Увод

Житије Деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа је једно од најзначајнијих

дела наше средњoвековне књижевности, не само због богатих и разноврсних сазнања о
животу Стефановом, већ и преокрета који писац уноси у дотадашњу књижевност. У
Србију је дошао као туђинац, али за разлику од Григорија Цамблака, са којим је имао
доста сличности, у њој остаје. Таленат животописца врло успешно развија уз помоћ
образовања које стиче у Андрониковој школи. Одлично је владао многим језицима.
Знао је грчки, турски, румунски и српски. Он је истовремено и један од наших првих
филолога. Био је познавалац грчке класичне филозофије и књижевности - Платона,
Аристотела и Хомера. Одступа од хагиографског тона и стреми ка писању
реалистичних и тачних историјских догађаја, што до тог тренутка није био обичај1.
Поред тога што је веома темељно представио Стефанову личност и догађаје из његовог
живота, он даје слику тадашње Србије, описује њене природне лепоте: винограде,
плодност земљишта, рудна богатства, значај Дунава, за који тврди да је река која
потиче из раја. Такође наводи и догађаје који претходе главној теми, ради што бољег
разумевања тематике. Његова образованост огледа се у великом броју детаља и
хронолошки постављеним дешавањима. Приповедање је динамично и пружа читаоцу
могућност стварног и потпуног доживљаја. Његово дело у много чему нагиње верном и
историографском приказивању живота. Све ове чињенице упућују на то да Константин
Филозоф није био само обичан хагиограф и биограф већ и човек који је свеобухватно и
прецизно писао о историји. Значајност овог дела и његовог писца потврђује и
чињеница да је ово најопсежнији животопис једне наше историјске личности. Као
важну одлику треба напоменути и велику садржајност која се види по броју поменутих
личности, историјских чињеница, социолошкој анализи и психолошком портрету
српског народа. 2

1
Старе српске биографије XV и XVII века, Цамблак,Константин,Пајсије,Српска књижевна задруга 1936,
стр 34,35
2
Костантин Филозоф,Повест о словима, Житије деспота Стефана Лазаревића, Српска књижевна задруга
1989. стр 27

1
Утицај историјских чињеница на развој
Стефановог лика
Житија су најстарији и најбројнији списи средњoвековне књижевности уопште.
Њихова сврха била је да, описујући животе светаца, негују њихов култ и дају обрасце
по којима ће организовати живот припадници монашког реда и пустињаци. У њима се
мешају легенде и фантастика, са много описивања чуда које светац чини. Ово житије
се потпуно разликује од претходних, и одступа од општих канона, који су се до тада
безусловно поштовали. У делу има легендарних, моралистичких и хагиографских
елемената, али они нису толико развијени као у предходним житијима. Одсуство већег
развоја ових елемената повезано је са чињеницом да Стефан Лазаревић није проглашен
за светитеља. Писац нам у самом уводу даје портрет владара, чији нам живот
представља, док ће у наставку примерима и описима још више употпуњавати лик, да
би на самом крају показао једну невероватну и имозантну личност. Притом се први пут
сусрећемо са таквим начином писања, који нам дату личност чини толико блиском и
реалистичном. Поред биографије писца, ово житије садржи и историју државних и
ратних догађања, уз помен свих значајних личности које су у њима учествовале. 3
Писац се није стриктно базирао само на Стефанову личност, већ кроз портрете чланова
његове породице скреће пажњу на њихове невероватне особине, и утицај који су они
имали у развоју његовог лика. Пре свега говори о његовом оцу Лазару Хребељановићу,
који је био српски кнез и обласни господар са престоницом у Крушевцу, као и један од
најмоћнијих српских велможа након распада Српског царства. Својом домишљатошћу
и мудрошћу постигао је црквени мир и устројство. Изборио се за званичну
незавнисност српске патријаршије. Такође је важно поменути и порекло мајке Милице,
које је повезано са најстаријим сином Стефана Немање, Вуканом. Износећи ове
историјске чињенице писац указује на углед који је Стефан стекао самим пореклом,
наглашава да је реч о једној великој и важној личности. У жељи да што више истакне
значај порекла, писац спаја деспота са Константином Великим, повезујући њихове
корене. Наиме, као књижевни лик из овог житија деспот, па и цела лоза Немањића
повезана је са римским императором Ликинијем, за кога се сматрало да је пореклом
Србин. Интересујући се за многа књижевна дела његову пажњу привукла је и Хроника
Јована Зонаре, у којој се налазе тврдње да су Дачани заправо Срби. Чињеница да је
Ликиније био Дачанин објашњава претходно поменуту претпоставку, која није тачна.4
Такође, читајући житије, сазнајемо да је Стефан Лазаревић присуствовао изузетно
важном сабору 1414. године у Констанци, где су била решавана круцијална питања
католичке цркве. Овај догађај обележили су спаљивање Јана Хуса, као и беседа
Григорија Цамблака који је желео да успостави мир, али је то било немогуће. Касније
Иларион Руварац у свом чланку демантује присуство нашег деспота на сабору.

3
Костантин Филозоф,Повест о словима, Житије деспота Стефана Лазаревића, Српска књижевна задруга
1989. стр 28
4
Константн Филозоф,Сатра српска књижевност III,Житије Деспота Стефана Лазаревића,Матица
Српска,стр 434

2
Разматрајући Руварчев чланак, Никола Радојчевић потврђује присуство српских
представника али не и самог деспота.5 Како би истакао деспотов углед и добру сарадњу
са Угарском, Консантин Филозоф наводи да је деспот био на Жигмундовом крунисању
за римског краља и истакао се својим дивним особинама међу многим важним људима
тога времена. Међутим он није могао присуствовати крунисању које је извршено 1431.
јер је умро 1427. године.6 Посредством свих ових нетачних, али врло занимљивих
историјских података, писац је желео да прикаже поштовање које је деспот уважавао
код многих значајних владара и државника тога доба. Нетачност ових чињеница не
умањују углед деспота ни као књижевне ни као историјске личности, само још више
указују на присност и поштовање које је писац указивао свом мецени, на чијем је двору
боравио.

5
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга, стр 35
6
Константн Филозоф,Сатра српска књижевност III,Житије Деспота Стефана Лазаревића,Матица
Српска,стр 438

3
Стефан Лазаревић у улози владара
Материјални и привредни напредак Србије за време владавине кнеза Лазара нагло је
заустављен нападом Турака и Косовском битком, поред честих упада Угара који су
допринели још вишем слабљењу државног интегритета. Након Лазареве смрти,читава
власт и сва нерешена питања пала су на малолетног Стефана. У том периоду није
могао владати сам, па је помоћ мајке, кнегиње Милице, била од великог значаја за
његов развој. Миличина стабилна личност представљена је у житију као пуна врлина и
пожртвована, а њена мудрост пореди се са Одисејевом. Она је била приморана да
приликом напада Угара, своју наклоност окрене ка турском цару Бајазиту, са којим
закључује мир. Било је предвиђено да њена ћерка Оливера постане Бајазитова жена, а
са њом одлазе и браћа Стефан и Вук који постају турски вазали. Константин Филозоф
је ове потресне тренутке забележио уз потпуно разумевање и саосећајност: “Гласници
су се сагласили са благочастивом госпођом Милицом о најмлађој кћери њезиној
Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита,
даде ову за жену Амиру великом(тј. Бајазиту) да би било спасено христоименито стадо
од вукова који су га калали. А пође тада и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка
самодршцу са сестром.”7

Не зна се тачан датум почетка његове владавине, али још у самој младости показује
своје веште способности и мудрост. Константин га пореди са Александром
Македонским у жељи за што већим успехом. Наводи да шта год би почео, ускоро би
био бољи од својих учитеља. Једна од најважнијих особина која и разликује опис овог
владара од раније описиваних јесте та да је он представник образованог и просвећеног
друштва. Величина његове личности огледа се и у говору, мишљењу, уметности и
обичајима. Даровитост у беседништву чинила је његову личност још више вредном
дивљења, а у многим ситуацијама у житију доказао је да се не мора све решити
ратовањем, већ да лепа реч може учинити чуда. Његов успех огледао се пре свега у
наставку давно прекинутог развоја Српске државе. Добио је самосталност и разрешио
већину спорних питања, а напредак се најпре огледа у рударству као основној
привредној грани. По природи понекад је био плаховит, али свест о томе усмерила га је
да се као политичар савлађује и усмерава своје поступке према саветима своје мајке.
Одликује га и оданост и витешка верност, које су изузетне особине једног владара, што
је Константин и предочио у житију. Када сјединимо све ове особине, не може нас
изненадити и углед који је Стефан стекао у свету и постао један од чувенијих владара
наше земље. Способност да од својих непријатеља начини савезнике је можда и
најзначајнија особина овог владара.

7
Константн Филозоф,Сатра српска књижевност III,Житије Деспота Стефана Лазаревића,Матица
Српска,стр 438

4
То показују добри односи са Угарском, које је успоставио и који су допринели добром
пријатељству са краљем Жугмундом, од кога је добио рударске градове Сатмар-
Немети, Нађбању и Фелшебању као и други простори широм Угарске.8 Врхунац
његове владавине и најбољи показатељ наведних врлина јесте успон Београда, који је
добио од Угара. Преместио је престоницу из Крушевца у Београд, који постаје духовно
и материјално средиште. Својом лепотом био је изнад свих царских градова, а његова
велепност пореди се са Јерусалимом. Помиње и рајске реке Саву и Дунав на којима
град лежи9. Поред тога брз успон и положај самог Београда привукли су многе трговце
страних земаља, те постаје и главни трговачки град. Затим нас писац упознаје са још
једном врлином владара, који је поред успешног државника био и ктитор. Поред
материјалног и територијалног напредка, Стефан се залагао и за културни и духовни
развој, а он се пре свега огледа у црквама које је Стефан изградио. Прва је Храм
Успења пречисте Богородице и у њој се налазио престо митрополита београдског.
Затим црква Три Јераха као гробницу београдских митрополита. Прихватилиште за
странце и болесне представљала је црква Светог Николе. Након женидбе, сређивања
прилика у земљи и добро утврђених односа са Угарском он гради и своју задужбину
Ресаву. Своје човекољубље, преданост држави и посвећеност Стефан показује новим
државним устројством на двору. Након ангорске битке и савета које је чуо од Бајазита
ствара нов поредак. Важне функције добијају сви грађани без обзира на порекло и
имовину. Ову новину писац пореди са анђелским чиновима код Псеудо-Дионисија
Археопагита “ О небеској хијерархији.”10 Постојала су три чина која су припадала
одабраним људима. Први и најважнији био је чин војводе. Могли су бити велике
војводе, намесници у градовима или пограничне војводе. После њих су челници,
највиши дворски чиновници. Ту су и ризничари, кефалије, а на челу депотове
канцеларије налазио се логотет. Изградио је систем који је пружао бољу заштиту
државе, али и усмеравао њен напредак. Његову личност краси и праведност, којој је
увек тежио. Као снажан и поштен владар залагао се за равноправност грађана, док је
оне који не поштују законе строго кажњавао. Тада би суровост владара долазила до
изражаја и казне су биле чак и одсецање руку. Дарежљивост и посвећеност народу
приказују се у сталној бризи и помагању сиромашнима, које никда није запостављао.
Био је познат као велики добротвор и хуманиста. Борио се за заштиту убогих и
болесних и често им је и сам делио новац или храну. У житију је описан његов обичај
да одлази у ноћне шетње и даје милостињу као непознати дародавац. Што нам указује
на још једну ретку врлину владара, а то је скромност. Похвалним тоном писац говори и
о овом аспекту Стефановог живота: “ И,толико је себе предао ка ништима, да је сам
излазио ноћу по путевима и оградама да даде милостиње својом руком.”11

8
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 45,46
9
Костантин Филозоф,Повест о словима, Житије деспота Стефана Лазаревића, Српска књижевна задруга
1989. стр
10
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 60

11
Константин Филозоф, Стара српска књижевност III, Живот деспота Стефана Лазаревића, Матица
српска*Српска књижевна задруга, Нови Сад 1970, стр 241

5
Војни походи деспота Стефана
Деспот је још у раном детињству могао да види и схвати проблематику сталних
ратовања и несугласица. Одрастао је заједно са све чешћим сукобима српске и турске
војске и сталним покушајима да освоје српске просторе. Поставши турски вазал он се
борио заједно са Бајазитом од самог почетка. Константин Филозоф је описао многе
врлине деспота, али највише пажње поклања деспоту као ратнику. Он је најпре витез, и
врло је изражено дивљење писца његовим ратничким вештинама. До тада су биографи
старе српске књижевности истицали световне особине владара, док Константин
прекида ову традицију и истиче витешке и државничке способности свог јунака. Прва
значајнија битка била је битка на Ровинама 1395. године. Тада се Бајазит сукобио са
Власима и однео победу, а писац нам наводи и значајне податке о погибији Марка и
Константина Дејановића12. Велики сукоб угарске и турске војске десио се у бици код
Никопоља. Уграски краљ Жигмунд успео је да окупи велику војску, која се састојала
од Француза и Немаца, и нешто мало Енглеза. У почетку шансе за победу Турака биле
су јако мале, али настаје преокрет и они побеђују.13 У овој бици Стефан је показао
витешку верност према Бајазиту. Великом храброшћу учинио је преокрет, баш онда
када је изгледало да све је изгубљено. Задовољан победом цар наставља даље,
уништавајући хришћанске градове. Тада је заузео Сремску Митровицу и Земун, што је
било довољно да Стефан схавти његову снагу и немогућност посвећености својој
држави. Највећа пажња у житију али и данас поклања се бици код Ангоре 1402. године,
јер је била и најзначајнија за Стефанову владавину. Константин, као прави историчар
битку не описује толико подробно, колико јасно износи историјске чињенице и слика
ликове који у њој учествују. Прво говори о Тамерлану наводећи брзину његових
освајања,а затим о Бајазиту. Наводи да је Стефан три пута улазио у борбу како би
ослободио Бајазита, али то није било могуће јер је бројност Тамерланове војске била
вишеструко већа.14 Најпре треба нагласити Стефанову неустрашивост, која се посебно
истиче у овој борби. Стефан је пошао у Малу Азију са пет хиљада коњаника, по
сунчаном и песковитом терену, без воде. Али његова истрајност довела је војску до
сукоба са најсвирепијим непријатељем до сада. Сукоб је завршен турским поразом, али
једини који се борио до самог краја јесте верни и издржљиви Стефан. Поштовање и
верност показао је не само према Бајазиту, већ и према својој војсци, јер је напредовао
ка мору не би ли спасио што више својих војника. Након ове битке јунаштво српског
владара постаје познато широм света. Он је такође био окривљен за сарадњу са
Угрима, што цар и сазнаје. Из њиховог разговора у житију сазнајемо да му Бајазит то
не замера и диви се његовој искрености што то и признаје. Даје му савете за
управљање државом и говори о својој слабости као и о немирима који ће настати у
Турској након његове смрти. Писац представља ове ликове и као емотивне људе, а не
само као једног снажног владара и његовог вазала. Након ове битке Стефан је успео да
ослободи сестру Оливеру, као и Гргура Бранковића. Затим одлази у Цариград као гост

12
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 11
13
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 13
14
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 19

6
Јована II Палеолога. Два значајна догађаја обележила су ову посету. Први је женидба
Стефанова са Јеленом, ћерком Франческа II Гатилузија, а други је додела деспотског
достојанства15. Након што је Стефан приказан као врло храбар и неустрашив ратник,
представљен је и као веома добар политичар. Његова интелигенција изражена је у
многим исправним поступцима, који су у овим тешким временима спашавали Србију
од пропасти. Током посете Цариграду дошло је до сукоба између Бранковића и
Лазаревића. Тако долази до сукоба на Косову, Бранковићи су заједно са турском
војском напали Лазаревиће. Вука, Стефановог брата, најпре побеђује Ђурађ, али
касније Стефан успева да се одбрани код манастира Грачанице. По завршетку ове
битке Стефан остаје без подршке брата који одлази и прикључује се Сулејману како би
га натерао да му уступи половину државе,што ће Стефан и морати да учини због
честих напада на Србију. Желећи да се ослободи вазалног односа према Турцима,
Стефан се прикључио угарском краљу Жигмунду. Углед који је деспот стекао види се
и одликовањем витешког степена Змајевог реда.16 Међу члановима који су имали
највиши степен нашао се и деспот Стефан. Велике проблеме изазвали су међусобни
ратови Бајазитових синова Сулејмана, Мусе, Исе и Мехмеда. Стефан који се помирио
са Бранковићима, заједно са њима подршку пружа Муси. Велики сукоб између Мусе и
Сулејмана одиграо се 1410. годне на Златном Рогу. Када је Сулејман однео победу
многи су прешли на његову страну, али Стефан остаје веран својој одлуци до краја. И
ако његове одлуке некада нису биле најбоље како за њега, тако и за Србију, остајао је
доследан и веран свом мишљењу. Храбро издржавши ову битку одлази у Цариград, где
му Манојло II, који се вратио на власт, потврдио деспотско достојанство.17 Муса
признаје деспоту Вуков део државе. Међутим, добри односи са Мусом нису дуго
потрајали. Када је Стефан подржао Мусиног брата од стрица, то је изазвало велики бес
који је довео до напада на Србију. Узевши у обзир овакво стање од изузетног значаја је
мир са сестрићем Ђурђом. Писац нам говори о храбрости наших људи који су одважно
бранили своје територије. Посебан значај има чувар Сталаћа који ће касније у народној
поезији бити војвода Пријезда. Он ће своју верност поклонити и новом султану Мурату
II Мехмедовом сину. У доба тешких ратова, остваривања интереса и раздора
Стефанова верност је још увек била иста. У житију такође видимо и похвалу
Стефанове војске, која је прилично ојачала, приликом описа одбијања Хусита и
њиховог напада. Султан Мурат II није могао да допусти сарадњу Србије са Уграском
те је 1425. снажним нападом дошао до Крушевца. Нестабилну ситуацију наше земље
искористио је босански краљ Твртко II и заузео Сребреницу. Деспот је успео да се
одбрани и споразуме са Турцима, те је решио и ове проблеме18. Занимљива је и
чињеница да је Стефан био и највећи путник у средњем веку. Прешао је пут од
Крушевца до Мале Азије, затим до Цариграда, а препловио је и велики део Балканског
полуострва. Погођен болешћу, која највероватније потиче из неке битке, као и
схвативши да слаби сазвао је сабор на коме проглашава Ђурђа као свог наследника,
пошто са својом супругом није имао деце. Преминуо је 1427. године а његове мошти

15
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 21
16
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 32
17
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 29, 30
18
Ђорђе Трифуновић ,Књижевни радови, Српска књижевна задруга,стр 38

7
пренесене су у Ресаву где је и сахрањен. Деспот је био цењен и као веома добар ратник
и сматрали су га опасним противником. Не само да је имао сопствену војску, већ је
поседовао и најамничку. Ту су спадали највећим делом ратници из Угарске али и из
Италије и Турске. Ова војска служила је за помоћ неком од деспотових савезника.
Значајан помак у развоју војне стратегије направио је проширеном и усавршеном
употребом ватрених оружија. У Стефановом лику спојиле су се мудрост,
промишљеност, храброст и ратна вештина, и све то заједно чинило је да Србија
превазиђе и најтеже изазове и сачува своје територије. То га чини идеалним владаром,
што је Константин показао у овом житију својим књижевним умећем, као и умећем
историчара.

8
Закључак
Житије деспота Стефана Лазаревића израђено је по захтеву цркве, према чему би писац
овог дела био у обавези да своје писање прилагоди правилима која су владала у
литератури ове врсте. Ипак Константин Филозоф ово дело излаже више као историјски
спис. Наиме у првим поглављима овог дела имали смо прилику да се упознамо са
историјским догађајима пре владавине деспота Стефана, као и да ближе упознамо
родослов Немањића. Тачније тада се први пут у нашој средњовековној књижевности
појављује родослов у оквиру житија, и ако још увек не као самостално дело. После
јасних, али и не превише опширних описа Косовске битке, Константин описује
атмосферу у Лазаревом двору. Стичемо утисак да је живот деспота Стефана, у неку
руку, био одређен историјским догађајима оног времена. Под овим сматрамо битке о
којима смо имали прилике да читамо у делу. На веома занимљив начин Константин
Филозоф приказује друштвене појаве, које се како стичемо утисак не дешавају божјом
вољом, већ свака као да има узрок и последицу. Дело садржи и велелепне описе
Београда, али и деспотовог животу у њему. Живописно је такође приказана и смрт
Стефана Лазаревића. Упоређујући историјске и књижевне чињенице стичемо утисак о
веродостојности написаног у делу. У обзир се такође мора узети велико поштовање,
љубав и дивљење које се несумњиво примећује у овом спису. Ово се посебно исказује
акростихом који додатно краси ово дело:

“Ономе који је необично и изванредно на земљи владао, страни слуга приноси

славноме деспоту Стефану, преводник Константин“19

Као и у делима овог жанра, проналазимо паралеле из Библије. Доминантно поређење

Константин прави са Соломоном, док у уводном делу имамо мноштво различитих
поређења.

Неоспориво је да деспот Стефан Лазаревић представља веома важну личност, како у

историјском тако и у књижевном смислу. Јер управо дело у коме је описан његов
живот представља прекретницу у књижевности средњег века, која тада достиже свој
врхунац и стреми ка почецима ренесансне књижевности.

19
Константин Филозоф, Стара српска књижевност III, Живот деспота Стефана Лазаревића, Матица
српска*Српска књижевна задруга, Нови Сад 1970, стр 433

9
ЛИТЕРАТУРА:
1. Старе српске биографије XV и XVII века, Цамблак,
Константин, Пајсије, Српска књижевна задруга, 1936
2. Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови, Српска
књижевна задруга, Београд, 1979
3. Константин Филозоф, Повест о словима, Житије деспота
Стефана Лазаревића, Српска књижевна задруга, 1989
4. Константин Филозоф, Стара српска књижевност III, Живот
деспота Стефана Лазаревића, Матица српска*Српска
књижевна задруга, Нови Сад*Београд, 1970

10