Nauka i umetnost: osam uda uma

frenzy spark
Oduvek je postojala ta famozna podela. Kreativni nasuprot analitikog uma, leva hemisfera mozga
spram desne, mo apstrakcije protiv saznajnog opaanja. Umni naponi koji tvore dela naunog i
umetnikog tipa suprotnog su naelektrisanja, ali upravo ta pripadnost oprenim spektrima ljudskog
razumevanja daruje im neku unikatnu iskru u onim retkim sluajevima kada stupe u velianstveni
zagrljaj.

Postoje miljenja da je ovakva vrsta simbioze nefunkcionalna,

neupotrebljiva i suvina. Takvo gledite je samo odraz pogrene postavke stvari i robovanja
instrumentalizmu pretpostavci o moranju postojanja svrhe koja se ogleda u neemu konkretnom.
Previa se doprinos rastu duha obeju disciplina. Koristi koje umetnost ima od nauke su oiglednije:
brojne tehnike i alati istraivakog rada nali su svoju primenu i u umetnosti; na velike naune prodore
i promene percepcije sveta, najvei meu naunicima su reagovali vlastitim interpretacijama novih
saznanja, vrei konstantnu evoluciju umetnosti iz jednog pravca i anra u drugi. Sa druge strane, ono
to je esto introvertni nauni svet vekovima uio od umetnosti jeste angaovaniji i otvoreniji nastup i
odnos ka publici, kao i neophodnost blagovremene reinvencije i unosa novih ideja i metoda.
Autori ovog teksta nipoto nisu pretendovali da sastave konaan i jedini mogui prikaz primera sinteze
nauke i umetnosti naprosto zato to tako neto poput ultimativne liste u ovom sluaju ne postoji.
Neophodno (i nimalo lako) je bilo iz neprelaznog okeana izvui ono najraznovrsnije i reprezentativno,
sistemom uvaavanja svih epoha ljudske istorije, klasa umetnosti uz, to ne priznati, zrno subjektivnog
dojma i preferenci. Svaki od osam odabranih je vitalan za evoluciju ovekovog duha, za produetak
imaginacije van dotadanjih granica. Stoga ne okoliimo i stupimo u vievekovni ples dve krajnosti
koje zajedno ine udo.
Pitagora i muzika sfera

U zlatno doba antike Grke, u estom veku p.n.e., iveo je jonski filozof i
matematiar, Pitagora. Kao i to je bio obiaj i nain razmiljanja njegovih savremenika, potraga za
savrenom ravnoteom, simetrijom i balansom u svemu bila je i njegov modus operandi. Njegova
divna alegorina izreka, Postoji geometrija u umu muzikih icapostoji i muzika u prostoru izmeu
sfera, saetak je takvog razmiljanja i uvertira u koncept eterine muzike sfera (musica universalis).
Pitagora je, sa svojim uenicima, verovao da sve moe biti izmereno ritmikim ciklusima, te su njegove
teorije muzike prve definisale intervale i, uopte, numerike srazmere muzike prenesene na univerzalni,
kosmiki plan. Pitagorejska tvrdnja da, ne samo da su brojevi u osnovi svega, ve da stvari jesu brojevi
(koje su posmatrali sa apsketa prostora: jedan je taka (monada), dva je linija, tri je povrina itd.).
Stoga ne udi da je upravo u takvom sistemu nastala pentatonska skala, kao i numeriki odnos koji
odgovara intervalima skale.

U muziku sfera je utkan i metafiziki princip da matematika takoe obasjava i ton

energije koji se manifestuje u brojevima, ali i telima tada poznatog Sunevog sistema. Pitagora je
postulirao da se deset sfera, ukljuujui Sunce, Mesec i Zemlju (za koju su znali da nije sredite
kosmosa) obru oko vasionskog ognja (poistoveenog sa brojem jedan) i da sa obrtanjem emituju
vlastiti unikatni um, orbitalnu rezonancu neku vrstu nebeske muzike nedostupne ljudskom uhu.
Sfere blie centru proizvode nie, a one udaljenije vie tonove. Astronomija je, tako, opisana kao
dupla nauka ulnog prepoznavanja astronomije za oko, muzike za ui, sa osnovom u numerikim
odnosima.
Dvadeset vekova kasnije je i Johan Kepler sam pisao da eli da podigne velianstvenu graevinu
harmonijskog sistema muzike skalekoja je i sama izreena u nebeskim kretanjima.
Gotiki majstori i lebdei luk

Nain na koji je gotika svojom uzvienom lakoom stupila na arhitektonsku scenu

srednjeg veka je bez sumnje poznat svim ljubiteljima ovog razdoblja. No, uz sve novine koje je gotika
unela, cilj koji je pred sobom imala ne bi bio ostvaren u vidu impozantnih katedrala da se u gradivnu
strukturu velike lepote i sklada nije umeala ozbiljna graevinska intervencija. Naime, svodovi na
velikoj visini i nosei zidovi oslabljeni velikim prozorima ozbiljno su doveli u pitanje opstanak gornjih
konstrukcija. Masivni potporni zidovi nisu dolazili u obzir zbog potovanja principa jedinstva
unutranjeg prostora i uzviene svetlosti koja kroz vitrae pravi posebnu atmosferu u itavom glavnom
brodu. Teina krovnih elemenata je ozbiljno pretila da urui lagane okvire graevine. Nain na koji je
ovaj problem prevazien predstavlja jedan od glavnih arhitektonskih obejeja ovog perioda, a da je pri
tom ostavio i prepoznatljiv estetski peat.

Kontrafor je grubo reeno vrsta podupiraa konstruisana na spoljnoj strani noseeg

zida. Svojim sklopom najvie podsea na stub, koji u svom gornjem delu formira luk sa kljunim
nosiocem optereenja. Kako sile potiska tee da zid urue ka spolja, kontrafor ih lunim vezama
preuzima i ublaava. Kostruisani na svakoj granici arhitektonske jedinice, prave ujednaen ritam i ine
posebno ruho gotikih katedrala. Neretko su nosioci plastinog ukrasa i skulpture, te su neodvojiv
element ove epohe u arhitekturi, kako u estetskom, tako i u funkcionalnom smislu.

Leonardo Da Vini i duh univerzalnosti

Verovatno jedina istinski objektivna i neophodna stavka u inae subjektivnim

popisima genijalaca koji su pomirili nauku i umetnost je ovek ija je kolosalnost zamisli i
nedodirljivost realizacije zauvek obasjala svet.
Renesansni polimat slikar, izumitelj, arhitekta, muziar, anatom, astronom, inenjer, skulptor
beskrajem svog uma i prodornou svoje vizije izazivao je podozrenje, koliko i strahopotovanje
savremenika. Njegov ivot, ispunjen smenama duboke nesree i nepresunog nadahnua, otpoeo je
1452. godine u seocetu Anchiano, blizu mesta Vinci, kao nepriznato dete Florentinskog notara i
seljanke. Upravo je bajkoviti grad na reci Arno, tadanja svetska prestonica umetnika, znatlija, kalfi ali
i bogatih mecena, bio njegova destinacija u krhkom dobu od 15 godina. Iako je grad periodino
naputao i svoje nenadmano umee i inteligenciju stavljao u slubu Milana i Venecije (a pred smrt i
kralja Francuske), Da Vini je ostajao simbolom Firence, barem koliko i ljiljani na zvaninoj gradskoj
heraldici.

Nikada zadovoljan jednodimenzionalnou slikarskog poziva, Leonardo je u

svojim skicama, brojnim sveskama i nacrtima iskazivao zapanjuju nivo naune svesti i pronicljivosti,
neretko idui i preko mea ostvarivog i zamislivog u epohi XV i XVI veka. Do pojedinosti je meu
prvima pruio razumevanje kompleksne ljudske anatomije, usavrio vojnu balistiku (za iju upotrebu
se zalagao samo u odbrambene svrhe, kakvo je na primer bila odbrana Italije od vojevanja francuske
vojske), ali i najavio daleke domete savremene tehnologije. Njegov dizajn tenkova, helikoptera,

kalkulatora, pa ak i solarne energije svedoanstvo je koje ide u prilog tvrdnji da

je njegov pogled uvek pucao daleko iza znanog horizonta.
Svoje beleke i uputstva za konstrukciju je pisao unatrake i posebnim kodiranjem, kako bi samo
istinski prosvetljeni sledbenici mogli da ih protumae. Te male riznice neprocenljivog blaga, prepune
naunih dijagrama, su sada, uglavnom, delovi privatnih i basnoslovno bogatih kolekcija.
Abraham-Louis Breguet i Velika komplikacija

U nekim sluajevima je saradnja nauke i umetnosti stvarala

dela iji je domet bilo teko dosegnuti i vekovima kasnije. Prie o takvim ostvarenjima postaju legende.
Simbioza primenjene umetnosti i precizne mehanike je dovedena do malog uda jo davne 1827.
godine, kada je vajcarski asovniar Abraham-Louis Breguet nakon 45 godina rada zavrio svoje
ivotno delo najveu komplikaciju satnog mehanizma. Marie-Antoinette ili Kraljica, kako se ovaj
neverovatni merni instrument jo naziva, je poruena 1782. za kraljicu lino, od strane njenog
oboavatelja (najverovatnije oficira njene garde). Marija Antoaneta nije doekala da vidi ovo remek-
delo, jer je pogubljena 34 godine pre zavretka izrade. Sat je u svom sklopu nosio svaku mernu
funkciju koja je u to vreme bila poznata: asovnik, minutni ripiter, veiti kalendar, termometar,
hronograf i indikator raspoloive radne energije. Kraljica je bila uvana u sklopu kolekcije satova L.A.
Mayer instituta za islamsku umetnost u Jerusalimu, sve dok 1983. nije ukradena zajedno sa 106 drugih
vrednih mehanizama. Strunjaci jedne od najstarijih asovniarskih manufaktura i naslednici Breguet-
ovog umea su 2005. pokuali da naprave repliku na osnovu prvobitnih nacrta i fotografija, a moda
slika ove lepotice najbolje govori u ime besprekorne vetine i estetskog sklada. Svega dve godine
kasnije, originalni sat je pronaen i vraen kolekciji.

Georges Seurat i optika boja

Tokom XIX veka, dolo je do izvesne eksplozije za eljom za naunim

razumevanjem optikih efekata i percepcije palete nijansi dostpunih ljudskom oku. 1810., uveni
polihistor J.V.Goete je objavio svoje delo Teorija boja (Zur Farbenlehre), jedno od prvih tog tipa
na svetu, a kasnije su Michel Eugne Chevreul i Odgen Rood, vie od drugih, pisali svoje traktate o
percepciji boja koji su imali kljuni uticaj na umetnike svog, ali i potonjeg, vremena.
Francuski neo-impresionista i jedan od utemeljivaa poentilizma, or Sera (Pariz, 1859. Pariz,
1891.),posebno oaran saznatim mogunostima primene boja, zaeo je potpuno nov jezik umetnosti
pratei zakone optike i percepcije, koje je smatrao primarnim i prirodnim. Hromoluminarizam, kako je
nazvao svoj slikarski vokabular, bio je sutinski jednostavan u svojoj kompleksnosti: odreena emocija
ili stanje moe se dosei odreenim oblikom i smerom taaka ili linija na slici, uz uniformnu toplinu ili
hladnou boja.

Pol Sinjak, jedan od retkih Serinin savremenika koji su ga cenili, i sam

umetnik, isticao je uspelost i vanost istoe kolorita na poentilistikim slikama. Sera je svojim delima
na neki nain istraivao naine na koji oko vidi susedne, pogranine boje. Nanosei ih u svom
prirodnom obliku, bez imalo meanja, u vidu taaka i crtica blisko pripojenih jedne uz druge, pruale
su razliit dojam, kao vibrantne i vee forme ili suprotno, u zavisnosti od udaljenosti sa koje su
posmatrane.
Spartanski u svojoj tehnikoj osnovi i pristupu, poentilizam je za Seru bio realizovana ljubav ka
lepoti boje, a ne taaka, to je bila zajedljiva kritika oponenata. Meu prvima se pozabavivi
problemom materijalne vizije umetnikog dela, otvorio je vrata moderne umetnosti i filozofiji odnosa
aktivnog uea dela na njegovo apstrahovanje od strane uivalaca.
M.C.Escher i matematika nemogueg

Maurits Cornelis Escher (Leeuwarden, 1898. Laren, 1972.) bio je holandski

grafiki umetnik i litograf proslavljen po briljantnoj upotrebi matematikih, poglavito geometrijskih
principa i pravila kojima je stvarao svoje tzv. nemogue strukture. O tome da iza vrhunske umetnosti
moe stajati i analitina, nauna promisao najjasnije govore brojni paradoksalni prizori percepcije
oveka, prostora, flore i faune u savreno matematiki ureenoj stvarnosti. Interesantno je da Escher
nije imao formalnog matematikog obrazovanja osim onog u srednjoj koli.
Nadahnue za svoj rad neumorno je crpeo iz brojnih proitanih radova i ideja (ukljuujui i one

slavnog fiziara Rodera Penrouza) fasciniran apsurdnou tzv. beskonanih

figura, njegova dela se mogu grubo podvesti u dve oblasti: geometriju prostora i logiku prostora. Osim
naunih knjiga, za njega je direktan izvor inspiracije bila i konkretna struktura i esencija ne-
Euklidovske geometrije.
Kada je 1936. posetio Alhambru u paniji, bio je do te mere impresioniran ablonima tamonje
arhitekture da je to nazvao iskustvom od prekretakog znaaja u svom ivotu. Naime, tamo je prvi
put spoznao maginost teselacije aranmana zatvorenih oblika koji potpuno pokrivaju povrinu bez
preklapanja i praznina. Escher je pronikao u samu sr posebno naslaujue metamorfoze poligona ali i

nepravilnih oblika, kreirajui udesnu vizuelnu iluziju meusobne

interakcije oblika koji su, tako, postajali mnogo vie od integralnog dela povrine i menjali se u
zavisnosti od fokusa posmatraa.
Od velikog matematikog znaaja i interesa bili su njegova dela koja su se ticala dimenzionalnosti
prostora i sposobnosti uma da dvodimenzionalne prikaze poima na 3D nain. Escher je, razumejui da
geometrija prostora odreuje i njegovu logiku, to pravilo i naruavao nemoguim crteima poput Print
Gallery ili Vodopada, osnovanom na ideji nemogueg trougla. U nepresunom vrelu njegove
percepcije nale su se i ideje samoreferencije (Ruke koje se crtaju) kao koncepta vrlo bliskog
zagonetki ljudske svesti, poliedri (Red i haos) i teme svetova koji se presecaju to su tek neke od
dubokih, smislenih i neintuitivnih injenica kojima je Escher uzburkao linearan i jednolian svet na javi
svih nas.
http://www.mcescher.com/

Drvo koje radi

Kinetika skulptura danas gotovo i da nema veze sa svojim poetnim idejama, jer je
prela evolutivni put od laganih materijala koje pokree vetar, preko konstrukcija velikih dimenzija (FS
4. broj, str. 8), do kompleksnih reenja koja koriste razliite vidove energije. Materijali, pogon i ono
to radi esto nas ostavljaju bez daha. David C. Roy je pronaao idealan spoj principa mehanike i
optike iluzije koja njegove mobile ini jedinstvenim. Studirao je fiziku na Bostonskom univerzitetu
to mu je znaajno pomoglo da razume principe mehanike i kretanja i da uz uticaj supruge, koja je

umetnica, 1975. godine postane skulptor. Poeo je sa drvenim igrakama

u kojima poluge pokreu jedna drugu u spiralnim serijama. Izazov da kretanje traje due doveo ga je do
masivnih mehanizama sa tegom koji su radili i do 30 minuta. Meutim, ono to je nedostajalo je
elegancija i lakoa kretanja, te je svoje skulpture postavio na zid i eksperimentisao sa razliitim
tipovima mehanizama na navijanje. Rotirajui razliito rezbarene tokove u suprotnim smerovima
postigao je efekat optike varke, a vremenom se oprobao i na razliitim materijalima, dok mu je era
kompjutera omoguila da svaku svoju ideju detaljno razradi pre nego to isee prvi komad drveta.
Jedan deo njegovih radova prikazan je na sajtu primerene adrese www.woodthatworks.com
Fraktali B.Mandelbrota i pejzai beskraja

Kada je Benoit Mendelbrot, francusko-ameriki matematiar, najpre osmislio

termin fraktal (lat. frctus izlomljen) a zatim i popularizovao jedno od najizuzetnijih i
najudesnijih naunih otkria XX veka Mandelbrotov skup sasvim izvesno ni on, ni iko drugi, nije
pojmio dalekosenost umetnikih posledica koje e fraktali u vrlo kratkom roku poprimiti.

Bazini kvalitet fraktala se ogleda u beskonanoj iteraciji, tj. ponavljanju

osnovnih formi geometrijskog oblika zbog ega ga je mogue infinitezimalno uveavati pri emu se
opaaju isti detalji. Kao takav, Mandelbrotov fraktal moe nadvladati i veliinu poznatog univerzuma, a
pripisuju mu se i mnoga mistina, enigmatina svojstva kao neega organskog i neobino poznatog
oveku. Fraktali, tj. princip preslikavanja slike sa mikro na makro plan, pronalaze se i u prirodi, ivim
organizmima, ali i u ljudskim delatnostima poput muzike ili slikarstva.

U Manifestu fraktalne umetnosti koji je potpisao Kerry Mitchell, navode se

kljuni razlozi koji fraktalnu umetnost ne ine kompjuterizovanom (u smislu da je za njeno nastajanje
potrebno svesno rukovoenje i izricanje odreenih parametara), proizvoljnom (u smislu da je, sa
matematikom osnovom, pojam determinizma kao i da nije nepredvidiva) i jednostavnom. Napominje
se mogunost beskrajne ekspresivnosti i izraza svega zamislivog, apstraktnog ili konkretnog,
kreativnosti i potrebe za uloenim trudom i inteligencijom.
Na taj nain je i fraktalna umetnost pod-set i jedan od vidova digitalne umetnosti i to onaj koji se
najprisnije oslanja na matematiku rigoroznost. Za njene poetke se uzima sredina 80-ih godina prolog
veka, kada su poeli i da nastaju prvi algoritmi i programi za njeno generisanje (danas najpoznatiji od
svih je Apophysis). Uznapredovalost kako matematikih setova tako i softvera dovela je do istinski
zaprepaujue estetskih modernih tvorevina u vie dimenzija, pravih fraktalnih pejzaa u apsolutnom
doivljaju nadzemaljskih kolorita i gotovo tuinske grafike. Bekonanost kao jedino pravo igralite za
matu.