Aleksa Šantić

„Veče na školju“

Misaono jezgro ove pesme sačinjavaju socijalni i deskriptivni motivi. Težište teme je na
socijalnom motivu, dok je deskriptivni motiv samo okvir koji upućuje na dublje i simboličko
značenje same prirode u ovoj pesmi. Strofa ove pesme nije tipska i sastoji se od dve identične
ritmičke jedinice koji čine peterac, dvosložna rima odvojena polomljenim stihom i šeterac.
Ovako je dobijen poseban ritam u pesmi, što je dodatno istaknuto rimom, koja je mešovita. Samu
akustiku reči, Šantić je pojačao aliteracijom i asonancom, koje su bitan faktor u ritmičkoj
organizaciji pesme. Pomoću njih, deskriptivne slike dobijaju zvučnu podlogu, čime se ističu
opisi i pojačavaju slikoviti kontrasti pesme.
Prva strofa je opis prirode. Lirski subjekat posmatra pučinu u sumrak i zalazak sunca na
tamnom, krševitom ostrvu. Ovde je Šantić vešto utkao kontrast koristeći zvučnu podlogu reči, ali
i deskripciju. Mir koji odaje pučina u sumrak razbijena je opisom hladnih, crnih hridi na kojima
umire poslednji zrak sunca. Ova deskriptivna slika pojačana je asonancom i gotovo se može čuti
monotono talasanje mora, a zvučnost reči doprinosi utisku dubokog mira. Kontrast ovoj slici je
opis hridi, gde se aliteracijom pojačava slika goleti i pustoši ostrva i nestajanje poslednjeg zraka
toplog sunca. Iako je ova strofa emocionalno još uvek neodređena i nosi neki monotoni i sanjiv
ritam, uvodi se setno raspoloženje. Deskripcija u ovoj strofi približava se metafizičkoj slici
umiranja nada koju simboliše dolazak mraka. Umiranje poslednjeg zraka na hridi doprinosi
utisku nestajanja nada i nemogućnost izbegavanja zlehude sudbine.
Auditivna linija ove pesme ostvarjuje se u drugoj strofi. Lirski subjekat čuje zvuk zvona
koje bolno jeca po kršu ostrva i meša se sa uzdahom tuge ljudi. To drhtanje zvona koje traje i
koje dopunjuju uzdasi tuge i bola ljudi nagoveštava dug period nemoći ljudi koji traže utehu u
molitvi. I u ovoj strofi emocionalna atmosfera pesme pojačana je asonancom i aliteracijom.
Rezak zvuk zvona u kontrastu sa tihim zvukom uzdaha ljudi čini jedan sklad. Tako ova više
zvučna no deskriptivna slika jasno govovori o emocionalnoj sličnosti – bolno ječanje zvona
slično je bolnom uzdahu ljudi. Doživljavanje zvukova iznad same slike pojačava emocije u ovoj
strofi. One gradaciono rastu i određuju joj raspoloženje. Ova slika i zvuci u njoj jasno govore o
svakodnevnom ponavljanju molitvi, ali i laganom umiranju nada.
Naredni stihovi otkrivaju težak socijalni položaj ljudi i način njihove borbe, jedine koja
im je preostala. Deskriptivne slike u predhodnim strofama emocionalna su uvertira i doređuju
pravi kontekst ovih stihova o stvarnom položaju ljudi sa ostrva. Lirski subjekat ih vidi kao
„mršave glave“ kako kleče i mole se za pomoć. Ova slika daje prikaz ljudi, izmučenih i gladnih,
kako žive u bedi, čega su simbol te „mršave glave“, ali i prikaz njihove jedine preostale nade, a
to je molitva Bogu. Nazire se poruka ovih stihova- ljudma na ostrvu niko ne pomaže, jedino što
im preostaje je molitva. Međutim, stihom „no tamo samo ćuti raspeti bog“ ukazuje se na jalovost
tih svakodnevnih molitvi. Ovaj biblijski motiv spasenja i pitanje o postojanju Boga koji ljudima
ne pruža pomoć i utehu, a zbog njih je razapet, predstavlja vrhunac metafizike vešto utkane u
stihove ove pesme. Oni takođe izražavaju dubok pesimizam i rezignaciju.
Poslednja strofa je delimično ponovljena prva strofa. Ono što ukazuje da pesma nije
statična je upavo stih „i san sve bliže stiže“ i u njemu se oseća kulminacija emocija. Na početku
pesme ova deskriptivna slika je samo uvod u setna osećanja, samo promišljanje na potpuno
gubljenje nada, samo predosećaj. Međutim, u poslednjoj strofi ona predstavlja sigurnost u
potpuno gubljenje i poraz nada. Posmatrano u kontekstu pesme, jasna je simbolika zatvorene
kompozicije. Noć i vreme za san su sve bliži, a svakodnevna ponavljanja molitvi nastaviće se i
dalje, sasvim sigurno, kao smena dana i noći. Ponovljena slika umiranja „poslednjeg rumenog
zraka“ , simbola poslednje nade, ovde dobija definitivno i puno značenje. To značenje je jasno –
molitve nisu uslišene, nikakvo se čudo nije dogodilo, nade definitivno umiru. Sve to pokazuje
težak život, bez nade u spasenje, bez dolaska boljih dana, ali i ravnodušnost prirode.
U deskriptivnim slikama ove pesme kriju se socijalni motivi. Ostrvo usred mora,
kamenito i golo, simbol je izolovanosti čoveka i težine takvog života. Šantić je u ovu pesmu
utkao fine niti metafizičkog značenja. Svaka deskriptivna slika je u funkciji što jačeg isticanja
socijalnog motiva, ali i emocija koje pesma nosi. To je svojevrsna slika u slici. Motivi pesme se
dopunjuju, dajući jednistvenu sliku pratnje ljudi sa ostrva, ali i jasnu poruku o otuđenosti i
indiferentnosti, kako prirode, boga, tako i čoveka. Pesma navodi na zaključak da će se patnje
ljudi nastaviti, ali da pomoć niko neće pružiti. A ukazivanje na taj društveni problem od kojeg
čovek okreće glavu i skretanje pažnje na potrebe i sitne nade onih koji pate, najveća je
humanistička poruka ove pesme.

Obratiti pažnju na:

Versifikaciju, stilske figure, simbole.
Možete govoriti i o pesniku, pravcu kom je pripadao, pravcu kojem pesma pripada.
PAZITE NA PRAVOPIS! To je zaista jako bitno.
I izvin’te na mojim greškama! 