Особине приповедања

сукоб с устрајношћу прозе у националној функцији и назочности класичних,

ренесансних и барокних модела књижевнога обликовања, подупртих европским
сентиментализмом и немачким односно аустирјским бидермајером, те
пасторално-идиличним и сентименталним стилским комплексима који су у
функцији очувања националног опстанка

деканонизација структура дотадашње хрватске књижевности и многих

стилских поступака својих претходника

понавља основне поступке старије хрватске новелистике, напосе Шеноине

прозе, али у полемичком и пародизацијском тону

пародичност у коришћењу цитата из Мажуранићева епа Смрт Смаил-аге

Ченгића (истакнуто орао вије гнездо на врх планине, јер у равници нема
слободе), алузијама на стање у хрватској књижевности, у лику Рудимира
Бомбардировића Шајковског, епизода с Дорицом

своје сатиричко-пародијске оштрице Ковачић упућује Мажуранићу, античком

наслеђу, препородној епици, Шенои

морско-навигацијска метафорика развијена у низу хитре једрењаче, морнара и

крмилара, те неизмерне пучине представља критику хрватске ренесансе почев
од Марулића, али и утицаја романтичарских модела окупљених око Бајрона

критика дела темељених по узору на пољског романтичара Мицкијевича

постпупак пронађена рукописа не слуђи мотивацији стила збиљом и стварању

дојма о веродостојности, јер је рукопис изгорео

поступак одгонетања тајне која је често садржана и досад непознатим

родбинским односима је довођењем у вези с хрватским феудализмом и
моралном опачином добио сатиричку димензију

поступци карактеристични за нижи романтизам (појава вештице, убиство из

страстим разбојнички подухвати) остају издвојени из основних словеја романа

баштини се и на класичној књижевности и латинитету – латинске речи и пучкој

етимологији и цитатима у сатиричкој функцији

реминисценције из класичне митологије су ироничне – Јупитерова Меценина

срџба, Жорж је Меценин Харон, насупрот јунонским женама стоји Бакантица,
Венера Лаура
библијске реминисценције се користе у ироничној и сатиричној функцији

ствара се гротескни несклад између карневалско-бурелскног духа хрватског

села и врхунске уметности

увођење гротеске јесте један од појавних облика дезинтеграције реализма

на дезинтеграцију упућује и тежња ка језтичким стилизацијама

Функција приповедног оквира у Ковачићевом роману

Приповедни оквир има у једном књижевном делу мотивационо легитимишућу

фунцију тј. служи да подупре веродостојност приповедања. Оно неће бити
ослоњено на апстрактни ауторитет наратора, већ на опипљиви ауторитет
непристрасно посредованих сведочанстава. Међутим, Ковачићев приповедни
оквир изграђен на постпупку пронађена рукописа има другачију функцију.
Наиме, он не служи мотивацији стила збиљом и стварању дојма о
веродостојности исприповеданог, јер је рукопис регистраторовог животописа,
који је требало да буде гарант веродостојности изгорео.

Индикативно је и што није реч о фактографски документованом реализму какав

находимо код Шеное и Керсника, већ о доживљајно аргументованом реализму
заснованом на сугестивном индивидуалном сведочењу оличеном у жипотопису
који је сам регистар писао и то посебним писмом које је изумео за ту прилику.
Ковачић је желео да покаже да правни документи не могу бити позитивистички
гарант веродостојности и истинитости писања, на шта указује одабир
животописа као легитимног документа, али и цитат да оно што је у актима не
постоји у свету.

Регистраторев историјат је тако дискурзивни уљез у мноштву других аката,

који се издваја не само свјом функцијом, већ и својом антропоморфизованом
природом. Ковачић га слика као коштуњава, дугокрака човека чађава образа и
запрашене косе, одевеног у црно, који је слика и прилика Ивице, његово срце и
душа.

Оваквом приповедном оквиру је иманентна причица тј. алегоријска дебата

фантастичних анимираних правних аката поводом животних питања, питања
официјелне политике, културе и књижевности последњих деценија 19. века која
је обележена алегоријски идеалним временом, будући да приповест припада
дочараној прошлости, а постоје потенцијалне реперкусије на будућност што
чини овај оквир надасве посебним истовремено обесмишљавајућу и
утемељујући шеноанску документарну традицију приповедних оквира.
Карактеризација и мотивација у Ковачићевом роману

Ликови Ковачићевог романа почев од кумординар Жоржа, преко Ивичиних

родитеља, Михе, па све до Медонића су већма изразито социјално-психолошки
мотивисани. Новац и материјално стицање играју огромну улогу у формирању
ново друштвеног поретка, а самим тим и у њиховим животима.

Развитак карактера је мотивисан биолошким предетерминизмом (изражен у

Лаурином и Меценином лику), детињством, али и средином из које јунак
потиче, односно у коју касније долази. Тако је трагедија Ивице Кичмановића
мотивисана његовим сељачким пореклом, наивношћу и неприпремљеношћу за
живот у великом граду и зато он постаје тиичан лик капуташа који се није
одвојио од сеоске средине, а није ни прихватио градску средину. У његовој
карактеризацији истиче се и паралелизам са Михом, који је наслеђе
паралелизма карактера Згубидана и малог каноника.

Осим овакве изразито реалистичке мотивације, срећу се и ликови који имају

нешто од фантастичне мотовације, попут Лауре чијој фантастичној мотивацији
утемељеној у бедном детињству и пореклу из случајне породице као против
тежа стоји реална мотивација изложена у Ивичином опроштајном писму. Ово
писмо може се тумачити као апологија истине, али и као ауторев поступак
оправдавања концепције Лауриног лика који је сав обликован у распону
божица-злочинка.Јављају се, додуше, и малобројни ликови који су изричито
фантастично мотивисани (баба Худа), међутим њихова функција јесте
иронизација и деградација ликова раније књижевне традиције. А слични
сатирички поступци у обликовању ликова препознају се и у лику Мецене,
односно Јусте.

У сликању карактера приметне су опозиције метафоричних низова, поређења

(поготово проширена поређења, која се сажимају у метафоре) људи са светом
фауне и флоре (мушкарци вучине) или са бићима из пучке фантастике која чине
Ковачићев литерарни свет гротескним и блиским раблеовском свету.

Осим стилских средстава и језик поседује формативну улогу у обликовању

карактера, па се тако аутор служи пучком лексиком када приказује народ који
живи на селу, а ученим изразима, славенизованим латинитетима и вишим
регистром када су у питању становници града и узданице новог материјалног
поретка.
Мотивациони токови у Ковачићевом роману

У основи романа У регистратури стоји свест о човеку и његовом развоју као

социјално-психолошком бићу, те фабуларну основу представљају промене које
се дешавају с младићем Ивицом Кичмановићем који је дошао са села у градску
средину, није се снашао у њој, што га на крају доводи до поремећаја ума.Тако
основа фабуле реконструише прошлост као јавну/социјалну и као прошлост
индивидуалну/приватну (прошлост породице, сталежа, професије).

На ову реалистичку основу Ковачић калеми делове фабуле и поједине мотиве

које преузима из фабуларне прозе нижег романтизма. Таква је приповест о
Дорици и Мецени која је доведена у везу с фабуларном интригом Сељачке буне,
па Мецена овде постаје Тахијевим литерарним баштиником. Ковачић се служи
поступцима карактеристичним за нижи романтизам (појава вештице, убиство из
страсти, разбојнички подухвати...), али они остају издвојени из основних
слојева романа.

Стога се овај роман узима као најизразитији пример друштвено-критичког дела

хрватске књижевности 19. века који прихватањем поступака раније хрватске
традиције зашправо води полемику с њоме. Будући да је изграђен на опозицији
уметност под којом подразумевамо све што је преузимао из литерарне
традиције и нарави под којом подразумевамо све миметичко у роману, ствара
се гротескни несклад између карневалско-бурлескног духа хрватског села
(оличеног у сценама теревенки у дружинској соби, туче на ускршњи
понедељак, Михине свадбе, свађе Жоржа и Јожице...) и врхунске уметности.

Жанровско одређење романа У регистратури (блискост с билдунгс

романом)

Жанровско питање романа У регистратури је веома сложено будући да се

истовремено јасно уочавају везе са билдунгс романом као жанровском
синтезом сродних видова педагошке фикције, посебно са Русоовим Емилом,
елементи дезинтеграције билдунгс романа и елементи социјалног романа у
којем је тежиште на друштвеној критици изопачених вредност градске средине.

За разлику од многих билдунгс романа, Ковачевићев роман не почиње рођењем

јунака, већ његовим школовањем што упућује на васпитно-образовни аспект
као најважнији. Наглашава се очева фугура у образовању; каже се да није читао
Емила, али је примењивао његове педагошке методе Затим следи Ивичино
школовање које је обележено фигуром подмитиљивог учитеља који се ни на
који начин не може назвати менотором у оном смислу који задовољава
менторство проблематизовано још од Гетеових образовних романа.
Потом долази време за одлазак у градску средину на даље школовање. У
типчне сцене растанка, уткан је мотив неповратног отргнућа од мајчиних груди
који надилази раван педагошког романа и постаје приповест о
(само)обликовању личности у либерално-просветитељском, заправо грађанском
духу новог доба, с тежиштем на „духовном и интелектуалном сазревању
појединца“.Ивица у новој средини не наставља школовање, већ доживљава
трауматично искуство спознаје изопачених моралних вредности те средине
којима нити може да се супротстави нити може да их прихвати. Тако на сцену
наступа жанровска деградација образовног романа, а јача критички реализам.

Хоризонт очекивања се нарушава јер нема освојене зрелости као достизања

душевне ширине која укључује и чува идеал слободе, изостаје јунаково
истовремено компромисно прихватање и надмашивање друштвене структуре
живота као нужне форме људске заједнице. Као централни суд намеће се да је,
у трауми, спољни свет постао прејак за Ивицу.

Као истовремена афирмација и довођење у питање традицијски устаљених

претпоставки, овај роман заузима посебно место у историји романескне
књижевности, представљајући идеалан пример зрдуженог дејства реалистичке
поетике и билдунгс-жанра.

Опозиција село : град

Сагледавајући ову непресушну, готово топичну опозицију село : град Ковачић

се изнова објављује као Русоов идејни следбеник који верује да је град легло
свих зала, тј. библијском метафориком речено, сузна долине, а недирнут сеоски
живот уточиште моралне чистоте.

Стога не чуди да су сељани описани као морални, поштени, честити људи су

главни стуб који држи народе и државе, док је са друге стране град морално
изопачена средина, пуна интрига, превара, блуда и разврата. Доживљај градског
света пропуштен је кроз призму Ивице Кичмановића који ступа у крчму и у
дружинску собу у којима преовладавају повици и дволично смијукање. При
чему се инсистира на учесталом поређењу града са старозаветним легендама о
вавилонској кули и Содоми и Гомори приликом описа Рајхерцерове крчме.

На дволичност града упућује и Аничино виђење које је, по узору на

Достојевског, обликовано техником онеобичавања тј. очућења. Аница први пут
из села долази у непознати свет и доживљава га у регистру својих навика, тако
се у роману отвара још једна опозиција, опозиција ужасно (ужасни град) : мило
(мили брегови).
Ковачићев реализам

Ковачићево дело настаје у сукобу с традицијом хрватске књижевности, али се

он истовремено и служи њеним књижевним поступцима дајући им другачије
значење. Кренув од самог почетка романа и уводног постпупка пронађеног
рукописа, који не служи мотивацији дела збиљом и не доприноси стварању
дојма о веродостојности, јер је рукопис изгорео постаје очигледно на који
начин се аутор поиграва са традицијом и њеним поетичким узусима.

Потом аутор у обликовању фабуле полази од реалистичке концепције, те је

њена основа сродна основама које находимо у делима европске реалистичке
књижевности (код Балзака, Дикенса, Достојевског...). И главни носиоци фабуле
јесу реалистични тј. социјално-прихолошки мотивисани ликови, изузев
малобројних, изричито фантастичних ликова попут бабе Худе.

Како роман одмиче, Ковачић повремено на реалистичну основу фабуле калеми

романтичне заплете, служећи се поступцима карактеристичним за нижи
романтизам (појава вештице, убиство из страсти, разбојнички подухвати) при
чему овакве епизоде остају издвојене из основних словеја романа. Уопште
читав роман се може читати као велико супротстављање пучке поезије крчми и
свадби, пучких световина и служинских соба литерарности и конвенцијама
дотадашње књижевности.

Стога се Ковачићев реализам тумачи као необично некарактеристичан у светлу

специфичног развитка хрватске књижевности у 19. веку, а роман У
регистратури као прелазни карактер хрватског реализма тј. као његова
двострука отвореност (отвореност према сентиментално-предроманточарским и
псеудоромантичарским стилским средствима и отвореност према облицима
модерне европске и хрватске књижевности) која гротеском и језичком
стилизацијом у исто време дезинтегрише реализам и зачиње модерност.

Лик Ивице Кичмановића

Не постоји студија која се бави Ковачевићевим романом, а која није истакла

Ивицу Кичмановића као најпарадигматичнијег лика капуташа хрватског
реализма, који неодољиво личи на Шеноиног Ловру и одаје типичак капуташки
несклад.

Са Ивицом се читалац упознаје у његовом детињству непосредно пред ступање

у школски систем, када је изразит утицај очинске фигуре. Изразит је контраст
очеве либералности и ригидности малог каноника, те контроверзних васпитних
назора опризорених у сценама с колицима и пролећним блатом као Ивичином
слатком осветом суседу за све претходно проживљено.

Код Ивице је у овој фази развоја приметан афинитет према писменом, а касније
и усменом, ораторском изражавању испољен у епизоди с говором на укопу
суседовог сина Пера. Захваљујући овом свом таленту Ивица се са 12 година
премешта из сеоске животне средине у градску како би наставио образовање.

У одласку је доминантна мајчина фигура, те се Ивичин одлазак опојављује као

одвајање од њених груди. Она није сигурна зашто га шаљу у град, а и он је
збуњен променом која га чека. Индикативно је да се у том тренутку помиње
питање мајчине невиности које треба да антиципира дешавања у градској
средини.

Тек долазак у градску средину интензивира Ивичину збуњеност изопаченим

светом, коме не успева да се прилагоди,а ни да устане против њега. Он
покушава да га доживи излазећи из оквира сопстевних моралних међа, али му
то не полази за руком. Оваква осећања приликом доласка у Загреб су једним
вербалним и имагинативним замахом спојена првим љубавно-телесним
искуством с Лауром.

Овај моменат првог потпуног љубавног искуства иницра незаустављиво

срљање у лични суноврат обележено јунаковим огледалским самопосматрањем,
стидом од мајке и одвраћањем погледа. Аутор јунаково трауматско искуство
обележава и формалним удаљавањем јунака од себе самог кро промену лица
приповедања – их-форма се преточила у ер-форму.

Ивица не може да помири она схватања живота која оличавају мајка и Лаура, он
није у стању да себе, сеоског дечака у великом урбаном свету доживи по начелу
и-и, већ као да остаје трајни заточеник драме или-или. У његовом психичком
универзуму влада другачији поредак и другачија логика него у објективном,
интерперсонално спознатљивом свету. Тако истакнута постаје његова
незрелост. У маниру Достојевског, и његов nomen est omen, па тако презиме
Кичмановић указује управо на ову врсту несавитљивости и неадаптабилност
новим животним околностима.

Трајно обележен неадаптираношћу, Ивица се из резигниране усамљености

депресивно повлачи у себе и одаје алкохолу. У завршном стадијуму луцида
интервалла запада у делиријум тременс и окончава живот финалним гестом
(само)спаљивања.
Лик Лауре

У грађењу лика Лауре, Меценине штићенице од једва шеснаест година, а

заправо његове матресеи прилежнице, Ковачић полази од романтичарске
концепције фаталне жене, која потом израста до симбола усуда. Тако се
активира противречно дејство фаталне жене, жене која није срећна, која наноси
бол оном који је воли, самој себи аутодеструктивност.

Она је обликована у распону божица-злочинка, на шта указује и разграната

номинација мотивисана хеленском митологијом и библијском традицијом:
Бакантица, Венера Лаура, рајска змија (универзални носилац телеског греха).
Аутор наглашава да Ивица у њеним очима истовремено види и рај и пакао, те је
временом доживљава као жену супротстављену његовој мајци по свим
моралним и етичким начелима.

Лаура је прагматично и деструктивно лице, лице које постаје злочинац који

трује Мецену, изазива пожар у његовом дому и без гриже савести односи његов
новац. Она је и хистерична жена с наглашеном вољом у чији рукама мушкарац
постаје потчињени инструмент будући да за њега представља фантазију о
супериорној жени са сексуалним искуством.

У стилизацији њеног лика присутни су фантастични елементи, који су у маниру

натуралистичког биолошког детерминизма објашњиви животном
предисторијом њеног оца Мецене у оквиру које постоји стереотип фаталне
жене у лику његове мајке Амалије која је рођена у далеким крајевима туђе
земље и коју карактерише много страсти и пожуде.

Лаура је оличење хедонизма,непомирљивости и ћудоредне растрзаности која је

карактеристична за урбани, грађански менталитет у настајњу и комешању.
Истовремено она је и прва самосвесна протофеминистичка фигура хрватске
књижевности, будући да реализује мит о Амазонкама као женама-ратницама
којима мушкарци нису потребни.

Лик Анице ?

Лаурина супротност

Лик Мецене

својом предисторијом је окарактерисан као литерани баштиник Тахија, али уз

удео сатиричног

он је Тахи који се преместио у град и посато добротвор хрватске културе

песнички покровитељ и дугогодишњи председник и финансијер фамозног
Друштва „понизности и устрпљивости“

натуралистичко биолошки детерминизам

homme fatale

Лик кумординара Жоржа

Меценин Харон

капуташки двополан у свом понашању и испољавању

необразован и неписмен, али је социјално динамичан и медијалан карактер

мастибрк и мастигрло

белетристичко оличење старог типа незаситог слуге

долази у загорски прњавор са прстењем на руци, али му се у исти мах

препознају трагови нечистоте

покондирена тиква

Лик Михе

лик капуташа

збит младић, кому су личне, осушене кости чудно бљештале, одавајући неку
укоченост, расуђивање и трпљење сељачко

полугосподин

Лик Јусте

не баш лепа и заводљива кћи гавана Медонића и будућа Михина невеста

свесна да живи у новом времену у којем највећа друштвена вредност нису ни

врлина, ни радиност, ни лепота, него иметак и новац

сумња у светост свог наденутог гесла и убрзо је бистрим оком гледала

дволичне образе духа времена и разумека његову тупу бритву, којом реже и
дели судбину будућности девојака

Лик Рудимира Бомбардировића Шајковског

у његовом лику је сукоб с литерарношћу хрватске књиђевности изражен

пародијским цитатима и најоштријом сатиром
пољско презиме

у његовом говору који је написао Мецени назиремо Ковачићев обрачун с

читавом струјом унутар хрватског песништва која иде од Враза, преко
Прерадовића до Трнскога, а која се генетски везује за пољског роматичара
Мицкијевича

право име Имбрица Шпичек из Волошћине

надрипесник и квази-уметник

господски чанколиз и меценин „састављач говора“

двострука личност већ и по начину (само)именовања

рурално порекло, али жељан урбаних манира и начина живота и сам капуташ

транспарентна ироничност и стилска пародичност

правашко-сатирично изругивање народњачко-илирском маниру

Мажуранићевом

обрачунавање с песницима