Emil Dirkem: Vrsta samoubistva
4. Vrste samoubistva
EMIL DIRKEM
Mi smo, dakle, utvrdili redom tri sledee
postavke:
Samoubistvo se m enja obrnuto sraz-
merno integrisanosti religiozne zajednice.
Samoubistvo se m enja obm uto sraz-
merno stepenu integrisanosti porodine
zajednice.
Samoubistvo se m enja obm uto sraz-
m em o stepenu integrisanosti politike
zajednice.
Ovo uporeenje pokazuje da ako ove raz-
liite zajednice utiu na samoubistvo i ubla-
avaju ga, to nije zbog posebnih osobina
svake od njih, ve zbog jednog zajednikog
razloga.
Ne duguje religija svoju efikasnost poseb-
noj prirodi verskih oseanja, jer porodine
i politike zajednice, kada su jako integri-
sane, im aju ista dejstva; to smo, uostalom,
ve dokazali prouavajui direktno nain na
koji razliite religije utiu na samoubistvo.
I obratno, onim specifinim u porodinoj ili
politikoj vezi ne moe se objasniti im unitet
koji one daju; jer verska zajednica ima isto
preimustvo. Uzrok se moe nai samo u
istoj osobini koju ove dm tvene gm pe ima-
ju, iako, moda, u razliitim stepenima. Je-
dina koja zadovoljava ovaj uslov jeste veli-
ka integrisanost dm tvenih gmpa. Dolazimo,
dakle, do sledeeg opteg zakljuka: samou-
bistvo se m enja obrnuto srazmemo stepenu
integrisanosti dm tvenih gm pa kojima pri-
pada pojedinac.
Ali, drufvo 'eiie moe dezintegrisati a da
pojedinac u istoj meri ne bude osloboen
dmtvenog ivota i njegovi lini ciljevi ne
postanu vaniji od zajednikih, a da, jed-
nom rei, njegova linost ne tei da se po-
stavi iznad kolektivne linosti.
Ukoliko su vie gm pe kojima pojedinac
pripada oslabljene, utoliko m anje On od njih
zavisi, te zbog toga vie istie samoga sebe
da ne bi priznao dm ga pravila ponaanja
sem onih koja odgovaraju njegovim hnim
interesima. AJio smo se sloiii da egoizmom
nazovemo stanje u kome se individualno ja
preterano potvruje pred drutvenim ja i to
na tetu ovog poslednjeg, mogli bismo ego-
istikim nazvati poseban tip samoubistva
koji prouzrokuje jedna prekomerna indivi-
dualnost.
Kako je mogue da samoubistvp ima tak-
vo poreklo?
205
Pre svega moglo bi se istai da kolektivna
snaga, budui jedna od prepreka koje mogu
najbolje da ga spree, ne moe da oslabi a
da se ono ne razvije. Kada je dm tvo jako
integrisano, ono dri pojedince u svojoj za-
visnosti, sm atra da su oni u njenoj slubi i
prem a tome ne dozvoljava im da raspolau
samim sobom po svojoj udi. Dmtvo se,
dakle, protivi da se oni putem sm rti oslo-
bode dunosti koje im aju prem a njemu. Ali,
kada pojedinci odbiju da prihvate kao
opravdano to potinjavanje, kako dmtvo
moe da im nametne svoju supremati-
ju? Ono tada nema vie potrebnog autori-
teta da ih zadri na njihovim mestima ako
oni ele da dezertiraju, i svesno svoje slabo-
sti ide dotle da im prizna pravo da slobod-
no ine to to ono vie ne moe da sprei.
Kada je ve dozvoljeno da pojedinci budu
gospodari svojih sudbina, onda im aju pravo
i da odrede trajanje svoga ivota. Pojedinci-
ma, pak, nedostaje razlog zbog koga bi strp-
ljivo podnosili ivotne nevolje. Jer, kada su
solidam i sa gmpom koju vole, da ne bi izne-
verili interese kojima su navikli da podvr-
gavaju svoje line, oni se bore za ivot sa
vie upornosti. Veza koja ih vezuje za zajed-
niku stvar, vezuje ih i za ivot, a uzvieni
cilj koji im je pred oima spreava ih da
tako ivo oseaju line protivurenosti. Naj-
zad, u jednom koherentnom i viegodinjem
dm tvu ima od svih u svakom i od svakog
u svim, postoji stalna razmena ideja i osea-
nja, neto kao uzajamna moralna pomo,
tako da pojedinac umesto da je sveden samo
na svoje snage deli i kolektivnu energiju i u
njoj okrepljuje svoju, kada je ova ve na
izmaku.
Ali ovi razlozi su samo sekundami. Prete-
rani individualizam nema samo za rezultat
da favorizuje akciju samoubilakih uzroka,
>on je sam po sebi uzrok te vrste. Ne samo
to pred jednom korisnom preprekom on
oslobaa sklonost koja nagoni Ijude da se
ubijaju, ve stvara tu sklonost u celini i
tako dovodi do jednog posebnog samoubi-
stva koje obeleava svojim znakom. Ovo je
vano dobro shvatiti, je r je u tome osobena
priroda ovog tipa samoubistva koje tek to
smo izdvojili, i time se pravda ime koje smo
mu dali. ta je to, dakle, u individualizmu
to bi moglo da objasni takav rezultat?
Govorilo se ponekad, da ovek zbog svoje
psiholoke konstitucije ne moe da ivi ako
se ne vee za neku stvar koja ga prevazilazi
206 Prvi eo, Odeljak C Oblici ustanovljavanja akcije
i nadivljuje i to se objanjavalo naom po-
trebom da ne nestanemo potpuno. ivot se,
kau, moe podnositi samo ako se u njem u
nae raison d'etre, ako im a neki cilj koji
vredi truda. Inae pojedinac samom sebi
nije dovoljan cilj za aktivnost. On znai pre-
malo. On ne samo to je omeen u prosto-
ru, on je tesno ogranien u vremenu. Kada,
dakle, nemamo drugi cilj do nas samih ne
moemo izbei misao da su nai napori ko-
nano odreeni da se izgube u nitavilu, po-
to se i mi sami u nitavilo moramo vra-
titi. Aii, unitenje nas uasava. Pod tim
uslovima nem a se hrabrosti da se ivi, to
jest, da se dela i bori, poto od sveg tog na-
pora koji se ulae ne ostaje nita. Jednom
rei, stanje egoizma bilo bi u suprotnosti sa
ljudskom prirodom i stoga suvie privreme-
no da bi moglo da traje.
Ali, u ovom apsolutnom obliku, pretpo-
stavka je veoina sporna. Ako nam je zbilja
misao da nae bie m ora da nestane toliko
mrska, mogli bismo pristati da ivimo samo
pod uslovom da sebe sami oslepimo i
unapred se pomirimo sa vrednou ivota.
Jer ako je i mogue da u izvesnoj m eri pri-
krijem o pogled nitavila, ne moemo spreiti
da on postoji; bilo ta da inimo, on jeneiz-
bean. Moemo pom eriti granicu za nekoh-
ko generacija, uspeti da nae ime tra je ne-
koliko godina ili nekoliko vekova due no
nae telo, ali trenutak kada. od njega nee
ostati vie nita dolazi uvek i uvek suvie
rano za ljudsku zajednicu. Jer su grupe, za
koje se mi vezujemo da bismo raogli njiho-
vim posredstvom da produimo svoj ivot i
same smrtne, i one su predodreene na ra-
spadanje i odnose sa sobom sve to smo mi
od sebe u njim a ostavili. Beskrajno su ret-
ke one grupe, ija je uspomena dovoljno te-
sno vezana za samu istoriju oveanstva da
bi bilo sigum o a e tra ja ti koliko i ona.
Ako, dakle, oseamo takvu e za besmrt-
nou, sa toliko malim perspektivama ne
bismo je mogli nikada ublaiti. Uostalom ta
na taj nain ostaje od nas? Jedna re, je-
dan zvuk, jedan neprimetan i najee ano-
niman1 trag, nita prem a tome, to bi odgo-
varalo intenzitetu naih napora i to bi ih
moglo opravdati u naim oima. U sutini,
m a koliko da je dete prirodno egoista i ne
osea ni najm anju potrebu da se nadivi,
m a koliko da je starac, u tom pogledu kao
i u toliko drugih, veoma esto dete, i jednom
i drugom je, pri svemu, stalo isto toliko do
ivota i moda vie no odraslom oveku;
videh smo da je samoubistvo veoma retko za
prvih petnaest godina i da tei opadanju za
vreme poslenjeg perioda ivota. Tako je i
sa ivotinjom ija se psiholoka konstitucija
i Ne govorimo o idealnom prodnenju egzistencije
koje donosi sa sobom verovanje u besm rtnost due je r
1^ tim e se ne moe objasniti zato nas porodica i pri-
vrenost politikoj zajeanii titi od sam oubistva; 2 to
ak nije n i to verovanje koje ini profilektiki uticaj
religije; to smo pokazali ranije.
razlikuje samo u stepenu od Ijudske. Neta-
no je, dakle, da je ivot mogu samo pod
uslovom da se izvan njega nae raison d'etre.
I u stvari, postoji itav niz funkcija koje
interesuju samo pojedinca, to su one koje su
potrebne za odranje fizikog ivota. Poto
su stvorene jedino zbog tog cilja, one su sve
ono to treba da budu kada je taj cilj po-
stignut. Prema tome, u svemu to se na njih
odnosi ovek moe da postupa razumno i
da sebi ne postavlja ciljeve koji ga prevazi-
laze. One slue neemu samim tim to mu
slue. Stoga, kada nema drugih potreba, o-
vek je dovoljan sam sebi i moe iveti sre-
no imajui samo jedan cilj: da ivi. Samo,
to nije sluaj sa ivilizovanim ovekom koji
je dospeo u zrele godine. U njem u postoji
mnotvo ideja, oseanja, iskustva koja nema-
ju nikakve veze sa organskim potrebama.
Umetnost, moral, rehgija, pblitiko uvere-
nje i sama nauka, nem aju ulogu da oporav-
ljaju istroene organe, niti a ih odravaju
u dobrom funkcionisanju. Taj superfiziki
ivot nije se probudio i razvio posreova-
njim a kosmike, ve socijalne sredine. Dej-
stvovanje drutva izazvalo je u nama ta ose-
anja simpatije i sohdamost koja nas pri-
klanjaju drugima, ono nas je uobliilo pre-
m a svojoj slici, proelo nas religioznim, po-
htikim i moralnim verovanjima koja uprav-
ljaju naim ponaanjem, da bi mogh da odi-
gramo nau drutvenu ulogu, mi smo radili
na razvijanju nae inteligencije a drutvo
nas je za to snabdelo instrumentima, preda-
jui nam nauku koju je imalo na uvanje.
Samim tim to ovi vii oblici ljudske ak-
tivnosti im aju zajedniko poreklo, oni ima-
ju i cilj iste prirode. Poto proizilaze iz
drutva, oni se i odnose na drutvo; ili,
tanije oni su samo drutvo ovaploeno i
individualizovano u svakome od nas. Ali, da
bi oni imali raison d'etre u naim oima
potrebno je da ne budemo ravnoduni pre-
ma stvari za kojom tee. Oni su nam vani
samo onoliko kohko nam je vano ono dru-
go, to jest drutvo. I obratno, ukoliko se
vie oseamo izdvojeni od ovog poslenjeg,
utoliko se vie odvajamo od tog ivota kome
je ono u isto vreme izvor i cilj. Zato ta mo-
ralna pravila, ti pravhi propisi, koji nas pri-
m oravaju na sve vrste rtvovanja, te dogme,
koje nam smetaju, ako ne zato to izvan
nas postoji bie kome one slue i sa kojim
se mi sohdarieiho? Cemu sama nauka, ako
od nje nemamo druge koristi sem te to po-
veava nae anse da produimo ivot? Ona
nije vredna onoga tp kota. Instinkt jo
bolje obavlja tu ulogu; ivotinje su za to
dokaz. Kome je dakle potrebno da instinkt
zamenjuje milju, koja je nesigurnija i pod-
lonija grekama. A pogotovu emu patnja?
Korisno zlo za pojemnca, ako prem a njemu
samom treba procenjivati vrednost stvari,
ona je bez naknade i postaje nerazumljiva. Za
vernika jako vezanog za svoju veru, za o-
 Emil Dirkem: Vrsta samoubistva
veka veoma angaovanog u porodinim ili
politikim zajednicama, taj problem ne po-
stoji. Sami od sebe i ne razmiljajui, oni
donose ono to su i ono to ine, jedan svojoj
Crkvi ili svom Bogu, ivom simbolu te Crk-
ve, drugi svojoj porodici, ili svojoj otadbi-
ni, ili svojoj partiji. U patnjam a oni vide
nain da slue slavljenju grupe kojoj pripa-
daju i kojoj tako odaju potovanje. Tako se
deava da hrianin zavoli i ti'ai bol da bi
bolje posvedoio svoj prezir prem a putenom
i tako se vie pribliio svom boanskom uzo-
ru. Ali, ako vernik sumnja, to jest, ako se
manje solidarie sa veroispoveu kojoj pri-
pada i od nje se osamostaljuje, ako se poje-
dinac otui od porodice i drutva, on posta-
je za samoga sebe m isterija i tada ne moe
da izbegne razdraujue i muno pitanje: e-
mu sve to?
Drugim reima, ako je, kako se esto kae,
ovek dvostruk, znai da fizikog oveka do-
pvmjuje drutveni ovek. Dakle, drutveni
ovek predstavlja neminovno, drutvo koje
izraava i kome slui. Ako se desi da se
drutvo raspadne, ako ga ne oseamo vie
ivim i delotvomim oko nas i iznad nas, i
ono to postoji socijalno u nam a bie lie-
no svake objektivne osnove. To e biti samo
vetaka kombinacija varljivih slika, fantaz-
mogorija koju malo razm iljanja moe da
uniti; nita, prem a tome, to bi moglo po-
sluiti kao cilj naim delima. A opet, taj
drutveni ovek je ono to je najbitnije u
civilizovanom oveku; on ini vrednim ivot.
-Jz toga proizilazi da nam nedostaju razlozi
da ivimo; jer, jedini ivot koji bismo mog-
li eleti ne odgovara vie niemu u stvarno-
sti, a jedini koji im a jo osnove u stvarnosti
ne odgovara vie naim potrebama. Poto
smo bili upueni na jedan uzvieniji ivot,
onaj kojim se zadovoljavaju dete i ivoti-
nja ne moe vie da nas zadovolji i evo kako
ivot, sam, prvi bei od nas i ostavlja nas
naputene. Nema, dakle, vie niega to bi
privuklo nae napore i ini nam se da se oni
gube u prazno. Evo u kom je smislu tano
rei da nam je za nau aktivnost potreban
predmet koji je prevazilazi. On nam nije
potreban zato da bi nas odrao u iluziji jed-
ne nemogue besmrtnosti; on je sadran u
naoj moralnoj konstituciji i ne bi mogao
ieznuti, ak ni delimino, a da u istoj meri
ona ne izgubi svoj raison d'etre. Nije po-
trebno dokazivati da u jednom takvom po-
remeenom stanju i najm anja obeshrabre-
nja lako mogu prouzrokovati oajnike od-
luke. Ako ivot ne vredi da se ivi, sve po-
staje razlog da ga se oslobodimo.
Ali, to nije sve. Ta ravnodunost ne javlja
se samo kod usamljenih osoba. Jedan od
sutinskih elemenata svakog nacionalnog
temperamenta sastoji se u odreenom na-
inu procenjivanja vrednosti egzistencije.
Kao to postoji individualno raspoloenje,
postoji i kolektivno raspoloenje koje pri-
207
klanja narode ka tugi ili radosti i stvara ih
i pokazuje u svetlim ili tamnim bojama. ta
vie, jedino je drutvo u stanju da donese
o vrednosti ivota zajedniki sud za koji po-
jedinac nije kompetentan. Jer on poznaje
samo sebe i svoj mali vidik; njegovo isku-
stvo je, dakle, suvie skueno da bi moglo
da poslui kao osnova jedne opte procene.
On moe da misli da njegov ivot nema svr-
he, ali ne moe nita rei to se odnosi na
druge. Drutvo, pak, moe bez sofizma uop-
tavati oseanje koje im a o sebi samome i
0 svom zdravlju ili bolesti. A pojedinci ue-
stvuju suvie mnogo u njegovom ivotu da
bi se moglo dogoditi, da, ako je drutvo
zahvaeno boleu, ne budu i oni. Njegova
patnja postaje neminovno i njihova patnja.
Poto je drutvo celina, bol koji ono osea
prenosi se i na delove iz kojih je sainjeno.
Ono se ne moe dezintegrisati, a da nije sve-
sno da su redovni uslovi opteg ivota po-
remeeni u istoj meri. Jer, drutvo je cilj
za koji je vezan najbolji deo nas samih i
ono osetivi da m u izmiemo, uvia i to da
naa aktivnost ostaje bez cilja. Poto smo
mi njegovo delo, drutvo ne moe da oseti
svoj pad a da ne oseti da, ubudue, to delo
nee sluiti vie niemu. Tako se stvaraju
struje potitenosti i razoarenja koje ne po-
tiu ni od jedne osobe posebno, ali koje odr-
avaju stanje dezintegrisanosti u kome se na-
lazi drutvo. One objanjavaju poputanje
drutvenih veza, jednu vrstu kolektivne
astenija, drutvena nelagonost koja kao
1 individualna tuga kada je hronina, izra-
ava na svoj nain loe stanje organizma
pojedinaca. Tada se pojavljuju ti metafizi-
ki i verski sistemi koji pretvaraju u obrazac
svoja m rana oseanja i prihvataju se da do-
kau ljudim a da ivot nema smisla i da pri-
dati m u neki smisao znai obmanjivati sa-
moga sebe. Tako se stvaraju neke pouke
koje uzdiui injenicu do prava preporuu-
ju samoubistvo, ili bar usmeravaju njemu,
preporuujui da se ivi to je manje mogu-
e. U trenutku kada se one stvaraju izgleda
kao da su ih u potpunosti izmislili njihovi
tvorci te se ovi esto optuuju zbog malo-
dunosti koju propovedaju. U stvari, te po-
uke su vie poslecfica nego uzrok; one samo
simbolizuju jednim apstraktnim jezikom i
u jednom sistematikom obliku, fizioloku
bedu drutvenog tela.2 I poto su ova stru-
janja kolektivna, ona zbog svog porekla
im aju izvestan autoritet koji se namee po-
jedincu i gura ga jo snanije u smislu kome
ga ve priklanja stanje moralne klonulosti
direktno izazvano dezintegrisanou dru-
tva. Tako i u samom trenutku burnog oslo-
baanja od drutvene sredine, ona na njega
jo uvek utie. Ma koliko ovek bio indivi-
dualista, im a uvek neto to ostaje kolektiv-
2 I eto zato je nepravedno optuivati ove teoretiare
tuge da uoptavaju line utiske. Oni su sam o odjek
jednog opteg stanja.
 uo Prvi eo, Odeljak C Oblici ustanovljavanja akcije
no; to su depresije i melanholija prouzroko-
vane tom preteranom inividuacijom. Co-
vek druguje sa tugom kada nem a vie ni-
ega da ga sa drugim zblii.
Ovaj tip samoubistva potpuno, dakle, za-
sliiuje ime koje smo m u dali. Egoizam tu
nije samo pomoni faktor; on je uzrok iz
koga se sve raa. Ako, u tom sluaju, veza
koja vezuje oveka za ivot olabavi, znai
da je veza koja ga vezuje za drutvo takoe
popustila. to se tie neprilika u privatnom
ivotu koje se ine da neposredno inspiriu
samoubistvo i vae za njegove odluujue
razloge, one su u stvari samo sluajni uzro-
ci. Ako neko popusti pred najm anjim suko-
bom sa okolnostima, znai da ga je stanje
u kome se nalazi drutvo uinilo lakim ple-
nom za samoubistvo.
Vie injenica potvruju ovo objanjenje.
Znamo da je samoubistvo retko kod deteta
i da se sm anjuje kod starog oveka koji je
doao do granice ivota; to je zato to i kod
jednog i kod drugog fiziki ovek tei da
postane ponovo ceo ovek. Druto jo nije
prisutno u prvom koga jo nije imalo vre-
mena da izvaja prem a svojoj slici; u dru-
gom, pak, ono poinje da se povlai, ili se,
to izlazi n a isto, on povlai iz drutva. Zbog
toga su oni sami sebi dovoljni. Manje im je
potrebno da se dopunjavaju neim drugim i
zbog toga su m anje u mogunosti da propu-
ste ono to im je neophodno za ivot; imu-
nitet kod ivotinje im a iste uzroke. Videemo
unarednom poglavlju dania drutva upra-
njavaju njim a svojstveno samoubistvo, dok
je ovo o kome smo sada govorili manje ili
vie njim a potpuno nepoznato. To je zato
to je budui da im je socijalni ivot veoma
jednostavan, i socijame sklonosti pojedinaca
su jednostavne, pa je potrebno malo stvari da
bi ih zadovoljili. Oni lako nalaze spolja pred-
m et za koji mogu da se veu. Gde god ide,
ako moe da ponese sa sobom svoje bogove
i svoju porodicu, primitivac im a sve to za-
hteva socijalna priroda.
Evo, najzad, kako dolazi do toga da ena
moe lake no m ukarac da ivi usamljena.
Kada vidimo kako udovica podnosi rnnogo
bolje svoj poloaj nego udovac i sa manje
ara trai ponovo udaju, spremni smo da
verujem o da je ta sposobnost da se lii po-
rodice znak superiomosti; kau da afektiv-
ne sposobnosti ene, budui veoma intenziv-
ne, nalaze lako svoje zanimanje izvan poro-
dinog kruga, dok je nam a njeno portvova-
nje neophodno da nam pomogne da podnosi-
mo ivot. U stvari, ako ona im a to preimu-
stvo, to je pre zbog njene zakrljale, a ne
zbog prevelike senzibilnosti. Poto ivi vie
no ovek izvan zajednikog ivota, m anje je
i proeta njime; dm tvo joj je m anje po-
trebno, je r je m anje proeta socijabilnou.
Ona im a malo potreba na toj strani i zado-
voljava ih bez velike muke. Nekoliko verskih
obiaja, nekoliko ivotinja koje neguje i sta-
ra devojka ima svoj ivot ispunjen. Ako ona
ostaje tako vem o privrena verskim tradici-
jam a i ako tu nalazi koristan zaklon od sa-
moubistva, to znai da ovi vrlo jednostavni
socijalni obiici zadovoljavaju sve njene za-
hteve. ovek se, naprotiv, u njim a osea
teskobno. Njegova misao i njegova aktivnost
ukoliko se razvijaju, prevazilaze sve vie i
vie te zastarele okvire. Ali tada su m u pot-
rebni dmgi. Poto je ovek sloenije drut-
veno bie on moe da ostane u ravnotei
samo ako spolja nae taku oslonca i zato
njegovo moralno dranje vie zavii od us-
lova i lake ga je poremetiti.
A ltru istiko sam ou bistvo
U poretku ivota nita nije dobro bez me-
re. Jedan bioloki karakter moe da ispuni
ciljeve kojima m ora da slui samo pod uslo-
vom da ne pree izvesne granice. Tako je
i sa socijalnim fenomenima. Ako, kako smo
upravo videli, preteraha individuacija dovodi
do samoubistva, nedovoljna individuacija
ima iste posledice. ovek se lako ubija kada
je izdvojen od dratva, ali se ubija isto tako
kada je za dm tvo suvie jako vezan.
* *
Mi smo dakle pred jednim tipom samoubi-
stva koji se od prethodnog razlikuje bitnim
osobinama. Dok prvi potie od preterano
razvijene individuacije, dmgome je uzrok
suvie zakrljala indiviuacija. Prvi proizila-
zi iz injenice da dmtvo, razjedeno u ne-
kim svojim delovima ili, ak, u celini, do-
puta pojedincu da izmakne njegovoj kon-
troli; dmgi, pak, to dm tvo suvie strogo
dri pojedinca u svojoj zavisnosti. Poto smo
egoizmom nazvali stanje u kome se nalazi
ja kada ivi svoj lini ivot i slua isklju-
ivo samoga sebe, re altm izam izraava do-
sta dobro suprotno stanje, ono u kome se ne
pripada samom sebi i stapa se u jedno sa ne-
im van sebe, a stoer njegovog ponaanja
smeten je izvan njega, to jest u nekoj od
grupa kojim a on pripada. Otuda emo altm-
istikim samoubistvom nazvati ono koje pro-
izilazi iz intenzivnog altruizma. Ali, poto
altm istiko samoubistvo karakterie i to da
je izvreno kao dunost, vano je da usvoje-
na terminologija izrazi tu odliku. Jednom
tako konstituisanom tipu samoubistva dae-
mo, dakle, naziv altruistiko samoubistvo
po dunosti.
Spoj ova dva prideva potreban je da bi ga
definisao; je r svako altm istiko samoubistvo
nije obavezno po dunosti. Ima ih koji nisti
tako izriito nam etnuti od drutva, vec
im aju vie neobavezan karakter. Drukcije
 Emil Dirkem: Vrsta samoubistva
reeno, altruistiko samoubistvo je jedna
vrsta samoubistva lcoja podrazumeva vie
varijanti.
* * *
Konstituisali smo dakle drugi tip samou-
bistva k o jisam im a tri varijante: altruisti-
ko samoubistvo po dunosti, neobavezno al-
truistiko samoubistvo, pravo altruistiko
samoubistvo za koje je savren prim er mi-
stiko samoubistvo. U tim razliitim obli-
cima ono se znatno razlikuje od egoistikog
tipa samoubistva. Altruistiko samoubistvo
vezano je za onaj strogi moral koji nimalo
ne ceni ono to interesuje samo pojedinca;
egoistiko je pak, solidarno sa onom rafini-
ranom etikom koja Ijudsku linost stavlja
tako visoko da se ne moe vie niemu pod-'
initi. Meu njim a je dakle takva distanca
kao meu primitivnim narodima i najkultivi-
sanijim nacijama.
Meutim, iako su inferiornija drutva pre-
vashodno altruistikog samoubistva, ono se
moe takoe sresti i u skoranjim civiliza-
cijama. U tu rubriku moemo naroito kla-
sirati sm rt izvesnog broja hrianskih mue-
nika. Svi neofiti koji se ne ubijaju sami,
ve dobrovoljno pristaju da budu ubijeni,
jesu u stvari samoubice. Premda sami sebe
ne usmruju, oni sm rt uporno trae i pona-
aju se tako da je uine neizbenoin. Da bi
postojalo samoubistvo dovoljno je, dakle, da
je akt, iz koga sm rt m ora nuno da proizi-
lazi, izvrila rtva sa punim poznavanjem
posledica.
Sa druge strane, zanesenjaka strast sa
kojom vemici nove religije idu u susret
smrtnoj kazni, pokazuje da su se u tom
trenutku potpuno otuili od svoje linosti
u korist ideje ijim su slugama sami sebe
nainili. Verovatno da su epidemije samou-
bistva, koje su u srednjem veku u vie na-
vrata opustoile m anastire i koje su izgleda
prouzrokovane preteranom verskom revno-
u, bile iste prirode.1
U naim savremenim drutvima, poto je
individualna linost sve vie osloboena ko-
lektivne linosti, slina samoubistva ne bi
mogla biti suvie esta. Moe se, bez sumiije,
rei da bilo da su u pitanju vojnici koji
vie vole sm rt od ponienja poraza, kao ko-
mandant Borper i adm iral Vilner, ili pak
nesrenici koji se ubijaju da bi svoju poro-
dicu potedeli sramote, svi oni poputaju
pred altruistikim razlogom. Jer, ako se i
jedni i drugi odriu ivota, znai da postoji
neto to vole vie od sebe samih. No, to
su usamljeni sluajevi koji se javljaju samo
l Moralno stanje koje je odredilo ova sam oubistva
nazvao ie acedia. Vidi: Beougulot Recherche su r les
oppinions et la legislation en matifere de m ort voloniere
pendant le moyen age.
14 Teorije o drutvu
209
izuzetno.2 Ipak, jo i danas postoji meu
nama jedna posebna sredina u kojoj je altru-
istiko samoubistvo hronino stanje: to je
vojska.
* * *
Sada se moe bolje shvatiti od kakve je
vanosti bilo da se da jedna objektivna de-
finicija samoubistva i da- se od nje ne od-
stupa.
Altruistiko samoubistvo, pokazujui odli-
ke karakteristine za samoubistvo, priblia-
va se, naroito u svojim najupadljivijim ob-
licima, izvesnim kategorijama postupaka ko-
jim smo navikli da ukazujemo panju, po-
tovanje, pa ak i divljenje, te esto odbija-
mo da ga sm atram o za ubistvo samoga sebe.
Setimo se da za Eskirola i Falrea sm rti Ka-
tona i irondinaca nisu bila samoubistva.
Ali, ako samoubistva, iji je vidljiv i nepo-
sredan uzrok duh odricanja i samopregora,
ne zasluuju tu kvalifikaciju, ona ne bi mogla
vie daodgovaraju ni onim samoubistvima
koja su prouzrokovana istim moralnim sklo-
nostima, iako na jedan m anje oigledan na-
in; jer se druga razlikuju od prvih samo u
nijansama. Ako stanovnik Kanarskih ostrva
koji se strmoglavi u ponor da bi odao poto-
vanje svome Bogu, nije samoubica, kako
dati to ime privreniku Jina koji se ubija
da bi uap u nitavilo, ili primitivcu koji se
pod uticajem istog duevnog stanja odrie
ivota zbog neke male uvrede koju je pretr-
peo, ili jednostavno da bi pokazao svoj pre-
zir prem a ivotu; ili bankrotu koji vie voli
da ne preivisvojeobeaenje,ilinapokon,
tim brojnim vojnicima koji olaze svake go-
dine da uveaju kontingent dobrovoljnih
smrti. Jer, svi Ovi sluajevi im aju u korenu
isto stanje altruizma koje je uzrok onoga
to bi se moglo nazvati herojskim samoubi-
stvom. Da li emo ih svrstati u samoubistva
i iskljuiti samo one iji je uzrok posebno
jasan? Ali najpre, prem a kome e se kriteri-
jum u vriti podela? Kada jedan motiv pre-
staje da bude dovoljno pohvalan da bi akt
koji on odreuje mogao biti okvalifikovan
kao samoubistvo? Zatim, odvajajui potpu-
np jednu od druge te dve kategorije inje-
nica, osueni smo da im ne priznamo suti-
nu. Jer su ba u altruistikom samoubistvu
po dunosti bitne odlike tipa najbolje ozna-
ene. Ostale varijante su samo izvedeni obli-
ci. Tako emo, ili zanemariti jednu vanu
grupu pounih pojava, ili ako ih ne odbaci-
2 Verovatno je da su tako esta sam oubistva kod
revolucionara b a r delimino izazvana altruistikim raspo-
loenjem duha. U ovim vrem enim a u n u ta m jih borbi,
kolektivnog entuzijazm a, individualna li^nost je izgu-
bila od svoje vrednosti. In teresi otadbine ili p artije
su vaniji. Mnotvo sm rtn ih kazni proizilazi, bez sum nje
iz istog uzroka. ovek u b ija dm gog isto tak o lako kao
i sebe.
 210 Prvi deo, Odeljak C Oblici usianovljavanja akcije
mo sve, a moe se napraviti samo proizvo-
ljan izbor, onemoguiti da se vidi zajedniko
poreklo onih koje emo izabrati. Takve su
opasnosti kojima se izlaemo kada definici-
ju samoubistva odreujemo prem a subjek-
tivnim oseanjima koje ono izaziva.
Uostalora, ak ni razlozi oseanja u irae
kojih hiislimo da opravdamo to iskljuiva-
nje, nem aju osnove. Oslanjamo se na inje-
nicu da se uzroei koji izaivaju altruistiko
samoubistvo u skoro istom obliku nalaze u
osnovi postupaka koje svi sm atraju moral-
nim. Ali, da li je i egoistiko samoubistvo
drukije? Zar oseanje individualne autono-
m ije nema svoju moralnu vrednost kao su-
protiio oseanje? Ako je prvo ustov za izve-
snu hrabrost, alco ini srca vrim i ide
dotle da ih uini neosetljivim, drugo ih raz-
5 . Tipovi drutvene organizacije
MAKS VEBER
T ipovi solidarnih dru tven ih odnosa
Drutveni odnos nazivaemo komunal-
nim1 kada, i ukoliko, se usmeravanje dru-
tvenog delovanja bilo u pojedinanom
sluaju, u proseku ili u teoretskom obliku
i zasniva na subjektivnom uverenju strana-
ka, bilo afektivnom, bilo tradicionalnom, da
one spadaju zajedno. Drutveni odnos naz-
vaemo asocijativnim kada, i ukoliko,
usmerenost drutvenog delovanja u okviru
njega poiva na racionalno obrazloenom
prilagoavanju interesa ili na istovrsno obra-
zloenom sporazumu, bilo da se racionalno
rasuivanje zasniva na apsolutnim vrednosti-
m a ili na svrsishodnim razlozima. Naroito
je uobiajeno, m ada ni u kom sluaju nije
neizbeno, da socijativni tip odnosa poiva
na racionalnom sporazumu postignutom uza-
jam nom saglasnou. U tom sluaju odgova-
rajue delovanje je, u stoeru racionalnosti,
upravljeno ili prem a racionalnom poverenju
u obavezujuu pravovaljanost nagodbe o pri-
stajanju uz njega, ili prem a racionalnoj ve-
rovatnosti da e ga druga stranka biti
vredna.2
* Pretam pano iz Maks Veberovog dela: The. Theory
o f Social and Econom ic Organizatioti, prev. A. H . Han-
derson i Talkot Parsons, ured. Talkot Parsons CGlencoe,
III.: The F ree Press, 1947) glava I, delovi 917, str.
13657, s ozvolom The Free Press-a. Copyright 1947
Oxford Universito Press.
i Dva tip a odnosa koje Veber razlikuje u ovom odeli-
ku on sam naziva Vergem einschaftung i Vergesellschaft-
neava i omekava za milosre. Ako je tamo
gde vlada altruistiko samoubistvo ovek
uvek spreman da da svoj ivot. za uzvrat on
ne ceni vie ni ivot drugih. Nasuprot tome,
tam o gde ovek stavlja tako visoko indivi-
dualnu linost da ne primeuje nikakav cilj
koji bi je mogao namaiti, on je potuje i
kod drugih. Kult koji gaji prem a njoj ui-
nie da pati zbog svega sto moe da je uma-
nji ak i kod blinjih. J-edna ira simpatija
za ljudsku patnju doia je iza fanatikih po-
rtvovanosti primitivnih vremena. Svaka vr-
sta samoubistva je, dakle, preteran ili iskriv-
ljen oblik vrline. Tako ih nain na koji ona
uzbuuju moralnu svest ne razdvaja dovolj-
no da bi se sa pravom stvarale tolike odvoje-
ne vrste.
1. Najistiji sluajevi asocijativnih odnosa
jesu: (a) racionalna slobodna trina razme-
na koja ostvaruje kompromis oprenih ali
komplementnih interesa; (b) potpuno dobro-
voljno udruivanje zasnovano na linom in-
teresu,3 sluaj prihvatanja dugotrajnog delo-
vanja usmerenog samO na- unapreenje spe-
cifinih alekosenih interesa, ekonomskih ili
nekih drugih, svojih pripadnika; (c) dobro-
voljno udruivanje pojedinaca motivisano
pristajanjem uz niz zajednikih apsolutnih
vrednosti,4 na prim er, radonalna sekta, uko-
liko ona ne razvija emocionalne i afektne
ung. On u stari k o risti adaptacije dobro poznatih
Teniesovih term ina, Gemeinschaft i Gesellschaft, i bio
je pod neposrednim uticajem Teniesovog dela. Mada
se o njim a dosta raspravljalp n a engleskom, moe se
pouzdano tv rd iti d a n isu naeni zadovoljavajui ekvi-
valenti Teniesovim term inim a. 'Naroito ne zadovoljavaju
term ini community (zajednica) a ni society (dru-
tvo) i association (udruenje), poto oni u engleskom
im aju sasvim drugaija znaenja. M eutim, u kontekstu
u kojem V eber koristi svoje neznatno izmenjene termi-
ne, koji oznaavaju delovanja u okviru * drutvenog
odnosa, pridevski oblici communal (kom unalni) i.
associative - (zdrueni), izgleda d a se mogu prihvatiti
bez prigovora. N jihova tana znaenja treb a da postanu
jasn ija n a osnovu Veberovih definicija i tumaenja.
Ured.
2 Ova term inologija je slina razluivanju koje je
sproveo F erdinand Tenies u svom pionirskom dclu
Gemeinschaft u n d Gesellschaft. Ali Tenies je za svoje
potrebe dao tom razluivanju znatno specifinije zna-
enje od onoga koje bi bilo pogodno za potrebe ove
rasprave.
3 Zweckverein.
4 Gesinnungsverein.