Pjesnik nam snažno sugeriše da obratimo pažnju na preneseno značenje pjesme , na

njen unutrašnji sloj. Sadrži simbole i slike. Predmetnošću je oskudna.

Za pjesmu možemo reći da je deskriptivna i socijalna.

Građena je simetrično - simetrija strofe, simetrija stihova, simetrija rime. Čine

je 4 sekstine (strofe od po 6 stihova) i svaka ima istu strukturu - broj slogova u
stihovima se ponavlja - 5/2/6; 5/2/6... Rima se smijenjuje na isti način - aa b cc
b (obrgljena i parna).

U pjesmi se prikazuje malo, krševito, golo ostrvo sa crkvicom i raspećem pred

kojim kleči šačica ubogih mještana i moli se u tišini Bogu koji ćuti; jedino bolna
jeka crkvenog zvona i šum i molitvenog uzdaha remete tišinu.

"Pučina plava
spava,
prohladni pada mrak"

Pjesma počinje slikom pučine koja je dočarana asonancom (pučinA, plavA, spavA).
i personifikacijom - "pučina plava spava". Imamo utisak da je morski prostor
ravnodušan i beskrajan.

Nakon toga imamo aliteraciju - čime se prikazuje kontrast između mirne površine
vode i ostrvskog pejzaža.

"vrh hridi crne

trne
zadnji rumeni zrak."

Pred nama slika koja prikazuje već unaprijed izgubljenu borbu posljednjeg zraka
svjetlosti.

U drugoj strofi nam pjesnik prikazuje ljude u večernjoj atmosferi. Od ove strofe
pjesma postaje socijalna.

Poseban efekat je postignut persofinikacijom: Zvono jeca, zvuk dršće, tuga uzdiše

Izrazi koji se uzajamno pojačavaju (ubogi puk) stvaraju sliku ljudske bijede i
prirode koje su se slile u jedan zajednički bol.

Beznađe ispunjava treću strofu. Sinegdohom pjesnik pokazuje jedino šta je ostalo od
tih ljudi. Jedino ih misao skrivena u glavama održava u životu. Доминантни мотив
који испуњава трећу строфу је безнађе. Ефектност стилске фигуре употребљене у
првом стиху је потпуна (Клече мршаве главе). Употребом синегдохе песник је акценат
ставио на једино што је од тих људи преостало и што их још увек чини човечним. Још
једино мисао скривена у измршавелим лобањама одржава их у животу. Али ни та мисао
више није покретачка, креативна, инвентивна, људска, већ згуснута у један немушти
вапај упућен богу. Молитва је њихов последњи покушај да их неко примети у том
заборављеном кутку света, да се сажали, да помогне. Но, и тај покушај је узалудан.
Бог ћути. Зашто?

Можда зато што је равнодушан, што има неке важније и човеку недокучиве планове и
намере, што је изгубио интересовање за човека. Можда зато што он заправо и нема ту
моћ какву му људи приписују. Можда ни њега нема… Наша нагађања се ту не
завршавају.
С обзиром на то да су песме Алесе Шантића често прожете хришћанским симболима и
овај мотив можемо посматрати са тог аспекта. Обратимо пажњу на последње речи стиха
„ћути распети бог“. Бог је, дакле, распет. Какве асоцијације буди синтагма
распети бог? Није ли то алузија на древну кривицу пред богом чијег је сина распео
тај исти људски род? Има ли права човек да иште (тражи) било шта од бога, ако је
на његов месијански подухват узвратио распећем месије? Зар је онда чудо што бог
ћути?

Како год да тумачимо поменуте стихове из њих се излива дубоки песимизам, осећање
бесмисла људског живота и безнађе. Садржај последње строфе то потврђује. Понављањем
стихова из прве строфе круг се затвара:

И сан све ближе

стиже.

Прохладни пада мрак.

Врх хриди црне

трне

задњи румени зрак.

Убогом пуку преостаје једино да утоне у сан, да се одмори бар на кратко у

сопственом самозабораву, ту на крају света, у запећку на који је и бог заборавио.

Сликом оствареном у последњим двема строфама песма тематски искорачује из оквира

социјалне лирике и поставља питање смисла људског постојања у целини. Узалуд човек
упире поглед у небо и тражи неки виши и дубљи смисао; једино што заиста има је то
кратко егзистенцијално време које му је дато на позајмицу. Из свега овога проистиче
песимистичка порука: Нема наде за човека.