Живот и дела Петра Великог

 књига је штампана у два тома 1772. године у Венецији; постојала су два издања:
једно, луксузно са квалитетним папиром и географским картама, мапама и
скицама које је посвећено Катарини Другој и потписано и друго, економско које
није било потписано јер је било намењено за илегалан увоз и дељење по
Монархији (Пушкин је имао овај економски примерак и служио се тим делом
„венецијанског историка“)
 дело је написано на рускословенском са много примеса руског језика, због чега је
касније код нас преведено на народни, а код Руса већ 1774. године на руски
 за Орфелина је карактеристична необична диглосија која није увек повезана са
тематиком дела тзв. диглосија унутар истог регистра: историографска дела по
правилу спадају у средњи стил, а он их пише високим, исто као што и песму исте
тематике пише и у високом и у ниском стилу
 писање историје високим стилом можемо објаснити и чињеницом да код нас, под
утицајем Лукијана Мушицког, средњи стил никад није ни заживео као код
осталих европских класициста, већ се преферирала подела на два стила
 ово је прва словенска историја о Петру Великом
 Орфелин је познавао западна дела о овом руском владару (рецимо читао је
Волтерову Биографију Петра Великог) која су интонирана другачије (изражена
скепса, истицање варварских обичаја...) а у складу са дугачком традицијом
западног погледа на Русију
 Петар Велики је приказан како обилази бродоградилишта, како напредује у
војсци од најнижег, како разговара са људима јер је он владар који својим
примером показује универзалност и рационалан однос према свету (као данас
Путин)
 постоје два начина топичког обликовања просветитељског монарха:

ДОБАР ЦАР ЦАР РЕФОРМАТОР

традиција, задате границе, унапређење,
обичаји закони нове вредности
управља као ОТАЦ вођен РАЗУМОМ

 Орфелин у грађењу лика Петра спаја оба топоса и представља га као ДОБРОГ
ЦАРА РЕФОРМАТОРА чија је врховна вредност РАЗУМ, који влада као ОТАЦ
 ОТЕЧЕСТВА и жели СРЕЋУ ПОДАНИКА при чему се не помиње питање њихове
СЛОБОДЕ
 у Петровој владавини постоји корен онога што Пекић назива усрећитељским
режимом: не постоји правно на трагање за срећом као што је то прописано
америчком Декларацијом о независности, већ је унапред одређено шта је срећа
 Орфелин Петров апсолутизма представља као бригу о срећи поданика (најбољи
пример је са изградњом Петрограда, када је довео све зидаре из целе Русије да
зидају и забранио да се гради било где док се не сазида овај град)
 Орфелин Петра искључиво показује на позитиван начин бежећи од
историографски објашњења у библијску топику (пример смрт царевића
Алексеја) чиме избегава да упрља идеализованог владара
 истиче да је цар прво подобије божије и да он управља људима (не Русима) што
имплицира да постоји само један цар
 интересантно је да Петар није на престо дошао законом примогенитуре
(најстарији брат је био луцидан), већ заслугом на основу личних способности
што је он претворио у опште начело чиме је себе приказао као разуман избор
разумног човека, а не као инцидент
 Орфелин је антиклерикално расположен, као што је и Петар био, стога
занемарује његово одлагање избора патријарха, почињавање цркве царској
власти и оснивање институције синода и слика га као истинског штоваоца цркве
 сваку Петрову реформу уклапа у представу доброг цара иако тадашње време то
није тако доживљавало
 биографија владара се у 18. и 19. веку завршава портретом који долази након
што се опише смрт (обрати пажњу на описе!)
 интересантно је да Орфелин на почетку даје опис савремене Русије, Петрограда,
Москве, морнарице, завода Катарине Друге како би показао да Петрова
владавина није била светли тренутак у руском историјском мраку, већ
ПРЕОКРЕТ који Русију заувек изводи из мрака
 Петрове реформе у области трговине, војске, морнарице, просвете; изградња
Петрограда као гаранција да ће се ове територије бранити од Швеђана и као
пример да су их порази научили како се треба борити ако желиш бити господар
севера и његова воља да се све то спроведе имају смисла јер се НАСТАВЉАЈУ у
владавини Катарине Друге
 прича о Катарини Другој обезбеђује узорност овог наратива и међу Русима и
међу Србима (што је Орфелину битније)
 оваква тенденција се као што смо видели одразила и на облик приповедања јер
Орфелин излаже сиже тако да завршетак стави на почетак, тако да одмах на
почетку знамо да читамо о човеку који је поставио темеље модерне Русије