Nikola Boalo (1636-1711)

Boalo se pojavljuje na samom početku zlatnog doba franc.klasicizma. Nije formulisao načela
i pravila, jer je to već bilo učinjeno, ali je on otišao dalje pokušavši da otkrije estetički smisao
načela i pravila i da umetnost klasicizma odredi u odnosu na druge i drukčije struje te epohe.
Odbacuje barok i precioznost, a zadržava rafiniranost, rafiniranost duha, osećanja i izraza.
Krajnjem idealizmu suprotstavlja u ime razuma istinitost prirode, da bi s druge strane
preterano gruboj slici realnosti i sirovom zdravom razumu suprotstavio rafiniranost. Uzori su
mu Aristotel i Horacije. Boalo objavljuje O pesničkoj umetnosti 1674.godine (delo pisano
1669 – 1674). Boalo je postao član Francuske akademije 1684, uz podršku kralja Luja XIV.

Formulisao je teoriju klasicizma.

Zajedno sa jezuitskim učenjakom Rapenom, autorom spisa „razmišljanja o Aristotelovoj

poetici“ doprineo je da formalistička i kruto shvatana doktrina preraste u poetiku.

Naziv KLASIČAN dobijen je od la. Classicus, što znači građanin višeg reda po položaju,
imanju i moći, i po obrazovanju. Termin je uveo rimski retoričar Aul Gelije u 2.v.n.e. Kasnije
pojam dobija druga značenja, da bi od 18.veka ušao u književno-teorijsku upotrebu da označi
sve suprotno od romantičnog.

Teorijska poetika klasicizma može se svesti na:

Nadahnuće- umetničkog stvaranja nema bez nadahnuća, bez genija, ali ono nije dovoljno.
Potrebno je i znanje i teorijsko obrazovanje.

Razum- Entuzijazam, polet mašte i zanos strasti nije dovoljna, potreban je i razum koji će da
ih obuzda i usmeri. Teorija klasicizma počiva na racionalnom ali se nikako na njega ne sme
svoditi.

Priroda- Umetnik je dužan da stvara prema prirodi, ali delo ne sme biti prosto podražavanje,
već specifičan preobražaj stvarnog tj. Fikcija realnosti. Klasicizam favorizuje pojedinca, ali
ne nastranog i neobičnog čoveka, već iszuzetnog po istorijskoj sudbini i značaju.

Kult antike, podražavanje i originalnost- Veliko divljenje prema starim Grcima i

Rimljanima ne sme se svoditi na prosto kopiranje, već treba poslužiti da se iz njihovih dela
uzme kalup po kome će se stvoriti originalna dela.

Odnos korisnog i lepog- to je cilj umetnosti. U osnovi preovlađuje Horacijevo shvatanje da

treba spojiti korisno i lepo. Kod klasičara se moralni cilj podređuje lepom. Umetnost se ne
sme svoditi isključivo na vaspitačku ulogu, jer je umetnik taj koji samo podstiče na
razmišljanje kakav čovek treba biti ali na poetički način.

Pravila- Za klasicizam je karakterističan kult pravila. Naročito pravila o dramskom

jedinstvu, o 3 dramska jedinstva. Potčinjavanje unapred određenim pravilima, vidovima
forme ima cilj da obuzda i kontroliše stvaralačko nadahnuće.
Problem stila- Istinitost, jasnost, čistota izraza, jednostavnost, osećanje mere, sažetost,
raznovrsnost tona i skladnost su odlike umetnosti klasicizma uopššte.

Teorija književnih rodova- Elementi karakteristični za jedan knj.rod po pravilu se ne smeju

ponavljati u drugom književnom rodu. Strogo razdvajanje rodova po pravilu počiva na
principu jedistva celine. Poezija se deli na lirsku, epsku i dramsku. Tri velika roda su:
tragedija, epopeja i komedija. Za mnoge klasične rodove u kojima je klasicizam ostavio
remek-dela, teorija ne predviđa nikakva posebna pravila: pisma, basne, pripovetke u stihu,
romane. To je dokaz da teorija klasicizma ne počiva na kanonima, već na svojevrsnom
poimanju lepote.

Kao kritičar, Boalo je nepokolebljiv, jasan u izboru i isticanju vrednih savremenika: Molijera,
La Fontena, Rasina; Takođe je jako cenio antičku književnost i to čini iz visoko postavljenog
ugla gledanja klasicističke poetike.