Милан Рогуља / Досневања

Милан Рогуља
ДОСНЕВАЊА

Издавач
Самостално издање аутора

Уредник
Милован Алескић

Рецезенти
Драган Мраовић
Драгољуб Маслић

Илустрације
Милан Рогуља

Тираж
500

Штампа
--------------------------------
МИЛАН РОГУЉА

ДОСНЕВАЊА

БЕОГРАД 2012
 УМЕСТО УВОДА

Нисам ни слутио, нити размишљао, да ћу

икада посегнути за пером, да ћу осетити
потребу да своје унутрашње и друге сукобе
личности искажем кроз стих и песму. Не
може се знати када ће напад „лудила“
изронити попут бљеска летњих муња,
трерајући ваздух да почне да трепери и гори.

Одувек сам се помало плађио

негубљивости написане речии да постојањем
свога биће оправдам постојање тела о његово
присуство у свом окружењу. Овим путем
својим мислима дарујем тело да их
нескривено носи кроз време и простор.

Ове књиге не би било никада без подршке

моје љубави која ми је у животу
представљала ослонац и окосницу. Некада је
потребно само мало да из себе даш више но
што можеш, никада ниси заштићен, од узлета
и падања, воље и невеоље.

Аутор
 Супрузи Ољи и кћерки Мини.

О љубави, певам за незаборав.

НЕДОСАЊАНИ САН
ИСТО НИЈЕ

У даљини у тишини
Стајали си сасвим сама
Питах себе о премила
Шта се збива то са нама

Зашто жеље пресахнуше

Зашто груди боле више
Зашто теку реке суза
Зашто тужно јеца Муза

Где се погелд заледио

Бол у души изнедрио
Све нам речи побегоше
У даљину у туђину

Нестале и песми речи

Не могу их гласно рећи
Тек се тупи ропац чује
Где даљини довикује

Нестала су миловања
Све што моје срце сања
Од меде се моје крије
Зашто ново исто није
НАЂЕНА ДУША

Не могу тугу скрити што Месец је ствара

Луна што друмовима вековима хара
Вечити путник сад је мој друг
Обасја све и Олимп и град и село и луг

Ту негде пролазниче крај пута

Још једна „нађена“ душа лута
Имали игде свако од нас барем на час
Тренутак један живота вредан

Кад искорачих тако из себе

Тек кад зидови се многи заруше
Залутала душа моја срела је тебе
Тебе што огледало се те исте моје душе.
ЖИВОТ И САН

Живот ја имам ал ко да га немам живот живим под

небом сивим
Тек понека сунчева зрака
Засија сред мрклог мрака

Ни усред непробојне тмине

Ко гавран црни злокобне чамотиње
Препрека нема да љубав сине
Да отопи несклада иње

Још који ред још који стих

Исти ил тузи ближи био бих
Не што несмем већ нећу да певам
О животу само ја бих да сневам

Ипак су снови ближи

Кретању у једном смеру
У животу пронађох веру нећу то крити
Ни сан ни живот никада се неће поновити
НЕДОСАЊАНИ САН

Најмање имам времена за себе

од умораног погледа све тражећи тебе
тек кад сунце у себе почне да тоне
кад мислима о теби
кренем пут васионе
у моме оку бисер заблиста
капљица роде брезовог листа
тад пробудих сванаша јутра
ишчекивања
ново сутра
на размеђу новог дана
опхрва ме туга
знајући да си сама.

Обрадујем се сутону
тек тада почињем да живим
сећање на те понесем путем
и стазама уским
само нама знаним
осетим исток
уздах из грудију мами
јаве се тада речи недоречене
похрле жеље недожељене
забриде усне недољубљене.
У сутон
Кад узмичући трагове
Оставља још један дан
Овлада ми грудима
Недосањани сан.
ОБРИС ОКА

У обрису ока твога

Чувам свога лика траг
А на врху медних усти
Ја прочитаха да сам драг.

Уммоменту тада схватих

Поимања из живота
Сада видим да је радост
Мало патња мало драгост

Тешко да би могли стати

У две речи моји сати
Моја патња моја борба
До твог срца леденога

Ништа више нећу рећи

Већ ти дајем и свој сан
Своје наде своје жеље
Душу своју баш на длан.
ЦРЊЕ ОД ЦРНОГ

Моје су слутње црње од свега

Од црних мисли и ноћнг неба
Тако ми мало за сан њин треба
Благ поглед са оближњег брега

Највише што садфа желим

Поделиме са срцем целим
Подигни поглед и скрши веђе
Нек мисли не буду црне

Ех кад би знала
Колики на срцу носим кам
Да ли од туге или од стида
Што више себе не могу да дам

Кад болно срце пукнена двоје

Из њега простог букне ће жеље4з авечну срећу и све
будуће
Мале и велике радости твоје

Моје су очи црње од свега

Од црних слутњи северног неба
Ал осете љубав и у крају
У сенци гаја у подножју брега.
ДЕОБА

Очајно желим срцем целим

Сам са собом да се делим
Ћутим а судње слутим

Јесен је све ближе

И ближе се кише
Јутро ме дели од ноћи

У назад враћам curriculum vitae

Овлажено лишће брезе
Хладноћа низ образе

Подели јаву и сан

Делиш ли и мене за сутра
Или з анеки други дан
КАД КИШЕ КРЕНУ

У јесен кад кише крену

Помислим увек на исту жену
Тело устрепти попут брезовог листа
Поврате се сећања одлгана

Груди се запале сред јесење таме

Горући бојом пурпурног листа
Обриси њени тада ме маме
Скори пут је у срцу моме

Кроз лунарни траг

Покушавам да схватим
Да ли сам још увек остао јој драг
Или сам траг усред јесење кише.
У ЈЕСЕН

У јесен касну
Кад искре живота згасну
Кад белдо нада мном
Небеске звезде затрепере

Сретеох у томе часу у томе трену

Као да сам на небу
Душу њену

Да ли због вина
Ил можда песме
Пожелех тада и што се не сме

О Боже !
Како је грешно волети сену

Како је тужно
Смионо волети у јесен касну
Кад небеске звезде
Тамне и гасну .
ЈОШ

Прохладна киша суморно небо пара

Радост прожета груди разара

Још у срцу гори онај плам

Још живети могу још волерти знам

Никада туга већа била није

Кад кроз јесен хладна киша лије

У пламену изгара сав љубави траг

Још увек живим јер сам теби драг

Огњем жутог листа догорева дан

Надати се могу. Неће бити сан

Зауставићу уздахом ово хладно вече кад асломим

живот нек бујицом тече

Не дозволи једина да ја живим сан

Још толико тога имам да ти дам.
АКО ИКАД ОДЕШ

Баш на овај данак мили

Када спомен врати време
Кад пристигну успомен
Ја се сетих оног часа
Кад смо срећни душо били

Раздиру ми ветри косе

И утваре страх проносе
Звезданога сјајног неба
Ломећ прсте вид се мути
Тужна душа тихо ћути

Такомора тако треба

Уз крик бола отвара се
Време старо време прошло
Растргнуте боле груди
Гледаху ме с чудом тада
Пролазници страни људи

И далеких звезда сјај

Тад уз писак васионе
Чујем звона како звоне
Застао сам ту крај реке
Баш на оно исто место
Где су ене њене руке
Миловале тако често.
Мишљу једном тад се носих
Да је с неба баш на мене
Сама Божја милост сишла
Преварих се оног часа
Кад си другом моја мила
Тако ок острука
Своје руке нежно свила

Још ми мало дана бије

Док бисерје образ мије
Како себи сад да признам
Да ми тебе душо моја
Љубав наша сад не грије

Осврћем се око себе

Свеу нади да ћу можда
Из прикрајка у дну ока
Видет тебе изненада
Да ми опет приђеш чедно
Да ми шапнеш само једно
То су оне речи две
Ја те волим као пре

Тебе сањам теби певам

И о теби срце пише
Ни шта више бити неће
К′о што негда лепо беше
Нема више благослова
Ни небеског мира нема
Сад по мору од валова
Лута моја душа снена

Баш на овај исти дан

Кад ми јава поста сан
Разбуди ме бол из груди
Земљом више ја не ходим

Нит је својом ногом газим

Већ у тамном земном хладу
Дах љубави отргнуте
Вечни мир ја налазим.
ГЛАС ИЗ ДАЛЕКА

Залеђеног погледа око те чека

Део твог гласа из далека и сад
Зашто си морала отићи без века
Кад од јесењих киша мирише град

Прве се магле лењо дижу

Кроз рањиве ноздрве спомене нижу
Само твоје име носе
И пнај дивно разиграни прамен косе

Осетих кад прогонитељ оста прогнан

Кад бела јутра не доносе ново сутра
У оном трену кад бих изгнан
Почех у ветру да видим сањан сан

Ишчупан живот из колевке

Нерођеног првенца украдени снови
Смрвила си живот не сневке
Не не свићу ми дани нови

Са вриском долази зора

Препуна тишине препуна бола
Негде очекујем твоја два ока
Тако мила и предубока.
СМИЉЕ И БОСИЉЕ

У маленој соби са мирисом свећа

Осећам животу радује се срећа
Чујем дамар како из дубине бије
Снагом својом срце да разбије

Да распрши на ситније чести

Оног трена кас се хт′еше срести
Мој еусне са уснама твојим
Боје лат′а ружице да искројим

Латицама најдивнијег биља

Опијаме песма смиља и босиља
И лаванда нек се туде нађе
Кад те љубим да ми буде салђе

Ал′ кад једном ја пољубих уста

Рузмарина букет пуче жеља пуста
Заиграће ветар над равницом
Да покрене разасуто миље

Умрсиће косе твоје к′о што

Игром својом умрси ковиље
И за студен ја се спремих
Белих ружа букет набрах
Сад ми само санка треба
Волећ тебе ја сам стиг′о
Походећи тајне стазе
Да прегазим парче неба

У довратку крај икне

Док се мирис смиља шири
Ја се с душом својом растах
Још те волим ! Боже мили.
БЕЛЕ РУЖЕ

Посади ми н агробу само беле руже

Тај бели цвет да сазна цели свет
Како је љубило срце моје
Како су грлиле усне моје
Како су шаптале руке моје

Посади ми на гробу само беле руже

Још би те грлиле руке
Да могу сада
Баш сада к′ гтеби да се пруже

Посади ми на грону само руже

Не престају да љубе усне
И ако су сада бел еи уже

Посади само руже беле

Да свима једном кажу у лице
Као и ја некада теби

Волим те вечно , љубљенице!

СУЗЕ

Суза је најбољи мелем за ране

Избистри небо одагна маглу
А седој глави поврати сећања
И врати минуле дане

Спомен је нам асвима исти

Умислимо тако убедимо себе
Да се памћење временом брише
Кад косе оседе кад′ суза нема више

Не то није тако. А није ни лако.

Уствари... кад размилилш добро
То је
А није никад и никако

Зато се својих суза не стидим

немој ни ти, онда кад не видим.
ДОСНЕВИЦЕ
ЈЕДНОМ
Једном кад будеш читала моје песме
Из ока суза да крене не сме
Ако те икада на мене сете
Нежне поеме сонете
Пусти да у твојој глави
Засвира валцер онај стари
Онај „Плави“
Станеш ли ногом понекад
На стазу познату
Осврни се око себе
Можда ме нађеш
Кад се сказаљке
На старом сату
Као руке склопе
Уочи једну
У дубокм дунавском виру
Сеновиту прилику
И послушај ноте
На раштимованом клавиру
Музику зачућеш меку
Ко што је свила штуштава
Негде за нас свира валцер
Са лепог плавог Дунава
Кад будеш једном
Читала моје песме
Ако ти суза ипак крене
Заборавила си тад мене.
ДОЂИ
Дођи драга, ту крај мене
Кад′ заиграју месечеве сене
Приђи тихо да из зене ока сјајна
Ја прочитам давно време
Време прошло што прохуји
Као север из равнице
По полеглом мокром житу
И растера грабљивице
Тад ћу тихо теби рећи
Ко што Дунав сашаптава
Не враћа се време прошло
Не оставља љубав права
Љубих зене ока твога
А у срцу цича зима
Године ме моје пеку
Јер те тражим док у мени санаге има
Не чекај ни часа драга
Већ ти дођи ту крај мене
Отоврено срце бије
Све збго тебе понајдраже божје жене
Касније ће бити доцкан
Не рекох ти то због себе
Кад утихне месечина
И заруди светла зора
Срце стаће
Ал′ имена твога
Својим билом призиваће.
 ЧЕКАЊЕ

Мислима сам летео незнао куд, а сада мира немам,

ни себе немам
Једно сунце на небу пролазило је и када се гледамо
и када вечност сја
Има ли вечност име или барем предзнак који би хтео
видети
Како бих живот могао од себе,тебе, И вечитог неба
сакрити, а потом даривати

Кријући подвијене ноге у промрзлим ципелама

Питам се како је било оних дана
Дана радосних погледа, уснулих додира
и снених пољубаца у ноћним сатима
Обгрлила ме нека мгал жута, непровидно густа
и сланкасто горка
На обзорју ново јутро свиће и некако љењо се љуља,
пролазим кроз њега

Чекање ме обесхрабрује и чини рањивијим

док погледом тражим сунце
А ни месец још видео нисам! Где ли се тек он скрио
Ако је безоблачно небо
Како би срећан био како бих се радосно
на његовом зраку ноћас грејао
не размишљај о смрти у пролеће јер се тад
и од ње у сену бежи
ту где је тајна највећа.
Изненађен угледах себе, лик који одавно не видех
Није ли мало био крај тебе
Покушавам да откријем смисао горушице у животу
и како изгледа лепота која ме окружује
Обезглављеног у крају смрти са душом
ме раздружује.

Ниско гаврани лете и њихових крила чујем лепет

Црне се сене лепе на мене
Боже, што немам крила и што птичији страх
креће кроз вене?

Степеник ка небу, на пола пута застала је душа

да још једном барем на пет минута
Осети беле брезе, лишћа шапат и топлог ветра дах
То твојих мириса беху трази и никада
немој заплакати, јер бићу твога срца прах.

Од пола пута, нема више ни пет минута ,

још једна смртна душа почиње да лута.
ОПОРА РЕЧ

Тад болан будеш

И сазнаш како бива
Кад реч пати

И ево опоро пада вече

Да појача сузу која пече
Гори и жари грло ми пали
Затвара уста
Та погрешна
Опора реч

Та наказа пуста
Једном је кажи
Даље збора нема
У њој студен лежи
У њој зла коб дрема

Тешко схватам разума путе

Зашто се опоре речи испрече прве
Не бирају ни жртву ни време
И све љуте
Једноставно лако
Покваре сновима путе .
СТОЈИШ НА БАЛКОНУ

Стојиш на балкону
Пгледом палиш плаветно море
У очима твојим боје
Ко са исток дан
Играју се и раду ју нове зоре
Косу ти плаветну мрсио ветар
Све путзећ уз њу
Све сантиметар по сантиметар

Облине твоје обнажен врат

Прстима као додирује ветар
Сунце к′о лопов месец к′о тат
У струку ломна к′о траве влат

Уснула лепото не могу снити

Јер бојим се да будем будан
Кад тамо неће те бити.
ЈЕСЕЊА УТЕХА

Стојим пред тобом

Љубављу понесен
А мени већ куца
На врата јесен

Пролећа твоја мила ми беху

Мало ми је
Хоћу још коју реч
Још који трен
За себе
За јесењу утеху

Не предајем се лако
Не предајем душу Богу
Нити се са вама опраштам
Ако вино пијем с ногу

Док бије у мени

Из тиха истина једна
У трену заблиста
Ти ниси друга већ вечито иста

Пољупце наше крила је трава

Видела их бреза са осмехом
Од видела јесења вила
Погледе наше видно је крила
Јесен полако жели да поквари
И шум ветра
И мирис у трави
Проблем је само у мојој глави

Дечачке снове дуго сам крио

Док не схватих да сав сам твој
Сунце на залску утихну дан
Зрикавци
Песме већ почињу да сричу.
КРОТКА МИСАО

Још догорева жута свећа

У животу јесени

Да ли је љубав дошла
ил′ можда није

То коб ј еусуд вечни

Шта ли

Од кротких мисли путања

Многа су у животу лутања

Само је једна она права

Искрено дубоко закопана

Само је једна она

Ниском бисера нанизана.
РАНА

Имам те у оба ока

На уснама на рукама
Ова занос моја
Тако је дубока

Прва је од живота
Од трња од звезда
Имања, немања
Стрепњи лудовања

О другој да не певам
Њу бих тихо
Вечито
Желео да сневам

Не будите ме
Ни зора кад сване
Не могу вратити дане .
STAVITI SLIKU
САСВИМ СЛУЧАЈНО

Да ли је ово данс сасвим случајно

Да ли уз кишу и туга дође онако
Успут сасвим случајно
Кад облаци се над сводове ока твога
Навуку онако сиво уморно

Кад неко драг ми дође

Оставља трагове дубоке
Светлости сјајне велике тајне
Злаћаног ока погледа продорних
Све то остаје к′о један трептај случајни

Да ли је ово сасвим случајно

Да ли је случајно киша баш данас пала
Да ли је и ова зима случајно дошла
Сузнога ока да сакрије траг

Да ли је ово данас сасвим случајно

Или је мжда случајно са свима
Окрени траг унатраг
Окрени главу ка овом граду
Ништа нам није случајно.
САБЉА

У души ми пламен гори

У срцу ми сабља блиста
Прободе га мој адрага
Моја љубав још је иста

Свом силином као море

Што обалу рони бије
Дадох љубав само теби
Да те она вечно крије

О теби сам певат хтео

Спаковати многе риме
Не гледај ме сад очима
Пуним сете пуним зиме

Звезду кријеш у очима

У погледу север носиш
Дух равнице на додиру
А пољупцем зовеш дугу.
СЕНКА БЕЗ ГЛАСА

Понекад, кад су месечеве мене сувише дуге

Чујем твој глас на извору сете на извору туге

Очекујем ослушкујем

Зидови се сенакма удварају

Из сваког трептаја ноћног свица
Твој лик ми стварају

Затварам очи отварам душу

А оћ претварам у дан
Јаву претачем у сан
Бестелесно сам сам
Жмурим а гледам

Нећу без борбе да се предам

И опет гледам
Играју сенке на зиду
Оном истом подупирачу крова
Што стрпљиво чека свитања нова и нова
Што чува тајне речи наших
И кад се погелди краду
И кад се чувство од слуха кида
И кад је реч без звука у једногласју
Требам те
Требам те очајно
Обична сенко без гласа
Опет се враћам кроз месечеве мене

На познат извор и сете и туге

То су твоје очи и твоје косе дуге
То су пољупци у дугој ноћи
И спознаја да нећеш
Ни ово ни било које друго
Наредно вече доћи.
ШАПУТАЊЕ

Чије јој шапутање ноћас прија

Чије сад речи упија к′о жедна земља кишу
Тескобне јесење боје посрнуле брезе,
Жалосне врбе пристискају груди
Корење вири све јаче све више
Док глас престаје да дише

Понешто кажем ал′ погрешно

Понешто ћутим тужим неутешно
Морам да научим да идем сам
Растављен од светла не постојим исти

Осећам у магли што се диже отиске корака

Осећам заборав низ улицу брише
Прве јесење кише пале су на њену срећу
Осећам да скреће поглед тражећи ново
у пролећу

Понешто кажем ал погрешно

Понешто тужим и патим неутешно
Пок док јој нечије шапутање ноћас прија
Док на старом месту чеакјући зориу све речи упија.
 ДОСНЕВАЊЕ

Ко ће ми горе бројати дане живота

Године прошле, године садашње године будуће
Постојах само на кратко, а желех вечн ода будем њен

Животе кратки чемеру слатки

Дани се ређају у јасном низу
Време ме гази , јутра ме гризу

Откидајући мало од колача

Радост ме никада није хтела
Дарова у оку на претек имам
Њих дајем готово свима

Ал почуј ме једина звездо

Једино теби склопљених очију
Крај одра свога јецајући сузе што лију
Без речи признаћу да довољно чврсто
Не исплетох гнездо

Пронађи љубав моју када се врати

У планинском потоку, у детету,
У Дунаву и белом цвету

Пронађи душу моју кад к′о голуба лет

Спусти се на хум, на белог цвета жбун
Нек гране ти пруже са моје гробнице
Бело процвале руже.
НА ИСТОМ МЕСТУ

Не можеш крити
Што оку видно је
Што не може бити
Зар већ је време

Ћему све ово

Љубав велико слово
У даљини лавеж једва чујан траг
Коме сам мио , а коме сам драг

Помисли да душу покојнику

Може украсти враг
Од грудију својих начини
За мене узглавље

Мисрисно топло меко

Рукм ме привуци
Да ми уздах
Не би украо други неко

Подметни ми под образе длан

И својих прстију пут
Нек очи склопим на истом месту
Где те пољубих први пут

Нек очи склопим на истом месту

Где вид беше украден
Нек очи склопим ту где усне реше
Пољупцем да згреше.
КАД ПТИЦЕ УТИХНУ

Поглед полако гасне

Једне вечери кад птице утихну
А гладне очи
Стану само тебе да траже
Да виде те још једном
Не би ли мутне засјале драже

Док чекам на последњи позив

Пре коначног пута
Недам мислима да магал те гута
Једина љубави у мојој глави
Још мало бди, крај мене остани
Подари ми што другоме ниси
Сссрце и душу, искру у оку што потајно виси.

Немост кад запуши ми уста

Само остај енада пуста
За оним што не стигох ти рећи
Да живех с′ тобом срећан у срећи

Грумен кад бациш у тамну раку

А тело ми предаш вечитом мраку
Високо на небу зас′јаће звезда
Од благослова љубави наше
Што васкрсну из груди
Узлете из скривеног гнезда

Пре но спустиш у дубоку тмину

Сузом покваси грумен
И не на доле, не пред себе
Већ баци га у висину
ДРАГАН МРАОВИЋ

ДОСНЕВАЊА МИЛАНА РОГУЉЕ

У доба разарања свих хуманних вредности и идеала,

у име „промена“ и „глобализације“, скоро да је исказ
храбрости певати о љубави и искрено ставити своје срце
на длан. Иако искреност није естетска категорија у
поезији, како то једном написа Слободан Ракитић, поезији
су срце и искреност потребни да б и се , и по томе,
разликовала од осталих књижевних жанрова. А славити
једну љубав скоро да је анахроно не само у животу, већ и у
поезији. Лако је имати много „љубави“. Али заиста је
веома тешко и племенито иамти само једну љубав. Милан
Рогуља се усудио да пева о љубави и то о једној љубави.

Његов песнички поступка неминовно тежи ка рими и

катрену, иако има и излета у друге форме, јер романтични
осећај љубави скоро да не може да тврои другачију форму
у поезији. Али, Десанка Максимовић рече, једном
приликом псицу ових редова, да форма песме није битна,
да није важно да ли је песма римована или у слободном
стиху, ако је добра, али добра пемса, ако је римована ,
дуже траје.

На рогуљиним стиховима има одсјаја срспког романтизма,

тежње ка Дучићевим савршеним љубавним римама, што
проситиче, можда, из његовог дубоког доживљаја љубави,
али указује и на то да ј епокушао да се темељи на
насјветлијим примерима српске поезије. Наравно,
повремено наративни тон, са такозваним општим местима,
неминован је кад асе жели исказати велика љубав.

Поезија заљубљених је исповедна од чега није умакао ни

Милан који доснева свој сневани сан „на врху медниих
усти“. На то с енеизбежно надовезује и повремени боемски
тон: „ Да ли због вина ил′ можда песме/пожелех тада и
што се не сме“. Велики италијански песник Ћезаре Павезе
певао је, разочаран љубављу свој едраге, „ дарага надо,
оног дана знаћемо да си била све и ништа“. Рогуља зна да
још увек има право на наду и пева: „Огњем жутог листа
догорева дан / Ндати се могу. Неће бити сан“. Али, и он ј
есвестан немоновности „оног дна“. Па слути: „Можда ме
нађеш / кад сказаљке / на старом сату /као руке склопе.“

Страх од будућег, од онога што људски ум никада

није докучио, од оностраног света, не настаје у песнику
Милану због страха од смрти, већ због велике љубави: „Јер
бојим се да будем будан / кад тамо неће те бити.“. У
међувремену. „ Дани се ређају у јасном низу / време ме
гази, јутра ме гризу“. Па се песник брани поруком:
„Пронађи љубав моју када се врати / у планиском потоку /
у детету, у Дунаву и белом цвету.“ Али , док не дође час да
неко не потражи његову љубав и и спуни љегову поруку,
он надахнуто и заиста лепо, романтично, достојно својих
узвишених осећања према вољеној пише: „ Мирисно топло
меко / руком ме привуци / да ми уздах / не би украо други
неко.“. Те риме су произишле из „напада лудила“, како сам
аутор објашњава, што није умео да се одбрани од рима
које су у њему процветале, већ ј еморао да их претвори у
књигу. Међутим, то ј есасвим природан чин, јер једин
иначин да се песник ослободи својих рима јесте да их
напише, а потом и објави. Тек када се оне објаве ми их с
еконачно ослобађамо и он еслободно дишу, јер више нису
само наше, може их узети ко год то жели. Наравно, то не
лечи „лудило“, јер нове риме ће се опет родити и биће
нових мука.

Такве муке желимо Милану Рогуљи.

ДРАГОЉУБ МАСЛИЋ

СТЕПЕНИК НА НЕБУ

Љубав у речи, а реч о љубави...

У песмама Милана Рогуље, Љубав има велико

почетено слово, живот је пун светслости, боја и снова ,
пољубаца који „ зову дугу“, убрзаних откуцаја срца,
умилних додира, уздаха, ћутања, зебње, слатких
страховања и патње, косе, ветра, неба, облака, траве, мора,
талас, бреза, лишћа, ужарених погледа, суптилних титраја
тела и душе... и све то утапа у вечнсоти космоса, у
земаљске недописане описе жеене која је „ Божји дах у
просторима“, а њена лепота тако недогледна, како ј
енаписао Јован Дучић.

Доживљај љубави Милана Рогуље поприма тако

„негубљивост написане речи“, љубав остаје у његовом и
нашем микрокосмосу, путује ка далеким, недостижним
сазвежђима и галаксијама, оставља траг у времену,
садашњем и будућем. Миланова љубав ј евечна, не
зсатарева, нема ограниченог рока трајања. Блиска нам је ,
извире из нас, у њој препознајемо себе и на песникове
стихове без размишљања стављамо наш печат као
појединачну, званичну оверу драгог садржаја.

Љубаав је моћна. „ животу се радује срећа“, а песник виид

„ сањан сан“ и „степеник на небу“... у љубави само
појединци. И зато је љубав само – моја! Нто својим
стиховима потврђује и песник чију прву збирку држимо у
рукама. Љубав је танани израз интиме, појединачне
животне жеље која не позанје актуелне изазове доба у
коме живимо, није оптерећена дневним пробелемима, али
је незаменљива као уточиште у нашем бегу из учмале
стварности, просечности и обичности. И нас, читаоце,
Милан Рогуља укрцава у композицију љубави , путујемо
са њим пругом усхићења у недоглед, а он нам, срцем,
широм отвара и врата и прозоре свлјих искрених
доживљаја и очекивања. Његова љубав према „безименој“
ниј ескривена у неком мрачном прикрајку , она је као
велика изложба на отвореном простору са свим својим
лепим и загонетним импулсима, ми је видимо, можемо да
је додирнемо и да је осетимо.

Сажемо се са песниковом поруком да се: „ни сан ни

живот никада неће поновити“, али остаје светлост његове
(наше) љубави исказане и кад „заигра месец над
равницом“, кад се зачује „писак васионе“ и кад „смртна
душа почиње да лута“. Иако се „не враћа време прошло“
Милан Рогуља својим стихом уверава: „искорачих из
себе“, а кад буду „нестале и песми речи“, ни тада се: „не
оставља љубав права“!
 Љубав је трајна – као живот.
Љубав је живот, а живот је љубав.
Ове речи иситине Милан Рогуља проживљава међу
страницама овог првенца својих лепих песама које нам
дарује, а ми их са радошћу примамо.

И узимамо себи за право да очекујемо и нове дарове.

Београд 23.10.2009.г
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Милан Рогуља рођен у Зрењанину 1966. године.

Ово је његова прва књига поезије.

Живи у Новом Београду.

 САДРЖАЈ

Уместо увода..............................................................

НЕДСОАЊАНИ САН......................................

Исто није.....................................................................
Нађена душа...............................................................
Живот и сан................................................................
Недосањани сан..........................................................
Обрис ока....................................................................
Црње од црног............................................................
Деоба...........................................................................
Кад кише крену..........................................................
У јесен.........................................................................
Још...............................................................................
Ако икад одеш............................................................
Глас из далека.............................................................
Смиље и босиље.........................................................
Беле руже....................................................................
Сузе..............................................................................

ДОСНЕВИЦЕ...................................................
Једном..........................................................................
Дођи.............................................................................
Чекање.........................................................................
Опора реч....................................................................
Стојиш на балкону.....................................................
Јесења утеха................................................................
Кротка мисао..............................................................
Рана. ............................................................................
Сасвим случајно.........................................................
Сабља...........................................................................
Сенка без гласа...........................................................
Шапутање...................................................................
Досневање...................................................................
На истом месту...........................................................
Кад птице утихну.......................................................

Белешка о писцу.........................................................
Издавање и штампање ове збирке песама помогли су:

Катарина С. Јовановић,
Милован Алексић,
Стеван Огњеновић,
Удружење пензинера МУП-а Србије,
Београд,
Хотел „Мажестик“ Београд
PXD SISTEM д.о.о. Београд-Врачар

Свима велико – ХВАЛА!

CIP- Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

323.3(=163.41) : (=18) (082)

327.7/ .8 (497.115) (082)
94 (497.115) (082)
14:929 Rogulja M. (082)

Rogulja M.
Досневања, МИлан Рогуља – 1966
-Београд : Ивона, 2013
(Београд : Ивона). – 74 листа. ; 20
cm.-

Тираж 500.-
ISBN 978-86-914873-0-0
1.Mилан, Рогуља, 1966- [аутор]
COBISS.SR-ID 978-86-914873