C.M.

Bowra *Uvodni deo o simbolizmu i Malarmeu*

Posmatran u retrospektivi, simbolistički pokret devetnaestog veka u Francuskoj bio je u

osnovi mističan. On je plemenitom rečitošću protestovao protiv naučne umetnosti jednog
vremena koje je izgubilo mnoga svoja verovanja u tradicionalnu religiju i nadalo se da će
pronaći zamenu u traganju za istinom. Realisti nisu imali potrebe za tim verovanjem u
superiorni svet iznad čula koji je evropa poznavala još od neoplatonizma i Avgustina; oni su
verovali da je važna jedino istina i da se ona može empirijski pronaći u ovome svetu.
Simbolisti su se bunili protiv ovog naučnog realizma, i njihov protest je bio mističan u tome
što se izricao u ime idealnog sveta koji je, prema njihovoj oceni, bio realniji od sveta čula.
Taj misticizam nije bio strogo hrišćancki, bila je to religija Idealne Lepote lepog (le Beau) i
ideala (l' ideal). Simbolizam je,dakle, bio mistični oblik estetizma. Ovo se vidi u Bodlerovom
verovanju u idealnu lepotu koju je gorko suprotstavljao svom životu, u Verlenovom pokušaju
da uporedo piše o duši i o telu, u Malarmeovim proročkim i zagonetnim izjavama. Kod
Bodlera je ideal lepote davao svrhu njegovoj duši, kod Verlena opravdava traganje za
zabranjenim zadovoljstvima, Malarmeu je ideal lepote jedini važan u životu (u prevodu, ideal
lepote im je bio cilj stvaralaštva i smisao života).

Pandan fr. simbolizmu u Engleskoj je bio estetički pokret čiji je najvažniji predstavnik
O.Vajld, ali engleski esteticizam nije bio tako strogo mističan, transcendentalan i kompleksan
kao Malarmeov. Malarme je stvorio novi misticizam umetnosti. On ga je izražavao bez
logičke veze rečima heraklitovski nejasnim i snažnim. Malarmeov cvet, oživljen rečju, je
idealni cvet koji u sebi ima lepotu svih cvetova i on nije jedan među njima nego nešto iznad
njih. Doživljaj cveta pripada čistom ''pogledu'', a ne čulima. Ideje su lepe po sebi i uzrok
lepote u drugim stvarima. Malarme i njegovi sledbenici se nazivaju simbolistima jer su
izražavali natprirodno iskustvo jezikom vidljivih stvari, i zbog toga je gotovo svaka reč
simbol i koristi se ne u svom uobičajenom cilju, već radi izazivanja asocijacija na realnost
izvan čula. Nije prvi koristio taj postupak (Dante, Blejk), ali prvi se nije bavio religioznim
činjenicama, već specifičnim estetskim iskustvom koje je tumačio kao što bi neki svetac
mogao da tumači svoje vizije Boga. Njegov prethodnik, Bodler, prirodu je posmatrao kao
simbol neke druge, više realnosti.

Suština simbolizma jeste njegovo insistiranje na svetu idealne lepote, i uverenost da se taj
svet ostvaruje putem umetnosti. Simbolisti zahtevaju ekstazu u stvaranju poezije kao što
religija zahteva ekstazu vernika prilikom molitve. Estetski zanos prividno briše razlike
vremena i mesta, razlike između ja i ne-ja, tuge i radosti. Estetski zanos po nekim
karakteristikama može da podseća na religioznu predanost. Ali fr. simbolizam se razlikuje od
tradicionalnog simbolizma u jednom bitnom pogledu. Tradicionalni simbolizam ima
hrišćanske simbole, koji su asocijativno bogati i lako se poznaju. Ali pesnik koji piše o
svojim privatnim egzaltacijama mora da pronađe svoje simbole, te drugim ljudima može biti
teško da ocene njihovu punu vrednost. Bodler je taj problem rešio preokrećući simbole
katolicizma, ali Malarme je morao pronaći nove simbole. Većina Malarmeovih simbola može
da se protumači pažljivim proučavanjem njegovog dela, ali neki ostaju zamračeni jer ne
mogu drugima da izraze ono što su značili njemu. Zbog toga je Malarmeova poezija teža od
gotovo svake druge velike svetske poezije. Ali kada su simboli shvatljivi oni izražavaju ono
što ne bi mogao nijedan drugi postupak – transcendentalnu radost koju je Malarme nalazio u
svojoj pesničkoj viziji. Ipak, iskustva koja prevazilaze običnu sudbinu iskazuju se rečima,
iako po svojoj prirodi pripadaju kategorijama postojanja za koje reči jedva da postoje.

Simbolisti su u u odanosti idealu lepote morali da raskinu sa mnogim poznatim

karakteristikama poezije. Za simbolistu (suprotnost romantičaru), obuzetog idealnom
lepotom, politika je tuđa i neprijateljska tema. Njena gromoglasnost sukobljavala se sa
nepomućenom tišinom njegove kontemplacije, a njene vulgarne emocije upropaštavaju
tananu usredsređenost njegove vizije. Neprijateljski su nastrojeni prema realizmu jer on
poriče i razara idealni svet. Parnasovska poezija je okom oživljavala prizore iz vidljivog
sveta, dok se simbolistička bavila tajnim željama i uzbuđenjima, treptajima samoće i nemom,
kontemplativnom ja. U poeziji simbolizma nema padanja u hladnu retoriku ni u otrcani
moralizam, ni obraćanja gomili, niti pokušaja da se služi nekim drugim ciljevima osim
Lepom. Simbolisti su obnovili onaj subjektivni element koji su parnasovci bili isključili.
Simbolisti su pokazali da poezija može da bude i dekorativna i lična:

Noć bela od ledenica i okrutnog snega (Malarme)

Važna je bila i pažnja koju su simbolisti poklanjali muzičkom elementu u poeziji. Obožavali
su Vagnerovu muziku i u njoj otkrili uzbuđenje koje su hteli da iskažu i svojom poezijom.
Muzika je postala ključna reč (vidi Verlen Pesnička umetnost). Valeri kaže da je zadatak
simboliste da od muzike oduzme ono što su pesnici u njoj izgubili. Ovo je bio uzvišen
zadatak za francuske pesnike. Rečima učiniti ono što je Vagner uspeo notama činilo se i
mogućno i poželjno. I u Engleskoj i u Nemačkoj ovaj postupak je predstavljao povratak
izgubljenoj tradiciji pesme, samom srcu poezije. Malarme je ovom problemu posvetio svoju
trajnu i odanu pažnju.

Čuti neosporan zrak1 – kao što strelice pozlaćuju i kidaju meandar melodija: gde Muzika
vezuje Stih da bi stvorila, nakon Vagnera, Poeziju.

Malarmeova teorija, ukratko izložena, glasi da poezija ne treba da obaveštava nego da

nagoveštava i oživljava, ne da imenuje stvari, nego da stvara njihovu atmosferu. I njegov
idol, E.A. Po, tražio je „sugestivnu neodređenost nejasnog i stoga duhovnog efekta“.
Nagoveštajem poeziji dati tajanstvenost bio je plemenit ideal. Malarme je sledio ovaj ideal
nemilosrdnom doslednošću i zato je njegova poezija postepeno postajala sve hermetičnija.
Malarmeov ideal je i odsutnost (l' absence), savršenstvo koje nikad nije stvarno prisutno,
tišina u kojoj ima više muzike nego u bilo kojoj pesmi. Nečujna muzika, zanemela reč,
muzičarka tišine (Sainte), septet iskričenja (nečujni zvuk sedam zvezda Velikog medveda)
bili su njegovi simboli za zanos i radost poezije, koji su mu mnogo značili i čiju je
velelepnost želeo da prenese drugima. Ovi simboli su slični muzici sfera, harmoniji čujnoj za
duhovno uho u oblicima idealne lepote. Verovao je da postoji idealna apsolutna poezija, u
poređenju sa kojom je ono što je napisano, običan sadržaj poezije. On je verovao da će
poeziju tako očistiti da će ona izazivati čisti zanos, apsolutnu radost koja prevazilazi
ograničenja što ih priroda nameće rečima, i koja je svojstvena idealnom svetu.

Simbolizam je, dakle, prvobitno bio mistična poezija čija je tehnika bila zavisna od njene
metafizike i čiju prvobitnu popularnost treba pripisati važnosti koju je pridavala pesnikovom
biću i elementu muzike u njegovoj umetnosti. Odsecajući sebe od velikog dela života,
simbolista se se povlači u kulu od slonovače i njegovo delo je postajalo aktivnost kultivisane
nekolicine. Simbolisti mrze javnost isto koliko i Flober. Malarme kaže da je ona hidra koja je
ubila Poa. Ovo estetsko povlačenje simbolisti su idealizovali i ono je svoj potpuni lik našlo u
Dezesentu, junaku Uismansovog romana Nasuprot. Simbolisti povlačenjem gube prirodnu
ljudsku vitalnost do koje se dolazi u dodiru sa životom.

Malarmeov neuspeh da stvori svoje veliko delo (oeuvre pure), o kome je snevao više od 20
godina, može se objasniti stanovištem da je o njemu suviše razmišljao i iscrpao svoje snage.
Suviše se usredsređivao na teoriju poezije i razmišljao o tome kako treba da izgleda idealna
pesma da nije mogao da piše ni da misli i o čemu drugom. Druga poteškoća je bila što ga je

1
nisam sigurna da li je ovo hrvaština i da li se odnosi na vazduh ili svetlosni zrak :)
progonila vizija Vagnerovog postignuća, i uprkos tome što je znao da su reči poezije
neodvojive od značenja i da se po tome umnogome razlikuju od apstraktne muzike, težio je
da u poeziji stvori efekat apsolutno estetski da se i razumevanje značenja reči može
prenebregnuti. Da bi izrazio apsolutnu lepotu, koja je za njega bila sve, on sanja da pronađe
„reč pod obličjem tišine“ i uspeo je da nagovesti njenu prirodu u:

L' insensibilite de l'azur et des pierres. (Neosetljivost plaveti i stenja)

ali napisati celu pesmu o tome gotovo je nemoguće. Sledbenici Malarmea su počeli
prihvatajući ideje simbolizma. Oni predstavljaju prekretnicu između jednog vremena koje se
zadovoljavalo time da umetnost posmatra kao privatno mistično iskustvo i drugog vremena
koje je posmatra više kao javnu i društvenu delatnost.

Vladeta Košutić: Malarme i simbolizam

Predstava o svetu kao poprištu ispaštanja, čamotinje i teskobe, nastaje pod uticajem stihova iz
Cveća zla, ali Malarmeova uverenja ne proističu iz nepokolebljive vere i katoličanstva.
Malarme je korenit bezvernik kome od početka estetika zamenjuje svako božanstvo;
čamotinja je neminovna čoveku koji teži za vrhovnom estetikom, vedrinom nedostižnog
plavetnila. U Strepnji, najbodlerskijoj pesmi, postoji stih koji nadmaša Bodlerov domet:

Ti o ništavilu znaš od mrtvih više

A u Tuzi leta, završnica pesme izražava želju da kosa dragane, izvor ništavila, treba da
pesniku podari svojstva ništavila:

neosetljivost stenja i plaveti

Gde se pojam kamena kao zemaljske neosetljivosti združuje se sa plavetnilom, pojmom

nebeske neosetljivosti, što nas dovodi do dve značajne pesme Malarmeovog jasnog razdoblja,
do Prozora i Plaveti.

Prozori prikazuju čamu i ideal, ustaljen svet bodlerovskih oprečnosti. Sadašnjost je teskoba
bolesničkog života skučenog u četiri zida, a prozorsko okno je sinonim umetnosti. Ali
Malarme nije Bodler, on ne želi posredništvo okna, on želi da se razbijanjem stakla domogne
Ideala iako ishod neće biti spasonosan. Ikar „očupanih krila“ neće pobediti bezmernost
plavetnila, on će pasti i telesno i duhovno, jer plavetnila zapravo i nema, Ideal je ništavilo. U
Plavetnilu pesnik pokušava da odstrani nebo. Uzalud, sveprisutan, svemoćan svod ostaje
„večna podsmešljivost“.

U ogledu Umetnost za sve, iz 1862. godine, Malarme objavljuje svoj pesnički manifest kome
ostaje dosledan tokom celog stvaralaštva:

''Svaka sveta stvar koja želi ostati sveta, ovija se tajnom. Religije se čuvaju zaklonom
tajni, otkrivenih jedino predodređenima. Umetnost ima svojih tajni. Muzika nam pruža
primer. Otvorimo ovlašno Mocarta, Betovena ili Vagnera, bacimo nemaran pogled na prvu
stranicu njihovog dela, i obuzeće nas versko čuđenje pri pogledu na mrtvačke nizove
ozbiljnih, čednih, nepoznatih znakova. I zatvaramo trebnik, neoskrvnjen nijednom nečistom
mišlju.
Pitao sam se često zašto je to potrebno svojstvo uskraćeno jedinoj, najvećoj
umetnosti(književnosti). Ona je bez tajne za licemernu ljubopitljivost, bez užasa za
bezbožnike, predana osmehu i mrštenju neznalice i neprijatelja.''

Još 1861. kaže: ''Imenovati predmet, znači ukinuti tri četvrtine zadovoljstva pesme koja je
sazdana radi sreće postepenoga otkrivanja; nagovestiti ga, to joj je svrha!''

A 1895, tri godine pred smrt, u pesmi Sav dah udahnut potvrđuje da su materijalnost i jasnost
neprijatelji pesme. Odstrani iz pesme svaku nisku stvarnost, jer odveć tačan smisao uništava
tvoju neodredljivu književnost. Slikaj ne stvar, već utisak koji ona stvara. Pesnički jezik tako
prestaje biti suština i postaje oblik.
Malarme ne poštuje sasvim ni pravopis ni sintaksu, poigrava se sa inverzijama i stvara svoj
izraz. Šase zaključuje da je u Malarmeovoj poeziji jedino oblik nejasan, dok su suština
jednostavne misli i opšta mesta koja čitaoca nedovoljno nagrađuju za veliki trud i strpljivost
pri tumačenju.

Umetnička veština nije samo u obliku, već i u postupku koji su kritičari nazvali ''ukidanjem
objekta'', tj. kad je prvobitna činjenica zanemarena a poređenje koje je izazvala ostaje da
stvara nova poređenja(asocijacije). Ako te nagoveštaje i analogije shvatimo kao simbole,
onda ćemo shvatiti da je Malarmeov simbolizam stran ustaljenom simbolizmu prostoga
govora(zmija je simbol lukavstva i greha, jagnje je simbol bezazlenosti). Malarmeov simbol
je niz istančanih odblesaka koje je sugerisao ukinut predmet, niz teško shvatljivih
odblesaka, jer su samo nagovešteni i nagovešćuju čistu ideju stvari. Skladnost tih
apstrakcija treba da probudi u nama osećanje Lepote koja je stvar duše, znamen večnih i
skrivenih Bodlerovih saglasnosti. Malarmeovo pesništvo je slikajuća muzika, kontrapunkt
(harmonija polifonije) muzike i metafizike. Ova načela najbolje potvrđuje u svojim sonetima.

Malarme je bio upoznat sa Hegelovom dijalektikom: Ništavilo se nerazdvojno spaja sa

stvarnošću, Biće je naličje Nebića. Nebiće se kroz umetnost opredmećuje, postaje sinonim
Bića, čime se trenutno, vremensko delo pretvara u večno.

Estetika se nije pokazala zadovoljavajućom zamenom mistike koja je podarila veličinu Igou,
Bodleru, Novalisu, Helderlinu ili Rilkeu. Malarmeovom ''žeđi za Apsolutnim'' niko od
njegovih savremenika ni približno nije bio obuzet, niti je mogao biti. Svi sledbenici
simbolizma ubrzo postaju polusimbolisti, okrenuvši se nasleđu i predanju, nastavljajući s
pisanjem stihova na klasičan način. Novi simbolisti često brkaju nejasnost izraza sa
izražavanjem nejasnog. Jedini Valeri, ne pridajući pesniku vladarsku ulogu u umetnosti,
odrekavši se hotimičnih nejasnosti i težnje ka izuzetnoj etimologiji, i istrajavši na
učiteljevom ''čistom pesništvu'', uspeo je da od lirike stvori ''jezik u jeziku'', racionalan i
tačan, iskazan savremenim oblikom.