено.

Тишина је већ прекрила сваки кутак њене собе. Тешки и тихи уздаси се отимају, као што
се папагај отима да да излети из кавеза.
Не можеш заробити дивљину.
Не можеш уздахе задржати у себи, кад су тако сигурни за своје порекло. Не, не припадају
ту.
Душа би да јој одпутује, до његових дланова. Да пређе ноктима преко њих, а на његовом
лицу да се оцрта осмех.
Као неки магични прах, просипају се жеље из џепова зеленооке.
Она зна да је на правом путу. Само.. Само кад би могла да угуши те уздахе што вриште у
њој.
Али Месец је стално ту. Прати је, као што сенка прати Петра Пана. Не да јој мира. Не
може да побегне од њега. Чак и када покушава да трчи, Месец је прати.
Плаче јој се.
"Када ми је била потребна твоја светлост, зашто си се скривао иза огранка мојих снова?
Срећна сам, чујеш ли? Са или без тебе мој живот иде даље."
Када је нашао његову Срећну звезду, девојчица је патила.
Тако је то са Месецом. Када пронађе своју срећу, заборавља на девојчицу.
И копала је она, у потрази за груменом своје среће. Пронашла је.
Сада би он да се присети оних прича када он засија јако.
"Будалице, та времена су прошла. Ја сад имам други Месец. Овога пута је стварно мој.
А и ти си пронашао другу девојчицу. Не можеш да имаш две.
"Хоћеш ли ме заборавити?" Питао је месец, са тугом у очима.
"Неке туге се никад не преболе. Нећу те заборавити. Обележио си ме. И заувек ћеш остати
онај мој... Али сам кренула другим путем и ја са њега не скрећем."
"Девојчице, битно је да си ти срећна."

IZGUBLJENI

"Зажмури. Сад ћу да те завртим, да се сакријем, а ти ме тражи" Кикотала се Весна.

"Мрак је, Весна. Плашим се. Изађи, дај ми руку." Уплашено је трагао за њом Андреј.
"Бу!" Викнула би тада девојчица. Била је као чигра. Као да се у њој скривала сва енергија
овог света. Летела је, са овог на онај крај дворишта, скакала, плесала. Сво време са
осмехом на лицу. Глас славуја, још од малена је долазио до изражаја.
Њена болесна мајка се радовала таленту девојчице. Нешто што јој је поклонила оног
априлског дана, када је дошла на овај свет. Оно што ће је целога живота пратити.
Слушала је, оболевајући све више. Дијабетес ју је раздвајао од најдражих, из дана у дан.
Све док није потпуно изгубила вид, а Веснин глас је био једино што јој је пријало.
На самрти, када је Весна имала већ скоро 17 година, звала ју је да јој каже нешто.
"Једино шта желим је да се удаш за онога кога волиш. Не дозволи да те лажни сјај ослепи.
Прати своје срце. Ја своје јесам, због тога се никада нисам покајала. Ти си весник среће. И
само ти име то каже. Однеси срећу ономе ко ти је суђен, ономе ко те одиста заслужује,
мила моја."
Умрла је 13 фебруара. Када је зима ледила, не само спољашност тела, већ и оно што се
изнутра скривало.
Тих дана, као да се нешто у Весни заледило. Пола ње је сахрањено заједно са њеном
мајком. У оној дубокој рупетини која је вриштала тугом.
Пола ње ће заувек остати тамо, са женом која је заслужна за њено постојање.
"Надам се да си свесна... увек ћу бити ту за тебе." Мазио ју је по раменима Андреј.
Весна га је гледала изгубљено. Од малена је знала да ће овог момка волети.
Још у оним тренутцима када су се играли у песку, правећи од маслачака прстење за
веридбу, знала је да ће када порасте, изгубити очи у његовим длановима.
"Можда ће он бити спас од ове сурове судбине." Помислила је на тренутак.
Отац је почео да пије. Кажу, од туге што изгуби вољену жену. У чашици лозоваче, видео
је њен благи лик. Њу како се смеши и не замера му што је то, ето, већ шеста чашица.
Једном ће стати, не може се тако довека.
Улице су биле пусте, одисале тишином. Само би се, понекад, чуло шкрипање црквених
врата.
Отац је кући долазио у касним јутарњим часовима, а тада није био способан ни да легне у
кревет сам.
Весна и бака су га свлачиле и облачиле му пижаму. Након тог ритуала, селе би до кревета,
држећи се за руку. Бака је плакала.
"Докле?" понављајући за редом. Весна би се молила Богу да се смилује, да јој да неки
савет, покаже неки нови пут...
Али постоје моменти у животу, који се морају препатити. Ово је био један од таквих.
Када је пролеће дошло, чини се тек пошто су векови прохујали, Весна је поново почела да
јаше, у друштву Андреја.
Била је заљубљена у тог момка. Само у његовом присуство је то заиста била она, права
Весна.
Време уз њега, цурело је превише брзо.
Успео је да јој украде пољубац, једног априлског јутра, баш пред њен рођендан. Тим
пољупцем, обележио је Весну.
Украо њене ноћи, допустио јој да сања, дао јој наду да ће је чекати, пружио јој пажњу коју
је већ дуго желела.
Оставио је траг на њеним уснама, који дуго неће моћи да оперу ни једне друге усне...

"Сањала сам те опет. Држали смо се за руке." Рекла је стидљиво.

"Како? Је л' овако?" Питао је, уплашено јој стежући руку.
Срца су им куцала све јаче.
"Тако" Уздисала је Весна.
Били су деца. Било им је скоро 19 година, али су још увек били деца. У њима је остало оне
детиње невиности и доброте, која се скрила тихо под покривачем њихове душе.
Припадали су једно другом, јер су се савршено допуњавали.
Весни је често претрчавала кроз мисли, она реченица коју јој је мајка изговорила пред
смрт. Питала се, да ли је Андреј тај коме своје срце требала поклонити?
Заборавила је да пита мајку, како ће препознати оног правог?
Од мајчине смрти, Весна је певала само тужне песме. Ако би их некакав случајни
пролазник чуо, најежила би му се кожа, а у срцу би осетио неко пробадање. Њен продорни
глас, стигао је и до најчвршћих срца.
Када је била срећна, заборављала је на песму. Тада је чак и асфалт упијао њену радост и
радовао се заједно са њом. Као да је цвеће расло путем којим је Весна пролазила.
Чудила се бака, како то да песму призива само у тешким моментима. Зато се плашила,
сваки пут када би села за клавир.
Знала је да се опет сетила мајке, претурала по успоменама и нарушила их.
Ускоро су почеле и свађе. Отац је много више времена проводио у кафани код Миће, него
што је боравио кући.
У последње две године од кад јој је мајка умрла, Весна као да је остала и без оца. Отела га
је чаша.
Љутила ју је његова немарност.
"Као да имаш тридесеторо деце!" Хистерисала би када би га ухватила трезног, мада се то
ретко дешавало.
Једини спас, проналазила је у тим савршеним моментима поред Андреја.
Био је стидљив, али су умели да се ускладе. Њен јак карактер је њега очаравао, док се она
дивила његовој доброти.
"Срећо моја, чуваћу те, обећавам ти. Само те од звезда нећу скривати. Пустићу да те
дирну, да засијаш. Да се људи диве твојој лепоти. Да могу да се шепурим што си моја.
Магична. Понекад, гледам те и мислим: да ли си стварна? Бојим се да пустим време да
пролази, мислим се: проћи ће." Говорио јој је, са неким жаром у очима.
Ноћу, када би остао сам, сањао би о њима. Како јој ставља прстен на руку и како се
заједно боре за сопствену срећу.
Углавном, када све делује савршено, нешто крене низбрдо.
После дуге ноћи, удараца које је попила од стране њеног оца, трагова бича по целом телу,
Весна се борила са самом собом. Скоро до сванућа није престајала да плаче. Али није
зајецала ни за трен. Не! То су биле сузе које су у себи носиле бес. Тугу за мајком. Бол за
оцем и његовом судбином. Те сузе су одлучивале.
Спаковала је кофер и отишла да тражи своју судбину. Знала је да је она ту негде...

Тешко је пронаћи изгубљеног себе, у некој пустињи.

Тешко је пронаћи себе чак и у неком граду где свакодневно диши милиони људи, који
немају појма да уопште постојиш.

***

"Када сам тог суморног јутра стигла на железничку станицу, била сам збуњена.
Помислила са да грешим, да бих можда требала да се вратим назад оцу... да је моје место
крај њега.
"Изволите" Изговорила је жена на шалтеру.
Замислила сам се. Па куда ја идем? Нисам имала појма. Само сам желела да побегнем.
"Изволите госпођице, како могу да Вам помогнем?" Већ је нервозно сиктала жена.
"Карту за Лисабон. У једном правцу." Изустила сам.
Ионако ћу се већ снаћи. Сама сам се увалила у ово.
После 2 и по сата чекања, села сам у воз и знала сам: мој живот је почео да се мења.
Све оно што ме је на телевизору заслепљивало, у реалном животу је почело да ме
разочарава.
Недостајао ми је мајчински загрљај, очински савет... недостајала ми је бака. И Андреј.
Онај момак ког сам оставила, без поздрава. Тако му је, вероватно, све остало нејасно,
замагљено, чудно...
"Али желим да пронађем себе!" Убеђивала сам се.
Не могу да кажем, живот је био тежак још од почетка. Сналазила сам се једва са својим
енглеским, и већ кад сам изнајмила собу у којој ћу боравити, новца је понестајало.
Запослила сам се код приватника, коме ћу месецима касније прати кафанске клозете. То
сам урадила од своје младости? То је та судбина за коју сам се борила? Због које сам
напустила све?
После годину дана, када сам већ пристојно живела, решила сам да се специјализујем у
домену архитектуре. Да станем на ноге и престанем да радим за друге.
Да сама одлучујем о свом постојању.
Кажу да се лепе ствари догађају онда када то најмање очекујемо. На факултету сам
упознала Шпанца који се одмах заљубио у мене. Мислим да тако звучи моја прича."
Изјавила је Весна, по повратку у своју родну земљу.
Новинарка:"Да ли Вам је жао сада, после свега? Да ли се кајете због ичега?"
Весна: "Знате како, она коју сам највише волела, моја бака, умрла је, а није ни знала да ли
сам жива, шта се догодило са мном. Бојала сам се да је тражим, да се не бих сусрела са
прошлошћу. Тако је то... Кад једном одете, живот креће даље, а ми не желимо да се он за
тренутак врати. Поготово не, када нам све крене на боље. Изгубила сам и оца, због ког сам
и решила да напустим све. На крају крајева, кајање не води никуда, а ја не желим да се
вртим у круг. Сама сам то изабрала, тако да ћу носити свој крст до краја."
Новинарка: "Одакле помисао да се уопште вратите у државу?"
Весна: "Имам сина који ускоро пуни 18 година. Са истим оним Шпанцем ког сам
упознала на факултету. Шпанци су невероватни мужеви. Топли, пажљиви, пружају све
вољеној жени. Дуго после порођаја, није ми дозвољавао да макнем прстом. Све је радио,
од чишћења до пресвлачења бебе. Усрећио ме је тај човек... И ето, данас, после 20 година,
могу рећи, навикли смо једно на друго. Дошли смо, како би наш син видео мало "овог
овде", научио је мало српског, па да проба и да га искористи. Ипак је то, неким делом,
његово. Вуче одавде."
Новинарка: "После студентског живота, напустили сте заувек Португал. Разболели сте
се, удали... То су уједно и трагедије и лепи животни тренутци. Како сте се изборили са
тим?"
Весна: "Не бих могла рећи да је трагедија. То је нешто што се вуче из фамилије. Мајка ми
је боловала од дијабетеса, тај терет сам добила и ја. Али сам ипак срећна, имам сина, мужа
који ме воли и цео живот за мном. Сад, биће како ми је записано. Ја се борим до краја,
велики сам борац. После студентског живота, истина је, одселили смо се у Мадрид,
касније смо се настанили скроз на југу Шпаније. У сваком кутку тог градића, сакривене су
моје најлепше успомене. "
Новинарка: "Отишли сте у потрази за својом судбином. Да ли сте је пронашли?"
Весна: "То се ја, и данас дан питам. Да ли сам је пронашла, или сам је оставила овде,
одлазећи у бели свет...? Не знам, остаће то загонетка за мене, до саме моје смрти."

***
Скоро ће четрдесет година. Кажу да никада није касно за ону љубав, која ти је суђена још
од почетка.
Брезе су се њихале, красећи улице њиховог села. Стара клупа, на којој су се Андреј и
Весна први пут пољубиле... некада давно.
Њихов састанак после 20 година. Као да се и сада препознаје она ватра у очима. Као да се
никада нису ни растали.
Порастао је, прави је мушкарац, јак, брата му је густа, руке велике.
Чим га је угледала, Весна је знала. То је њена судбина. Судбина од које је побегла,
уплашена. Онда када јој је младост дала снагу да трчи.
"Био си сво време ту." Рекла је тихо. Неколико седих власи јој се лелујало на ветру.
"Чекао сам те." Рекао је његов дубоки глас. А црне очи, боје чемера, говориле су о
недостајању.
И плакала је. У његовом наручју.
Плакала над својом судбином, коју је сама изабрала.

Никада се није развела. Допустила је себи да пати, због грешака из младости. Душа јој је
остала у шакама оног Андреја.
Човека који ју је чекао после толико времена. Човека који се никада није женио, јер није
желео да усне укаља нечијим туђим уснама, после ње.
Да своје тело прода другој, без љубави.
Од првог дана, био је њен.
Све док смрт није однела све...

DELICI SECANJA

Спавала је мирно на његовом рамену и када је видела да већ свиће, почела је да купи своје
ситнице по соби, не осврћући се.
Пиљио је у њу, у њене беле бутине које су се пресијавале на плавчастој светлости која је
допирала споља. Гутао је њене пуне усне, и све то непомично, желећи је јако. Осећао је да
губи ту зеленооку, али није желео да то призна. Осећао је да му измиче, али се правио да
га не боли. Али оно прожимање изнутра када би затварала врата за собом, било је
неописиво снажно. Седео је на кревету, није могао ни да трепће, бојао се да је не изгуби из
видокруга.
Спаковала је своје ствари на брзину и рекла:
"Било ми је лепо." Али тек онако, у пролазу. Као да је љубав обавеза.
Климнуо је главом, јер речи би само испрљале оно величанствено осећање које поносно
шета црвеним тепихом његове душе. Куд сме и да помисли да претвори те мисли о њој, у
обичне речи. Речи које ће проћи кроз уста свих сељака.
"Хоћеш ли навраћати скоро?" Једва је успео да прозбори.
Насмешила се, узимајући торбу, а коса јој се играла око усана.
"Не знам, пробаћу." Рекла је искрено и без сувише емоција.
Имао је снаге да је задржи уз њега. Од сад, па на даље. Али му је страх ломио груди. Знао
је да неће остати.
Друго му ништа није преостало, до да стане уз прозор који је имао поглед на стару липу.
Да гледа како се вољено биће губи. И да од почетка зна да она одлази другом човеку.
Оном официјалном, који је одувек био на првом плану.
Да се осећа понижено и испуњено у исти трен. Он седа на трем прозора, који је већ почео
да труне, а фарба са њега да се скида. Шта је оно што види кроз прозор?
Једно враголасто девојче које му се ушуњало у живот, оставило за собом неизбрисив траг.
"Ти си такав романтик, да са тобом и испијање обичне кафе постаје специјално." Смејала
би се она.
"Оно што говорим, изазиваш ти, тако да си сама кривац. Уосталом, мислим да су моје руке
сигурније од кад си ти почела да се увијаш око њих."
Размишљао би он о њој. Стално би му се вртела по глави. Била је тако невина... као нежна
голубица, која ће се сада отопити у његовим длановима. Али само у посебним моментима.
Њен темперамент је био ватрен, подсећао је на лавицу. Која се бори за своје место на
планети.
Која је његова? Питао би се често.
И због те љубави, која је тињала негде дубоко у њему, сваки пут би дозволио да га понизи
до те мере, да дође код њега, затражи нешто, а он јој да све. Једноставно да буде други.
Други у свему

Кажу да те тај први пољубац обележи, да га памтиш после дуго. Не питам се више да ли
је био прави, уверена сам да јесте. Сањарења ме ја научила да верујем да се све дешава
са разлогом и то је моја лозинка.
Али, шта се дешава ако дечко са којим си имала први пољубац потпуно излуди за тобом?

Знала сам да му се допадам, али никада нисам ни сумњала да ће се неко тако јако
заљубити у мени, да ће ми припадати и да ћу, ако будем пожелела, моћи да радим са њим
шта год хоћу.
У љубави је увек тако: један воли мање, барем на почетку.
Код нас је тако: ја, романтична, не знам како да изаберем речи. Да устакнем и кажем шта
осећам. Или не осећам. Он је тај који нас одржава.

"И-и-и, не знам како да то све смирим у себи. Да се све сталожи, да схватим шта мислим /
осећам же.."
Прекида ме : "Љубави, ја те разумем. Чекаћу док не схватиш.. док не прође одређено
време, док се не смириш. Само буди ту. Мислим да бих полудео ако би сада и ти отишла."

Ћутање је понекад неизоставно. Понекад се ћутањем каже много више. И док сам му тако
ћутала о томе како сам срећна уз њега, он ми је говорио најлепше речи.

"И небо је ноћас тако звездано... добро, мало ме нервирају ове звезде, ај сад искрено.
Гледам их и покушавам.. не, не, глупо је. Ништа не покушавам." Прича ми о
универзумима, о нама, о ноћи која штипа рамена.
"А реци ми, шта си замислио?" Смешим се.
"Немој да се смејеш. Замислио сам твој лик на небу... од звезда направљен.. Али гледааај,
звезде не стоје добро и... ВОЛИМ ТЕ."
Блокажа. Тотално понестајање смисла онога што следи она да каже. Тако се то дешава,
ваљда, када први пут чујеш, осећај искреност у гласу тог момка. Ваљда би пољубац све то
најбоље решио, али она решава да уздахне само.

"Ја... треба ми још времена. Мене мало убија ова даљина."

"Разумем, драга, разумем да ти треба времена. Само, ја сам сигуран. Знам шта желим,
уверен сам у оно што осећам."
Срце јој је пуно. Звездице, ватромети и музика из филмова - да простите, то је тотална
глупост поред онога што она осећа када јој он прича. Јер, на крају крајева, она спознаје
шта значи делити на једнаке делове слободу.

"Не, не, ма нисам могао. Била је ноћ, скоро поноћ, а требао сам да се вратим кући. И где
ћу да идем тако касно до куће? Али боље да сам спавао у неком јарку него тамо. Тамо је
била једна девојка и сама помисао да ћу да будем у просторији са неком женском особом -
а да то ниси ти, тера ме да се осећам блесаво. Као да сам те већ преварио." Слеже неку
тужну фацу.

"Веруј ми, могао си да останеш да преспаваш. То није превара, ниси ишао код ње, ишао си
послом. И..."
"Не! Ја нисам могао. Мислио сам на тебе и... (уздише) нисам могао. Никада не бих могао
да те преварим."
"Ја бих можда и могла да пређем преко преваре, евентуално ако би ми ти то рекао, а не да
чујем од других."
"Е ја не верујем да бих могао. И зато је моја реченица увек била и остаће: Не чини
другима, оно што не желиш да они теби чине."

"Ја сам, уствари, све ово сањала до сада, али нисам себи смела да признам. Нисам могла да
признам себи ни то да се... да се мој сан остварује. Хоћу да ме загрлиш."

Речи јесу моје играчке. Цакле ми се углави као они шарени стаклићи
калеидоскопа и... сваки пут ми друга слика у очима кад зажмурим, али...
постоје у нама неке непреводиве дубине, постоје у нама неке ствари,
непреводиве у речи.

Дечко ком је посвећен овај пост, је нешто што се десило и променило моју
концепцију о животу. Тек после њега, схватила сам да се све дешава са неким
разлогом, добро утемељеним.
Сада, када ми кајање полако улази под кожу, много ми је лакше да само то
мислим: да је све тако морало да буде и да ја нисам крива за оно што се десило
после.

Ја сам така увек била: у свему што радим, давала сам се максималнно. Ако сам глумела у
2 представе у истом периоду, покушала сам да дам све од себе на обе стране. Шта онда
рећи о Словаку? Већ помињаном момку. Кога ћу, ето, после неког времена помињати као
"моје прве девојачке сузе", "мој првии отети осмех", "моје прво устезање". И свакако, "мој
Словак". Најбољи друг у ког сам се заљубила. И ето, преко њега стигох до осталх Словака.
Што би рекли: "Ко је к'о ти сад?"
Ако одузмем чињеницу да смо се у пролазу мимоишли, да смо седели један до другог у
трамвају а нисмо имали појма да ћемо се једног дана заволети оно друго, и ако се запитам
"Случајност?" Смем да дрзнем и гласно одговорим "не!"
Тамо негде, међу облацима, одавно је било записано ово. Да ћу му пружити руку у возу
који је јурио до Букурешта и да ћу уз осмех додати: "Причали су ми о теби."
Сећам се туге у његовим очима. Пресекла ме је одмах.
Наше дружење у Букурешту, а касније и у Паризу, сретно се наставило и месецима
касније, када смо се вратили својим кућама.
Душу сам давала за ноћна филозофирања са њим. Да прогутам још мало његове
интелигенције, да чујем, да осетим... А ја... ја сам у своје конверзације увек уводила и
његовог најбољег друга. Била сам заљубљена, ваљда се опрашта? И откуд сам тада знала,
да он осећа нешто?

Под прекривачем његовог осмеха, скривало се мало туге, намењене мени. Мало жалости,
што се нисмо раније срели и што није он био тај који ће освојити моје срце.
И волео ме је достојанствено. Никада ништа није затражио. Било му је довољно да
понекад причамо. Дивио се мени, говорећи како сам вредна и борбена.
Није признавао да га боли када причам о другим мушкарцима. Само је прогнозирао да ћу
његовог најбољег друга преболети.

У априлу ме је гледао како се смејем. Можете ли да замислите када је неко загледан у

једну тачку. Размишља о нечему, али је тешко протумачити о чему је реч.
Моја објективност би ту била беспотребна, али су ми други рекли.
"Ма јеси ли ти видела, будалице, како је он тебе гледао? Изгубио се у твојим очима."
Стидљиво бих подигла поглед а он би тада свој спуштао.
Желела сам да причамо, али нисмо. Али смо у џеповима својих панталона чврсто стезали
Париз који ће нас заувек повезивати.

Болно ми је када се сетим да сам некоме украла осмех. А хиљаду пута касније сам
помислила да смо једно за друго.
И са истином је увек тако: када је сазнате, почињете да враћате све моменте уназад и да
склапате слагалицу.

Честитао ми је на освојеној награди и на десетци. Плакало ми се. Загрлила сам га снажно и

тај загрљај је питао: "зашто нисмо пробали?"
Једног дана сам у пошти затекла бели коверат са читко исписаним именом. Била сам прва
којој је послао слику и сонет по завршетку гимназије.
И ронила сам сузе.

Са њим, ето, ништа није било површно. Све је одмах било предубоко. Заљубила сам се. У
новог Словака. Његови односи са најбољим другом су се изненада покварили и мислим да
сам једина која зна прави разлог за то. Желим да одтугујем све то. Да помирим ноћ и дан и
да престанем да плачем сваки пут када се сетим њега.

Он одлази у Братиславу на факултет. Понеће са собом књигу коју сам му поклонила и

можда ме се никада више не сети. А ја ћу, уроњена у блесаво перје тмурних облака,
мислити да сам кретен јер сам га изгубила.
Јер смо заједно могли да будемо целина. Да рушимо куле које су нам препречавале путеве.
И чујем једну мелодију, која призива сузе.

И сећам се једне књиге, професорка ми је рекла: "Подсећа ме на тебе"

И чим сам прочитала наслов сетила сам се њега. Касније ју је и Уна помињала.
А мени се плакало.
П.С. После неких немилих догађаја из мог живота, сузе су пресушиле. Плакала сам 2-3
пута годишње и то обично онда када ми понестане снаге и ствари не иду својим током.
Овај дечко је успео да ме расплаче опет. Зашто нисмо раније признали једно другом?
Ко зна шта нам судбина спрема.

Утиснућу своју сузу,

јако,
нека се осуши
на крагни кошуљице.
Да не примети дечак из тебе
мој немир.
И почећу да трчим за сунцем
којe ме
тамо негде чека.
Ја сам своју слободу поклонила некоме.
Некоме ко ме воли.
И тако се,
бар на неко време,
одрекла свог испуњења.
Где сам ја?
Коме ћу припасти?
И ко је крив,
када се све у погрешно време деси.
Када ме се сви прекасно сете.
Тамо, иза облака,
стоји зрно мојих осмеха.
Да заборавимо на све,
па изнова да кренемо.
Шта кажеш на то?
Судбина нам пресеца путеве,
свако ће својим,
знам.

3 године.
Гимназијалски дани, најлепши, промене које ће оставити траг на цео наш живот.
Учим да постанем човек. Износим своје глупости, склапам мисли, понекад напишем стих,
причу, да испразним оно туге што се напуни на дну душе.
И обичан коментар ми улепша дан.
Гомила блогера се ушуњала у мој живот.
Данас испуњавам 3 године на овом блог сервису. Ко би рекао?
И на почетку бејах дете. Сад већ могу да кажем да сам девојчица :))
Нико не зна шта ме је навело овде. А као да је то битно.
Девојчица са сунцем у очима, осим што је оплеменила своју душу на блог код причалице,
насмејала се, пратила њена путовања и добијала савете од сањарења, плакала на блогу
унеједине, несанице, (ал' то онако кришом...) добила 3 блог маме, поред већ поменуте
сањарења, ту су и каспер и мама Мира. Са Миром кисла у нашим Карловцима, само да
бисмо се искрале на један сладолед. Уживала је у стиховима крилаанђела, степског вука..
Добила више блог сестрица са којима одржава контакт: Цицили, тужна и кати. Научила
много од најстаријег блогера, Баладашевића - и свако његово свраћање на блог јој
промени дан... Читала мистериозне постове које је генијално писао Шуки (који, онако
узгред, страшно недостаје девојчици) заволела сам Балашевића уз прелепу
Полууспаванку, која оде да тражи своју судбину... Добила новог пријатеља који је у стању
да слуша моје приче до касно у ноћ: Сопран. Научила много из дивних Мандракових
прича, АнаМ ми је увек исцртавала осмех на лицу.
Касније се ту појавила једна двојка која ми је невероватно драга: Гастро и Диди.
И шта још пожелети?
Хвала што сте пропратили моје успоне, падове, плач, хистерију, осмехе, гледали ме када
сам била на врху али нисте ме заборављали ни када сам пала на дно.
Живот је леп, то сам схватила док сам читала разне постове, упознавала се са трагичним
судбинама других.
Заволела сам свој живот овде- Пишући о њему, схватила сам да није монотон, научила сам
да га живим.
Спознала сам себе, те данас знам шта желим. Добила самопоуздања и зато успевам, шта
год покушам. :)
Једно велико хвала! Без вас, све ове речи биле би узалуд исписане, све моје мисли могле
би да остану да леже на дну неке фиоке, исто би било.
Желим да знате да су ово биле 3 специјалне године!

13. децембра 2006. године, небо јој је украло сина. Туга јој је заробила срце и никако није
могла да га оплаче, прежали, заборави. Кажу, када детету умре родитељ: оно постаје
сироче; када супружник остане без брачног пара, он постаје удовац; али када родитељ
остане без детета, шта он постаје?
После три године, установљен јој је рак дојке са којим се снажно борила, али у моментима
туге говорила је: "Па и нека ме узме, идем код мог сина јединца, идем и код мог Маринка"
Уздисала би.

***
Позната лица свуда око мене. Мало је теже док мозак не прими информацију и тачан
податак. Лица позната, али не могу да се сетим имена и да све повежем у глави. И улазе.
Ево га стриц чије су нас посете увек радовале највише. И када би требао да крене,
сакривали би му ципеле, само да га још који сат, можда дан, задржимо.
Лепушкаста млада девојка, чије је срце одувек било осетљиво. Улази и плач ломи тишину.
Привија ме у снажни загрљај. Одише љубављу и подсећа ме на детињство. Губимо се у
причи. Наше котарке. Увек када би њих 4, деца две сестре, долазили из Београда код нас
на распуст, био би то прави циркус. Деца из града једва чекају да уживају у безазлености и
занимљивостима села. Тако смо једном преуредили котарку, сви се "преселили" тамо и
планирамо да заспимо. Ја, како сам била знатно млађа од свих, трпела сам најгоре "муке"
и увек су покушавали да свале своју кривицу на мене. Једне вечери, када се мрак већ
спустио, упали мој брат фењер и поче прича. У тренутку непажње, упали се ћебе и то поче
да гори!
Њихова бака беше строга жена. Сећам се да сам јој говорила: "Ти си шкорпија и у
хороскопу и у животу", а она је то разумела као шалу.
"Иди ти до баке и тражи јој воде, а немој да кажеш да нам се упалило ово"
Идем ја, шта ћу, по задатку, кажем: "Баба, дај ми једну чашу воде, али морам да је пијем
на котарци"
Као да се са једном чашом могла умирити она пометња горе.
Присећамо се наше козе Милке, која је на крају завршила на тацни, испечена. Сећамо се
Лилике, моје куце која ме је одрасла. Присећамо се породичних окупљања, када би се
цело двориште скупило а причи и весељу никад краја!

Ево баба тетке која је завршила медицину у Београду, познати лекар. Болест је и њу
средила, преполовила се.
"Цела Црна Гора слуша о теби, него како. Слика и прилика твога оца." Почне, па се
заплаче. Стегнем јој руку, захвалим се. "Па шта ти мислиш, таква интелигенција не може
да се не хвали. Само ти завршавај школе, тата би твој био поносан да те види."
Сузе се скупљају у грлу, али не дам им да крену.

"Ти си она девојка из Београда?" Упита непознато лице човека.

"Не, ја сам средња унука преминуле." Одговарам уз благи осмех.
"Ти си? Боже, не бих те никада препознао, мада ето, татине очи... Па чуо сам ја о теби.
Израсла си у праву лепотицу."

Перем судове, а тетка ће до мене.

"Мала моја, та нико те није препознао. Кажу преполовила си се, пролепшала. Хвале те.
Сунце теткино" Говори, љуби ме у чело. "Ех, да је тата жив" и свима се губи глас.

Полу-сестра коју не видех 4 године. Њена хладноћа ми пробада срце. Није крв вода, залуд
све приче. А када се сетим да смо заједно расле, делиле и најмање парче хлеба. Ето, ето
где нас живот довуче.
Да родбину виђамо од сахране до сахране, да се вучемо кроз овај живот, он пролази
великом брзином и тако... бол.

***

Ето, жеља јој се испуњава. Напокон леже поред сина и тамо ће довека остати. Да се
исприча, да му пренесе новости. Да му каже колико је патила у последњих 5 година.

Стојим на татином гробу и плачем. Сузе не могу да се зауставе. Чекала сам да се сви
разиђу и да олакшам душу. Шта да му причам?
Све што сам урадила, због тебе је било. Ти си ме гурао напред, бодрио ме, рекао:
"Настави! Издржи, хероју мој!" И јесам. Да може родбина са поносом да каже: "Његова
ћерка је постигла то.. и то..."
За тебе, тата.
И све бих ја то вратила када би ми рекли: ево ти тата назад!

И сањам те понекад. Као да се ништа није променило...

На улазу у нашу кућу, сат је стао, тамо је већ годинама 5 до 6, а календар још увек
показује јун 2008.
Тамо је време стало. Додирујем твоје књиге, рукописе, али узалуд. Очински додир нећу
осетити док сам жива.

И пролази дан, враћам се назад. Прекривам огледало.

Нека заспе успомене. Бар на неко време...

Пиљећи у звезде, као у његове морско-плаве очи, размишљала је о сусрету. То ти је, на

неки начин, судар светова. Толико емоција у обичном додиру, дубоко је сакривено. И не
мислећи, журила је да јој дани брже прођу. Гурала сате у фиоке, а када би се казаљке
среле, баш кад поноћ откуца, ето, прешкрабала би још један дан на календару који је
висио на зиду, и сам чекајући ту суботу.
Та зна се и сада, шором ће се пронети крик среће, увијен у тишину. Посрљаће она, у
танкој мајчици, нек поприми његови мирис. И тако ће после мирисати на носталгију.
Све ће то, на крају крајева, прекрити рузмарин. Све ће то, посути сунчеви зраци. Све ће то,
надгледати неко од горе.
Од свега ће остати пар успомена, уоквирених у раму са светлуцавим повезом.
Мило и драго дете, да л' његово, ил' њено, отвориће албум са сликама и упитати: "Ко је
ово?"
Ако то буде њен насмејани син, рећиће му: "То је мама, када је била млада"
И присетиће се свега.
Ако пак, то буде његов плавооки дечак, он ће се насмејати и рећи: "То је једна тета."
И можда пожали што није она мајка.

И данас, као да све већ мирише на август. Среде и уторци једнако тешко вуку своје отекле
ноге кроз недељу. Ал' ето, окрећу се две чигре и ишчекују лет. Онај који ће приближити
њихова узрујана срца.
Оно прво "волим те", које још увек трепери у ваздуху, чекајући тренутак када ће се
погледи укрстити. Када ће се сручити у његов загрљај и помислити: "За ово је вредело
живети..."

Знам.
Пуцали су шавови њене пепељасте хаљине,
У твојим стакленим очима.
Знам,
Завукао би поглед под њене рукаве,
И дубље.
Знам,
Суза би њена канула,
Радосница,
Када би јој признао да је твоја
Несаница.

Знам...
Са потока бисери ће се пролити,
Када се буду срели.
Знам.
Речи су понекад сувишне.
Тада ће се све сакрити
У скривеној рупи незаборава.

Завртео се свет, као чигра, и одједном је све стало.

Ухватио ме је полако, око струка, рука у руци. Срце му је куцало страшно брзо, руке су
нам се знојиле. Наше очи су говориле о вечности, док се са звучника чула блага музика.
Био је наш први валцер. Мирис мора се ширио и крао ми уздахе.
И, у тим моментима док смо се вртели по сцени, знала сам да му припадам од првог дана.
Додирује ми нос и усне ми се шире у осмех. И ето! Оне рупице у које има обичај да буде
загледан.
Погледи нам се срећу. Цео универзум је сакривен у том плаветнилу. Рекле су ми да сам
сакривена дубоко у њему и да не жели да ме пусти да икада одем.
Други су рекли да се издалека види наша срећа-када смо заједно.
Већ говоримо о истим стварима. Смејемо се једнако. То је онај осећај када више ниси
сигуран: јесмо ли ми једно? И како смо довде стигли? Једино у шта сам сигурна је да не
дам овом осећају да оде. Памтићу онај загрљај са растанка. Када сам загњурила главу у
његово мишићаво тело. Плакало ми се, али сам стегнула зубе.
И недостајаће ми да једемо заједно један сладолед. Да га мучим разним питањима. Да се
правим важна што сам пунолетна, а он ће тек за месец дана. Недостајаће ми... Док се не
досели у мој град, а то само што није...

До тада, слушам песму са нашег првог плеса.

Да ниси отишао, данас би прослављали твој 54. рођендан. Један од оних дана када треба
захвалити Богу.
Ако ништа друго, захваљујем му што сам твоја.
Сећам се овог датума пре 10 година, како смо му се радовали, сви скупа. Уједињени.
Породица. Која се распала твојим одласком. Твоје три ћерке, понос који цвили из твог
осмеха. Жена која је увек била ту за тебе.
Мајка и отац са огромним осмесима на лицу.
И спаковали сте се, сви нас напустили. Једном заувек.
Данас је некако и дан лепши. Схватићу то као знак да нас посматраш.

Ишла сам на састанак са твојим пријатељем, човеком који је доктор наука. Како само лепо
о теби прича, тата. Да знаш да те људи неће заборавити. Каже да си био геније.

Живот без тебе је пуст. Толико пута те се сетим, заплачем... захвалим ти на лепом
детињству, на будућности коју си ми, на неки начин, сам обезбедио. Захвалим Богу што
после твоје смрти изабрах прави пут. И ето, ако Бог да, следеће године ћу бити студент
медицине.
Волела бих да сам Теби могла да помогнем.

Срећан рођендан, где год био...

Чекај, мала пегава, шта је са том тачкицом у твоме оку што несташно сија? Само немој да
ми кажеш да носталгија хоће да исплива из твог зеленила...
Гледао ме је, а ја сам чувала радоснице, прекривене осмесима и љубављу. Та шта да се
лажемо, и то је нека фела љубави. Чудна. Затутурена дубоко у нама.
И те даљине, о којима сам писала већ месецима, њих ћу стално носити под овим тешким
ноктима. Прилепљене уз мене.
Зар се може друкчије?
И оне додире, несташне, скроз, носићу у ципелицама, бар за један број мањим. Није то
игра, то је сан. То смо нас двоје. У било ком граду у Европи. Или било којој америчкој
држави. Ми се уклапамо у било који пејзаж.
Зато и мислимо једнако. Зато сањамо о даљинама, не знајући, да све што нам треба, јесте
управо ту, до нас.
Прекрила сам плавим покривачем све моје поразе. Добила сам медаљу-Њега. Поносно сам
се шепурила када сам га имала уз себе.
И сад?
Остаје да се зацаклим у његовом оку и пустим га да учини корак ка нама.
Или да оде, трчећим кораком.
Шта знам... Ја још увек осећам његову врућу руку на мом носу. И мислим: као да време не
може да крене изнова да тече...

Мили мој,
када ми време дозволи, кренем да претурам по успоменама, да анализирам сећања.
Стижем далеко, веруј ми. Гледам нас двоје. Кога лажемо, сво ово време?
Шта смо све радили, тек сада могу да схватим у потпуности.
Улазили смо у везе које нисмо желели, са погрешним људима. Како бисмо ранили једно
друго.
"Знаш, она је тако... тако посебна. Шта кажеш, да јој пошаљем ону песму : You're one in
the million?"
Како си ме убијао! И причао ми о њој, као да је то сасвим нормално, као да си заборавио
да сам за тебе чувала најлепше осмехе и осећања.
И када сам ја ступила у везу, био си љубоморан. Кажеш "Знаш ти врло добро шта ја
мислим о њему, али ако си срећна, мени је драго. Заслужујеш срећу"
Више бих се радовала да си вриснуо: Глупачо, јеси ти слепа или шта? Не видиш да сам
луд за тобом?!
Али било је много лакше овако. Трљати теби на нос детаље из наше везе и слушати како
ти се глас мења. Како не подносиш.
Колико сам само плакала због тог нашег ината. И сад се питам: да ли је нешто од тога
уопште имало смисла?
И онда, док смо у дворишту хотела стојали прилепљени једно уз друго, осетила сам како
се моја шака савршено уклапа у твоју и... подигла сам поглед ка небу, али се он зауставио
на твојим очима. Знаш ли шта ми је тај поглед шапутао?
"Стрпи се. Време нас чува за касније"
И тако сам те желела, у тим моментима када се олуја спремала. Ветар ми је мрсио косу,
приближавала сам ти се све више, тако сам се осећала сигурном у твом наручју.
Дани уз тебе су прошли као вихором однесени.
Почели смо тако добро да се уклапамо једно уз друго. Да допуњавамо мисли једно другом,
а онда да се смејемо. Шта се то десило са нама?
И гле чуда!
По повратку са путовања, истог дана смо завршили са лажним везама. Ваљда смо
схватили.
Никада признали.
"Па, шта је било, зашто си све окончао?"
"Ма... било је ок и све то, али не може да се пореди са..." Рекао си. Ћутала сам. Разумела
сам. Угушила сузе које су се скривале у грлу"
Никада нећу заборавити речи из твог последњег писма које је почињало:
"Драга М., не могу да измислим наслов за ово писмо. Знаш, то ти је као кад одеш у
књижару и очара те наслов неке књиге, а уствари, садржај је очајан. Понекад уопште није
битан наслов, ако је оно изнутра савршено. Тако је и са нашим пријатељством. Не могу да
му дам назив. Толико сам хтео да кажем..."
Или ме је можда више дирнуло оно: "Данас захваљујем Господу што ми је на пут извео
Специјалну особу, са великим "С". Мора да сам велики срећник јер те знам. И заслужујеш
да се бориш за своју срећу"

Да ли ти је некада пало на ум да си ми ти ... сва та срећа? Да си ми потребнији од многих

других ствари? Да још увек замишљам тамо неку будућност са тобом?
И да, ако сам икада и била храбра и стрпљива, сада сам све то сакрила, дубоко у својој
утроби. Требаће ми. За тебе, драги мој. Играм само на тебе.

Моји сијају од среће кад виде да стално причам са тобом. Да сам већ раширила руке и
чекам да прође овај месец и да ми скочиш у загрљај. Зашто те тако воле?
Ваљда јер су видели шта си од мене направио.
Неко срећно блесаво биће. Које је уз тебе заборавило да плаче. Преболело старе патње.
И ето, постала сам оно о чему сам одавно сањала.
Још само да будем твоја.

Пре 12 година, крајем овог месеца...

Било ми је 6 година. И тада сам сањала о неком другачијем животу. Таман смо се
опорављали од бомбардовања, сестра је била мала, а ја сам била љубоморна због пажње
коју је она добијала.
"Мама! Знаш колико те ја волим? Од подрума, па до неба!" Тако сам јој говорила, када би
ме расположење добро служило. Тада смо због бомбардовања открили подрум, ваљда ми
се чинило да је дубоко испод земље, па сам зато тако говорила мајци.
И онда, те једне августовске ноћи је све почело да се руши... Чуло се пуцање црепова,
Лилика је лајала јер је мислила да ће тако да отера ватру, ко зна. Шупе су биле у пламену,
који се ширио и захватао кућу. Која простачка срећа, јер смо спавали у последњој соби.
Иначе би нас ватра све однела. Комшије нас ефикасно пробудиле на време.
Која је то туга била, када се ватра угасила и са собом однела стоку, опустошила.
"Мама, а где су моје коке?" Плакала сам тражећи објашњење.
И како клинки објаснити да су кремиране?
Одатле је, чини ми се, све почело. За реновирање је било потребно новца, завлачење у
дугове, почео деда да се поболева, па и тата.
И седеле смо док се сви нису разишли. Држала ме је за руку и осећала сам бол који се у
себи носила.
Погледала сам је очима пуним суза, док ме је умор већ ломио.
"Мама.. волим те од подрума па до неба!" И раширила сам руке, смешећи се.
Мислим да никада није могла да одоли томе.

Не желим да одеш у септембру. A клизе дани, не могу да их избројим све.

"Па зар ниси срећна? Твој Словак ти долази у Темишвар. Зар ниси то желела?"
Док сам путовала "тим возом", опазила сам и друге станице. Мислим да, када сам стигла
до последње, нисам више имала снаге. Замислила се добро. А знаш шта се дешава
касније?
Легнем у кревет, мислим на тебе... и имам толико тога да ти кажем, а када причамо,
толико се изгубим тамо негде, нигде.
Можда ја имам још пуно тога да научим. Можда морам да прођем кроз милијарду ствари
да бих научила да ценим оне праве, али је сигурно, једном заувек, да ми недостајеш. Да ме
мењаш. Да си ти моја потајна жеља што цврчи да буде исказана. "А шта те је привукло на
њему"-мрзим то простачко питање. Али никада нећу заборавити погледе којих смо се
клонили. Речи које су биле у устима, али нисмо имали снаге да их изговоримо. Волела бих
да сам ти видела израз лица када су ти рекли: "Има момка". А били смо тако близу да
урадимо нешто.
И наравно, мушки понос налаже тако: Причај са њом, али буди уздржан.
Лудела сам. Био си ми потребан, као жедној земљи кише. Само да причамо, ништа више.
Да ме учиш новим стварима. Да будеш јачи од мене. То је оно што ми се свидело код тебе!
Јер можеш да ме контролишеш. Остале сам ја контролисала.
Одједном ми је синула идеја: он мора да има "Мајстора и Маргарету!" И већ идућег
момента сам слала књигу. На крају, схватиће чему све то.

И Братислава чека на њега, а ја сам луда. У стању сам да "скокнем" донде. Једног дана...

Чудно је како мислиш да је живот кренуо својим током, да се ствари одвијају нормално, да
неће доћи до великих промена.
И онда, видиш неку особу коју не познајеш одавно. И никада ниси ни размишљао о тој
особи. Али се догоди, сасвим случајно, да преокрене све ствари за 360 степени, да те
раздрма, освежи.
Неко забрањен. Нешто што си себи приуштила.
И ово више нисам ја, ако случајно не препознате моје писање, не брините, то сам само
открила нешто у себи. Нешто у другима.

И тако, сваког дана упознајеш нове људе. И ништа. А онда, упознаш неког, а ниси ни
свестан колико ће то познанство променити све.

Пусте улице. Чини се као да певају о моментима које проведосмо једно уз друго.
Пиљим у пут који ме чека, а тебе нема, да рашириш руке и нежно се насмешиш,
примајући ме у твој чврсти загрљај.
Недостајеш.
Да ми пољубиш врат и кажеш: "Имај поверења у мене". И да потом придобијеш сво
поверење овога света.
Недостајеш.
Да ме одведеш на улаз у шуму, у 2 сата после поноћи. Да седнемо. Да се ја уплашим, али
већ идућег момента да схватим да си ме само одвео далеко од градске буке. Да гледамо
звезде. И увек када ја кажем нешто озбиљно, да ти приметиш звезду падалицу.
Недостајеш.
Да ме пригрлиш уз себе и шапнеш ми на ухо: "Недостајаћеш ми".
Недостајеш.
Да ме утешиш када ме сузе гуше. Да ми подигнеш главу и кажеш: Све је то нормално, не
брини.
Недостајеш.
Да спустиш своје усне на моје, да ја уздрхтим од страха. Од толико забрана. Рестрикција.
Недостајања.
Да ме питаш: "Је л' ти хладно?" И трљаш моју кожу док се не смирим.

И ноћ је тихо падала, стезала сам чврсто његову руку. Пут се смешио. Нека сила ми није
дала да га понесем са собом. Једино остају успомене, које чувам под јастуком. Да се
никада не загубе...

Док чекаш, све је другачије. У моменту када тај дан, о ком већ данима мислимо, о ком
сањамо, већ месецима, чим главу спустимо на јастук, почне да се приближава, онда
улазимо у панику. Не ваља толико сањати, блесо! -говорим сама себи.
А шта ћу, када ми се сузе радоснице из џепова преливају.
"Недостајеш ми!" -говори тихо.
"Чекај, смучићу ти се када дођеш"
"Мислиш? Ја не."- уздише сигурно.
Чежња нас изједа већ, полако, изнутра...
И мислим, тако смо се лако навикавали једно на друго у туђим градовима. А овај ће
напокон бити наш.
"И онда ћемо да се виђамо сваки дан... или више пута дневно" смеши се, правећи планове.
А ја замишљена, чекам га, раширених руку.
Све даљине ће одједном да нестану. Донеће их са собом. И како ћу онда да пишем о
даљинама?
Ако је веровати судбини, долази овде. Како је и рекао. Подвлачећи чињеницу да сам ја
један од разлога. И шта ми онда више треба? осим искреног осмеха, великог "ХВАЛА!"
ономе ко нас од горе посматра, и неколико тренутака за ћутање.

Несигурност младих девојака, позната је надалеко. Мада, и није за чуђење. У брак се не

улази са било ким и у било које доба. Потребно је, пре свега, двоје људи који ће бити
спремни да се жртвују једно за другог, да ризикују, да се лише неких сопствених ужитака
ради среће оне "друге половине".
Она је била девојка којој је момак друге вере заслепио очи. После њега, као да је све
мушкарце одбацила једном заувек, да су се сви сакрили иза оближњег ћошка и покрили
маглом... Ситуација са њим се компликовала из дана у дан, све док једног дана није
сазнала да има девојку и да је то оно што је одавно желео.
Тада је била заузета разним проблемима, а каже се да када имаш много "терета", не
стижеш да се осврћеш на све проблеме. Полако је почела да се буди из "сна" и да говори
себи да мора да иде даље. Живот не стаје, бар не за њу.
И тако је решила да своју емотивност сачува, тамо негде, ако затреба. Што би народ рекао:
"За не дај Боже!" и решила да се посвети себи и покуша да ужива у једноставним
моментима.
Једно вече, решила је да проведе код своје омиљене сестре од тетке и у њеном друштву,
као и у друштву тетке, и онда ту долази до оног отварања душе, саветовања, планирања на
далеко... Превише питања, многа без одговора. Али сећала се касније теткиних речи:
"Када пронађеш неког, о коме ћеш мислити да је вредан тебе, као и тога да му посветиш
остатак живота, покушај да експериментишеш. Да га пустиш да оде, да видиш себе без
њега, да провериш да ли можеш без његовог присуства. Проведи време са њим, види да ли
ти одговара, да ли ти смета. И тек када будеш схватила да ти потпуно прија - знаћеш да је
он онај прави."
Недавно потом, десило се нешто неочекивано. Њена већ горе помињана сестра, имала је
момка са којим се забављала неколико месеци. Већ поменута тетка, била је јако строга
жена, и није давала ни мало слободе сестри, која је већ стасала у праву девојку. Док су се
њене вршњакиње буквално преселиле у ноћне клубове, она није смела ни у подне да изађе
са другарицама на сок и чаврљање. Као што би био редпротивила се било каквој вези њене
ћерке. Њен тадашњи дечко, никако није одговарао стандардима мајке.
Сестре к'о сестре, поверавале су своје проблеме једна другој, тешиле се и подржавале, али
против одлуке родитеља се не може.
Искушења су чудо. После раскида са дечком, била је изгубљена. Сестра је сво време била
уз њу, подржавала је све док девојка сама није признала да је пребродила моменат. 2
месеца касније, пошто је остала у контакту са њим, сестра је сматрала да је ок замисао
видети се са бившим дечком сестре. Желела је савет мушкарца. Било јој је потребно
друштво. И онда су ствари почеле да измичу контроли. Пољубио ју је, показао јој свет о
ком није ни сањала до сада. Али је у дну душе чувала кривицу које није могла да се
отараси. Само зато што је допустила срцу да крене да игра своју игру, зато што се
препустила жељама и за трен угодила себи.
Састанци су се наставили и у наредна 2 дана. По глави су јој се вртеле разне мисли.
Почела је да мрзи саму себе због гестова које није могла да контролише. Због оне буре
коју је осећала када би причлала са њим. У сваком моменту... Али већ је била "закувала
све ово". Било је прекасно да се заустави...

15. априла, пре годину и по дана (+ 2 дана), писање моје на овом блогу, добило је другу
ноту. Ведрију, топлију, романтичнију, ноту пуну живота. Мислим да ме је тада Бог
благословио, дао ми разлог да се борим и пружио ми шансу за најлепша осећања.
Тада нисам ни била свесна колико ће ми Словак променити живот и колико важну улогу
ће у њему играти.

После синоћног упознавања са његовом породицом, осетила сам се добродошлом.

Званично добродошлом у његов живот.
Мој Словак је испунио 18 година. Прославили смо заједно.

При питању "где да седнем", осигурао ми је место до њега. Јер "да није тебе овај рођендан
не би био потпун". То су моменти када се осећаш веома специјално и важно.

Ушавши у собу, приметила сам фотографију која му стоји на радном столу. Нас двоје
загрљени. За тренутак сам остала без гласа, исту такву и ја имам на свом.

Тамо, на 100 километара од куће, нисам се осећала као странац. У његовом наручју сам
осећала да сам оно што сам желела да постанем. Да сам то ја, да не морам да се претварам.

После дуго играња, одлазивши на место да седнем, сусрели смо се на пола пута. Загрлила
сам га за трен и када пожелех да га пустим, стегнуо ме је чврсто. "Не желим да одеш"
говорио ми је тај загрљај. Препустих се његовим рукама, као да сам одувек тамо
припадала. У левом углу ока, затреперио је неки кликер... "мали, прозрачан"

"Хвала ти што си дошла. Пуно ми значи..." Изговорио је, узимајући моју руку у своју. И
моји празнину међу прстима, испунише његови. Волела бих да помислим да никада више
нећу осетити ту баналну празнину. Бесмислено је.
"Немој да захваљујеш. Ти заслужујеш и много више."

Била сам почашћена и на најлепшу словачку песму, позвана сам на плес. Наслонила сам
главу на његове груди и размишљала о нашем односу. О искреним гестовима љубави, које
нисмо знали да сакријемо. О томе како смо променили једно другоме живот, о томе како
смо се повезали и један дан не би имао смисла ако не би чула његово дисање, или он мој
смех. Размишљала сам о блискости међу нама. О осећањима која је пробудио у мени.

"Нисам имао трему око рођендана, ухватила ме је тек када сам чуо да се ближите уласку у
град"

Рекао је касније.

И сада се пакује, како би учинио важан корак. Сели се у мој град, говорећи да сам и ја
један од разлога. Понеће са собом и календар са нашим сликама. У нади да се наша прича
неће завршити у децембру 2012, када се странице буду истрошиле...

Тужна је наша прича, на крају крајева.

Дивимо се ситницама, али исте те ситнице, не дају нам да прихватимо оно што осећамо,
као нашу реалност.
Није увек лако донети одлуку, али није ваљда ни толико тешко признати самом себи:
Волим!
Тад речи народа губе на важности, а емоције прелазе у први план.
Мало сам и сама варала. Тешећи ме да сам га оставила у прошлости, далеко, корачајући
данима своје младости опрезно и смело.
Како онда објашњавам контакте са другим младићима?
Сваког бих са њим поредила, сагледавајући му мане и недостатке. Или је можда, ипак то
био само инат. Улазисмо у везе које нисмо желели, у нади да ћемо тестирати себе и
преиспитати срце.
Сада, када се све одузме и сабере, сигурна сам да је ово оно о чему сам сањала. Осећај
који ме је променио, чак и физички, а да не причамо о ономе изнутра. Да више нико није
довољно вредан, ако се повуче линија.

Признаћу, жалим и за тим првим пољупцем, јер није поклоњен њему.

Чула сам причу јеног човека. Заљубили су се у гимназији, и по завршетку исте, одселио се
у Канаду. Није могао да заборави девојку из ране младости. После 50 година, поново су се
срели. И венчали.

Чини ми се да сам огуглала и на чекање. И на изливе нервозе када нешто не иде по плану.
Али се и мени, са времена на време, деси да толико пожелим нешто више, да не могу да се
обуздам.
И, никада нећу заборавити осећања која је у мени пробудио. Још увек чекам... Читајући
неколико пута на дан његово признање. Да је све ово, више од онога о чему причамо.

Када је грешка већ начињена, свесни смо од почетка да време не можемо вратити уназад,
како нешто не бисмо учинили. Тешко је изборити се са самим собом, као и са осећајем
крвице који се тада усељује у душу нашу.
Сећам се када сам читала неке глупости од романа, била сам девојчица која расте, увек
бих особе које греше, осуђивала говорећи да су негативни ликови. Али ако будем мало
реалнија, запитаћу и себе а и народ: зар позитинви ликови никада не греше?
Пошто је ово моја прича, признаћу да сам сама актер исте. Не желим да правдам себе,
верујем да људи имају права да ме осуђују за оно што сам учинила. Несвесно. А и шта
чини човек када пусти да га страсти понесу...
Било је хладно. Седели смо и причала сам му о мом Словаку. Ноћ се све више спуштала, а
ја нисам ни слутила шта ће се догодити. могу да се закунем да ми ни на крај памети није
било да ћу се, два дана касније, пољубити са истим тим момком.
Нисам очекивала да ћемо се уопште видети после тога. Причала сам са сестром, рекла јој
да сам се срела са њеним бившим дечком, деловала је веома незаинтересовано. Сада се
питам, зашто је глумела? Причала сам јој о чему смо причали, али није је посебно
занимало.
Идуће вечери, пожелела сам му успех на послу и питала га како је издржао цео дана, после
непроспаване ноћи. Исказао је жељу да се опет сретнемо.
И те вечери, чим сам га угледала, знала сам да нешто "смрди". Нешто није ишло по плану.
Ја сам била обична, није ме било брига што сам у старој тренерци, сандалама... а он је
обукао кошуљу, парфем се осећао надалеко, фризура...
Седели смо и препричавао ми је догађаје из своје ране младости.
Имајући у виду да тамо имам много рођака, одсела сам код једне од најлуђих девојака које
познајем (која је иначе и моја сестра од тетке, али не она која је бивша девојка овог момка.
Рецимо да је она сестра2), мене је забављало упознавање других људи, као што је у овом
случају био он. Сестра2 је испратила другарицу и довикнула ми да је кључ у вратима и да
закључам кад се вратим.
Предосетила сам да ће слушати наш разговор, па чисто из нелагодности предложих да се
мало удаљимо. Сели смо поред једног моста. Због хладне ноћи, нисам могла да обуздам
вилицу. Руке су ми се следиле, али моја знатижеља ме није пустила да одем у кревет,
желела сам да чујем још неку причу, да се још мало смејем, да још мало лудујем... Можда
је тo био пресудан разлог. Та хладноћа... Натерала га је да ме загреје, обичним загрљајима.
А лудача из мене није сумњала...
Када сам устала, наслонила сам се на кућу са ћошка и почела да разглабам, по обичају,
очекивајући да ће стати поред мене, али не. Стао је наспрам мене, приближавајући се, све
више и више...
Шта се тада дешавало у мојој глави? Потпуна галама, гужва, збрка, несигурност, паника,
лудило, збуњеност, хоћу-нећу, не мислећи на оно што ће се десити касније, препустила
сам се. Лагала бих ако бих рекла да је било насилно, да сам се одупирала. Нисам.
Али када се десио, тај обичан додир мојих усана са његовим, назван "француским
пољупцем" могао је да промени многе ствари. Можда и јесте.
"Шта сад да радим? Како ћу сестри на очи?" Питала сам се. Али зар није већ било касно за
таква питања? Зар није већ било учињено оно ?
Можда се нисам одупрела из знатижеље, из жеље да имам уз себе неког искусног, бар на
трен. Потреба за мало нежности, охрабрења, трунчице најлепших осећања, искуства.
И не желим да се правдам. И мене би болело да чујем да је мени то неко урадио. Али када
се у све то увалиш, другачије сагледаваш ситуацију. Па и толерантнији постанеш...
Можда је једноставно морало да се деси, тешим се сада...

Пре свега, морам да напоменем: ја се не поносим својим поступцима из те вечери... И

вероватно се пола мојих блог другара разочарала после ове приче, али за мене је овај блог
вентил, и морала сам да поделим оно што тињи у мени.
Можда сам требала да одем у кућу, чим сам посумњала. Можда би драматичније и
паметније било да сам му распалила шамар. Тужно је што нисам. Говорила сам наглас о
њој, скоро су ми сузе пошле, али сам сво то време знала да се ово неће завршити на једном
једином пољупцу. Што је било доста невино.
Можда је морало да се деси нешто, ето, лакше ми је да верујем у то. Да тестирам своја
осећања према Словаку (и толико ми је срамота када се сетим овога, а знам осећања
Словака. Знам себе...), да схватим да сам далеко од савршентсва и да му се никада нећу
доближити, да видим да сам изгубила ону детињу невиност, безбрижност.
Те ноћи, била сам изгубљена. Није ми излазила из главе девојка коју сам толико волела, и
коју сам ове вечери изневерила. Знала сам да не треба да јој признам... бар не још. А до
тада сам мислила да се овкве ствари дешавају само у филмовима. Легла сам у кревет око
2, знајући да ме сутра дан чека пут од стотинак километара. Али нисам могла да заспим.
Часовник је показивао већ 5, ја сам за сат и по требала да устанем. Паника... једва сам
заспала.
У возу сам била чудна, мама и сестра су приметиле. Имала сам нешто своје, а то нешто је
уствари била једна огромна празнина. Грешка.
Али, зашто ми је ипак пријао његов додир? његов смисао за хумор? његов отети уздах?
зашто ми се пољубац са њим допао више него било који до тада?
Цео дан сам превртала догађаје у глави. Премирала од страха сваки пут када бих се сетила
да ћу ускоро да се суочим са њом. Очи у очи. И да ћу нешто скривати...
Када сам стигла кући те вечери, пустио ми је поруку. Мислим да сам то чекала цео дан,
признајем. На тренутак сам заборавила да је он бивши момак моје сестре од тетке,
мислила сам да је обичан момак ком сам запала за око. Порадовала се што му је ипак
значило оно што се претходне вечери десило и договорили се да се видимо.
Сестра2 је већ нешто почела да сумња, али наравно, бојала сам се да јој ишта признам.
Она има широк спектар пријатеља и у све има поверења. А у малом градићу, као што је
овај из приче, све се сазна, пре или касније.
Када смо се срели, правила сам се луда, као да се ништа није догодило. (хвала Богу на
проведеним годинама на позоришној сцени) Говорила сам нормално, иако се нисам
осећала нормално. осетила сам неку тензију, знала сам да чека да га бар загрлим. Да дам
неки знак да настављам игру... Питао ме је да прошетамо. Нисам добро познавала градић,
али сам могла да се снађем. Знала сам да пут којим смо кренули не води ка граду, али се
нисам бунила. Шума нам се смешила, била је већ прошла поноћ, то су били наши сати,
после поноћи. И ноћ је била густа. Знам да сам у неколико наврата пролазила руком кроз
ваздух испред себе, мислећи да има некога. Искористио је тренутак да ме ухвати за руку,
стегне је јако и чим сам окренула главу ка њему, пољубио ме је. Држали смо се за руке у
наставку, ја сам улазила у панику, зато што ме је тај малк плашио. И куда ме је, за име
Бога, водио? Кроз главу су ми пролазиле одвратне ствари, морам да признам. И због свега
сам се осећала прљаво. Помислила сам да ће ме одвести негде, у шуму, и покушати да ме
искористи. Како то иначе искусни мушкарци раде.
Али за разлику од мојих мисли, у се налазила реалност. Одвео ме је на ливаду, скинуо
своју дуксерицу, понудио ми да седнем и рекао: "Довео сам те овде, далеко од градске
буке, да гледамо звезде падалице и замислимо по неку жељу..."
И мислим да ме је са тим купио. Са тим и са оним што се дешавало касније...
Али не брините, ово је било предпоследње вече.
Кад гледам, једно вече је уствари и променило све, оно прво. Можда се питате: "Да л' је
ова нормална?"
То се и ја понекад питам.
Али срећа је у томе што сам се ја после свега вратила кући, а оно што се догодило тамо,
остало је тамо...

Признаћу ти, да сам због твојих снова одустала од својих. И нећу да ме волиш или цениш
због тога. Само хоћу да ти кажем да, пошто си толико желео да одеш у ту Финску, да се
тамо скрасиш, планирала сам да студирам нешто што ће бити тражено свуда. Иако сам
одавно сањала о језицима. О писању и професорској каријери. Можда сам, у неку руку, и
била на корам до тога. До те катедре о којој сам толико маштала...
Али, иако ни самој себи нисам признала, због тебе сам одустала од тих ситница и
окренула се другим стварима.
И данас, ето, нека ти хладноћа струји кроз вене. Ти све можеш сам.
Знам да су твоје амбиције јаке, али том твојом "љутњом на цео свет" одбацујеш све од
себе, ствараш зид... мене нема тамо, реци, зар не?
По тим сновима, сазнајем да сам ја уствари једна мала сањалица. Мања од маковог зрна у
твојој близини. Можда само нестајем без даха...
Мене уствари нема у твојој будућности, сад тек схватам.
"У сузици што блиста, чуда се триста виде"
Можда сам уствари, требала на време да схватим. Да су они наши планови о "бежању од
стварности" били узалудни. И да си, ипак, мислио само на себе. Волела бих да сазнам да
се заваравам...
Да ме загрлиш и кажеш нешто лепо. Ал' не, сада си ти велики човек... нико се не пореди са
тобом. Ја сам девојчцица. Ученица.
Ха!
И када вратим филм и сетим се на шта сам све била спремна. А да ли је вредело? Можда је
лепо и то ново искуство... И сво ово наше дружење. Када сам те понекад, иако нисам
требала, стављала испред свих. И Да си ми значио, знаш и сам. А да ли су твоје речи
искрене, реци ми већ једном?! Доста ми је. Само ми је доста, већ...

Док не пробамо нове ствари, живимо у некој заблуди и не можемо да проценимо своје
понашање у датој ситуацији.
Пошто се бавим глумом, није ми тешко да замислим себе у разним ситуацијама. Да
искушавам себе, испробавам, експериментишем... Али од замисли до реализовања исте,
дели нас један велики корак.
Синоћ кад сам легла у кревет, одједном ми се вратио онај осећај, од те вечери поред њега.
У стомаку ми се све узбуркало, и као да сам изнова била са њим.
Оно о чему, неколико дана пре, нисам могла ни да сањам, почело је да се обликује у неку
причу.
Мир и спокојо свуда око нас. Полако почињем и сама да се смирујем.
"Имај поверења у њега, контролиши се" мислила сам у себи и причом се отарасила страха.
И сад, када зажмурим, видим његове светло-плаве очи како ме посматрају, одмеравају
сваку моју пегу и љубе нежно усне... шаптаћи: "лепотице!".
Некако ми је та интимност између нас двоје била веома поносна. Имао је предност у
мојим очима, зато што је знао да уради неке ствари, како би све деловало савршено. Да
уклопи сваки тренутак, да уради праву ствар...
И када би ме мисли обузеле, када бих се сетила ње, мање сам причала. У једном моменту
је устао, клекнуо испред мене и рекао: "Слушај, ја знам да ти је тешко да сама себи
признаш да се нешто дешава међу нама. И то све зато што сам био са твојом сестром од
тетке. Да, блесава је ситуација, али размисли колико пута би било горе да смо нас двоје
још увек заједно, а да се виђам кришом и са тобом. То би била превара, овако немам кога
да варам. Слободи смо обоје. Смири се мало."
И онда сам рекла: кад сам већ почела ову игру, хајде да је довршим.
Препустила сам се говору његових усана, благом ветрићу који је пиркао, ноћи.
Препустила сам се невиним додирима, који су касније прерасли у нешто мање наивно.
И гледала сам га право у очи, питајући се, шта је то тако посебно у њему? Имао је нешто
што радозналици из мене није давало мира. Нешто магично, нешто што ме је будило.
Показао ми је нови свет.
Када ме је допратио до куће, под уличном светиљком се окупило доста момака. Очекивала
сам да ћемо се растати као обични странци и то ме је пецкало. Што смо пред светом
раздвајали руке које су се целе вечери играле једна са другом.
Али не, овога пута ме је по други пут купио. Испред капије ме је пољубио "на блиц" и
рекао: "Видимо се сутра".
Стигавши кући, сестра2 ме је дочекала са осмехом на лицу и музиком. То је оно што ме
увек привлачи њој, добра атмосфера, расположење на нивоу, у било које доба дана (или
ноћи у овом случају) откуцало је већ 3 сата после поноћи када сам се ушуњала у собу.
"Дођи, пољуби твоју сестру!" Кезила се. Пољубила сам је у образ и снажно стегла.
"Готово, знам. Сва миришеш на њега, љубила си се са њим, признај."
Одсекла сам се. "Ма дај, ништа се није десило, само смо причали, озбиљно." Говорила
сам, покушавајући да не замуцкам или да се не насмејем.
"Хајде бре, реци ми, видела сам вас."Следила сам се. Готова сам. Пролазило ми је свашта
кроз главу. Али у једном моменту, помислих да се ипак само шали на мој рачун.
"Да,да.. видела си, али шта? да причамо. јер остало ниси имала шта да видиш. Ништа се
није десило."
"Ма зезам се само" потврдила је.

Одједном, као да сам се тргла из грча. Пребродила сам и то. И трудила сам се да више и не
помињем њега.
Следеће вече, било је уједно и последње вече у том градићу, 300-тинак километара далеко
од моје куће. Предпостављала сам да ћу последњу ноћ провести код друге тетке, те нису
постојале велике шансе да изађем и видим се са њим.
Сутра дан, дан пред то "опроштајно вече", решила сам да ипак останем код сестре, а до
тетке смо отишли само да узмемо потребне ствари. Док сам се паковала, сестра2 је седела
са тетком, која је њој иначе рођена тетка, и са којом смо у сјајним односима.
Када сам изашла, чула сам дискусију:
"Знаш са ким се наша девојка виђала ових дана?" -сестра2
"Са ким?" Била је заинтересована тетка.
"Са (поменула је његово име)"
"Ма он је супер дечко. Диван. Вредан, паметан, имао доста тежак живот... али ето, са њим
бих те видела у будућности. Не са оним несретником од летос"Обратила ми се тетка
"Он је био са сестром, немам ја шта да тражим са њим." Рекла сам уз смешак
"Па шта кад је БИО? То је прошло време. И да л' ти знаш шта је све њена мајка рекла
њему? мислим да после таквих увреда..." умешао се и теча.
Развезла се ту дискусија, ја сам их убеђивала, неуспешно, да смо само другари, и на крају
смо се растали.
Код сестре2 су нас чекале њене 2 другарице. Имала сам лудачку жељу да га видим, иако
сам му у току дана рекла да нећу моћи.
Остала сам без минута на телефонима, али сам знала да морам некако да га добијем.
После кратког разговора, разочарала сам се. Излази са најбољим другом у град, очекивао
је да се нећемо видети па је заказао "тешење" код друга и сад му је глупо да одбије.
"Да,да, све је ок" Лагала сам. А од беса и разочарења ми се плакало. Прекинула сам везу,
оставила телефон у соби и отишла у купатило. Ко зна, можда нећу моћи да се уздржим па
и зацмиздрим помало...
Таман сам се закључала, зове ме сестра2.
"Звони ти телефоооооооооооооон!"
И одједном сам се сва озарила. (да, мало су необјашњиве ове моје реакције)
Он.
"Ипак, решио сам да одустанем од града и да се видимо... ипак је последње вече..."
И то вече, сигурно ћу дуго памтити.
Срели смо се, по старом добром обичају, претварала сам се као да се ништа не дешава,
тако смо једних сат времена причали, као другари. Онда ме је пољубио.
И ето, тако када те ствари понесу, дешава се да стигнеш и до интимнијих ствари.
Почео је да ми откопчава фармерице, ушла сам у панику. И онда се у мени "упалило
светло". Довде! Даље не идем, не могу, не смем. Бојим се. Нећу.
Оно што највише ценим, јесте његово поштовање моје одлуке.
Лежали смо загрљени, завукла сам своју главу под његову руку и било ми је магично.
Наредила сам сама себи да не размишљам о томе колика сам кучка. Да уживам још који
сат.. и тако се ближио крај....

Зазвонио ми је телефон. Сестра2, неким дрским тоном:

"Где си ти? Знам. На стадиону. Је л' знаш да се тамо десило највише силовања? Не,
наравно да не знаш. Дођи кући, хитно".
Иако сам осетила дозу хумора у њеном гласу, уплашила сам се.
Рекла сам му да ми је било лепо са њим. Уствари, било лепо или не, на крају се све
заврши. Од нас зависе многе ствари. Да ли ћемо одржати контакт, да ли ћемо тражити
једно другог... као што је од нас самих зависио и сам тај почетак.
Стигавши кући, наравно, сестра2 ми је рекла да се само шалила и да је то био изговор да
се што пре довучем кући, да сам јој недостајала.
Не могу рећи да ми је жао, али сам се можда, сама у себе разочарала.
Није заслужила да јој ово радим, и не знам зашто јесам. Чак иако нису били заједно.
Чудна ствар је, што скоро сваке вечери када смо се састајали, она га је звала, а мени је
причала да се нису чули после раскида...
Када сам ушла у воз, у повратку кући, решила сам да оно што се десило, остане тамо.
Нисам ни слутила да ће ме опет тражити. Мислила сам: "Њему је то била само авантура,
не смем да ставим осећања у све ово."
Али, убрзо се испоставило да сам му "пала добро". И чим сам стигла кући, наставио је да
прича са мном, сећајући се наших тренутака.
Сва она хладноћа, када сам га помињала сестри, испоставила се лажна.
Стигавши кући, причале смо преко интернета (проклет био), писала ми је да уствари
никако није престала да мисли на њега, да јој страшно недостаје, да не зна како да га
избаци из главе, а у оним моментима када престане да мисли на њега, она га сања.
Плакала сам.
Не знам, да сам знала да јој још увек толико значи, можда...
А можда и не...
То никада нећу сазнати.
Али тада, стомак ми се превртао. Нисам могла то да издржим. Нека огромна прљава река
се заробила у мени и не проналази излаз.
Рекла је да сам јој потребна.
Покушавала сам да будем уз њу, све док тај талас није прошао. Можда сам, сада
размишљам, само хтела да се искупим. Али свакако, она о овоме није сазнала. И боље је
тако. Заиста не бих желела да је изгубим.
Наставио је да ми пише о недостајању, о звездама које смо заједно гледали, о жељама и о
чежњи...
У неким тренутцима, сасвим бих заборавила околности око себе, и на моменат уживала.
Али реалност је ипак водила другу игру, за нас.
Док, једног дана, сестра није "укључила аларм".
"Јављај се, чим стигнеш кући, хитно је!"
Можете ли да замислите, да ми се у том моменту зауставило дисање на трен. Да су ми се
по глави мотале најгоре ствари, читави сценарији о томе како ми говори: "Нисам могла ни
да сањам да ћеш ми овако нешто урадити."
Стигла сам кући, брзо јој се јавила, док сам се већ 2 пута презнојала.
"Почео је да се понаша чудно. Мислим да му се допада неко други. Скроз је
незаинтересован, шта мислиш да се дешава?"
Пао ми је камен са срца, јер уствари није сазнала ништа. (да, једног дана, свакако ће све
изаћи на видело)
Са мном се понашао нормално, док је са њом причао хладно, док у једном моменту није
угасио сваки контакт.
А мене је и даље звао.
Видела сам колико је на њу деловало све. Било ми је жао што му је дала толику пажњу,
када је сама заслуживала много више. Али тако је са нама девојкама, увек изаберемо
погрешно.
Њој сам говорила да треба да отвори очи, да осмотри добро момке у својој околини, јер је
и сама знала да се породица никада неће сложити са њим, а ја сам почела да се удаљавам,
заувек, од њега.
Када би ме звао, не бих се јављала, касније сам измишљала глупе разлоге и слала му само
поруке, без питања "како си?, шта радиш?"
Тако је, ваљда, било боље.
Инсистирао је, говорио да му страшно недостајем, рекао да је престао да прича са сестром,
да је тако боље за обоје.
Покушала сам да га убедим да бар остану у пристојним односима (иако сама не верујем у
пријатељство после везе).
И једног дана сам, сасвим случајно, приметила да причају. Она ми ништа није рекла, он је
рекао да су се вратили на "пријатељске разговоре".
Само сам се повукла. Волела бих да кажем "достојанствено", али не могу. Нисам
достојанствено ушла у целу ову причу, тако да не могу ни да изађем. Али ми је драго што
сам бар утицала на њихово помирење. Ја досежем рекорд, од кад се познајемо, ово је
надужи период да не причамо. Покушавам да само занемарим све. као да се ништа и није
десило, као да није постојало... и ето, то је као крај..

Напокон, више не морам да те тражим у другима. А дешавало ми се, шетам улицом, учини
ми се да видим твоје лице.
"Ма престани. Он је километрима далеко."
Када смо се упознали, сањао си о другачијем животу. Имао си у глави неке идеје о
екологији, новинарству... О Братислави. Чак и о еазним даљинама...
После годину и по дана, када смо се зближили довољно да препознајемо дисање оног
другог, после безброј загрљаја који су временом говорили све више, после пропалих
покушаја, после нечег што се назива правим пријатељством, после тога што смо се
залагали једно за друго, после мог беса и одустајања, после твојх "молим те", "требаш ми".
После обостраног "волим те" и "недостајеш ми"... Кажеш: "Долазим у Темишвар ти си
један од разлога"
У углу мога ока назирала се нека срећа, неочекивана радост. И стандардна питања: "Чиме
заслужих ово биће...?"
И тако је време брзо прошло, сретали смо се у туђим градовима, а пре неколико дана
добили смо један сопствени. Наш град, у ком можемо да сањамо заједно, чак и да
покушамо да остваримо нешто од тога.
И као да се не познајемо, пре тог поновног сусрета, колена су ми клецала. Као да то није
био мој добро познати Словак, понестајало ми је речи, бојала сам се да не паднем. И
видим га, смеши се са краја улице, журимо једно ка другом, а као да нам људи не дају да
се сретнемо, све извиру са свих страна, шири руке и ја се бацам у његово наручје и да...
сада схватам шта ми је недостајало.
Моја мирна лука, уточиште које ме увек прими назад, куда год сам корачала пре тога.
Оно што ме увек призива да се осврнем, када бесна одем и кажем да је крај.
Мирисао је феноменално, а нека ме је носталгија убила када сам стигла кући и мирисала
на њега.
Мој Словак, студент географије-туризма.
Сада је ту, после тога што ми је изјавио љубав. "Али није нам време", додао је.
Кроз сузе сам шапутала да је све уреду.
И сада, када знам да ми је на дохват руке, некако захвалнија лежем у кревет сваке вечери.
Захвална Богу што нас је спојио. Дао нам шансу...
Доста тога и од нас зависи.
И опет почињем да га сањам. И не знам да ли је перфектнији у сновима, или у реалности.
И то је оно што ме тера да се радујем сваком новом дану...

Није да не желим да признам. Ево, викнућу: у ужасном сам стању.

То су ти осећаји када не могу да се покупим. И ствар измичу контроли. Лако је дању, када
су ту људи, обавезе... Али ноћу, када се хладан ваздух проспе тамним улицама, језа ме
дрма.
Како су се само ствари промениле, а ја не могу више да их контролишем. Све је теже,
треба се борити. Чини ми се као да одустајем, много пута. Да сам превише уморна да бих
схватила шта у ствари желим.
Јуче сам била девојчица, данас сам матуранткиња. Теже је него што сам мислила. Треба
донети одлуке које ће оставити трага на цео живот. Отићи? или остати?
Ја и он. Нека меланхолија која ми зуји у ушима. И онај моменат када се трзам из његовог
загрљаја и одлазим.
Па плачем, чисто да олакшам себи.
И певала бих тужне песме наглас, нема везе што сам сама на улици.
Најгрознији осећај, шетамо један до другог, руке нам се случајно додирују, не могу да
издржим када нам се погледи сретну и тако ми недостаје, иако је ту.
Мало сам носталгична. Мало више. Можда је само период, проћи ће... али је све другачије,
морам да се навикнем. Можда.
Само ћу признати да сам схватила. Ово осећање што носим у себи је почело мене да
контролише. Разбујало се, ноншалантно и ето. Оно ме води.

Преко платна се прелива маслинасто зелено Сунце, кроз тешку маглу и много дима, тек се
једва види по који зрачак, као знак неке наде која дрхти, само што се не сломи.
Несигурним рукама, сликар прелази преко платна. Убацује још црне, преливају се боје
стварајући застрашујућу, тамну слику. Као да је неко измешао бол, тугу, сва тешка
осећања, сложио их као пузле: и ево шта испаде.
Из дрхтавих руку испада му четкица, он је подиже, смирено, као што му је доктор
наредио. Не сме да ремети своје психичко стање. Зато и даље слика: како би избацио из
себе сав чемер који носи у дну душе, који тиња у њему, изгриза га изнутра и не даје му
мира.
Пламен му је пред очима, све односи. Одједном све нестаје. Као да остаје сам...
Изнова, додаје мало црвене, као да се по барама пролила крв. Пече га изнутра нешто, он
додаје још црвене. Као да ће њоме појачати осећања која жели да пренесе.
Јесен му се одавно завукла у кости, ко зна кад ће оданде изаћи... Море га тешке мисли и од
њих не може да се сакрије.
***
Уплакано лице девојке која подсећа на лутку. Очи као два плава кристала се цакле,
црвене од суза, које се сливају низ њене беле образе. Риђа коса јој се лепи за лице а јецаји
одјекују у соби пуној немира. Сада ће попримити мирис туге, која се заглавила по свим
њеним буџацима. Покушава да убеди себе да није истина, да ће се Оливер вратити. "То је
само сан, набујале тешке мисли, вихор који ће проћи". Убеђивала је себе.
Али се навршила већ прва година од кад је остала без брата. Нешто њено, откинуто од
утробе.
Флеш. Сећа се како га је до последњег момента држала за руку. И онда се авион руши,
само осам преживелих путника.
Љубица је дрхтала као прут, ноћима касније, док се борила. Тада су живот и смрт биле
најбоље другарице, а она шетала границом између њих. И на крају је живот ипак победио,
због њене воље.
***

Сликар се уморио. Седа на столицу и загледан у тмурно јутро које се кезило кроз прозор,
залази дубоко у своје мисли. Тунели кроз које пролази су тамни, нема ни трачка
светлости. Он склапа очи, али још увек му у ушима одјекује дечији плач. Невини дечак и
његова мајка, која је била изврстан лекар. Он види ватру која их гута, мршти се и брзо
отвара очи. Слика пред очима нестаје, али осећање празнине изнутра га никада неће
напустити.
Устаје, а на њему се тачно виде промене. Сада је просед, погнуо је леђа и боре су му
прекриле лице. А нека туга се усадила у његове очи, па слабо говори, затворио се у себе и
скоро да из куће не излази.
Додаје наранџасту боју, као симбол пламена. И одбацује недовршено дело у ћошак собе,
као и све што је започео.

***

Пред очима се мењају слике њиховог детињства. Када су делили и последње парче
чоколаде. Оливеров топли осмех који је одлеђивао и најхладније човечије срце. Како
израста у плавушастог момка и држи за руку једну Анђелу...
Љубица се дури, осећа се запостављено. Њене риђе локне се пркосно мрште, као да саме
завиде оној плавој Анђели која је освојила срце њеног брата и можда га заувек зароби и
присвоји за себе.
Љубица планира пут у Калифорнију код родитеља. Тако ће Оливера имати само за себе...
бар неко време.

***
Од када се његова ћерка удала за човека друге вере, сањао је о унучету, преко ког ће
опростити ћерци на томе што се одрекла себе због другога. Чекао је годинама малог
анђела, док се једног новембра није појавио Наталијин син јединац. Дете које је имало
осмех у очима. Постао је главни мотив на дединим сликама. Од једном је његов правац у
уметности добио нову боју, светлију. И као да је свакодневно и деда постајао све млађи,
дружећи се са унуком. И тако му давао један део себе. Понекад, док је сликао, размишљао
је о тим линијама око његових усана, неукаљаних греховима. О том анђеоском лицу.
Истина је: можда га је волео више од његове мајке. Њега никада неће моћи да преболи.

***
Авион раздире облаке, пропада кроз њих. Оливер стеже сестрину руку. У грлу му се
стежу речи које никада није изговорио. Рекао би јој да је воли, али је превише тешко.
Његов израз лица, ипак, рекао је много више. Да му је жао за све. И да је њему, Љубица
увек била испред свих. Жена модел. Она о каквој је сањао да ће једног дана пронаћи.
Она је загледана у његове крупне очи и жели да их добро запамти. Ко зна шта ће се
догодити. Жели да их такве понесе и на онај свет. И једна тешка, оловна суза кваси јој
образ.

Вељко прелази прстима по типкама клавира. Загледан у једну тачку изнад њега. Тешко
дише, као да га нешто у грудима стеже. Његови уздисаји одјекују у соби, по поду су
разбацани папири са нотама, неки су изгужвани, побацани по ћошковима.
Пред очима му се одједном појављује бледо лице Таре. Њене светле, плаве очи које сијају
на сунцу. Њеног носа који се лако мрштио када јој нешто није годило, туге у њеним
зеницама када је одлазио.
"Вратићу се, Сунце моје" Шапутао јој је, гутајући сузе. И тако би се растајали, месецима,
док је учио по белом свету, култивисао знање по Берлину.
Наслањао би шаку на прозорско стакло воза, а њена би попунила оне празнине међу
његовим прстима, са супротне стране.
И одлазио би воз, јурећи, а Вељку би се још дуго причињавале њене плаве локне.
Сетио се њених крупних очију, које су биле пуне суза када јој је рекао да је дипломирао и
да се сели у Беч. Било је толико среће и туге измешано у њеном осмеху. Радости и бола.
Није могла да уздржи сузе. Просуле су се као бисери са покиданог ланчића на врату лепе
девојке.
"Пођи са мном" Молио је. У његовом гласу се препознавао очај.
И горки укус у устима, који никада неће заборавити, када је одрично климнула главом.
Још само један догађај их спаја: свадба њене сестре у Калифорнији. И онда ће се заувек
раставити, свако ће својим путем поћи.

***
Вриштање. Надеждино срце убрзано лупа. Мрак је окружује, она као да трчи у круг, не
може да се заустави. Кочнице не постоје. Игра на живот или смрт.
Она жмури. Запушава уши шакама и као када је била мала гласно говори "Ла-ла-ла-ла"
Све гласније и гласније, као да жели да надгласа оно изнутра, што је притиска, што јој не
даје мира. Гласови у њеној глави, неки блесави осећај кривице и одједном, уплакана пада
на под. Јецаји. Али више ништа није у њеним рукама. Крај је већ ту, само што Надежда не
жели да га прихвати. Ствари не сагледава реално, остала је загубљена у прошлости.
"Тамо негде".
Они који су је познавали и пре удеса, више нису могли да је препознају. Била је један од
најбољих менаџера у угледној фирми. А сада је доспела до душевне болнице.
Није могла да се избори са самом собом. И тако је то са великим људима - брзо дотакну
дно, а што је најтужније, у већини случајева се више никада не подигну.
У њеним помућеним мислима се извија неки тајанствени осмех. Пресеца се слика, као да
се губи. Лице је у магли, али она успева да га сагледа пажљиво. Њена Снежа се смеши, као
и увек. Њен оптимизам јој је увек падао као мелем на рану, охрабрење, нешто без чега
није могла да осмисли свој дан.
Сећа се како су као мале градиле куле у песку. Још тада, Надежда је била уверена да ће јој
Снежа остати заувек "прва до срца". Другарица за коју је вретело дати и живот.
И ето! Њихове радости, када су чуле да пословно, али заједно, путују у Калифорнију.

***
Вељко је био један од оних путника којима пртљази нису били потребни. Носио је њу,
његову Тару, увек у срцу. И ноте су му биле измешане по мозгу. Он је нон - стоп у глави
имао неку мелодију, која се непрестано вртела, мењајући ритам са времена на време...
Свакој стварчици је додељивао по неку ноту, све га је инспирисао. Углавном су његове
мелодије биле ритмичне, брзе, као и његов живот: интересантан и брз.
Али и динамични људи понекад желе да се скрасе. Када пронаћу своју мирну луку.
Његове место под сунцем било је уз Тару.
Док је писао, сањао је о њој, о потенцијалној породици, замишљао је мале близне дечаке,
опијен мирисом њене коже.
Чак и у тим моментима, када се паковао да отпутује у Беч, знајући да ће ускоро све бити
рашчишћено са Таром, он се присећао оних идеалних момената, поља ливадског цвећа,
њене руке у његовој, савршених осмеха и додира који је лечио сваку болест. Губећи се у
сећањима, заборављао је на садашњост. Градио је себи оазу у којој се осећао добро.
Тек касније, када би сагледао ствари из оног правог угла, обузимала га је носталгија и
тешке мисли су му се мотале по глави.
Волео је. по први пут у животу, одустао би од свега, само за њу. Али њено одбијање га је
натерало да се замисли "Вреди ли?" било је питање које га је већ данима мучило.
Изолован у савршенству прошлости, изгубио је појам о времену. Дао је обећање да ће јој
бити пратња, да ће заједно са њом у Калифорнију на свадбу, али под условом да се по
повратку достојно разићу.
Чини се да је Вељко заборављао последњи део договора.

***
Кикотале су се, чим су заузеле своја места у авиону. Већ после пар сати, једна од њих ће
бити мртва. Да је то тада знала, Надежда би можда стегнула Снежу чврсто у наручје.
Можда би јој рекла колико је воли, да не жели да је изгуби. Да је она нешто најбоље што
јој се догодило. Али била је немоћна.
Данима после несреће је седела на њеном гробу, говорећи јој о болу, о прошлости, о
проклетству. О авионима у које се више никада неће попети. О правом пријатељству.
Причала јој је о губитцима. И ти њени разговори су постали толико уобичајени за њу, да
их је касније настављала идући кући, низ Алеју Хероја, пролазећи покрај тужних врби,
које као да су јој се клањале и туговале са њом, али и за њом. Шетајући низ тесне улице
велеграда, говорила је... људи су се смејали, чак се и не питајући како је дослепа у ово
стање, из ког нема повратка.
Опет јој се оцртава лик најбоље другарице пред очима. Она је ту, само што је не додирне.
Сећа се ње, у оном тренутку када јој је рекла да је положила возачки испит. Осећа мирис
радости која се ширила тих данима у њиховом окружењу. Сећа се Снежиног првог
пољупца и њеног узбуђења, са којим је трчала право у Надеждино наручје, како би до
јутра чаврљале о томе.
И више је нема, одједном слика нестаје, као да се телевизор угасио. Бледи слика, али бол
још увек прожима све изнутра. Он никада неће нестати.

***
Заузели су своје позиције у огромном авиону. Враћајући се из Калифорније. После
незаборавне ноћи, вођења љубави до поподневних сата. На неки начин, Вељку је све то
пружило наду, док је Тара још увек била подоста хладна.
"Недостајаћеш ми" Шапнуо јој је, стежући њену руку, чврсто, као да је предосетио да ће је
заувек изгубити.
Игнорише помисао на то да је више нема. Чује се тужна мелодија која допире од његовог
клавира. Нека тешка, разарајућа и болна мелодија, као да говори о растанку, о смрти, о
трагу који на њега то оставља. Као да га пече изнутра, он посустаје. Закашљава се, тешко
дише и на тренутак обуставља свирање. Али већ идућег момента наставља, последњу
песму посвећену њој. Овим ће заувек завршити своју каријеру композитора. У покушају
да искомпнује остатак своје судбине са празнином која вришти у њему. И тешко му је, али
обећава себи да ће издржати, још само мало, док не одсвира "Опроштајну". Последњи
такт. И он затвара клавир сигурним треском. И тај ће тресак много времена касније, да му
одјекује у мислима. Као питање, потенцијално кајање и изгубљена љубав.

Чисто да бих запамтила 15. октобар

Још један 15., у низу лепих.
Остаће у сећању, на Словака, који ми је некада био све.
Болеће још неко време, али ето, Словака више нема.
Нема га у мом животу. Напустио ме је, машући без речи. Без објашњења.
И то је оно што ће ме пецкати још неко време. Та мистика, нејасноће... Ћутање његово.
Али сам свесна да мене чека живот, који чека да буде испуњен.
Носићу црну машницу уз срце, чисто да се зна да га још увек нисам преболела.
И да у мени још увек гори нада да ће се вратити.
Сећам се нашег последњег загрљаја.. пре практично 10ак дана. И како сам се истргла из
њега и побегла главом без обзира.
Сада ми је близу, то највише боли.
Драги мозгу, опрости за преоптерећивање информацијама о њему.
Драги стомаку, опрости за све лептириће и вартомете.
Драги јастуче, опрости за све сузе и уздисаје.
Драго срце, опрости за сва разочарења.
Покушала сам да га задржим, мислим да сам учинила све што сам могла. Да сам била у
могућности да ишта урадим, урадила бих. Али нисам могла. Покушала сам да причам, да
објасним, да покажем своја осећања.
Али једноставно то њему више није било битно.
Сада сам остала сама, са својим осећањима која не знам где да "тутнем", да се забораве...

Хвала ти што си открио оно што сам дуго чувала у себи.

Најлепша осећања.
Нешто што не бих знала да постоји у мени, да није било тебе.
За мене ћеш заувек остати Мој Словак...

Само још мало, да уживам у кињењу себе саме.

И нека киша пљушти, убија... не видим ни куда идем, али знам да морам да стигнем до
његовог интерната. То је углавном, као у филмовима. Трчимо кроз баре и тражимо
интернат број 17...
Сто зграда, још сто... одакле извиру? Студентски град. Сви су интернати овде смештени,
као да су наслоњени један уз другог и смеше се нама, лудима.
А онда, као неки флеш. 17.
Добро и шта сад?
Као, мирна сам, знам где проводи дане. Баш лепо...
И радо бих да помешам своје сузице са оном кишом која је желела да обори кишобран.
Изнутра ме је пекло оно сазнање да ме је заменио са 10 нових девојака. Које су, верујем,
лепше, можда боље, паметније, вредније.
Али ме је пекло. Зато што сам се трудила да будем уз њега увек. Док је падао, посустајао,
склапао нове везе. Раскидао. Испити, један, па други... Туге. Увек ту уз тебе. Рођендани.
И где смо стигли? Да одједном стави тачку, јер упознаје интересантне људе.
Хвала Богу што је синоћ падала киша.
Нека смиреност се ширила кроз моје тело.
Флеш.
Четвртак вече. Нас двоје, као прави странци. Како ме избегава... и мало љубоморе када га
упознајем са другом. Загрљај за крај. И то је све.
Зашто ме онда још увек тражи? Нека га однесе ветар, заувек. Хоћу да заборавим. Да се
исплачем. Да покажем себи да никада и није био за мене. Да је само пролазник.
Да га ишчупам из овог лудог срца. Да кажем да уопште није вредело све што сам учинила.
Да закључамо, једном заувек ово поглавље.
Од свега што нам је преостало, после те глориозне љубави, развејаних осећања, не желим
више ништа да задржим. У сећању се заледило све, онако како је некад било.
Како си ме стегнуо у наручје, како никад нико није и желела сам да заувек тако остане.
Додирнуо си моју душу, као што нико није. Твојом љубављу си ме узвисио. Оно сам што
јесам, другачија него пре годину и седам месеци.
Када си ме обележио познанством нашим.

Знам, једног дана ће ти бити жао што си ме се одрекао. Покушај да разумеш моју тугу.
И знам, једног дана, бићу срећна што се све овако завршило. Молим те да ме тада оставиш
да уживам у тим осећањима.
Као што сам се и на ову носталгију навикла.

Већ је прошло подоста времена од када си отишао.

Некако сам се навикла, можда због превише обавеза, које су ипак добродошле, можда због
тога што сам бесна.
Постао си одиста безобразан и некако ми је драго што те нема више у мом животу.
Речима си ми налупао шамаре, тако да се вероватно нећу скоро окренут за тобом.
Али признаћу, био је то онај осећај о ком сам до сада само читала. Шетала сам са сетром и
у једном моменту ми се учинило да видим тебе. (да ли је то тако увек са заборављањем?
причињава ти се да га видиш, а оно ништа...?) Одједном сам се пресекла, а очи се
напунише сузама. Не, то није било самовољно. Једноставно се десило, то не бира човек...
Било је тешко повратити се, али ту сам! Усправна, јака, разочарана... али вољна да идем
даље, научим из овога и не понављам исте грешке.
Не треба увек давати сва осећања на тацни. На крају ће ти бацити тацну у лице, све са
јелом постављеним на њој (осећањима).
Нећу да се питам да ли је вредело све што сам учинила, али сам ја мирне душе.
Жртвовала сам се безброј пута, пролазила стотине и стотине километара како бих била уз
њега. Целу Румунију прешла како бих се сакрила у његовом загрљају.
Уздисала и гутала сузе.
Све то, да би ме одбацио као последњег олоша.
Бар знам да сам учинила све. И наставка више нема...
Ту је почетком октобра стављена тачка.

Suzica sto blista

Отишао је у Братиславу, како би студирао теологију. Појављивао се на мом блогу у више

навратаја, једном сам га представила са мојим преводом његове приче, а неколико пута
писах о нама. О оној вези између 2 бића која су на истом нивоу, која су се пронашла.
Прича која је, сећам се, многе растужила, а мама каспер ми је рекла да је најлепша коју
сам написала, посвећена је управо њему. Пре 2 месеца, игром случаја, упознала сам
његовог најбољег пријатеља и била у прилици да са њим проведем 10-ак дана.
Тако се, ваљда, сазнају важне ствари. Најбољи пријатељи, некако, осликавају и нас саме...
 ***
"Уствари, кад мало боље размислим... мислим да си ти једина девојка у коју је био
заљубљен... да... значи да постоји нека нада за вас."
"Како си ти то закључио?"
"Мушкарци не причају сатима преко телефона. Не Павел. А са тобом?"
Толико ме је подигао у очима других, да се бојим да ћу се разбити на синте долиће, ако
случајно паднем. Некако, света, чини се...
У његовим причама сам живела и за друге, они су ме индиректно познавали.
"И све те његове депресије које је имао у последње време... говорио је да је због
стипендије, да се плаши да је неће добити. И онда је једне вечери попио... и рекао да му
фали љубави."

А зар би било то нормално, да се не закомпликује?

Да се не распадне једно пријатељство, да се не измешају осећања... да није отишао, а ја
остала овде... и сад се питам, шта ли нам живот спрема?

Da znas da me bolis

Само још мало, да уживам у кињењу себе саме.

И нека киша пљушти, убија... не видим ни куда идем, али знам да морам да стигнем до
његовог интерната. То је углавном, као у филмовима. Трчимо кроз баре и тражимо
интернат број 17...
Сто зграда, још сто... одакле извиру? Студентски град. Сви су интернати овде смештени,
као да су наслоњени један уз другог и смеше се нама, лудима.
А онда, као неки флеш. 17.
Добро и шта сад?
Као, мирна сам, знам где проводи дане. Баш лепо...
И радо бих да помешам своје сузице са оном кишом која је желела да обори кишобран.
Изнутра ме је пекло оно сазнање да ме је заменио са 10 нових девојака. Које су, верујем,
лепше, можда боље, паметније, вредније.
Али ме је пекло. Зато што сам се трудила да будем уз њега увек. Док је падао, посустајао,
склапао нове везе. Раскидао. Испити, један, па други... Туге. Увек ту уз тебе. Рођендани.
И где смо стигли? Да одједном стави тачку, јер упознаје интересантне људе.
Хвала Богу што је синоћ падала киша.
Нека смиреност се ширила кроз моје тело.
Флеш.
Четвртак вече. Нас двоје, као прави странци. Како ме избегава... и мало љубоморе када га
упознајем са другом. Загрљај за крај. И то је све.
Зашто ме онда још увек тражи? Нека га однесе ветар, заувек. Хоћу да заборавим. Да се
исплачем. Да покажем себи да никада и није био за мене. Да је само пролазник.
Да га ишчупам из овог лудог срца. Да кажем да уопште није вредело све што сам учинила.
Да закључамо, једном заувек ово поглавље.
Од свега што нам је преостало, после те глориозне љубави, развејаних осећања, не желим
више ништа да задржим. У сећању се заледило све, онако како је некад било.
Како си ме стегнуо у наручје, како никад нико није и желела сам да заувек тако остане.
Додирнуо си моју душу, као што нико није. Твојом љубављу си ме узвисио. Оно сам што
јесам, другачија него пре годину и седам месеци.
Када си ме обележио познанством нашим.

Знам, једног дана ће ти бити жао што си ме се одрекао. Покушај да разумеш моју тугу.
И знам, једног дана, бићу срећна што се све овако завршило. Молим те да ме тада оставиш
да уживам у тим осећањима.
Као што сам се и на ову носталгију навикла.
Kad odes(m)

Већ је прошло подоста времена од када си отишао.

Некако сам се навикла, можда због превише обавеза, које су ипак добродошле, можда због
тога што сам бесна.
Постао си одиста безобразан и некако ми је драго што те нема више у мом животу.
Речима си ми налупао шамаре, тако да се вероватно нећу скоро окренут за тобом.
Али признаћу, био је то онај осећај о ком сам до сада само читала. Шетала сам са сетром и
у једном моменту ми се учинило да видим тебе. (да ли је то тако увек са заборављањем?
причињава ти се да га видиш, а оно ништа...?) Одједном сам се пресекла, а очи се
напунише сузама. Не, то није било самовољно. Једноставно се десило, то не бира човек...
Било је тешко повратити се, али ту сам! Усправна, јака, разочарана... али вољна да идем
даље, научим из овога и не понављам исте грешке.
Не треба увек давати сва осећања на тацни. На крају ће ти бацити тацну у лице, све са
јелом постављеним на њој (осећањима).
Нећу да се питам да ли је вредело све што сам учинила, али сам ја мирне душе.
Жртвовала сам се безброј пута, пролазила стотине и стотине километара како бих била уз
њега. Целу Румунију прешла како бих се сакрила у његовом загрљају.
Уздисала и гутала сузе.
Све то, да би ме одбацио као последњег олоша.
Бар знам да сам учинила све. И наставка више нема...
Ту је почетком октобра стављена тачка.

ZASTO SI OTISAO

Испоставило се да време стварно лечи све, тако ће извадити и оне флеке које су после
њега остале.
И остаће ми у неком бледом сећању, као нешто што се није дало запамтити, а било је
лепо...
Питања која не бих желела да поставим сама себи, али се врте, ипак.
"Да си бар допустила да пробате... да си била стрпљивија... да си га подржала, сада... шта
би било?"
У мојој глави био је осликан лик савршеног мушкарца, онај о ком сам сањала. Мој, само
мој... онај прави.
Захвалила сам небу што ми га је довео. И тати, јер верујем да је имао удео у томе.
Да ме чува од свег зла.
Ето доказа да савршенства не постоје.
Како доказати себи самој, да није био за мене?

Као што сам проценила, сетио ме се. Али да сам тада пала, вероватно би се цео ток приче
променио. А то није пожељно... зар не? И зато сам према њему овог петка била хладнија
од леденице.

И не плачем уопште, не патим. Али ме понекад обухвати нека лепршава носталгија. И не

да ми да се отарасим сећања на нас и срећу коју смо делили. Још по некад осетим мирис
његовог парфема или пољубац у чело...
Али схватим да је узалуд. Ствари се не могу исправити.
Жалим мало, можда.
Али знам. Пробудићу се једног суморног децембарског јутра и уз себе ћу имати биће које
волим. И чисто сумњам да ће то бити он.

JOS JEDNA SOKANTNA PRICA

Некада давно, чуда су се заиста догађала. Али као што све (у овој земљи) пропада,
пропала су и та чуда. Свако време има своје бреме. Све оставља последице. Тако да, ако
смо и престали да верујемо у чуда, могли смо да их изазовемо, када нешто јако
пожелимо. Једно од чуда био је и остаће он.
Упознали смо се на почетку прве године гимназије. И уместо да се понашам према њему
нормално, као према било ком вршњаку, ја сам стекла неко поштовање према њему.
Укључивањем у свет глуме, била сам му ближе. Иако нисмо били исто одељење, постајали
смо све приснији један са другим. Пријало ми је његово присуство, његова духовитост
коју још увек нисам открила у другим мушкарцима, његова мушкост, јак карактер. Прави
лав, као што је и у хороскопу. Глумили смо у неколико представа, практично сваки дан
нам је пролазио у присуству оног другог. И онда, сасвим несвесно, схватила сам да је он
она моја прека потреба. Да имам уз себе неког ко је јачи од мене, неког ко ме разуме и
неког толико интелигентног.
Наша је прича била једноставна. Када је он био ту, нико ми више није био потребан.
Имала сам све уз себе. Свог давно одсањаног мушкарца. А пред светом смо били скоро
странци.
Културан, паметан, интерсантан. Сан сваке мајке.
Имао је једног најбољег пријатеља и брата. Они су били његов свет, они којима је све
говорио. И тако, када бих са њим причала, ни сама нисам знала, да ли сада говоримо
саркастично или озбиљно. Једини мушкарац који је поред мене био доминантан.
Са мајком сам у изванредним односима. Она зна о људима који долазе и одлазе из мог
живота. Њега није лепо дочекала: "Драга моја, па ви сте род!"
Биле су то речи које су сломиле моје срце, на неки начин. Зашто стављати барикаде на
нешто толико специјално, можда непоновљиво?
Касније ми је баба причала да су ипак удаљене те родбинске линије. "Али крв је крв!"
Говори ми увек. Уз назнаку: "Немој, љуби те баба, да направиш неку глупост."
Рекла сам му то, рекао је да су глупости.
Никада ме није пољубио. Једном смо се, у Карловцима, држали за руке. И то је био
најинтимнији моменат. Као да је дотицао само моје срце.
Касније се појавио Словак, а њега сам одгурнула у страну. Иако, сваки пут када бих га
срела, сетила бих се потенцијалних "нас". Временом се све више приближавао оном
савршенству о ком сам сањала. Показао је, иако вероватно несвесно, дозу љубоморе прека
Словаку.
После једног неспоразума и моје импулсивности, посвађали смо се. Патила сам јако
због тог губитка. Као печат у сећању, остаће ми урезана она ноћ. Када ме је ухвтио за руку
и рекао: "Од тебе ово нисам очекивао. Ја сам имао 2 особе које сам пустио у свој живот.
Сада мислим да ми је жао што сам ти пружио прилику да будеш трећа."
Када си сигуран да је оно што се управо дешава твоја стварност, испуњење сна, ни на
крај памети ти не стоји питање: "Колико ће трајати?" Ти идеш даље, настављаш да
ходаш сигурно, желећи, надајући се још више. Не смеш испустити из шака твоје чудо, не
смеш изгубити шансу, због завидних људи...

"Реци ми само, ко ти је то рекао?!" Питала сам, трудећи се свом снагом да задржим сузе у
себи, да их не пустим да се проспу. Али, у том тренутку се појавила наша другарица ту, па
смо се правили како је све у реду, одглумели смо то добро. Ето, можда ме је и тој вештини
баш он научио.
Те вечери, прошетала сам до куће, шест километара, полако.Рекапитулирајући изговорене
речи, осећајући изнова ону стару бол. пред крај, нисам могла да уздржим сузе. Размазала
се маскара. А кога брига. Искрено, не сећам се како сам те вечери стигла кући. Кроз сузе
сам му исписала поруку са извињењем. "А пре свега се надам да знаш какву улогу играш у
мом животу."
Звала сам најбољу другарицу (а и шта бих) и плакала минутима...
Ближио се мој рођендан. Био је то један од најгорих рођендана, у једном смислу, а уједно
и један од најбољих, у неком другом.
Изгубила сам најбољу другарицу и њега. И на шта се сводио мој свет?
Не знам... огромна рупа. Црна. Која те призива и сваки погрешан корак, могао би да
значи- заувек!
На мој 17. рођендан, позвао ме је да изађем да га сачекам јер долази. Моја цветна
хаљиница је била немирна на ветру, а душа је треперила од страха.
"Опрештно је"-изговорио је скоро нејасно, тек кроз зубе и гласно додао: "Срећан ти
рођендан". Примио ме је у свој загрљај и стегнуо јако.
Дани су пролазили лењо, а у мој живот је већ јасно укорачао Словак. Када смо ишли да
гледамо снимак са премијере наше представе, шћућурио се уз мене и упитао: "А шта ти
ради онај твој?"
"Био је дан после мог рођендан у Темишвару. Због мене..."
"И? шта сад? мислиш да ће да те жени одмах?"
Верујем у оно што је и доказано: када се конопац покида, иако га вежемо, чвор остаје.
Тако је и на нашим односима био везан један огромни чвор, који је представљао зидину.
Од блиских пријатеља, спали смо на познанике.
Патила сам много због тог његовог поноса који није желео да погази једно време. Желела
сам га назад, био ми је потребан...
Глумили смо у истој прдстави. Имала сам партнера и у представи сам била смртно
заљубљена у њега. На једној од проба, партнер није био присутан те га је Он заменио. Све
те обичне речи, поред Њега су некако постале специјалније. Посебна чудеса која нисам
могла тек тако да испустим из уста. Чак иако је прошло много проба... много ће воде још
протећи Бегејом, док ја себи објасним зашто сам се тако изгубила те вечери.
Гледала га у очи и у једном се упитала: глумим ли сада или...?
После представе у Будимпешти, пришао ми је и искрено честитао: "Без тебе, све ово не би
имало смисла".
Обрадује те таква реченица, чак иако ти је упути потпуни странац. Али када то чујеш од
особе која ти је некада била важна, од неког за кога мислиш да је половина која те
савршено добуњује и ко је уз то најталентованији глумац ког познајеш, онда та замисао
добија на својој вредности.
Почетком октобра ове године, седели смо заједно на дугочасовном путу. Почео је да се
отвара, да прича више о својој приватности, која је једно време била загонетна за мене.
"Желим да побегнем! И једног дана ћу се одселити, видећеш. Само да завршим медицину"
Рекао је.
"И онда можеш да ме узмеш за жену, да ти помогнем око кућних послова." Насмејали смо
се обоје.
Те вечери сам схватила да ме толико уздиже интелектуално, да почињем да осећам да сам
важнија особа.
На 18-ом рођендану моје најбоље другарице, после поноћи, торте и шампањца, после мог
разочарења у Словака, туге у очима... сасвим случајно сам се нашла на столици између
Словака и њега.
"Хајде, сад је твоја прилика да ме упознаш са њим. Да видим, шта је то тако посебно у
њему, шта си ти видела..." Инсистирао је. Иако сам на почетку била непоколебљива, на
крају сам одустала и упознала их.
Чим је изговорио своје име, Словак је упитао:
"Ти си тај њен фамозни брат од тетке ? "
"Ма, то само она замишља, ми смо другови, нема родбинских односа."
Почела сам да се смејем и оставила их саме. Али не задуго. Одједном се појавио и шапнуо
ми: " Е, стварно не знам зашто је овај тако посебан".
Био је то тежак период. Поред школе, која је у овим моментима веома важна. Последња
година и прелом између два света... А поред школе и гомила, заиста гомила, других
активности. И још као бонус, Словак ког треба избацити из главе а и из живота. Трудила
сам се свим снагама, али још нисам сасвим успела.
Пријала ми је његова лепа реч, присуство...
Па се, некако, све почело мењати, једне вечери... у позоришту. Гледали смо његовог оца
како глуми. После представе, питао ме је да ли желим да ме одвезе кући својим новим
колима. Иако је идеја била подоста добра, нисам прихватила. Уз изговор да ћу кући са
мојима.
"Па ти не желиш да провериш моје изванредне возачке способности?" нашалио се. Па да,
не би он био он, да нема толико самопоуздања. Договорили смо се да ћемо другом
приликом прославити његов успех.
И те вечери, присећајући се поруке коју сам му послала за рођендан, присећајући се
његовог дрхтавог гласа када ме је позвао да ми захвали за све, прошло ми је нешто кроз
главу. Нешто у шта сам почела да постајем толико сигурна... Јер кажу, жена осети. Не
знам да ли је превише рано за такве осећаје, али некако, знам да су прави. Рекла сам мами:
"Ја ћу се једног дана удати за њега".
И у тој реченици није било ни мало сарказма, ироније нити неслане шале. Стварно сам у
то почела да верујем.

PESCANI SAT

Година и 7 месеци, одјурише касом кроз тихе и празне пољане... Изврнувши нечије
животе, пореметивши туђе навике, прошли су, доносивши њега увек изнова...
Тужно је, а и тешко.
Тешко је подлећи променама.
А када се промене дешавају често, човек скоро и да не може нормално функционисати.
Црно и бело не дају јасну боју, а у магли се живети не може.
У пролазу покупиш по нешто: ту и тамо по неко дугме мудрости, кончић осећања...
У налету емоција, рекла бих пуно... Али страх ме је. Узеће ми речи и оставити ме да
стојим. Огољену, посрамљену, у сузама.
А понекад је боље оставити осећања да трепере у грлу, него испустити их у ваздух. Како
би се неки, који вероватно то не заслужују, поигравали њима, жонглирали, шутирали их...
и како би она једног дана стигла у неки ћошак.
Година и 7 месеци, сјурише низ степенице живота. И ми, који некада стојасмо на врху,
уздигнуте главе, погнули смо их и сада и клечимо. Ти у свом животу, на другом крају
града, а ја у свом. Сакрила бих се под јорганом и отплакала, али живот не може да чека на
мене.
Сада смо странци, а до јуче смо били деца која се воле.
Била сам пепељуга, која би напустила своје царство жртвовајући се због оловног војника.
Али ниси могао ни да одглумиш храброст какву би прави војник морао да поседује. Ниси
могао ни да одсањаш љубав коју сам носила у себи и која је расла...
Једино што си умео, било је да је угасиш, подигнеш нос и схватиш колико си важан.
Колико је твоја улога у овом свету велика... а обавезе ти не дозвољавају да имаш неког.
И тако, од Тристана и Изолде, претворили смо се у два просјака. Ти си се затупио
изучавањем звезда, камења и мора...
А ја сам остала заљубљена у свако ново јутро. Остала, тамо негде, да бројим дане.
И ето, све то, у последњих месец дана. А прошло је, година и 7 месеци... које сам увила у
чипку носталгије и сакрила у фиоку. Прву на десно, када се пробудимо из сна.
Јер та година и 7 месеци, не смеју се бацити...

NA VRHOVIMA PRSTIJU

На врховима прстију,
гледам у већину.
Па док стојим усправно
у том плавом кругу,
чекајући смело, да разбијеш тишину,
 сањала сам срећу. Тебе и нашу дугу.

На врховима прстију,
гледах у празнину,
снег је вејао као оне ноћи
када си признао да мрзиш даљину
и да желиш у наручје ми доћи.

На врховима прстију,
приближих ти се нежно.
Јер значиш ми доста, није до мене.
Да л' је то тужно? знам да је неизбежно,
зато ти пружам своје руке, данас. За заувек.
На врховима прстију...

BOZICNA MAGIJA

Те године за Божић, добила сам највреднији поклон.

Добила сам љубав, ону филмску, о којој сам од малена сањала. Добила сам њега.
Као свака несташна девојчица, желела сам да тестирам његова обећања, како бих се
уверила у љубав коју је обећавао.
Пола године касније, догодио се мој први пољубац о ком сам толико сањала.
Био је нежан, чувао ме као мало воде на длану. Клекнуо је испред мене како би ми
захвалио за све дивне тренутке...
Месецима касније, његове плаве очи виделе су само једну девојку - мене.
Нећу заборавити моменат када је мојој сестри рекао: "Све бих ја дао, да поново буде моја."
Не знам да ли је зима крива, или нешто друго. Обухвати ме носталгија и враћам се првој
љубави.
И буде ми жао, јер нисам знала да га волим.
Покајем се мало, због мог слепила. Имала сам уз себе оно о чему су друге само сањале.
Али је моје срце било "обећано" тамо неком Словаку...

Ускоро ће Божић. Загрлићу га пријатељски и знам, кроз главу ће ми проћи сећање на нас.
И на дечка који је умео да воли.
Да, био је то леп Божићни поклон. И још један доказ да се чуда догађају, онима који
верују..
 .

ZNAM

Знам, кишиће данас као и јуче,

и нећу више чути твоје речи...

да кажеш: "Волим те и волећу те, луче"
и знам неку празнину која у мени јечи...

Знам, данас је магла и страх ме хвата,

да твоје ме очи не желе више,
да си закључао твога срца врата,
и да ће изнова падати кише...

Знам, боли ме и болеће још дуго,

твој одлазак у мени оставио је трага,
сад за тебе имам ново име, назваћу те "туго",
иако још сањам да будем твоја драга.

Знам, свануће још једном иако не желим,

и бићеш изнова од мене далеко,
желим те за себе, а не да те делим,
а тебе можда, сада има други неко.

Знам, волела сам тебе,

и ноћима зато проливала сузе,
због љубави понекад заборављала на себе,
и ноћи ми заувек, твоја душа узе.

Знам, ускоро ће зима, ускоро ће снег,

и моја ће душа за тобом да пати,
а пре него што заувек одем у бег,
питам се да ли ћу се опет твојом звати?
UZALUDNI SNOVI

Надала сам се да ћеш ме чувати,

негде дубоко у себи,
да ћеш ме љубити, да ме нећеш грувати,
да ћу своје снове, дати само теби.

Желела сам вечност, а и шта бих друго?

у кристално плавој хаљини ја те сањах,
како ми долазиш и чекала те дуго,
за тобом трчећи, само тебе гањах.

Узалуд ми снови, када тебе нема...

а нека се тишина просула баш свуда,
није нада мртва, ал' дубоко дрема,
нема више магије, а нема ни чуда...

Путовања с' тобом, успомене остају,

и понекад, тако, ја рањивам себе,
па ме сећања често прогањају,
када у садашњост, ја довучем тебе.

И разара, ето, та стара бол,

па онда ћутим, слушајући таму,
па тишина понекад, одсивра д-мол,
остављајући ме, уплакану, саму.

Не знам и нећу без тебе да кренем,

али живот никад не пита за пут,
ја зато тугу за срце не денем,
већ срећу везујем за свој скут.

А тако си близу, питање је зашто?

али пошто боли, није да се пита,
па истину брзо, прекривам и ташто,
да се са усана, само срећа чита.

И немој ме више, прогањати стално,

јер прошлост си сада, нека тако буде,
све је сада прошло, све је банално,

ја сад желим другог да прислоним на груде.

PONEKAD IZ CISTA MIRA I BEZ NAJAVE

Добро.
Или можда не.
"Па јеси ли ти нормалан, човече, годину дана си чекао да ми кажеш ово?!" Дерем се
"Пази, година и по" Одговара, чини се уз благи осмех.
"Море бежи бре, знаш како ми лупа срце?!"

А причао је о мојим слутњама, надањима, као и страховима.

И цела прича коју сам замислила, претворила у свој неодсањани сан, доказала се
истинитом.
Дечко ког сам упознала у Паризу, Словаков најбољи пријатељ (Читај причу: Некад
тишина зна препасти џина, кад испусти крик; једна од оних која вам се одиста допала)
гајио је у себи осећања која су се родила у њему још у том граду љубави, светлости,
најлепших осећања.
"Када сте се вратили из Париза, срели смо се у кафићу, позвао сам их обојицу на сок,
знаш, био ми је рођендан... и на моје питање о Паризу, стално ми је помињао твоје име.
Још увек те тада нисам познавао, али сам те индиректно упознао у његовим причама.
Интелигента, препаметна, фина, културна, талентована - тако те је увек описао. И са
магичним осмехом. Ништа из Париза није могао да помене, а да не стигне до тебе. Чак сам
почео и да се шалим на његов рачун "Шта је, није ваљда та девојка била лепша од целог
Париза!" Смешио се... али чим је Словак стигао, променио је тему и више те није помињао
те вечери. Касније ми је причао како одржавате контакт, како имаш идеје које њему не
стоје ни на крај памети. Знаш, увек се дивио теби и томе како си брзо научила румунски и
све то... само... видело се како је патио када помињеш Словака. Некад су били најбољи
другови, знао је да је тамо виша"
"Али нисам имала појма... да сам само знала да га то уништава, можда бих раније схватила
да је он за мене. Не његов друг. И да је Словак био само спона која је требала да ме
повеже са њим. Да је он делић мог сна."
"Е па не знам, али знам да те је и касније често помињао у нашим конверзацијама. Причао
ми је ваше шале, али увек је било носталгије, горке меланхолије у његовом гласу када је
изговарао твоје име. Али је било велико, ипак. Када је сазнао да желиш да идеш на ону
екскурзију заједно са Словаком, понудио је своје место."
Занемела сам. Мислио је на мене. Стално је мислио. Хтео је да ми помогне, а ја сам му
говорила о својим љубавним неуспесима са његовим другом. најбољим.
"и... и...?"
"И онда си ти дошла, тамо смо се ми упознали. Зато сам ти рекао да сам од почетка знао
да си паметна. Од њега, уствари. И када смо се вратили, била си прво питање које ми је
поставио."
"Само тако? "Милана?" је питао?"
"Да. "Милана". Словак? Мислио је да се десило нешто"
"Знаш да ме је звао тог дана када се појавио на фејсу Словаков статус везе, у мају? Звао ме
је да ми саопшти."
"Да, знам. и тог дана је био посебно срећан. То смо сви приметили. Значи да је чувао све
то у себи док није видео да су ти сва врата са Словаком затворена..."
"И када су се заиста затворила, он оде у Братиславу..." Уздахнула сам. Издахнула. Тужно
је.
"Е па зато, ако старно решиш да дођеш и да ти средим нешто око посла у Братислави,
немој да му кажеш. Само се појави испред његових врата и... реци му да си се преселила.
Мислим да ћеш бити савршена жена за њега"
"Кад би било све тако лако. Зашто ми тек сада ово причаш, човече?! Знао си да ми је
значио. Да ми значи"
"Зато што сам обећао да ћу да ћутим. А и чекао сам да заборавиш оног нашег."
"Ма иди бре... убијаш ме. Али хвала ти, свакако"

И ето, док сам ја мислила о неким плавим очима, мене су чувала два зелена. Један посебан
дечко, чије ме је писмо расплакало и слика стоји на "паноу инспирације". Даје ми снагу.
Дечко који је издржао, онај који се снашао. Који ме је подржао. И ето, он је и данас ту, док
су неки, којима сам "јако значила" нестали: Ето зашто речи понекад не значе ништа. Ето
зашто су јако битни наши разговори, телефонски, који су трајали сатима. И ето зашто је
његов најбољи друг рекао "ти си једина коју је волео".
Ето.

GRANICE

Са овом речју се асоцира много ствари. И не, овог пута не размишљам о државним
границама, нити о границама глупости...
Мислим о границама наше психе, наших могућности. Колико далеко можемо да одемо?
Колико можемо да постигнемо и да ли сами себи постављамо те границе?
У реду, схватили смо да је живот суров, то је реалност.
Ако додамо по мало ведрих боја и ситнице нам измаме осмех, онда је то пун погодак.
Срећа којој треба тежити.
Остварење. Како стићи до њега? Колико можемо да поднесемо?
Решавањем једне ствари, почињемо да додајемо све више. И више нисмо "онај који може"
него се претварамо у "оног који увек успева".
Каже се да успех није дестинација, већ путовање.
И у том возу, седиш сам. И коферу ти је нешто зелено - креативност, нешто црвено -
поверење у сопствене снаге, и нешто плаво - интелигенција.
Мислите ли да нешто фали? Без мало среће, нема успеха.
Нећу да заборавим да ми је професорка латинског рекла да је 12 срећан број. Тачка у којој
се дотичу Север (4), Исток (4), Запад (4) и Југ (4) = 12.
Али шта се дешава са онима који нису рођени 12 и са онима који не верују у ово?
Без мало среће, пут у возу постаје досадан.
Докле може да иде наша психичка снага? колико информација може да поднесе.
Да разуме људе, чак иако не проговори са њима. Да препозна сигнале које нам шаљу.
Колико језика можеш да знаш? Књига да прочиташ? Држава да обиђеш, а да сваког дана
надограђујеш себе. Да учиш.
Нема граница, верујем у то.
И то је она слобода коју волим. Оно што ме тера да идем у нови дан: да научим још
нешто. А култивисано знање, ваља и са другима делити.

MUSKOST

Сва она места о којима смо заједно сањали, сада су празна.

И цео овај свет, некако је бесмислен.
Наше теорије о томе: зашто се рађамо, зашто трпимо, зашто смо стављени на разна
искушења и зашто издржавамо?
Сваки нови дан се лењо вуче кроз живот. Једноставно је: чека на нас.
Проучавање људи. Гестова. Осмеха. Обрва.
Све има свој смисао, ништа није без разлога.
Замислите онда: један дечко је дуго, дуго загледан у једну девојку. Када она то схвати,
погледаће га. И он ће скренути, истог момента, поглед. Брзином светлости.
Страх, помало срама. Је л'? ухваћен је на "делу".
И док је гледа, тако несавршену, али у мислима његову, размишља како му је далека и
недостижна.
И она све више о њему размишља. Повезује га са идеалношћу, што већ није добро.
Помишља да му посвети који стих, ради захвалности што јој је помогао у остварењима.
Тужна је. Није јој ни пришао тих 7 дана. Само неких невиних погледа беше. И сви су то
приметили, осим ње.
Пола године касније: његов најбољи друг.
(тврди се да треба пријатеље тражити сличне себи, а сродна душа да ти буде чиста
супротност-ради допуњавања).
Рођендан, он ми прича о његовом првом пољупцу, о девојци у коју се тада заљубио и још
увек не може и не жеи да је заборави. Она је ту.
Погледи његови су упрти у њу, снима је, са неком тугом у очима. Али када би се она
приближила, тако би добро глумио. Хладноћа, одбојност, као да ништа не осећа.
Касније је признавао да му је тако лакше, иако је чезнуо да јој каже шта осећа.
После дуге "анализе", питам се да ли је и његов друг примењавао исту тактику?
Та мушкост ће им једном доћи главе, озбиљно.

U NISKOM LETU 2

Зажмуриш и осећаш да се налазиш блокиран у тунелу. Излаза нема, никаквог светла. Сам
си. Али онај сан који чуваш сакривен у утроби узвикује ти, као из сенке "Бори се."
Покушаваш да кренеш, не осврћући се и не жалећи за јучерашњим даном који се угасио.

Тешко је али знаш да ћеш издржати. Имаш ли избора? Онда долази сећање које те оборава
на земљу. Тресак.
Прелепа риђокоса. Румунка. Због несташице избегла у Италију, каже "у потрази за
бољим". Са неким смешним Италијанским акцентом.
"А документи, млада дамо?" Труди се полицајац да буде љубазан, али такозвана "млада
дама" је кршилац закона, а то је против њега. Он се бори за правду. Дама. Да ли се може
тако назвати? Кратка мини сукња и мрежасте чарапе. Рашчупана коса и јак црвени руж.
Али он зна да није оно што изгледа. Једноставно препознаје то у њеним зеленим, бистрим
очима које певају о невиности и срећи. Живот је није мазио, терао ју је да поклекне.
Води је у станицу, где ће прележати неколико дана. И замрзеће тог Ђованија, који ју је
"увалио у све ово". Као да није сама изабрала то. Заборављајући да је она била та коме је
дошла идеја о бегу "преко". Данима касније, Ђовани не може да избаци Румунку из главе.
Нешто му је урадила. пореметила га је.
И док је испијао чај пред спавање, прошетала му је мислила идеја да се врати у станицу и
покупи је.
Снаћиће се већ некако. Жели да јој помогне.

***

Весна је плакала на прозору собе. Изгубила је бебу. Шок. Киша је пљуштала, као да је
небо туговало за њеним болом. Ненад је трчећим кораком ушао у собу и пригрлио је. "Ми
ћемо моћи ово да прегрмимо. Зато што смо заједно у овоме. Да? Ти си моја звезда водиља,
не смеш да посустанеш. Колико год да било тешко. обећаваш?"
Весна клима главом. Њена кратка црна коса се пресијава у прозорском стаклу. Киша све
јаче пада, а он је све јаче стеже у свој загрљај. На први поглед, сви би пре рекли да је
боксер, а не песник. И док су га обични пролазници замишљали како се туче са јаким
мушкарцима, Ненад је писао о најкрхкијим осећањима, имајући Весну као симбол
Божанства, инспирације.
"Ви уметници сте најчуднија сорта". Уздисала је Весна, не могавши да се отараси свог
Војвођанског акцента. Потицала је из богате Банатске породице. И како би један тата,
лала, могао да поднесе да му се ћерка јединица уда за Београђана? Делује незамисливо.
Зато је напустила факултет психологије и кренула ка својој срећи. Јер, то је есенца живота,
борити се за своју срећу, не питајући за цену.
А срећа је сакривена по најчуднијим ћошковима света. Али је има и вреди се за њу
борити.
А тај сусрет, Ненада и Весна, деловао је магично. Вејао је први снег те зиме, оштри ветар
је секао кожу. Као да се универзум зауставио на њиховом пољупцу. Сунце је залазило, а
Дунав је био лепши него икад - украшен зимом.

***
Ђовани пружа Силвији комад ђеврека. Са осмехом прихвата и пита: "Зашто си ово
урадио? ниси морао да ми помогнеш. Ја сам само обична проститука која је кренула у свој
бег за новцем."
Ставља свој прст на њене усне: "Никада више немој тако да ословиш себе. Ти си жена.
Прелепа жена, која је добила Благослов да једног дана постане мајка. Да свом детету
остави у аманет зелене очи осветљене сунцем. Ти умеш да волиш."
Гледала га је, помало уплашено, помало раздражено. Овај странац није као остали. Види је
у другом светлу, онако како ни сама себе више не може да замисли. Решава да се упусти у
ову игру. "Полицајац је, може ми помоћи." помишљала је. И није јој ни на крај памети
било да ће се једног дана, у истог тог странца, неизлечиво заљубити.

***

Авион. Ненад стеже Веснину руку: "Не бој се, драга." Понављао је већ сто први пут. "Биће
све у реду". Убеђивао је и њу и себе.
Иако му груди дрхте, има лош предосећај, али му не пада на памет да јој то призна. Волео
ју је погледом, миловао је њене црне очи које су биле пуне туге. Она је заспала, а он ју је
тада највише волео: окупана невиношћу, тешко је дисала. Била је тако мила. Ненаду
пођоше сузе: како је само могуђе поседовати сву ту лепоту. Цео свет сакривен у једној
особи. Његова највреднија медаља из свих досадашњих борби кроз живот. Извајана од
најлепших осећања, саткана од најмекше свиле, била је његова и није могао ни да замисли
свој живот без ње.
Он вади папир и оловку и посвећује јој још једну песму.

TISINA

Још један дан је угашен.

Још један у низу када нисам могла да не мослим на њега.
Опет сам пожелела да га видим. Да стојимо дуго загледани : ја у његове, он у моје очи.
Можда бих га питала: "Смем ли да будем твоја? Данас и заувек."
А можда бих ћутала, уплашено, уздрхтало...

"Ја осећам да долазиш, јер киша одмах престане и улице донесу осмех који добро знам..."