Isidora Sekuli

Vojvoansku tradiciju srpske knjievnosti, uz Perovia, nastavlja i Isidora Sekuli (1877-1958).

Roena u Moorinu, u Bakoj, po struci pedagog, ona je najvei deo ivota provela u Srbiji (od
1909), tanije u Beogradu (od 1911). Knjievni rad zapoela je kasno, posle tridesete godine.
Prvu kritiku objavila je 1910, do prvog svetskog rata izile su joj dve knjige, Saputnici (1913) i
Pisma iz Norveke (1914), ali u njima je ona ve sasvim oformljen pisac, na iju su pojavu
skrenuli panju najistaknutiji kritiari tog doba, Skerli i Mato. Obe spadaju u lirskomeditativnu prozu. Saputnici su zbirka impresionistikih crtica, skica i zapisa u kojima
preovlauju aforizmi i misli o optim temama. Svi tekstovi pisani su virtuoznim stilom, za koji je
Mato naao duhovni naziv "ples rijei". Tom stilu smeta manirizam, traenost efekata,
afektiranost, hladnoa tona. Iako koncipirana subjektivno, njena knjiga ima malo neposrednosti,
malo oseanja, ona je sva u znaku intelektualnih analiza i optih refleksija. Te osobine nalazimo i
u Pismima iz Norveke, ali one su se ovde delimino izmenile u doticaju s predmetom. Isidora se
oslobaa egzaltiranog subjektivizma i okree svetu izvan sebe. Poetski doivljaj surove norveke
prirode ini osnovu knjige. Isidoru privlai sve to je iskonsko, uzvieno, tragino i groteskno u
prirodi, blii joj je sever od juga, gorostasne planine od valovitih pejzaa ili ravnica. U knjizi su
dole do izraza i misaone tenje spisateljice. Ona razmilja o ljudima i njihovom ivotu, o
neraskidivoj povezanosti prirode i ljudske sudbine, zatim o osobinama norvekog oveka, o
etnikom karakteru naroda, o norvekoj istoriji i kulturi. Njeno delo je vie putopisni esej o
zemlji i narodu nego putopisni izvetaj o putnikim doivljajima i susretima s ljudima.
Izmeu dva rata i posle rata Isidora je najvie radila na pripoveci i eseju. U pripovetkama
obraivala je poglavito teme iz graanskog ivota Vojvodine i Srbije. Posebnu panju posveuje
sudbini malovarokih porodica, tako da veina njenih pripovedaka predstavlja neku vrstu
porodine istorije, sage. Slino Ignjatoviu i Stankoviu i drugim piscima koji su obraivali
sline teme, i ona se najvie bavi ekonomskim propadanjem te moralnim i biolokim
izroavanjem. Fatum prolaznosti i smrti obeleava naroito njenu najbolju knjigu pripovedaka,
Kronika palanakog groblja (I, 1940, II, 1958). Perspektiva iz koje daje sudbine pojedinaca i
porodica originalna je i simbolina. Sve, izuzev dve, poinju na isti nain: slikom palanakog
groblja i opisom groba glavnog junaka ili, kao u najboljoj pripoveci u knjizi, Gospa Noli, opisom
grobova svih linosti. To je poetak posle kraja, od groba, a ne od kolevke: oni o ijoj se sudbini
pria odavno su mrtvi i zaboravljeni, i to saznanje lebdi nad celom pripovetkom, dajui joj
fatalistiki i melanholini prizvuk. I postupci kojima su oblikovane te sudbine jesu osobeni. Ipak
je okosnica hroniarska, samo izlaganje nije dato u hronolokom nego u asocijativnom kljuu.
ve na poetku postignut je izvestan uvid u celinu koja se dalje razvija iznoenjem dogaaja,
davanjem podataka iz biografije linosti, o njihovim karakternim osobinama, slikanjem
ambijenta. S glasom pripovedaa koji vie komentarie nego to pria meaju se stalno
kolektivni glasovi, nosioci javnog mnjenja palanke. Tim postupkom hronike se pretvaraju u
svojevrsne narativne eseje, studije palanakih karaktera i palanakog mentaliteta.
Esej predstavlja osnovnu formu dela I. Sekuli, formu kojoj tee i drugi anrovi kojima se bavila,
lirsko-meditativni zapis, putopis, pripovetka. Zato se ne treba uditi to esejistika zauzima
najvie mesta u njenom stvaranju. Tematski dijapazon tu je veoma irok. Isidora pie najvie o
piscima, naim i stranim, i drugim knjievnim temama, ali isto tako i o drugim umetnostima, o

slikarstvu, pozoritu, muzici, zatim o pitanjima jezika, morala, filosofije itd., to se naroito
ispoljilo u njenoj najznaajnijoj esejistikoj zbirci Analitiki trenuci i teme I-III (1940). Od
pisaca kojima se bavila, u njenom esejistikom opusu sredinje mesto zauzima Njego, kojem je
posvetila itavu knjigu s karakteristinim naslovom, Njegou knjiga duboke odanosti (1951), gde
je doao do izraaja njen oboavalaki odnos prema pesniku i poeziji uopte. Od optih tema
najvie se bavila jezikom, u kojem je videla osnovu cele narodne kulture, ogledalo narodnog
duha (Govor i jezik, kulturna smotra naroda, 1956). Njen jeziki ideal jeste romantiarski,
vukovski, smatrala je da je autentini jezik samo onaj kojim narod govori i stvara. Divila se
osobito Ko Kao kritiar Isidora je vie tuma nego knjievni sudija. Smatrala je "da je autentina
kritika, sem po izuzetku, uvek vie interpretacija nego presuda; a neautentina kritika, sem po
izuzetku, uvek vie presuda nego interpretacija". Stoga ona retko daje ocene, a ukoliko se uputa
u vrednovanje, njene su ocene uvek pune blagonaklonosti i lepih rei, a zamerke uvek date s
ogradama, zaobilazno. Njena je stvarna snaga u interpretacijama koje su manje zasnovane na
prouavanju i analizi a vie su slobodno, asocijativno nizanje misli, zapaanja, slika i primera,
pri emu su pisac i knjiga o kojima pie vie povod nego stvarni predmet. U njenim esejima nai
emo mnotvo neobinih asocijacija, slobodnih varijacija na osnovne teme teksta, s briljantnim
stilskim obrtima i virtuoznim interpretatorskim efektima, tako da su ih neki uporeivali s
muzikim interpretacijama. Svemu tome nedostaje sistem koji bi izlaganju dao vrstinu i
koherentnost tako da se italac brzo zamori. To je blistavost i neobinost koja se moe primiti
samo u manjim dozama. Zato su joj krai eseji uvek bolji od duih. U njima je ona majstor bez
premca.
ievu jeziku, tugujui to on nije postao jezikom cele srpske knjievnosti.