I DEO

1. Etika
Etika je grana filozofije, refleksija o moralnosti odnosno o pojavama I procesima koji su moralno
relevantni. Ona ispituje: zasnovanost I izvore morala, osnovne kriterijume za vrednovanje
celokupnog ljudskog ponasanja, kao i opste ciljeve I smisao moralnih htenja I delovanja. Termin
etika je grckog porekla *ethos,obicaj,upotreba ili karakter, i predstavlja naziv za posebnu nauku,
vezuje se za Aristotela koji je ljudske vrline podelio na dianoeticke ( odgovaraju razumu I
intelektu) i eticke (htenju i zudnji). Eticka dilemma: da li imam moralnu obavezu da prijavim
zlocin koji sam videla? Najteze eticke dileme su one gde dolazi do sukoba dve ispravna moralna
ogranicenja. Sustina etike je da naucimo da javno opravdamo nase odluke braneci ih racionalnim
osnovama, I da naucimo da donosimo kriticke sudove.

Razlika izmedju etike i morala je da je etika teoriski deo morala, odnosno njegova filozofija, a
moral je odredjena drustvena pojava. Teorije morala teze da objasne moralna nacela i vrednosti
kako bi ljudsko delanje bilo pravilno, one pomazu da se obrazlozi doneta moralna odluka.
Moralne vrednosti imaju teorisku i prakticnu stranu.

• Etika ima tri nivoa:

1. Nivo metaetike ili teoriski nivo- bavi se teoriskom stranom, ona nastoji da objasni
moralni fenomen posmatrajuci ga u kontekstu svih drugih ljudskih fenomena. Na njemu
se istrazuje znacenje apsataktnih pojmova kao sto su: sloboda, dobra, pravde i utvrđuju su
najvažnije moralne vrednosti. Deli se na 1.opstu teorisku metaetiku (bavi se odredjenjem
samog moralnog fenomena, njegove specificnosti i odnosa sa drugim zivotnim normama-
prvnim, obicajnim, religiskim...) 2.logiku odnosno gnoseologiju morala koja nastoji da
utvrdi logicku i epistemolosku stranu moralnog fenomena i utvrdi razliku izmedju
vrednosnih i stvarnosnih, indikativnih sudova. Metaetika nudi sirok temelj za eticko
donosenje odluka ali ne daje smernice kako da covek dodje od tacke A do tacke B. Ona
pokusava da razdvoji eticke vrednosti od onih koji podrazumevaju samo pitanje ukusa ili
stava npr. citaoci kazu da neki izvestaj nije fer, da li je njihova zabrinutost eticke prirode
ili samo pitanje ukusa?

2. Nivo normativne etike-bavi se razvojem opstih teorija, pravila i principa moralnog

postupanja. Teoriska pravila i principi predstavljaju smernice zamisljene da iz haosa
izvuku moralni red.

3. Nivo primenjene etike- ona kao i normativna etika formulise i obrazlaze moralne principe
ali razlika je u tome sto normativna ostaje na nivou formulacije opstih kriterijuma dok
prakticna formulise kriterijume za ponasanje u konkretnoj situaciji,odnosno-rešavaju se
konkretna moralna pitanja i dileme.
 Sva tri nivoa etike moraju biti usklađena tako da jedan proizlazi iz drugoga.

S obzirom na izvor morala pozicija moze biti heteronomna ( izvor morala izvan coveka) i
autonomna ( izvor morala u samom coveku). Sto se tice objekta ispitivanja postoje
sociologisticka i naturalisticka koncepcija morala, moze biti i individualno usmerena (egoisticka)
ili usmerena na moralno socijalne probleme (altruisticka).

*sveska: Etika podrazumeva: Postovanje – zastita ljudske licnosti u njenoj slicnosti i razlici
sa drugim ljudima, Kompetentnost- strucnost, Integritet- doslednost u vrednostima i
postupcima i Odgovornost

Najbitniji razlozi za krsenje nacela su: Neznanje, nemar, interes, strah i zla volja. Akrazija- slabost
volje po Aristotlu

2. Pojam i specificnosti morala

(lat. Mos-običaj, pravilo, volja. Moralis- moralan)

Moral je skup pravila, normi i vrednosti prema kojima se covek svesno vodi u ponasanju prema
sebi i prema drugima, procenjujuci svoje i tudje postupke i oznacavajuci ih kao „dobri“ i „zli“.
Svaki oblik ljudskih odnosa je odredjen moralnim normama, sto moral cini slozenom pojavom.
Pristupa mu se sa aspekta: filozofije, sociologije, psihologije, ontologije, istorije i aksiologije(
istrazuje ono sto treba da bude, osnovne ljudske ideale).

Moralne odlike su sledece:

1. Autonomnost- moralne vrednosti kod svakog pojedinca se formiraju vaspitanjem i

maturacijom odnosno fizickim i psihickim sazrevanjem. Jednom usvojeni moralni
principi postaju regulatori ponasanja pojedinca u drustvu bez obzira na spoljasnje pritiske
i sankcije.

2. Savesnost i svesnost- o moralnom ponasanju govorimo samo kada se osoba ponasa po

savesti odnosno bez ikakvog pritiska ili naredbe, vec su njeni postupci njene voljne
odluke.

3. Drustvenost- covek je proizvod drustvene zajednice pa samim tim i drustveno bice. U toj
zajednici se oblikuje moral koji coveku omogucava diferencijaciju sta je dobro a sta nije.

4. Istoričnost- u istoriskom razvoju drustva se menjaju i moralne norme ciji je jedan od

ciljeva i da ucvrsti odnose na kojima se zasniva drustvo. Razlicita drustva mogu imati
razlicita shvatanja toga sta je dobro a sta zlo i ponasati se u skladu sa tim shvatanjima.

Meta-etika pravi razliku izmedju: morala- obicaja- prava i religije.

Moral i obicaji : Običaji su na pocetku ljudskog drustva bili jedini regulatori drustvenog zivota
i u sebi su nosili elemente pravnih i moralnih normi. Bili su obavezniji nego danas, a njih
karakteriše:

1. Običajne norme se ustaljuju stalnim ponavljanjem- navikom (automatizam).

2. Danas,kada se jasno razlikuju M-O-P-individualna je stvar da li ce se pridrzavati obicaja-

sa tim da su sankcije za nepridrzavanje znatno slabije u danasnje vreme nego ranije.-
Razlike M-O su i u stepenu obaveznosti- obicajne norme se ne moraju vrsiti dok su
moralne obavezne.

3. U stepenu drustvenog autoriteta koji stoji iza njih: i iza jednih i iza drugih stoji uticaj
„javnog mnjenja“, crkva, autoritet drzave ali kod moralnih normi je stepen uticaja visi.

Moral i pravo : Drzava formira pravne norme i njih se moraju pridrzavati njeni gradjani- u
suprotnom su predvidjene sankcije. U nekim slucajevima ne samo a se pravne norme podudaraju
sa moralnim vec nekad mogu biti i progresivnije. Razlike su sledece:

1. Moralne norme se voljno ispunjavaju dok se pravne mogu iznudjivati i putem sile.

2. Ispunjenje moralnih normi se moze ocekivati dok se ispunjenje pravnih mora obezbediti
i prinudom.

3. Moralno ponasanje je svesno i prisutna je svest o posledicama dok se prekrsaj nekih

pravnih normi moze izvrsiti mimo nasih zelja

4. Za prekrsaj pravnih normi slede sankcije zasnovane po zakonu, a za moralne- griza

savest, kajanje, pritisak okoline...

Moral i religija : U pitanjima moralnosti, zastupnici religija stavljaju religiju u prvi plan. Po
teoloskom uverenju, da bi covek bio moralan on mora da veruje u postojanje Boga kao tvorca
sveta i coveka i kao moralnog zakonodavca. Teologija smatra da su izvori morala u religijii da
mora postojati vera u Boga i „vecnost“zivota tj produzetak zivota na „onom svetu“ gde dolazi do
Bozje nagrade ili kazne za postupke na „ovom svetu“. Ovde se postavljaju 3 bitna pitanja:

1) Da li moze da se bude moralan i bez religije?

Moral je neophodan regulator svake zajednice, pa i prvobitne, a religije su nastale kasnije kao
rezultat razvoja ljudske moci apstrahovanja, stvorila se predstava o Bogu kao vrhovnom sudiji.
Ako se prihvati da je poreklo moralne norme u Bogu onda covekovo postupanje nije autonomno
vec postupa po „necijem“ nalogu sto nije po definiciji morala. S druge strane, svaka religija
smatra da su njena postupanja ispravna sto dovodi do sukoba i nesporazuma medju religijama a
to je u suprotnosti sa humanistickim moralnim vrednostima.

2) Kakav je stvarni odnos izmedju morala i religije?

I filozofija i teologija razmatraju probleme morala, ali se sustinski razlikuju u odredjivanju
sadrzaja moralnih vrednosti ( filozofija trazi izvore moralnih vrednosti u coveku, a teologija u
Bogu i zagovara teonomiju a ne autonomiju).

3) Sta se moze reci o teoloskoj etici?

Pogresno je tvrditi da religiske predstave nemaju nikakvu moralnu vrednost.

Moral i psihologija : Odredjeni stupanj moralne svesti je preduslov za moralnost. Ne moze se

osuditi bice koje mi je svesno svojih postupaka i njihovih mogucih posledica, jer takva osoba
nema moc zapazanja, ucenja, misljenja, pamcenja i ne poseduje moralnu svest. Moralna svest
ukljucuje 3 komponente:

1. Kognitivna ( ucenje, pamcenje, misljenje, opazanje, imaginacije, sudjenje i dr

psih.procesi). To je proces kojim subjekt postaje svestan svoje unutrasnje i spoljasnje
realnosti.

2. Konatacije- voljni napor, delatnost i ponasanje

3. Afektivna- pobudjuje osecanja i utice na celokupnu osecajnu sferu. ( u psihologiji za

moralnost je vazna sposobnost prastanja, pruzanja pomoci emocionalnost prema drugima,
saosecajnost i moral u psihol. Ima unutrasnju i manifestnu sferu...)

Od psiholoskih pristupa koji se bave pitanjima morala imamo:

1. Psihoanaliticka shvatanja- dece se rode moralno neutralna sa primarnim narcizmom,

zatim razvijaju egi i ego ideal koji sadrzi sliku o sebi i moralne i estetske norme koji vode
sekundarnom narcizmu. U toj slici ima dosta moralnih vrednosti roditelja preko kojih se
usvaja drustveni moral. U to vreme dolazi do edipalne i elektrine situacije u kojoj se
desava identifikacija i tako se usvajaju moralna naela. Sustina ovog koncepta se svodi na
to da se moral zasniva na seksualnom ponasanju i na odnosu ega-super ega i iga u tom
periodu. Kritike su da moral nije seksualnog porekla.

2. Kognitivno-razvojna shvatanja- vezuju moral za razvoj licnosti, posebno za razvoj

saznajne sposobnosti. U ranom periodu decijeg razvoja senzorne i motorne funkcije su
heterogene sve do kraja konkretno operacionalnog perioda. Nakon razvoja formalnih
operacija moral postaje autonoman. Znaci, u ranom periodu biti „dobar“ znaci biti
poslusan prema roditeljima, dok posle 10-e god. To prelazi u „biti pravedan“ prema
okolini. Autoritet se gubi a moral postaje autonoman.

3. Humanistička shvatanja – kritijuju predhodne pristupe i naglasavaju zanemarivanje

coveka u savremenom drustvu sto vodi ka njegovoj moralnoj regresiji ( vracanje unazad).
Pragmatizam savremene civilizacije, ideologije i politike je osamio pojedinca i on se
ponasa u skladu sa osiromasenim moralom, pa je na taj nacin savremeni covek „izdan“
 od svoje tvorevine- drustva i civilizacije. Birokratija ( prisilni konformizan,
centralizovana kontrola)- preko institucionalnih mehanizama namece norme ponasanja
vecini stanovnika pa se ono sto jeste proglasava za moral, iako to ne bi trebalo da bude.
Motivacija za moralno ponasanje zdravih ljudi nastaje iz njihovog razvoja a ne iz
nedostatka razvoja. Kada savremeno drustvo bude zdravo i kada bude stvaralo pojedince
koji nisu sredstvo vec cilj razvoja-nece postojati vrednosti neadekvatne coveku, sto ce
omoguciti da nestanu sukobi izmedju pojedinaca i drustva.

3.Moralna dilema
Eticke dileme su u svakodnevnom zivotu svuda oko nas, npr: da li imam moralnu obavezu da
prijavim zlocin koji sam videla? Da li je eutanazija moralan cin? Abortus? Posedovanje
oruzja? Svaka moralna dilema prestavlja unutrasnji koflikt. Def. Moralna dilema je kada
udjemo izmedju dva principa/postupka/vrednosti, od kojih su oba nama vredna i kada oba
zelimo da zadovoljimo iako su oni u konfliktu ( sukob vrednosti).

Hajncova dilema: zena mu je obolela od raka, lek kosta 2000 dolara a on ima samo 1500.
Doktor ne prihvata placanje na kredit. Da li je opravdano da Hajnc ukrade lek?

Sa jedne strane u interesu ocuvanja zeninog zivota kradja leka je opravdana, dok sa druge
strane on krsi moralno nacelo- zabranu kradje tudje imovine. Kljuc za resavanje Hancove
dileme je u prikupljanju sto veceg broja racionalnih argumenata u odbranu konacne odluke.
Sukobi vrednosti se ponekad mogu pojaviti na vise nivoa npr. sukob izmedju opstih
drustvenih i profesionalnih vrednosti, potreba javnosti da zna nasuprot prava pojedinca na
privatnost... kada nijedna od suprotstavljenih vrednosti nije zadovoljavajuca, vredi razmotirti
trecu opiciju. Npr. dekan zamoli profesora da preispita odluku obaranja studenta na zavrsnom
ispitu. Profesor zbog lojalnosti prema dekanu bi mogao da mu uslisi zahtev iako zna da je
ispravno postupio obarajuci studenta. Profesor moze razmotriti trecu opciju: poštenje. Da li
bi ispravno bilo preispitati ocenu samo jednom studentu, a ne celoj grupi?

*sveska: ORIJENTIRI ZA MORALNU DILEMU:

1. ARGUMENTOVANOST- najbitniji. Tu se trze razlozi zasto je nesto takvo kakvo jeste
jer moral nije stvar ukusa.

2. KONTEKSTUALNOST moralnog rasudjivanje (konkretan individualni slucaj se mora

sagledati, odnosno u kom kontekstu je nesto uradjeno)

3. KRUG ODGOVORNOSTI- moramo imati u vidu sve ljude ( postupati a da drugima ne

nacinimo zlo) i da nasu odgovornost ne ogranicimo samo na uzi krug ljudi- porodica.

4. posebnu paznju zasluzuju osetljive grupe (deca, izrazito neuki ljudi...)

5. Postojeci standardi u kodeksima i zakonima- drzati ih se.

* sveska: Postoje 3 nacina zakljucivanje: Deduktivni- najpouzdaniji-od opsteg ka posebnom,
zatim induktivni, manje pouzdan jer moze doci do prebrze generalizacije- od posebnog ka
opstem, i analogni, najnepouzdaniji , ako se jave 2 slicne pojave u drugim karakteristikama.

SOFIZMI – NAMERNE GRESKE, CESTO RADI SOPSTVENE KORISTI

PARALOGIZMI - NENAMERNE GRESKE, GRESKE U MISLJENJU.
Osnovni principi misljenja su: 1. princip IDENTITETA 2. Princip PROTIVRECNOSTI
3.princip ISKLJUCENJA TRECEG 4. princip DOVOLJNOG RAZLOGA

4. Moralno rasudjivanje i odlucivanje

Moralno rasudjivanje je sistematski pristup donosenju etickih odluka i ono poprima oblik
argumenata i ubedjivanja. Odluke se moraju donositi pazljivo i braniti racionalnom analizom
situacije. Zamislite kako nekog ubedjujete racionalnim argumentima kako mu plava trenerka
stoji bolje nego sareno odelo- to bi bilo jalovo jer se o pitanjima cistog ukusa ili misljenja ne
moze raspravljati razumno.

Moralno rasudjivanje se ne sastoji samo od nudjenja razloga za nasa uverenja (uostalom, nisu svi
razlozi valjani). Moralno rasudjivanje je struktuiran proces, intelektualan nacin da odbranimo
nase eticke sudove od tudjih kritika. Dva razlicita moralna agenta mogu doci do suprotnih, ali
podjednako uverljivih zakljucaka o najboljem resenju sto znaci da se razumni ljudi ne moraju
uvek slagati oko istog resenja eticke dileme. Lepota moralnog rasudjivanja lezi u putu do cilja a
ne u samom cilju. U srzi moralnog rasudjivanja lezi primena i odbrana etickih pravila u ljudskim
interakcijama ( moralno opravdanje je uspesno ako se moze odbraniti racionalnim osnovama).

Poznavanje principa moralnog rasudjivanja pruza okvir unutar koga moralni agenti mogu da
analiziraju svoje donete eticke odluke, razmisljajuci o tome kako da ih poboljsaju u buducnosti.
To ce dovesti do ujednacenosti u odlucivanju i zameniti pristup „od slucaja do slucaja“.
Medjutim, ni jedan pristup moralnom rasudjivanju, ma koliko on bio dobro struktuiran i detaljan
nije garancija uspeha u svim okolnostima. Proces moralnog rasudjivanja se moze izvesti ukoliko
osoba poseduje znanje iz 3 oblasti:

1) Kontekst moralnog rasudjivanja: moralni agenti moraju razumeti konteks u kom je doslo
do moralne dileme, a on se sastoji od svih faktora koji mogu da uticu na pojedinca da resi
moralnu dilemu npr profesorica sto je pricala o jevrejima na tavanu i gestapou.
2) Filozofskih osonva teorije morala- Aristotel, Mil i Kant odnosno teorije vrline, teoloske
teorije i deontoloske.
3) Kritičkog razmišljanja koje obuhvata ucenje kada treba nesto preispitati i kakva pitanja
treba postaviti. Sastoji se iz: 1.sticanje znanja i razumevanje konteksta moralne dileme,
2.kriticku analizu tog znanja i razmatranje etickih alternativa 3.odluku zasnovanu na
dostupnim alternativama.
 Nevanjani oblici misli i logičke greske u argumentovanju:

PRVA GRUPA SU POGRESKE IRELEVANTNOSTI:

1. Argument na coveka ( argumentum at hominem)

Desava se u situciji kada na neciji argument ne odgovaramo argumentom vec diskreditujemo.
Argument se tada skrece na karakteristike licnosti. Npr. „Nemoj ti meni govoriti kako da
popravimo ekonomsku krizu u zemlji, prvo resi probleme sa sopstvenim dugovima!“
2. Argument opste saglasnosti (argumentum e couses genitum) : „Ajnstajn je bio
najinteligentniji covek ikada, anket su pokazale tako“

3. Argument za narod (argumentum ad populum)

„duboka je istina da je nas narod velika zrtva“

4. Argument strahopostovanja prema autoritetu (argumentum ad verecundiam)

„postoje 3 tipa nepravednih politickih uredjenja. To je jos Aristotel evrdio“

5. Argument neznanja ( argumentum ad ignorantiam)

„ genetski modifikovana hrana je zdrava, niko jos nije dokazao njenu stetnost“

DRUGA GRUPA SU POGRESKE NEOSNOVANIH RAZLOGA

1. Preci u drugi red- preci sa teme na temu, npr. A: „ Dragana je nadarena za matematiku“ B:
„Ne nije, ona cesto bezi sa casova matematike“

2. Osnovna zabluda- npr „Eutanazija je opravdana, ona umanjuje ljudsku patnju, svi postupci
koji umanjuju ljudsku patnju su opravdani“

3. Predpostavljanje principa (poopstavamo ono za sta je trbao da se da argument) A: „da li je

istina ono sto je Jovana rekla“ B:“ jeste, ona nikad ne laze“.

4. Isto istim A: „ Kakav je Dragan“ B: „ Dobar covek“ A: „Zasto“ B: „Ima dobar karakter“

5. Ne sledi – „Cujem kisu, dakle sunce ne sija“

5.Etičke vrednosti
1. Vrednosti su svojstva koja se daju jednom predmetu (licu, stanju, dogadjaju) koja se pripisuju
prema odredjenoj skali procene.

U ontoloskom znacenju vrednost je pojava koja se javlja u emocionalno-voljnom odnosu

subjekta prema objektu.
U psiholoskom znacenju- vrednost je pojava pred kojom covek nije indiferentan, pred cim
prestaje da bude ravnodušan i zauzima određeni stav. Taj stav moze biti:

A) Stav osećanja vrednosti sa razumevanjem ili bez njega npr. dopada nam se neka
umetnicka slika ali je ne razumemo.
B) Stav ocenjivanja vrednosti.
C) Stav preocenjivanja ili prevrednovanja vrednosti

Vrednosti moramo diferencirati od njenih nosilaca, a oni mogu biti:

A) Same prirodne pojave –jedna ista stvar moze da ima razlicite vrednosti u zavisosti od
namere i plana koje ima subjekt ali i od kulturno-istroriskog i drustvenog razvitka.
B) Kulturno doba- ovde je reč o tvorevinama koje su rezultat čovekovog rada (oruđa,
ustanove, umetnička dela...)
C) Vrednosti simbola- simboli su nosioci vrednosi ( materjalni znaci podsećaju na neke
vrednosti ili ih predstavljaju.

Još neke podele vrednosti: (fenomenološki orijentisani aksiozi, Šeler, Hartman) Vuko Pavićević:

- Hedonističke vrednosti – na dnu skale su i služe zadovoljenju potreba za prijatnim (

akcenat na čulna iskustva )
- Utilitarističke- obezbeđuju korisnost
- Vitalne- odnose se na zdravlje, bolest, starost...
- Društvene- stabilnost, sigurnost, u širem smislu spadaju i - Moralne vrednosti
- Estetske vrednosti – ogledaju se u umetnosti

Naše etičke vrednosti su u osnovi stavova o moralnim pitanjima, dakle, vrednosti su sastavne
komponente stavova. Veruje se da se naši stavovi sastoje od 3 komponente: afektivna odnosno
emocionalna ( pozitivna ili negativna osećanja prema ljudima i događajima), kognitivna ili
intelektualna ( znanje i verovanje o nečemu) i bihevioristička komponenta koja se odnosi na
predispozicije pojedinca da reaguje. Zaključak: Stavovi o moralnosti se mogu posmatrati kao
paketi vrednosti u kojima se kombinuju misli osećanja i dela. Postoje 4 izvora koja direktno utiču
na formiranje stavova i vrednosti:

1.Porodica- prvi i verovatno najbitniji faktor. Oni predstavljaju model ponašanja za decu.roditelji
imaju primaran uticaj za usadjivanje svesti –sta je dobro a sta lose. Neke vrednosti i stavove deca
uce disciplinom i instrukcijama, dok neke sticu oponasanjem roditelja. Jedna mera svesti je
sposobnost odolevanja iskusenjima sto se stice u ranim fazama moralnog razvoja deteta, preko
niza nagrada i kazni.

2.Pripadnost grupi je drugi važan faktor uticaja u moralnom razvoju posebno među
adolescentima. Najvažnije su one grupe koje srećemo u komšiluku, skoli, crkvi, klubovima... u
okviru tih grupa, moralne vrednosti neke osobe mogu proci kroz najteže izazove, a zbog
drustvene uloge koja se zahteva od clanova grupe moze doci do etickih kompromisa.

3.Uzori su osobe koje cenimo, postujemo i zelimo da oponasamo. Oni nas mogu nauciti dobrom
ili losem ponasanju , i imaju ogroman uticaj na imitativno ponasanje drugih. Deca i adolescenti
narocito ulaze u psiholoske veze sa svojim uzorima i preuzimaju njihove stavove i postupke.

4.Institucije imaju jak uticaj na svoje clanove i odredjuju eticki nacin njihovog postupanja. U
svakoj organizaciji postoji moralna kultura koja se odražava i u pisanim pravilnicima i u
primerima vodecih rukovodioca. Institucije imaju centralni uticaj na eticke vrednosti i stavove
clanova zbog centralne uloge koju imaju u dinamini svake kulture. Npr, ako akademska
institucija kazni studenta zbog varanja, ona jaca vrednost iskrenosti (prvog principa moralnog
kodeksa). Postoje mnogo razlicitih izvora etickih vrednosti pa moze doci do sukoba vrednosti, a
proucavanje etike i moralno rasudjivanje nam pomazu da se ti sukobi rese.

Proces kojim svi ovi faktori uticu na pojedinca naziva se proces socijalizacije.

6. Relativizam u etici
Sofisti: u Grčkoj su se u V veku dešavale razne promene ( nagli razvoj umetnosti, književnosti i
filozofije, robovlasnička demokratija dostiže najveći stepen), to dovodi i do promena u
interesovanju ljudske misli. U centar pažnje se stavljaju antropološka pitanja na koje daju
odgovore Sofisti ( Šta je čovek? Kakva su i kolika čovekova saznanja? Da li su istinita znanja i
shvatanja o moralu, pravu i filozofiji itd). Za doba u kome su ziveli i radili sofisti karakteristicno
je brzo menjanje drustvenih odnosa i slabljenje drustvenih veza i uticaja celokupne drustvene
tradicije. Radja se svest o tome da se ljudska saznanja stalno menjaju pa postavljaju pitanje koja
filozofija je u pravu? Čija misljenja su istinita i sta od toga treba odbaciti a sta sacuvati? Doslo je
do shvatanja da nema kriterijuma za razlucivanje istine od neistine i to uverava sofiste da su svi
pojmovi relativni pa nema pouzdanih znanja i moralnih normi, tako nastaje relativizam sofista.
Sofiti su odbacili apsolutnost tradicije (morala, religije i obicaja) i ucvrstili verovanje da eticka
su svatanja relativna i da zavise od drustvenih uslova. Istoriski znacaj sofista je u tome sto su:
skrenuli pažnju na probleme coveka (njegovog saznanja i ponasanja) i sto su svojim
skepticizmom i kriticnoscu podsticali kriticki duh u filozofiji.

Relativizam: se pojavio jos u antickoj Grckj filozofiji kod sofista. Delimicno se pojavio kao
reakcija na Kantove apsolutisticke ideje. Eticki relativizam odbacuje mogucnost moralnog izbora
na nepromenljivim vrednostima. Najistaknutiji zagovornici ove filozofije su Bentan Rasel i Dzon
Dju koji se ponekad naziva i „progresivizam“. To je subjektivni relativizam i neke od njihovih
odrednica su:
-sve je onako kako se kome cini; - covek je merilo svih stvari ( Protagora) ; - svako odredjuje sta
je istina za njega te nema opste istine...

Relativisti veruju da ono sto je dobro za jednog ne mora biti automatski dobro i za drugog cak i u
slicnim okolnostima, odnosno, moralni agenti odredjuju sta je dobro, a sta lose sa njihove tacke
gledista. Relativisti krecu od stava „ ja cu odrediti sta je dobro za mene, a ti odredi sta je dobro
za tebe“. Kada se dovede do krajnjih granica relativizam moze voditi ka moralnoj anarhiji, po
kojoj pojedinci ne polazu pravo ni na kakve eticke standarde. Manje ekstremno glediste
zastupaju oni koji veruju u odredjene moralne principe, ali su spremni na odstupanje ukoliko im
okolnosti to dozvole, zato se pojvila situaciona etika. Situacionisti odlucuju od slucaja do slucaja
da li se isplati odstupati od pravila i to je ad hoc odlucivanje.

Problem odnosa relativistickog poimanja morala se pojavio u antickof filozofiji na relaciji ucenja
sofista ( covek je merilo svih stvari) i Sokratove intelektualisticke induktivne etike ( vrlina je
jedinstvena i jednaka znanju).

Singerov odgovor, sta etika NIJE- - Nije sistem zabrana, nije ono sto je u teoriji valjano, a
prakticno neprimenljivo, ne postoji samo u religiji i nije potpuno relativna i subjektivna. Eticki
subjektivizam tvrdi da je moral stvar samo licnog osecanja, ali moja licna verovanja morala se ne
mogu idealizovati, moral je stvar ukusa.

7. Periodizacija istorije etike

Sve etike, pocevsi od VI veka koliko god da su nastojale da moralne probleme razrese, ostaju u
manjoj ili vecoj meri u okviru gradjnskog sveta I na njemu zasnovan svesti. Sva zbivanja u toj
sferi ukazuju na protivrecnosti privatnog I javnog, masovnog I licnog, ideala I moci, misli I
stvarnosti, teorije I prakse, pojedinca I drustva.

Istoriski pristup: Sofisti su etičke pojmove relativizovali I individualizovali u sonovnom stavu

“Čovek je merilo svih stvari” ( Protagora).

Sokrat se suprotstavio tom individualizmu I relativizmu svojim etickim racionalizmom,

intelektualizmom odnosno pojmovnom filozofijom. On je smtrao das u vrlina I znanje isto.
“Znati sta je dobro I ponasati se dobro, isto je. Niko ne gresi svojom voljom pa je greh zabluda,
neznanje.”

Platon, Sokratov učenik odredjuje ideju dobra kao najvisu medju svim ostalim idejama.

Aristotel, Platonov ucenik, tvorac je prvog celovitog etickog sistema.

Vecina filozofskih skola u razdoblju anticke Grcke je suocena sa pitanjima dusevnog mira,
skepse, asketizma,dusevne rvnoteze, hedonizma, eudajmonizma itd.
U srednjem veku se eticka filozofska refleksija kretala uglavnom u okviru hriscanske religije, a
njena okvirna tematika je: preziranje tela, askeza, odricanje od uzivanja u ovozemaljskim
dobrima, poniznost, cednost, bogobojazljivost…. Religiozni covek mora da ispunjava zadatke
bozje pomisli.

Vecina renesansnih mislilaca ustaje protiv hriscanskih etickih razmisljanja I u centar etickog
razmisljanja stavljaju coveka umesto Boga I traze da se etika zasnuje i razvija na prirodnom
razumu.

Dzon Lok i Tomas Hobs- engleski empirizam. Baruh Spinoza i Lajbnic – racionalizam.
Helvecius i Holbah- francuska prosvetiteljska filozofija. Kant, Fihte i Hehel- nemačka klasična
filozofija. Svi su se bavili etickim problemima sa svih pozicija, objektivnih, subjektivnih,
idealistickih, materijalistickih, autonomije, heteronomije…

Engleska utilitaristicka skola na celu sa Bentamom zasniva etiku koristi i licne srece. Artur
Šopenhauer zaniva etiku sažaljenja. Pragmatizam je etiku zasnivao na neposrednom interesu i
koristi. Filozofija morala se danas oslanja na sva istrazivanja i saznanja humanistickih,
empiristickih, prirodnih i tehnickih nauka ali se ne svodi na njih.

8. Etika vrlina
Teorije zasnovane na duznostima i posledicama se fokusiraju na to sta bi trebali da radimo, a ne
na to kakva bi osoba trebali da budemo. Stare Grke je vise zanimala izgradnja karaktera sto je
veoma dug posao, nego onakvo ponasanje kakvo mislimo da je moralno. Platon i Aristotel su
smatrali da je sticanje vrlina kljuc moralnosti. Oni su verovali da dela koja su izvrsena iz osecaja
duznosti ne odrazavaju automatski dobar karakter. Teorije koje naglasak stavljaju na karakter se
cesto nazivaj teorijama vrlina. Mnogi filozofi su govorili da etika vrlina ne moze biti od koristi
pri moralnom rasudjivanju, medjutim, postoji teorija koja je korisna a to je Aristotelova teorija
zlatne sredine. Zlatna sredina pruza umereno resenje u onim slucajevima gde postoje dve krajnje
pozicije od kojih ni jedna ne moze dati zadovoljavajuce resenje. Sredina nije automatski srednji
put izmedju dva ekstrema zato sto moralni agenti moraju ponekad da se nagnu prema nekom
ekstremu da bi ispravili nepravdu. Zato poslodavac mozda ima opravdanje ako samo nekim
radnicima da povisicu kako bi ispravio nepravdu iz predhodne odluke o povisicama.

Etika vrlina nastaje u drugoj polovini XX veka kao rekacija na konstantnu krizu morala u
društvu i nemogućnost postojećih etičkih teorija da je reše. Shizofrenija modernih moralnih
teorija (M. Stoker): moderne moralne teorije odgovaraju na pitanje šta je ispravno postupanje ali
ne i na pitanje kako ljude motivisati da tako postupaju. Poznati predstavnici: Bernard Vilijams,
Elizabet Enskomb, Alaster Mekintajer, Marta Nusbaum Deontološka etika i utilitaristička etika
su razvijene na sva tri etička nivoa, dok je etika vrlina prvenstveno razvijena na metaetičkom
nivou. Etičari vrlina smatraju da je problem deontologije i utilitarizma njihov opštiji pristup
prirodi morala. Postojeći problemi krize morala ne mogu se rešiti samo ako se traže odgovori na
pitanje šta je ispravno rešenje moralne dileme ili koje su čovekove dužnosti, nego je potrebno
istražiti šta je to dobar karakter i kako se on formira.

• Karakter≠ temperament

• U središtu ove teorije su pitanja šta je vrlina i kako se ona stiče? Središnje pitanje
moderne etike – “Prema kojim pravilima treba da postupam?” – zamenjuje se pitanjem:
“Kakav život je za čoveka najbolji?” i “Kakva ličnost treba da budem?”. Etika vrlina
polazi od obnove antičkog, naročito Arsitotelovog shvatanja vrline. Vrlina je pozitivna
(karakterna) crta ličnosti. Vrlina je znanje, samo vrli covek moze biti srecan!

I Platon i Aristotel su smatrali da se vrlina može učiti.Prema Aristotelovom učenju, vrlina je

neophodni element najboljeg mogućeg čovekovog života. Bez vrline nije moguće postići
eudajmoniju.Eudaimonia (blaženstvo) je najviše dobro i svrha morala. Eudajmonističke etike su
one koje sreću/blaženstvo vide kao svrhu morala.Vrlina je stanje s izborom (svesno je biramo).
Prema Aristotelovom učenju, postoji dva tipa ljudskih vrlina: 1. intelektualne 2. karakterne.
Pojam vrline:

Etika vrlina polazi od obnove antičkog, naročito Arsitotelovog shvatanja vrline. Vrlina je
pozitivna (karakterna) crta ličnosti. I Platon i Aristotel su smatrali da se vrlina može učiti. Prema
Aristotelovom učenju, vrlina je neophodni element najboljeg mogućeg čovekovog života. Svrha
morala je sreca i samo vrli covek moze biti srecan. Mudrost i razboritost. Bez vrline nije
moguće postići eudajmoniju. Eudaimonia (blaženstvo) je najviše dobro i svrha morala.
Eudajmonističke etike su one koje sreću/blaženstvo vide kao svrhu morala. Vrlina je stanje s
izborom (svesno je biramo). Prema Aristotelovom učenju, postoji dva tipa ljudskih vrlina: 1.
intelektualne 2. karakterne.

Aristotelovo shvatanje vrline: Aristotel, Platonov ucenik, tvorac je prvog celovitog etickog
podrucja. Sokrat je smatrao da su vrlina i znanje isto- niko ne gresi svojom voljom, greh je
ustvari zabluda. Platon- Sokratov ucenik- ideju dobra odredjuje kao najvisu medju ostalim
idejama koji su vecni uzori svih pojava i koje stvaraju pravi nepromenljivi svet.

Za sticanje karakternih vrlina, neophodna je navika i zato je važno uvežbavati ih još od

detinjstva. Intelektualne vrline zahtevaju intelektualnu oštrinu, znanje i iskustvo. Intelektualne i
karakterne vrline su međusobno povezane, te je za valjan karakter potreban izvestan stepen
intelektualne oštrine. Nedostatak karakternih vrlina može takođe da izopači intelektualne vrline
(tako nedostatak hrabrosti može da umanji mudrost i razboritost). Dianoeticke ili intelektualne
vrline: mudrost, razboritost. Eticke ili karakterne vrline: pravednost, hrabrost, umerenost,
darežljivost itd.

• Npr. Kukavicluk- hrabrost- drskost ili skrtost- darezljivost- rasipnistvo.- samo sredina
donosi srecu. Prema Aristotelu karakterne vrline su promišljene žudnje.
Vrline nisu negacija ljudskih žudnji, nego sredina između krajnosti prekomernosti i krajnosti
nedovoljnosti. Hrabrost je sredina između kukavičluka i drskosti/ludosti, darežljivost je sredina
između škrtosti i rasipništva. Karakterna vrlina nije sredina u smislu mediokritetstva, nego
sredina kao harmonija. Intelektualne vrline obezbeđuju jednu valjanu “filozofiju života”, dok nas
karakterne vrline čuvaju od srljanja u porok viška ili manjka.

Sticanje i negovanje vrlina u kontekstu profesionalne etike:

Za sticanje vrlina od velikog značaja je moralno vaspitanje i usavršavanje, a negovanje vrlina

zavisno je od postojećeg okruženja u kome pojedinac živi. U profesionalnoetičkom kontekstu
etika vrlina se ne usmerava na pokušaje da određene postupke oceni kao ispravne ili neispravne,
nego da razmotri koje su centralne karakterne crte potrebne za izvestan tip profesije i kako ih
steći i očuvati.

Platon je smatrao da postoji 4 osnovne vrline:

1.mudrost- spoznaj samog sebe ; 2. hrabrost- slem; 3.umerenost- pice ; 4. pravednost- vaga

9. Deontološka etika- zasnovana na dužnostima

Deontolozi se ponekad nazivaju neokonsekvecijalistima jer stavljaju naglasak na postupanje po
principu ili prema odredjenim univerzalnim moralnim vrednostima, bez obzira na dobre ili lose
posledice tih postupaka. Prema ovoj etici npr. Robin Hud je bio negativac a ne heroj, zbog svoj
lagodnog pristupa pri raspodeli bogatstva. Znaci, teorije zasnovane na duznostima ne odobravaju
upotrebu nedozvoljenih sredstava za postizanje pozitivnih ciljeva. Motivi moralnog agenta su
dužni. Prosto receno CILJ NE OPRAVDAVA SREDSTVO! Kant je najcuveniji deontolog. Njegov
osnovni moralni princip je njegov kategoricki imperativ zasnovan na moralnim pravilima koja
treba univerzalno da se primenjuju i koja postuju ljudsko dostojanstvo. Po Kantu, prema ljudima
treba da se postupa sa postovanjem, nikad kao prema sredstvima da se dodje do cilja.

Prednosti: postoji dužnost da se postupa u skladu sa pravilima bez obzira na ishod, moralni
agenti mogu predvideti posledice svojih postupanja. Drugo, u deontološkim teorijama postoji
veća predvidivost i oni kojji slede te ideje se smatraju iskrenim osobama.

Nedostatak: pravila se mogu razviti za posebne okolnosti kako bi se iz donosenja etickih odluka
uklonila dvosmislenost. Medjutim, takva pravila bi onda morala da se primenjuju u svim
slucajevima, bez obzira na eventualne posledice, problem je sto su takva pravila cesto u neskladu
sa obavezom drzanja obecanja. U slucajevima u kojima postoji sukob izmedju dva podjednako
dobra pravila deontolozi imaju problem da rese moralni zaplet. Npr. da li TV novinar na zahtev
policije treba svesno da emituje lazne informacije kako bi spasio taoce? Teorija zasnovana na
duznostima se striktno drzi propisanih pravila, ali bi bilo logicnije spasiti ljudske zivote.
Savremeno tumacenje deontoloske etike ukazuje da imamo obavezu postovanja odredjenih
pravila, osim ukoliko ne postoji ubedljiv nacin da to ne cinimo. Na moralnom agentu je da
dokaze opravdanost takvog izuzetka, kao npr. laganje da bi sprecio ubistvo.

Deontologija se smatra i prakticno-filozofskom raspravom o moralnom iskustvu vezanom za

covekove delatnosti u razlicitim sferama zivota. Bentam, utilitarista je deontologiju zamislio kao
znanje o moralu steceno kroz iskustvo. U razlicitim oblastima se izgradjuju citavi kodeksi
pozitivnih duznosti i moralnih normi (medicinski, pravni, novinarski, verski kodeks itd.)

Specificna deontologija se formira svuda tamo gde postoji potreba za odredjenim moralnim
obavezama pripadnika odredjenih delatnosti. Danas postoji opsta deontologija i posebne
deontologije.

deon (gr.)– dužnost; deontologija – učenje o dužnostima .Deontološka etika polazi od toga da je
čovek kao član zajednice dužan da bude moralan. Deontološke etike izvesne postupke
označavaju kao loše same po sebi, bez obzira na njihove posledice.Bez obzira na to kakve će
posledice po nas ili sredinu izazvati, izvesne etičke dužnosti i pravila se moraju poštovati (npr.
zabrana ubistva, zabrana mučenja). Deontološke etike određuju niz ljudskih dužnosti, najčešće
stvarajući određenu hijerarhijsku lestvicu dužnosti. Postoje opšte deontološke etike koje
određuju opšte ljudske dužnosti i posebne deontološke etike koje se bave dužnostima izvesnih
grupa ljudi (npr. medicinska deontologija). Viljen Dejvid Ros govori jedan od predstavnika,
govori o opstim ljudskim duznostima, po njmu to su: duznost poverenja, zahvalnosti, pravde,
dobrocinstva, samousavrsavanja i nepovredjivanja. Profesionalna deontologija treba da bude u
skladu sa opstom deontologijom. Kodeksi profesionalne etike su često deontološkog karaktera i
sastoje se iz sistema profesionalno-etičkih principa i pravila.

• Grupe dužnosti advokata u Kodeksu profesionalne etike advokata Srbije (2012.):

1. Opšta načela rada advokata (nezavisnost, samostalnost, stručnost, savesnost, poštenje,

poverljivost, dostojnost, nespojivost, odgovornost i odmerenost)

2. Dužnosti prema klijentu

3. Dužnosti prema kolegama

4. Dužnosti prema Advokatskoj komori, državnim organima, advokatskom pripravniku i

suprotnoj stranci

Imanuel Kant  Kantova deontološka etika je najpoznatija opšta deontološka etika. Kantova
etika je po osnovnim obeležjima prosvetiteljskog karaktera i može se smatrati osnovom učenja o
ljudskim pravima.
“Ništa ne može biti strašnije od toga da postupci jednog čoveka budu podvrgnuti samovolji
drugoga.” – sloboda svih ljudi kao centralna vrednost Kantove etike. Glavna Kantova dela iz
oblasti etike: “Kritika praktičkog uma”, “Metafizika morala”, “Zasnivanje metafizike morala”

Kantovo shvatanje etike i morala; on polazi od toga da je osnovno pitanje etike, sta treba da
činim? Kant je tvrdio da je on samo formulisao opšte načelo moralnosti, a ne i da je izmislio
neku novu etiku i moral. Kant je verovao da je moralni zakon duboko usađen svakome čoveku
kao racionalnom biću i da je spremnost da se bude moralan pitanje samokontrole, spremnost da
se poštuje osećanje dužnosti i um u sebi.

• Kantova kritika teleoloških etika: kritikovao ih je zbog teleološkog karaktera i smatrao je

da svrha moralnosti može biti samo činjenje dobra. Dobra volja se povodi samo za umom
i ni za čim drugim. Moralna vrednost (dobro) postoji samo onda kada čovek postupa iz
dužnosti. Merilo moralnosti može biti samo poštovanje glasa savesti to jest moralnog
zakona koji je isti za sve.Vrednost ljudskog delanja je baš u tome što nije određeno
prirodnim zakonom ili pritiskom tradicije nego slobodom. Samo zato je čovek odgovorno
biće.

• “Nigde u svetu, pa ni izvan njega, nije moguće zamisliti ništa drugo što bi se moglo
smatrati dobrim bez ograničenja, osim dobre volje.” Sve drugo – bogatstvo, ugled, vlast,
tradicija pa čak i zdravlje - može biti izvor i dobra i zla te osnovni princip morala ne
može biti da je “dobro ono što uvećava zdravlje ili uvažavanje tradicije, uvećavanje
ugleda, bogatstva itd.”

10.Konsekvencijalistička etika
Teleološke ili konsekvencijalističke etike su popularne u savremenom društvu. One polaze od
stava da su etički ispravne one odluke one koje proizvode najbolje posledice(procenjuju
ispravnost nekog postupka s obzirom na posledice koje bi on izazvao). Konsekvencijalisti, za
razliku od deontologa ne pitaju da li je neka politika ili praksa dobra ili loša, već da li daje
pozitivne rezultata. Na jednom kraju ove etike su egoisti a na drugom utilitaristi:

Etički egoizam -postupak je ispravan ako donosi više koristi nego štete subjektu, u suštini se
zasniva na ličnom interesu pa bi ga kao kanal moralnog ponašanja trebalo odbaciti.

Utilitarizam -postupak je ispravan ako donosi više koristi nego štete većini u društvu, privlačan
je jer promoviše jasnu matricu za donošenje moralnih izbora. Kada se suoče sa moralnom
dilemom, moralni agenti bi trebalo da analiziraju koristi i štete za svakoga (uključujući i sebe) na
koga se odluka odnosi i da odaberu delovanje koje daje najpovoljniji ishod za najveći broj ljudi.
Npr. novinari mogu od svojih izvora da prihvate nelegalno snimljene razgovore i da ih objave
pod izgovorom „prava javnosti da zna“- dobra posledica- bez obzira na sumljicavost sredstva za
postizanje cilja, to je slucaj kada se drustveno korisnim posledicama pravdaju nemoralna
sredstva. Utilitarizam nastaje kao reakcija na etike koje zanemaruju značaj posledica za procenu
ispravnosti nekog postupka. U tom smislu, Bentam smatra da je kažnjavanje besmisleno i
nemoralno ako neće imati pozitivne posledice. (“Surovo je čak i krivca izložiti beskorisnim
patnjama”.) Engleska utilitaristicka skola na celu sa J Bentamom zasniva etiku koristi i licne
srece. Vreme nastanka: XVIII-XIX v. Područje nastanka: anglosaksonske zemlje. Istina i prvda
mora podjednako da se sprovodi nad svakim. Predstavnici: Džeremi Bentam, Džon Stjuart Mil
(XIXv.), Piter Singer- predstavnik savremenog utilitarizma (XX-XXIv.) Osnovne ideje:
Moralnost ljudskih postupaka treba ocenjivati prema njihovim posledicama
(konsekvencijalizam). Korist (shvaćena kroz zadovoljstvo i patnju) osnovno je merilo
moralnosti. Ispravni postupci su oni koji uvećavaju zadovoljstvo većine. Najopštiji etički princip
klasičnog utilitarizma naziva se računica sreće: dobro je ono što doprinosi najvećoj mogućoj
sreći najvećeg broja. Utilitaristi svoju etiku smatraju demokratskijom i realističnijom od
deontoloških etika.

Singerova verzija utilitarizma: Piter Singer, australijski filozof, tvrdi da savremena doktrina o
ljudskom dostojanstvu predstavlja jedan vid diskriminacije prema životinjama – specizam. On
zastupa negativni preferencijalni utilitarizam čije je osnovno načelo “umanji patnju”, te je on iz
te perspektive i teorijski utemeljio čovekove moralne obaveze prema životinjama, a ne samo
prema ljudima. Rasizam, specizam, seksizam.

Singerov odgovor, sta etika NIJE- - Nije sistem zabrana, nije ono sto je u teoriji valjano, a
prakticno neprimenljivo, ne postoji samo u religiji i nije potpuno relativna i subjektivna.

Kritika utilitarizma: Klasični utilitarizam postupka kao teorija koja se zasniva na koristi većine
ne može da zasnuje ideju da prava nužno pripadaju svakome. Svođenje na apsurd: misaoni
eksperiment “lutrija preživljavanja” američkog filozofa Džona Herisa predstavlja kritiku
klasičnog utilitarizma postupka.

Drugi aspekt teleoloških teorija jeste fokusiranje na umanjivanje štete, jer teške moralne odluke
nekada nanose štetu drugima npr. Vest o sudskom procesu povodom lekarske greške ne bi
trebalo da sadrži detalje iz privatnog života lekara, osim ako ti detlji nisu u direktnoj vezi sa
profesionalnim postupcima lekara. Primer „minimalizacije štete“ jeste urednik TV stanice koji
dozvoli voditelju da podnese ostavku umesto da mu da otkaz. Prekid radnog odnosa sa
izbegavanjem reci „otkaz“ ide u interes stanice i javnosti iako nanosi stetu voditelju koji ostaje
bez posla. Ostavka, umesto otkaza daje celom procesu dostojanstvo i pomaze voditelju da lakse
pronadje novi posao.

Prednosti: ove teorije su fleksibilnije od onih koje su zasnovane na dužnosti i omogućavaju veću
širinu pri rešavanju nekog problema, navode se alternativna rešenja i analiza svake opcije u
smislu posledica po druge.
Primedbe na konsekvencijalizam: neki joj se protive jer smatraju da se previše oslanja na
nepoznate rezultate i predvidive moći moralnih agenata, a druga primedba je da ne uzima uvek u
obzir posebne obaveze prema pojedincima ili malim grupama koje mogu biti u sukobu interesa
drustva u celini. Uprkos primedbama, konsekv.etika je korisna u moralnom rasudjivanju jer nas
primorava da odmerimo uticaj naseg ponasanja na druge.

11.Kategorički imperative
Kategorički imperativ je vrhovni princip Kantove etike. Kategorički imperativ je najviši moralni
zakon sa kojim moraju biti u skladu sva pravila našeg ponašanja. Kategorički imperativ važi i
kada se ne ostvaruje i pojavljuje se u vidu griže savesti, kajanja, stida itd. Kant je smatrao da je
moral duboko racionalan i da proizlazi iz čovekove umnosti i na tom osnovu formulisao osnovni
etički princip (moralni zakon) ljudskog ponašanja. Moral se ne može zasnovati na osećanjima
dopadanja i nedopadanja jer su ona relativna, nego samo na umu koji je ljudima zajednički. Neke
formulacije kategorickog imperativa:

1. Postupaj tako da možeš hteti da maksima tvoga delanja postane opšti zakon- Ovde se radi
o mogućnosti univerzalizovanja postupka (neprotivrečnost) kao osnov etike.

2. Postupaj tako da čovečnost u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka, uvek
upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.- ljudsko dostojanstvo,
humanost kao osnov etike.

Ljudsko dostojanstvo je centralna vrednost Kanteove etike: U carstvu svrha sve ima ili neku
cenu ili neko dostojanstvo. Ono što ima cenu takvo je da se na njegovo mesto može postaviti
takođe nešto drugo kao njegov ekvivalent; naprotiv, ono što je uzvišenije od svake cene, ono što
ne dopušta nikakav ekvivalent, dostojanstvo je.“ (Zasnivanje metafizike morala.) Pod ljudskim
dostojanstvom se podrazumeva autonomija čovekove svesti i sposobnost svakog čoveka da bude
nezavisan subjekt delanja. Ljudsko dostojanstvo je svrha po sebi, a ovu Kantovu ideju usvajaju i
mnogi značajni pravni dokumenti današnjice: “Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i
obaveza svih vlasti je da ga poštuju u štite.” (Osnovni zakon SR Nemačke). Ljudsko
dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Svako ima pravo na slobodan
razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajamčena Ustavom.” (Ustav R. Srbije, čl. 23) .

Kant je imao nameru da otkrije i naučno formuliše ono što “obični ljudski um” kada moralno
deluje ili procenjuje “svagda ima pred očima” u čemu i leži značaj njegove teorije. Kant svojom
teorijom ne želi da istražuje empiriski moral, već da utvrdi način saznavanja na području
moralnog života i kriterijume vrednovanja ljudske praktične delatnosti, zatim da se bavi
problemima moralnog suda i moralnosti uopšte. Trebalo je otkriti “zakonitost” moralne svesti da
bi se mogla razumeti sama ta svest. Kant je u moralnoj raznovrsnosti tražio zakonitost koja nije
ista sa zakonitošću prirode, već koja predstavlja zakonitost slobode.
Sloboda znači biti nezavistan od bilo koje unutrašnje uslovljenosti. Da bi čovek mogao da deluje
moralno on se mora osloboditi spoljašnje determinacije jer jedino tada može biti odgovoran za
svoje postupke. Prema Kantu, sloboda nije samovolja već strogo samoodgovornost. Čovek po
moralnom zakonu, kategoričkom imperative koji doživljava u sebi oseća da je slobodan, otkriva
mogućnost svoje slobode. Ta sloboda omogućava pojavu osećanja dužnosti što je različito od
prirodnog nagonskog procesa. Moralno je samo ono što se čini iz dužnosti koju propiuje moralni
zakon. Pored slobode kao pretpostavke moralnog delovanja i osećanja dužnosti koje proizilazi iz
moralnog zakona bitan izvor svakog moralnog postupka se nalazi u volji.

Kant razlikuje čistu i empirisku volju. Empiriska je motivisana sklonošću praktičnom interesu i
nije relevantna za moralno delovanje. Čista ili slobodna volja je određena moralnim zakonom
formulisanim kao svojom samosvrhom. Ta sloboda nije data vec zadata, čovek nije slobodan već
treba da je slobodan. Najviši moralni zakon koji je Kant nazvao kategoričkim imperativom glsi:
“ radi tako kao da bi maksima tvog delanja pomoću tvoje volje trebalo da postane opštim
zakonom”. Kategorički imperative naređuje da se izvršava maksima za razliku od hipotetičkog
imperativa koji obavezuje uslovno- “ako hoćemo” “ako želimo”. Kategorički imperative je
opštevažeća maksima koja je obavezna sama po sebi, nezavisno od zadovoljstva ili
nezadovoljstva, koristi ili štete koje su sa njim povezane. Ta maksima ne dolazi ni od kud spolja,
ona je u samoj ličnosti u umu i potpuno je autonomna. U čoveku se prepliću 2 sveta a on se
pomoću čiste volje odlučuje za moralno delovanje i samo taj čisti praktični um jeste izvor
moralnosti. Čovek sam, svojim razumom postaje autonomni zakonodvac svoga delanja. Zato se
vrhovni moralni sud može definisati i ovako: “ postupaj tako da čovečanstvo, kako u tvojoj
ličnosti tako i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš kao svrhu, a nikada samo kao
sredstvo”. Ideja da se licnost uzme uvek kao cilj i svrha a ne kao sredstvo nastala je pod
uticajem Francuske revolucije u XVIII veku (najpre kod Rusoa), a posebno ideja slobode,
jednakosti, prirodnih ljudskih prava.

U psihologiji, imperative označava psihološki reciprocitet međuljudskih odnosa. Ono što je opšte
u ponašanju vraća se pojedincu kroz interakciju sa soc.sredinom pa imperative ukazuje na to da
treba da se ponaša onako kako želi da se drugi ponašaju prema njmu.

12. Sloboda
Predstavlja najvišu moralnu vrednost. Za psihologiju, politiku, filozofiju, sociologiju i
antropologiju pojam slobode je nezaobilazan u razumevanju ponašanja ljudi i njihovog identiteta.
Sloboda je pretpostavka čovekove mogućnosti da ostvaruje svoje materjalne, duhovne i ljudske
vrednosti. Glavno pitanje vezano za pojam slobode je: Šta to znači biti slobodan čovek?

Tumačenje svih pitanja vezanih za slobodu se mogu svesti na 3 osnovna:

 1. Determinističko-zastupaju stav da čovekova sloboda ne postoji, već da je sve unapred
predodređeno, bilo zakonima prirode i istorije, Božjom voljom ili sudbinom.
2. Indeterminitičko- sloboda se sastoji u mogućnosti čoveka da odlučuje sam za sebe i nije
ničim uslovljena, potpuno je nezavisna od bilo kakvih činilaca izvan čoveka.
3. Alternativistička shvatanja- kritikuju prethodna dva i smatraju da prilikom ispitivanja
pitanja vezanih za slobodu čoveka treba poći od svih bitnih uslova koji omogućavaju
ostvarenje čovekovih mogućnosti i zadovoljenje potreba i dispozicija. To su:

-Prirodni uslovi: covek je organski neodvojiv deo celokupne prirode, on se radja, raste i umire
mimo svoje volje na svoj specifičan način, a to čine i sve druge vrste organskog sveta takođe na
specifičan način. Čovek se u mnogo čemu razlikuje od drugih bića a ovde pominjemo njegovu
UMNU i RADNU sposobnost, pomoću kojih on nastoji da prirodu prilagođava i menja prema
svojim mogućnostima i potrebama. Na toj osnovi se traži i mogućnost ostvarivanja slobode, ali
to je samo jedan od bitnih uslova.

-Saznajni uslovi: čovekova sloboda se može ostvariti u onoj meri u kojoj je on saznao prirodne,
društvene i psihičke zakonitosti. Saznanja zakona prirode, društva, ljudskog mišljenja i
psihologije čoveka, pruža čoveku mogućnost da svoje delovanje planski usmerava ka određenom
pravcu, da određuje ciljeve, sredstva i metode za ostvarivanje njegove slobode jer sloboda znači
mogućnost odlučivanja na osnovu poznavanja zakonitosti.

-Društveno-ekonomski uslovi: sloboda uslovljena zakonima istorije i konkretnim drustveno

ekonomskim stanjima i procesima. Drustvena uslovljenost čovekove slobode je višestruka i
dinamička. Ona se, sa jedne strane stavlja ispoljava kao postojeća za svaku generaciju zatečena
stvarnost, a sa druge strane ta stvarnost je uslov da ljudi mogu stvarati sve bolje i veće
mogućnosti za proširivanje postojeće slobode. U stvaranju svoje istorije ljudi su u različitim
istoriskim periodima postizali različite stepene slobode s obzirom na društveni položaj i
društvenu ulogu.

-Politički uslovi: grupisani u razne političke organizacije ljudi se angažuju u upravljanju

državom. Stvaranjem povoljnijih uslova društvenog razvoja , razvijanjem opšte političke kulture,
razvojem demokratskih političkih sistema stvaraju se i umnožavaju političke slobode , što je od
značaja za opštu slobodu čoveka.

-Pravni uslovi: svaka država ima svoju pravnu regulativu.ona propisuje i uređuje postojeće
društvene odnose a time se otvaraju uslolovi za određeni stepen slobode. Društvena sloboda se i
određuje kao društvena zavisnost od zakona, a svako odstupanje od pravnih normi smanjuje
stepen slobode.

-Moralni uslovi: sloboda je najvažniji uslov moralnog delovanja. Čovekova moralna zrelost (
odgovornost, rad, poštenje, težnja za skladnim životom i prevazilaženje konfliktnih situacija,
hrabrost...) uslov je čovekovog slobodnog ponašanja u društvu. Moral je utoliko efikasniji
ukoliko ga je pojedinac svesno usvojio- ukoliko je on postao njegova duhovna svojina.
-Psihički uslovi: Čovek je biće koje doživljava svet, pojave u njemu i samog sebe, koje oseća i
želi, ima svoje namere i interese, a posto je konstitucija svake ličnosti individualna, različiti ljudi
različito reaguju od drugih na istu situaciju. Ukoliko ta reakcija nije u skladu sa željam, stepen
slobode se umanjuje, a ukoliko su reakcije u skladu sa psihološkom strukturom ličnosti povećava
se mogućnost ostvarenja njenih potreba da u dovoljnoj meri bude slobodna.

-Kultura kao uslov: sa razvojem društva (tehničkim i tehnološkim napredkom) napreduje i opšta
kultura društva. Dostignuti stepen kulture predstavlja ne samo mogućnost za razumevanje već
pre svega za ostvarivanje slobode.

Determinizam
Determinizam je filozofsko i naučno shvatanje da je, sve što postoji u prirodi, društvu i čoveku
međusobno strogo uslovljeno, tako da stanje jednog sistema u jednom trenutku nužno određuje
stanje tog sistema u nekom sledećem trenutku. Sve se dešava po strogoj nužnosti.pitanje u vezi
sa moralom je, da li u toj strogoj uzročnosti postoji sloboda čovekove voljne radnje, posto je
sloboda osnovna moralna kategorija. Prema determinizmu čovekovo ponašanje je određeno
raznim spoljšnjim i unutrašnjim uzrocima. Termin determinizam je među prvima upotrebio Kant,
pa Hegel, ali je u širu upotrebu najpr ušao u Nemačkoj u 19 veku. Determinitička shvatanja se u
istoriji pojavljuju mnogo ranije jos za vreme Heraklita i Demokrita. Etičko- religisko shvatanje
determinizma: sudbina unapred određuje sve u životu. U 17 i 18 veku se javlja klasični ili
mehanicistički determinizam Bekona, Galileja, Dekarta, Spinoze, Njutna... a zajednočko za sve
njih je poricanje objektivno moguće slučajnosti. Klasični determinizam je polazio od
predpostavke da je svet zatvoren sistem sa ograničenim brojem činilaca, da zakoni jednog
sistema koji određuju njegovu suštinu potpuno određuju ponašanje svakog elementa tog sistema.

INDETERMINIZAM
(lat.in-ne,determination-određivanje) Odbacivanje ili zanemarivanje zavisnosti volje od bilo
kakve uzročnosti,uslovljenosti,određenje volje kao potpune slobode u izboru ponašanja. Sloboda
volje se sastoji u sposobnosti da se odlucuje samo iz sebe, nezavisno od svih uticaja, uzroka I
ograničenja. Elementi ovog učena nalaze se kod Bosijea, Branislava Petronijevića( u svojoj
raspravi ‘’ O slobodi volje’’ Sloboda voljne radnje znaci, dakle bezuzročnost voljne radnje )
Ž.P.Sartira …Mogućnost izbora je jedan od elemenata ljudske slobode. Ali za stvarnu slobodu
čoveka nije dovoljna samo formalna mogućnost biranja I odlucivanja vec kako se I na osnovu
čega bira I odlučuje. Sa stanovista morala I etike, indeterminizam nije u mogućnosti da objasni
slobodu moralnog procenjivanja, odlučivanja i ponašanja.

13.Ljudske slobode I prava

Osnovne ideje za mnoge kasnije deklaracije o slobodama I pravima čoveka nalaze se u Velikoj
povelji o slobodama iz 1215.godine.Za vreme Francuske revolucije,pojavljuje se potpunija
Deklaracija o pravima čoveka . Osnovni vidovi slobode u ovim dokumentima su: sloboda savesti
I veroispovesti,sloboda govora, udruživanja,sastanaka I štampe, pravo na jednakost pred
zakonom,pravo na neprikosnovenost ljudske ličnosti, pravo na svojinu, na život, sreću i
ostvarivanje ljudske ličnosti.U isto vreme ističe se čovekovo pravo na rad.U XIX veku, prava
čoveka proširuju se pravom na tačno informisanje, i na sticanje znanja i školovanja.U XX veku
uvode se pravo na socijalno osiguranje, plaćeni godišnji odmor, skraćeni radni dan,zdravstvenu
zaštitu , školovanje i vaspitanje. Sa stanovišta etike i morala,svaki korak ka slobodi ,
dostojanstvu, kvalitetu života je bio uslov razvoja pravih moralnih vrednosti, jer što je šira i
kvalitetnija sloboda čoveka , veći je prostor za moralno delovanje.

Etika egalitarizma
Egalitarizam se zasniva na shvatanju da se prema svim osobama mora postupati jednako u smislu
prava i mogucnosti (podseća na judeo-hrišćansku etiku). Jednu od savremenih verzija
egalitarističke etike je izneo Džon Roulz i on preporučuje da, pojedinci kojima je stalo do ličnog
interesa uđu u ugovor kako bi se smanjila šteta po najslabije strane. Oni bi trebalo da udju u
nešto što Roulz naziva „originalna pozicija“ iza hipotetičkog „vela neznanja“.

Njima je privremeno uskraćeno znanje o njima samima što bi moglo da utiče na sudove u
njihovu korist ( kao što su pol, starosno doba, rasa...). manjinska gledišta bi trebalo da imaju isti
značaj kao i većinska. Iza tog vela su pojedinci na koje se odnosi ishod etičke dileme i oni
predlažu sopstvene principe pravde. Cilj ove etike je da se zaštiti najslabija strana i da se
minimalizuje šteta. Taj proces primorava moralne agente( kojima je stalo do ličnog interesa ) da
razmišljaju nepristrasno i razmotre gledišta drugih bez uzimanja u obzir različitosti između sebe i
slabijih. Zato se etičke odluke mogu donositi nezavisno od političkih, društvenih, ekonomskih...
npr. TV urednik (jača strana) odlučuje da li da emituje dečiji program bez reklama(slabija strana)

Egalitaristička ideja je da i kralj i sluga treba da se poklone moralnom tronu i da pravdu ne treba
donositi selektivno. Drugim rečima, ne sme biti svostrukih standarda u etičkom odnosu, osim
ako ne postoje važni i moralno odbranjivi razlozi za diskriminaciju.

Društveni ugovor i moralne obaveze

Društvo nameće određene odgovornosti svojim članovima kao uslov članstva i te odgovornosti
se nazivaju moralnim obavezama. Postoji 2 nivoa moralnih obaveza:

1. Opšte- odnose se na sve članove društava.

 2. Konkretne- određuju se pripadnošću određenoj grupi,profesiji ili zanimanju, odnosno ne
važe za sve (npr. katolici imaju moralnu obavezu da se uzdrže od veštačke kontrole
rađanja)

Opšte se dele na primarne (suštinske) – imaju prednost nad drugim principima i trebalo bi ih
kršiti samo kada postoji snažan razlog za to (krađa, laži), i sekundarne za koje je veća
verovatnoća da će biti prekršene (neovlašćen upad na tuđi posed, zabrana kockanja...) tombola u
dobrotvorne svrhe može biti primer kršenja sekundarnih moralnih obaveza. I filozofi i nefilozofi
bi trebalo da se slože oko stava da sve opšte obaveze leže u osnovi svih ostalih, a to su:

1. Odnositi se prema drugima sa poštovanjem i moralnim dostojanstvom

2. Izbegavati svesno povređivanje drugih

Konkretne obaveze se nekada zasnivaju na opštim društvenim obavezama, npr. posvećenost

novinara istini i poštenju i rad u tom smeru. Ponekad može doći i do sudara opštih i
konkretnih obaveza npr.toplo-hldni odnosi novinara i policije – policija prezire novinarsku
nezavisnost nasuprot građanskim obavezama koje važe za sve, ne razumem ovo?

Izbor između nekoliko moralnih obaveza: obaveze oblikuju odnose jednih prema drugima.
Ralf Poter je nazvao obaveze „lojalnostima“ kada je pravio sopstveni model moralnog
rasudjivanja. Npr. nastavnisi imaju obavezu lojalnosti prema učenicima, kolegama,
roditeljima... odgovornost moralnog agenta se sastoji od pridavanja određene pažnje svakom
skupu lojalnosti pre donošenja etičke odluke. Mora se razmotriti 6 kategorija prema kojima
imamo obaveze:

1. Savest pojedinca- koja pravi razliku između dobrog i lošeg

2. Predmeti moralnih sudova- oni pojedinci ili grupe na koje bi nase eticke odluke mogle
direktno da utiču
3. Finansijeri- biti lojalan prema njim
4. Institucija- biti joj veran
5. Profesionalne kolege- prilikom donosenja odluka voditi racuna o tome kako ce se odluka
odraziti na kolege i da li su moji potezi u skladu sa ocekivanjima kolega?
6. Društvo- obaveza lojalnosti društvu prelazi u osećaj društvene odgovornosti.