Bodler (1821-1867) : Bodler je eleo da stvori jednu knjigu poetske kvintesencije u koju e uneti ''celo svoje srce... nenost...

veru (preruenu) ... mrnju''. Cvee zla objavljeno je 1857.g. Zbirka je osuena zbog, kako je objasnio dravni tuzilac, obesti prema javnom moralu i ustanovljenim standardima. Zabranjeno je 6 pesama : Nakit, Leta, Preveseloj, Lezbos, Proklete ene (Delfina i Hipolita) i Preobraaji vampira. Cvee zla je celina sa poetkom i krajem na to ukazuje i Bodler, koji u pismima kae da je sve to je kasnije dodao ugraeno tako da se uklapa u okvir koji je zamiljen jo 1845. 100 pesama u 5 grupa, kasnije odbacuje brojanu odreenost. 1861. - drugo izdanje Cvetova zla. Bodler je vrlo priljeno doterivao svoje pesme, bio prinuen da izbaci 6 osuenih pesama, ali i napisao 12 potpuno novih briljantnih pesama, kao i 20 koje je konano doterao iako su napisane pre 1857. Restruktuiranje zbirke, uvodi i nova pravila. Najvanija novina je to to je dodao itavo novo poglavlje Tableaux parisiens koje je za svoj nukleus imalo 8 pesama koje su ranije stajale u celini Spleen i ideal. Najvee izmene je pretrpela sekcija Spleen i ideal. Dodati su joj : Obsesija, Alhemija tuge, Privlani uas, a novo finale vrlo dramatino postignuto je pesmom asovnik. Sada je Pobuna (izvedena iz religijskog koncepta) dola u logiku vezu sa Smru. Grupe : I- Splin i ideal, II- Pariske slike, III- Vino, IV- Cvee zla, V- Pobuna, VI- Smrt. Sve pesme koje su dodate, kako je pisao Bodler u jednom pismu, i dalje prate prvobitni koncept kontinuiteta. On se nada da e itaoci primetiti da "zbirka nije samo album''. Arhitektonika zbirke je prvi odmak od romantizma, gde je lirika zbirka uzdaha i linih emocija i nadahnua. Spleen i ideal je mnogo masivniji od drugih i vie je neka vrsta uvoda u sledee delove koji su i krai i mnogo precizniji po pitanju tematike. Ipak, postoji neka klasifikacija i unutar ove celine. Prvi deo, pesme od 1. do 11. tiu se pesnike kreativnosti - njegovog mesta u drutvu, njegovih aspiracija, borbi, postignua, tenji. Postoji neka vrsta kontinuiteta meu sekcijama zbirke, ali vrsta kontinuitata postoji i meu pojedinanim pesmama. To je vrlo vano za razumevanje Bodlerove poezije. Takav kontinuitet jami konzistentnost ove zbirke i pored njene tematske i vremenske razuenosti. U uvodnoj pesmi, itaocu on opisuje amu kao najgori og svih poroka, najvetije orue svemonog satane koga naziva Satanom Trismegistom, trostruko velikim : ''Dok je nevoljne suze prate, nargile ona pui i sneva gubilite / ti zna itaoe, to neno udovite / dvolini itaoe, nalik na mene, brate! '', a u Blagoslovu opisuje roenje pesnika-prokletnika, ija majka oajava to je rodila tako nakazno i nesposobno stvorenje, ene mu se podsmevaju,a pesnik se okree Bogu (za sad bez pobune) koji daje muninu ... za nae beasti. Zbirka, dakle, poinje roenjem pesnika i uvode se neke od najvanijih tema za celu zbirku : odnos prema eni i prema bogu. Iz pesme Uzlet moe se razumeti odnos Bodlera prema hrianstvu. U 3 strofe obraa se sopstvenom duhu, poziva ga da se vine iznad jezera, dolina, brda uma, sunca i zvezda i da poe u onostranu, vatrenu sferu koja sve proiava. Bei od ovog okunog smrada / visinom zranom umij svoje bie / i pij, ko isto i boansko pie / oganj to jasnim prostorima vlada''. Ali tu se polet prekida i sve se preobraava u izkaz opte vrste : srean je onaj ko moe da se vine ''do polja spokojstva i sjaja ko nadlee ivot i s lakoom shvata / tajni govor cvea i nemutih stvari''. Pesma se kree po uobiajenoj emi hrianskomistikog uenja, po kojoj se duh uspinje u transcedenciju koja ga toliko menja da spoznaje svoju pravu bit. Pominje se ak i prava trancsendencija, ognjeno nebo empirej. Ali bog se upote ne pominje. Ideal koji je postignut - tajni govor cvea nije objanjen, sve se pretvara u neku praznu idealnost.

Saglasja su esto nazivana poveljom simbolizma i programskom pesmom u kojoj su izneti Bodlerovi osnovni poetiki stavovi i data najbolja formulacija univerzalne analogije. U prvom katrenu ukazuje se na to da sve to se sagledava nema realno, ve simboliko znaenje (ovek prolazi kroz umu simbola). Priroda je hram iz kojeg izlaze rei skrivenog znaenja : ''Priroda je hram, gde sa stublja ivog / splet nejasnih re povremeno kola / ovek tud prolazi kroz umu simbola / to na njega motre oka poverljivog''. U drugom katrenu itamo da su boje, mirisi i zvuci u stalnom razgovoru, meusobnoj povezanosti, sadejstvu, slivajui se u jedinstvo mrano i duboko, ogromno ''kao no I kao svetlost''. Mora se dospjeti do sutine takve istovetnosti nesaznatljive bilo kojim odvojenim ulom. U treoj i etvrtoj strofi iz mnotva prirodnih fenomena, koji se meusobno dopunjavaju u ulnom opaanju, izdvaja mirise : svee (kao deja put), zelene (kao polja), blage (kao oboe), iskvarene, pobednike, teke (kao ambra, mous, tamjan). Ovako je ilustrovana teorija sinestezije, ''poezija zamenjenih ula''. Kao metaforino zamenjivanje pojmova u kome se spajaju dve ili vie ulnih oblasti tako da se oseti jednog ula kvalifikuju osobinama oseta drugog. Po Marselu Rejmonu, u pesmama Lepota i Himna o lepoti, Bodlerovo vienje lepog se razlikuje. U sonetu Lepota iskazi o lepoti kao skladu, harmoniji, sugeriu tzv. apolonijsko shvatanje lepote : ''U plaveti vladam kao sfinga tajna / sneno srce dajem labuoj belini / mrzim kretnju to se protivi celini / i nikada nisam vedra nit oajna'', dok se u Himni izraava jedno dinamiko, antitradicionalno shvatanje (izvan tradicionalne trijade istine, dobrote i lepote). Ovde ve stoji zagonetka njenog porijekla (''s nebesa il iz vjenih tama'') i polivalentnost njenih svojstava i darova : ''Po mrtvima gazi i ruga se njima / pod nakitom tvojim i groza je ljupka / a Porok taj dragulj najdrai me svima / po stomaku tvome zaljubljeno cupka... Od avola il Boga, ta mari, ini li... manje tekim vreme i svet pun poroka''. Ljubavne pesme ine najduu celinu ovog dela i cele zbirke. Ove pesme i tri soneta (17, 18, i 19.) grupiu se u 3 odreena tipa ene, u skladu sa trima enama koje su obeleile Bodlerov ivot : prva je crnkinja, egzotina i predatorka - ana Dival, druga je zrelija, koju voli (ne uvek platonski) zbog njenog moralnog uticaja i ozraenosti sreom - Madame Sabatje, i trea, detinjasto stvorenje, koja spaja emocionalno i fiziko - Mari Dobren. Egzotini mirisi u istoimenoj pesmi udahnuti sa grudi pesnikove ljubavnice (ane Dival), stvaraju sliku dalekih razuenih obala, predeo arki, luka puna jedara i barki, pesma mornara... U pesmi Sablast pesnik proklinje svoju ljubav : ''to mi, poput noa tvrda / u alosno srce sie do dna... Beasna s kojom sam spojen kao robija za svoj okov''. Sledi nekoliko pesama koje nose naslov Spleen (melanholija bez razloga, oseanje praznine, neobjanjiva neurastenija). Prva od njih (sonet) poinje sa ''Kionosni eljan itav grad da satre...'', pesnik, kroz mlaz studene ae, sa svog prozora posmatra dimno predgrae, dok ''u jednom pilu to kuno mirie // suiave babe naslee zlokobno / andar herc i dama pikova podrobno / pominju ljubavi kojih nema vie''. Tableaux parisiens, grupa koja e u izdanju iz 1861. biti prikljuena Cvetovima zla, poinje pesmom Pejza, ali umesto prirode pojavljuje se urbani pejza, dimnjaka, zvonika (tih katarki grada), radni svet to peva i aska u radu. Sledea pesma Sunce poinje opisom starog predgraa, gde sa tronih zgrada vise kapci i gde prikriven blud vlada. Sunce, kao i pesnik ulepava ak i stvari gadne - Eliot najvei primer modernog pesnika uopte. 1859.god. Bodler je upotrebio taj izraz govorei da mu je on potreban da ukae na sposobnost savremenog pesnika da u pustinji velegrada ne vidi samo propast oveka, nego da nasluti do tad neotkrivenu tajanstvenu lepotu. Bodler postavlja sebi pitanje : Kako je mogua poezija u tehniziranoj civilizaciji? Pojam modernosti je veoma kompleksan sa jedne strane runi gradovi, doba napretka kao atrofija duha. Ali, sa druge strane od svega toga se pravi arolija, misterija. Pokuaj da se pronae lepota u otuenosti velegrada. Sve ono bedno, propalo, vetako, poseduje drai koje treba da budu poetski obraene. Ono sadri drai koje pesnitvu nude nove puteve. Slike velegrada su veoma disonantne, te se 2

otuda odlikuju velikim intenzitetom. Dobijene iz banalnost, one u lirskom preobraaju postaju sredstvo protiv banalnosti. Odvratnost se spaja sa plemstvom duha i dobija ''galvansku jezu'', koju Bodler hvali kod Poa. Pranjavi prozori sa tragovima kie, iarana siva proelja kua, zora kao prljava mrlja, buka omnibusa to su neki sadraji. Slike bede intenzivirane su do ''galvanske jeze''. Pesma Pariski san izuzetno je znaajna kao primer za produhovljavanje umetnog i anorganskog. Tu se ne radi o realnom gradu, ve o gradu sazdanom od snova, samovoljno konstruisanom, iz koga je proteran sav biljni ivot (ne drvee kolonade), nema sunca ni meseca, nema ni ljudi. Postoji samo crnina koja sjaji iz sebe. U Bodleru nije iveo svet slika, predeli i krajevi, godinja doba i zamkovi (kao u Remboa, na primer). Taj nedostatak doivljajnog sveta, sveta objektivnosti i prirode, eksterijera, odrazie se i na njegovu poeziju : njemu e zaista nedostajati prave slike i prave boje, remboovske, on e prezirati prirodu kao takvu, ne samo zato to je time hteo, kako neki misle, da se suprotstavi romantiarskom, lamartinovskom i vinjijevskom plakanju pod planim vrbama, nego iz prostog razloga to on svet prirode nikad nije ni upoznao; u njegovom duhu postojali su samo duhovni pejzai, ili egzotini shematini predeli, ak i za laika dovoljno pitoreskni i poetini. A pogledajmo kakva je teta po njegovu poeziju to nije upoznao svet prirode (tanije reeno : i svet prirode), to mu svet realija ne bee dostupan i blizak. Valjda samo jedna jedina njegova pesma iz Cvea zla ima u sebi taj bogat inventar realija, tu poetinost bojih darova, ona kratka pesma bez naslova (poinje sa Ne zaboravljam je) iz Pariskih slika, gde je jedan davni i retki doivljaj njegova detinjstva dospeo do milosti uoblienja, lako, bez munog prisustva stvaralakog znoja, slio se u bogate aleksandrince (u kojima je on bio esto tako nespretan), stvorivi jednu nadasve nadahnutu impresionistiku pastelnu sliku (male, bele kue, veernjeg sunca, obed porodice u tiini) iz koje bije difuzna svetlost neke tihe senzualnosti i neka skoro religiozna tiina i ekstaza. (Druga pesma koju bismo mogli sumnjiiti za iste vrline, Cigani na putu, raena je po jednoj staroj gravuri stvar lako uoljiva : slika je hladna i bez poleta; mesingana ploa u koju su utisnute mune i sive strofe.) Nekoliko pesama posveeno je sluajnim pesnikovim susretima, na ulicama Pariza, Jednoj prolaznici koju je poeleo, Riokosoj prosjakinji koju pesnik zamilja obuenu u umno ruho od sjajne svile i podaruje joj ljubav paeva, stihoklepaca i samog kralja. Puno naglaene erotike. U pesmi Sedam staraca, opisuje starca kome iz oiju sija zloba, duge brade, stvara prav ugao kimom i nogom u boku, sa tapom izgleda kao kljasta zver, nalazi sedam takvih staraca iz sedam grdoba duh venosti bije, zatvara se u dom, uznemiren. Dua moja igra dereglija stara / bez katarke stranim morem bez obala. Starice - Te grdobe strane behu nekad ene... Kroz prodrte suknje ljut ih vetar bije... Oi boanstvene ko u devojica. Kovezi starica... esto tako mali ko deji da su... Posmatram udova nesklad tih stvorenja Kolko puta stolar oblik e da menja / Sanduka to sva ta tela e da zberu. Posmatra jednu koja slua (s puno udi) muziku u parku. U Veernjem sumraku, dok se radnici vraaju s posla, na ulice izranja polusvet, budnice, lupei, bolesnici umiru u bolnicama... Labud pripada Pariskim slikama. Posveena Igou. Ova pesma pak nije rezultat nekog napornog aranerskog rada, ve je pred nama onakva kako je i nastajala. To slobodno sleenje toka misli je ugraeno u njenu strukturu. Poinje invokacijom Andromahe (Vergilije) koja ali za Trojom, slika se nastavlja na pesnikovo aljenje za nestalim Parizom (grad se bre menja no srce smrtniku). Labud usamljen i tuan stoji na trgu Karusel (svoje belo perje slomio je skoro / da stigne do potoka koji je usahnuo). Njegova usamljenost i otuenost u urbanom okruenju je pesnikova lina. Dramatska gradacija u postepenom nizanju slika od slabih ka jaim - opste mesto Bodlerove lirike. Labud progovara umesto pesnika. To je klimaks te slike, jer asocijativno otvara novi pogled na vezu labuda i pesnika : (Labud za jezerom rodnim udi) ''O, grome, zagrmi / kiso, lini...''. On posredno die labuda do mitske slike, tako to ga poredi sa likom iz Ovidijevog mita koji die oi ka nebu i preti mu jer se ono u svojoj indiferentnosti kao da ruga njegovoj elji. Labud se penje na nivo buntovnika. Time se zavrava prvi deo pesme. 3

Drugi deo se vraa na sliku Pariza koji se promenio. Pesnik kae da on sve vidi u alegoriji (mog labuda s krilom u praini). Ponovo on misli na Andromahu i labuda i imamo ponovljeni put do novog klimaksa : Andromaha, labud, on pred Luvrom, ali i iri scenu na sliku male sirote crnkinje koja gazei po blatu Pariza misli na izgubljenu Afriku. On kae da misli na ''na svakog ko gubi da ne nae vie... sve brodolomce u moru bezobalnom, na roblje, na pobeenje, na tolike druge...''. III grupa - Vino - pesme u kojima se slavi vino. Poinje pesmom Dua vina, u kojoj dua vina poje o svojim moima. Starom krparu u sledeoj pesmi, ono daje hrabrost da ''Na bire ne gleda, ko da za nj ne vae... Pale rtve die, zlikovce obara''. Vino usamljeniku znai vie nego razvratniki celov Adeline rune, ili pogled neke lepe ene. IV odeljak (Cvetovi zla) ne objedinjuje toliko tema zla uopte koliko seksualna grenost, ropstvo i ponienost, kako njegovo lino tako i tue. ine je dvanaest pesama. Poinje sonetom Unitenje, slikom demona koji bludi oko pesnika, uzimajui ponekad oblik ene, ne beasna pia svikava mi usne, odvodi me ... kroz doline ame, puste i bezdane. U sonetu Fontana krvi, pesnikova krv tee gradom, svakom biu gasei e. Vino ni ljubav ne mogu ga osloboditi straha koji me podriva, vino samo izotri vid i sluh a ljubav je za mene leaj pun draa, stvoren da zasiti te svirepe ene. U pesmi Beatria, pesnika u usamljenoj etnji u prirodi iz mranog oblaka posmatra opor demona i podsmeva mu se. Meu njima on ugleda i Kraljicu mog srca kojoj nema ravne. Pesma Preobraaj vampira, jedna je od zabranjenih. ena se uzvija kao zmija vrh ugljevlja vrela i govori o svojoj telesnoj lepoti. Pesnik, poto mu je isisala svu sr iz kosti, vidi meinu punu gnoja, mesto krepke lutke to kraj mene lea... drhti skelet grozni. U pesmi Leina u poglavlju Splin i ideal, pesnik posmatrajui strvinu kraj puta koja je Digla noge u vis ko razbludna ena, pesnik svojoj Kraljici ari kae da e jednog dana biti ista takva.U Putovanju na Kiteru (Eldorado starih momaka), umesto rajskog ostrva, Kitera je tuna pusto hridi, na kojima su veala i obeeno telo koje komadaju ptice. U poslednjim strofama pesnik se identifikuje sa obeenim, veala su za njega simbol Venerinog ostrva. U najbizarnijoj pesmi ove grupe, Amor sedei na ljudskoj lobanji pravi mehurove od krvi i mozga koji prsnu i pljunu duu s vrha. Bodler je esto govorio o lepoti, ali u njegovom pesnitvu ona se svela na naporan rad da bi se ostvarila istota forme i vibriranje jezika. Njegovi predmeti ne mogu vie da se podvedu pod stariji pojam lepote. Da bi bila zatiena od banalnosti, lepota mora sadrati malo bizarnog. Tako se abnormalnost javlja kao jedno od namera modernog pesnitva, koja e kod Ramboa Nova lepota nastaje iz runog. V deo (Pobuna) ine tri pesme koje su eksplicitne religijske, u stvari blasfemine : Sv.Petru se daje za pravo to se odrekao Hrista, Kain se ceni vie od Avelja, a Satana od Boga. Bodler je bez hrianstva nezamisliv, ali nema spasenja. Bodlerov satanizam je negacija i prevazilaenje pukog animalnog zla posredstvom zla izmiljenog od strane intelekta, sa ciljem da se iz tog zla ostvari skok u idealnost. Otuda one okrutnosti i perverzije u Cveu zla. ''Iz ei za beskrajnim'' degradira se priroda, ljubav, smeh, do avolskog, kako bi se dospelo u ''novo''. On je oseao neku vrstu potrebe za molitvom, on na sasvim ozbiljan nain govori o grehu, ali njegova molitva se uliva u nemo, tako da je na kraju vie ni nema. Nema spasenja. Isus se u njegovom delu javlja samo kao ovlana metafora ili kao onaj koga je bog napustio. Iz svesti o prokletstvu, javlja se elja da se ''u njemi sladostrasno uiva''. Bodlerov satanizam, njegov ponor i njegovo zlo, ako su u poetku i bili samo nastavak romantiarske mode koketiranja sa Satanom, kasnije postaju deo jednog programa, strasno suprotstavljanje bedi i naivnosti jednog veka i socijalnom optimizmu Drugog carstva, zasnovanog na religiji progresa i na poecima velike industrijske revolucije. Bodler, prvi meu vidovitima, kako ga naziva Rembo, naslutie sve opasnosti industrijskog progresa i napisae tim povodom nekoliko profetskih stranica o svom veku : 4

''Svet e skonati. Jedini razlog zbog kojeg bi on jo mogao da traje jeste njegovo postojanje. A taj je razlog slab u poreenju sa svim onim razlozima koji govore suprotno, posebno s ovim: ta odsad ima svet da ini pod ovom kapom nebeskom? Jer, pod pretpostavkom da on nastavi svoje materijalno postojanje, hoe li to biti ivot dostojan tog imena i istorijskog renika? Mehanika e nas u tolikoj meri amerikanizovati, progres e u nama u tolikoj meri zakrljati svako duhovno svojstvo, da nijedna krvava sanja, nijedno svetogre ili protivprirodnost utopista nee moi da se porede sa njenim pozitivnim rezultatima. Od svakog oveka koji misli traim da mi pokae ta jo ostaje od ivota. to se tie religije, mislim da je o njoj uzaludno govoriti i traiti njene bedne ostatke, jer izlagati se trudu da se porie Bog jedini je jo skandal u slinim predmetima. Sveopte rasulo ili sveopti progres, jer ime mi nije naroito vano, nee se osobito ispoljiti kroz politike institucije. Ono e se ispoljiti kroz osiromaenje ljudskog srca. Ima li potrebe da kaem da e se to malo to e ostati od politike koprcati pod pritiskom sveopte animalnosti. Izgubljen u ovom odvratnom svetu, udaran laktovima rulje, ja sam kao neki umoran ovek ije oko vidi unazad, u dubini dalekih godina, samo razoaranja i gorine, a pred sobom samo oluju koja ne nosi nita novo, ni pouku, ni bol.'' Zato e proglasiti sebe prokletim, jer vidovnjaci su prokleti, i ii e dosledno tim putem svog prokletstva, a njegova e poezija, kroz satanski smeh, govoriti o toj njegovoj slutnji novih rtvi neumitnih zakona. I Bodler kao i romantiari vidi svoje vreme kao kraj vremena, ali on to ostvaruje drugim slikama i uzbuenjima. 1862. Romantini zalazak sunca pesma govori o opadanju jaine svetlosti i radosti, koji tonu u hladnu no i grozu movara i odvratnih ivotinja. ''Ali zalud gonim Boga koji pada / Nepobedna no e zavladati sada''. On svoje Cvee zla naziva ''neskladnim proizvodom muze kraja vremena''. VI grupa - Smrt. Pesme su karakteristine po oiglednom raslojavanju pesnikog glasa na razliite imenovane socijalne grupe. Smrt ljubavnika, siromaha, umetnika. U poslednjem od svih odeljaka Smrt se simbolino javlja u prijateljskoj odori onako kako je predstavljena na gravirama savremenog nemakog umetnika Alfreda Retela. U poslednjoj celini zbirke uspostavlja se veza izmeu jednog ljubavnikog raja na zemlji (Vino ljubavnika, gde dva ljubavnika, na krilima vina, poput dva anela, hrle, bez poinka, ka ''raju moga sna''), do drugog na nebu (u Smrti ljubavnika, gde sada pesnikov duh poziva ljubavnicu da zajedno hrle prema vratima neba). Jedno od najuoljivijih povezivanja unutar ovog izdanja je izmeu prve pesme Blagoslov, u kojoj se daje geneza pesnikovog roenja i njegova bludnja po viim sferama i vraanje u svet, i poslednje pesme u zbirci, Putovanje : ''... I jednoga jutra, na put smo se dali... jedni iz gnusne domovine jezde...neki... sad se od tiranstva svoje Kirke klone. ... No putnike prave ud za putom kree... sanjaju uvek nova zadovoljstva... svako je ostrvce koje straar javlja / Eldorado to nam alje provienje / Mata onde posle svog pira i slavlja / kada jutro svane nae samo stenje... O putnici... napetom nam duhu dajte novih slika / da tamnicu nau to nam razveseli... ta videste...''. ''Zvezda sjaj i ar azura... i kraj svih nesrea, uasa i bura / esto nam dosadno bee ko i tu... Pa i ono glavno rei emo vama / videli smo... prizore odvratne greha veitoga: ena gorda, glupa i rob niski svakom / tu se oboava i voli bez srama / ovek silnik nesit, bludnik... rob robinje... a zaglupljen narod knutu oboava... Gospode, ti sliko moja, proklet da si... Najmudriji... monom pribeitu opijuma hrle.'' Tako se ova pesma pretvara u rezime itave zbirke. Pesnikov duh, shvatajui glupost, amu i sav apsurd ovosvetovnih tenji, moli Smrt da ga vodi negde drugde : ''O, Smrti, kapetane, as je, diimo jedra! / Ove smo zemlje siti... Napred u ambis, u Raj il Pakao, ta mari / da na dnu nepoznatog nadjemo nesto novo!''.

Izgubljen u ovom odvratnom svetu, udaran laktovima rulje, ja sam kao neki umoran ovek ije oko vidi unazad, u dubini dalekih godina, samo razoaranja i gorine, a pred sobom samo oluju koja ne nosi nita novo, ni pouku, ni bol. Cvee zla nije ispovedna lirika, koliko god da u njima ima patnje jednog samotnika i bolesnika. Ni jedna pesma ne moe se u svojoj tematici osvetliti na osnovu biografije, ni jedna nije datirana. Sa Bodlerom poinje depersonalizacija moderne lirike lirika vie ne proistie iz jedinstva pesnitva i empitijske linosti (pesnika). U jednom pismu govori o ''namernoj bezlinosti'' svojih pesama. Ovde on razvija Poovu ideju da predmet pesme treba da bude neko entuzijastiko uzbuenje koje nee imati nikakve veze sa linom strau ali ni sa ''the intoxication of the heart'' (opijenou srca). Opiranje sentimentalnosti ''Oseajnost srca ne pogoduje pesnikim stvarima, za razliku od osetljivosti uobrazilje'', ''Suze da, ali takve koje ne teku iz linog srca''. Malo tema, radije poboljava stare pesme teei savrenstvu forme. Teme variraju oko sukoba satanizma i idealiteta - ta napetost ostaje nerazreena. Stroga tematika je u skladu sa Bodlerovom idejom da se ne preda opijenostima srca koja je samo materijal pesnitva. Do pravog, istog pesnitva vodi rad, operisanje impulsima jezika. esto govori o spasu putem forme ''ono strano prikazano u umetnosti postaje lepota, a ritmiki i ralanjeno izraen bol prelazi u mirnu radost''. Metriki zakoni pomau originalnosti da sazri, oni nisu samovoljno izmiljena tiranija, ve pravila koja zahteva sam organizam duha. I Malarme i Valeri to ponavljaju. Sa Novalisom i Poom, u poeziju je uao pojam proraunatosti. Po je govorio o srodnosti pesnikog zadatka sa ''strogom logikom matematikog problema''. To Bodler preuzima - ''Lepota je proizvod razuma i Calcula''. Inspiracija je samo neista subjektivnost, samo podsticaj pevanju. Cvee zla nije hermetina lirika. Ona svoje tajne i disonantnosti iskazuje razumljivim stihovima. Dve glavne rei opsednutost i sudbina. Sam Bodler je upuivao na traenje najee ponavljanih rei koje otkrivaju ime je pesnik opsednut. Kod njega su to dve strane : Tama, ponor, strah, crno, trulo i Polet, ideal, svetlost. On esto spaja jednu do druge, gradei leksiku disonancu (prljava veliina, raspadnuto i arobno, primamljiva jeza). ak i naslov zbirke sadri tu disonancu. Unosi nove sadraje u poeziju emocije i unutranje raskole modernog oveka - strah, oseanje bezizlaza.