Ћосићево преиспитивање српске историје и судбине

Чинило се да су идеје разбукталог национализма и патриотизма доживеле своје ватрено крштење у периоду романтизма, те се у реалистичкој књижевности преобразиле у принцип типизираности, а у постмодерни послужиле као својеврси оквир за казивање општечовечанског. Српска књижевност доследно је парирала светско-европским токовима између два рата, али се на прсте једне руке могу набројати аутори који су прихватили и диктирали стандарде европске књижевности и после Другог светског рата. Тој неколицини, иако један од ретки живих писаца који су се нашли у лектири, а вероватно и један од најконтроверзнијих савремених књижевника, Добрица Ћосић свакако не припада. Ћосићево преиспитивање националне историје често се дефинише као романсирана историја српског народа. „Корени“ су, како је поводом доделе НИН-ове награде написао Михиз, „роман крупних страсти и пожуда, што се не може оспорити, утолико што је на значењском плану кључни мотив човекова страст за опстанком и укорењивањем. „Ћосићева Србија је казан који ври и бунца и коље и стиче и послује“ тумачи Михиз, наводећи нас да се запитамо која је значењска функција историјског аспекта романа. Блиска реалистичкој разини приповедања, пишчева историјска композиција романа има за циљ само временску и просторну оријентацију радње и јунака, те је она сама себи сврха, а не плодна подлога за тумачење и разумевање дела. Понекад превише инсистирајући на националним и народним контекстима, Добрица Ћосић повређује рафинирани читалачки сензибилитет, који би осудио чудовишног Аћима Катића, а не само констатовао и такав облик духовног постојања, или би пак зажелео тренутак у којем би се саосећао са њим, пожелео да му опрости ароганцију и неочинство. На личном, судбинском плану романа писац ипак успева да превазиђе реалистичке оквире лиричношћу свог прозног изараз( „Далеко за леђима у торовима остаде пусто и мир. А човек умире једино кад мора и кад неће“), али и мењајући позицију приповедача и сагледавајући ситуацију са различитих тачака гледишта. Иако ово приповедаштво не поседује право, фокнеровско разумевање и превртљивост тока свести, оно поседује одређену топлину и снагу, општељудску вредност и поруку, на својеврстан начин дивљење и оду животу. Судећи по естетици романа, могло би се олако закључити да су српска историја и судбина горке, бљутаве, прљаве и бедне у свом глибу. Но, Симким лик и њена јака потреба да организује и ни из чега стови живот и породицу, бирајући при томе најтежи, али не и најсуптилнији начин, као и Толино природно заштитничко очинство, тегобна судбина и вечита сељачка мука су носећи стубови уметночког карактера „Корена“. „Време смрти“ има сличну композицију и структуру: српска национална епопеја и лична трагедија непроменљиве су и непоправљиве. У овом делу Ћосић дозрева као стваралац, иако његова првобитна поетика, поетика паралелног постојања и несуштинске повезаности повести и обичног људског живота, бива тек незнатно измењена. Његова стилска и емоционална списатељска зрелост огледа се у боли и жељи за нормалним животом, које урличу међу редовима „Војничких писама“, док се нацио-политички аспект дела овде битно мења, изразито тежећи естетици одурног, помало дивљачког. Може се, дакле, рећи да су ова два романа су више него кореспондентна, комплементарна, јер политиканство млађег компензује реалистичка слика друштва у „ Коренима“. Емоција у причи о Вукашиновом сину достиже свој врхунац и још снажније, сасвим бескомпромисно, указује на вредност живота по себи и

лепоту његове неминовности. Ћосићево преиспитивање историје није приређивачко, са тежњом да интригира читаоца, већ је романсирана, свесно лично виђена и једнострана, док је судбина његових јунака мучна, али искрена у свим својим емоционалним нијансама. Због уметничких квалитета на том пољу, због запажених додира и неосетних преплитања судбине и историје, романи Добрице Ћосића су незаобилазни у српској књижевности, али их је заиста тешко сврстати у она дела која су изградила човечанство, или га барем својим универзалним карактером обележила на свим културно-социјалним и уметничким нивоима.