POETIKA STEFANA MALARMEA seminarski rad (Milo Bodnar) : Velek naziva Malarmea Visokim prvosvetenikom poezije,1 Rejmon klerikom

m "koji istie svoju nekompetenciju o svemu to nije apsolutno",2 a Vilson pravim svecem u knjievnosti.3 Ovi pompezni nazivi nisu dati olako : Malarme je bio pesnik koji je sebi postavio nadljudski cilj, kojem je stremio beskompromisno i asketski strogo. Napor da iznae sasvim osobit jezik poezije, na kome je i zasnovana njegova poetika, teko nalazi paralelu u itavoj istoriji knjievnosti. Malarmeova poetska misao rasuta je po njegovim esejima, sakupljenim pod nazivom Lutanja (Divagations), ali i po pismima i intervjuima, kao i u samoj poeziji. Gotovo da se ta poetika moe predstaviti kao celovit i povezan sistem ideja, uprkos zagonetnom stilu kojim su one izloene. Kao i mnogi pesnici pre njega, Malarme je eleo da izrazi misteriju univerzuma, ali on osea da ova misterija nije samo nereiva i neizmerno tamna, ve je takoe i uplja, prazna, nema, nitavilo samo. Vrlo rano je napustio religiju i ini se da se, poput mnogih ateista, kolebao izmeu materijalizma ili agnosticizma i neke vrste okultizma. Ne ini se verovatnim da je sa Platonom ili Hegelom bio neto vie nego jedva upoznat, a sa njima je esto povezivan, naglaava Velek. 4 Ako je Velek u pravu, onda je to argument u prilog Malarmeovoj originalnosti. Velek kae da nije potrebno nita vie, da bi se objasnile Malarmeove pesnike teorije, nego uvid u atmosferu ateistikog pesimizma 19.v. i neto znanja o glavnim idejama neoplatonistike tradicije u estetici. Umetnost traga za Apsolutom, ali oajava nad mogunou da ga ikada dostigne; sutina sveta je nitavilo, nirvana, i pesnik ne moe da uradi nita osim da govori o ovom nitavilu.5 Baura smatra da je simbolizam bio mistian u tome to se izricao u ime idealnog sveta koji je, prema oceni simbolista, bio stvarniji od sveta ula. Mistini karakter simbolizma nije ni u kojem strogom smislu bio hrianski. Bila je to religija idealne lepote - "Lepog" ("le Beau") i "Ideala" ("l'Ideal"). Taj ideal se kod Malarmea otkriva u prorokim i zagonetnim izjavama, on je za njega sve to je vano. U nemogunosti da se vrate svom izopaenom i obesnaenom hrianstvu, simbolisti su svoju potrebu za verom pronali u Lepom, kae Baura.6 Malarme crpi iz Poa i Bodlera, ali se od njih znaajno razlikuje u kljunim mestima svoje poetike. Od Poa, koga je cenio nada sve pesnike, preuzeo je naglaavanje prorauna i efekta, neprijateljstvo prema romantiarskoj inspiraciji i oboavanje dela i zanata, vetine, tehnike. Filozofija kompozicije je za Malarmea bila neka vrsta uputstva, uzora, kanonskog spisa na koji se uvek ugledao. Od Poa je nauio i to da svaka sluajnost mora biti iskljuena iz modernog dela, da se ona moe samo fingirati. Malarme ustaje protiv uobiajene slike zanesenog pesnika, koji nasumice izbacuje svoje lake i nepovezane stihove u jednom dahu. Za njega, pesnik je ozbiljni mislilac, sa snanim idejama, koji okruuje svoje zamisli smelim i sporo isklesanim slikama. Malarme prihvata Poovu koncepciju poezije, kao proraunatost efekata udruenu sa tenjom ka istoj lepoti. Meutim, Malarmeov ideal lepote ima neeg ozbiljnog, asketskog, ledenog, zastraujue tamnog i ak upljeg.7 Bodlerov teorijski uticaj je znatno slabiji, i takorei pregaen Poovim. Tek poneke periferne ideje Bodlerove, kao ona o jeziku kao evocirajuem arobnjatvu, nalaze glasnijeg odjeka kod Malarmea. Uostalom, Malarme je originalni mislilac; Po i Bodler su samo pesnici koji su najvie uticali na njega. Temelj Malarmeove poetike predstavlja kritika jezika; moglo bi se rei da njegova poetika poiva na poetici jezika. Zbog radikalnog nezadovoljstva jezikom kao takvim, pesnik pokuava da rastumai sasvim osobit poetski jezik. Za njega je jezik u svojoj sirovoj i trenutnoj upotrebi odvojen od sutinskog jezika
1 2 3 4 5 6 7

Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 452 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str. 26 Edmund Vilson, Akselov zamak, str. 17 Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 461 ibid. S. M. Baura, Naslee simbolizma, str. 11 Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 453

poezije : pripovedanje, predavanje, opisivanje - to spada u osnovnu upotrebu, u slubu univerzalnog iskaza, svakodnevnog jezika, to nije pogodan materijal za poeziju. ... raznolikost idioma na zemlji spreava oveka da iskae rei koje bi inae nale, jedinstvenim iskovavanjem, materijalnu istinu. Ta zabrana hara izriita u prirodi... da ne postoji razlog da se smatramo Bogom;... 8 Nedostaje savren, boanski jezik, u kojem bi rei, jednom iskovane, ovaplotile samu Istinu. Prave, boanske rei bi govorile apsolutnu istinu. To bi bio Pravi jezik, koji stvara, rei kao stvari. Ali to nije mogue, "ta zabrana hara izriita u prirodi". Ako jedini Bog zna istinu, onda samo Bog raspolae jezikom koji tu istinu moe da izrazi. Verovao je u vrstu vezu izmeu zvuka i smisla koju pesnik treba da otkrije i upotrebi. Zvuni simbolizam izgledao mu je kao nauka budunosti, koju je pokuao amaterski da istrai u svojoj udnovatoj knjizi Engleske rei (Les mots anglais). Kod Malarmea engleski jezik ima ulogu koju u Platonovom Kratilu ima "jezik bogova". To je lingvistika utopija, izgubljeni jeziki raj, a ne engleski kakav je zaista, kakav se govori. Naznaeni zadatak Malarmeovog (kvazi)lingvistikog istraivanja Engleske rei je da delo bude neka vrsta kritikog engleskog renika, u kojem bi etimologija i motivacija imale mnemotehiku ulogu. Tu se engleskom pripisuje izuzetna mimetika mo. U stvari, engleski je ovde iskorien kao osnova za sanjarenje o jednom savrenom, boanskom jeziku. Engleske rei su basna ili simbol a contrario univerzalnog nedostatka jezika, smatra enet.9 Malarmeova glavna ideja jeste da je pesnik taj koji mora nadoknaditi manjkavost prirodnog jezika. Najvaniji tekst, u kojem se svom snagom iskazuje najdublja i najparadoksalnija Malarmeova lingvistika misao, jeste Kriza stiha (Crise de vers). Jezici nesavreni zato to su mnogobrojni, nedostaje vrhovni... upravljen prema estetskom, moj razum ali to govor zataji u predstavljanju predmeta dirkama koje im odgovaraju po boji i pokretu, a postoje u instrumentu glasa... Samo, znajmo da ne bi postojao stih : on filozofski nadoknauje nedostatak jezika, nadmona dopuna.10 Budui da nije "jedini", jezik ne moe biti savren. Dakle, "nesavrenost" ili "nedostatak" je u odsustvu tanosti, "istine", to jest mimetike nunosti, kako kae enet.11 Ipak, Malarme veruje u mimetiku sposobnost fonetskih elemenata jezika, "dirke" koje bi predmetima odgovarale bojom ili pokretom, "a postoje u instrumentu glasa". Ako jezici nisu tani, mogli bi to biti bar delimino, samo ako ispravno upotrebimo ove dirke, tj. vokale i konsonante. Obian, svakodnevni jezik ne moe da izrazi predmete na taj nain, osim sluajnih izuzetaka. Malarme je zamislio jednu reformu jezika koja bi mu dala ili povratila svu tanost za koju se smatra sposobnim ("sekundarni kratilizam", kako ga naziva enet).12 Kod Malarmea je stih zaduen da "filozofski" nadoknadi nedostatak jezika, tj. ne da ga ispravi, ve da ga kompenzuje pomou neke upotrebe drugog reda i drugog nivoa nego to je jezik : "nadmona dopuna". Da je jezik "savren", stihu ne bi bilo mesta, jezik bi sam bio poezija, poezija bi bila svuda, prema tome nigde. Spontana poezija, prirodno mimetiki jezik, inio bi izlinom pesnikovu umetnost, koja nije nita drugo do stvaranje jednog jezika koji je vetaki motivisan, dakle stih. Na stihu je, dakle, da uspostavi, na viem nivou, tanost za koju su foneme sposobne, a koju su rei izdale. Kad ne moemo popraviti jezik menjajui rei, sklopiemo ih u ire jedinice koje e tvoriti neto kao sintetike rei, tane i nune, "budui da stih nije nita drugo do savrena, prostrana i izvorna re"13 : Malarme je verovao je da je sinestezija ugraena u jezik. Zvuni kalup, aliteracija, rima, sainjavaju jedan nivo pesnikih izuma. Drugi ini metar sa svojom ritmikom smenom, kojom uspeva da izoluje re iz obinog jezika, opie magini krug oko pesme. Metar pretapa rei, stih postaje novi, jedinstveni element :
8 9 10 11 12 13

Mari i . Vukovi, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 55 Gerard Gentte, Mimologije, str. 256 S. Mari i . Vukovi, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 58 Gerard Gentte, Mimologije, str. 254 ibid. str. 256 ibid. str. 257

Stih koji od vie rei ponovo stvara totalnu re, novu, stranu jeziku i kao maijsku, okonava tu izolovanost Rei : odriui, nadmonim gestom, sluajnost termina uprkos vetini njihova naizmeninog kaljenja u smislu i zvunosti i prireuje vam to iznenaenje da nikad niste uli neki obini odlomak iskaza istovremeno kad se reminiscencija na imenovani objekt kupa u jednoj novoj atmosferi. 14 Sluajnost termina, koji negira, ali ne uklanja, suvereni gest stiha, ono je to nazivamo arbitrarnou jezikog znaka, ne nuna oznaka veze smisla i zvunosti. Jedna beleka iz 1869.g. govori o rei : "princip koji se razvija preko negacije svakog principa, sluaj". "Sluaj ne nainje stih", kae Malarme u jednom pismu Kopeu. 15 Kad ga ve ne moe ukinuti, stih prevladava sluaj integriui ga. Malarmeov poetski rad se odvija na nivou stiha, a ne na nivou rei. Kod njega ima povlaenih rei, po uestalosti ili strukturi, ali nema kratilovske igre na nivou rei. 16 Malarmeova poetika se ne moe svesti na efekte aliteracije, imitativne harmonije, homofonije i drugih anagrama. On je svoje pesme, kako je jednom rekao Dega-u, pisao ne idejama, nego reima, preputajui im svu inicijativu. Jezika spekulacija Malarmeova dovodi do pravog cepanja jezika : Jedna elja svojstvena mom vremenu je da se razdvoji kao za razliite namene dvostruko svojstvo rei, sirovo i neposredno ovde, bitno tamo. Pripovedati, predavati, ak opisivati, to ide, mada bi svakome moda dovoljno bilo da izmenja ljudske misli, da utke uzme ili poloi u tuu ruku novac, osnovna upotreba je u slubi univerzalnog iskaza u kome, izuzev knjievnosti, uestvuju sve vrste savremenih spisa. 17 Ono to pesnik naziva "dvostrukim svojstvom rei" jeste odnos izmeu "sirovog i neposrednog", svakodnevnog jezika, i "bitnog", pesnikog jezika. Prvi slui samo za "pripovedanje, poduavanje, ak opisivanje", "u slubi univerzalnog iskaza"; arbitrarnost jezikog znaka tu nimalo ne sveta. Drugo stanje, koje Malarme jo zove Kazivanje ili Re (Dire/Verbe),18 nikako se ne prilagoava tom "sluaju" (jezikoj konvenciji, dogovoru) i tei ponovnom uspostavljanju, ali na viem nivou, besprekorne nunosti jednog "vrhovnog", boanskog jezika. Malarmeova poezija je jezik u jeziku, njegov najistiji oblik, koji je najverniji prvobitnim istinama. U tome je smisao uvenog stiha iz soneta Grob Edgara Poa (Le Tombeau d'Edgar Poe) : Donner un sens plus pur aux mots de la tribu Dati smisao (znaenje) istiji reima plemena 19 Malarme zamilja da zvuni sloj poezije moe dostii efekte muzike, ali ne brka poeziju sa muzikom, niti eli da ih poistoveti. On shvata da je muzika u poeziji uzalud ako jezik ne dodeli znaenje zvuku. Prema Veleku, muzika kod Malarmea jeste muzika u grkom smislu, kao ritam Ideje, "celokupnost odnosa postojeih u svemu", neto boanstvenije od simfonije.20 Baura smatra da je njegov ideal "l'absence", odsutnost, savrenstvo koje nikad nije stvarno prisutno, tiina u kojoj ima vie muzike nego u bilo kojoj pesmi. Malarme je snevao o neem to bi se moglo uporediti sa pitagorejskom muzikom sfera, harmonijom ujnom za duhovno uho u oblicima idealne lepote. 21 I Fridrih se slae sa tim da Malarme pod muzikom misli, pre svega, na treperenje intelektualnih sadraja poezije, koje se obraaju unutranjem uhu.22 Poezija je u Malarmeovim oima nedvosmisleno najvia umetnost.
14 15 16 17 18 19 20 21 22

S. Mari i . Vukovi, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 58 Gerard Gentte, Mimologije, str. 258 ibid. str. 259 S. Mari i . Vukovi, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 58 Gerard Gentte, Mimologije, str. 260 www.mallarme.net Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 455 S. M. Baura, Naslee simbolizma, str. 20 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 146

ak i vie nego organizacijom zvuka, Malarme eli da ostvari poetski jezik promenom znaenja rei : njihovom upotrebom u etimolokom znaenju, sa oznaavanjem neuobiajenim u svakodnevnom jeziku; ukljuivanjem neologizama, ije se znaenje moe pogoditi, ili povremenim arhaizmima; uglavnom razvijanjem nove sintakse, koja vri nasilje nad uobiajenim odnosima u strukturi francuske reenice. Pretpostavljalo se da je bio pod uticajem engleske sintakse, jo vie latinske; meutim, njegova sintaksa nije ni engleska ni francuska, ve sopstvena. Kasni Malarme uvodi nove izume, jo izrazitije naruava konvenciju : dodaje grafiku sliku na tampanoj stranici. U Bacanju kocki (Un coup de ds) grafikim sredstvima sugerie temu zvezdane konstelacije, ali ureenje stihova i rei na stranici najvie sugerie hijerarhije vanosti, naglaenost i nenaglaenost, i u prazninama, intervale, pauze, tiine. Malarme oito ima na umu model muzike partiture, o emu jasno govori u predgovoru. Raspored stranica, vrlo uoljiv, ima nameru da poeziju izuzme iz vremena, da dostigne neto slino statinom efektu slike. ak i prelom knjige, nain na koji je sloena, njen format, takav je da uestvuje u efektu umetnikog dela. Zaokret ka pisanoj slici pokazuje Malarmeovo rastue nepoverenje prema zvunom elementu u poeziji, potpuno naputanje ambicija da se nadmee sa muzikom, smatra Velek.23 Ovu promenu prati Malarmeovo naputanje utvrenog metra i upotreba slobodnog stiha, koji je ranije smatrao labavim i udljivim. Malarmeova umetnost je antinaturalistika i impersonalna; ona ne moe biti deskriptivna : pesnik ne sme da imenuje predmet, samo da ga sugerie i evocira, i stoga Malarme stalno upotrebljava elipsu i perifrazu. Umetnost nije i ne sme biti lina ili lirska : isto delo podrazumeva izraajno ieznue pesnika, koji preputa inicijativu reima, stabilizovanim sukobljavanjem njihove nejednakosti. One se pale od meusobnih odsjaja... 24 Pesnik je svetenik, u potpunosti posveen svojoj umetnosti, slui joj skrueno, asketski, u dubokoj usamljenosti, bez nade u lini uspeh ili slavu. Nestanak pesnika izgleda mu kao otkrie moderne poezije. Pesnik i ovek su potpuno zasebni za Malarmea. Njegovo delo potkrepljuje ove stavove : on je prevalio dug put od ranog parnasovskog i bodlerovskog stila do konciznosti i kompleksnosti svog zrelog stiha. Malarme je obuzet idealnom lepotom, a bilo kakva angaovanost, realistiki ili nauni pogled na umetnost, razara idealni svet koji je sredite njegovih aktivnosti. Malarme upravo sa tog stanovita kritikuje i prevazilazi parnasovsku umetnost, ostavljajui izmeu njih nepremostiv jaz, jaz izmeu materijalnog i duhovnog sveta : Parnasovci uzimaju stvar celu : pokau je : tako nema tajanstvenosti; oni oduzimaju duhu divnu radost verovanjem da sami stvaraju. Imenovati predmet, to znai unititi tri etvrtine uivanja u pesmi... 25 Smatrao je da je poezija dostupna malom broju ljudi, da se umetnik mora izdvojiti i ostati aristokrata. Popularizacija umetnosti za njega je bogohuljenje. Pesnik je "u trajku pred drutvom" : Za mene je sluaj pesnika u ovom drutvu, koje mu ne dozvoljava da ivi, sluaj oveka koji ide u osamu da izvaja vlastitu grobnicu. (...) Stav pesnika u doba kao to je ovo, kad je on u trajku pred drutvom... 26 Jedina mogua umetnost za Malarmea je usamljena stroga umetnost, iji je vrhunac "arhitekturalno i promiljeno" delo, boanski i sloen organizam koji pesnik naziva "Knjigom". "Knjiga" ima gotovo bezgraninu sposobnost reprodukcije; ona e, poput Biblije, stvarati poeziju, univerzalnu, neunitivu, besmrtnu. Svi razraeni izumi zvuka i smene verbalnog znaenja, itav osobiti jezik poezije, slui da bi se postiglo uklanjanje sluaja i nepredvienih mogunosti, koji mue obian jezik.

23 24 25 26

Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 457 S. Mari i . Vukovi, Poezija: S. Malarme, Kriza stiha, str. 56 ibid.: S. Malarme, O knjievnoj evoluciji, str. 60 ibid.: S. Malarme, O knjievnoj evoluciji, str. 61

Logino je da postoji samo jedna Knjiga, poto moe postojati samo jedan univerzalni jezik. Takva knjiga bi jednostavno postojala, nezavisna od uma autora ili itaoca. To bi bilo kao jezik koji samog sebe stvara. Jedna Knjiga, koja je stvarnost i stvarni jezik. Po Veleku, itava ideja o jednoj Knjizi i o "pravom" jeziku je oigledno pogrena. Ona se suprotstavlja raznolikosti stvarnosti kako se razvijala kroz istoriju. To je oajniko i herojsko bacanje kocki, koje, meutim, nikada nee ukinuti sluaj, nadahnut je Velek.27 Malarmeova Knjiga trebalo je da prui "orfiko objanjenje Zemlje"; trebalo je da to bude knjiga magije, koja pokuava da sugerie ili evocira sredinju misteriju, neizrecivo, Ideju, Tiinu, Nitavilo. Velek smatra da se ne postavlja nikakav stvarno nerazumljiv problem onim to se velialo kao Malarmeova negativna estetika.28 Po njemu nesumnjivo postoji psiholoka osnova pesnikovog oseanja jalovosti, nemoi, i konane tiine. Malarme je esto u pismima opisivao svoju agoniju nad delom, kao malo koji drugi pesnik. On je bio perfekcionista, sa uzvienim idealom o tome ta bi poezija trebalo da bude, minuciozni zanatlija koji je pokuao neto to je zbog same svoje prirode nemogue ispuniti: knjigu koja e okonati sve knjige, magini rezime univerzuma. Malarmeov zahtev za depersonalizacijom nije mistian. To je odricanje pesnikove linosti u svrhu adekvatnog odraavanja univerzuma i njegove zagonetke. Impersonalnost je objektivnost, istina. Umetnost posee za Idejom, koja je krajnje neizreciva, jer je tako uoptena kao da je bez ikakvih odraenih crta. Umetnost je i apstraktna i opskurna. Ona moe biti samo aluzivna, moe samo da nagovesti misteriju. Malarme velia apstraktnu umetnost tonom oajnikog ponosa. Uprkos svemu, pesnik se baca : ...oajniki u snove za koje zna da ne postoje, pevajui sve vreme o naoj Dui i o svim slinim i nebeskim utiscima smetenim u nama jo od najranijih vremena, i obznanjuje, pred Nitavilom koje je istina, te slavne lai. 29 Ovo je izraz pesnikovog ponosa, ali i istinske vere u to da sve nestaje osim savrenog umetnikog dela, neunitive Knjige. Samo umetnost preivljava u univerzumu, osobito poezija. ovekov glavni poziv je da bude umetnik, pesnik, da bi spasao neto iz olupine vremena. Na taj nain, kod Malarmea poezija upija sveukupnu stvarnost i postaje jedina stvarnost. Istovremeno, poezija je odluno odseena od konkretne stvarnosti, od njene stare brige o podraavanju prirode, od izraavanja pesnikove linosti, od bilo kakve emotivne retorike, i postaje samo znak, koji ne oznaava nita, tj. oznaava nitavilo.30 Prema Bauri, simbolizam ne poznaje teorije tako transcendentalne, stroge i potpune kao to su Malarmeove... Nijedan simbolista nema poglede tako kompleksne i mistine poput Malarmeovih.31 Malarme je stvorio novi misticizam umetnosti. On ga je izraavao bez logike veze, reima heraklitovski nejasnim i snanim. O odreenim pitanjima je najradije govorio metaforom : Ja kaem cvet; i izvan zaborava gde moj glas odbacuje bilo kakav obris kao neto drugo nego (to su) poznate cvetne aice, muziki se izdie, ideja sama i ljupka, izostala iz svih buketa. Baura smatra da ovaj zagonetni tekst sadri glavne smernice za razumevanje Malarmeove umetnosti.32 Postoji slinost izmeu ovog idealnog cveta i platonske ideje, eidos, ili forme. "Cvet" je ideja, on se ne opaa ulima. Malarme je pronaao stvaralaki princip u idejama, koje su lepe po sebi i uzrok lepote u drugim stvarima. U pesmi Proza za Dezesenta (Prose pour des Esseintes), koja je neka vrsta Malarmeove L'art poetique, izraava slina ubeenja. Sutina simbolizma je njegovo insistiranje na svetu idealne lepote, i uverenost da se taj svet ostvaruje putem umetnosti. Simbolista svojim radom na poeziji trai ekstaze koje pripadaju svetu religije. Ta tenja
27 28 29 30 31 32

Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 461 ibid. Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, vol. 4, str. 462 ibid. str. 463 S. M. Baura, Naslee simbolizma, str. 12 ibid. str. 13

za istim estetskim stanjem, za brisanjem svih razlika i oslobaanjem od svih odnosa, zaista podsea na religioznu predanost. Ipak, crkva ima vlastite, hrianske simbole. Pesnik koji pie o svojim privatnim mora da pronae svoje simbole, iju je vrednost i smisao teko oceniti. Bodler izopaava, izokree simbole katolicizma; ali Malarme pronalazi nove simbole. Oni potiu od raznolikih utisaka, njihovo znaenje esto ostaje tamno i nejasno. Zbog toga je, priznaje Baura, Malarmeova poezija "tea" od gotovo svake druge velike svetske poezije.33 ak i onda kad su obrisi nejasni, osnovne boje se istiu velikim sjajem. Malarmeov postupak je vrlo rano uporeivan sa postupkom slikara impresionista. Zabeleene su rei slavnoga Igoa, prilikom jedinog susreta sa autsajderom : "Moj dragi impresionistiki pesnik!"34 Vreme e pokazati ija e slava due trajati. U svakom sluaju, Malarme pronalazi rei za iskustva to pripadaju svetu koji se teko da uopte iskazati. On koristi rei iz predmetnog sveta, da bi se vinuo u svet ideja. Malarmeov svet je strogo ogranien, meutim neizrecivo bogat : on predmetnom svetu odreuje jasne i uske granice, da bi prodro do apsolutnog, koje ne poznaje vie nikakve granice. Njegova poezija odie izvesnim intenzitetom, ona se zaista sa naporom ita; ali upravo je taj intenzitet ono to predstavlja tekou za itaoca, a ne jedna od najeih optubi na Malarmeov raun : nejasnost. Odakle taj specifini intenzitet? On proistie iz odbacivanja svega sporednog, retorike, politike, moralizma. Jedini cilj te poezije je Lepo. Simbolizam je vratio poeziji njena osobena svojstva, oslobodivi je objektivnosti, vrativi joj subjektivnost. Malarmeova poezija je bez poze, bez predrasuda, bez ikakvog nametanja, ili se potpuno iscrpljuje u nametanju. To je poezija iskrena, duboka, sutinska : Poto se poezija sastoji u stvaranju, treba uzeti u ljudskoj dui stanja, svetlosti tako apsolutne istote da one, dobro opevane, dobro osvetljene, budu stvarno dragulji oveka : tu postoji simbol, stvaranje, i tu re poezija ima svog smisla : to je, u stvari, jedino mogue ljudsko stvaranje. 35 Da, ali kako doi do tih duevnih stanja, do "svetlosti apsolutne istote"? Simbolizam je otkrio nove puteve, novi metod stvaranja elementarno subjektivne lirike, nove instrumente za izraavanje jedva uhvatljivih oseanja. Malarmeova "ontoloka" poezija neprekidno produbljuje taj novi metod, odlazei sve dalje u otkrivanju, tako da neka njegova dela, kao Irodijada (Hrodiade) postaju gotovo nepodnoljiva za itanje. Ova "neuspela drama", kao i Popodne jednog Fauna (Laprs-midi dun faune) neuspela zbog "nedostatka neophodne anegdote",36 pokazuju da Malarme nikad nije mogao da bude dramski pisac. Poeziji koja govori o ogoljenom biu, moda jo i vie o ne-biu, nije potrebna nikakva anegdota. Nije potrebna nikakva "radnja". Nijedan pesnik pre njega nije tako hrabro ispitivao granice ljudskog bivstva, nijedan se nije osmelio da ode tako daleko u Nitavilo. Nitavilo! To je kljuna re u poetici Malarmea : ...ve mesec dana sam u najistijim gleerima Estetike - nakon to sam naao Nitavilo, naao sam Lepotu... 37 U pogledu formalne tanosti stiha, njegova lirika se pridrava metrikih konvencija. Strogost u pogledu forme kontrastira sa sadrajima koji se polako rasplinjavaju. Fridrih smatra da je kontrast izmeu razreenog, nematerijalnog sadraja i vezivne forme u biti je kontrast izmeu opasnosti i spasenja, kao kod Bodlera.38 Ontoloka shema Malarmeove poezije dovodi u vezu Nitavilo (Apsolut) i logos : logos je mesto na kojem se Nitavilo raa za svoju duhovnu egzistenciju. Prema starom romanskom miljenju, i pesnike forme su pojave logosa. Malarmeovo pesnitvo, koje odbacuje svaku realnost, utoliko snanije priziva lepotu, uoblienu u jeziku. Tako jezik u metrikim uslovima postaje spasonosna posuda za ono u objektivnom smislu nita. Kod Valerija i njegovih sledbenika, vaie taj zahtev da pesnitvo svoju
33 34 35 36 37 38

ibid. str. 14 Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mievia, str. LXII S. Mari i . Vukovi, Poezija: S. Malarme, , O knjievnoj evoluciji, str. 61 Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mievia, str. XLVI ibid. str. LXXVII Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 123

apstraktnost i mnogoznanost vezuje formom, te da ona slui kao oslonac u prostoru bez stvari i kao put i merilo za pesmu.39 Ovaj majstor forme, koji nikad nije bio veseli virtuoz, nesposoban da zapeva blistavo poput dobrog parnasovca, lomio je klasini aleksandrinac na sve mogue naine. Malarme je postajao slavan meu mlaim pesnicima, koji su se okupljali oko njega u sve veem broju; mau njima je bilo ve vie takvih koji su se sluili slobodnim stihom. Malarmeov duh, tako retko dragocen u svojoj otvorenosti, dakle sposoban za neprekidno uenje i usavravanje, nije u naelu, poput Verlena, odbijao ovu novotariju. Naprotiv, on se jo kako zanimao za mogunosti vers libre. Bacanje kocki (Un coup de ds) ne predstavlja najbolji primer za to. Ova filozofska poema jeste pisana stihovima kojima ne gospodari odreeni metar, ali u svojoj strogosti, u svojoj neumoljivoj tanosti gde nijedna praznina, razmak, ak tip i veliina tamparskih slova, a kamoli re, sa svojim zvukom i smislom, nisu "sluajne", ve im je cilj upravo ukidanje sluaja - deluje poput najrigidnije, najpaljivije promiljene forme. Valerija utisak nije varao kad je rekao, u svojim uspomenama na Le Maitre, da mu se pri prvom itanju Bacanja kocki uinilo da vidi "oblije jedne misli, po prvi put stavljene u ovaj na prostor", "neko sazvee koje bi najzad neto objanjavalo".40 I enet govori o "prostornoj" poetici u Bacanju kocki.41 Pred nama se uspostavlja jedan Poredak, ije unutranje odnose odreuje Nunost. Znaenje rei se stoga pokazuje u svoj moguoj, ako je dozvoljeno rei, 24-karatnoj istoti. Rei deluju kao da su osloboene od svih odnosa, ali njima ne vlada Haos, njima ne gospodari Sluaj. Ovi "prizmatini pododeljci Ideje" nalaze se u sloenim, gotovo matematikim odnosima. Iz te "ogoljene primene misli" zaista "proizlazi partitura" : ...pokuaj proistie (...) iz traganja posebnih i dragih naem vremenu, slobodnog stiha i pesme u prozi. Njihovo jedinjenje se ostvaruje pod jednim, znam, udnovatim uticajem, koji vri Muzika na koncertu; tu se nalazi vie sredstava za koja mi se uinilo da pripadaju Knjievnosti, preuzimam ih. Rod, makar postao neto kao simfonija, (...) ostavlja nedirnutim drevni stih, prema kome gajim kult i pripisujem mu vladavinu strasti i sanjarija; sve dok budu obraivani, u prvom redu (kao to sledi) odreeni predmeti iste i sloene mate ili intelekt... 42 Malarmeov predgovor Bacanju kocki jasno kae da poema proistie iz "traganja" slobodnog stiha i pesme u prozi, traganja ije se jedinjenje ostvaruje muzikim sredstvima. Pesnik smatra da ta sredstva pripadaju poeziji, te ih preuzima. Ovo delo je esto i uporeivano sa simfonijom. Kontrastirajui pesnike slike na principima kontrapunkta, Malarme je nastojao da re pretvori u izraz neke misli, drhtaj nekog oseanja ili da joj da vanost simbola.43 Malarme uvodi "povrinsko" itanje koje vezuje za linearno "itanje". Razvoj reklame i fotografije kao da sugerie ideju kompozicije na povrini; kao da pesma, ukoliko se njeno psiholoko jedinstvo raspada, osea potrebu da se prilagodi principu vizuelnog jedinstva. Ipak, Bacanje kocki donosilo je predstavu jedne misli duboko razraene i koherentne; pokuaj Malarmeov bio je da predstavi unutranje konstelacije koje crta ista misao.44 Autobiografija S.Malarmea, u obliku pisma Polu Verlenu, poetiki je tekst od prvorazrednog znaaja : ...uvek sam sanjao i pokuavao neto drugo, sa strpljivou alhemiara, spreman da rtvujem svu tatinu i svako zadovoljstvo, kao to su nekada spaljivali svoj nametaj da bi se napunila pe Velikog Dela. ta? To je teko rei : jedna knjiga, sasvim lepo, u nekoliko tomova, knjiga koja bi bila arhitekturalna i promiljena, a ne zbirka sluajnih makar udesnih nadahnua... Ii u i dalje, rei u :
39 40 41

42 43 44

ibid. str. 124 Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mievia, str. 345 Gerard Gentte, Mimologije, str. 260 : ..."prostorna" poetika u Bacanju kocki (Un coup de ds) se ne oslanja ni na kakav grafiki mimologizam. Pjesnika kreativnost ovdje premauje na apsolutan nain jezinu datost, pridajui - kao to svatko zna - ii smisao rijeima drutva. Stefan Malarme, Poezija, pesnikov predgovor Bacanju kocki, str 170 Renik knjievnih termina, str. 772 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str. 247

Knjiga, uveren da, u stvari, i nema vie od jedne, kakvu pokuava da napie svako ko se time bavi, makar bio i Genije). Orfiko objanjenje Zemlje, to je jedina pesnikova dunost i knjievna igra prvoga reda (...) to me zaokuplja i uspeu moda; ne da ostvarim to delo u njegovoj celosti (...), nego pokazati bar jedan njegov izvedeni odlomak, uiniti da na jednom mestu zasija velianstvena autentinost, oznaavajui itav ostatak za koji jedan ivot nije dovoljan. Dokazati kroz uinjene delove da ta knjiga postoji, i da sam spoznao ono to nisam stigao dovriti. 45 Na poetku citata nailazimo na re koju ne bi trebalo izgubiti iz vida : alhemiar. Ne sme se dozvoliti upliv dananje, jevtine simbolike potroake masovne kulture, na smisao ove rei. Treba prihvatiti njeno bukvalno znaenje, u smislu poziva ije se praktikovanje nekad kanjavalo spaljivanjem na lomai. Naunik i mag, dakle, koji sve rtvuje naporu da pronae Kamen mudrosti, "Veliko Delo". Pa kakvo je to "Veliko Delo"? "Jedna knjiga", "u nekoliko tomova", "arhitekturalna i promiljena", delo koje, skromnije u nastavku, ak ne mora da bude ostvareno u celosti : "pokazati bar jedan njegov izvedeni odlomak", koji bi imao mo da "oznai itav ostatak, za koji jedan ivot nije dovoljan". Zamiljeni odlomak bi nedvosmisleno govorio o mogunosti postojanja takvog dela, o realnosti takvog jednog oekivanja, kao i o nadmonoj spoznaji autora o onome "to nije stigao dovriti", spreen dakle pukim uslovima zemaljskog ivota. Ali u emu je, zapravo, smisao ove ideje? Iako se Malarme odlikuje karakteristino francuskom britkou uma, ova misao zapanjuje svojom smelou. Odlomak o kome pesnik govori sadrao bi nesluene moi poetske produkcije jednom induktivnom metodom. Ovo je sam izvor Malarmeove pesnike zamisli : on sanja o jednom izumu, takorei jednom ureaju uma, uz pomo kojeg bi iz pojedinanog zakljuivao o optem, dolazio do istina o prostornovremenskoj ili bilo kakvoj drugoj stvarnosti, o ivoj, organskoj poetskoj maini, o jednoj kosmikoj materici sa sposobnou samooploenja. Vratimo se "orfikom objanjenju Zemlje". Ova re najpre upuuje na mitskog trakog pevaa, ija je pesma oaravala ljude i bogove, okupljala ivotinje kraj njegovih nogu, pokretala drvee i stenje, zaustavljala tokove reka, gospodarila vetrovima i topila sneg na visokim planinama.46 To je jedan od najeih motiva u istoriji umetnosti. Meutim, neophodno je osvrnuti se i na religiozno-mistiku sektu orfiara. Orfiari su verovali u boansku prirodu ljudske due i u prvobitni greh; dua zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom isti i vraa na nebo. Oni su uveli kajanje i askezu u grki ivot. Malarme je jednom u razgovoru rekao da je poezija posle "velike zabludelosti Homera" izgubila put. Pre Homera je bio Orfej. Malarme je posegao za mitskom pojavom koja otelovljuje jedan vid pevanja u kojem pevanje, miljenje i tajna jo ine jednu celinu. Oseao je neko srodstvo sa orfikim pevanjem. Fridrih kae da ga je na to moda prisilila ona iskonska izvornost njegovog lirskog jezika za kojom je teio, te se pozivao na najudaljenije, mitsko izvorite poezije.47 Rejmon nalazi da je pesnikov orfizam diskutabilan : pravo orfiko verovanje u misterije, pasivnost bez ikakvog ponosa, ne slae se sa hipersvesnom voljom pesnika Irodijade.48 Dakle, "orfiko objanjenje Zemlje" ima bar dve bitne komponente : istovremeno obuhvata najslavnijeg mitskog pesnika i religiozno-mistiko uenje koje se zasniva na askezi i proiavanju. Malarmeov ivot je u mnogom pogledu zaista bio asketski; provodio ga je u nestaici, skromnosti, trpljenju. Radio je mahom u dubokoj provinciji, kao neugledni profesor engleskog jezika, koji je zaraivao taman toliko da izdrava svoju malu porodicu. Za ivota nije objavio nijednu zbirku poezije; objavljivao je samo po asopisima, i to veoma retko. Prva zbirka njegove poezije izala je posthumno, godinu dana nakon pesnikove smrti. I sve to u doba kada je knjievno izdavatvo bujalo u Parizu kao nigde na svetu, u poslednjoj etvrtini 19.v, kada je Pariz zaista bio kulturna prestonica sveta, iju nam atmosferu verno
45 46 47 48

Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mievia, str. XI D. Srejovi i A. Cermanovi-Kuzmanovi, Renik grke i rimske mitologije, str. 310 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 146 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str. 28

doarava Valter Benjamin.49 To je itav opis Malarmeovog ivota i dela : najvei pesnik svog doba i strogi asketa koji ivi sasvim povueno. Fridrih smatra da je Malarmeovo delo, kao i Bodlerovo, teilo da bude jedna arhitektonska celina, ali to nije postalo. Razuena tematika, koja je inila temelj Malarmeovog miljenja i pevanja, nije mogla da urodi knjigom kompaktnom poput Cvea zla. To to je to delo ostalo torzo nije posledica line nemoi nego nadljudskog cilja koji je sebi bio postavio.50 Okosnica Malarmeove poetike je ideja da poezija ne treba da obavetava nego da nagovetava i oivljava, ne da imenuje stvari nego da stvara njihovu atmosferu. Njegov veliki uzor, Po, traio je od poezije "sugestivnu neodreenost nejasnog i stoga duhovnog efekta", nagovetajem dati poeziji tajanstvenost.51 Filozofija kompozicije ostala je za Malarmea tekst od epohalnog znaaja, koji je davao glavne smernice za stvaranje. Malarme je beskompromisno sledio zadate ciljeve. Ipak, zbog takvih naela, njegova poezija je postajala sve manje jasna. Ograniio je interpunkciju, stvarao nove spregove rei, zaobilazio pravila sintakse. To su sve posredna obeleja Malarmeove poezije, posledice stremljenja ka pesnikom idealu. Sredinji cilj njegove poezije ostaje sugestija : ...mislim da treba da postoji samo aluzija. Pevanje je, u stvari, kontemplacija predmeta, slika koja polee iz sanjarenja, njima izazvanih. (...) Imenovati predmet, to znai unititi tri etvrtine uivanja u pesmi, koje se sastoji u postepenom odgonetanju : sugerisati ga, to je san. Savrena upotreba te tajne ini simbol : evocirati postepeno predmet da bi se pokazalo jedno duevno stanje, ili obrnuto, izabrati jedan predmet i degairati iz njega duevno stanje, nizom deifrovanja... Uvek mora biti zagonetke u poeziji, cilj je literature nema drugog da evocira predmete. 52 Malarme naputa tradicionalni nain slikanja i poreenja, i stvar identifikuje sa onim na ta ona podsea. Smatra da je to izraava potpunije nego to bi to moglo puko imenovanje. Ali stvar nije tako jednostavna. Paljivije itanje nas upuuje na sumnju. Da li je u pitanju samo retorski trik, dosetka da se preskoe "pripremni radovi" i odmah pree na sr stvari? Malarme izbacuje veznik "kao", da bi i u tehnikom smislu sebi onemoguio nasleeni mehanizam poreenja i dobro poznatih, prozirnih metafora. On kree u dotad nepoznato, neistraeno, nedirnuto, i tako postavlja metafori nove zadatke. Sa kojim ciljem? Teko da mu je namera bila samo da publiku sablazni novinom i smelou. Njegova ambicija bila je daleko vea, i tako rei, ne od te vrste. "Pevanje je, u stvari, kontemplacija predmeta, slika koja polee iz sanjarenja, njima izazvanih". "Kontemplacija", misaono posmatranje, re koja nedvosmisleno govori o filozofskim tenjama povuenog pesnika. Opis stvaralakog puta je dosta jasan : najpre misaono udubljivanje u predmete, zatim sanjarenja koja ono izaziva, i konano pesnika slika koja se javlja kao produkt misaonog rada. Bie, dakle, da su zamenjeni uzrok i posledica : naime, nije Malarme odluio da napusti ustaljeni nain pevanja da bi postigao nove tate efekte, ve je do novog naina pevanja doao dubokim promiljanjem, filozofskom kontemplacijom predmetnog sveta. Nipoto se ne smeju zaboraviti njegovi veliki uzori na tom putu, Bodler i Po. Ostalo su tehniki podaci, uputstvo za pravilnu upotrebu : "...evocirati postepeno predmet da bi se pokazalo jedno duevno stanje, ili obrnuto, izabrati jedan predmet i degairati iz njega duevno stanje, nizom deifrovanja...". Zbog ovakvih tenji je ispravno nazvati Malarmeovu poeziju ontolokom, naime onom poezijom, koja se tie miljenja. Novi nain pevanja, koji je odbacio sve "prethodne radove", objanjenja, "razumna" poreenja, preporodio je poeziju. Profit koji je doneo novi nain proizvodnje je ogroman : odatle potie ona osobena usredsreenost i snaga Malarmeove poezije. Ona je potpuno zbijena, bez suvinih veza i meuprostora, a osvojila je i od muzike ono to nalazi da joj pripada. Baura nije krt u pohvalama : kae da nijedan pesnik nije pisao tako nesumnjivu i istu poeziju, da je Malarme doneo francuskom stihu usredsreeno bogatstvo
49 50 51 52

Valter Benjamin, Estetiki ogledi: Pariz Drugog Carstva u Baudelairea Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 115 S. M. Baura, Naslee simbolizma, str. 18 S. Mari i . Vukovi, Poezija: S. Malarme, , O knjievnoj evoluciji, str. 61

kakvo ovaj nije poznavao.53 Postupak sugestije omoguio je evidenciju prolaznih, neodreenih stanja duha koja nemaju jasnog obrisa ni karaktera, koje je gotovo nemogue izraziti. Malarmeov postupak je omoguio da se ona opipljivije nagoveste i saopte, on nekako uspeva da ih "uhvati". Malarmeova mistina vera je poznavala apsolut estetskog zadovoljstva koje je bilo izvan misli i rei odreenog znaenja. Njegov ideal je "l'absence", odsutnost : neujna muzika i nema re su simboli koji izraavaju njegov ideal odsutnosti, koji prua najvee zanose i zadovoljstva. Verovao je da izvan svake poezije postoji neka idealna, apsolutna poezija, u poreenju sa kojom je "obina" poezija sporedna stvar, suvini teret. Malarme je verovao da e poeziju tako oistiti da e ona izazivati isti zanos, apsolutnu radost koja prevazilazi ogranienja to ih priroda namee reima, koja je svojstvena idealnom svetu. eleo je da dosegne isto estetsko uivanje, apsolutni estetski kvalitet, koji je zajedniki muzici i poeziji, a nema prave, sutinske veze sa svojim umetnikim medijumom.54 Pesnik nastoji da njegove rei dostignu muziki ideal. Ali one su ograniene svojim znaenjima. Tu tekou je pokuao da prevazie stremljenjem idealu odsutnosti, da od rei vezanih u stih stvori neku vrstu vezanih nota, muzike partiture. Problem je bio u tome to je krajnji stepen odsutnosti, najvea mogua udaljenost, prelazila u nitavilo. Rei, maksimalno utiane, ipak su zadravale svoje znaenje. Stih je sluio kao "nadmona dopuna", ali rei jednog od nesavrenih, mnogobrojnih ljudskih jezika, nisu mogle da izbriu svoje poreklo. Sluaj nastavlja svoju suverenu vladavinu u svakoj pojedinoj rei, stih ga ne moe ukinuti. Ali, zbog toga to "on filozofski nadoknauje manu jezika", Haos pojedinanih sluajeva se ukida, oni se dovode u strogo ureenu meusobnu zavisnost, koja ih, svakog pojedinano, ograniava u znaenju, i uspostavlja se specifino poetski Kosmos. Utisak velike napregnutosti, ogromnog pritiska koji vlada u ovim predelima, ne vara; spada u osobeni intenzitet Malarmeove pesnike zamisli. Fridrih smatra da Malarme dovrava od Bodlera poznato shvatanje po kojem umetnika fantazija nije idealizirajue odslikavanje stvari nego svojevrsno izopaavanje ili deformisanje stvarnosti, i tom shvatanju daje ontoloko obrazloenje.55 On ontoloki utemeljuje tamnou i zagonetnost pesnikog stvaranja i njegovo uzmicanje od ograniavajue razumljivosti. Jedinstvo umetnikog stvaralatva i refleksije o umetnosti natkriljuje milju koja tei ka apsolutnom bivstvu (izjednaenog sa nita) i njegovom odnosu prema jeziku. Pesnitvo eli da bude mesto na kojem mogu da se sretnu apsolutno i jezik. Time je lirika uzdignuta na visinu na kojoj se u postantikoj literaturi jo nikada nije nalazila. Ipak, njoj nedostaju transcendencija i bogovi. Fridrih je izdvojio ontoloku shemu Malarmeove poezije : stvari koje se odlikuju realnom prisutnou zapravo su neiste i nisu apsolutne; tek inom njihovog ponitavanja omoguava se raanje njihovih, istih, sutastvenih svojstava u jeziku.56 To nije obian jezik; to je jedan transcendirajui jezik koji izbegava svaku smisaonu jednoznanost. On stvara atmosferu sa mnotvom znaenja, u njemu je sve samo jedno neprestano kretanje koje niim nije ogranieno. Re treperi u svoj svojoj vieznanosti - Malarme u tom pogledu ide do krajnjih moguih granica. On beskrajne potencijale rei ini pravim sadrajem svojih pesnikih dela. Time ostvaruje tajanstvenost koja, kao kod Bodlera i Remboa, ne oslobaa samo od skuene realnosti, nego omoguava da se sada ontoloki tumaena transcendencija, posredstvom totalnog otuenja onoga to je poznato i prisno izrazi u samom jeziku.57 Malarme je bio duboko uveren da je poezija jezik koji se niim ne da zameniti, da je jedino podruje u kojem se posve moe iskljuiti sluajnost, skuenost i nedostojnost realnog. To uverenje je imalo gotovo kultne forme. To kultno izdvajanje je bilo nastojanje da se u "reci banalnosti" ouva ostrvo duhovne istote lieno bilo kakve svrhe. "U oima drugih moje delo je ono to su oblaci i zvezde u sutonu : neto

53 54 55 56 57

S. M. Baura, Naslee simbolizma, str. 19 ibid. str. 20 Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, str. 101 ibid. str. 110 ibid.

10

beskorisno." Malarme nastavlja proces koji je od 19.v. pesnitvo poveo u otpor prema komercijalizovanom javnom ivotu i prema naunom zatiranju tajne ivota i sveta. 58 Jedan od osnovnih inova Malarmeovog pevanja jeste uklanjanje i odbacivanje onog to je stvarno, tenja da se odbaci realnost kao u Bodlerovim teorijama i Remboovoj poeziji. Malarme produbljuje jaz : odbacivanje stvarnog javlja se kod njega kao posledica ontoloki shvaenog nesaglasja izmeu stvarnosti i jezika. Uklanjanje stvarnog i aktiviranje kreativne fantazije idu ruku pod ruku. Sredstvo koje se koristi je perifraza, koja ima mo da jednu stvar oslobodi njene brutalne materijalnosti, ali i od istroenosti uobiajenih rei.. Tenja za udaljenjem od realnosti odgovara tenji za idealnou. Ponekad se ini da Malarme dodiruje platonski nain miljenja; ipak, njegov ideal ne poseduje metafiziku egzistenciju. Sve pozitivne oznake idealnositi ostaju veoma neodreene. Tek negativna oznaka, Nitavilo, gradi precizniji pojam. Time je uinjen najekstremniji korak na liniji prazne transcendencije koju moemo da pratimo od Bodlera. Dakle, ono to je za Platona bio svet ideja, za Malarmea je nitavilo. To je sr Malarmeove metafizike, njegove ontoloke poezije. On ne veruje u bilo ta, odnosno veruje u nitavilo. Fridrih predoava komplementarnu ulogu koju kod Malarmea imaju pojmovi "apsolutno" i "nita".59 "Apsolutno" oznaava idealnost u kojoj su izbrisani svi "sluajevi" empirijskog. isto bivstvovanje i isto "nita" postaju identini. I sama ideja "poesie pure" kao da upuuje na ovaj zakljuak; jer, apsolutna istota, kojoj se tei, ta je drugo nego nitavilo? Savrena istota, sterilnost, jeste unitenje haosa organskog ivota, ne-bie. Pojam Nitavila ima eminentnu ulogu u Malarmeovoj lirici. Ono ime je pesnik zaokupljen jeste nedovoljnost svega realno datog. Upravo je ideal, prema kojem se realnost odmerava, Malarme postavio tako visoko, da ostaje ista neodreenost, koja neizbeno prelazi u "nita". Malarmeov nihilizam se da razumeti kao konsekvenca jednog duha koji uklanja sve datosti kako bi udovoljio svojoj kreativnoj slobodi.60 Pesnikovo kljuno ontoloko pitanje u vezi je sa odnosom izmeu "nita" i jezika. Apsolutno, shvaeno kao "nita", doziva jezik logos da mu on bude mesto na kome e se predoiti kao ista pojava. Distanciranje od stvarnosti, pomou kojeg jezik stvari dodeljuje odsutnost, omoguava najistiju prisutnost u rei, osloboenu od svega stvarnoga. U Malarmeovom pesnitvu dolazi do unitenja svega stvarnog, tako da stvar onda u rei postaje ista ideja, duhovna bitnost; ta ideja postoji samo u ispevanoj rei. Osnovni postupak njegove lirike: negira stvarno, a stvara u jeziku.61 Tema kasnog dela Bacanje kocki je da se i "nita" ne da dosegnuti, jer miljenje nije u stanju da izbegne "sluajeve" (jezika i vremena). U pesmi Proza za Dezesenta, koja je neka vrsta stihovane poetike, opet se javlja tema o nedovoljnosti jezika. Pesnitvu je postavljen previsok cilj; delo moe samo da mu se nasmei, a nikad da ga dosegne; "duh sporenja", nesklad izmeu htenja i cilja je imanentan delu; to je bolno saznanje da postoji zemlja idealnosti koja e uvek nanovo prisiljavati pesnitvo da se vine ka njoj, ali ono e uvek nanovo omaiti.62 Pretpostavka pesnike istote je da stvari budu liene svoje realnosti. U tom Malarmeovom pojmu sadrane su i sve ostale odlike moderne lirike : distanciranje od svakodnevnog iskustva, od pounih ili bilo kakvih drugih korisnih sadraja, od praktinih istina, od svake sentimentalnosti. Fridrih smatra da se pojam "poesie pure" dosledno uklapa u skop Malarmeove lirike.63 To je pesniko-teorijski ekvivalent za "nita" oko kojeg ta lirika krui. Taj pojam se moe upotrebiti za svu liriku koja ne eli prvenstveno da izraava emocije i pogled na svet nego da bude igra jezika i fantazije. Rejmon kae da je estetika iste poezije "antiprozaina", jer zabranjuje izlaganje injenica i pojmova, opisivanje i didaktizam. Za istu poeziju, kako je shvataju Malarme i Valeri, svaki dogaaj je proza.64
58 59 60 61 62 63 64

ibid. str. 121 ibid. str. 133 ibid. str. 134 ibid. str. 137 ibid. str. 141 ibid. str. 146 Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, str.253

11

Rejmon vidi Malarmea kao istog pesnika, maga, koji ne moe da prihvati svoje granice i eli da sve dalje proiri polje svoje svesti.65 Pesnik je zamislio Delo, Knjigu, da se savladaju fatalnosti i zakoni sveta, sve to misao ne moe da podvrgne svojoj vlasti, sluaj. U francuskoj knjievnosti nikad nije neki pisac zamislio tako visoke ambicije i nije umetnosti poverio tu poslednju misiju da same Stvaranje i da ga u isti mah opravda pred ljudskim duhom. Nejasno, ali patetino priznanje Malarmeovog neuspeha sadrano je u poemi Bacanje kocki.66 Malarme nastoji da preuzme neke od prerogativa boanskog slova; on se trudi da, maginom snagom rei, obnovi stvari u njihovom integritetu, u njihovoj prvobitnoj nevinosti. Sam kae da "izmeu starih postupaka magije i arolije to e ostati poezija postoji potajna jednakost".67 Tako je nastavljano delo sugestivne magije kojem se ve Bodler bio posvetio. Pod tim treba razumeti eksperimentalnu i intuitivnu nauku o vrednosti i poetskoj teini rei, njihovih odnosa i obostranih reakcija, jedan nain da se ponovo da ivot prvobitnim slikama i ostacima mitova koji u njima preostaju, da se zahvati sa izvora molitvene snage rei.68 Malarmeovo okrie se sastoji u tome to je sveu osvetlio jedan instinkt kome se, pre njega, predavala veina velikih pesnika. Po Rejmonu, posle itavog veka romantizma, veni nemir, vena metafizika ambicija su se do te mere razdraili - u vreme kad su filozofi "kapitulirali" pred pozitivnom naukom - da je oveku palo na um da od poezije trai neko reenje problema svoje sudbine, i nastalo je doba moderne poezije.69 Uiniti od poezije sredstvo saznanja, to je ono to su propovedali Bodler, Malarme, Rembo.70 Malarme je predviao pesnike prerogative, poverio pesniku misiju da donese "orfiko tumaenje zemlje". Opravdano je uveren da istinsko saznanje zahteva prekidanje svake granice izmeu subjekta i objekta, da upoznaje boansko, da je pesnikov zadatak da povrati apsolutno. Najvei pesnici se okreu prema tom istoku u svom traenju te integralne poezije saznanja. To je elja za nemoguim, i tu se nalazi drama ove poezije. Ona ivi od ovekovog najuzvienijeg zahteva, zahteva za saznanjem, ali sama od sebe prima odgovore; nikad ne zna da li se veliko nadanje ispunilo.71
LITERATURA 1.- Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike, Novi Sad, Svetovi, 2003 2.- Marsel Rejmon, Od Bodlera do nadrealizma, Sarajevo, Veselin Maslea, 1958 3.- S. M. Baura, Naslee simbolizma, Beograd, Nolit, 1970 4.- Stefan Malarme, Poezija, predgovor i komentari Kolje Mievia, Beograd, Nolit, 1985 5.- Gerard Gentte, Mimologije, Zagreb, GZH, 1985 6.- Moris Blano, Eseji, Beograd, Nolit, 1960 7.- Renik knjievnih termina, gl. i odg. urednik Dragia ivkovi, Beograd, Nolit, 1992 8.- The Oxford Companion to English Literature, edited by Margaret Drabble, OUP, 1985 9.- an-Pol Sartr, ta je knjievnost, Izabrana dela, Beograd, Nolit 10.- Ren Wellek, A History of Modern Criticism, 1750-1950, Cambridge University Press, 1983 11.- Valter Benjamin, Estetiki ogledi, Zagreb, kolska knjiga, 1986 12.- arl Bodler, Odabrana proza, prir. Miodrag Pavlovi, Beograd, Kultura, 1958 13.- Edmund Vilson, Akselov zamak, Beograd, Kultura, 1964 14.- D. Srejovi i A. Cermanovi-Kuzmanovi, Renik grke i rimske mitologije, Beograd, SKZ, 1992 15.- S. Mari i . Vukovi, Poezija, Beograd, Nolit, 1975

65 66 67 68 69 70 71

ibid. str. 27 ibid. str. 29 ibid. str. 30 ibid. ibid. 42 ibid. str. 128 ibid. str. 370

12