3. Историјска сведочанства о нашој усменој књижевности (до 15.

века)

ПОМЕНИ:
-преглед помена и записа може се поделити на три периода:
1. до XII века
2. период до пропасти последњих српских средњовековних држава – тј. до XV в.
3. од XV в. до поч. ХIХ века (Вуков сакупљачки рад).

- 1. период: пре и око досељења Словена до XII века

* IV век: визиготски свештеник Улфила у свом свом преводу Светог писма за певача (шпилман
– забављач) користи словенску реч плинсјан;
* VI век: грчки историчар Прокопије говори о нападу Грка на Словене, који су претходно заспали
певајући;
* VII век: Теофилакт Симоката, византијски истoричар, помиње догађај из 592. када су
Византинци у Пропондитском приморју ухватили три Словена (уходе?!) који су код себе
имали цитре и тврдили да се радије баве певањем него ратовањем
* IХ век: у Синајском требнику забрањује се извођење коледа “како бивши пагани чињаху”;
* Црноризац Храбар у расправи О писменех (поч. Х в.) говори о постојању гаталица (басми) и
гатању по чртами и резами међу Словенима;
* Х век: византијски цар Константин VII Порфирогенит у делу De administrando imperio (О
управљању државом) помиње словенске певаче, а даје и низ прича у маниру културно-
историјских предања;
* Х век: протопрезвитер Козма у беседи против богумила напада гусле и говори да Словени
“љубе гусле, играње и бесовске песме, да пију вино и верују у срећу, снове и свако учење
сатанско”. Могуће је да су те песме биле обредног карактера – еротске

* ХI век: у Русији забрана коледања

* ХII век: Regnum Slavorum (Летопис попа Дукљанина), помиње постојање усм. Традиције,
доноси и уобличене теме и мотиве. Први је споменик с наших простора који доноси уобличене
мотиве попут – убиство у лову, плашење непријатеља буком, ослобађање из тамнице вољеног
сужња, даје локална предања, легенде о свецима заштитницима, помиње обичај тужења...

- 2. период: ХII–ХV века

* Крај ХIII и поч. XIV века: Теодосије истиче у Житију Св. Саве да је Стефан Првовенчани
лепо певао уз гусле, а такође говори како је Сава, у младости мрзео љубавне песме.
* Теодосије, такође, у Канону заједничком Симеону и Сави (ХIII век) чува мотив, везан за усм.
предања о светом Сави – вучјем пастиру у стиховима: Немој пуштати да на нас/ Навале
вуци/ Што стада не штеде.
* ХIII век: охридски архиепископ Димитрије Хаматијан забрањује русалије и сведочи како су за
Тројице “гомиле младића ишле по селима и пастирским становима скачући, играјући и
певајући”
* ХIII век: Иловичка крмчија и превод Синтагме Матије Властара (ХIV в.) доносе податкe o
певачима у Старој Рашкој;
* ХIV век: византијски летописац Никифор Грегора говори о “тужној монотонији” песама
војника из његове пратње, који, пошто су залутали у неку шуму крај Струмице, “туробним
гласом” певају “у славу јунака о којима он нити је што чуо нити их је где видео” (1326).
* Поч. ХV век: Григорије Цамблак у Житију Стефана Дечанског пише да је деспота народ
“венчавао победним песмама” (после победе над Бугарима код Велбужда).
* ХV век: дубровачки архив чува одлуке Малог и Великог вијећа којима се забрањује “плесати
као и играти и пјевати попијевке и нарицати за мртвима“ ( у просторијама цркве Свете
Марије).
* ХV век: Јурај Шижгорић у делу De situ Illyriae et civitatе Sibenici сведочи о постојању развијеног
жанровског система поезије, помињући пословице, тужбалице, сватовске, љубавне, песме у
колу и посленичке песме поредећи их с поезијом античких грчких и римских песника.
* Из ХV века сачувани су и први записи лирских и епских песама.
* У судским списима (Дубровник) забележени су први стихови српске лирске народне песме („Ој
Јело, вита Јело/ не ход' сама на воду“ уз припев: „Климоје на води“. Дубровачки властелин
тужи своје другове највероватније зато што су стихови алудирали на одређену животну
ситуацију.
* На свечаности у част напуљске краљице, Изабеле дел Балцо певали су на српском језику
бугарштицу о тамновању војводе Јанка у тамници деспота Ђурђа Бранковића. Извођачи
кружили уоколо “скачући као козе” и певали (говори Рођери де Пачијенца који их је слушао
и на италијанском записао текст песме). И даље трају полемике око нац. припадности записа,
рода, жанра и изворног облика стиха.
* Константин Михаиловић (војник Деспота Ђурађа, а затим јањичар) у аутобиографском делу
Јањичарове успомене доноси догађаје из српске историје, углавном под утицајем усм.
традиције (нпр. елементе косовског предања – први помиње име Муратовог убице [Милош
Кобила] и групу људи која је издала Лазара)

-3.Период: од XVI до XIX века (следеће питање)