Српска мемоаристика 18.

века: Симеон и Александар Пишчевић

(поређење по контрасту)

Мемоарска проза уопште говори нам о различитим значајним догађајима,

друштвеним и историјским, приказаним из угла аутора. Причајући о својим успоменама,
аутори мемоара описују свој живот, али и свет који их окружује. Често су сведоци
значајних догађаја, ратова и преломних тренутака за један народ, а ослањају се на дневнике,
записе, белешке. Коментари аутора и њихов угао посматрања света веома су значајни.
Свет јунака у српској мемоарској прози 18. века веома је специфичан. Јунаци ових
мемоара, не само главни ликови, углавном су војници, а време им протиче у ратовима,
јурњави за чиновима, положајем, како би бар мало свој живот и живот своје породице
учинили лакшим. Од њих се очекивало да брину и о држави и свом народу, да стекну
положај, да константно без поговора мењају средину. Према породичној традицији, и један
и други Пишчевић су војници, и то војници којима се породица може поносити.
Истовремено, они су и племићи, образовани људи, жељни мало стабилности у животу,
посвећени књигама и учењу. У одређеном периоду живота баве се и финансијама, брину о
својој породици, водећи више рачуна о њеном угледу, части, достојанству, него о испуњењу
својих снова и жеља.
Веома је ретко да у исто време мемоаре пишу и отац и син, попут Пишчевића. У
мемоарима ових личности описује се војнички живот првенствено, који није био нимало
лак, са освртом на неке битне догађаје из окружења, који су пратили наш народ, али и
судбина две генерације граничара који су исељени у Русију. У мемоарима Симеона
Пишчевића, под називом „Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића,
генерал-мајора и каваљера Ордена св. Ђорђа” описна је судбина прве генерације Срба
граничара, исељених у Русију. Интересантно је да је Симеон мемоаре започео да пише као
дневник, још 1744. када је ишао у борбу против Француза. На то га је подстакао Немац,
писар из чете, од кога је много научио. Писао је на српском језику дневник, као и различите
белешке што му је касније послужило да напише мемоаре. Писао их је четрдесет година,
1744–1784. године, а када је то започео није ни знао руски језик. Велики део свог текста
оставио је као концепт. Његов унук дао је текст Нилу Попову а он га је објавио у Москви,
1884. године. Већ у поднаслову наводи се да је то сећање аутора на свој живот у најранијој
младости, васпитање, образовање које је стицао, на службу, пресељење у далеку земљу,
војничка дела и доживљаје. Сврха писања, према његовом мишљењу, била је да свом народу
учини добро дело и корист, остављајући неки траг о његовом постојању и трајању. Његово
дело састоји се из три дела (доживљаји из младости, долазак у Русију и рат са Пољском
након чега је уследио руско-турски рат). Кроз официрски живот који Симеон описује, он
сазрева, упознаје нове људе, истиче се, учи, упада у проблеме и замке, али и излази из њих.
У сећањима се највише и осврће на живот официра и на њихове судбине, надајући се да ће,
на овај начин – кроз сећања и писану реч, наставити да живе трајно.
Своје мемоаре Симеон је писао с одређеним временским одстојањем, после свих
битака, селидби и догађаја, када је већ био у пензији. У свим тим догађајима себе
првенствено види као официра, а све остале животне улоге подређене су томе. Он је
хроничар једног времена, времена сталнх борби, путовања, селидби, различитих тешких
судбина. Српски војник, његова слава и врлине веома су истакнути у његовим мемоарима,
али уз велику оданост војном позиву, имао је осећај и за грађански живот и његове салоне,
које такође отима од заборава. Пише о Бечу где се школовао, Србима који су радо постајали
војници, борбама под вођством Карла Лотариншког, касније Вука Исаковића, Текелије,
Чорбина и др. Ипак, док пише о другим људима он нам посредно открива и себе, свој
унутрашњи свет: „Својим писањем, у којем се његов интелектуални и емотивни живот
испољава двоструко, као потреба и као израз, Симеон Пишчевић се може сагледати
најбоље. Истина причајући свој живот, он не иде свесно и с намером у потрагу за суштином
своје личности, својом тако рећи тајном сликом. Но и тако, у причању које води озбиљно,
несумњиво вешто, и затим са рацијем, и у којој је оно што се каже заиста приповедач,
интимно, често сав – и ту има места која, у ређању паметно и јасно, једначито осветљених
слика без сфумата, допуштају да се види његова унутрашњост, дубље, може бити
примарно”.1
Можда је баш уздржано излагање Симеона и утицало на то да његово дело буде тако
привлачно за читање. Веродостојно је и оставља утисак стварности, попут докумената из
историје. Бечки слависта Ханс Иберсбергер навео је да су ови мемоари међу

1
Бошко Петровић, „Симеон Пишчевић и његови мемоари”, Летопис Матице српске, књ. 407, св. 2 (1971):
136.
најпривлачнијим делима европске књижевности јер је излагање пуно дражи,
непретенциозно „које никада ауторову личност не ставља преко мере у први планˮ.2
Говорећи о објективности мемоара, углавном се истиче да аутори бирају неке ситуације које
ће описти или ће их прећутати, с намером да себе представе на начин који им одговара.
Описујући себе, Симеон често изоставља неке епизоде, како би неке своје грешке ублажио.
Помало се прави чак наивним, иако је довитљив, лукав и мудар. „Стил грађанске породице,
сентиментализам, неутралише епизоде о крвавим биткама, страдању Срба, непоштеној
борби за богатство и углед у друштву. Пишчевић тако не користи књижевне поступке и
слике само да рекомпонује стварност, он их употребљава да и поједине своје особине
прикаже нешто другачијима него што оне заиста јесу.”3
Тежи да све прикаже рационално, да покаже друштвену нарав, али открије само
делимично унутрашњи свет јунака. Он поштује човека, људско достојанство, друштвене
норме. Схватајући да има утицај на младе људе док пише, труди се да буде поучан, где
видимо одлике просветитељства. Симеон је патријархалан, не говори о љубавним
збивањима и догађајима, не жели никога да увреди, чак ни свог патријархалног читаоца. Не
пише отворено о женама и емотивном животу. Када описује жене наводи само да су га даме
срдачно примиле у друштво, прећуткујући све остало јер би било неумесно да о томе пише.
Бројне личности помиње, најпре своје сународнике, а међу њима и интересантне људе
других нација. Када је водио људе у Украјину и затекао се код барона фон Елфенрајха, тада
већ старог и слепог, кроз његове речи описује своје људе – Србе. Старац, одушевљен што
га је Симеон посетио, пита људе из свог окружења зашто Срби одлазе тамо и да ли је могуће
да овако ваљане људе пуштају да иду у туђу државу да служе. Затим наводи како је отишао
и он – Симеон, и његов ваљани отац, а да они који остају без њих много губе. „Њихова
служба била је тако ваљана и тако верна нашем двору да је требало да добију сва признања.
Ви сте можда слушали како су нас Мађари изневерили и здружили се с Турчином, а ја сам
то и доживео. Били смо онда у очајном положају и једини су нам се онда Срби нашли у
помоћи; једини су нам они остали верни. Турци су опустошили сву њихову земљу, и
Славонију и Срем и стигли већ под Беч, здружени с мађарским вођом, издајником

2
Милорад Павић, „Сиемон Пишчевић”, Од барока до класицизма (Београд: Нолит, 1966), 271.
3
Јелена Беоковић, „Слика Русије у другој половини осамнаестог века у мемоарима Симеона Пишчевића, Саве
Текелије и Александра Пишчевића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, LVI/3 (2008):564.
Текелијом. Али Срби нас ни онда нису оставили, него су помогли нашој војсци да отера
непријатеља. И као што су онда проливајући своју крв чували границу, тако је и данас
чувају. Колико нам они вреде види се и по том што дуж целе границе на Сави нема нигде
немачке страже. Све то Срби са својим пуковима чувају, а ми поред њих живимо мирно и
безбедно”. 4
Описи ентеријера, које Симеон даје, изузетни су. Описује пут по Аустрији, а његово
оштро око запажа све до најситнијих детаља. Када су дошли у посету прелату, у време
Симеонове младости, описује просторију где су седели: таваницу украшену сликама,
златом, слике разних предмета из историје, зидове истесане од камених квадрата, мраморно
корито и бакарну позлаћену цев са славином, где је текла хладна вода, скупоцене завесе,
патос од орахових дасака итд. Помиње као врло битну и прелатову библиотеку и друге
ствари као и реткости: старо римско оружје, а исто тако и сваковрсне турске пушке, сабље,
ножеве, седла, заставе, рибњаке изузетно необичне, ограђене тесним каменом. „У средини
првога рибњака стајала је једна мраморна статуа која је приказивала Сампсона како
разваљује чељусти лаву, а лаву из језика избија водоскок четири хвата високо. Вода из првог
рибењка тече кроз ситно плетену решетку у дуги рибњак и испод земље отиче даље кроз
одлуке. У та четири рибњака стоји на мраморном стубу звонце на челичној опрузи и чим
оно зазвони, рибе одмах испливају на повшину и чекају, по навици, храну коју одмах
добијају”.5
И као што су до детаља описани салони, куће, окружење, тако је и при изношењу
својих мисли Симеон доста опширан. Као да читаоцу прича своју причу, не желећи да
пропусти ниједан детаљ, јер у том случају не би добио праву слику стварности. Говорећи о
својој женидби са Хорватовом братаницом, износи опширно своје недоумице, налазећи тако
и решење које и јесте у женидби: „Прво ми је пало на памет како с Хорватом нисам у
љубави, како ми није дао обећани потпуковнички чин и како ме је све време обмањивао. Па
онда, како сам предао молбу за ослобођење од дужности и како морам сад у Петрогрду
тражити друго место и ићи у армију, отићи из Нове Сербије, јер она и тако због Хорватовог
пословања иде на то да пропадне. Па како бих имао много тешкоћа ако се будем оженио,

4
Симеон Пишчевић, Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића: генерал мајора и каваљера
Ордена св. Ђорђа (Нови Сад: Матица српска, 2013), 175.
5
Симеон Пишчевић, Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића: генерал мајора и каваљера
Ордена св. Ђорђа (Нови Сад: Матица српска, 2013), 32.
како сам због Хорвата много изгубио и место на двору оставио и како ми баш не би требало
да под таквим приликама ступам с Хорватом у сродство. А с друге стране, опет, ако се не
оженим због тога што ми је пропало све што ми је Хорват обећао па останем без друга у
животу, уђем у године и останем без наследника, а бог ми да да стекнем имање – коме да га
оставим после себе? Та, пропада ми и то што имам, и данас сутра имало би и то да дође
туђину у руке. А по томе што се госпођа потпуковница решила да ми да своју кћер, ја видим
само како и она и моја невеста осећају велику љубав спрам мене”.6
За њега је служба прва и најважнија и томе посвећује пажњу. Он одлази у Русију
због службе, вукући са собом жену, два мала детета, служавке и слуге. Намера му је да успе
у војничком позиву. Не говори много чак ни о својој породици, не помиње осећања, али
описујући догађај када је мислио да му се син удавио (о томе пише и Александар), као да
тражи искрено разумевање своје читалачке публике: „Замисли, читаоче мој, како ми је било
тог несрећног требнука кад сам видео како мо ми жена и син тону у воду. Зар то није био
грозан удар, страшнији и од оног кад сам н аисти несрећан начини прву своју жену и сина
изгубио, кад су обоје постали жртве онако ужасне смрти. А данас ми је, ето , моја зла
судбина опет то исто приредила О жалости моје! О несреће моје! – јадиковао сам Кад се
лед провалио чуо се страшан прасак и ломљава; и мени се лед, како сам ишао за каруцама,
провалио испред самих ногу. Вода је шикнула и пљуснула ме до колена, и да сам само још
један корак начинио – и ја бих у тој провалији нестао.”7
Критикујући неке појаве у друштву даје поуку младим нараштајима, указујући
индискретно на неке грешке. Провлачи и мане и пороке људи из свог окружења. Наклоњен
обичном човеку, сељаку, свим оним људима који га окружују и који су кренули за њим у
Русију, брижан према својим слугама, он критикује високе и богате слојеве руског друштва.
Колико год лепо да пише о неким догађајима у Русији, Симеонова душа остала је уз његов
српски народ у тадашњој Аустрији. Са много емоција сећа се и описује Србе у то доба, под
влашћу Аустрије. Као Србин живи и у Аустрији, као Србин живи и у Русији. Где год да је
боравио остаје човек: достојанствен и поштен. Као пример човека кога млади људи треба
да следе.

6
Симеон Пишчевић, Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића: генерал мајора и каваљера
Ордена св. Ђорђа (Нови Сад: Матица српска, 2013), 297.
7
Симеон Пишчевић, Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића: генерал мајора и каваљера
Ордена св. Ђорђа (Нови Сад: Матица српска, 2013), 310.
 У делу, Александра Пишчевића „Мој живот (1765–1805)”, описана је судбина
потомака Срба који су сеобом дошли у Русију и населили се, тако да се ова два дела веома
добро допуњују и тек прочитана један за другим, дају праву слику стварности тог доба.
Александар је био први Пишчевић рођен у Русији а сматрајући да је то веома значајно,
истиче на самом почетку својих мемоара. Његови мемоари ипак су објављени на српском
језику, непуна два века након његове смрти, а тек касније на руском језику. С друге стране,
напомиње да су сви његови преци Срби, које увек назива земљацима, да су племићи из рода
Паштровића. Мемоаре пише по угледу на оца, а обухвата перод између 1764. и 1798. године.
Бележио је све што му се догађа, наводећи да на тај начин сређује своје мисли и лакше
разуме, прилично окрутан, свет у коме живи. Такође се састоје из три дела и бројних
поглавља. У појединим епизодама о свом пореклу иронично говори, можда из разлога што
су му многи рођаци окренули леђа. Са својом фамилијом, или бар са већином, није имао
добре односе, нарочито са оцем, што га тишти, прогања и директгно утиче на његов
животни пут.
Није му свакако било лако, ни као војнику, ни као аутору мемоара, јер је увек био у
сенци, строгог и веома моралног оца. Његово сећање не допире до најранијег детињства, а
највећи утисак на њега у том раном периоду оставило је школовање, наметнутно очевом
вољом. Отац крут, захтеван, више због бриге да му се син не исквари, рано га је дао да се
образује за војну службу. Изузетно млад, ишао је у озбиљне бојеве и походе. У својим
мемоарима не коментарише много о војном позиву, јер се такав избор подразумевао.
Учествовао је у освајању Крима, након чега га шаљу у још напорнији и опаснији поход на
Кавкаској линији, јуриш на тврђаву Анапу и бројне друге. Описујући свој живот у руској
царевини, описује живот професионалног војника, живот у новој домовини у којој се наш
народ затекао. Ценио је храбре и добре восјковође и дивио се појединима од њих, нарочито
Евгенију Савојском. Највећи део биографије посветио је боравку у војсци, описујући до
детаља и чинове, и наоружање што понекад и оптерећује текст. „Записивао је називе свих
округа, градова, села и спахилука у којима је боравио, свих река које је прелазио, свих
планина на које се успињао; анализирао је и записивао положај свих логора кроз које је
прошао и правио планове за напад и одбрану. Описивао је сусрете са људима највиших
положаја (Потемкин), али и са онима ни нижим друштвеним лњствицама; понекда давао
читаве портрете својих надређених, понекад само угедну проницљиву опаску. Описивао је,
наравно, битке у којима је учествовао и свој удео у њима. Истицао је своју издржљивост,
непоткупљивост, уздржавање од пљачке, добар однос према поверним му војницима и
познавање војничког заната. Сопствена слика коју је видео у огледалу могла је бити
веродостојна или улепшана (за аутобиографију карактеристично је ово друго), али у сваком
случају кроз све описе провлачи се незадовољство напредовањем у служби, а за то
издостајање заслужених (мисли и пише Александар Пишћевић) признања и чинова криви
су отац и помало брат, сујетни или поткупљиви даваоци признања, па чак и судбина”.8
У неким моментима делује да је Алексанар пун незадовољства и сивила, да тамним
бојама слика свој живот и војничку судбину. Често је бунтован, љут на оца који му не пружа
довољно подршке. Тек пред сам крај живота, када је морао да брине о породици и
незахвалним сестрама, разуме оца и његову позицију. Судбина у коју верује, поиграла се с
њим много пута. Иако је био у суровим пределима Кавказа, у одлучујућим биткама, своје
ексадроне изузетно је водио и спремао за борбу, није успео да значајније напредује у
каријери. Сањарио је о личном војничком успеху и успону у каријери, схватајући да се до
каријере долази везама, подмићивањем, кокетирањем са онима на власти. Његова прича
тече уз иронију, сарказам, уз критике ауторитета. „Овај случај ми је показао да су пријатељи
мога оца, Потемкин и Салтиков, испољили према мени мање добре воље него његов
непријатељ Текелија, а да крај њега нисам имао препреку у злоби г. Острожског, овај
непријатељ мога оца би ми брзо прокрчио стазу којом бих стигао до успеха у служби. Треба
да кажем још и то да бих можда био унапређен у капетана да сам се приклонио кнезу
Салгову, управнку канцеларије грофа Салтикова, јер његова протекција је много значила
зато што је његова воља била грофова воља, али поштео је мене протежирао г. Апраскин,
који није биу добрим односима са кнезом Салаговом, овај је прво писменом наредбом довео
двојицу споменутих капетана, а затим су извршена унапређења, због чега више није било
упражњених места”.9 Иако је наклоњен Русији и осећа се као део њих, Александар пише и
о сплеткама, неморалу и подметањима у тим слојевима друштва. „Он у руску стварност
уводи један нови слој људи који на опасан начин нарушавају стабилност земље: то су
друштвени паразити, који живе од празних титула, тлачења народа и пражњења државне

8
Марија Клеут, „Предговор”, Алексанар Пишчевић, Сава Текелија (Нови Сад: Издавачки центар Матице
српске, 2019), 11.
9
Алексдандар Пишчевић, Мој живот (1765–1805) (Нови Сад: Матица српска: српско украјинско друштво,
2003), 153.
касе. Они се штите међусобно или су заштићени протекцијом моћника, чију су наклоност
добили захваљујући неморалним сплетакама и бескрупулозношћу. Ласкавци величају своје
заштитнке, обезбеђујући им тако добар глас у друтшву, и тиме чувају свој положај на којем
могу несметано да пљачкају државну касу.”10
Код Александра је специфичан и став да се људи рађају једнаки и он је повремено
огорчен на чињеницу да рођењем човек добија неке привилегије а не својим заслугама. Без
обзира на то, увек се нада и верује у боље дане. Идеја о једнакости свих људи, поштовању
људског достојанства, потреби да влада здрав разум у свету где живи одлике су
просветитељства. Описује живот реално, описује и уживање у животу, уз духовите и
шармантне опаске. Његов свет разнолик је, приказан упечатљиво и детаљно, отмено и
грациозно. Писао је и конкретно о неким српским породицама које су успеле на неки свој
начин (Петар Текелија) или пропале (Симеон Зорић). Са отворенм одушевљењем описује
кнеза Потемкин а у различитим ситуацијама: „Ко не зна за овог дивног човека великог ума,
који није био налик ни на кога! Видео сам га на Криму, где је лежао на софи окружен воћем
и изгледао као да не мисли ни на шта, али је и поред толике нехајности освојио Крим за
Русију. Видео сам га у Јелисаветграду где проводи време посматрајући како тридесет
четири генерала, који су били крај њега без икаквих дужности играју билијар, а одмах
затим одлучни очаковски јуриш огласио је свету његову способност”.11 У време сталних
борби са Турцима, запажа неке промене код турских ратника, 1791. године, сматрајући их
безвредним у јуришу, у појединачним борбама, страшљивим и плашљивим. Назива их
азијским Дон Кихотима, наводећи да су у време принца Евгенија били другачији, храбри и
вешти.
Александар приказује и сталешке односе средином 18. века али и друштвене односе
неких европских држава нарочито Аустрије, Русије и Пољске. Критички је настројен према
цркви и свештенству, највише због борбе свештенства и грађанства, који нису били
јединствени. Прекоре је упутио и монасима који скупљају милотињу по Русији. Писао је и
против лоших верских обичаја. Као просвећен и образован човек згрозио се због забрана

10
Јелена Беоковић, „Слика Русије у другој половини осамнаестог века у мемоарима Симеона Пишчевића,
Саве Текелије и Александра Пишчевића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, LVI/3 (2008): 570.
11
Алексдандар Пишчевић, Мој живот (1765–1805) (Нови Сад: Матица српска: српско украјинско друштво,
2003), 166.
бракова између православаца и католика, сматрајући да то католичка црква предузима како
би одвојила католички део нашег народа од правослоавног и „створила уверење да не
припадају истој народној целини”.12. Имао је изражене просветитељске идеје, сматрајући
да јесте важно служити монарху (служио у време Марије Терезије и Катарине II), али да
поред опште користи човек мора имати и личну корист, у супротном се неће остварити и
биће несрећан. Говори и размишља о променљивости судбине и живота али „личну срећу
или несрећу условљава на овом месту опптом друштвеном коришћу, то јест, акцијом
појединаца која је усмеренеа према добродетељи, користи друштву, која укључује и личну
срешу вршиоца, или према рђавом делу, штетном по друштво, које укључује несрећу
вршиоца.”13 Његов однос према школовању такође је специфичан. Сматрајући да се није
водило рачуна о посебним талентима и наклоностима ученика, да је образовање веома
лоше, да се градиво само прелети. Ипак, способан је да се усавршава, напредује и да пише
о томе. Поседује личну библиотеку, а надимке својим суграђанима и познаницима даје
према грчким боговима и јунацима. „У свом стану време сам проводио у читању, за шта ми
је библиотека г. Потемкина била отворена пошто сам се упознао са његовим
библиотекаром. Поред тота, прикупљао сам све то је било интересантно о Кавказу и
његовим житељима, бележећи притом и ратну историју ове земље, а све то није ми служило
само за прекраћивање времена, него и да бих одржао своје у навику да мисли стављам на
хартију. Од велике користи били су ми и дани када је у Гергијевску тврђаву стизала пошта,
јер г. Потемкин је неоспорно био један од најумнијих људи Русије и примао је разне новине
да би знао шта се дешава у свету, а када су оне стизале, окупљало се друштво одабраних
људи ради тумачења политичких догађаја”.14
Веома је противуречан када говори о Србима. На моменте као да му нису битни, као
да се само са Русима сродио. Наводи да су уображени, завидни, пргави, кавгаџије и
свађалице. Ипак, осећа се и приврженост и топлина када о њима говори, мада тога и није
увек свестан. Они су присутни стално, у сваком моменту, у сваком тренутку његових
сећања. Не пише само о свом народу с дозом ироније, већ и о другим народима и њиховим
обичајима. Подсмева се народним веровањима, ношењу хлеба и соли за срећан пут, пуцању

12
Милорад Павић, „Сиемон Пишчевић”, Од барока до класицизма (Београд: Нолит, 1966), 311.
13
Милорад Павић, „Сиемон Пишчевић”, Од барока до класицизма (Београд: Нолит, 1966), 318.
14
Алексдандар Пишчевић, Мој живот (1765–1805) (Нови Сад: Матица српска: српско украјинско друштво,
2003), 75–76.
бичевима ради протеривања старе године. „Из тог непосредног говора ниче и леп простор
за иронију. И то су вероватно најуспелији делови ове књиге. Пред нама је опора слика
Русије оног времена: Русије у којој царује мито, протекција, лицемерје... (О обичним
заменама имена да и не говоримо). Уосталом, то је време кнеза Потемкина и његових села.
Са дистанцом коју му је омогућила иронија, осврнуо се млађи Пишћевић и на друге народе;
проговорио је понешто о чистоћи у Грузији и чистоћи код Јевреја (чини ми се да стрији
Пипчевић није о томе писао); али и ољудској глупости, незнању, надмености... (Та иронија
је посебно жестока када је упућена генералима чија се сва тактика састоји у рушењу и
паљењу непријатељских села. Таква тактика код честитог војника изазива презир)15. У
тренутку када очекујемо оптимизам и ведрину, писање се нагло прекида јер се аутор
разболео и напрасно умро, у 41. години живота.
Свет у којима живе један и други, у којима се крећу и бораве, потпуно се разликује.
У Русији, где борави млади Александар, морал је на нижем нивоу, схватања и друштвене
норме су другачије, па отуда и разлике у писању и ставовима. Александров свет је сплетки,
свет превара и лажи, а могућности за хедонисте веома повољне: вино, укусне вечере и лепе
жене само су неки од елемената који су примамљиви. Пише отворено о својим авантурама
чак и са женама својих пријатеља, рушећи предрасуде и стереотипе. Као што је посвећен
биткама тако је посвећен и баловима, проводу, завођењу жена. Дознајемо да се ћерке из
чувених породица подводе моћницима, бракови из рачуна су готово нормална ствар, али он
ништа не осуђује, само посматра. Критикује друштво и слатко се смеје, чак и самом себи.
Готово да нема поглавља где није описао, до танчина, освајање и сваки тренутак са неком
од дама. „Александар Пишчевић склон је претериању: с једне стране, он људе уздиже до
земаљских божанстава (када говори о појединим руским владарима и војсковођама). С
друге стране, људску природу унижава доводећи је до гротеске и изопачености у којима се
лик човека готово потпуно губи. Његов подсмех људској глупости често је заједљив и
ироничан.”16 Он помиње Пољакињу, Грузијку и бројне друге жене које су „прошле кроз
његове руке”, описујући загрљаје и задовољство. Пореди своје везе са женама са
освајањима у рату, попут јуриша или тактизирања. За њега је верност велики терет . Симеон,

15
Миливој Ненин, „Животопис руског војника18. века”, Алексанар Пишчевић, Сава Текелија (Нови Сад:
Издавачки центар Матице српске, 2019), 64.
16
Јелена Беоковић, „Слика Русије у другој половини осамнаестог века у мемоарима Симеона Пишчевића,
Саве Текелије и Александра Пишчевића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, LVI/3 (2008): 567.
с друге стране, не верује много женама, уздржан је и обазрив. „Док старији Пишчевић, у
тренутку кад његов литерарни двојник стиже до вртова, соба или канабета прекида или
преусмерава приповедање, у мемоарима његовог сина оно тад почиње. Љубавно
сједињавање се перифрастично наговештава”. 17
Како наводи Драгана Б. Вукићевић код
стријег Симеона мушко-женски односи били су цензурисани а код Александра опсцено
предочени, али да свакако откривају исту „детерминистичку” мисао просвећености – да се
жена слично промишљала било да су јој се с поштовањем обраћали као пријатељици или
мајци, или је с дивљењем и/или непоштовањем полагали на канабе.18
Симеон и Александар потпуно су различитог темперамента. Различито доживљавају
важност новца, начин на који се гради војничка каријера и сам однос према животу. Симеон
је сматрао да је боље ићи тежим путем, мучити се, а син погледа упртог као великим
биткама, Суворову, незадовољан што нема више могућности да напредује. Тако на различит
начин и пишу: Симеон објективно и помало уздржано, Александар отворено и искрено, без
увијања, улепшавања. Не крије своје мане, наводећи да је прек, понекад пргав, чак и
несмотрен. Симеон Пишчевић, причајући своју причу, прећути неке своје мане, али уме да
нађе равнотежу између себе и света. „Са даровитом прецизношћу – при томе треба прећи
преко општирности које у овом случају нису важне – он уме да уреже свој лик у обилни
рељеф ликова, сцена и збивања који теку око њега. Та прецизост, међутим, свакако није
само дар, мада је то пре свега. Пишчевићева сећања никада нису само пуко набрајање. И
кад се ради о детаљима далеком средишту збивања какве сцене, они су његов доживљај”. 19
Симеон објективно и реално износи податке о западној Европи, степама Русије, пољске
провинције. Он је организован, има склоност ка правилима, реду, доследан је. Приповеда
искрено, доносећи рационалистичке судове, опет прецизно и једноставно. Увек се осећао
као Србин и чак је тражио да га сахране на отвореном а у аманет сину оставио да се ту на
том месту сагради црква као здаужбина, на име архиђакона Стевана, патрона фамилије.
„Па кад је, онда, такав, писао и мислио свој жвиот на руском – и могао то, онако како је
њему било потребно, чинити само на руском - , он је тиме, том духовном фрустрираношћу

17
Драгана Б. Вукићевић, „Интимни свет у меморарској прози 18. века”, Наука и традиција (Пале: Филозофски
факултет, 2013), 352.
18
Драгана Б. Вукићевић, „Интимни свет у меморарској прози 18. века”, Наука и традиција (Пале: Филозофски
факултет, 2013), 357.
19
Бошко Петровић, „Симеон Пишчевић и његови мемоари”, Летопис Матице српске, књ. 407, св. 2 (1971):
140.
дао не само још један види самога себе, већ и још један пример поробљености свога народа.
Али он је себи свакојако остајао веран”.20
Оно што се може рећи и за једног и за другог аутора јесте да су војници, и то веома
добри и часни. Бити частан војник била им је звезда водиља. И управо моменат када млађи
Пишчевић губи своју животну радост јесте када напушта војни позив. Oсновна разлика
између њих је што Симеон дневник или мемоаре намењује свом народу, пишући највише о
њему, а Александар је и ту прилично окренут самом себи. Њихово писање нагло се прекида,
без неког краја или закључка. Без обзира на то, дали су нам, сваки на свој начин, веома
драгоцену слику једног доба. Једног изузетно тешког времена, судбински тешког. Опет се
у њихове животе уплела она иста судбина, која им није баш била наклоњена, не дозволивши
им да до краја ураде оно што је започето. Можда ни овај пут? Кроз ове приче о људима које
помињу, макар биле и само епизоде, удахњује им неки нови живот а историјска дешавања
и занимљиви судбински догађаји враћају нам се на занимљив начин.

20
Бошко Петровић, „Симеон Пишчевић и његови мемоари”, Летопис Матице српске, књ. 407, св. 2 (1971):
146.
 ЛИТЕРАТУРА:

Примарна литература:
1. Пишчевић, Алексдандар. Мој живот (1765–1805) (Нови Сад: Матица српска: српско
украјинско друштво, 2003), 75–76.
2. Пишчевић, Симеон Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића: генерал
мајора и каваљера Ордена св. Ђорђа. Нови Сад: Матица српска, 2013.

Секундарна литература:

1. Беоковић, Јелена. „Слика Русије у другој половини осамнаестог века у мемоарима Симеона
Пишчевића, Саве Текелије и Александра Пишчевића”, Зборник Матице српске за
књижевност и језик, LVI/3 (2008): 561–594.
2. Вукићевић,Драгана Б. „Интимни свет у меморарској прози 18. века”, Наука и традиција
(Пале: Филозофски факултет, 2013), 347–358.
3. Клеут, Марија. „Предговор”, Алексанар Пишчевић, Сава Текелија (Нови Сад: Издавачки
центар Матице српске, 2019), 9–15.
4. Ненин, Миливој. „Животопис руског војника18. века”. Алексанар Пишчевић, Сава Текелија
(Нови Сад: Издавачки центар Матице српске, 2019): 63–65.
5. Павић, Милорад. „Симеон Пишчевић”, Од барока до класицизма. Београд: Нолит, 1966.
6. Петровић, Бошко. „Симеон Пишчевић и његови мемоари”. Летопис Матице српске, књ.
407, св. 2 (1971): 123–146.