ДИГЛОСИЈА И ЖАНРОВСКА РАЗДВОЈЕНОСТ СТАРЕ СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ

Целокупно писано наслеђе можемо поделити на преводно и оригинално. Појам оригинално,

међутим, не може се тумачити у складу са данашњим схватањима, већ искључиво у духу
средњовековне поетике, а средњовековна поетика је начело жанра стављала изнад ауторског
начела. То практично значи да у процесу књижевног стварања аутори нису тежили ономе што би
било непоновљиво, јединствено, већ су пре свега настојали да своја дела што више саобразе већ
постојећим, наслеђеним књижевним изворима и узорима. Главни и највећи узор свеколиког
живљења, па и књижевног стваралаштва била је наравно Библија. Сама реч Библија означава
множину и значи књиге. У средњем веку Библија се није преписивала као јединствена књига какву
данас познајемо. Преписивале су се посебне целине, односно књиге. Први покушај кодификације
Светог писма као јединствене целине у правописном свету везује се за новоградског архиепископа
Генадија (15. век, Генадијева Библија). Целокупно наслеђе може се сагледати и кроз жанрове који
су тада постојали. Хијераргијску систематизацију жанрова старе српске писмености у науку је увео
руски слависта Никита Иљич Толстој, праунук Лава Толстоја. Све жанрове он је представио у
оквиру имагинарне пирамиде у чијим темељима се налази усмена традиција, народна књижевност.
Пирамида има две целине – горњи део чије дела сакралног карактера, док су у другом делу дела
профаног (световног) карактера.

ДЕЛА САКРАЛНОГ КАРАКТЕРА

1. На самом врху је конфесионално-литургијска литература. Њу чине богослужбене књиге

попут јеванжеља, апостола, псалтира, октоиха... Реч је о преводној литератури,
наднационалног општесловенског и свеправославног карактера. Ове књиге представљале
су најчвршћу спону сваке редакције, па и српске са старословенском традицијом, али и са
црквенословенским писменошћу у целини.
2. Црквена химнографија – главни жанр ове групе је служба, а ту улазе и акатисти, молитве,
канони, ирмоси...
3. Хагиографија – житија светаца, али и слова која имају сличност с има (повеља). Житија се
дела на опширна, реторска и пролошка.
4. Панегиричка литература – похвале (прва: Теодосије – Похвала Св Симеону и Св Сави) и
похвална слова.
5. Патристика – списи свети оца који укључују различите жанрове – проповед, црквене
беседе, монашке анегдоте, поуке (могу се груписати унутар књиге „Патерик“)
6. Црквено-правна литература – типици (Св. Сава – Карејски, Хиландарски, Студенички,
регулишу манастирски живот), Номоканон (номос – световни канон – канон је црквено
правило, законоправило – Крмчија СВ. Саве – то је зборник црквених правила, али и
грађанских закона), манастирске повеље (оснивачке повеље и манастирске даровнице).
7. Апокригна литература – списи с библијском тематиком који немају канонски статус, деле
се на старозаветне и новозаветне, у њима се често на популаран начин обрађују различити
 библијски мотиви, али њихов садржај није укључен у свето предање цркве – канонски
списи су црквену верификацију стекли на Васељенском сабору.

ДЕЛА ПРОФАНОГ КАРАКТЕРА

1. Историографска дела – родослови, летописи, гронике и хронографи – родослов директно

има корен у Светом писму.
2. Географски, медицински, природнословни, филозофски и филолошки списи, као и
путописи, најпозантији медицински спис је „Хиландарски медицински кодекс“ који
преноси ондашња научна сазнања добрим делом заснована на западноевропској традицији;
књиге лекаруше – бележе рецепте народне медицине; природнословни; филозофски
„Дијалектика Јована Дамаскина (7. Век доба рађања ислама), филолошки „Сказаније о
писменах“ Константина Филозофа, ходошачснички списи – „Отписаније богољубно“,
Никон ЈЕрусалимац у оквиру Горичког зборника.
3. БЕлетртистика – средњовековни романи и приповетке – Српска Александрида – роман о
јунаку који се христијанизује, Роман о Троји, Тристон и Изолда, ДУховни роман Варлаам и
Јоасаф
4. Световно-правна дела, законици световне тематике „Законик цара Душана“, „Закон о
радницима“ Деспота Стефана Лазаревића; међународне повеље, уговори, преводни списи с
овом тематиком (земљораднички законик, превођен са грчког); „Јустинијанов закон“ –
византијско-српска правна компилација која је такође улазила у законодавство цара
Стефана ДУшана); Душаново законодавство почива на Номоканону, законику,
Јустинијановом закону, и међународним уговорима.
5. Пословна писменост – трговачке повеље, уговори, тестаменти, поклони.