МУТНА ИМПРЕСИЈА

- песма је објављена први пут у 2. збирци песама из 1912.г. у Београду и то у

уводној групи од 3 песме:
Кондир, Зимска ноћ и Мутна импресија.
- касније ће се песма „Мутна импресија“ наћи у циклусу Друге песме
- тематски лук ове уводне три песме креће се од исповести и изневерености нада
песника–рањеника (Кондир),
преко опевања тајанствене страве у природи прожете љубављу лирског субјекта према
свим болесним и
тајно умирућим лицима (Зимска ноћ), па до сликања мутног расположења задушничких
дана и у крајолику и
у души песниковој (Мутна импресија)
- тема смрти – повезује три ове уводне песме збирке из 1912.
- И у Мутној импресији као и у прве две песме развија се однос лирског субјекта
према смрти, али се
ни у једној од ове три песме смрт не тиче песника, већ је смрт искуство другог
човека и служи као
повод лирском субјекту за емпатичне импресије и промишљање.

Песма „Мутна импресија“ има 20 стихова и написана је у симетричном дванаестерцу

(6+6) и са опкорачењем стиха
(3.строфа). Веома је занимљиво и строфички компонована. Наиме, доживљај мутне
импресије прати смењивање
различитих строфа. 1. и 3. строфа су прстенасте квинте, 2. строфа је катрен, а на
крају дата је секстина,
која је, судећи по систему римовања (абацбц) настала из два терцета међусобоно
спојена једном римом. Као да
мутна импресија прати мутно стање међу строфама!

1. квинта (1.строфа): 4. стих гласи „Мутна атмосфера задушничких дана“ и то је

кључни стих песме.
Ту атмосферу изазива слика слане, дате у стиховима који граде прстен око прве
строфе
(„Данас, драга моја, пољем пада слана“).Песник песму започиње апострофом: обраћа се
драгој
уводећи већ у првој строфи мотив пејзажа:
- „Данас, драга моја, пољем пада слана…“, „равницом црном шири се и влада/
мутна атмосфера задушничких дана..“
И ту се јавља мотив поља, равнице, који је и најчешћи у Ракића.
Међутим, ту је и урбани мотив:„и хоре се звона из далеког града“… Дакле, и у овој
песми, као и у
највећем броју других, пејзаж је локалан, конкретан, без удаљених егзотичних
простора (као код Дучића, нпр); пејзаж је створен из утиска које прима око доброг
посматрача и
остварен је као сагласна слика која подупире основну мисао и емоције у песми.
Црном равницом влада „мутна атмосфера задушничких дана“. Придев „мутан“ у Ракићевој
поезији
јавља се много чешће него нпр. придев јасан. Магла, пусто црно поље, мутност –
знаци су замирања биолошке
снаге уприроди и потенцирају се мотивима који су негативне семантичке природе.
Оваквим избором пејзажа песник даје чулну опипљивост свом унутрашњем немиру и
страху од гашења снаге
и пуноће живљења. Ракић се служи песничким поступком успостављања паралелизама
између дешавања у природи и
дешавања у животу човека. Он опредмећује песничке емоције у пејзажу (призор црне
равнице, мутне импресије -а
у песми „Суморни дани“: мутно небо - пореди се са атмосфером задушница) и душевно
се претвара у визуелну,
чулну слику, прелази се из апстрактног у конкретан простор.

2. строфа је катрен; уводи мотив тајног распадања „прежаљених бића“; дата је као
питање драгој;
мотив распадања дат је упоредо са општим развићем и жудњом клица да се што пре јаве
Задушнице су дан када се обележава одвајање душе од тела, одлази се нагробље, носи
се жито…
У контексту задушница, у песми се јављају и асоцирајући мотиви: свеже хумке,
распадање прежаљених
бића… Песник опет апострофира драгу:„Осећаш ли, драга, крај општег развића, Клица,
жудних да се што пре на
свет јаве,У хумкама свежим, испод нове траве,Тајно распадање прежаљених
бића?“(2.строфа)
У наведеним стиховима имамо контрастну паралелу између мотива клица које, по
специфичном схватању
кружне концепције времена, жуде да се што пре јавеу хумкама, испод нове траве и
мотива распадања бића,
тј. смрти… Узмемо ли у обзир Христове речи да „зрно тек кад умре род доноси“ (а
жито симболично то представља у
Задушницама), распознајемо асоцијативно значење мотива клице, њеног краја и новог
почетка, у песниковом
разумевању кружне концепције времена. Та кружна концепција времена исказана је и
кроз садржај стихова,
али и кроз саму форму сваке строфе. Наиме, при формирању строфа у овој песми, Ракић
користи прстенасти
композициони образац – тзв. прстенасту строфу, коју је он и афирмисао у српској
модерни (али је њоме јачи
ефекат у својим песмама ипак постизао Владислав Петковић Дис).
Тај прстенасти образац, заправо,ствара утисак и слику круга из којег се покушава
наћи излаз, али се понављањем
првога стиха на крају строфе (сваке осим друге) тај круг и стиховно и смисаоно
затвара; лирски
субјект уздиже се и враћа у својим мутиним импресијама, и тако затвара прстенасти
пут кроз метафизички простор.

3. строфа је прстенаста квинта: позив на љубав до само заборава и до постизања мира

којим би се мутна импресија
распадања потиснула
- Већ сам рекao да се лирски субјекат кроз целу песму
обраћа драгој. Тако је и у многим другим Ракићевим песмама и жена је код њега,
како то каже Предраг Палавестра, истовремено и узвишена сублимација блаженства,
срећног заборава, али и извор
патње, окрутности… У Мутној импресији наилазимо код Ракића на оне мотиве који су
одликовали и Бодлера и
„његов сплин“: страх од пролазности и утеху у страстима… И у овој песми, као и у
многим другим
Ракићевим песмама, свет мртвих, танатос, у близини је ероса.
Жена, симболички оваплоћена својим устима – тајна је могућност да у овом свету,
који је пун распадања и
спознаје властите пролазности и смрти – песник још живи.
Драга је у овој песми, с једне стране, заштитница
душе од кобних мисли и црних осећања. Међутим, ако посматрамо први стих 3. строфе у
контексту стихова који следе

(- Дај ми уста твоја, дај могућност тајну

Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда
Видим само срећу и доброту крајну,
Да спокојан будем и тих као Буда!
Дај ми уста твоја, дај могућност тајну!“ )
могли бисмо рећи да женска уста (тј. усне – само песник користи израз уста, што је
саобразно
његовом иноваторском поступку депатетизације и детронизације у српској модерни)
лирском субјекту нуде „искуство заборава“
(„Да жив, заборавим да сам жив“).
Та женска уста у споју са лирским субјектом постају средство неког неодређеног
говора који
својом снагом успоставља у лирском субјекту нека нова осећања, условно речено -
једну нову смрт:
заборав, не-сећање на стварност која је пуна бесмисла, смртности, језовите
атмосфере, усамљености и резигнације…
И у овој песми (али много конкретније и више у „Искреној песми“),
у лирском субјекту се, након телесног чина, одвија самопреиспитивање и понирање у
себе,
преиспитивање самога себе у трагању за „вишим“ вредностима и циљевима (оличеним у
осећањима среће,
доброте, спокојства и тишине, карактеристичних, уосталом, и за будистичку
филозофију).
Отуда индиректно поређење лирског субјекта са Будом!

Крај песме (4.строфа): у знаку осећања сталног распадања бића и смрти младе
природе;
поентира 4.стихом из 1.квинте: „Мутна атмосфера задушничких дана“.- занимљива и
добра песма с
функционалним сменама различитих строфа; -секстине су ретке код Ракића и по правилу
налазе се на
крају неке песме која је испевана у квинтама; то је случај и са овом песмом; ту
секстина има функцију
завршне строфе – носилац је поенте у песми!
У четвртој строфи након могућности да се уз помоћ чулног и еротског стекне искуство
заборава,
након лета у пределе ових могућности, лирски субјект опет „пада“ у „стварност“,
осећај је опет онај стари: опет се душевна тескоба и мртвило визуализују у мраку
који пада над равницом,
опет је лирски субјект у сфери мутних импресија.
Мутна импресија кроз целу песму заправо је двострука; и спољашња и унутрашња, и
визуелна и психолошка,
удвојена у две слике које се једна на другу пресликавају. Паралелизам између
душевног стањалирског субјекта
и онога што му се чулно нуди, недвосмислено наглашавају стихови:
„У мојој се души простире и влада Мутна атмосфера задушничких дана“.