Analiza apokaliptičkih pesama Vojislava Ilića: „Himna vekova“

„Kad se ugasi sunce“ i „Poslednji dan“

Vojislav Ilić (1862-1894) bio je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika 19.veka. Ilić je odbacio
romantizam I polako književnost približio modernizmu. Njegove pesme bile su elegične, melanolične I u
njima je ostavio svoju ispovest. Nije pisao iz kolektivne perspektive, već je svoj stav I svoje emocije
ispisao u vidu pesme. Vrlo često je u pesmama pokazao rodoljubivost, I želju za nekim lepšim, prošlim
vremenima. Želeo je da svojom književnošću utiče na društvenu I političku borbu. Ilić nije štedeo na
opisima u svojim pesama, tako da u većini njegovih pesama imamo jasnu sliku priode I onoga što je
okružuje. Najčešće teme I motive koje Vojislav spominje jesu prošlost, bolja vremena, prolaznost
vremena, propadanje I razaranje, I smrt. Ilićevi stihovi, suprotno od romantičarskih, nisu bili slobodni, već
je najčešće pisao u šesnaestercu.

Himna vekova

„Himna vekova“ je apokaliptička pesma Vojislava Ilića, napisana u šesnaestercu 1891.godine, par
godina pred kraj njegovog života. Već na početku pesme kao da vidimo pesnikov predosećaj sopstvene
prerane smrti. Pesmu započinje stihovima u kojima se i sam pita da li je san ili java mesto koje često
posećuje. Ovim pesnik želi reći da je svet oko njega postao previše mračan, da više nije siguran da li je to
zaista stvarnost. Mesto koje opisuje je prvi prikaz apokaliptičke pesme. Slike su vrlo hladne i neprijatne.
To mesto izgleda kao posledica kraja sveta, zbog Ilićevog opisa istog. Dodavši vetru epitet „grobovski“
uviđamo da se radi o pustom i hladnom mestu koje čist kontrast svakodnevnog života. Pošto je Vojislav
čitav svoj život vodio bitku sa bolestima, smrt mu nije bila strana, tako da i ova pesma u sebi nosi motiv
smrti. Ne možemo sa sigurnošću znati, ali možemo predpostaviti da pesnik spominjajući muškarce, žene i
decu koji nose maske prilikom sporovoda, govori o tadašnjoj epidemiji kolere koja je vladala tih godina.
U drugoj strofi lirski subjekat se pita odakle dolazi sprovod koji vidi pred sobom, i kuda on ide. Znajući da
je svaka himna pisana sa nekom posvetom, za ovu možemo predpostaviti da je posvećena mnogim
žrtvama koje je odnela ova bolest.

Kada zađe sunce

Pesma „Kada sunce zađe“ napisana je 1893.godine. Ne možemo da ne spomenemo opet, da je i

ova pesma kao i predhodna posledica pesnikove prerane smrti. U prvoj strofi vidimo sliku noći,
saznajemo da je sunce zašlo I da su zvezde prekrile nebo. U drugoj saznajemo da je to vreme kada je lirski
subjekat najusamljeniji. Noć je vreme kada mu misli I emocije dolaze I da tada od njih ne može da
pobegne. Progone ga san I smrt. Kada utone u san svet u njegovoj glavi tada oživi. U trećoj strofi opisani
su stogodišnji hrastovi koji pevaju monotono, neku staru pesmu. Stogodišnji hrast je asocijacija na smrt I
bolest. Napravljen je kontrast, nasuprot starom hrastu, stoji mali beli cvet što može biti simbol mladosti.
Taj beli cvet upoređen je sa srebrnim zvonom, koje može biti simbol slobode, spasa I mira. Oko cveta vrt
peva I živi, baš sve suprotno od hrasta I monotone stare pesme pune jada. Lirski subjekat opet u četvrtoj
strofi naglašava kako u noći misli samo dolaze iz mraka, sa svih strana, kako su glasovi u njegovoj glavi
sve glasniji I sve ih je teže podnositi. Njegova duša, kao I njegove misli, podeljene su na dva dela. Misli su
I pozitivne I negativne, jedan glas u njegovoj glavi se cereka, a drugi očajno kliče.
 Lirski subjekat je nemoćan da s njima izađe na kraj. Osećanja I misli od kojih uspeva da pobegne
tokom dana, kada noć padne, on ne može da im pobegne. Lirski subjekat nije spokojan, nema mira,
njegova duša je baš kao I stogodišnji hrast. Sunce možemo poistovetiti sa životom I nadom, ali onog
trenutka kada ono nije tu, problemi, tuga I jad je ono što nam ostaje. Ono od čega uspemo pobeći tokom
dana dok smo zaokupljeni, tokom sna, kada je noć I mir, to nas stiže.

Poslednji dan