Hazarski recnik

“Hazarski rečnik” roman je Milorada Pavića. Interes za pisanje romana o

Hazarima kod ovog pisca potiče još iz njegovih studenskih dana. Već je tada
pisao naučne studije o Hazarima. Kako su godine prolazile, a nije bilo
dostatnih podataka o Hazarima, on je odlučio da napiše roman o njima. U
“Hazarskom rečniku” obradio je priču o nestalom narodu.

Priča nije ispričana u formi klasičnog romana, već je napisana kao naučni
spis, odnosno leksikon. U leksikonu je verno obradio legendu, istoriju i
imaginaciju i na taj način je oblikovan ovaj roman.

Delo je napisano u obliku rečnika ili leksikona, a nosi podnaslov “Roman

leksikon u 100 000 reči”, odnosno “Rečnik rečnika o hazarskom pitanju”.

“Hazarski rečnik” sastoji se od tri leksikona ili rečnika, a to su: “Crvena knjiga”,
“Zelena knjiga” i “Žuta knjiga”. Sve tri knjige bave se istom problematikom,
problematikom Hazara i sve tri su islamski, hrišćanski i jevrejski rečnik o
hazarskom pitanju.

“Hazarski rečnik” centralno je rečničko delo koji se sastoji od romaneskne

jezgre. No, uz to, ovo delo sastoji se od “Prethodne napomene”, “Apendiksa
I”, “Apendiksa II”, “Završne napomene” i “Popisa odrednica”. Svi ti delovi, uz
dodatne činjenice održavaju funkciju prenosa romanske jezgre.

“Prethodne napomene” drugo su, rekonstruisano izdanje Daubanusovog

rečnika koji je bio uništen, a potiče iz 1961. godine. Kroz “Napomene” čitaoc
može dobiti osnovne napoemen o delu, ali i potrebne su nam da bismo
razumeli tekst.

U njima se objašnjava predmet izlaganja – hazarsko pitanje, struktura i istorija

knjige i način kako se ona čita.

Hazari su bili ratnički nomadski narod, a živeli su između Crnog i Kaspijskog

mora. Carstvo koje su posedovali bilo je jako moćno. No, moć je nestala kada
su svoju veru zamenili jednom tri veroispovesti – islamskom, jevrejskom ili
hrićanskom.
Iako se zna da je hazarsko carstvo i sve što je bilo njihovo nestalo, ne zna se
pod kojim okolnostima je došlo do toga. Od svega, sačuvani su samo oskudni
podaci koje su čuvali stari hroničari i koji su temelj priče o njihovom
postojanju.

Za Hazare je bilo pogubno njihovo preobraćanje, a prema priči ono se odvijalo

ovako.

Vrsta dela: roman

Kratak sadržaj prepričano

Kagan, hazarski vladar, usnuo je san. Zatražio je tada pomoć od tri filozofa s
tri različite strane sveta da mu pomognu u tumačnju sna. Odlučio je da će
preći na veru filozofa čije će tumačenje sna biti najprihvatljivije. Tako su
tumačenja ova tri filozofa – islamskog, hrišćanskog i jevrejskog, postala temelj
priče i polemike ovoga dela.

Celo vreme kroz istoriju, vladao je veliki interes za Hazare, a u 17. veku,
poljski štampar Daubmanus, štampao je izvore o hazraskom pitanju. Štampao
ih je u obliku leksikona od tri rečnika (hrišćanskog, jevrejskog i islamskog).
No, inkvizicija je uništila sve primerke Daubmanusovog rečnika. U konačnici,
sačuvana su samo dva primerka – jedan otrovan, a drugi sa srebrnom
bravom.

Sve do današnjeg dana, sačuvani su samo odlmoci iz tri izvora – islamskog,

jevrsjeskog i hrišćanskog, koji su poslužili kao građa za ovo delo.

Čitalac knjizi može da pristupi na nekoliko načina – može da traži pojam ili reč
koja ga zanima i na temelju toga može da pročita sve što ga zanima u
“Crvenoj”, “Žutoj” ili “Zelenoj knjizi”, može da bira red kojim će čitati knjige ili je
može da čita kao jednu celinu, od njenog početka pa sve do kraja.

Centralni dio dela podeljen je u tri knjige, a sastoji se od odlomaka koji imaju
enciklopedijski karakter. Svi oni povezani su abecednim redom koji sadrže
informacije o pojavi, događaju, osobi ili predmetu, a sve to opisano je
odlomcima koji su različite dužine.
U sve tri spomenute knjige nalaze se enciklopedijski odlomci koji se odnosne
na rečnike hazarskog pitanja, na hroničare koji su pisali o toj polemici i na
istraživače glavnog pitanja o Hazarima u 17. i 20. veku.

S obzirom na to sve celokupna priča ima tri sloja – Srednji vek ( doba Hazara i
hazarske polemike), zatim 17. vek ( vreme prvog izdanja Hazarskog rečnika
te 20. vek ( vreme kada je obnovljen interes za Hazare i vreme kada je izašlo
drugo izdanje “Hazarskog rečnika”).

Prvi vremenski sloj bavi se hazarskom polemikom koja je ključni događaj za

njihovu istoriju. Za tu polemiku bitne su četiri osobe, a to su Konstantin filozof-
Ćiril, farabi Ibn-Kora, Isak Sangari i princeza Ateh.

Svaka knjiga iznosi svoju verziju istine o polemici, svaka od knjiga govori da je
njen predstavnik odneo pobedu što se tiče date polemike te da su se hazari
preobratili u njenu veru i da princeza Ateh bila za to ključna.

Događaj je sagledan s različitih strana, odnosno s tri strana vere. Tako su

čitaocima predstavljena tri toka polemike, tri obrađena predmeta polemike i tri
konačna ishoda.

Prema “Crvenoj knjizi” vreme radnje polemike bilo je 861. godine. Hrišćanski
predstavnik ove polemike bio je Konstantin filozof-Ćiril. Iza sebe je imao već
jednu misiju kada su slovenska plemena primila hrišćanstvo. Vizantijski car
Hazarima je poslao Konstantina kako bi im objasnio osnove hrišćanske vere.
Pre nego što je otišao Hazarima, Konstantin je neko vreme boravio na Krimu
kako bi dobro naučio hazarski jezik.

Kada je došao na kaganski dvor, tamo su već bili jevrejski i islamski

predstavnici. Ušao je s njima u polemiku kako bi iznio svoje “Hazarske
besede”. Uz to, pobedio je svoje ljute protivnike te je privoleo kagana da
preuzme hrišćanstvo. Pomogla mu je princeza Ateh koja je hrišćanstvo primila
već pre. Prema izvorima hrišćanstva, princeza Ateh je za svakog od
polemičara imala drugo lice i svaki od njih doživljavao ju je na drukčiji način.

Prema “Zelenoj knjizi” i njenoj polemici pobedio je islamski predstavnik –

farabi Ibn-Kora. Farabi je uz mnogo napora konačno stigao na kaganov dvor.
Na putu su mu bile postavljene brojne prepreke kako bi ga omele da stigne na
vreme na polemiku. Ipak, uspeo je da nadmaši svoje protivnike jer je dao
najbolje polemiku oko objašnjenja kaganovog sna.

Kaganu se u snu ukazao anđeo. On mu je došao s porukom da su njegove

namere drage Bogu, no nisu njegova dela. Ibn-Kora je smatrao da se do Boga
može doći samo uz pomoć “Božje knjige” koja je bila u posedu islamista. Iz
tog razloga, kagan je trebao da prihvati knjigu. Tako je on na kraju to i učinio.
Ateh, koja je pomogla u pobedi Ibn-Kore, poraženi polemičari odlučili su da je
predaju paklu. No, ona je pobegla u islamski pakao.

Iblis, islamski gospodar pakla, osudio je Ateh na to da zaboravi svoj jezik, ime
i pesme, ali dobila je večni život. Što se tiče ljubavi, nju je princeza mogla da
ima samo u snu. Svoj život potpuno je posvetila svojoj sekti lovaca na snove.

“Žuta knjiga” govori o tome kako je jevrejski predstavnik Isak Sangari učinio
sve da privoli kagana da prihvati judaizam. U tome je velike zasluge imala
princeza Ateh, koju je islamski demon kaznio tako da je ona zaboravila svoj
jezik. Pre nego što se to desilo, ona je naredila da svaki papagaj nauči po
jednu reč i stihove koji se na nju odnose na hazarskom jeziku.

Tako su papagaji bili pušteni i druge ptice su naučili pesmama. Malo pomalo,
putem papagajske pesme došli su i do Daubmanusovog rečnika.

Drugi vremenski sloj obuhvatio je 17. vek. Tada je rastao interes za sve što je
imalo veze s Hazarima. Glavni akteri su: Avram Branković, Jusuf Masudi i
Samuel Koen.

Avram je bio istoričar, diplomata u Carigradu te vojskovođa u austro-turskim

ratovima. Celo život bavio se sastavljenjem rečnika o Hazarima. Tako je
sakupio velik broj spisa i knjiga, a posedovao je i papagaja koji je bio uhvaćen
na obalama Crnog mora. Papagaj je recitovao stihove na hazarskom jeziku.

Avram je tako naradio da jedan pisar celo vreme zapisuje što papagaj
izgovora, a sve s nadom da će doći do pesama papagaj, odnosno do poezije
princeze Ateh.

Branković je bio uveren da osim islamskih i hrišćanskih izvora, postoje i

jevrejski. Iz tog razloga hteo je da objedini te izvore sa tim saznanjima. Isti su
cilj imali i islamski i jevrejski istraživači te iz tog razloga jedan drugoga sanjaju.
Jusuf Masudi bio je svirač, ali vrlo brzo ostavio je svoju profesiju kako bi
postao lovac na snove. Posvetio je svoj život hazarskoj polemici. Smatrao je
da su najbolji lovci na snove, oni hazarski. Bio je upoznat s arapskim izvorima
o Hazarima pa je odlučio da traga za druga dva izvora.

Tako je u snu prvo pronašao Koena, a onda i Brankovića. Postao je sobar

Brankovića kako bi mu uvek bio u blizini i kako bi se na lak način dokopao
hrišćanskih izvora. U snovima Avrama Brankovića pratio je Koenovo kretanje,
sve dok Avram Branković nije usmrćen na način da je proboden kopljem. U to
vremen posljednji je put vidio i Koena. On je pao kada je sanjao Brankovićevu
smrt. Za neko vreme, i Masudi je ubijen sabljom.

Dubrovački Jevrejin, Samuel Koen, posvetio je svoj život traganju za druga

dva izvora.

Treći vremenski sloj obuhvatio je događaje i osobe koji su obiležele 20. vek.
Glavne ličnosti za ovu priču su: Isajlo Suk, doktor Dorota Šulc i doktor Abu-
Kadir Muavija. Oni su bili profesori na univerzitetu, ali što je još i važnije,
istraživači hazarske istorije.

Događaj oko kojeg se vrtila cela priča je simpozijum u Carigradu koji se

održao 1982. godine. Sve što se dogodilo na simpozijumu zabileženo je u
pismu Dorota Šulca, a pisma je pisao sam za sebe.

Tako je jednog jutra Dorota sedela u hotelskoj bašti. Tamo je došla s

namerom da ubije doktora Muaviju. Kada je stigao, prišao joj je odmah je
započeo razgovor o Ćirilovim “hazarskim besedama”. Dorota je tada
zaboravila svoje namere i s oduševljenjem zbog novih saznanja, potrčala je
do doktora Suka. No, kada je ušla u njegovu sobu, našla ga je mrtovg. Bio je
zadavljen jastukom. U tom trenutku, iz vrta se začuo pucanj. Naime, netko je
ubio doktora Muaviju pištoljem na kojem su se nalazili Dorotini otisci. Zato je
Dorota bila optužena za ubistvo. Nakon pisma usledili su odlomci izgubljenih
“Hazarskih beseda”.

Nadalje, tekstovi koji slede, a to su “Apendiks I” i “Apendiks II”,  autentična su

veza između prvog i drugog izdanja “Hazarskog rečnika”.

“Apendiks I” je ispovest prije smrti oca Teoktista Nikoljskog. On je prvi priredio

“Hazarski rečnik”.
Ispovest u epistoralnom obliku upućena je Arseniju patrijarhu. Ispovest
razjašnjava događaja, pojave i osobe koji su se bili pojavili u centralnom delu
knjige.

“Apendiks II”, izvor je iz sudskog zapisnika sa svedočenjima svedoka za

ubistvo doktora Muavija koji se dogodio 1982. godine. Svedok je bila
konobarica hotela – Virginija Ateh.

Tog jutra, konobarica je u bašti videla porodicu Spak. Poslužila ih je pa je

došla do doktorica Dorota te je sela za sto. Pridružio joj se doktor Muavija. U
taj čas, Dorota je izvadila pištolj, a Muavija joj je u isto vreme pružio spise.
Tada je ona pištolj ispustila na pod i otišla. Muaviji je prišao jedan dečak iz
porodice Spak. Na rukama je imao rukavice. Uzeo je pištolj doktorice Dorote i
uperi ga u doktora Muaviju. Tužilac se žalio na to kako se konobarica Ateh
izražava pa ju je pitao koje je narodnosti. Ona je odgovorila da je Hazarka.
Njeno svedočenje je bilo odbačeno.

Nakon toga, svedočila je porodica Spak. Oni su tvrdili da je Muaviju ubila

Dorota. Njezin motiv bio je taj što je Muavija u egipatsko-izraelskom ratu teško
ranio njenog supruga. Dorota je tvrdila da nije mogla da ga ubije jer je tada
ubila doktora Suka. Time je sumnja sa gospodina Spak uklonjena. On je bio
viđen kako izlazi iz sobe doktora Suka.

Dorota je osuđena na šest godina zatvora. Događaji koji su bili izneseni u

“Apendiksu” ostavili su priču o Hazarima otvorenu.

Knjiga je završila “Završenom napomenom”. Ona je bila nastavak iz uvoda

knjige, odnosno iz “Prethodne napomene”. Posvećena je knjizi, čitanju i
čitaocu. Njezina struktura je otvorena pa pred čitaoca predstavlja brojne
teškoće i prepreke. Autor je iz tog razloga pun razumijevanja za čitaoca, od
predlaže da odloži knjigu i da izađe na ulicu. Neka se druži i uživa jer to je
vrednije od svakog čitanja.

Beleške o autoru

Milorad Pavić bio je savremeni srpski prozni i dramski pisac, pesnik i književni
istoričar. Rodio se 1929. godine u Beogradu. Bio je naučnik i profesor na
univerzitetu te je proučavao srpsku književnost u 17. i 18. veku. Uz to pisao je
studije o Bojislavu Iliću, Gavrilu Stefanoviću Bencloviću, a objavio je i knjige o
predromantizmu i klasicizmu.

Od 1991. godine bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Najčitaniji je

savremeni pisac na Balkanu. Nominovan je i za Nobelovu nagradu. Kada je
napisao roman u vidu rečnika, postao je iznimno popularan. Knjige su mu
prevedene na mnoge jezike.

Dakle, najveću slavu stekao je romanom “Hazarski rečnik” kojeg je objavio

1984. godine. Roman je imao 10 hiljada reči i napisan je u obliku leksikona.
On je svrstan u nezaobilaznu literaturu. Sledeći roman “Predeo slikan čajem”
objavio je 1988. godine, a on je bio napisan ukrštenim rečima. 1991. godine
objavio je treći roman “Unutrašnja strana vetra”. Sledio je i roman “Poslednja
ljubav u Carigradu” koji je bio priručnik za gatanje, a objavljen je 1994. godine.

Ostala poznata dela bila su: “Šešir od riblje kože”, “Stakleni puž”, “Kutija za
pisanje”, “Zvezdani plašt”, “Plašt” i mnoga druga.

Umro je 2009. godine u Beogradu.