Дервиш и смрт

Андрићев роман Проклета авлија се указује као кључна књига послератног модернизма у
којој је приказана судбина појединца у тоталитарном систему. Тема процеса који се води против
таквог појединца биће заступљена и даљим у романима позног модернизма, а један од романа који
ће се нарочито посветити тој теми јесте и Дервиш и смрт Меше Селимовића. Још једна тема која је
блиска Авлији и Дервишу јесте тема приче и смрти, односно успостављања граничне позиције
приповедања. Фра-Петар прича причу на самрти, приче које се одвијају у кругу Проклете авлије
такође су у додиру са блиском смрћу, односно, са смртном пресудом, а и младић на прозору причу
говори загледан управо у гробље. То суочавање приче и смрти је нешто што ће се у годинама које
следе уобличити у позицију граничне ситуације приповедања, односно писања. Појам је граничне
ситуације потиче из егзистенцијалне филозофије, али је стекао легитимитет у домену поетике
романа. Ако је према Јасперсу суочавање са смрћу гранична ситуација живота, онда је писање пред
моменат смрти гранична ситуација писања. У тој ситуацији човек се одлучује за писање као
једини могући адекватни одговор за ситуацију у којој се нашао. Дакле, реч је о јединој поетичкој
али и егзистенцијалној нужности која одређује ову специфичну ситуацију. Окретање писању има
степен и егзистенцијалистчке али и поетичке, списатељске, приповедачке драме. Управо ту се
отварају нека врло важна и етичка и филозофска и егзистенцијална питања. Неки појмови из
егзистенцијалистичке филозофоије која је обележила средину ХХ века укључују у расправу и
тумачење романа, па се може говорити о одређеном типу егзистенцијалистичког романа који се
формирају у то доба. Његови најизразитији представници су Сарт и Ками, чији су ставови о
роману интригантни, а могу бити корисни за тумачење српског романа, па и овог, Дервиш и смрт,
као примера егзистенцијализма и књижевности. Ками је имао есеј О будућности трагедије, у
којем расправља о трагедији као жанру и о томе да ли има смисла изводити античку трагедију у
ХХ веку. Каже да је савремени човек у сличној дилеми и позицији као антички јунак и да је у
трагичном положају јер тражи слободу, а суочава се са нужношћу. Унутар егзистенцијалистичке
филозофије и поетике романа, апсурд се издваја као кључни појам који описује несагласност
човека и света, што изазива кризу. Егзистенцијалистчки романи попут Странца или Мучнине
управо су фокусирани на кризу, на слом вредности са којим се суочава човек у ХХ веку. Још једна
особеност ових романа јесте исповедна форма. Јунак у исповедној форми, форми аутобиографског
дискурса, дневника говори о себи, преиспитује себе и тиме се задире у саму срж приповедања;
чини оно што у једном есеју Исидора Секулић назива страшни суд над самим собом, дакле, до
крајњих граница преиспитује себе. Јунак испитује цео свој живот и сопствене вредности којима се
водио. Обриси егзистенцијалистичке поетике препознатљиве су у српском роману и та линија
утицаја може се пратити од Прољећа Ивана Галеба, Лелејске горе с краја педесетих година до
Дервиша и смрти. Та веза између филозофије и књижевности није била тако изразита као у
француској књижевности, код нас нисмо имали филозофе који су истовремено били и писци, али
се може говорити о одређеној филозофији романа, о томе да роман овладава одређеним
филозофским дискурсом. У овој причи важан је и једна културно-историјски контекст. Од почетка
шездесетих година може се говорити о периоду златног доба романа, али и успона уметности
уопште, филма, сликарства, многи аутори доживљавају светски успех. Тада се одиграо сусрет
аутора различитих генерација: Андрићива збирка приповедака Лица (1960), Црњанскова Друга
књига Сеоба (1962), Растков постхумно објављен Дан шести (1961), први Мешин Тишине,
Кишови први романи. Овај сусрет најава је и почетак златног доба српске књижевности у којем ће
се јављати најзначајнија остварења попут Времена чуда (1965), Дервиша и смрти (1966), Код
Хиперборејаца (1966) , Кад су цветале тикве (1968), Улога моје породице у светској револуцији
(1969), Ходочашће Арсенија Његована (1970), па све до Пешчаника (1971). Ако из данашње
перспективе попсматрамо тај период, јединствено мишљење критичара је да су се баш тада
појавили неки од најбољих српских романа међу којима и Мешин Дервиш и смрт1.
Када говоримо о Селимовућу, важно је истаћи фигуру Иве Андрића која битно одређује
разумевање Селимовићеве поетике, али и поетичка тежишта српског романа уопште. Овде се јасно
успоставља континуитет тематизовања човека окривљенога без кривице, али и хронотопа Босне,
присуство исламског света и његово обликовање у спрској књижевности. И Селимовићеви, као
Андрићеви јунаци су културно омеђени, али евидентно је да и један и други кроз такве ликове
успевају да проговоре о универзалном искуству. У том смислу занимљива су и нека Селимовићева
размишљања о односу вера, култура, која можда простора нису добила у самим делима као што су
код Андрића у роману Травничка хроника, али јесу у самом животу. Због тога је он 1976. написао
једно отворено писмо које се чува у архиви САНУ-а, које настаје када је Мепа Селимовић осетио
потребу да каже нешто о сопственом пореклу и припадности, а то писмо у многоме слути и
предсказује сукобе који ће ескалирати крајем ХХ века у Југославији:
„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин.
Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође
припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу
српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све
оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе,
сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и
књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића,
а своје сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови
Уређивачког одбора едиције “Српска књижевност у сто књига” 2, који су такође чланови Српске
академије наука и уметности, и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен
Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и умјетности, са
изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“3.

Ово писмо је драгоцено јер Меша себе сам смешта у традицију спрске књижевности
правећи везе са Вуком, Кочићем, Андрићем. У својој књизи Сјећања, аутобиографској исповести,
осетио је потребу да доста каже о себи, о свом пореклу, о томе како је породица Вујовић присилно
постала Селимовић и како је дошло до подела које трају вековима касније. Када је говорио о
верским поделама које су обележиле живот његових предака, Селимовић је оставио сведочанство и
одређење према поменутој књижевној традицији. На књижевну сцену, он је ушао са приповеткама
написаним у духу социјалистичког реализма, али то је проза којом ни сам није био задовољан, па је
читаву деценију тражио одговарајући израз и приповедачки поступак и на том путу сусрео се и
суочио са различитим традицијама српске прозе. Ово сведочанство говори о одређењу према, тада
и даље присутним, еманентним поетикама, говори о Селимовићу као префињеном и пажљивом
тумачу и читаоцу (он је по образовању и био историчар књижевности, једно време се бавио
теоријом књижевности):

1
Баш као што постоји едиција Off-НИН (2005) која окупља десет најбољих романа који НИСУ добили ову
награду, тако постоји избор најбољих романа који је ЈЕСУ добили (2004), и ту се нарочито издваја Дервиш и
смрт.
2
Сарајево реагује на Мешино место у овом избору СРПСКИХ романа, па он има потребу да се декларише,
али и да се убрзо пресели из Сарајева у Београд.
3
Са сајта poreklo.rs
 ,,Годинама сам се борио за прилагођивање израза, посебно у настојању да искажем
сложенију мисао и осјећање, за сублимнији језик, који би, бар донекле, био у стању да обиљежи
сплет понорних олуја и дилема, и тешко ухватљиве дубине и жестину емоционалних експлозија.
Код наших савремених писаца нисам у потпуности налазио оно што сам тражио. Мада прилично
развијен, језик наше данашње књижевности је или артифицијелан, неживотан, апстрактан,
прилагођен за изражавање бизарних стања и за изражајни егзибиционизам (надреалисти); или
сувише конкретан, погодан за изражавање вањских појавних облика, чак и на веома пластичан
начин, али без способности понирања у дубље слојеве живота и људске психе (реалисти) или врло
рафинован, пробран, савитљив, барокно разуђен, богат, па ипак сав на површини, непогодан за
драматичне ситуације а поготову за дијаболична стања која су се мени све чешће јављала као
доживљај (Црњански) или снажан, силовит, екразитне снаге, језик-усов, језик-бујица, бојовни језик
који разноси противника, максимално изражајан у негацији, али сувише реторичан и књишки,
неподобан за мисаоне финесе, за садржајну и мисаону дубину (Крлежа); или миран, сталожен,
продоран, изнијансиран, избалансиран језик, погодан за описивање сваког мрака и чуда у човјеку,
па ипак сувише миран, готово хладан за буре и немире какви су се мени указивали, и требало је
бити писац највећег формата па из тог језика извући таква сазвучја и њиме постићи такву снагу као
што успијева Андрић.

Морао сам пронаћи не бољи и експресивнији језик, ни богатији, ни суптилнији, то би била

смјешна и нереална амбиција, већ језик за моју руку и моју душу, који ће најбоље одговарати ономе
што је у мени кључало. Нисам знао шта тражим, само сам нејасно наслућивао какав то језик треба
да буде, Кад нађем, знаћу шта тражим.“

Срж списатељске драме која се одвијала у Селимовићу заправо је била потреба да

проговори о нечему што је обележило његов живот, а то је судбина његовог брата који је страдао
као жртва репресија нове власти. Наиме, читава Мешина породица била је у армији НОБ-а, али
његов брат Шефкија, који је био један од партизанских комесара, сурово је кажњен од нових
власти зато што је неовлашћено узео из заједничког магацина нешто што је њему лично требало.
Његово стрељање било је превентивно упозорење народу да нов режим неће штедети ни своје
поборнике, а камоли своје противнике. Ова трагедија била је Селимовићева лична тема за коју
је тражио одговарајући израз јер је била исувише болна и осетљива и не може се заобићи,
премда овај аутобиографски моменат није тако непосредно присутан у овом роману, мада се
може читати у односу два брата. Селимовић није о томе желео да проговори директно, желео је
да тој теми да достојанствен књижевни облик, избегавајући патетични лични израз. Са друге
стране, било је ризично говорити о томе и у друштвено-политичком контексту, те је с разлогом
причу изместио у дубљу прошлост, у ХVII век, у време када се одвија и Андрићева Проклета
авлија. Постоји и интересантна анегдота када је Селимовић, седамнаест година млађи, врло дрско
рекао Андрићу да му је лако да пише када своје јунаке обуче у оријенталну одећу давне прошлости
и онда са њима може да ради шта год хоће, на шта му је Андрић одговорио да он може учинити
исто. Премда је упитно колико је ова анегдота аутентична, чињеница је да погађа срж онога што се
десило у даљем развоју Селимовићевог стварања, јер се очигледно определио да кроз причу о
прошлости каже нешто врло важно што се односи на позицију човека у ХХ веку. Колико ће ова
Селимовићева аутобиографска прича бити инспиративна за нова читања романа Дервиш и смрт и
нове модификације овог романа сведочи и истоимена драма из 2008. у режији Егона Савина, по
Михизовој драматизацији. Радња се одиграва средином ХХ века, враћена у изворно време
Селимовићеве инспирације. Та прича о драми и о трагедији везана још за Камијеву причу о
трагедији јесте индикативна јер указује на битне моменте приповедачке поступке, елементе
композиције и традицију којој припада Селимовић. Премда књига наизглед припада исламском
свету на шта упућује мноштво цитата из Курана, Селимовић отвара и осветљава
универзалну страну људског постојања и традиција на коју се ослања је врло богата,
припада и хришћанском и античком свету. Евидентно је да се многи поетички моменти овог
романа могу довести у везу са бројним европским трагедијама, од Софоклове Антигоне, преко
Шекспировог Хамлета, до Сартрове драме Прљаве руке. Овај роман комуницира са богатом
традицијом европске књижевности, нарочито драмском, па роман и има нешто од драмске
структуре што је битна разлика између Андрићевог и Селимовићевог поступка: код Селимовића
имамо изражене драмске агоне, сукобе мишљења, суочавања, радња романа се непрестано одвија
кроз разговоре главног јунака са другим протагонистима. Селимовићев роман је високо цењен баш
због тога што представља најдубљи продор у интиму човека, зато што отвара најдубље дилеме
људског постојања које би се могле објединити и именовати кроз неколико врста драма. То је
најпре, драма сазнања, драма човека који има потребу да сазна истину и који тражи истину, дакле,
епистомолошка драма. Потом, драма људске свести и савести, која се тиче одређених етичких
питања која се постављају, а у вези са тим је и тзв. аксиолошка драма која истражује вредности у
људском животу. Ово је и драма осећања која се тиче љубави и пријатељства, драма човека као
друштвеног бића које делује на друштвеној и јавној сцени, али и стваралачка, списатељска
драма јер је главни јунак истовремено и приповедач, он пише своју интимну исповест и пишући,
он се непрестано суочава са језиком, са изражајним могућностима језика, са могућношћу да своја
врло сложена емотивна и интелектуална стања артикулише језиком. У овом роману представљена
је епохална слика суочења човека са језиком, са писмом. Селимовићево разумевање етичких,
метафизичких, поетичких питања у овом роману досеже до одређеног нивоа књижевне
филозофије. Селимовићево трагање за одговарајућим изразом, начином којим би изразио своју
личну емотивну драму одвијао се постепено, па он одређено решење налази већ у свом првом
роману Тишине из 1961. У том смислу могло би се говорити о својеврсној неформалној трилогији
(Тишине, Дервиш и смрт, Тврђава) и бројне су везе између ових романа и можда тек када их
прочитамо све добијамо одговор на питање које Селимовићева проза поставља. Његов први роман
тако представља исповест повратника из рата и могао би се довести у везу са Дневником о
Чарнојевићу, мада се стилски и етички битно разликују. У првом Мешином роману имамо
исповест безименог јунака који се враћа из Другог светског рата који жели да преиспита сопствено
ратно исксутво, али и цели живот. Ипак је ово пре свега роман с тајном, јер у рату му сви страдају
и он остаје сам, а то је трауматично језгро с којим не може да се суочи и тек на крају дела
проговара о томе. Управо у Тишанама Селимовић је овладао техником исповедне прозе,
поступком којим се јунак преиспитује и исповеда, а који ће до маеастралних размера довести у
друга два романа трилогије. Нешто од искустава безименог јунака романа Тишине наследиће и
јунаци осталих романа, и једни и други су повратници из рата и носе са собом трауме ратног
исксутва, премда ће следећа два романа бити смештена у прошлост.
Већ у наслову романа сугерисана је гранична ситуација у којој се главни јунак налази и
могућност да ту ситуацију разреши писањем. Читав роман постоји као тестаментарни запис
главног јунака, и то пред лицем коначности. У том смислу сам почетак романа, у ком Ахмед
Нурудин има потребу да одреди своју списатељску ситуацију, има врло важно место и прво
поглавље у којем он позиционира себе као јунака и приповедача почиње одломком из Курана. То је
бројне критичаре у почетку навело на мисао да је роман у потпуности омеђен исламским светом,
куранским вредностима и законима, што није сасвим тачно. Статус цитата из Курана је врло
сложен, на то питање је први указао седамдесетих година Никола Милошевић, премда је и сам
Селимовић говорио и писао о томе. Постоји извесни дијалог и тензија између Курана, свете књиге,
и једне личне, тестаментарне књиге коју пише Ахмед Нурудин. Никола Милошевић каже да цитат
с почетка романа није целовит, каже да ниједна света књига не може да тврди да је човек увек на
губитку. Испоставља се да су чувене речи ,,Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега
– да је сваки човјек увијек на губитку.” део цитата, јер пун исказ говори да је сваки човек на
губитку осим оног који верује и који поштује Алаха. Ово изостављање говори о одређеној промени
која се десила у Ахмеду Нурудину, говори да ће се у поглављима која следе одвијати тензија
између универзалних, општих истина које проповеда Куран и оних до којих долази главни јунак.
Дакле, до тада беспоговорни и неупитни статус ове свете књиге, сада ће се преиспитати и
превредновати, а ефекат је у то јачи што то чини ни мање ни више него дервиш.
Jaвља се потреба главног јунака и приповедача да на почетку одреди своју списатељску
позицију и одговори на питање зашто пише и каква је сврха његовог писања, потреба да пронађе
унутрашњу мотивацију за своје писање па ће рећи да је тај запис суђење које он отпочиње: ,, Тако
ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем, а чини ми се да је чудо што увијек
нисам био оно што сам сад.“. Да ли је текст је одређен променом која се одиграла или ће те
промене које се одигравају бити праћене оним што следи? То отвара питање поузданости, односно,
непоузданости овог приповедања. Евидентно је да су се неке промене већ одиграле, да јунак има
потребу да преиспита, али ће покушати да директно прати како су те промене настале, шта се
одиграло да постане други човек. Спомињаће се неке етичке категорије које ће одретити његово
писање: ,,Све ће бити поштено колико могу, колико ико може, јер почињем да сумњам да су
искреност и поштење исто, искреност је увјереност да говоримо истину (а ко у то може бити
увјерен?), а поштења има много, и не слажу се међу собом.“. Помињањем раскола између
категорија искрености и поштења отвара се питање колизије вредности, неподударање одређених
вредносних система, то како категорије нису у хармонији, већ међу њима постоји низ сукоба. То се
у роману нарочито односи на питање статуса хуманости и правде, на то да ли су та два појма у
складу, или да бити праведан значи бити нехуман. Након јунаковог представљања, доводи се у
питање значење његовог имена (на почетку романа Травничка хроника имаћемо сличан мотив, цео
доташњи Давилов живот се доводи у питање): ,,Какво сам ја свјетло? Чиме сам просвијетљен?
Знањем? вишом поуком? чистим срцем? правим путом? несумњањем? Све је дошло у питање, и
сада сам само Ахмед, ни шејх ни Нурудин.“. Дакле, остало је само име без знања, што се може
довести у паралелу са завршетком романа Газда Младен у којем се главни јунак на крају потписује
само као Младен, па слично одрицање и огољавање видимо и код Селимовићевог Нурудина. Пре
него што нас уведе у причу шта се десило, Нурудин има потребу да разреши сопствену
списатељску позицију, да се одреди као писац, а писање ће извлачити из њега и оно што није желео
да каже и оно чега није био свестан. У том контексту, тема текстуално несвесног биће јако
интригантна за овај роман. Наиме, као што се у Дервишу може пратити Нурудинова борба са
системом и са другима, тако ће се пратити и борба са језиком, са стилом. У једном драматичном
тренутку другог дела романа када се растаје са женом коју воли, Нурудин ће записати како чује у
дубини своје душе нека звона која снажно звоне. Јавља се питање откуда звона у свету ислама, која
евидентно припадају хришћанској кулури, а сличан ће ефекат имати сцена која се одвија у
ђурђевданској ноћи. Он нема никога осим себе и хартије, јунакова усамљеност и одвојеност од
света битно одређује овакав тип писања који смо сусретали у Дневнику о Чарнојевићу, јунак нема
коме да искрено саопшти и да писање постоји као једина могућност суочења и са собом и са
светом. Занимљиво је колико је егзистенцијалистичка филозофија и поетика романа истицала
аутобиографски дискурс сматрајући да је управо тај тип писања једини прави и аутентични облик
разумевња живота, али спознаје себе и света. Нурудин каже да је човек промена, то сазнање да се
човек стално мења, да није од једног комада и да некакве истине, норме, закони не морају
одређивати човека током читавог живота. Писање је начин да се те промене прате. Писање служи и
да прикаже физичку позицију јунака, он је стешњен, угрожен, у некој врсти теснаца, а могућност
излаза осим у писању, налази и у успоменама из детињства. Поготово у првом делу романа, али и
на почетку другог потенцираће се на хронотопу детињства, детињство ће бити једини хронотоп
среће у људском животу. У том смислу овај роман се може посматрати у континуитету који се
успоставља с мотивом детињства од Станковићеве прозе, преко Растка Петровића, Андрићевог
круга приповедака о деци, сећању на детињство Павла Исаковича и Ивана Галеба, до Баште
сљезове боје, Раних јада...
Када Нурудин одреди своју списатељску позицију и објасни унутрашњу мотивацију за
писање, на једном месту вели: ,,Свијет ми је одједном постао тајна, и ја свијету, стали смо један
према другоме, зачуђено се гледамо, не распознајемо се, не разумијемо се више.“. Дакле, дошло је
до неспоразума са светом, до онога што Ками назива упућеношћу човека на свет, али
немогућности да га загрли. Постепено се уводи моменат интриге, зашто је свет постао тајна, и
тиме се пажљиво читалац припрема на оно што следи што је типично за Селимовићеве
приповедаче који постепено откривају одређене догађаје: они не излажу све одмах, већ остављају
нешто и за касније. Баш као што се у роману Тишине тек на крају открива тајна, тако се и овде
успоставља одређени ритам приповедања, неке ствари се саопштавају дозирано.
У првом делу романа, који можемо назвати трагедијом изгубљене сигурности, поглавља
ће се одвијати кроз наглашене сукове, сучељавања са другим јунацима, па има изразито драмску
струкутру. Већ од другог поглавља пратимо излазак Ахмеда Нурудина на позорницу друштвене
ставрности од које се претходно повукао у сигурност текије читањем књига, препустивши се
мелодији познатих реченица којима верује, како каже. Тако изолован, био је омеђен законима Свете
књиге и општим проблемима људског постојања, далеко од свакодневног, животног и временом ће
се одгонетати зашто је дошло до тог повлачења. Дакле, у другом поглављу сазнајемо да је мотив за
његов излазак напоље вест о затварању његовог брата. О тој информацији имамо и временско
одређење ,,два месеца и три дана“, па се отвара питање поузданости приповедача и питање да се
време схвата не само календарски, већ вегетатитвним протоком времена, циклусом промене
годишњих доба који ће Нурудин користити више од хронолошког протока времена. Нурудинов
брат се налази у близини смрти и та гранична позиција 4 о којој Јасперс говори покреће драстичну
промену и потребу да се све истине сагледају из те перспективе свесности чињенице да је неко из
човековог блиског окружења у ситуацији неизвесности, стрепње, несигурности, страха. Управо ће
Нурудинов повратак на друштвену сцену и његово приповедање бити у знаку страха од смрти, али
други моменат којим можемо објаснити прекид његовог повлачења јесте жеља, и то еротска жеља
коју у њему изазива кадиница, односно, Хасанова сестра. Његов излазак из текије обележава
суочење са постојањем смрти, али не оне деперсонализоване, уопштене, већ смрти једног
конкретног човека. Он је позван да исповеди старог Џанића, кадијиног зета, и та истина о смрти,
коју треба да му саопшти понављајући општа места из Курана је нешто у шта почиње да
сумња: ,,А сад нисам сигуран да то треба да кажем старцу што ме чека. Не због њега, већ због себе.
Први пут — колико ћу пута ових дана рећи: први пут? — смрт ми није изгледала тако једноставна
како сам вјеровао и увјеравао друге.“. Сазнање да смрт прети његовом брату драстично мења однос
према смрти уопште и тако почиње да релативизује вредности које је сам проповедао. Судар са
суровошћу друштвене стварности буди спознају у Нурудину да она није одређена законима свете
књиге, већ људским страстима, жељама, потребама; истина друштвеног живота обележена је
манипулацијом и то сазнање драстично мења Нурудинов поглед на свет и доводи у питање
дотадашње веровање и посвећеност Курану. У свим Селимовићевим књигама препознатљива је
позиција јунака издвојеног од друштва и његовог накнадног враћања у јавност при чему се јунак
4
Гранична ситуација, односно ситуација суочења са смрћу не мора бити нужно наша, већ и наших ближњих.
У овом случају, то је Нурудинов брат (али добар пример који то илуструје би био Гилгамешов шок и
отрежњење након Енкидуове смрти, додајем ја, не Пеђа).
суочава са страшним и ужасавајућим принципима постојања и деловања друштва, од којег бежи и
покушава да се сакрије. У сцени ђурђевданске ноћи (за време каурског празника), Нурудин након
разговора са кадиницом схвата да је свет натопљен грехом, да је вера код људи слаба, да
преовладавају страст и нагони, да су присутни пагански механизми одбацивања свих конвенција.
Под месечином Нурудин долази до спознаје да у човеку доминира оно подсвесно и несвесно, и да
је свет за њега једна велика тајна, да није онакав какав је описан у Курану. У разговору са Мула-
Јусуфом5 који се враћа са проповеди из Синанове текије 6 све је свеснији сумње, сумња у њему
преовладава и постаје кључна реч његовог постојања, сумња да универзалне, апстрактне истине
могу објаснити оно што се одвија у овоземаљском, конкретном свету.
Ахмед Нурудин губи неку врсту детиње наивности и на то му Хасан указује, он губи
побожно уверење које проистиче из читања, тумачења Курана и потпуној посвећености тој књизи
чија је срж да виша промисао одређује токове људске судбине. У неколико наврата поставиће се
питање у роману да ли постоји правда као виша, општа категорија, да ли божанска промисао
спороводи ту правду или се за правду ипак треба борити, ипак људска акција утиче на правду. Ми
пратимо Нурудинов повратак на позорницу друштвеног живота која није одређена законом књиге,
вишом промишљу, општим принципима, већ страстима и интересима најразличитије врсте, а
манипулација се непрестано одвија на више планова живота. Оног часа кад Нурудин напушта
сигурност текије и општа места свете књиге, он схвата да је свет тајна и да разумети ту тајну, такав
скок у егзистенцију одвија се у домену трагичног знања, смрт ближњег има тотални караткер и
постаје гранична ситуација која нагони човека да преиспита и целину свог живота и уверења. Тај
скок су Јасперс или Сартр су поредили са стањем буђења, па и за Нурудина можемо рећи да излази
из догматског сна у ком је он уљуљкиван мелодијом познатих реченица Курана. Суочене са лицем
смрти која није опште место Свете књиге, смрт која је стварна, делатна, присутна код Нурудина
изазива страх. Одустајање од деперсонализованих општих места о смрти и суочење са стварном
смрћу из непосредне близине драстично мења Нурудинов поглед на живот и то изазива страх и
сумњу. То је посебно занимљиво у сценама ђурђевданске ноћи када спознаје дубине људске
подвести и то је у дослуху са уводним, иницијалним одређењем јунака који промишља текст и
писање које извлачи из човека оно што можда не жели да каже. То што постоји не само у
индивидуалној, него и у колективној свести је нешто за шта се занима овај роман. Тада почиње
јунакова психолошка, али и аксиолошка драма. Човекова потреба за упориштем, сигурношћу је у
дослуху са контекстом вредности, нешто у шта човек верује, систем вредности на ком човеков
живот почива. Спознаја да те вредности нису трајне и поуздане је нешто са чиме се јунак у првом
делу романа суочава, он увиђа да постоје неусклађености између тих вредности, оне као да
искључују једна другу. Етички моменти у првом делу романа везани су за однос правде и
хуманости. Као што се поставља питање да ли постоји правда без људског старања, псотавља се
питање односа правде и хуманости, познато још од Софоклове Антигоне. Јавља се питање да ли
залагати се за извршење закона значи бити нехуман или да ли бити хуман и имати потребу помоћи
другом бићу (нарочито ако је то биће рођени брат) значи занемарити неке етичке критеријуме и
правду, односно, закон. Кроз сва ова питања и драму, Нурудин пролази тако што непрестано води
разговоре и суочава се са другим јунацима. То суочавање почиње четвртим поглављем, у разговору
5
Чињеница да је Мула-Јусуф писар и калиграф, иде у прилог тврдњи да Селимовић, баш као и Андрић, у
своје романе смешта јунаке који имају везе са писањем. Нурудин пише исповест, његов брат Харун је писар,
хафиз-Мухамед нешто пише, Харун ће у неком моменту Ахмеду поклонити књигу. Неке од кључних интрига
овог романа биће везане за некаква писма која се пишу, потписе који се фалсификују, позиција човека који
пише, чита, има некакав однос према тексту, па је евидентно да питање писања и књиге има важно место у
Дервишу и смрти.
6
Јасна је интертекстуална веза са Андрићевом приповетком у функцији омажа.
са бегунцем који је можда крив, а можда и није, и када Нурудин не може да одлучи да ли да му
помогне или не, бегунац му каже: ,,Сувише оклијеваш, сувише размишљаш. Што год би сад
учинио, било би ти криво.“. Ове речи алудирају на Хамлета и Хамлетово оклевање и питање шта
учинити када се у њему јавља мисао побуне. Улазак у простор текије значи и упознавање са
мештанима, поред Муле-Јусуфа, уводи се хафиз-Мухамед. Представљајући га у четвртом поглављу
као ученог човека, образованог, али и као човека који пише, Нурудин каже: ,,Мислио сам да и он
пише историју нашег доба...“. Ово „и“, коришћено за истицање, негде имплицира да и сам Ахмед
Нурудин пише више од некакве завршне, тестаментарне исповести, већ историју нашег доба.
Поставља се питање да ли се његово писање, које у знаку интимне драме и које отвара универзална
психолошка, етичка, епистомолошка питања, може схватити као врста мање или више отворене
историје нашег доба. Занимљиво је да ће се то питање поставити у Пешчанику, јер оно што лик
пише пред смрт није само исповест, већ и летопис, хроника читавог једног света који нестаје у
вихору ратне апокалипсе. Нурудин даље наставља: ,,... али сам посумњао, јер су у њему догађаји и
људи добијали размјере величине и значаја тек кад су били мртви.“. То што пише хафиз-Мухамед
много више подсећа на запис Хусеин-ефендије о Вишеграду из Андрићевог романа На Дрини
ћуприја, па је приметан карактеристично модернистички поступак да аутор у књигу смешта јунаке
који пишу. Баш као и Хусеин-ефендијин, хафиз-Мухамедов запис је врло штур, његова историја је
сва у надљудским и нељудским размерима, она не види појединачног човека у његовим интимним
драмама, већ посматра свет спрам општих, универзалних принципа. У роману Дервиш и смрт
постављају се и општа питања људског постојања, али овај роман потврђује зашто је
егзистенцијализам ценио више књижевност, поготово роман, од филозофских расправа, јер
баш књижевност и роман могу да уједине то опште и посебно, јер не губе из свог видокруга
људску интиму, јунака чија судбина рефлектује универзални трагизам људског постојања.
Однос према надљудском и нељудском је нешто чему Ахмед Нурудин посвећује нарочиту
пажњу: ,,... можда први пут увиђајући да су небеса и тајне свемира, да су тајне смрти и постојања,
најпогоднија област у коју се може побјећи од овоземаљских брига. Кад не би постојале, требало
би их измислити, као прибјежиште.“. To Нурудиново суочавање са овоземаљским светом који се не
може у потпуности разумети и сагледати из општих принципа који долазе из Курана, али се ти
општи закони не могу тек тако заобићи и то јесте трагедија односа општег и појединачног. У
разговорима које ће Нурудин водити са Муселимом, са Кадијом, са Хасаном ће доћи до изражаја
сукоб општих начела и онога што долази из самог живота и овоземаљске стварности. Та
аксиолошка драма својеврстан симбол добиће у мотиву зиданице: ,,Шта се то одједном деси, који
се то камен из темеља измакне па све почне да се руши и одроњава? Живот је изгледао чврста
зиданица, ниједна пукотина се није видјела, а изненадан потрес, бесмислен и нескривљен,
порушио је поносну зиданицу као да је од пијеска.“. Није тешко у овој зиданици на песку спознати
сву симболику Нурудиновог живота и људског живота уопште и закључити како се сви наизглед
чврсти принципи и системи се укажу као крхки и неодрживи, али занимљиво је како се ова
зиданица може схватити у херменеутичком кључу. Постоје неке фигуре и симболи који су
заживели на херменеутичком нивоу7, па се и књига Николе Милошевића о модернистичком роману
зове управо Зиданица на песку и упућује да свако наше тумачење и разумевање књижевности
постоји управо као једна таква зиданица, да је можда сваки разговор о књижевности крхко и
деликатно подручје, да нема чврстог и поузданог тумачења које се не може довести у питање.

7
Рецимо, Владета Јеротић има књигу Дарови наших рођака која алудира на Настасијевићеву приповетку
Записи о даровима моје рођаке Марије, дакле, метафора о даровима рођаке Марије претворила се у
херменеутичко знамење и упориште књижевности и културе. Наш идентитет у том свету постоји кроз дарове
који остају од наших предака и рођака, па се то може разумевати као интерпретативни кључ за схватање
књижевности уопште.
 Сучељавањем кроз које пролази Нурудин у разговорима кристалише се истина о свету,
поготово спознаја да вредности овог света не стоје у некаквој хармонији, некаквом складном
односу него су те вредности често супротстављене. У разговору који води са Муселимом, Нурудин
вели: ,,Десило се оно чега сам се највише плашио, речено ми је да браним брата, супротстављајући
се закону.“. Дакле, тај хуманистички порив и потреба да помогне ближњем изазива неку врсту
зазора и неповерења која пада на Нурудина уз констатацију да се он супротставља закону и
систему, али и етичким нормама које постоје у одређеном друштвенм систему. Евидетно је како
роман одмиче да то друштво и систем добија обрисе тоталитарног система у којем власт
манипулише човеком и да човек јако лако може завршити у тврђави, без очигледне кривице. Такво
виђење света као затвореног ситема, као велике тамнице и судбина појединца у њему је
нешто што повезује овај роман са Андрићевом Проклетом авлијом. То је једно занимљиво
питање које разрешава односе између модернизма из постмодернистичког романа: модернистички
романи проблеме друштвене стварности разрешавали су у дубокој прошлости, у ретроспективном
приступу садашњости, док постмодернистизам почиње оног тренутка када у Кишовој Гробници за
Бориса Давидовича приповедач врло директно проговара о ХХ веку, о стаљинистичким логорима,
комунистичкој тоталитарној идеологији, без временског и просторног отклона и сличних
алегорија. Ипак, чињеница је да измештање интимне Селимовићеве личне драме у давна времена
доприноси да роман добије на ширини, он има низ могућих смисаоних прилива које не би имао да
је смештен у тренутку свог изворног порекла. Занимљиво је посматрати судбину једног романа
који се појављује у сличном тренутку као Дервиш и тиче се односа појединца према догми,
Пекићев роман Време чуда из 1965. У оба се тематизује однос појединца и религиозног система,
код Пекића је то хришћанство, код Селимовића ислам.
У низу разговора током и након којих се кристалише Нурудинова спознаја о правди која је
далеко од више промисли и овоземаљском свету који је вођен интересима и страстима, нарочито се
издваја разговор са кадијом. Тада до врхунца долази сукоб између принципа који долазе из Курана
и онога што проистиче из самога живота. Разговор са кадијом Нурудин описује са мноштвом
детаља, како он долази до Ајни-ефендије, како Ајни-ефендија има мачку коју у неком моменту
држи у крилу и очи те мачке посматрају Ахмеда Нурудина претеће и демонски. Присутно је обиље
детаља које нам дочарава како Нурудин у себи пролази кроз читаву драму желећи да пробраним
речима искаже своју забринутост за судбину брата, дакле, пред хладним, равнодушним лицем
власти у њему се одвија агонија. У шестом поглављу је можда врхунац Нурудиновог суочења са
деперсонализованим лицем власти која нема реазумевања ни за шта људско и интимно, при чему
уочавамо сукоб два света: кадија, позивајући се на речи Курана, позива се на начела божјег света и
промисли, док се Нурудин позива на људске размере и вредности, па је евидентно да између божје
и људске визуре постоји несклад. Интересантна је та замена улога, јер представник световне 8
власти говори речи које је некада Нурудин говорио у складу са својим позивом:
,,Његови су разлози божји, моји људски. Нисмо били равноправни. Он је уздигнут изнад
ствари, и говори ријечима створитељевим, а ја сам покушавао да своју ситну невољу ставим на вагу
обичне човјечанске правде. Натјерао ме да свој случај подведем под вјечнија мјерила, да га сасвим
не обезвриједим. Нисам тада ни осјетио да сам у тим размјерама вјечности изг убио брата. Па и
тада он је бранио начела, ја себе; он миран и сигуран, ја узрујан, готово разјарен. Говорили смо
исто, а сасвим друго.“.

У размерама вечности мали човек губи, губи судбина појединца па се у разговору са

кадијом најбоље види неподударање различитих вредносних система и то да истине које долазе из
8
Кадија јесте од Алаха, као и сви у исламском свету, међутим, има надлежност и над световним, профаним
проблемима, не само религиозним, сакралним.
Курана јесу неизбежне и нужне, али не могу да објасне судбину конкретног човека. Та ситуација у
којој су вредности потребне, али да ниједна од тих вредности није сигурна тачка ослонца јесте
својеврстан апсурд који је у овом роману врло присутан и који у неколико наврата варира. То
посебно долази до изражаја у Нурудиновим разговорима са Хасаном. Хасанов необични лик
заступа неку врсту хуманистичких норми и етике, која у центар пажње појединачног човека коме
треба помоћи, макар се изневерили универзални принципи. Хасан је изван друштвеног поретка, он
је неприлагођен, издвојен, па свет вреднује из сопствене позиције неконвенционалности, он жели
да буде искључен из тих манипулација које доноси друштвена стварност. Један од кључних
његових исказа да је живот шири од сваког прописа поставља питање да ли се ти прописи заиста
могу тако лако занемарити, нарочито у случају Ахмеда Нурудина који је читав живот провео
верујући у законе из Свете књиге. Та дневна мудрост9 коју има Хасан, стоји наспрам Нурудинове
ноћне мудрости, пуне тешких сумњи и сукоба који се не могу тако лако разрешити. Хасанов
приступ лак је и једноставан, али није примењив онако као је он то замислио, нарочито не на
Нурудинове дилеме. Прича о љубавном троуглу, жени која свог мужа вара са другим момком
показује апсурд живота и како разрешити ситуацију а да нико не буде повређен. Ако се мужу
саопшти, биће повређен, али ако се прећути, огрешиће се о друштвене норме, па је средње решење
немогуће и ту је апсурд поново присутан. Касније, када Нурудин води једну врсту имагинарног
дијалога да ли са Исхаком, да ли са собом 10, ова загонентна фигура бегунца пита у једном моменту:
,,Је ли власт од Бога? Ако није, одакле јој право да нам суди? Ако јест, како може
да погријеши? Ако није, срушићемо је; ако јест, срушићемо је. Ако није од Бога, шта нас
обавезује да трпимо неправде? Ако је од Бога, јесу ли то неправде, или казна због виших
циљева. Ако није, онда је нада мном и над тобом и над свима нама извршено насиље, и
онда смо опет ми криви што га подносимо.“.
Дакле, поставља се читав низ питања и уводи Нурудина у неко ново беспуће и у неку нову
неразрешиву ситуацију. Ова питања део су онеспокојавајуће, ноћне мудрости носивши у себи
етичку дубину која овај роман чини изузетним. Можда ниједан српски роман није досегао овакве
размере књижевне филозофије која је толико загледана у сва питања људског постојања од
сагледавања људске интиме, емоција, психологије, па до аксиолошких, епистемолошких, етичких,
али и поетичких питања.
Питања над којима ће се Нуридин замислити нису само из домена етике, већ из домена
естетике. Сви романи Меше Селимовића бавиће се категоријом лепог, па ће Нуридин мислити о
калиграфији, сврси лепог писања, али и сврси лепоте. Да ли је лепота само заводљиви украс који је
ту да нас удаљи од истине или је човеку заиста неопходна, учествујући у целини људског
постојања? Тако се отвара питање лепоте овог романа и књижевности уопште. Где је лепота овог
романа ако је његова срж трагична прича, суочавање јунацима са злом у свету и неправдама? Да
ли лепота постоји из самог језика, стила, приповедања, па је она само естетстки додатак или је она
суштинска етичка вредност овог романа? То су питања која се дискретно помаљају у
Селимовићевом опусу, а лепота се јавља не само као естетичка, већ и онтолошка категорија у
потреби да његови јунаци искажу истину о себи и свету. Нурудин се у пар наврата бави питањем
језика, стила и ритма свог приповедања:
9
Подела коју врши Никола Милошевић.
10
Исхаков лик може се тумачити као нека врста Нурудиновог двојника који је ступио на пут побуне, за
разлику од Ахмеда који размишља и оклева. Није лоше да запамтиш овај пример за тему двојника и
двојништва у (позно)модернистичком роману, пошто су мање-више сви имали или расцеп личности или само
незадрживу жељу да у исто време донесу две сасвим опречне одлуке или да буду на два сасвим различита
места. Тешко'е.
 ,,Добронамјеран читалац могао би да ми каже: сувише развлачиш, сувише мудрујеш. Одговорићу
му одмах: знам. Распредам нашироко једну сиромашну мисао, циједећи је као празан бардак, кад се
из њега ни кап више источити не може. Али чиним то намјерно, да одгодим казивање о ономе што
ме и сад потреса, неколико мјесеци послије свега. Само, околишење не помаже. Избјећи не могу, а
прекидати нећу.“.

Дакле, присутна је свест о томе колико он надугачко и нашироко промишља неке ствари и
колико има потребу да одређеним догађајима посвети читаве пасусе или странице, док преко
других зна и да само прелети. Та психолошки заснованост ритма приповедања је нешто што
Нурудин има у свести, па је питање лепоте његовог приповедања и његове реченице оно које се
неминовно поставља. Евидентно је да се Нурудин запутио егзистенцијалним, а не религиозним
путем, решио је да Светој књизи супротстави своју књигу, чиме ће покушати да своју интимну
драму супротстави начелима Курана.
Први део романа завршава се Нурудиновим изласком из тамнице, али чињеница је да из ње
излази као други човек. То тамновање и разговор са Исхаком или самим собом неминовно га
мења11, и та промена види се на почетку другог дела романа. Наиме, Дервиш и смрт је и по
размерама светског романа јединствен по томе што се главни јунак налази и на једној и на другој
страни: у првом делу он је био жртва и противник система, трпећи процес и тортуру режима, а у
другом дела он постаје кадија, он спроводи закон, он постаје део великог тоталитарног механизма.
Евидентно је да учествовање у власти деформише човека. Други део романа, који можемо назвати
трагедијом задобијене и изгубљене моћи, показује нам како Нурудин покушава да створи неку
нову зиданицу, како покушава да нађе неку нову упоришну тачку и та тачка најпре ће бити мржња
која ће водити ка освети, а потом ће бити моћ добијена на позицији власти. Никола Милошевић,
позивајући се на неке модерне психологе, истиче да се и моћ јавља као врло важна упоришна
тачка, јер могућност да управља туђим животима, да је у његовим рукама судбина људи
представља привлачну и опијајућу позицију којој се човек радо препушта. Међутим, та
психолошка мотивација Ахмеда Нурудина да се прихвати власти има другачију психолошку
основу, дакле, није реч само о опијајућој моћи коју нуди власт, већ је и мало суптилнија мотивација
везана за однос према невино страдалом брату и покушај да сачува сећање на њега (док је на
власти, неће пасти сенка на слику његовог брата, а ако оде, заборавиће се да је страдао невин).
Други део романа отвара се причом из детињства којег се јунак сећа, сазнајемо да се ради о крхком
и осетљивом бићу посвећеном књизи, који под још увек непознатим околностима одлази у рат и
постаје војник, тамо упознаје другог дечака коме помаже, а тај дечак је заправо Мула-Јусуф. Дакле,
постепено се отвара прича о односу Ахмеда Нурудина и Муле-Јусуфа која ће кулминирату у
другом делу; фигура Муле-Јусуфа ће се градити кроз причу, за њега ће се на крају испоставити да
је издао Нурудиновог брата. Харун је управо њему поверио чињеницу да је невин човек страдао,
не знајући да је Мула-Јусуф кадијин шпијун. Врло је сложен заплет другог дела романа и интрига у
чијем ће средишту поново бити невин човек, овога пута хаџи-Синанудин. Постоји раскол између
правде и хуманости, а спознаја да извршење правде и њена реализација значи не само бити
нехуман, него и бити неправедан и у томе јесте врхунац апсурда. Вођен налетом мржње и освете,
Ахмед Нурудин смишља интригу у којој мора да страда невин човек, а то је добри хаџи-
Синанудин. За разлику од првог дела, нема више оног премишљања, нема толико дубоких
сучељавања са интимом и системом вредности, јер Нурудинова жеља за делаљем и акцијом
искључује могућност сваке даље контемплације. Тај промена и скок осећају се и у стилу и ритму
приповедања, који ће постати убрзанији, што ће и сам Нурудин коментарисати. У другом делу
романа такође се откривају неки врло важни моменти, односно тајне преко којих је приповедач у
првом делу прешао, без разрешавања. У сусрету са кадиницом, он се сећа своје младалачке
страсти, али без много детаља, док ће у другом делу то сећање бити врло важно, сазнаћемо да се

11
Може се успоставити паралела са Иваном Галебом, у болници умире једно ја, а из ње излази оно
приповедачко ја. Преживљава некакво романескно биће, романескна конструкција док је сам јунак мртав.
ради о вољеној жени која га није сачекала да се врати из рата 12. Он по повратку сазнаје да се удала
за другога јер су пронели гласови да је мртав, али поред свега, она га воли и нуди му да побегну у
свет. Нурудин тај позив за бег и предлог неконвенционалног живота и слободне љубави (што би
Нурудина приближило животном ставу који касније има Хасан, тај медитерански дух и ширина су
освежење у исламском свету романа, а Селимовић својевремено каже да је Хасанов лик градио по
узору на свога оца) ипак не прихвата и то је нешто што се можда највише оспорава и замера
Нурудину. Одговор зашто је одбија је врло деликатан који гласи: ,,Већ три дана је туђа жена,
трагови туђих руку су остали на њој, туђа уста су скинула машак с ње.“. Тај машак, односно фину
паперјасту опну које има воће које тек почиње да зри, а коју је скинуо неко други, а не он, је оно
преко чега Нурудин не може да пређе. Сећања на вољену жену и прошлост изазвана су појавом
младића који је син те жене, који би могао бити, а није Нурудинов син. То је врло занимљив
моменат не само у овом роману, него у роману српске позномодернистичке књижевности,
нарочито када се говори о Кишовој породичној јер се овим моментом активира однос оца и сина,
однос који је обележио Кишову поетику.
Тај могући однос оца и сина који се отвара на крају романа пружа могућност тумачења да
је завршна, тестаментарна Нурудинова исповест нека је врста завештања овом младићу. Међутим,
први читалац ове исповести неће бити тај младић, већ ће бити Хасан. Дакле, роман има једну врсту
прстенасте композиције јер уводно и завршно поглавље почињу модификованим цитатом из
Курана који се завршава речима да је човек увек на губитку, а та трагична спознаја да ниједна
вредност на овом свету није довољно чврста обележиће цело дело. Баш као ни љубав, ни
пријатељство неће бити поуздана тачка ослонца, што се види у односу Нурудина и Муле-Јусуфа.
Тај однос је могао да прерасте у неку врсту блиског пријатељства, а претвориће се у мржњу и тој
психолошкој мотивацији односа Никола Милошевић посвећује нарочиту пажњу објашњавајући да
Мула-Јусуф не може да узврати за добро које је Нурудин учинио, а људи који не могу да узврате
својим добротворима неретко према њима осећају неку врсту незадовољства и фрустрације.
Ипак, последње речи у роману не припадају Ахмеду Нурудину, већ Хасану који налази
рукопис, први га чита и оставља запис:
,, Својом руком написао Хасан, син Алијин:
Нисам знао да је био толико несрећан.
Мир његовој намученој души!“.
Овај приповедачки поступак на крају романа и поетички механизам који је отворен у
роману Дервиш и смрт показаће се као кључан, као суштински одређујући за све потоње романе,
нарочито за оне из постмодернистичког пера. Форма пронађеног рукописа биће један од кључних
постмодернистчких поступака, али то да један од јунака романа постаје читалац, па чак и
приређивач биће други врло важан моменат постмодернистичког романа и читаве прозе. Поступак
пронађеног рукописа добро је познат сада, али у другој половини ХХ ће га активирати управо
Селимовић и пренети каснијим ауторима. То питање се донекле отвара у Десничином роману, али
је у Дервишу много присутније. Ти сложени односи приповедача, приређивача, јунака писца,
јунака скриптора биће одређујући за српски роман наредних деценија ХХ века.

Тврђава
12
Рат драстично мења погледе на свет свих Селимовићевих јунака. Спознаја зла коју људи у рату чине, на
шта су све спремни битно је утицала на Нурудина да се повуче иза зидова текије и прихвати општа места
Курана, међутим, у трауматичном искуству повратника из рата може се повући и универзална паралела
јунака Селимовићевих и Црњанскових романескних јунака.
 Овај Селимовићев роман из 1970. најчешће се посматра као друга страна медаље чију прву
страну чини роман Дервиш и смрт, мада се неретко посматра и у контексту незваничне трилогије
на чијем челу, поред ова два споменута романа, стоји и Селимовићев првенац Тишине. Сличности
и сродности између ова два романа су евидентне, најпре, у томе што имена главних јунака дели
само једно слово (Ахмед/Ахмет), потом, то што су и један и други ратни повратници и то што и
један и други након повратка из рата доживљавају судар са реалношћу друштвене стварности. Као
такви, тако усаглашени преносе мисао и искуство самог аутора који је услед личне трагедије остао
заувек оштећен од стране једног репресивног и тоталитарног система. Такав систем биће у
многоме тематизован и преиспитан како у Ахмедовом, тако и у Ахметовом животном искуству.
Моменат збивања романа Тврђава смештен је непосредно након Хоћинске битке (1621),
дакле, поново се ради о XVII веку из ког се могу успоставити бројне паралеле са савременим
тренутком његовог настанка (баш као и са Дервишом). Oвај роман својеврсна је парабола
тоталитарног режима и хијерархије моћи, а тврђава се поредити са авлијом јер обе представљају
места спровођења сурове и окрутне воље оних са врха те хијерахије. Ипак, за разлику од романа
Дервиш и смрт и Проклета авлија, роман Тврђава има жанровску компоненту која га издваја, а то
је компонента љубавног романа. Премда и у Дервишу и у Авлији постоје епизоде неостварених и
неуспелих љубави, оне остају на нивоу успутних мотивацијских нити, док се у Тврђави љубав
Ахмета и Тијане указује као тежиште и упоришна тачка, због којих ће и сам наслов добити нову
призму тумачења. Тврђава се у том смислу може посматрати као лична, интимна тврђава љубави,
заједништва, породице у којој појединац на крају дана може увек да се склони. Кроз многобројне
епизоде, Ахметов и Тијанин однос, пролазиће кроз бројна искушења у судару са културно,
друштвено, али и психолошки мотивисаним околностима. За разлику од Нурудина, чија су
доминантна интимна осећања усмерена ка брату и таква одређују његов положај у друштву и
роману, дакле, он у домену приватног дела као брат, Шабова интима односи се на једну жену са
којом заснива посве нову породицу. Управо тај моменат вишеструко одређује нашег приповедача и
главног јунака, јер се не ради о типично патријархалној, традиционалној мушкој перспективи, већ
о нешто пасивнијој, мирољубивијој која припада осетљивом бићу које је између осталог и песник.
То песничко, лирско у Ахмету Шабу биће оно што ће га довести у сукоб са системом и друштвом,
његова дубоко хуманистичка призма склона идеализацији и романтизацији суочиће се са
немилосрдношћу и окрутношћу друштвене свакодневице коју диктира режим. Питање цене
поштења, праведности и искрености подудараће се са оним проблемима с којима се суреће Ахмед
Нурудин, међутим, Шабова перспектива знатно је наивнија и невинија, јер Нурудин је ипак
догмата једне идеолошке нарације, дервишовска улога смешта га у оквире каквог-таквог система.
Са друге стране, Шабо носи у себи нешто од уметничке визије света која подразумева слободу
делања, мишљења и говора, принципе који су усађени у самом бићу, а не прописани и записани,
што га несумњиво издваја из друштва у којем се нашао и у коме мора да функционише. У том
контексту посматраће се и Шабова ратна траума, питање смисла рата и ратовања код њега ће бити
знатно присутније, што иде у прилог успостављеном сензибилитету главног јунака.
*На следећим страницама издвајам ти нешто од препричане секундарне литературе која ти
може помоћи у тумачењу Тврђаве, али сматрам да у целости треба да прочиташ следеће:
Н. Милошевић, „Зиданица на песку. Дервиш и смрт Меше Селимовића” (Зиданица на
песку, 1978)
А. Јерков, „Златна књига Меше Селимовића” (поговор у: М. Селимовић, Дервиш и смрт,
2004)
 Мирослав Егерић у есеју Дух и чин о роману Тврђава:

- Дата је визија живота у људском свету (тврђави). Тврђаву опасану бедемима и шанчевима,
са покретним мостовима, где живе људи одвојени и кад су у мноштву, саградио је главни јунак
романа. Са суровим искуством рата, покушао је да живи неку врсту чистог живота.
- Тврђава је за Шаба, пре свега, његова жена Тијана - лековито склониште сачињено од
њених речи, њеног тихог и благог разумевања, као и то што он, она и нерођено њихово дете,
довољни себи, могу бити један цео свет, цела васиона. Али додир са реалношћу немогуће је
избећи.
- Шехага Сочо - мрачан и увређен јер су му убили сина
- Осман Вук - хладан, а свет који га окрушује то подстиче
- Рамиз - став побуне, немирење са светом, безбрижан према будућности
- Шабо - став "светле удаљености" од света, јер су његове мреже тако снажне да се свака
побуна и трзај јавља као покрет некорисне жртве и узалудног напора.
- Шабо тренутак изазова механизму силе и власти упућује на "сијелу" код хаџи Духотине,
усред света непријатељских очију и страхова - против хипокризије моћника, против страха који ту
хипокризију одржава, против неслагања његове истине и опште истине.
- Поред све оданости Тијани, он није изгубио веру у речи. Њега тишти зло - лек је: да се
људи сете својих дужности. Шабу су изубијали плаћени момци на његовом путу из "сијела",
понизили га вршећи нужду по њему, дајући му могућност да пред Тијаном развије своје мисли о
односу власти и истине и односу речи и насиља које она изазива. Тај, натуралистички дат, призор
униженог човека нема пандана у нашој књижевности - због сурове једноставности и тужног
стоицизма.
- Ауторитет има улогу тамне строгости, нечег што подсећа на јеврејско божанско лице - дух
целине оваплоћен у ауторитету не тражи потврду у рационалној провери, он улива страх као такав.
- Слобода мишљења, али само у оквирима Курана, једнодимензионална слобода - борба
против слободе мишљења која надраста тај оквир, света је дужност.
- Истина из Курана у рукама неког ускогрудог кадије нараста у батину која једног часа пада
по леђима Ахмета Шабе, другог по глави хафиза Делалије, трећег се претвара у отров за Сочу -
уместо "свјетла вере" људи доживљавају њено лице као лице незаслужене суровости и зла.
- Величина Селимовићевог дела: Знати да су све велике речи о дужностима човека
претворене у супротност, да су све сјајне замисли доживеле горке преваре, па ипак ићи ведро,
мирно ка поновном оживљењу наде у све те људе зазидане тврђавама неразумевања, охолости и
нечистих страсти, издржати са њима и против њих, можда је заиста једино што права уметност
може да понуди.
 ''Дервиш и смрт'' и ''Тврђава'' – текст непознатог порекла, али користан
за компаративни увид романа и преглед епизодних јунака
Меша Селимовић је подвукао повезаност ова два значајна романа рекавши да је Тврђава
пандан Дервишу и смрти. Тврђава је сваки човек, свака заједница, свака држава и свака идеологија.
Међутим, док Ахмет Шабо настоји да после ратног искуства изађе из своје тврђаве, да сагради
мост према људима и уклони мржњу и неповерење које их раздваја, да се просто интегрише у
заједницу, дотле Ахмет Нурудин бива игром случаја и судбине избачен из своје тврђаве – текије у
живот и међу људе од којих је некада, како он мисли, успешно побегао да буде ,, светло вере''.
Постоје и формалне сличности између ова два романа. Реч је о романима лика, од почетка
до краја романа у центру пажње је један човек и његов животни пут. Протагониста је уједно
приповедач, дакле оба романа су исприповедана у 1. лицу једнине с том разликом што се Нурудин
из садашњег тренутка ретроспективно враћа на оно што се збило пре два месеца и три дана али и
још даље у прошлост све до његовог детињства и сећања бележи као дневнички запис, суму
преживљеног. Ахмет Шабо се само на почетку романа ретроспективно враћа на хоћимску битку, а
потом ће рат постати декор, позадина на којој ћемо пратити Шабове поступке и живот. Оба романа
покрећу универзалне теме, питања актуелна у сваком времену: Шта је човек? Шта је друштво?
Шта је власт? Који су путеви индивидуалног спаса? Како одолети механизму власти? Где су
корени зла у друштву и човеку? Романи Меше Селимовића тако постају филозофски и психолошки
интонирани романи који у средиште пажње доводе човека, његово морално биће и смисао његове
егзистенције. Шири фабуларни круг грађен је од непосредних Нурудинових акција да спасе брата и
настојање власти да га спречи у томе јер из једне индивидуалне побуне може проистећи
колективна побуна што ће се заиста и десити у једном моменту. Међутим, Дервиш и смрт није
роман акције. Чак и када Нурудинови поступци прете да се развију у акцију са више напетости и
неизвесности, Селимовићев јунак на самом почетку саопштава расплет и тако сву пажњу читаоца
са акције скреће на анализу и медитацију стања и појава, испитивање ваљаности верских,
идеолошких и етичких вредности. Ахмет Нурудин је човек који покушава да живи на размеђи два
света: метафизичког и егзистенцијалног. Метафизички свет је претежнији пре свега јер то захтева
сама вера – живот који Нурудин контемплира а не учествује активно у њему. У метафизичком
свету Нурудин је пронашао уточиште после животног пораза. Вративши се из рата, осујећен у
љубави био је исувише слаб да се са животом ухвати у коштац. Слично ментално стање
препознајемо код Ахмета Шабе. Вративши се из рата без игде икога, он време проводи крај реке
гледајући њен ток који га смирује. Нурудин је изгубљени животни ослонац пронашао у вери, док
га је Шабо нашао у љубави. Из текије Нурудин је само повремено и несигурно излазио у свет који
му је непознат и туђ. Обузет страхом да не погреши и не осрамоти текију, Нурудин пажљиво
одмерава сваку реч коју ће изговорити ван зидина текије.Таквом једном човеку чула ће занемети,
осећања ће се угасити а воља ослабити. Зато је потребан снажан потрес са трагичним последицама
да га прене из духовне контемплације. Тај догађај ће бити Харуново хапшење. Нурудин покушава
да за брата измоли милост а да га при томе не схвате као неког ко се буни против власти, вере и
закона. Сваки сусрет са преставницима власти показаће му колико је невичан и невешт, колико је
неспособан да се одржи на површини егзистенцијалне каљуге. Оно што запањује у Нурудиновом
понашању јесте да је он ПРИМОРАН да дела, приморан због оца коме је Харун ,,још једини остао'',
што Нурудина погађа на личном плану, и приморан због варошана, касаблија који очекују од њега
да се избори за правду. Зато ће Нурудина погодити када му градски пајац, Али – хоџа у разговору
каже да га не види, неделање га је учинило невидљивим. Егзистенцијалном ће се Нурудин
приближити тек када се у њему пробуди мржња и жеља за осветом, први исконски људски осећаји.
Док је раније тражио ослонац у љубави према вери, сада га налази у мржњи и живот му најзад
добија смисао. Нурудин постаје рационалан, лукав и опасан.Вест о унапређењу хаџи –
Синанудиновог сина у Истамбулу, Нурудин спретно користи да организује осветничку сплетку.
Док се раније бојао власти, стрепео да се не огреши о закон, сада схвата да власт може бити
идеално оружје осветника. Када се након преврата, кадијине мучке смрти и муселимовог
бекства,сам домогне власти, Нурудин ће схватити да се не влада по закону и по савести већ по
вољи моћнијих од себе. Полозај кадије привидно му је обезбедио моћ али га је трајно одвојио од
пријатеља. Нурудин напред неће а назад не може. Када Хасан буде оптужен да је организовао
бекство свом пријатељу дубровачком трговцу и тобожњем шпијуну, Нурудин се поново ставља на
пробу. Стари Нурудин,слепи поштовалац и извршилац власти, надвладава привремено пробуђеног
човека у Нурудину. Потписавши пресуду пријатељу Нурудин потпуно и коначно остаје без
животног ослонца а одатле је био само један корак до смрти и он га је начинио.
Нашавши се између вере, власти и истинског живота, Нурудин није могао да се снађе.
Његов живот је остао осакаћен и празан због игре случаја и судбине али и због личног избора.
Нурудинов антипод и сигурно најпривлачнији лик у роману је Хасан Џамић. Не страницама
Селимовићевог романа Хасан ће се појавити као какав филмски јунак, епски херој са црвеним
огртачем, у облаку прашине, са огромним крдом, праћен узвицима и псовкама џелепџија. Хасан је
оваплоћење животне снаге, енергије, оптимизма.Богат и образован, напустио је Истамбул и могуће
напредовање у служби јер не трпи послушност и безусловно покоравање.У сталном трагању за
променом,самим извором живота, Хасан се окреће непримереном му позиву трговца стоком.Он
живи у сталном кретању, одлазењу и враћању.Он је све оно што је Нурудин требао да буде, а није
могао. Пријатељство са Хасаном за Нурудина је уживање у самоме себи неоствареном, поглед на
само врело живота из сигурне заштите текије. Животно питање Ахмета Нурудина – шта је он,
закржљали брат или несигурни дервиш остаје без одговора. Селимовићев роман доноси једну
општеважећу, универзалну истину – у животу су нужни избори јер живот не штеди никога.Не
постоји сигурно уточиште у које би смо могли побећи јер ударци судбине стижу тамо где смо
најрањивији и најосетљивији.
Слично Нурудиновом брату Харуну и млади Ахмет Шабо страда због неискуства. Кобну
гршку ће начинити на селу хаџи – Духотине.Светковина се приређује, наводно, у част ратника –
повратника, међутим у тој ''тврђави'' Ахмет ће се осетити понижен и увређен. Хаџи – Духотина
ратнике држи скарајнуте у једној споредној соби, док су му главни гости градски поглавари.
Немогавши да трпи ту лакрдију и фарсу, занет пићем и испровоциран од кадијиног писара и
љубавника, Џемала Зафранија, Ахмет ће бучно и гласно искритиковати затечено лицемерје.У зору
ће га наћи и однети кући Махмут Неретљак, Ахмет је био испребијан и понижен горе него на
ратишту. Након овог преступа Ахмету живот креће низбрдо. Сва врата су му затворена,како сам
каже није мртав а нема га. Мула Ибрахим, Ахметов ратни друг и човек коме је Ахмет спасао живот,
открива Ахмету кобну животну истину – млад је отишао у рат и вратио се са вером да у миру нема
суровости.Оно што га је запањило је сазнање да је мир суровији од рата ако волиш истину и
правду.
Живећи на маргини друштва, непризнат и непознат, са јединим пријетељем Махмутом
Неретљаком, Ахмет осећа сву тежину живота изопштеника који се усудио супроставити власти.
Како сам иронично запажа, он ужива апсолутну слободу, без пријатеља је и без господара, сада зна
како живе птице. Познанство са Осман Вуком и Шехагом Сочом, с једне, и Авдагом, с друге
стране, Ахмет је у прилици да још ближе и дубље погледа у замршено клупко османлијске власти.
Живот тих људи, људи на власти, пролази у вечитом страху, смицалицама, лукавствима, подметању
и уценама, једино их смрт ослобађа.Ово сазнање омогућиће му да своју слободу сагледа из другог,
мање ироничног и циничног угла.Он себи може да допусти да размишља о својој жени, да се пита
и брине зашто је то јутро била љута, да ли га воли? Он може себи да допусти јака осећања и
безразложне радости, уживање у обичним стварима јер је он слободан. Ахмет тако схвата да
слобода има два лица и од нас зависи које више волимо да гледамо. Слично Ахмету Нурудину и
Ахмет Шабо ће бити стављен у процеп, у ситуацију у којој мора да бира, а шта год да изабере за
њега ће бити кобно. Наиме, када је слободумни студент Рамиз ухапшен и одведен у тврђаву пред
Ахмета представници власти излазе са оваквим захтевом – Ахмет има ,,моћ'' да спасе Рамиза
сигурне смрти ако наговори Рамиза да каже народу да су говори које је држао у џамији лаж. Ахмет
је на муци – ако наговори Рамиза, савест му неће дати мира јер и он дели Рамизова слободоумна
уверења, ако га не наговори власт ће сматрати да је у дослуху са Рамизом и страдаће обојица.
Дилему решава Шехага Сочо који ће помоћу довитљивог Осман Вука отети Рамиза из тврђаве али
не зато што је љубитељ правде већ да би се осветио кадији и његовим људима. Осман Вук је неко
од кога ће Ахмет Шабо научити најважније лекције о животу. Османова животна логика је да у
животу ништа није ни црно ни бело, а добро и зло постоје заједно, уједињени.Тако ће Ахмет
сазнати да су Рамиза из тврђаве отели Скакавци – разбојничка породица, отац и три сина. Када се
најмлађи Скакавац напио у граду и причао о ''подвигу'' платио је главом, убили су га отац и браћа.
Ахмет је запањен над овим сазнањем али га Осман опомиње да би у супротном страдао и он, и
Осман и сам Шехага. Од Османа ће Ахмет научити да сваки човек мора бити тврђава јер како би
опстао разграђен као тор у свету пуном непријатеља. Најживописнији лик романа је Махмут
Неретљак.Ова необична личност у себи је сјединила лажног ковача новца, градског шпијуна и
потрчка, учитеља грчког и арапског језика а да при томе не зна ни један језик. Махмут је остао уз
Тијану и Ахмета онда када нико није хтео, међутим, Ахмет ће се разочарати када Махмут
прихвати посао у магази Осман Вука. Он каже умро је песник а родио се трговац. Више нема сна о
брзом и лаком богаћењу, нереалних планова, занесености и слободе, све је само рачун. Међутим,
Махмутово преобраћење је кратко трајало. Када је дошао Ахмету са идејом да се обогате
продајући канаринце, Ахмет је знао да му се пријатељ вратио.
 Из дана у дан: Писац а не чудотворац, Петар Џаџић

• Од Меше се очекивало да само неколико година после једног ремек-дела (Дервиша)

понуди и друго ремек-дело. Дело какво је Дервиш и смрт настаје по изузетку, једном у више
деценија.
• Из наслова (Тврђава) можемо уочити да је аутор имао један концепт људске
егзистенције и да је тај концепт хтео да сугерише управо насловом. У лапидарној белешци на крају
дела, аутор нас обавештава: ,,Тврђава је пандан Дервишу. Тврђава је сваки човек, свака заједница,
свака држава и идеологија. Ахмед жели да нађе мост до других људи, да изађе из тврђаве, јер зна –
разара нас и уништава мржња, одржаће нас љубав, или вера да је могуће ма какво споразумевање
појединца и заједнице. Вођен том вером, он остаје морално чист.”
• Пратећи Ахмета, констатујемо његову веру у љубав, али и повремену
инфицираност мржњом. Ретко га затичемо ведрог, а под знаком питања је и његова морална
чистота. Проблем ,,прљавих руку” мучи и самог Ахмета.
• Ахмет нам приповеда тмурне околности свога живота. У традицији европског
романа постоји један ток који иде од Стендала и Достојевског до Андреа Малроа и Камија, у ком
се претресају основна питања човековог положаја. Контемплативном страшћу јунака романсијери
овог тока настојали су да сцену приказивања живота прожму фундаменталним питањима о смислу
људске егзистенције = Ахмед у Тврђави.
• Ахмет се враћа из рата, у Хоћину сагорела његова илузија – младић у годинама
преобразио се у зрелог човека по сазнањима. Депримиран је и згађен, мада срећен што је жив.
Најпре мирује (загледан у воду која тече, као да она треба да однесе те страшне успомене), али
живот га брзо одваја од доколице.
• Историјско време романа припада даљој прошлости, али пред нама се развија
универзална слика настојања ратника да се укључе у редовну матицу живота и тешкоћа. Ахмет ,
млади старац постаје страсни трагалац за својом визијом света и човека. Ахмет је моралист који
нема много илузија ни о сопственој моралној постојаности. Фиксирана је ипак мера људског
достојанства, испод које се не спушта и не дозвољава да га спусте. Није кројен по моделу
побуњеника.
• Издвајамо три нивоа као последицу испитивања реалности, која настаје из судара
са реалношћу – дефинисани су контемплативном активношћу, посматрачким даром и животом
Ахмета Шаба:
1.ниво друштвене организације засноване на ауторитарном поретку и подржаване
поданичком свешћу;
2. метафизички ниво, који води у размартање људске природе;
 3. ниво индивидуалног трагања за једним од 1000 начина спасења. Обесхрабрујуће
приказан ауторитарни друштвени механизам. Тијана – љубав која не дозвољава Шабу да додирне
дно очаја – та љубав најмање убедљиво мотивисана.

Поетика Меше Селимовића, Даница Андрејевић

- Тврђава је по својој идејној сложености, фактури, композицији и свим елементима
романескне структуре, једноставнији роман од Дервиша.
- Селимовић ни у једно своје дело није тако моћно уградио своје теоријско мишљење.
- За разлику од Шаба, истинољубивог, честитог и непорочног, Осман Вук је шерет, бекрија,
по потреби убица који не признаје пораз. Међутим, и он осећа неко проклетство босанског тла који
и у топонимима чува призвук несреће, пораза и страдања: Злосело, Блатиште, Паљевина, Трњак,
Змијање... Селимовић тиме подвлачи геопоетику тла која је у функцији његове теме о искушењу и
губитку.
- Селимовић рефлектује кроз главне јунаке својих романа слићно поимање живота и
недоумица: оно што је Исхак за Нурудина, то је студент Рамиз за Шаба.
- ,,остати ведар и морално чист" - трагање за највишом могућом чистотом покреће Шаба на
путу побуне. То што, трагајући за хармонијом, долази до хаоса и пораза, узроковано је бројним
односима и мерилима која измичу чак и умном појединцу - ово чини Селимовићеву тезу о
саодносу универзалног и конкретног пораза човека.
- Махмут Неретљак, антиподна личност, пратилац и тихи пријатељ Шаба, пристаје на оно
што живот нуди. Не очекује много ни од себе ни од других, ситно губи, али и добија, јер се малим
задовољава.
- глад за правдом, незадовољство касаблијском влашћу, људско достојанство, стид и ,,смрад
у души" гоне Шаба путевима отпора. Он одбија да буде оно што свет жели да начини од њега.
- У страховању и завади са скоро целим светом, Шабо проналази жаруљу свога живота у
студенту Рамизу, који је доказ да се човек жртвовати и за магловите неостварљиве идеале. Рамиз
бива ,,узапћен" - пораз и смрт доброг, правог човека.
- Не могавши да прихвати начин живота Османа Вука, који отима и убија, Шабо му се
диви. Овај пустолов подсећа на Хасана из Дервиша, јер је елементаран као природа, бучан
сапутник и опасан помоћник.
- Пратећи ликови су животна алтернатива, у простору између људске и званичне правде и
човечности, они смеју и хоће да испоље своју духовну структуру без зазора, они једини нису у
тврђави својих страхова и немоћи. Они су пројекција пригушене људскости Нурудина и Шаба ,
само схватање акције, чињења. Чин постаје мерило људскости. Док су главни јунаци окупирани
статичним хамлетовским дилемама - чинити или не чинити.
- Љубав је смисао који Шаба изводи из пораза, за разлику од мржње и смртног исхода у
Дервишу.
- Етичка размишљања о животу у Тврђави постају живот сам, поткрепљен догађајима и
страдањима Шаба.
 - Глас Шаба је динамичнији од Нурудиновог и ствара литерарно напету енергију.
- Метафора тврђаве = метафора непремостивости препрека у односима са светом.
- Један од основних проблема човека у романима Меше Селимовића је усамљеност,
проузрокована људском отуђеношћу, зазиданошћу и осећањем поражености.
- Шабо више него Нурудин поседује иманентни одбрамбени механизам, супротстављање
ведрином, које има функцију одбране бића пред негостуљубивим светом. Шабова мисао је нешто
ведрија и мање безнадна. Добри људи нису моћни, моћни нису добри, али ваља живети, ваља
задржати ниво истинског човека. Властитом мишљу бори се против насиља сваке врсте, а нарочито
насиља над човековим умом. Бежећи од противречја света, тражи равнотежу у себи, у љубави, да
би изравнао неравнотежу доба у ком живи.
- највећа тврђава је власт - Шабо долази пред њено утврђење, рањив и сам, и остаје
невидљив за своје суграђане, као и Нурудин. Авет коју су сада могли и убити без већих таласања
пред коначним је зидом свог живота.
- студент Рамиз: трактат о власти и народу, о апсурду првог и вечном праву на смислени
живот другог. Идејни бунт којим је артикулисана социјална мука народа узрокована бедом и
страдањем. То је мање глас против програмске свести и борбе против власти, а више ођек
усамљеног протеста против нехуманих услова живота.
- најтипичнији представник власти је сердар Авдага. Он уходи, прети, уклања, има
религиозну веру у непогрешивост власти и грешност прогоњења, јер су с кривицом сви људи; не
замара се испитујући смисао поретка и власти, већ дела као завртањ у механизму...
- Шабо има оно што Нурудин није имао - Тијану, жену коју воли, смисао битка и трајања,
одмориште након удара власти. Дубока једноставност и једноставна дубина њихове љубави једина
је права истина за Шаба.
- У оквиру теме о љубави може се запазити јављање осећања боли и сећање на изгубљеног
брата. И њега је власт смакла, тако да Шабо осећања испољава слично дервишу Нурудину.
Лајтмотив смрти се понавља и у односу на синове берберина Салиха, од којих се млађи убио
посматрајући срамни чин силовања који је починио старији.
- Љубав као истина. Шабо више воли Тијану него праведни поредак у свету, који није
могуће успоставити.Дервиш чини обрнуто, одриче се могуће љубави жене да би истерао идеју
правде пред властима