zadovoljna“, upućuje na mesto iz VI Juvenalove Satire, na kojem je carica Mesalina prikazana

kao nimfomanka, koja nakon mnogobrojnih ljubavnika, još uvek nije zadovoljna. Usled muškog
neuspeha, žena se od objekta strasti, pretvara u subjekt, negativnu junakinju koja u sebi spaja
nimfomaniju i frigidnost (up. De Profundis Clamavi – emotivna pustoš kao zemlja neogrejana
suncem i jalova). Tada se njen seksualni apetit, zastrašujuć iz perspektive muškog Ja, pretvara
u demonsku, nečistu drugost koja uništava. Platonska ljubav (Madam Sabatje): Duhovnost i
čistota, nasuprot problematici koju sobom nosi čulna ljubav, u pesmama iz ovog pod-ciklusa
dobija oblik žene-anđela (vidi: Preobraćenja – „Anđele pun
vedrine/dobrote/zdravlja/lepote/radosti“). Projekcija žene koja odgovara ovoj mogućnosti, svojim
glasom progovara i definiše sopstveno mesto u sistemu vrednosti lirskog subjekta: Anđeo sam ti
čuvar, i Muza i Madona (iz pesme „Samotna dušo jadna, šta ćeš večeras reći...“), ukazujući
pesniku put ka platoničkom jedinstvu Lepog i Dobrog. Ovde spadaju pesme: Ona sva, Živa
buktinja (motiv očiju koje bdiju nad pesnikom i vode ga kroz život, preuzet od Poove pesme
Heleni), Preveseloj, Ispovest, Duhovna zora, Harmonija večera2. Poslednja pesma pod-ciklusa,
Flakon („bočica za miris“), najavljuje nemogućnost ovakve vizije ljubavi. Kada se javi u vidu
sećanja, kao u ovoj pesmi, ona postaje „dragi otrov koji su zgotovili anđeli“.
Majka/sestra/ljubavnica (Mari Dobren): oko toga koje pesme pripadaju ovom pod-ciklusu
postoje nesuglasice. Ambivalentna ženska figura, koja u sebi spaja zavodljivost, senzualnost,
sofisticiranost, raskoš, misteriju i pretnju (Mačka), katkad se ukazuje kao odsanjano jedinstvo,
emanacija ženskog kao takvog (dete, sestra, ljubavnica u Pozivu na putovanje – „Mon enfant,
ma soeur“). U pesmi Otrov, ono što izvire iz zelenih ženskih očiju ima dejstvo opijata, , katkad
se pokušaj obesmrćenja njene lepote „Je veux te raconter, o molle enchanteresse! Les diverses
beautés qui parent ta jeunesse; Je veux te peindre ta beauté, Où l’enfance s’allie à la maturité“
(Le Beau Navire) završava u fragmentarnosti postignutoj sinegdotskim predstavljanjem njenog
bića (suknja, vrat i ramena, noge, ruke), ali uvek sobom nosi zamućenje vrednosti, oličeno u
slici „raskvašenih nebesa“ iz Poziva na putovanje i istoimene pesme (Ciel brouilé), koja svoj
pandan dobijaju u pogledu u kojem se sustiče subjektivnost posmatrača i misterija
posmatranog. Kada je reč o ambijentu i dekoru u Pozivu na putovanje, up. Vino ljubavnika i
Smrt ljubavnika.

Formalno, ova pesma predstavlja jedan od retkih izuzetaka u zbirci kojom, iz poetičkih razloga,
dominiraju soneti. Napisana je u formi pantuma (ili pantonuma), utvrđenog oblika iz malajske
književnosti, koji posredstvom romantičara u Evropu dolazi u 19.veku. Harmonija večera je
međutim, nepotpuni pantum, jer oblik zahteva da prvi i poslednji stih bude isti (što ovde nije
slučaj). Reč je o katrenima sa ukrštenim rimama, u okviru kojih 2. i 4. stih prve strofe postaje i 1.
i 3. stih sledeće. Pantum ima i metričku i semantičku strukturu – prva dva stiha strofe treba da
se bave opisima, dok su najčešće sledeća dva intimnija i tiču se osećanja. Prva strofa: doba
dana u kojem cvetovi ispuštaju mirise, nalik na kadionice (peteljka – lanac), dolazi do
usaglašavanja zvuka (melanholični valcer, u narednim strofama violina) i mirisa (sinestezija).
Muškarac i žena igrju vrtoglavu igru, taj ples je setan. U II strofi 2. i 4. stih se ponavljaju kao i 1. i
3, osećanje tuge se pojačava slikom neba (crna praznina izaziva strah, sunce se davi u svojoj
smrtnoj krvi). Žena i ples se pretvaraju u nežno i melanholično sećanje koje ustupa mesto
prostranom i tamnom ništavilu. Pesma se završava stihom Ton souvenir luit en moi comme un
ostensoir (Sećanje na tebe sjaji u meni kao „ostenzorij“ ili „pokaznica“ – to je prozorče u
katoličkim crkvama kroz koje vernici posmatraju kosti i posmrtne ostatke svetaca i svetica, a ne
„putir“ kako ga prevodi B. Radović)

SPLIN Sam termin, rasprostranjen u svetskoj književnosti, potiče iz engleskog romantizma.

Litreov rečnik, iz 1863. godine definiše spleen kao „engleski izraz za jedan oblik hipohondrije,
koja se sastoji u čami (ennui, up. kako se personifikovana dosada, Ennui, javlja kod Bodlera,
naročito u pesmi Čitaocu) bez razloga, u gađenju nad životom“. Splin se dovodi u vezu i sa
Lukrecijevim taedium vitae, i sa Paskalovim pesimizmom. Bodlerov splin nije ni tuga, ni
očajanje, ni dosada, ali poseduje pomalo od svih ovih duševnih stanja. Ima više gorčine nego u
tuzi, više tmurnosti nego u očajanju i više žestine nego u dosadi. Cerebralno poreklo splina daje
mu strogost koji ne dozvoljava beg u sanjarenje, opisuje oko duše krug prokletstva. Magla, kiša,
nebo kao pokrov, zatvor, to su slike splina. To je duševno stanje zatvorenika, pogled prikovan
za kružnicu preko koje se ne može preći. Specifično bodlerovski splin, postaje neka vrsta
egzistencijalne teskobe, koja proističe iz osećanja težine Vremena. Središnji deo ciklusa koji se
bavi splinom, čine četiri soneta sa tim naslovom. Oni su pripremljeni temama iz pesama koje im
prethode: mineralizacija živog (Mačke), beznadežna potraga za utehom (Lula, Muzika), smrt,
shvaćena ne kao kraj patnji, već kao beskrajno odugovlačenje briga, koje postaje slika Čame
(Ennui) u pesmi Grobnica (Sépulture), čitav univerzum viđen kao groblje (Fantastična gravira),
naprsnuće u biću, ontološka i duhovna kriza (Napuklo zvono), groteskna slika raspadanja u
Radosnom mrtvacu. Splin I (Pluviôse, irrité contre la ville entière) Splin II (J’ai plus de souvenirs
que si j’avais mille ans) Splin III (Je suis comme le roi d’un pays pluvieux) Splin IV (Quand le
ciel bas et lourd pèse comme un couvercle) : Pesma se sastoji iz pet katrena. U I, II i V lirski
subjekt govori o sebi („nous“, „nos“, „mon“) i o nebu. U II i IV nema ličnih zamenica za 1.lice,
koristi pasiv i povratne glagole i govori o zemlji. Pesma registruje sučeljavanje ličnih i pridevskih
zamenica, prezent upućuje na svakodnevno i na ponavljanje (rutinu). Splin se javlja u
dvostrukom smislu – kao stanje duše (objektivizovano kroz gotske slike i prostorna poređenja u
strofama I-III: nebo kao poklopac, svet kao vlažna tamnica, Nada kao slepi miš, mlazevi kiše
kao rešetke, gnusni paukovi, mrtvačka kola, lobanja, crni steg) i kao unutrašnja drama. Anafora
(„Quand“) iz prve stri strofe sugeriše napredovanje krize, akumulaciju očaja. Njoj se
suprostavljaju temporalni signali koji označavaju kulminaciju krize („tout à coup“), da bi konačni
poraz u poslednjoj strofi bio posebno izolovan (signalizirano crticom). Glasovne
korespondencije, aliteracije – l’esprit, en proie, l’Espérance, des esprits, l’Espoir. Ova
ponavljanja upućuju na jasnu pesničku nameru, koja u stvari ostvaruje kontra-efekat. Četiri
Splina beleže promenu u poimanju lirskog subjekta, njegovu reifikaciju s jedne, rastakanje s
druge strane, pod težinom pritiska Vremena. Splin II je u tom smislu revolucionaran – kako veli
Benjamin, teško je zamisliti da bi neki pesnik pre Bodlera uporedio lirsko Ja sa budoarom punim
uvelih ruža (tj.načinio ga dvostruko mrtvim) – pesma počinje beleženjem teskobe i težine
sećanja (J’ai plus de souvenirs que si j’avais mille ans). Zatim se Ja poredi sa grobljem koje čak
ni mesec ne osvetljava (Je suis un cimetière abhorré de la lune), da bi poređenje kulminiralo u
stihu u okviru kojeg živo biva ustupa mesto neživom – starom budoaru punom uvelih ruža.
Proces započet u Splinu II, doveden je do vrhunca u Splinu IV – teško, nisko nebo kao pokrov
koji naleže na duh, nije više pejsaž ili atmosfera na koju se projektuje stanje lirskog Ja, već sam
subjekt čijom dušom prolaze „duga mrtvačka kola“, a Strepnja „pobada crni steg“ u njegovo
teme. U poređenju s ovako intezivnim doživljajem gađenja pred postojanjem, smrt nije više
sagledana ni u znaku straha ni u znaku želje za smirenjem – Ja iz Želja za ništavilom (Gout du
néant) već je mrtvo – vreme ga guta, i ono „sa visine“ posmatra zemlju „okruglu i