Средњовековна

књижевност

 Средњи век

 Трајао читавих хиљаду година: период од 5. до 15. века. Уследио је након
пада Западног римског царства (476. године нове ере, када је вођа
германских племена, Одоакар, свргнуо последњег римског цара Ромула
Августула) и трајао све до пада Византијског царства (1453. године, када су
Турци покорили Цариград), или до почетка новог доба које је обележено
Колумбовим открићем Америке, 1492. године.
 Назив „средњи век“ настао је у 14. веку од лат, израза medium aevum којим
се успостављало разграничење између доба антике и хуманизма и
ренесансе у којој васкрсавају античке духовне и културне вредности.
 То је време у коме је робовласнички поредак замењен феудализмом, време
када је хришћанство постало званична религија у европским земљама,
време ширења верског фанатизма и инквизиције, куге и колере. То је и
време крсташких ратова и витезова који у књижевности увек изгледају
романтично, мада у стварности то нису били...
 Али није у њему било све тако мрачно како се обично говори о средњем
веку. У овом периоду рађале су се прве националне државе, издвајали се
европски језици, ницали градови, оснивале се прве државне институције и
отварали универзитети, градиле цркве и катедрале изузетне лепоте... У
првим вековима овог хиљадугодишњег раздобља Јужни Словени су се
доселили на Балканско полуострво. У средњем веку установљена је прва
призната српска краљевина (1217.) под вођством династије Немањића.
Живот у феудализму

Средњовековна
књижевност

 Marie de France - прва позната
француска песникиња из 12. века

Средњовековни писац

Codex Мanesse Friedrich von Hausen
Codex Manesse Reinmar von Zwete


Еп о Нибелунзима

Књига витеза Зифара

Тристан и Изолда

Слово о Игоровом
походу

Песма о Сиду

Песма о Ролану

Калевала - фински сликар Akseli
Gallen-Kallela

 
 Средњовековна или феудална књижевност, како је још називају, настајала је у Европи након
пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се
огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему. Историјски
прецизније, обично се наводе две године које границу мало померају у прошлост – од 313.
године, када је хришћанство постало државна религија Римског царства, до 1453. године,
када је Цариград као источно седиште царевине пао у власт нове, Отоманске империје.
 На њен развој пресудан утицај имала је црква. Будући да је настајала у окриљу цркве и
црквених институција које су биле центар образовања, писмености и културе, природно је
што је имала првенствено духовни (религијски) карактер и што је управо хришћанска
идеологија представљала главни извор тема и инспирације. У складу с тим, стил ових дела
био је узвишен, свечан, богоугодан, а садржај супротстављен свему што је овоземаљско,
материјално и пролазно и испуњен љубављу према Богу и надом у вечни живот након
смрти. Њена основна намена била је да васпитава читаоце у духу хришћанских вредности и
врлина, да их учи скромности, смерности, спремности на одрицање, покорности пред
Богом, непоколебљивости у вери, духовној чистоти... Уобичајено је да су и књижевни јунаци
и аутори дела били дубоко одани хришћанству. Најчешће су то монаси, искушеници,
преобраћени угледни пагани, а неретко и страдалници за веру и Христа.
 Најзаступљеније књижевне врсте
средњовековне књижевности :

 Различити облици црквеног(литургијског) песништва; хагиографије – животописи
(биографије) светаца;
 апокрифи (текстови које је званична црква одбацивала као јеретичке);
 беседе;
 повеље;
 животописи (биографије знаменитих личности);
 хронике или летописи ;
 родослови;
 средњовековни витешки (ритерски) романи; приповетке;
 разни облици моралистичке прозе;
 текстови са елементима научне литературе...
 У књижевности западноевропских земаља неговали су се и драмски облици:
 чудесна приказања (миракули) о животу, чудима или мучеништву светаца; представе о
моралу (моралитети) у којима ликови персонификују моралне квалитете
(доброчинство или порок) или апстрактне појмове (смрт или младост) и у којима се
упућују моралне поуке; мистерије или представе о библијским темама као што су
стварање света, Адам и Ева, убиство Авеља и страшни суд.
 
 Иако је у овом раздобљу у свим подручјима живота, па тако и у култури, доминантну
улогу имала црква, погрешно је мислити да је књижевност била искључиво религијског и
литургијског карактера. Иако је црквена или духовна књижевност преовлађивала,
упоредо са њом развијали су се и различити жанрови који припадају световној (или
профаној) књижевности. Ова дела писана су на латинском језику, али и на народним
језицима.
 Веома плодно било је и епско стваралаштво у оквиру ког су настајали епови о
националним херојима и подвизима и ритерски романи, легенде, приповетке. Међу
најпознатије епове написане на народним језицима спадају француска Песма о Ролану,
шпанска Песма о Сиду, германски еп о Нибелунзима, фински спев Калевала,
староенглески еп Беовулф, као и најстарији руски еп Слово о Игоровом походу.
Најпопуларнији витешки романи су Роман о Троји, Александрида, Бово од Антоне,
Ланселот и чувена келтска сага о трагичној љубави, Тристан и Изолда.
 У области лирике посебно популарне су биле трубадурске песме о љубави витезова и
њихових госпа, пасторале, романсе, шаљиве винске песме, сатире и пародије у стиховима.
 Што се тиче драмског стваралаштва, у оквиру световне средњовековне књижевности
најчешће су настајале и изводиле се фарсе, сотије и миме које су се заснивале на грубом
хумору, а извођене су са циљем да забаве и засмеју публику, исмеју нечије особине или
критикују неку ружну појаву у друштву.
​Српска средњовековна
књижевност

Студенички типик -
Свети
 Сава
Житије светог Симеона
- Свети
 Сава
Туга за младенцем -
Јефимија

 Похвала
кнезу
Лазару - 
Јефимија
Житије Светог Саве - Теодосије;
транскрипт из 1739. године

Отписаније богољубно
Јелене 
Балшић
Слово љубве - деспот
Стефан Лазаревић;
 15. века
препис из
 
 Српска средњовековна књижевност, као и књижевности европских народа тога
доба, настајала је у окриљу цркве и имала је првенствено духовни карактер. Као и у
другим областима духовног живота и у књижевности је била пресудна
оријентисаност на византијску културу. Књижевни извори на које се ослањала
потицали су из грчког језика и православног хришћанства, а њени почеци били су
оријентисани превасходно на преводилачку и преписивачку делатност. Међутим, у
епохи Немањића, оригинално књижевно стваралаштво доживело је процват.
Аутори су били учени монаси, али и представници владарских и племићких
породица. Осим што је имала литургијску сврху, служила је и образовању високих
друштвених слојева и сведочењу о животу и делима знаменитих личности оног
времена.
 Иако се подразумева да би најчитанија књига у средњем веку требало да буде
Библија или Свето писмо она код нас није била доступна као јединствена књига, већ
само у виду библијских списа. Најзаступљенији библијски текстови били су Псалтир
(Псалми Давидови) и Приче Соломонове, а од новозаветних текстова
Четворојеванђеље (живот, дела и страдање Исуса Христа, по Матеју, Марку, Јовану и
Луки) и Апостол (збирка посланица или писама Христових ученика – апостола).
 
 Међу књижевним врстама српске средњовековне књижевности присутна су упоредо,
као и на западу, и дела изразито духовног (религијског) карактера и дела намењена
световној употреби.
 У литургијско песништво убрајају се молитва, тропар, кондак, стихира, икос, плач... а
међу делима која су се читала и изван црквеног обреда издвајају се:
 -хагиографије – житија (биографије) светаца;
 -апокрифи – „лажна“ црквена књижевност (текстови које је званична црква одбацивала
као јеретичке),
 -молитве,
 -слова, беседе, придике,
 -песничке посланице,
 -похвале,
 -повеље,
 -хронике или летописи,
 -родослови,
 -житија.
 
 Науспешнија и најпопуларнија ауторска остварења тог доба била
су житија (биографије) знаменитих личности. Творац биографије
као жанра био је Свети Сава. Почевши од биографије Стефана
Немање коју је он написао – Житија светог Симеона, ниже се
мноштво дела и аутора овог жанра:
 ​-Стефан Првовенчани: Житије светог Симеона;
 -Доментијан: Житије Светог Саве;
 -Теодосије: Житије Светог Саве;
 -Архиепископ Данило II: Житија краљева и архиепископа српских;
 -Григорије Цамблак: Живот Стефана Дечанског;
 -Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића;
 -Патријарх Пајсије: Живот цара Уроша;
 
 сим духовне и богоугодне књижевности у средњем веку код Срба били су популарни
и световни жанрови, пре свега приповетка и роман. У најпознатије штиво спадају:
 -приповетке Царица Теофана, Премудри Акир, Еладије, Врач, Езопов живот
(источњачког и византијског порекла);
 -духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф (христијанизована легенда о
Буди, индијског порекла, која је до нас стигла преко Византије);
 -романи о животињама Стефанит и Ихнилат (пореклом из староиндијске књиге
Панчатантра, а до нас је стигао преко Арапа и Византије);
 -романи легенде са темама из античке историје, Роман о Троји и Александрида
(Роман о Александру Великом).
 -Познато је да су у библиотекама српских велможа постојали и витешки романи
пореклом са запада, иако нису сачувани у материјалном облику: Тристан и Изолда,
Бово од Антоне, Ланселот...
 Ипак, иако је ова световна проза била веома популарна, није се укоренила као жанр у
области ауторске књижевности. Нису познати српски средњовековни писци романа и
приповедака.
 Најзначајнији
ствараоци у српској
средњовековној

књижевности:
 Први српски књижевник чија дела и ауторство су нам познати је Растко Немањић
познатији као Свети Сава (1174 – 1236). После њега, од 13. до 15. века (све до пада
српске државе 1459. године) стварају се, преводе и преписују многа књижевна дела.
 Најважнија књижевна остварења:
 -Свети Сава: Хиландарски типик, Карејски типик, Студенички Типик; Житије светог
Симеона; Служба светом Симеону; Крмчија или Номоканон (општи црквени устав);
Писмо студеничком игуману Спиридону;
 -Константин Презвитер: Азбучна молитва;
 -Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве, Похвално слово кнезу Лазару, Запис на
мраморном стубу на Косову;
 -Јефимија: Похвала кнезу Лазару, Туга за младенцем;
 -Јелена Балшић: Отписаније богољубно; Најпопуларнија књижевна врста била је
житије, а писци који су оставили најлепше биографије знаменитих средњовековних
личности били су: Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије,
архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин Филозоф (српски), патријарх
Пајсије.
 
 Мада је имала буран развој и плодно стваралаштво, због
специфичних историјских околности (пада у ропство
под Турцима услед којег је дошло до стагнације
целокупног културног развоја), књижевност која је
настала у овом раздобљу на простору Србије дуго није
еволуирала и готово непромењена се задржала скоро до
18. века. У књижевности унутар данашње Србије, за
разлику од других подручја у којима су Срби живели,
нажалост, није било уплива хуманизма и ренесансе
(мада су рани облици ренесансе видљиви у српском
фрескосликарству и пре него што се појавила у Европи).