Ако се не надаш неочекиваном, открити га нећеш, јер га је тешко пронаћи.

Хераклит

Предговор

Први део

... моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам
живио. ( Из Мемоара проте Матије Ненадовића)

Не треба видети стварност онаквом какав сам ја. Паул Елуард

И стихови Диса

Издавачко предузеће Нолит је изразило жељу да објави избор из песничког рада и поверио је
Дединцу да тај избор сам изврши. Дошло је време да се суочи са оним који је био некад.
Децембарска ноћ у 1955. Постаје му јасно да је сувише лако и без размишљања примио понуду.
Примио је тешку обавезу да објави оно што су уствари други написали, други који су некада били
ја, који су то нешто написали у журби и жестини, али без жеље да то постане литература. А
уколико су пристајали, у раздобљу између два рата, да неке од својих недотераних рукописа
објаве, увек је то било са намером да изазову револт средине у којој су били принуђени да живе,
да нешто у њој негирају, да њене столетне истине нагризу; никако да се било у ком виду потврде у
једном друштву које им је загорчавало живот и чинило га неподношљивим.

Обавезао се да одабере из њихове исповести оне редове који би још могли да наиђу на живе
одзиве у њему и по могућству код извесног броја његових савременика.

У овим суочавањима се труди да се прилижи тим својим некадашњим ја, да се избрише пред
њима, да скоро нестане у њима, није уверен да би он могао бити најсрећнији, најпозванији њихов
читалац од неких младића који су искрсавали пред Дединцем из глуве и јутарње магле док се он
спуштао ка утонулим рекама, сломљен и уморан, лутајући за упаљеном сени која се давно од њега
откинула, а често је силазила калемегданским стазама у трагању за смислом свог неспокојног
трајања. Није се усуђивао да се дубље загледа макар у једно од покретних огледала. Да у њима
потражи свој давно погинули лик. Та огледала која су пловила била су замагљена. И да се загледа
дубоко у њима ништа не би спазио. Ти младићи које је сретао могли су бити ближи него он сам
оном младом човеку који је некад био.

Желео би да поверује како неке од тих младића који се помаљају из магле изједају његове сумње,
некадашње. Нека питања. Да траже одговоре о односу свести и потсвести, о животу и смрти, да и
они пребирају у ватри заноса неке случајне речи, наговештаје мелодија и хватају слике над
најтавнијим, најтајнијим кладенцима сазнања и емоције, па их бележе ужурбано да им ништа не
би промакло. Већ сутрадан они увиђају да од њиховог стваралачког хаоса, у рукопису, на јави није
остало ништа. и они даље морају трагат иза својом алхемијом речи, која ће им омогућити да
испишу друга кретања у небесима, зрачења невиђених боја, брујања и мелодије неслушаних
хармонија.
Могли су бити дакле, позванији младићи или неко кога није сусрео, али је на њег амислио упорно.
Младић на тргу, обавијен сумраком. Који је сав упетен у сенке. Он проклиње речи невернице
којима је принуђен да се служи, а оне га стално изневеравају. Оне никада неће моћи да изразе
бујност и силину његових емоција, ни све нове и нове кошмаре његовог субјекта. Тај младић
одбија да напише нешто о песнику који га и делом и животом учи да поезија није само уметност,
већ и један начин како да се живи, како да се буде. Он ћути, слуша варијације свога ћутања и реч
неће да изусти о своме песнику. А за њега је тај песник узор и путоказ ка непознатом. Дединац
нагађа да ли је за тог усамљеног младића, као и за њега некад, путоказ генијални деран Артур
Рембо, шеснаестогодишњи лицејац који је свим песницима света 1871 године упутио поруку да
песник мора бити видовит, не гатар и врач, него врховни научник, да песник треба да учини себе
видовитим и да то може постићи само ако је обрађивао своју душу, већ богату више но ико. (Лаза
Костић је забележио неколико редова о уметничкој инспирацији о томе да се у песничком заносу
не престаје свест, не гаси воља, свест постаје дружбеница заносу. Он није веровао да уменик
може душу да стави у стање заноса кадгод и по вољи. Уметник може одложити причање. Али
својом вољом да дође у песнички занос то нико не може. То је из књиге о Јовану Јовановићу
Змају). Да ли је његов песник Рембо, чија се охолост хвалисала да је изумео песнички говор који
ће моћи да прихвате, истовремено, сва чула.

Не постоје речи и језичке ознаке које би могле непосредно да искажу све негдашње мисли, мутне,
запретене, речи за оне моје хаосе сензација и снова, које је и само име рембо изазивало у мени.
Воли што млади човек ћути јер младост неће да говори о својим велим љубавима.

Бујица речи скоро сама од себе навире, те речи би хтеле да га исмеју, и он њих би хтео да исмеје.
Неколико строфа које не разумем о речима су. Дал и икоме на свету реч дрво нешти значи. Реч
звезда и реч камен. Речи које од чаме нису никад оболеле и нису никад никог ни мрзеле ни
волеле. Те речи га неће преварити, иако зна да једна друга врста песника као шт осу Маларме и
Валери, која је њему поприлично страна, због недостатка језика, недовољности и стерилности, у
језичком отпору налази потстрека и оправдања за своју поезију, за поезију уопште.

Кошава је оборила лампу. Завладала је ноћ, најдужа у години. А то је ноћ без сванућа. Тражи у
помрчини трагове своје прошлости али је свуда ветар и тавнина. Бруји моја соба – шкољка као да
чува јауке свих ветрова овога света.

Прегледа шта је малопре написао. Већ прве речи ни ја сам, данашњи, не бих могао да прихватим,
а камоли био који од оних младих људи, који су, некад, бележили прве моје текстове. Они би се
презриво насмејали.

Млади људи су се изгубили у непознатом, али са отвореним очима као да капке на њима и немају.
(Hugo von Hoffmansthal, записао је о инспирисаном песнику да не може ништа да пренебрегне.
Пред ниједним бићем, пред ниједном ствари, ниједном утваром, ниједним фантазмом рођеним у
људском мозгу, он нема права да затвори очи. То је као да му очи немају капака.)

Прави путници су они који одлазе да би отишли. Они сневају безмерна чулна уживања, друга и
непозната.
Да ли могу песничком да назовем нашу младост? Та младост је трошила, истрошила своје најбоље
снаге са убеђењем да их дарује анти-књижевној, анти - уметничкој борби.како да апострофирам,
да ли именом песника, оне младе људе који су записали некад прве моје текстове уверени да не
стварају тиме литературу, већ само дају прилог једном широком и заносном покрету који треба
искрено да послужи потпуном ослобађању људског духа. Да ли сме да назове песмама њихове
прве рукописе, загонетне редове који су објављени у часописима путеви и сведочанства. И да ли
сме јавну птицу да назове песмом. Којим изразом да се послужи? То нису песме. Они охоли,
самоуверени и пуни сумње, презриви према литератури не би пристали да се њихови текстови
ставе под тако компромитовано име. Текстове су исписивали ретко и водили рачуна о речима
великана, њиховог претходника да све воде мора не би биле довољне да сперу једну мрљу
интелектуалне крви. они су немарно одбацивали те текстове. Са таквим нехатом су се односили и
ствараоци у свету. Они су лепили на платна исечке дневних листова, одбачене убоге крпице,
дотрајале карте за игру, истрошене кутије жижица, све те траље свакодневног живота, које нису
ником потребне, осим њима да би што непосредније могли да жабележе своју емоцију, не
жалећи нимало што ће дело убрзо материјално пропасти. То су заправо залепљене хартије и
колажи. Кубистичке залепљене хартије, дадаистички и надреалистички колажи. У естетском и
етичком погледу циљеви се дугоко разликују. Кубисти су се служили тим средстом само зато да би
појачали анонимат своје фактуре, наово се дочепали форме и поново унели у сликано дело
страсност која је почињала да га напушта. За дадаисте и надреалисте колажи нису могли да теже
било каквом пластичном циљу, они су били једна нова магија која је настојала да дискредитује
уметност и њена племенита средства, придавајући притом велику улогу случају, као и најубогијим
материјалима, па чак и отпацима. За матиссеа, колористу, опсечена хартија представљала је
могућност коју је он себи оредио да црта боју, да је потчини директној сечи маказа, задржавајући
притом квалитете елеганције и одлучности једног линеарног цртежа... који не постоји. Ту лепоту
ефемерности прослављао је и песник растко петровић. Он је саветовао у једном поетско
ироничном напису, а то је споменик, да се на мермерну плочу стави ваза испуњена само свежим
цвећем, или да се изваја од правог снега кип победе, јер споменици треба да буду ефемерни а не
да гранитно пркосе зубу времена.

Хоће да помене имена неколико песника: Бодлер, Рембо, Лотреамон, Аполинер, Дис, Ујевић,
Црњански, Растко Петровић.

Бодлер. Уклети песник, сатански, демонски, покушавао да нас заплаши вампирима, лешинама,
грешницама, опојним дрогама, клупчадима лезбијки, а у ствари се он бојао. Он је за нас био
песник и кад је испевао најлепше песме о прекоморским путовањима, о далеким, егзотичним
земљама, кад је упућивао својој драгој, свом чеду, својој сестри, позив на пут у чаробне крајеве,
тамо где је све само лепота, ред, раскош, спокојство и милина. Те пловидбе на крају воде до на
дно понора, пакла или неба, шта мари, до дна непознатог да би се нашло ново. Био је песник док
је гледао своју драгану, у чијој се лепоти спајају детињство и зрелост. Био је песник и у неким
песмама у прози, у естетским огледима у којима је размишљао о песничкој инспирацији или
стваралачкој емоцији, али не више уз дејство алкохола и опојних дрога, него природним путем.
Био је песник у једноставности и прозирности јутарњег сутона, у чежњивој мелодији балкона и ли
у сну париском, то је баснословна визија једног новог предела, фантастичног града будућности.
Бодлер је ту лепоту тек у сну видео, њене строге законе је само наслутио, али је знао да мора из
градског пејзажа да прогна неправилну вегетацију, да засади покрај успаваних рибњака, уместо
дрвореда, редове стубова, и да кроз тунел од драгог камења спроведе укроћен океан, а не живу и
разливену воду. Видео је нову лепоту модерног града. Видео је контуре нове лепоте која долази.
Ту лепоту ће много касније у своја дела почети да уносе неки модерни уметници.

Песници су били Рембо и већ поменути Л.

Колико смо се пута само запитали – Шта ли се све догодило са Рембоом, тим дераном песником и
дететом гнева од петнаесте до његове шеснаесте године. он прво шаље писмо теодору банвиљу.
Оно је скромно и наивно. Молио га је да подржи и да препоручи почетничке стихове једном
парнасовачком часопису. То је било у мају 1870. Годину дана касније написао је два своја
приватна писма, која су касније названа писма видовитог. У њима је објавио манифест о песнику и
песничком стварању. Тај манифест је у развоју модерне поезије одиграо пресудну улогу. У првом
писму видовитог саопштава једном бившем професроу да хоће да буде песник и да ради на томе
да себе учини видовитим. Он каже да треба доћи до непознатог уношењем нереда у сва чула. –
Патње су огромне, али човек мора бити рођен песник, а ја сам себе познао песником. Никако то
није моја кривица. Погрешно је рећи: ја мислим. Требало би говорити: мисле ме ( мишљен сам)...
ја је неко други.

Прво писмо пише 13. Маја, друго 15. Сазрео за та два дана. Песничко искуство се обогатило. Треба
себе начинити видовитим. Песник постаје видовит дугим, огромним и смишљеним уношењем
нереда у сва чула. Неизрециво мучење где му је потребна сва вера, сва надчовечанска снага, где
он постаје више но ико велики болесник, велики злочинац, велики проклетник и врховни научник.
Јер долази до непознатог. Дошао је до нових открића и мислио да треба да их подели са другима.

Песник може своја открића да пренесе на друге само језиком, али једним језиком новим, који ће
бити од душе за душу, сажимајући све, мирисе, звуке боје, од мисли која ће привлачити мисао и
вући напред.

Он је израстао и сазрео за годину дана јер је доживео француско-пруски рат, последњу годину
царства, чуо је победнички поклич комуне и страшни крик стрељаних. Одушевљавао се
комунарима и написао нацрт комунистичког устава. Саставио је низ чулних пастозних слика,
мутних од пубертетских нагона. Ране песме је упутио једном другу, али чим је дошао до открића о
видовитости песника, наредио му је да их одмах спали.

Велики је песник новатор. У деветнаестој години се опростио од литературе, скитао је европом,

азијом и африком.

Био је песник у часовима када је 1871. Састављао свој песнички буквар и свакоме од шест мртвих
знакова самогласника дао боју, значења и звукове, доделио им облик и кретање, па се још
заносио да је помоћу нагонских ритмова пронашао и један песнички говор који ће једаред моћи
да прихвате истовремено сва чула као што примају саму стварност. Написао је и песму Пијани
брод. Песник Илуминација, песме у прози недостижне лепоте. Он се гордио, говорио да ради на
новом песничком језику. Веровали смо му, јер смо неке од тих паганских халуцинација успевали
доиста да примимо истовремено свим чулима: нисмо их гледали, а како их јасно видели; нисмо их
слушали, а чули их; могли смо да их и додирнемо, помилујемо, а да не макнемо руком, свака је на
нас наваљивала таласима јаких и опојних мириса.

Један боравак у паклу, опроштај од своје беспримерне поезије, страстан и болан какав ниједан
љубавник није упутио својој драгани, трагичан како се ваљда још нико није опростио од самог
живота?

Ужаснут је, огорчен над светом у којем је живео или боље, који му није давао да живи, киван је на
нељудску цивилизацију, псовао је и њу и неприкосновене светиње – породицу морал, правду,
веру и њеног христа. На тавану се опраштао од дрских песничких амбиција, од нечувених
стремљења. Помиње се и рана коју му је задао Верлен у једној лудачкој, пијаној свађи.

Он је себе сматрао магом или анђелом, који је ослобођен сваког морала, а био је насилно враћен
земљи, друштвеним конвенцијама, породичној тамници, да зборану стварност пригрли. Као
странац.

Питање је да ли се опраштао са поезијом уз победнички крик, радост је била привидна. У свом

опроштајном тексту је рекао да је био приморан да устукне, да му је стање било лоше, да је сазрео
за смрт. Раздирао га је раскорак између поезије и живота, измеђ сна и стварности. А да му је
свакако било јасно да је истина у њиховом прожимању, у њиховој нераздељивости, говориле су, у
извесном смислу, завршне речи једног боравка у паклу које је Рембо запалио, над својом главом,
као звезду водиљу – да ће му најзад бити допуштено да поседује истину у једној души и у једном
телу.

Како је могао без поезије да живи даље, пуних осамнаест година, не призивајући је више никад.
Као махнит се вукао пустињама и саванама и имао само једну фикс идеју да што пре заради
колико толико пара да се већ једном врати својој кући и заснује породицу.

Наводи стихове растка петровића из откровења – постоји револверски пуцањ изнутра што убија.

Рембо је био страсно заинтересован за све, за живот и за његове манифестације. Рад на поезији је
усмерен ка крајњем циљу: оспособљавању човека да би могао што пуније, што потпуније и
интензивније, да прима живот, да учестује у њему; а после свих патњи кроз које пролази песник
на путу ка таквом животу, очекује га, на крају, највиша награда – да дође до истине у једном телу и
једној души. Само тако оспособљен, целовит, он ће моћи да упозна, да доживи величину човека и
неупоредиву лепоту живота. Желео је да преокрене свет, да га учини бољим, слободнијим
правичнијим. Био је кавгаџија, пустахија. Знао је да буде и дечачки стидљив. Са главом увек у
облацима. Међу звездама. Из луде главе се шире рајска и паклена паганска сновиђења.
Други велики песник л. Је авет, он је увек у мраку, он је човек ноћи. Крштеница и умрлица су
стигле до нас. Неколико приватних писама и два штампана дела: малдоророва певања и песме.

Питали су се да ли је он примећивао нешто од свега онога што се у превратничко време догађало

у паризу. Бацао се на библију и на песме надахнутих романтичара не би ли му пошло за руком да
распали своју узвитлану фантазију, разигра њена стравична привиђења. Свакој речи једном
изреченој он је придавао значај моралног чина. Са истом снагом инспирације он је писао своја
дела и читао туђа. Узимао је од аутора све оно што је могло да му користи у том тренутку да што
убедљивије изрази своју емоцију и сугерише другима своје опсесије. Оштри сарказми и љути сјај
црног хумара у малдороровим певањима. Требало је да се отрезни и врати међу људе, то му је
наговештавала његова луцидност. Радио је у хотелској соби. Његово двојство коју су прихватили с
младићком егзалтацијом. Тајанствена реченица у пословном писму које је упутио једном банкару
– ако би мој отац послао неку другу своту пре првог септембра, када ће се моје тело појавити пред
вратима ваше банке, бићете тако добр ида ме о томе обавестите.

М. Певања су објављена, а о њима нико није реч написао. Само је постојао вакуум и он је прогутао
и дело и писца. Остало је само његово право име, умро је у двадесетчетвртој години, није се као
Рембо опростио од свог песничког дела, него га је као бездушни судија осудио и извргао руглу.
Двема својим брошурама које носе наслов Песме покушао је да исемеје ова певања и сва дела
светске литературе инспирисана песимизмом, мржњом, подрумским мраком, безнађем и
безверјем, бунтом и хуљењем, смрћу, труљењем и трулежом, и дао предлог како би се сва та дела
могла преиначити у дела љубави вере и наде, у дела која ће проповедати само најсветије
принципе такозваног здравог разума и још здравијег морала.у песмама је глорификовао беседе
академика и баналне говоре са свечаности које се на крају школске године приређују по школама.
То је глорификовао као ремек дела француског језика. Хтео је да одабере најпознатије негативне
песме Ламартина Игоа, Бајрона и Бодлера и да се просто поправе у позитивном смислу. Негира
рушилаштво и зло, афирмише ред и добро. Самог себе је оповргао. Он је песник неман, отрован је
и опасан. Лако доводи до делиријумског беспућа, које не зна за путеве повратка. Био је сувише
откинут, несхватљив, нико се није усуђивао да дуже другује са њим. неопипљив, сабласт.

Дединац се опет пита ко је за нас у то време још био песник. Аполинер, али не увек. Трагао је за
новом лепотом, први аутомобили су му се учинили већ стари, радовао се гласном певању
варошких реклама, младим улицама које израстају из земље, у ајфеловој кули је поздрављао
пастирку што чува стадо сенских мостова или док је гледао авион како при спуштању не склапа
крила као птица.

Дис је прекорачио међе које су поставиле раније генерације књижевника као легитиман видокруг
уметничких преокупација и открио је у нашој литератури нове области емотивног живота дотле
нетакнуте нашим језичким изразом. Долазио је до речи и до нових ритмова за читав један свет
мутних, замршених осећања и емоција који се јављају на линији додира сна и збиље. Био је
песник кад је певао о звездама које му беже из очију и над њим, над његовом занесеном главом
стварају небески свод. Био је песник док је осећао себе у погледу трава и ноћи и вода. Тин ујевић
је био песник у неким строфама из лелека себра, пре из колајне.
Црњански и растко петровић, наши савременици, друговали су са њима, а затим нас напустили,
удаљили се од поетских живота који су им били омогућили да дођу до оних песничких творевина
због којих смо их ми и сматрали песницима. Црњански је брзо издао своју поезију, касније и
земљу. Растко је дезертирао. После првих удараца сурове средине којој је хтео да пркоси својим
смелим, дрским стиховима, почео је он убрзо, збуњен, преплашен, да се повлачи из искрвављеног
предела своје варварске поезије, напете од похоте, од заноса и дивљине. Наставио је и после тога
да пише још увек даровито, али не више из свог поетског света него сад пре о њему, по сећањима
на њега, илуструјући га, али и одвајајући се све више, док најзад није, грозно усамљен, без иког
свог – он који се толико плашио самоће, пресвиснуо жалосном смрћу емигранта, с тешким јадом у
оболелом срцу за завичајем, а верујем – хтео бих да верујем, јер ми је био драг и неутешен што је
тако глупо, тако кукавно изневерио оно што је најдрагоценије имао – песника у себи. Наведени
Расткови стихови узети из песме Ово о једном песнику, која припада збирци Откровење – пред
зору, преко свих губера, убити треба песника да не потеже личност своју из детињства, као
случајни, замршени, канап из хлеба. Нико од нас није помислио да ће се он лично примити улоге
убице и убити песника у себи. То му је било лакше него да се успротиви средини која је већ
почињала да разједа његову, тек распевану, песничку младост.

У црњанском се јавио песник у стравичном кошмару Првог светског рата, можда негде под
тешким пољским кишама, у мокрим галициским шумама, по којима се он очајнички потуцао у
униформи аустроугарског војника.писао је стихове тешког разочарења и очаја, и свој лирски
дневник о чарнојевићу. Бацао је протест против велике лудорије рата. певао нашу елегију. По
завршетку великог рата се враћао из загреба у нови сад и на том путу је чуо да неки поточић
жубори, осетио је мир, увидео је да су боје свуда, чак до звезда исте и трешања и корала и да је
све на свету повезано. Били смо уверени да је црњански био тада песник, тада и после када је у
новом саду у хотелској соби пустио да начини од свега тога песму. То је суматра. Она говори о
узнемиреној осећајности савременог човека који је тек изашао из ратног метежа и представљао
новину после дучића ракића и бојића. Дединац сматра да су и суматра и њено објашњење пре
израз једног општијег душевног расположења које су многи млади људи били понели из ратног
безумља као нејасно али и веома болно искуство. Био је за нас песник у пијаном монологу
апотеоза. Лирски најзанесенија, најзрелија и најсавршенија песма је Стражилово. Помиње и
сеобе, њихове магловите пределе, задимљена разбојишта и ритове, дединац је видео како се
увек блиста бескрајан плави круг и у њему звезда.

Растко је био највише песник на почетку свог рада, у доба откровења. На почетку рада су они
веровали да ће баш он бити тај велики песник за којим су чезнули. Имали су разлог да верују у то
после стихова о неразјашњивој тајни рођења које је растко донео из француске (Ноћ париза и
Зверства), или када су први пут чули двадесет неприкосновених стихова (назив песме) којима је
смело дао тај назив у друштву корчуланских рибара загледан у тајанство њихових радних руку:
скоро ме страши силна мудрост ове руке – мој мозак је немоћан да буде господар њених покрета
(не, духовност мојој пустоловини мишићној само смета).

Док се својим пријатељима уносио у лице, и са дубоким убеђењем говорио речи из текста под
насловом Пробуђена свест, који ће објавити на крају Откровења.
Ту је говорио да страсно воли облик, мирис, укус и лепоту хлеба. Хтео бих да цео овај спис буде
као хлеб и као вода. То је једно од темеља уживања: у реду руковања, општења осмехом,
одахивања, кијања, ригања, одлакшавања црева или бешике или сексуалног, успављивања,
буђења, освете порођаја. Кад сам се руковао с пријатељском руком, али чврсто, и тако да спона
између палца и кажипрста моје деснице опре се о такву спону његове, извршили смо најочитији
чин Новога Завета и Покајања. Доста је моје тело испаштало. Оно хоће да уђе ослобођено у свој
рај. Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа
и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и
без важности. Може се чак рећи да нисам ништа ни мислио. А сад је мисао спасоносно прелила
моје тело као млак талас. Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је била
надражила толико. Тајанство рођења је исто толико велико, можда и веће од тајанства смрти.

Сва размишљања његова су добијала драж песничке лепоте и вредности лирског казивања тек
кад би се сродила с његовим искреним заносом. Био је прогањан тајанствима рођења и смрти,
био је опчињен љубављу мужјака и женке, био је збуњен пред сусретима сексова, сав опијен
уживањима које овладају човеком после дугог спавања и обилног узимања хране, растко је тада,
без жеље да оствари такозвану велику уметност, тежио само за једним да изрази велику екстазу.

Те екстазе је било у његовом путнику. Испевао га је кад се млад, после првог светског рата вратио
у домовину, тада му се београд учинио као мала ојађена варош, а отаџбина му се учинила
огромна и фантастична да је одмах похитао да је пређе и на тим путовањима је доживео живот
велики, дивни пијани физички живот биља и растиња, пада река, јурења облака, младих тела.
Било је екстазе и у његовој поноћној и паћеничкој песми сви су чанци празни коју је писао пред
дединцем у будви.

Он је пио много. Он је у том бекријању скупљао у себи мелодију и бремените речи за једну
ненадмашно надахнуту песму, мотив све су чаше празне сугерисао је и сам наслов песме сви су
чанци празни. Растко му је рекао да му није толико стало до супе мога детињства, колико до
дивоте да о њој певам, и да се, на један нов начин, опет, после толико година, њом храним. Тада
је морао да осети каква све сурова страдања очекују песника, тог страшног работника, ако се
једаред одлучи да крене у истраживање непознатог, ка превазилажењу себе самог. Примицали су
му се гадни људи који мрзе све што је младалачко и свеже. Он је горко и резигнирано јаукнуо да
слободом ништа није стекао, да је боље да је у пекари пекао и жвакао лепињу од земље и
брашна, котао супе да је испио, загњурио главу у крило драгане, па пљувао пред праг и дане. Он је
разочаран, обесхрабрен, поражен, већ 1924 пише о себи. Да се помирио са свима стварима и да
каткад покушава да их разуме. Да нема ништа ни против кога. Не тражи да се ствари превазиђу,
јер је у свим стварима живот и да од њега, песника зависи како ће да их прими. Преокупиран је
другим стварима, не занима га уметничко стварање. Он се ничега не одриче, он неће никакву
позу. Проживети само свима сојим човечанским способностима живот. Проживети га добро и са
дубоким осећањем разумевања и љубави. За растка је та велика игра била завршена.

И после откровења је давао још увек акценте праве поезије, испочетка често, па се читаво једно
време није могло, на први поглед, ни да примети да је песник мртав у њему. Касније све
разређеније. У одломцима недовршеног епа вук, и у туробној, паћеничкој, безнадежној
атмосфери љубавне елегије час обнове такође је био песникдали су тој песни трагичне призвуке
неких сутонских поових песма.а они су за сени моје младости били песници, али не стално.

Подиже главу са рукописа, напољу је црно свитање, али ипак свиће. Још две три речи ће рећи док
не сване.

Једино ако би се појмови песнички, песник и песма ослободили других значења и примили само
онај смисао који смо им ми некад придавали, не бих се сигурно устручавао да најзаносније
тренутке наше погребене младости назовем песничким;оне младиће који су такве тренутке
изазивали у себи и доживели их – песницима, а неке њихове текстове, песмама. И не само што се
не бих устручавао, но, страхујем, да би ме, чим бих их тако назвао, почела да салетају нова
питања, да ме море друге сумње: јесу ли у стању, хоће ли моћи да опстану при тако високом
кретеријуму, на тако оштром осветљењу, на скоро недоступним висинама духа, чак и они
најсмелији и најнадахнутији моменти моје прошлости, и неће ли, под тим немилосрдним,
дијамантским поднебљем, морати да угине живи дах ретких меморабилија које сам оставио за
собом?

Одваја се од стола.

Одлеће кошава. Он чека да јато птица прне са руба пучине. Види најзад зору. Али ње неће бити
док лампу моју на столу светлошћу не утрне.

У београду, крајем децембра 1955. Године

Други део

Цитат бранка радичевића.

Не може човек више мирно да спава ако је једаред отворио очи. И Пол Валери – наше најјасније
мисли кћери су једне мрачне делатности.

Кошава је очистила небо, оно је остало грдно и пусто. Нема ниједне тице под куполом од стакла.
Ваздух се избистрио. Даљина му се уноси у лице. Несаница и сећања добили провидност мог лица
и утрнулих руку. Дунав не почиње више ток свој у оквиру прозора, ради мене, и не увире више ту,
предамном: плови безмерним пространством и отиче даље по земљиној облини, далеко у
недоглед. Сав је око.

Ниже димњака види строге облике кућа, геометрију збијених кровова, озидана дворишта и неко
слеђено рубље виси у њима. И онда одједном:

(стихови) један црн дечак са црним псом бежи покрај тарабе, нема он шта од мене, празног и
голог, да понесе, а јутрос му нико, баш нико ништа не да. Напрсао је кристалан комад леда.

У њему се угасила жеђ коју је распаљивао пред загонетним значењима бића и ствари. Пред
сновима. Сву ноћ је помамно скупљао своја сећања, повређена и болна од новог додира, а јутрос
их је мирно пустио да одлете. Стојимо један према другом ја и овај непомични предео
предамном. Ни ја њега да присвојим, ни он мене да пригрли. Између нас једино – прозорска окна
које је ноћашњи мраз једва додирнуо паучином од леда.

Гледа на столу романтичну збрку, ћумур и пепео тек написаног ноктурна. Како је панично дозивао
у маштањима све оне који су се некада звали његовим именом, а сад их је нестало. Не може да
наслути шта га је толико псенило да се изједначивао са својим умрлим ја, и чак се усуђивао да
говори ми, у име своје и њихово. А њих стварно нема. Претходну ноћ већ гони у магле несећања
са свим својим просањаним сновима, који су давно изумрли. Ноћ и ветар се повукли. А на мом
столу, чије су ивице све до малочас тукли таласи помрчине и маште, шибале из провалије ноћи
камџије ветра, надлетала сећања, сатичем на његовом песку – као на морској пржини после
ноћне непогоде, отпатке које избацује море (ни оно их неће) а ноћ заборавља: мртве шкољке и
пужеве, разбијене боце, замршену мураву – сиромашне и разбацане речи романтичног ноктурна,
једина документа о јави моје непроспаване ноћи. Нечитљиве речи монолога. Ту поред су и
књижице, поетска сведочанства о некоме који је имао своје ноћи и горчине, раскошне радости и
драгуље мора, спектралне сутоне и туге своје као и толики други. И понекад усред јалове
механичности свакидашњице ретке тренутке када се рађала у њему муњевита варница буђења
или чуђења. Та је варница спаљивала за часак мрену схематичних појмова и наслеђених идеја о
свету, мрену која му је дотле сметала да свет непосредно сагледа и емотивно доживи, а
уништавајући је и уносећи ваљда неред у сва његова чула, откривала, пред његовим зачараним и
као тек прогледалим очима, један сасвим нов живот, нов свет дотад неслућен. Том неком – који
могу бити ја, али и толики други – учинило би се у трену да се тај згуснути, интензивни и тешко
бременит живот уствари рађа тек у томе часу и да од тог тренутка и почиње да живи, а не да
одувек траје, да га је окружавао стално, смао што га он, због мрене на очима, све до тог момента
није примећивао. А јутрос ми изгледа да би се можда могле пронаћи далеке везе између
тренутних појава таквог доживљавања живота и оног неочекиваног и узбудљивог јављања свести
о себи у нашем раном детињству. И ево налазим у једној књизи о бодлеру неке оскудне речи што
ће ми, чини ми се, ипак помоћи да бар донекле средим јато недомишљених мисли које ми се
рађају у глави око претпоставке да тренуци визије пуног живота не би морали да буду никакав
повод онима који их доживе за било какве илузије, јер: дете је стекло уверење да оно није макар
ко; међутим, оно постаје макар ко управо са доласком до тог сазнања. Оно је нешто друго него
други (остали) то је сигурно; али свако је од тих других исто тако нешто друго.

Онај неко могу бити ја, али и други. Јер у таквим тренуцима – и у жељама, и у сањарењима и у
сновима, при великим емоцијама свако је у извесном смислу песник. Пол валери је говорио да у
песнику ухо говори, уста слушају, да је то интелигенција, будност, која порађа и снива. Да је то сан
који види, да су то слика и опсена које гледају, да су то недостатак и пропусти који стварају.

Лаза костић је знао да песнички занос није ни јава ни сан. Да песнички или уметнички занос
обично долази на јави и прекида јаву, уноси у јаву нешто што је више налик на сан. Али може доћи
и у сну, само што тада не прекида сан, не чини дасе сањач пробуди, али оживљава сан, као да се
заиста збива, уноси у сан једну особину јаве. И сматрао је костић да онај који лепо сања не постаје
самим тим песник, јер по његовом мишљењу, прво и прво није сваки леп сан оно исто што и
песнички занос у сну. А друго, није ни тај занос довољан, ваља да остане песнику у души и кад се
пробуди, ваља да тај сан салије на јави у песму. То је говорио у књизи о јовану јовановићу змају.

Валеријеве речи повезује дединац са оним што је давно чуо, да песник постаје видовит дугим
огромним и смишљеним уношењем нереда у сва чула, у том нереду је ухо проговорило, уста
почела да слушају, интелигенција да снива, сан је прогледао.

Он пева да би његов глас могао до некога да допре. Често му се чинило да су његове песме само
пука дозивања. И да на крају кад застану, заћуте, то је једино зато да би ослушнуле ехо. А онај који
је у стању да прихвати туђу песму, и сам је по нечему песник: ако не песник својих песама, оно
последњи, безимени неимар туђих. Он их нехотеице мења, приближава себи да би их што
присније усвојио. Активан читалац, он им даје боју своје повести, сенке својих снова и маштања.
Уноси у њих мелодију свог крвотока; он их покреће ритмом свога дисања. Творци наших народних
песама директно су се обраћали слушаоцима и од њих су тражили сарадњу у песми урош и
мрњавчевићи или у песми цар лазар и царица милица.

Дединац је често био читалац песник туђих песама: свакако чешће но песник сопствених.

Док је писао једног човека на прозору зближио се са дисовом песмом тамница и много од ње
усвојио. Исписао је тог месеца априла, на рукопису свом, које је дисове речи у том часу могао да
прими као своје, а оне које су му остајале туђе је у преписивању изоставио.

Та забелешка из 1937, док је састављао јеног човека на прозору гласи: остављам за часак оловку,
па туђе књиге узимам, сто пута читане, толико пута моје. Нека реч се за час угнезди у њему. Друга
опет удара лудо, хтела би да је прими, да се настани у мени, моја да буде и ја је преврћем дуго на
крилу, али јој нема места у његовом срцу. И ја не знам шта с њом да урадим, чиме бих да је
прихватим. Мртва, већ је од мене отпала. Гледа шта му је остало после читања дисове тамнице.

Подршка коју песник има од читалаца није никаква гаранција за квалитет самог дела. Рачунајући
на стваралачке способности самог читаоца, песник се унапред одриче улоге ствараоца и
драговољно је уступа сабеседнику. Престаје да буде инспиратор и верује у латентне песничке
особине партнера, тражи уствари од њега да он буде инспиратор и инспирисани. Опасна је и
песникова неограничена вера у моћ инспирације, предавање лирском изразу. Музо, колико је
само песника чезнуло за твојом милом руком да их једаред поведе далеко од света и људи, у
сфере инспирације, а ти их спокојно водала утабаним стазама тривијалности. Низ песника је
демаскирањем инспирације скренуо даљи развој модерне поезије. Тражили су од песника да
буде не само велики болесник, велики злочинац, велики проклетник него и врховни научник, који
уношењем у уметничка дела аутентичних података из своје духовне повести даје – из специфичне
области активности човека који се бави поезијом – драгоцен прилог борби за што свестраније
упознавање човековог психичког живота, и указује, истовремено, на још један од путевак оји води
ка што потпунијем изражавању тоталне слободе људског бића у једном слободном свету.

Есеј филозофија композиције, по је ту написао да већина писаца и песника више воли да свет
мисли како они стварају у некој врсти племенитог лудила, потсвесног заноса, и они би несумњиво
задрхтали од страха кад би пустили јавност да баци поглед иза кулиса, на оно мучно и несигурно
сазревање мисли, на прави смисао који је схваћен тек у последњем тренутку, на оне небројене
мисли које су само синуле у глави, а нису доспеле до пуне зрелости и јасноће, на оне потпуно
уобличене претставе које су у тренутку очајања одбачене као неупотребљиве, на оно опрезно
одабирање и одбацивање на мучно бирсање и уметање, једном речи на точкове и зупчанике, на
справе за покретање позорнице, на лествице и под који се отвара, на петлово перје, руменило и
вештачке младеже – што у деведесет и девет отсто случајева сачињава књижевну позорницу.

Паул елуард је рекао да је песник много више онај који надахњује него онај који је надахнут.
Песме увек имају велике беле маргине, велике маргине лутања где се исцрпљује јарко памћење
да би оживео један делиријум без прошлости. Њихова главна особина није, да призивају но да
надахњују. Сањари се над једном песмом као што се сањари над једним бићем.

Повукла се поплава ноћи и ветра. Песник је остао да ослушкује лелеке прохујалих бура и да лови
успомене.

На пешчаним спрудовима његовог стола је насукан рукопис његовог ноктурна и одштампана слова
његове недовршене песничке исповести, то је неколико десетина песама и прозних састава. Јавна
птица, један човек на прозору и песме из дневника заробљеника број 60211.

Само се сећао својих најранијих текстова, најудаљенијих, растурени су у времену зла и нечовештва
против кога су немоћно викали.

То је доба забране говора и договора, забране сусрета људи, дани зулума и тешког безакоња,
сталних прогонстава и пуних казамата, мирослав крлежа је развијао барјак буне и грмео да је
једна глава опет пала као крваво себе. То је из песме велики петак године хиљадудеветстотина и
деветнаесте. Протестовао је из робијашнице. Најдаљи текстови милана дединца су протест против
свих конвенција и сваког опортунизма, јавна птица, која је била предмет одушевљења марка
ристића, као крвава, разломљена и као дрхтави одјек јене трагедије, изгледа му сада као
запаљена, пламена птица ластавица коју смо ми тадашњи младићи, пуштали да улети изнад
апсанских зидова наше земље. Пламене наше птице... покличи нашег револта, наше буне. Крилати
наши заноси. У прошлој ноћи је говорио само о тим својим првим штампаним рукописима а о
једном човеку на прозору, о песмама из ропства, о песничким огледима из црне горе, о маслини
коју је недавно покушао да опева о свему томе није ни речи рекао, као да му се чинило да све
касније песничке творевине, грађене од постојанијег и грубљег материјала, имају више отпорне
снаге да саме опстану, а пре свега да ће се за њих наћи шири кругчиталаца који ће моћи да их
прихвати и подржи. Или сам претпостављао да је довољно било говорити само о првим акордима
једног уметничког опуса, јер они обично носе у заметку многе латентне могућности његовог даљег
грањања. Или можда због тога што су му били најдрагоценији и најближи. Изостали су из
ноктурна обриси једне драматичне епохе. Оно што је представљало свакодневни живот једног
човека, као што су песникови сусрети, који су могли за њега бити и пресудни, његове љубави,
пријатељства, колебања и радости, зрачења оне која стално кружи око њега и ствара му дане и
ноћи, смрти и понижења.
Ја се упињем да прозрем шта ми данас говоре те загонетке, често недоречене, временом
оштећене, које сам остављао и још увек понекад остављам за собом.

Гледа пред сообм мртву природу на столу, тај оштри цртеж рибље кости, мртве седефасте
преливе угинулих шкољки, неколико пужева, поломљене маслинове гране, зверје мокре мураве
које мирише на јод и узбуркано море. Хтео би да загледан у њих дочара пределе којима га је
провела историја његовог живота. Да дозове из мрака прошлости многе ликове и прилике који су
похађали његову стварност и снове.

Многа раздобља песниковог живота у којима су се одиграли значајни догађаји остала су

недовољно забележена у тој лирској исповести. Драма страдања знала је и да се наметне,
превукла је преко многих страница песникове исповести ниско туђинско небо, шлеска небеса,
разапела логорске жице и у то плетиво, тврдо и љуто, уплела окрвављене нити сужањских снова,
дозивања жене, далеке и напуштене. Струне тамничких буна. Али за занос он није могао у себи да
нађе одговарајућих речи ни достојних ритмова како би своју емоцију изразио у једном даху. Као
што је рањавим јауцима и мржњом, умирањем и надањима, страдањима и жуђењима, опевао
сабласну ноћ сужањства, харања глади, лепоту новорођеног живота, мелодију њеног живота, њен
бистри поглед, њене руке, од тога ништа у његовом песничком дневнику није остало. Односно
остало је мало, врло мало, готово ништа.

Касније је било једва приметних и скривених појава које су могле касније у њему да покрену
песму. То је могла бити тајна неких замандаљених врата. Или сенка једног осмеха или инокосан
глас који се губио у кланцима гора и нашао се задихан покрај песникових ногу, да би се сутрадан у
једној његовој песми угасио. То је могао бити лик љубичастог неба који се огледао у трави пуној
месечине.

Ово су стихови - Или вечерња звезда која је запламсала над морем у петровцу. Она се прва
огласила над земљом из потавнеле модрине. Њена светлост се разгара. Питам се: чија то сенка
свакога часа пред огњем њеним промакне. Знам ја да су сад све планине пуне ваздуха и ветра, и
да су стада још на њима. И да ноћ не може ова, недохватна и чиста, ватре што се круне у гори, и
сенке око њих, од погледа мог да скрије. Равно се у небо пење блед пламен танког дима. Ово су
стихови коло игра око ветрењаче.

Могао је то бити шум испод прозора неке куће који му јавља, поток који мрмори, хук плаховите
сребрне воде која љуто навире и истински пролази. Могле су то бити две капи кише.

Кад је чама притиснула, он је после пробдевене зиме избацио лампу преко прага, и хтео је да
погледа лучуу сунца, да види да ли је грануо сјај пролећа, али су га збуниле две капи мутне кише.
Сав сметен није дознао да ли магла не пролеће већ мирише и да ли се у корењу већем слути
славног сунца дан рођења. Али бежи, свуд за њим је киша ткала црн огртач. На праг му је пала
гавранова сенка. Ово је песма кад је чама притиснула.

Некада су једва чујни шумови, и једва наслућивани титраји успели да покрену песму у њему, док
је пред многим судбоносним догађајима, којима се спонтано сав предавао, остајао као песник
збуњен. Јасно му је одакле потиче светлост која раздањује крајине његове новије лирике и која
даје сасвим другу сјајност неким њеним речима. Није га смирила ни визија младе маслине која је
затрептала својом крошњом од срме у прозорју једног бистрог дана који је дошао после толиких
ужаса сужањских ноћи.

Почетком јануара 1956

Зар зора већ? Зора! 1921-1922

Увек га је више привлачило оно што претходи једној уметничкој творевини него крајњи резултат.
Највећи део свог рада на поезији провео је у покушајима да докући шта му казују надахнути
тренуци, његови или туђи, они тренуци који изненада присиле песника да узме перо у руку и да
спонтано запише стихове. Да прозре замрачене области стваралачког процеса који настаје под
притиском таквих момената и траје до оног часа кад се дело откине од свог творца и почне да
живи сопственим, независним животом. Занимала су га песникова истраживања на који ће начин
да искаже оно што језика нема – више га је интересовало писање и стварање а мање сам плод.
Никада није знао напамет ниједну од својих песама. Дешавало му се да када би их јавно читао,
почне незналачки да их сриче. Поодавно је заборавио да се предаје књигама. Ако му се учинило
да је назрео клицу постанка једног дела, да је наслутио решења неких од основних загонетки
пишчеве поетике, одбацио је започету књигу и враћао се малом броју дела над којима се
бескрајно пута повијао, тражећи и откривајући нове тајне ауторове инспирације, још неуочене
појединости његове магије. Напуштао је свој привремени поетски израз, поникао у одређеним
околностима, чим бих осетио да неће више бити у стању да одговори променама насталим у мом
осећајном и мом мисаоном, у мом емотивном свету. Тада би одустајао од тога да публикује неке
рукописе које је привео крају.

Лирску руковет зорило и ноћило певају, то је његов далеки шапат, полугласна и сломљена
исповест некога ко је у рану зору ишетао на ливаду и загазио бос у мокру траву, био је принуђен
да употпуни највише због тога што је у своје време тешко био оштетио одузимањем неких песама
и њиховим укомпоновањем у градиво јавне птице, а морао је да дода нешто текста и опором
поглављу пламен без смисла јер му је било јасно да оно неће моћи да изрази сав ужас пустињске
јаловости који је годинама притискивао једну од најнеподношљивијих етапа мог песничког
трајања.

А шта да кажем о првим штампаним песмама под којима затичем своје име? Ниједног ожиљка од
њих не примећујем данас на себи: можда ни озледа није било?прилично јасно се сећа постанка
скоро свих својих песама које је забележио неколико месеци или недеља после тих најранијих.
Сећа се постанка и добро памти под каквим их је околностима и где, на ком месту и у каквом
расположењу стварао. Може да види и лист хартије на којој је писао, да распозна мрље, да
изазове у сећању готово сваку прецртану реч. Нема никаквих сећања на прве гимназијске
текстове. Одлучио је да их унесе у ову књигу. Нема према њима ни осећање присности ни
осећање аверзије. Од њих се одвојио када су почеле у њему да се припремају прве речи циклуса
зорило и ноћило певају. Двоумио се да ли да их унесе у тај избор најраније своје огледе. Толико
туђи да не може да мисли да их је он написао. Не би им могао сада бити, ни поред све воље чак
ни приснији читалац. Уноси их као неку врсту сведочанства како је један младић, непосредно
после првог светског рата, у том бујном и бурном времену, у времену пуном великих духовних
преокрета, испуњеном смелим надама и горким разочарењима, покушао јавно да изрази свој
протест против једне литератује која је заостала за животом и временом, гледала је ипак да се
одржи као једино могућна, и гласно се изјаснио да је на страни људи, нешто старијих од њега као
што су крлежа и црњански који су већ уносили у своја дела нове сензације и екстазе, нове призоре
и протесте једног света што је тек изроњавао из метежа и дима крвавог ратног покоља. Он је на
страни модерних књижевника који су давали силуету израњављеног човека, превареног и
напуштеног, човека који је дубоко измењен, који је неколико година провео у рововима и на
бојиштима, који је убијао и стрепео да сам не буде убијен, а опет жудео за бољим животом, на
свом дому затекао само беду и тешко разочарење.

Одвојио се од мотива доратног песништва. Кроз градске пејзаже његових првих стихова су јурили
возови и аутомобили, снопови биоскопских зракова.

Наивни напис о дневнику о чарнојевићу, покушао да посведочи на којој су страни његова љубав и
симпатије. У првом броју часописа путеви писао је да је прошло време сентименталних романа и
плакања на месечини и да је на младе дошао ред да унесу дух и атмосферу свога времена у дела
која се више неће звати кад руже цветају.

Ми певамо по ритму падова и каскада које наслућујемо само можда, по ритму лупе аеропланских
елиса у ваздуху, одушевљењем захукталих пароброда, морским таласима, сунцем;
конвенционална форма није могла да одговори нашој узнемирености и емоцији. Свезали смо и
заталасали у песмама заковитлане градове халуцинантних пејзажа, биоскопе, зоре на мору... као
чете извиднице по врховима снежних планина, идемо ми и ослобађамо музику, речи боју и ритам
од окованих, узакоњених баналитета и анемичне традиције. И већ устаљене конструкције ломимо
и стварамо ново, јер је нама циљ стварање а не оно што је створено.

Унео је стихове као сведочанство једног младог човека који се определио за нови дух у уметности.
И волео би да као такво сведочанство песме и буду прихваћене.

Зар зора већ? Зора!

Поезија

Моћ простора

Из воде, врх звучних завоја гвоздених возова у станици и црних ћуприја, заплива месец који је
светао као поморанџа. Да ли је то већ зора.

Улице се шуњају између кућа и нестају у понору празне ноћи, ноћ испија тротоаре изгубљене у
песнику. Песник са дрвећем постаје све мањи, са кућама севе тањи. Из воде у валове небеских
залива врх звучних завоја црних ћуприја побелеше ми руке од месечевих врхова. 1921.
Вартоломејска ноћ

Господа су се појавила у црном оделу и маскама, над земљом, у аутомобилу залуталом са платна,
навили су бомбе и ножеве од сребра повадили, поскидали хладно цилиндре, украли су нам
небеса. Анђели су ударили у плач и попадали. Потрчао сам. Чули су се пуцњи. Кроз четвртаст
прозор је нестало плавих сводова. Париских биоскопа зраци мозак ми пробадаше вечерас.

Да стану и да врате него. Два су му прошла метка кроз груди где спава пингвин на гребену врх
воде: санта с гренланда склизну, отисну се и полако оде. Виче лоповима да се предају и да врате
небо. Чују се пуцњи и осећа се мирис бензина. Господа су побегла уплашено. Склизнули су
аутомобилом на биоскопско платно. Небо је нађено.

Црњкиња је топла на обали чада седела, и очима упијала поларне широке ноћи и сенке на
водама. Мали ескими су јадно заплакали у хору, питају се зар није време зори.

Што ли је страсна била те јој се са зором и месечевим ликом у води тело распало.

Руке су одлетеле месецу а тело је на песку остало само.

Вечерас су се господа у црном оделу појавила, само су ударили у плач анђели без високих залива
па попадали, париских биоскопа зраци мозак су ми пробадали вечерас.

Црвени круг

С чежњом убица га је биоскопа зрак стегао, горчином и лепотом уличних злочина. Јуриша кроз
просторе испијен сребрним краком полипа што место зоре покаткад изнад кровова изрони

Погледом је привезан само за један кратер месеца

На крају филма ће пасти уз буран пљесак публике, да језерима високим насмејан јутром
запловим.

Шире се кровови грдних касарни на ветру. Куле све виших спратова се дижу у вис.

Помињу се брзе небеске машине од којих је синуо пијан и луд један зупчаст точак. Звезда на
мотору летећег аутомобила.

На свом капуту понео је жут цвет, маргариту.

Зорило и ноћило певају 1923-1925

После најранијих мојих стихова растко му је говорио да га не осећа у њима. Да они кроз његово
тело нису прошли као храна или као биће. А поезија мора да има значај не смао психичког него
можда још више физичког, физиолошког олакшања. Дал и је имао силну, насушну потребу да их
напише. У њима нема живог ритма дисања, или он не може да их примети. Бранко на умору пева
своје недостижне стихове, његово изнемогло, клону, самртничко дисање диктира ритам читавој
песми, и тај ритам тако сугестивно делује на мене да сам принуђен да га усвојим, па почињем и
сам да дишем по каденци песниковог удисања и одисања. У четвртом стиху, то дисање се кида.
Дисање би могао и графички да представи.

Растко би онда вадио из џепа писаљку и цртао. Могао би да се начини графикон ритма дисања
целе песме кад млидијах умрети. Кроз ту песму хуји време. Садашњост замењује минуле дане и
наговештава будућност, која ће песнику донети смрт. Растко је увек, кад говоре о бранку морао да
наведе прве стихове љубавне поеме ?. афективно је истицао реч обавила.

Питао се како је песник долазио до тог израза. Главно је да је он дошао до праве речи до једине
која у пуној мери одговара његовом осећању. До таквих речи могу да дођу само истински
песници.

Растко се у то време интересовао на који ће начин да унесе у стихове мелодију свога дисања, глас
свога крвотока. Удубио се у ритмичке вежбе. Истрајно је радио. Веровао је да песник треба да
пише стихове не за столом, него седећи неудобно на поду, можда и клечећи, да би тако целим
својим телом, свим органима, учествовао у бележењу екстазе. Погурена леђа, упале груди,
пресавијен над самим собом као да је у утроби матере, ослушкивао је свој дах и било које је тукло
у прсима. Онда је доживео разочарење кад је дединца хтео да упозна са тим ритмичким вежбама.
Био је очајан, није могао лако да чита. Осетио је да изговара смао пусте и мртве речи, да су му
ритмови празни и глуви, а добро је видео да те речи и ти осакаћени ритмови нису нашли никаквог
одјека ни у дединцу.

Напори око вежби су били беспредметни. Тада је магловито сазревала у њему замисао о вуку,
замршеној и жестокој поеми која је испуњена космичким гневом и љутим људским страдањима,
која је од песника тражила највећи напор и коју, нажалост није завршио. Није је завршио можда
што је себи поставио један задатак без мере.

Место о себи и својим стиховима дединац говори о растку и његовим уметничким

преокупацијама. То није само враћање дуга једном драгом и великом пријатељу, нити дединчева
јутрошња жеља да макар накнадно посвети растку своје стихове зорило и ноћило певају, да му их
дарује, јер их је искрено волео и писао, још одавно, да су неки од њих ушли у његов живот као
известан број народних песама које су сачињавале велики део његовог детињства.

Упутио је растко дединца ка неким од најосновнијих проблема аутентичног поетског

стваралаштва, довео га до једног света где се поетско изражавање јавља као насушна потреба, као
нужност, као један неопходан услов за равнотежу и једна природна манифестација духовног
живота. А поезија и живот толико се прожимају да се изневеравањем поезије изневерава живот и
прљањем живота прља поезија.

Дане су проводили у расправљањима о поезији, о уметничком изразу, у дискусијама које су

остајале незавршене. Били су поносни што је баш њихов нараштај задесило то да могу да учествују
у једном великом духовном покрету који је захватио у то доба најсмелије, најборбеније и
најдаровитијеуметнике света, што су могли да дају свој прилог једном уметничком преврату, који
је ангажујући целовитог човека, тежио крајњем циљу, да врати уметност животу и поезију правим
изворима емоције. Веровали су у то да се у свкаоме од њих крију бескрајна подручја неиспитаног
духовног живота, знали су да модерна наука новим методама испитује и све боље упознаје
елементе и сложени механизам човековог психичког света.

Чезнули су да се појави велики песник новог доба и из њихових редова. Знали су да му крче пут.

Растко је говорио да поезија новог духа тек треба да буде откривена. Рећи каква она треба да је,
то би значило имати је већ гоотву. А ипак никада један уметник, испуњен осећањем новога доба и
жељом да оствари нове синтезе уметности, није с више разлога морао да осећа потребу за
искоришћавањем традиције но ми данас.

Растко се ужаснуо (он који је говорио да га више привлаче људи који имају расуђивања сексуалног
или желудачног но они оштроумни, људи хитра и бистра разума) када је за каванским столом
један од другова књижевника са неким унутрашњим задовољством рекао да му је све јасно у
глави. Растко је са напором долазио до својих поетских сазнања и често их остављао у траљама,
пуштао да буду недорађена. Мислио је да би могла, при разбистравању да изгубе нешто од свог
афективног богатства.

Многе мисли се родиле у неком од задимљених ћумеза некадашње скадарлије. Растко је био
одушевљен радом на откровењу. Разговарали на тргу дубоко у ноћ. Убеђивао га дединац, у
грозници од сунчанице да је при севу муње угледао себе где лети, над градом, а он се као луд
кикотао и тешио ме да је и он спазио како летим док смо говорили. Лети над будвом с црним
огртачем који се шири око њега. Преклињао га да оставе будву, тај уклети град, који је у зидинама
и развалинама.

У том младалачком заносу настали су мотиви из циклуса зорило и ноћило певају и јавна птица која
је анти поема. Тако ју је, једном у недостатку бољег израза назвао. Јутрос, 25. Маја, 1956.

Наставак у роковнику

Он иде под топлом звездом, иде на нове снове, а у дубини га чека седам прозирних постеља.
Мртав је двадесет ноћи. Долази јутро и он верује да ће најзад остати а она некуда иде.

А кад се извије ноћас слепић из шевара, биће због тебе. Певаће злато. Он под матицом чека њене
дозиве ноћи, њено смејање сунцу. Ухватила се за грану. Љуља се зора. Чује се смех. Без биља без
меког срца, без уздаха, без куће, по детелини корача.

Пламен без смисла

Сви сте ви песници а ја сам на страни смрти. Jacques Rigaut

Година 1930 обележава крај послератног периода. У покрет су се подмукло ставили нови
механизми, економски, политички, друштвени, чије ће се последице показати тек десет година
касније. Ликвидиран је рат од 1914-1918 године. капитализам, западајући опет у своје основне
противречности, не можеда их размрси без припремања новог покоља. Maurice Nadeau

Од јавне птице, која је изашла крајем 1926 па до септембра 1937 када се појавио један човек на
прозору, песник је ћутао. Крваве речи, које су настале у песниковој борби да пред налетима
свакодневног живота сачува неке од основних захтева своје поезије – које је он објавио 1930 у
алманаху немогуће не представљају никакв мост између те две далеке епохе његовог стварања.
Направио је паузу он који је обрађивао своју душу више него ико. Успевао је после неизрецивих
мучења да постане и онај велики болесник, и велики проклетник о којима говори рембо. Он је у
тренуцима неким натерао у себи тајанствена уста таме да се отворе, да проговоре, или да заћуте
када опет то зажели. Јавна птица је његов најсублимнији песнички крик. После тога долази пуних
десет година тешког, оловног ћутања. Биле су му јасне речи које је луис арагон рекао – ако пишете
по надреалистичкој методи жалосне глупости, оне остају глупости. Или – снови нису погодна
прилика дап оказујете своје шугаво-логичне наклоности, да износите некоја реторичка знања
тешко стечена. Нити су дозвола да могу испуњавати листове хартије својим шкрабањем они који
немају што да кажу, а ипак би хтели да пишу.

Ту крај њега су једног врелог јунског дана 1928 одјекнули револверски пуцњи у скупштини, крв се
пролила. 1929 у јануару је освануо проглас моме драгом народу свима србима хрватима и
словенцима који се завршавао речима: саопштавајући ову моју одлуку моме народу, наређујем
свима властима у држави, да по њој поступају, а свима и свакоме заповедам да је поштују и да јој
се покоравају.

Одломци под насловом пламен без смисла су одјек тих сурових и језивих дана. Није то дубоки и
огњени глас јавне птице, глас који се сигурно више никада неће у њему поновити.

Неподношљиво туку звона на узбуну. Пита се да ли се уопште може више писати. Сетио се лењина
који је рекао треба сањати и гетеа који је рекао треба делати.

И ти гласови су допирали до песника и он се питао да ли ће и када ће постати његове.

Из мог интимног дневника који су писали други

Октобра, 1930.

Фебруара 1931, чита код aldous huxley-а: у некој далекој будућности, када друштво буде
организовано на рационалан начин, тако да сваки појединац заузме положај и ради посао који
доиста одговара његовим способностима, кад васпитање буде престало да улива у умове
младежи фантастичне предрасуде наместо истина, кад ендокрине жлезде буду свикле да
функционишу у савршеном складу и болести буду сузбијене, сва наша књижевност о сукобима и
несрећама изгледаће чудно непојмљива; и наш укус за призоре душевних мучења сматраће се
непристојном перверзијом које уљудан човек треба да се стиди. Радост ће узети место патње као
главна тема; у томе ће, можда, уметност и престати да постоји. Срећан народ, сада велимо, нема
историје; и могли бисмо да додамо да срећни појединци немају литературе. Романсијер једним
јединим одломком раскршћује са двадесет година среће свога јунака; недељу дана јада и
душевне борбе он развлачи кроз двадесет глава. Где нема беде, ту нема ничега о чему би се
могло писати. Можда ће стога бити све боље.

Априла 1931, место њега пише alphonse rabbe француски новинар, публициста, књижевник,
филозоф и историчар. Цитати су узети из његовог посмртног дела албум једног песимисте. –
помисли сада на детињство, младићство, младост, на зреле године. прелазак сваког од ових
стања на оно које за њим долази, претпоставља смрт онога стања које му претходи. Колико си,
дакле, пута већ умро.

Смрт се пије са задовољством, једе се са апетитом, лепо мирише када је човек осети несмотрено у
једном цвету или неком мирису.

Сутрадан, опет у априлу, 1931- толстој преноси на ану карењину једно своје осећање – дуго је
лежала непомично, отворених очију, чији сјај, чинило јој се, види у мраку и она сама. Раббе о томе
да смет не ласка и да нам не допушта више да сами себи ласкамо.

Крајем децембра, 1932.

Речи алексеја Нилића кирилова – данас је све бол и страх, данас човек воли живот зато што воли
бол и страх. И тако је учињено. Живот се сада даје за бол и страх – у томе је сва обмана. Данас
човек још није. Биће нов човек, срећан и поносит...

Фебруара, 1933. Колико је пута са Катарином из Орканских висова изговарао њене речи. – сањала
сам у животу снове који су ми занавек остали у памети и променили моје идеје; они су прошли
кроз цело моје биће, као вино кроз воду, и променили су боју моје душе. Хтела сам само да ти
кажем да рај није изгледао дом за мене; толико сам плакала да се вратим на земљу да ми се срце
цепало, и анђели су били толико љути да су ме бацили на средину пустаре, на врх орканских
висова, где сам се пробудила јецајући од радости.

Јануара 1934 – марко ристић је објавио у првом броју часописа данас есеј под насловом морални
и социјални смисао поезије.

Извесни одломци из марковог огледа треба да уђу у овај дневник – изгледа ми да модерни
песник мора у једном тренутку своје еволуције, ма у ком облику, да преживи ту фазу апсолутног
морала и екстремног песимизма где се сваки став према друштву, осим става апсолутне негације и
тоталног револта, указује као непримљиви компромис. И надреалисти су прошли кроз ту фазу, у
праскозорју надреализма. У то време, кад је њихов револт имао тај метафизички и скроз
песимистички карактер, они су морали сматрати да је све изгубљено да је све пропало, пошто је
већ и најмањи смишљени гест био знак пораза, био сам за себе сав пораз.... увидевши да су прави
људски нагони и жеље, под утицајем васпитања и даљих околности живота, потиснути у потсвест
и тамо заробљени, увидевши да тиранска савест бди над одржањем те неправде, увидевши да је
та свест подлога и функција једног лажног морала, песнику се као једини стварни морал било
указало баш оно што је тим лажним моралом онемогућено, то јест слободно остваривање жеље.
Из немогућности тог остваривања рађа се његов револт против религије, фамилије,
конвенционалног морала, васпитања, школе, штампе, шовинизма, филистарства, естетике,
обичаја, предрасуда, уметности, против свега што му се показало као непосредна или посредна,
унутрашња или спољашња сметња његовом спонтаном и слободном опхођењу у животу. У
немоћном грчу тог револта, у помамној безнадежности тог ударања главом о зид, песник долази
до сазнања да је то бунтовно хуљење и нападање неефикасно, јер је уперено против извесних
апстракција, симптома и последица а не против конкретних узрока. Песник је наведен на једну
доследну аналлизу која му открива да његово робовање и његова промашеност нису апсолутни и
фатални, и у вечности непроменљиви, већ да су материјално детерминисани, да зависе дакле од
извесних услова, и да постоји начин да се тај спољни свет који га притиска и ужасава стварно
измени ако се измене ти материјални услови човечје спутаности, и да се ти услови, пошто су
материјални, могу и морају материјалним средствима уништити или преобразити...

Пламен без смисла

Ја презирем овај прах од кога сам и који вам говори. Гадим се. Крв из мога меса кад падне – нема
је. Нигде. Али ми је у груди налегла, црна мртва. Нема коме молитву да упути и реч. Како бих лако
мотрио под небог кога нема, газио би мокру траву. Не би као синоћ пуст и сам до кичице стао, ту и
никуда даље.

Кћер је пољубио, брата се сетио и пошао у родну кућу, поносно је у њу ушао, гроб је сачекао.

У белом потоку крај београда, 1929. Године

Отворено писмо

Из писама марка ристића:

Сви се сложили у томе да цео покрет назову надреалистички. Писмо душана матића. Да су прва
његова и ристићева мисао био дединац. Потребан им је његов пристанак. Неће га у писму
уверавати у пријатељство. Из писма александра вуча: да вам кажем колико ме је заболело што сте
с е у свом писму ограили, озидали, правећи неку разлику између нас и вас лично.

Пљује, жели да избаци бљутавост крви. руке су му мокре и лепљиве, срце му је отекло.

Глув је, слеп стерилизован. Увидео је да ниједан циљ није достојан ма каквог напора. Доста је
чудновато да је ово осећање слабило са годинама које су се у мени нагомилавале. Сагорео је све
чега се дотакао. Без сажаљења и без бола.

Неће бити ни кљусаџија ни лопов ни истраживач ни ловац ни рудар ни гњурац. Неће учити
биологију, ни ботанику, никада неће знати географију. Без својине је и нема шта да спасе.
Прирођавања га бацају у отупелу апсурдност, где га нема. Његова свест пропушта само негацију.
Да није ње, не би га било, јер само од снова није имао надања. Све заставе је подерао. Ваша
негација и моја. Спаљује оно што они спаљују. Проклиње са њима и стално пљује. Чита њихова
писма. Оно што тражите од мене: одговоре на питања која сте поставили, апсолутно потребан мој
пристанак за прављење покрета, моје солидарисање у обележавању те такозване акције, све то,
све то мене одваја од изнемоглог, од искиданог и страшног даха моје мисли, изван којег ме нема.
Ја сам у одрицању.

Париз, 21. Фебруара, 1930. Године.

Оставиће за собом отворене широм врата и прозоре да соба и он једном одахну заједно. Књигу је
заборавио, намерно на столу, незатворену. И пешкир, још мокар којим је ноћас избрисао свој лик.
И комад изломљена хлеба на храстовом столу, окрајак врућ с трагом прстију и зуба. Само је мало
теста појео. Оставио је кришку хлеба недоједену на столу. Оба је крила ормана расклопио. У њему
је обешено одело. Место мене сад оно о клину виси изношено. И мртво рубље које је тек опраш
топло је од његовог тела.

Ја први пут нисам ништа закључао. Никога у соби оставио. Први пут са собом из куће изишао.
Ништа у самици више не живи. Нико не куња, нико не цвили. Нико не лута за њим. само ветар.
Шта ћу с тим безглавим ветром чију сам преку нарав за тридесет година чаем и гнева и таме и
таме меса боље него жену упознао. Сам је ветар у изветреној соби. Да л место мене улеће и
прозоре и врата за собом не затвара, и леже да се до зоре испава на лежају. Да ли прелистава
књигу на столу, дал и се у мртвој соби са књигом разговара. Оставио је за собом врата и све
прозоре отворене. Нико није видео камен. Обичан камен као сваки други. Облутак. Или кишу.
Камен на киши. Нико па ни он то није видео. Ни ноћ, ни капљу кише свакидашњу. Не познаје нико
па ни он жуто класје кад га загрли мрак, ни лелек биља у сну.

Капље облак са грана. Наједном се чује паничан крик. Барска се птица пробудила од његовог хода.
Видим да ћу кораком првим у свитање да згазим. Пресечен сломљеним зраком: једно ми стопало
у бистрим водама јутра, друго – у глиби ноћи остало. И бежим, клоним се вода. Трнем, и у зори ме
нестаје. На две стопе је од ноћи.

Један човек на прозору – 1937

Из интервјуа који је андре бретон дао у априлу 1935. О пропагандистичкој уметности, да ли би

њен опстанак имао оправдања у једном критичном раздобљу и да ли би у таквом случају требало
да она користи уобичајене облике изражавања. Он мисли да та уметност налази пуну оравданост
у таквом периоду и мајаковски је доказао да она може опстати као уметност. Али, на исти онај
начин на који човек може, ако устреба да остане будан и спреман да се стави на расположење за
акцију у току више дана, захваљујући извесној резерви у спавању до које је благовремено дошао,
извесном вишку обновљених снага сакупљеним у спавању и песник, уметник је у стању да живи
провизорно у таквим приликама на површини једног света емоција насталих највећим делом у
детињству. Важно је да субјективност буде што пре враћена овом живом жаришту одакле једино
може да зрачи, одакле је једино у стању дубоко да придобија срце људи.
Један човек на прозору штампан је први пут у часопису наша стварност у септембру 1937. Уз једног
човека на прозору наша стварност је тада додала коментар од душана матића и коче поповића.
Задатак тог објашњења није да расправља о функцији песничког дела и о улози песника у
друштву. Независно од различитих схватања која се могу имати о поезији, једна одређена
средина, у једном одређеном времену, производи разна поетска дела која у својој укупнсти дају
општу слику песничког изражавања те средине и тог времена, а донекле и слику те средине и тог
времена. Поезија није само акти инспирације, већ исто толико и акт опредељења. Самим тим што
је песник проговорио, он је пристао на неопходне услове општења са људима, али то не значи још
да је успео и нешто да им каже, да их конкретно додирне и да његова порука уђе у њихов живот.
Као што се види из самог склопа поеме која се у овом броју објављује, у којој је пост скриптум узет
из дневних листова, писац је суочио свој унутрашњи доживљај једног спољнег догађаја, у овом
случају доживљај једне елементарне непогоде, са професионалним новинским бележењем истог
тог догађаја. Писац је хтео да буру спољњег света изрази својом буром. Силе које носимо у себи су
оне које нас носе. Ми знамо да ако песници не нађу себе, неће наћи никог, ако не нађу никог,
значи да нису нашли ни себе. А све док њихове песме не позивају на дивљаштво, у име
саможивости, или на убиство, у име мрака, док се ма и очајањем и самоћом грозе пред
безнадношћу, верујемо да траже пут ка ослобођењу човека, и да ће пристати на друкчије очајање,
на очајање које се не завршава собом.

Ово дело својом тематиком и својим начином изражавање не говори језиком непосредне
данашњице, али говори о данашњем човеку, о оном који је у крајњој линији, и поред свег
искључивог преокупирања собом и поред све своје сублимираности у изражавању, окренут новом
човеку. Прилог милана дединца садржи елементе једног стварног песничког дела, јер
осветљавајући целу једну страну савремене осећајности он пружа податке за њено упознавање, а
ти ме и за упознавање данашњег човека. У времену када постоји баснословни арсенал свих врсти
оружја, када прети уништењем читавим народима и зариче се да ће истребити са лица земље све
оно што не буде хтело пред њим да се поспе пепелом, да се приклони његовој моћи, да се покори
његовом царству мрака, све оне који би се још усуђивали да претендују на очување интегритета
слободе својих мисли. У једном таквом изопаченом времену и у једног југословенској жалосно
разваљеној, духовно потлаченој и материјално упропашћеној земљи, ратно клање човечанства. Ко
у таквој земљи није био присиљен да се озбиљно суочи са ликом своје савести, да изврши
ревизију многих својих схватања, да провери – ко зна по који пут – све своје могућности за дане
који га очекују?кога ти драматични дани, на почетку трагичне панораме нису затекли у великом
обрачуну са самим собом. Затекли су сваког, и човека за плугом и оног што се и у тим данима још
нашао с пером у руци.

Песник из поеме један човек на прозору се ухватио у тој песми и на том прозору у једном од
неподношљивих обрачуна са самим собом, поема је примила неке боје те епохе. Призвуке
пригушена револта, врели дах нагомилане мржње, вапај и тежину безнадежних тужбалица. Не
мање од тог рањеног песниковог крика казују му данас о том времену и о основним духовним
преокупацијама неки одломци из огледа у трагању за изгубљеним детињством.

Тај оглед је инспирисан једном изложбом дечјих сликарских радова.

Неколико одломака из есеја у трагању за изгубљеним детињством

...уметник је ипак ту, у својој земљи. Он би да осети све покрете и трзаје, да слуша све дозиве и све
крике, запомагања у мраку из неког далеког забрана, да прислушкује траву како расте, зору како
долази преко песка и воде, да чује туђе говоре, да развија своје и да мами туђе снове, да хвата
себе у другима и друге у себи, да чита по новинама и књигама о народима који се боре и умиру за
своју слободу, за права, о пљачкама. Хтео би да зна ко је тај сељак са нила који из поплаве
набујале реке спасава једини иметан натруло воће.

Хтео би песник да осети на себи то силно, то побелело сунце што се по таласима и по томе мокром
и мрком сељаку разлива, да гази ногама, и босим и изнемоглим, по том истом блату, нога да му се
заглиби, матица да га носи и заноси, и да на рукама држи то исто воће. Хтео би да мисли том
туђом, сељачком мишљу, да страхује туђим страхом, да преклиње и проклиње тим туђим очајем и
бесом. Да његово ја буду други. Песник се жури од куће до куће подиже кровове и гледа шта то
уморно човечанство ради ту без њега, у тим ужасним самицама трипут закључаним, по тим
подрумима, мансардама и сутеренима, по гладним и ситим кујнама, по мокрим дупљама и
пећинама од бетона. То човечанство што се гризе и милује, што чамује и пева, што децу коти по
слами и на перју и ждере и чмава преклано и пије до бесвести.

С тим туђим осмесима у сну, с тим ликовима и псовкама, с тим туђим хркањима и трпљењима што
рију, са породиљама, са неиспаваним хлебарима он махнито бежи да свему томе нађе узроке и
везе. Сувише сазнатих ствари, сувише озбиљних сазнања не успвеају сасвим да му помуте тај
јутарњи бистри вид. И у данашњем свету, накзно спутаном, ограниченом, свету у знаку државних,
јавних, тајних и свих других граница, у свету сензуре сна и јаве, у свету најсвирепијих конвенција и
симбола, кастрација, лажи и свих могућних робовања, ипак постоји то дивље око анимално
екстатично.

То око је свакога дана и крај нас, и оно нас гледа из дубине великог сна. Има људи којима је дуго
остала кроз младићство и доцније визија тог ока у дивљем стању, тог ока што нас растворено
широко гледа како одлазимо све даље и даље и види нас где нестајемо, излапели и празни, већ
давно духовно мртви, у крајњем умирању. Та визија детињства, ма и начета, замагљена, макар и
окрњена, осмуђена и по крајевима нагорела непрекидном борбом за хлеб наш насушни, за дух
наш мајушни, за право свакога на живот под сунцем, у хаотичном и трагичном ускобљавању
сачувала се дуго или дуже код мањег броја уметника, код врање асишког код giotto-a i blake-a ili
od novijih kod germaina nouveaua ili carinika rousseaua kod rasplakanog seqaka pesnika jesewina kod
branka kada se ne pravi suviše glup ili kod disa kad ne mora da bude suviše pametan patriota. Визија
детиства им се наставила и пренела скоро на цео живот, они су успевали да чувају своје
детињство. Други уметници су детињство изгубили. Анимално екстатично око труде се да некада
дозову, изазову. Или им се оно само јави под утицајем неких расположења или у пијанству. Они се
не односе према детињству наново нађеном на исти начин и не дозивају га истим средствима.
Неки само помоћу опојних дрога и алкохола призивају те тренутке. Или да унезверени и празни
очекују нове велике догађаје и тешке болести, гладовња, силовите потресе који треба их из дна
покрену, слојевиту прошлост да им преокрену, да им пробуде успаване поетске силе детињства,
дотле други гледају да до свега тога дођу без ичије туђе помоћи, без вештачких средстава,
природним путем, по вољи по жељи.

Док су они први – песници с продуженим детињством – пре свега уметници, а тек затим људи
грађани, и то људи са умањеним друштвеним одговорностима, скоро с дечјим неодговорностима,
овај други тип јавља се у свом компликованом времену махом прво као човек, са свим својим
манама и врлинама, плашњама и бунама, па тек онда као уметник. Или тек у најсрећнијим, али
засад веома ретким часовима као човек уметник. Мислим на извесна реагирања рембоа.

Шеснаестогодишњи рембо је говорио једном свом другу ернесту да има деструкција које су
нужне, има других старих дрвета која треба посећи, има других столетних хладова чију ћемо
пријатну навику изгубити.збисаће се богатства и срушити индивидуални поноси. Један човек неће
више моћи да каже: ја сам моћнији, богатији. Мирна слога, једнакост и рад за све. А до тога
времена које долази, када ће се лакше бити песником, све дотле песник мора да се пробија кроз
неподношљиве и преживеле, кроз застареле и наметнуте законе и норме, кроз насиља, спутавања
и репресије једног злог и сумрачног друштва и његове опаке и наметнуте идеологије, да би
догрцао, већ изнемогао, ишибан и крвав до живог извора свог јединственог и аутентичног
психичког живота. Песник мора бити страшан работник, јер испитивању непознатог нема краја.
Поезију треба да стварају сви не један. Свет се мора активно променити. И тек тада песме ће
кликнути у другима. Тек онда ће одјекнути у свакоме друге, први пут испеване. Ко тада неће бити
песник?

Један човек на прозору

Радмили

Ужаснут питањома са безбројно различитих одговора он бежи и склања се под кров, огорчен, луд
са наказама о врату, па бунца у грозници и закључава врата за собом. Боли га светлост која је сва
сива. Хтео би да се простре по постељи, да легне али не може. Не може од свих тих тела која су у
магли у хаосу сита и пијана. Онда стаје на прозор. Разапета сам кожа се суши. Нема више питања
са различитим одговорима. Не може да их се сети, ни питања ни одговора. Остало је неповерење,
срам и огорчење у плазми.

Сунчев је обруч, јутрос, гледам, бео, а светлост у расипању, и сва је црно сива. Истрошио је тело до
последње ћелијице. О гадни свети стефан што све прождере...на оплакнут песам оставља само
камен и кост. Оно, то тело шупље од сталних одлакшавања црева, од бескрајних давања;
искидано од наглих буђења с криком, од месечевих либрација, од плача из суседне собе, од
космичких помрачења, од ње што је крај мене, од гмизаве косе, од пожара у сну, од траве испод
ноћи више од прашуме. Од равномерних гравитација. Ја сам похабао месо и ћутљиве кости, и
мозак и памет, и косу, веђе и чело и нос. И зубе са пломбама и натруле и опаљен језик и усне и
чељуст и гушу и гркљаан. Износио је, изморио кишна рамена, меке мишице, чланке које шкрипе,
шаке које су толико пута у здрављењу са мржњом уједале та тела од самих руку. Изнурио је
мишице које висе, лактове, зглавке, чланке и шаке, опаке шаке које су зубима секле руке крстове
и руке кокарде. Руке изнемогке, руке које су стиснуте у џепу да се не би здравиле. Руке велике
које су се здравиле. Дао сам руке друговима у руковању. Изгубио је руке по њеном телу у
миловању, нема их више. Дао их је у давању, одмахао их је у махању. Има их само у мржи и
гнусно у спавању. Руке које никада нису тражиле милост. Износио је руке које су толико јеле пиле
и пекле. Руке на хлебу, на трбуху, журне и јаке, руке на сиси и опаљене руке огромних размера.

Четврт часа касније.

Ја сам их износио, и руке, и прсте изоштрене и нокте потавнеле, грбину и крста груди и мехове, и
прозор ребра, ова прозирна, ова расклаћена, ова савита и јадна ребра. И срце што је отекло.

Кад дуне кошава, свира кроз ребра и облаке над главом носи, и лупа црне крпе у грудима и бео
веш по двориштима, кроз ретке плотове, преко друма лупа и дира. Ветар се веша о гране.

Плућа знају сваки ветар како душе. Знају севања кошаве, њене ледене ватре, њене упаљене, о
узбуђене, њене болесне у грозници унезверене очи. Знају северац на таш мајдану када уста
зачепи, кад притисне и дах ми стесни, па зелен зацвили и сав ваздух у желудац потисне.
Страховито болна, вапијућа и расцепана плућа. Изношена, истрошена, још само висе ова плућа о
кључне кости. Плућа се суше на прозору. Знају силину сваког ветра. Свакоме знају надимак и име.
Знају како воња, како се плоди и цветове кад оплођава знају му укус, мирис и врелину...фали
неколико страна

Песме из дневника заробљеника број 60211

1941-1943

Оне су узете из дневника који је водио скоро из дана у дан у немачким заробљеничким логорима.
Дневник је вођен кришом. Заваравао је чуваре, наводно је преводио и расинову федру. Био
принуђен да се од дневника одвоји, закопао га, па га после ослобођења један друг вратио, био је
оштећен од земље у којој је био закопан. Речи заборављеног писца – ја сам био човек који је
чамио; само ја бих да сам последњи човек који чами. Иако знам с достојевским да је у првом лицу
све то страшна срамота испричати, не може другачије. Можда би и била срамота, тј. свакако би
била да је у стиховима из ропства проговорило само моје ја, оно моје старо ја које је и постојало
једино по томе да би пламсало оним чиме се разликује од других. Да ли се то ја разликује од
толиких других која зебу под истим туђинским небом, уловљеним у гвоздене мреже. Није ли
доиста моје ја и неко други, тај први сусед на лежају до мене, тај сремски пчелар и ловац који ће
да свисне за својом фрушком гором и нија је у наручју. Није ли његово ја и жудња за ланцима
земље масне, банатске која мре ту покрај њега, која месецима изгара и крв баца и сву ноћ пљује у
неку кутију. И није ли моје ја и онај сужањ украј зида што завија од глади и преклиње и проси.
Није ли оно тај босанац под стрејом бараке који гладује самцит од јаука свога рођења, а туга га за
босном мори. Зар није моје ја крикнуло понекад јадом свију нас овде, свих нас колико нас има,
није ли запвео каткад отегнуто по ритму песме наше. И зар редове ове није исписати могао и било
ко други од нас сакупљених овде, од нас које већ дуге дане и ноћи исте лупају кише, и влага иста
пије, и чежња иста слама и увек исти душманин прогања.
Да другови знају да су те речи и њихове, да их је дединац ишчупао из њихових груди. Ако их буде
било у којима ће и да одјекну ове песме, у срцу да их чују као њихове да су, ни ја се застидети
нећу, нити ће ме бити срамота што сам их у првоме лицу испевао. То прво лице, то смо и ти и ја,
друже, и сви другови наши из ропских логора шлеске. А редови ови, ове припросте песме престају
да буду моје, постају наше. Или ничије.

Песме из дневника заробљеника број 60211

Први део

Заробљеник број 60211 пева

Где мене сада није

Разли се ненадно по моме лицу светлост праскозорја и прену ме из снова мутни глас суседа
богосава филиповића. Отворили се прозорски капци на бараци, богослав види снег и каже да код
њега косе детелину сад. Дединац је у снежном смирају, док умире дан записао – васцели дан
ветар око сужњих мећава баца, кида је и носи а тамо где мене сада није легло је, видим, сунце по
трави и њеној... по враној њеној коси.

Саган, 3 маја 1941.

Ноћна путовања

Из сна се враћају као са путовања. Причају један другом шта су тамо вдели, кога су срели, кога су
походили са ким су говорили. Увек одлазе у исти крај.

Слуша гласове. Неко прича да је сањао како је заитио воду из бунара. Вода је плитка и бистра.
Један је ноћас био код куће, али је заборавио да погледа пчеле, сад му је криво. На јави су у сагану
у шлеској, али су у сну још увек у домовини. Сваке ноћи лежу насмешени, нестрпљиви од
очекивања, узбуђени од радости, одлазе увек у исти крај. А будимо се тмурни, јутро нам растанак
доноси.

Ђурђевска песма

Све по петорица у реду један до другог, све ред за редом један за другим, не у строју, него у
поворкама, спуштених глава, сумрачни, гневни, изнемогли промичемо кругом.

Сунце их се дотакло после црних дана. Ђурђевдан. Певају другови, тешко и тромо газе, и он је са
њима изгубљен сустао. Шапуће речи које ће у бараци кришом записати – ветар је из облака на
наша ломна рамена пао па смо се сви стресли у робијашком кругу. Дунуо је са облака вијор и
спустио у нас мржњу, мећаву хладну и тугу. Одакле нам долази црни облак. Што им је савио главе.
Да ли је био на уранку у нашем родном крају. Место да нам венац ђурђевски баци од цвећа и
младе траве сплиће их у коло. Да ли си на уранку био у нашем родном крају. Од завичаја – ниси.
Да си са саве пошао зар се мећава ова не би расцветала у дугу, да си са драве дошао спустио би
тек олисталу врбу у руке сваком мом другу, да си се са таре дигао ти би ми изворску воду, бистру,
насуо да се њом рано умијем, да си са шаре стигао зар бих пожелео, друже јутрос да се убијем. Да
си прнуо с крила оне, далеке, коју волим у болу, ах, сви, сви би се сужњи насмешили у ропском
овом колу из јутарњег мрака, и запитали се: зашто, зашто смо се насмешили јутрос од ветра једног
што је на нас пао из облака?

Саган, почетком маја 1941.

На киши

Отворили се сви небески извори. Не може да одигне главу од ниских облака, нити може да отвори
очи од кише. Слива се. Злослутне бујице јурну, заљуљају се бараке на прокључалој води и сав
логор заплови кроз густе засторе кише. У барама су кишни клобуци. Остане само спруд, све бељи
и бељи, и остаје крупан шљунак на обали овог немилог, овог туђинског неба. Кружимо по спруду,
а понорно море изнад наших глава, или сунчано и мирно, или олујно и тмурно, ветром витлано,
кишом шибано, или сунцем миловано, запљускује нас час топлим мирисима шуме што бол и
чежњу буде, час хладним ветровима који, кроз логорску жицу и кроз ребра наша, танко наричу.
Лупају их високи вали, они се склањају, беже по песку, остављају за собом трагове стопа. Гледа
како се пред њим мењају сва четири годишња доба.

Кишна песма

Ниједна дуга, неће попити све њихове сузе. Неће убити сталне кише. Луђа од пролећне траве
киша из неба клија да ми помрси снове. Киша брише све боје. Самац на прагу стоји. Свакога
сванућа опет му на длан слеће кап воде.

Наставак прозног. Гледа али ко је гледао некад исто тако, са песка овог, са истог тог места.

Гледа га поцепано и мрко. Мењају се годишња доба, нестална небеса, ломе се облаци, мећаве,
просијавају сунца, падају кише. Ја ту стојим, ја спутан, кроз векове ту стојим, и страсти се кидају у
мени, тутње буне и мржња у срцу у клупче се савија. Мењају се годишња доба, пролећу зраци
покрај њих, засипају га јесенске таме. И не знам, ја не знам откуда испод чежње моје, свагдашње,
откуда тај убоги бол у мени, прадревни, који тишти. Откуда тај стари јад у срцу, сужањски?

Ко је безимени брат из давнине који исто тако зури. Зашто га повија тако његова патња. Да ли је и
тај брат слушао како му дивља трава на прагу кућном клија и поткопава дом.

На руци ми је од туђинова гвожђа црвена гривна, која жеже – траг ране без пребола. У срцу
страва...и буна твоја, гола. Да ли те је исти овај силник, који и мене, овамо довукао, брате од моје
крви?

Слутиш ли да си ти први, а ја потоњи од наших страна што мре овако срамно сред ових ропских
уза?

Ћутиш. Ти ћутиш у даљини. Бол без суза тешко пада по песнику. И рана твоја – на мојој руци
крвари. Песма – слово о небеским дверима
Да сунце сине да одагна муке и бауке. Узалуд куца у небеске двери, узалуд лупа зрачним рукама
да пропусте златан зрак.

Кад се над шлеском небеса затворе ни сто сунчевих кључева не могу да их отворе. Неће да их
отворе. Узалуд куца

Успаванка

Прво су небеса постала тавна, па су одјекнули громови, киша пада. Птицо, шта кљуцаш толико на
баракама горе, што расплакани кров тако жално шуми. Слушам, иза три уснуле горе, олуци већ
роморе. Птицо, мени се спава, не позобљи ми снове.

Људи под млазевима сунца

Све је сирото. Само су богата кад се расклопе јутарња и вечерња небеса. Приме га кад крочи са
прага. Доле је све убого. И песак и црно борје са понеком сребрном брезом. Пита сек оја је то још
земља без боја, мириса и звука. Има ли још неке тако убоге и сироте крајине. Куњају смрзнути
људи под ретким млазевима сунца. Један гледа брезу и пита се зашто су тој тополи тако пале
гране. Све је тужно. Засадили су их овде, пусте ко босиљак. Један човек говори – ако дуго овако
устраје мало ко ће да остане. Зажелеће човек да види човека.

Проклета је земља, нема ни врабаца. Под њима је дробни песак. Само је небо дивно и бескрајно.
Пролеће се јавило већ поодавно у њему и на облацима, али га на земљи још нема. Говоре о
прошлом о ономе што ће доћи. Нема садашњице. Само би се о небу зборити могло, јер оно се
једино мења. Али ко да говори о њему. Шта их се тиче небо. О својој земљи, далеко иза жица и
сама је она у жицама и не знају ништа о њој. Док је небо ниско, на раменима нашим, нисмо
толико мали и сами. Али кад се одигне с песка, расклопи се и рашири, уколико више одлети, све
смо мањи под њим, све усамљенији у логору овом, што је го длан окренут горе, к небу.

Песма осмех

Кроз раздеран облак се просуо пљусак. Облак је сву кишу каблом излио. И сада барицу сваку пије
по један дугин зрак. Слила се са брезина листа једна осунчана кап. Муња је минула даље. Откуд
тај пљусак једнима тугу шаље, а на мом се лицу ведрина прелива. Синула је муња и пресекла
небо, ударио је гром. Кроз раздеран облак синуло је сунце по песку, робљу и по осмеху.

25 јул 1941 тако се зове песма

Не пише нејасној сени него жени, и сме на јави да гради њен лик и стас, јер знам да се сада, на
земљи овој, диже, ка небу извијено, и твоје тело. И знам ако те зовнем у ноћи да ће ми се можда
одазвати твој глас.

Она је жива. И сад је без страха гледам по целе дане. Па у облаку сунце кад јој растури слику он не
застрепи, не мисли да јој је дошао крај. Не склапа очи ако јој ветар замрси косу, и не уздрхти више
кад у ромору кише чује њен јецај. Ветар је небом брише, али она на земљи постаје све стварнија.
И не боји се да ће је однети јутро. Кличе буђењу. И сунце док небеса кује, и шуме диже, и откива
изворе младе, ја градим и гледам тебе, па птицу не чекам више, него твој узвик. И чујем те. И
кујем те од зракова ковних, од песка, и од бола овог што га не могу да преболим, од бола растанка
и среће састанка, коју нећу моћи да дочекам, од свих поља наших, и од свих шума, што их без тебе
не бих умео да волим, и од јада који је толико твој, и од сунца овог под којима сам остао сам.
Којим свитањем да краси њено лице. Да ли дримом, лимом, таром или моравом да јој обавија
струк. Земљиним шаром круже његова и њена сенка и губе се и љубе, па мину далеко од нас. Час
твоја се, јутарња разграњава у сенку брезе ил бора, час моја, сумрачна тек ти обгрли пас.

Она је жива. Не пише више некој нејасној сени него својој жени. И смем већ и на јави да градим
твој лик и стас, јер знам да се сада на земљи овој диже ка небу извијено, и твоје тело. И чекам, ако
те зовнем у ноћи да ми се одазове твој глас. Ову песму је написао на дан када је после
вишемесечног робовања, примио прву вест од куће и од своје жене.

На једном је банула глад

Са великим је очима. Он се пита како је прошла кроз страже и кроз густе жице. Оставила је дане
оглодане и пусте. Сањају софре. У логору је зинула глад. Кад је стигла, све капије су морале широм
да се отворе. Она је пробушила све зделе. Нема вреле сузе. Он већ месецима иза бараке гаји два
класа жита. Ноћас је глад несита глад и њих појела. Ко да их позобље други кад нема овде птица.
Она је упала у логор. Корак нам је постао краћи сад, али нас брже носи смрти.

Глад је минула логором и ништа није оставила. У глади су велике очи које све и свакога виде, јер у
глади је ксоа црна и лице бело, јер у глади су уши које се провиде. Глад има грдна уста и запаљено
тело. Стазе којима стиже су увек исте. Она за ратом, војскама и логорима иде. Руке су јој празне и
чисте.

Прелазак на прозно – сатима и данима вребају храну са кревета. На мрвицу се бацају сви
одједном. Мало је хране за силну глад. Свако са уграбљеном храном узлеће на свој лежај и
раздире је. Мотри опрезан и зао издужене шије. За новим пленом.

Двадесет првог децембра зачуо је глас свог суседа- да није ове ноћи. То је била најдужа ноћ. Такао
ме је горко и одјекнуо у срцу тај очај и ритам тих речи

Песма шлеско бденије

Да није још ове ноћи да нам сећања угаси и мутне ове жуди, да није још ове ноћи никад ти, друже,
не бих могао доћи, залуд би чекала мој корак да те из самоће разбуди. Да није те ноћи зар бих још
знао какве су твоје очи, зар бих се сећао какве све боје крије небо србије.

Да нема још ноћи ове да нам јаву успава и бистре пробуди снове. Никада морава протекла не би
између ових жица, и зар би икад у пустој овој шлеској залистала липа до облака голема, и у грању
њном запевала птица. Да ноћи ове још нема. Шта сужњу црном остаје, ноћ нека довек траје.

С болесничке постеље
Гладном и болном човеку сада највише треба тиха ноћ и мало хлеба. Али те ноћи нема, преклале
су их крваве зоре. Глад је све појела. Данас је од капи млека скупљи клас жита од живота човека.
Нариче логор. Две смрти, смрт младог француза и једног циганина падавичара. Не може од те две
смрти да држи распет. Ах, ко је толико моћан, ко има ту силину да на рукама носи све оне што
сада гину?

Упамти

Треба ухватити птицу једину која је изгубљена над шлеском. У срцу да гаји лик сваког друга. Да не
слуша своје боле, нег одруга који говори о кући.

Листај, горо

Прозно – уранио је пре сунца, излеће из бараке, она је пуна задаха и тешких испарења. Знојавих.
Напољу је сав логор опасан зеленом реком зоре. Он иде равно на ивицу круга, хоће да слуша
ретке гласове птица. Чуо је кукање кукавице. То је још један створ у њиховој пустињи. Хтео би да
види ту птицу на боровој грани, њен унезверени поглед и модро перје у росној свежини. Мисли на
то како кукавица ако закука у црној шуми биће зло за хајдуке, а ако закука у зеленој...друг му
радосно каже да кука у зеленој. Да се у нашој гори весело ори да листа гора због хајдука. О, како
нарасте огромна и моћна птичица свака под празним сводовима неба. Прекрили она небеса, а
лелек јој се огласи у сваком срцу. Ко јутрос чуо није глас кукавице.

После буђења

Чува руке да их нико не дирне. Да му остане нешто од њеног топлог додира из снивања. Не умива
их зором. Тихо се хладе. Глас јој из угашеног сна све слабије чује. Ако му приђе друг још неће да се
рукује.

Зашто ме узносиш (радмили)

Што ме узносиш небо плаво надамном. Зашто ме вараш кад ниси оно море којим сам толико
бродио. Што ми жубориш срећом незаборавном.

Што ли шумориш барска траво подамном и љуљаш ме а мени у ропству лека нема. Што ме
залудно лечиш на пољу том мочварном?

Што га облак мами својом хладном сенком. Зашто ме вараш: давно ја нисам облак, ни птица,
младост је моја престала, сва ми је љубав на телу њеном остала. Зашто ме онда будиш
прошлошћу мртвом и давном?што ме вараш, зашто ме лажеш, још сам у гвожђу срамном.

Што га вара ветар. Што му хуји да се маши његовог враног коња. Ноћ је бездана кад изађе
напоље, а вранац је већ нестао. Вара га и сан. И тебе ће, зором раном, ножем стража да прободе.
Што ме вараш кад зна да нису бистре наше воде, њено је лице болом потавнило. Што ме вараш
песмом овом завичајном.

Балада човека који је уснио мреже

Ње више нема – то је био звук. Радичевић

Сећа се колико је пута ноћу, престрављен скакао па бацајући руке грцао ка свету јаве не би ли се
пробудио и викао мреже мреже па после плакао.

Она што га боли, полетела би крику том који је упомоћ зове. И тад би помиловала једном руком
његово чело, да збрише ружне снове, а другом му је смиривала срце да лудо не би искочило.

Под тим топлим додиром он би се успављивао, и под том меканом руком, зли снови га нису више
носили зори. Само је њена рука могла то да збирше, али је сада више нема. Не сећа се сна који је
тада уснио. Не зна да ли је у томе сну био вук или вучица. Сећа се само крика и месечине у
прозору. Није упамтио сан, али се сећа њене руке, тишине и својих суза. Не знах да л бејах риба
коју је рибар са мљета од језера испросио, да л риба морска у мрежи, ил звезда или медуза. Сећа
се једино крика који му је доносио спас. Слути да неће никад заборавити узвик мреже. Додиром
њене руке нестало је сна.

И тада ископа олуја воћке у цвету, и куће, усред априлског свитања: лутаху звери и људи, гоњени
без хране, наде, без крова и без снивања. Она коју воли је постајала све мања. Дажд се пламени
сливао. Сливао се по слами и по људима. О која ме је то рука спустила међ ове жице, где место
сунца у небу муње у облаку горе. Сад га не буди она него црне глади дах, и ишчезао је крик а
остао је само страх. Уснио је мрежу која га стеже до крви. мреже. Ње нема сад крај мене да ми
приђе ко пре. Ја залуд, ево, вичем – сну краја нема, не. Сада зна сан који је давно уснио, са
месецом поврх своје главе, и знам зашто сам некада онако грозно вриснуо од страха и од чуђења.
Ја чекам, чекам без снова, сред ове стравичне јаве, ту руку да ме изведе на стазе новог буђења.

Други део

Шлеска рапсодија од јутра до сутра

Недовршена

Над логором још није свануло. Прозни део

Назирем у своме срцу како сунце у земљи мојој, где ме сад нема како је захватило крилате врхове
планина, па они лебде, бистри, над земљом, кроз обасјане висине. Види да је зрак сунца дотакао
грану столетног храста, који је рањен муњом и громом.

Још планета наша, у обртању своме, није принела сунцу дно ово морско, шлеско, рапаво од песка
и шљунка. Под крстовима хмељара моравских и с мађарске котлине, где зора још зазорила није,
чекају га људи које сам можда, некада на својим путима недоходима, сусрео из воза угледао. О ни
су спазили тада лик на прозору вагона. Спазили, заборавили, па не знају више ни лик мој, ни сен
моју, а он их још увек носи у својим маглама. И често му се у сну будни објаве. Који то људи чекају
сунчев исход, а он упорно на њих мисли. Када ће већ једном и шлеску да ошине зраком. Да ли ће
и њима да сине. Зашто их тако дуго оставља у тами. Они га озебли чекају. Са киме се то игра
невидљиво сунце.
Сунце скупља звезде рукама зрачним и прозрачним. Малено је. Измучен чежњом за сунцем, он
чека пожаре да груну са истока. Бледо сјаји. Не може ни угрејати ни птицу ни биљку, камоли роба.
Сунце, а ја те толико чекао.

Дочекали смо још једно јутро.

Замишљени сужањ гледа у прозирне руке и слуша песму у себи. Гледа, руке му постају све
провидније и тање, сенке су порасле, теже су од тела. Проћи ће још неколико кратких дана и још
неколико дугих ноћи.

Кроз јутарњи сутон допире глас:

Преконоћ је јесен узабрала – кад није нашла плода – све лишће са брезине гране. Птице су се
изгубиле са криком. Куд су одлетеле његове гладне жеље. Тек јесен кане на испружене руке на
уздрхтале гране. Бреза и ја једини под небом чама. Оставили су га пустог и самог

Људи, распети на жици, постављају себи свакидашња питања – јесам ли то ја, ја иза ове жице.
Јесам ли ја тај сужањ што га стража са куле чува?да ли је то мој глас што се на број одзива,
ветрови, куд га однесте. Чија је рука врела и сува.

Ма да ли сам ја то стиснуо пест испод ове жице.

Сужањ тумара логорским кругом и пева својој жени: не броји више дане ни ноћи. Име њено не
зна више да изусти. Ишчезло је. Она се не одазива, његово срце бије. Подне.

Јеран роб пише посланицу онима који га безразложно жале: нека нас не жали нико: нас не тишти
глад, ни проплакала туга, и зашт ода вас ликови, ови бледи, плаше. Лежемо ми ноћу крај својих
супруга, а зором нас буди кикот деце наше. Кад кругом кружи увек је уз њега жена. Ал нек вас не
чуди што покрај моје не пада по песку и њена сена.

Не бежи друг од друга у куту да би плако него да остане са својима за столом

Ако се ко насмеши, смеши се лику свог сина. Није им груба судба. Не стеже нас туђинско небо и
ропско гвожђе. Нас јутром не буди рана логорска труба, него поклик устанка који се довде
разлеже.

Видело гасне. Сунце замиче, а рани сумрак већ веје на логор и на људе.

Човек се опрашта од сунца које одлази: опрашта се од господара крилатих птица и од риба посред
језера и мора, од свију звери и људи који се по свету крваве, ти што кључеве чуваш свих вечери и
зора и пушташ биљку и воду на земљи да се појаве, ти на шамији модрој крупни црвени цвете, за
којим се болник маша да га откине, ти који управљаш даном и обзорјима зрачиш, олује и облаке
водиш и кишу дајеш и делиш годишња доба. Ти што додиром једним сва мора и реке смлачиш, а
загрејати не можеш ни руке једнога роба. Крвавом марамицом му маше из црне и глухе незнани.
Ко мре од нас двојице када ме тако поздрављаш. Зашто га оставља самог под празним сводом.
Ја видим како сунце све дубље и дубље залази у сенку дана и чаме, у сенку кашља и кише, у ноћ
без краја. О сунце, сунце, зашто си толико пало, па не могу око да дигнем од твоје сјајности
суморне? Клонуле главе лутам, а кад је одигнем мало ја не знам да ли ти трепћеш ил очи моје
уморне. Пеку га очи

Припев – док сунце клоне, да се не изрекне клетва против њега. Али да га гледа дуго јер га неће
више бити бар шест месеци.

Један младић куне: да ми је само овде да ме нема. Ветар немилице фијуче. Да је остао тамо где се
руди барјак и где се слобода у свитањима буди.

Из групе која лежи у мраку, на спарушеној трави, чује се глас: нису се растворила овде небеска
сребрна врата, него је облак пао на људе и шуме четинара. Да језде крцата живтом велика кола
над нама не би нам трпеза била овако гола и гладна. Да се просула с неба звездана кумовска
слама не би нам постеља била овако тврда и хладна. О да небеса нису овако ниска и сива родну
бих видео липу где шири до мене гране. Зашто су она небеса тако ниска и сива

У ноћи

Робље игра коло разлупаних фењера:дан је све краћи а његова сен расте и претвара се у ноћ и
црне кише. Крв толику не може ни киша спати. Залуд ноћ постаје све дужа. То се огњени лик за
ликом сулудо логором креће, то су црвени сигнали катастрофа и несреће.

Не траже спаса. Ја ћу ти принети само буну и здеран лик свога ужаса.

Људи се повукли у бараке. Напољу су остали још само ветар, ноћ и звери: страже и пси крстаре
логором

Болник, на самртној постељи, броји последње часове: престанку своме се ближим и ево се
припремам да се опростим од свега с чиме се нећу више састати. Снови ми бивају све ређи, и већ
их скоро и немам. О, бар ћу се лакше с њима тако растати!

Све гушће магла осваја и спушта се на логор и људе, а мириси и звуци једва до мене допиру.

Сванула је још једна безимена зора. Под сунцем и месецом ја певам: да ли оно два сунца небом
јутрос играју или се једно само у језеру небеском огледа?не, нису то два сунца која небом играју,
нити се једно само у језеру небеском огледа. На истоку се сунце већ давно помолило, а заходу се
месец још није приклонио. Али ти, шта ти ту радиш где се сунце и месец спајају, шта ти ту радиш
друже, на земљи овој, окружен звездама што у свитању нестају. Зар сенку своју гледаш да ли се и
овде, око стопала твојих, лагано окреће, ил месец пратиш, што сву ноћ, с небом целим, над
главом ти прелеће. На пешчаном спруду лежи оборен. Отргли су га од куће и сад је само роб. И
знам да ме чека овде, кад кише постану љуће, са оне стране жице бројем закићен гроб. Није сам.
Звезда далека.
Киша. Кад шуму неку, далеку, ороси и разлије се преко њива, па ме мирисом земље занесе и
тешком боровом смолом, ја велим: то се сад пљусак негде по родној шуми слива.

Земља моја крвава, звезда јутарња, још ме по тами води, ал слутим да зоре њене већ свићу у
слободи.

Ах да ми је да видим шуму коју вихор устанка повија. Зар ће чело моје болно само мирис њен да
опија. Зар очима својим, где сем облака ничег другог и није зар никад спазити нећу, кроз те колуте
и небо ниско што лије, побуну твоју, шумо, лик сваког друга, и чету распевану?

Зар ћу те увек само по хуку далеком знати. Зар никад свалити нећу рањаво тело ово, крај другова,
у траву. Зар те видети нећу никад, ни твојом бисер росом умити уморну главу. Звезда зорњача га
води туђином. Њене горе већ шуме о слободи.

Ломимо се светом и више смо у туђини него на родном прагу. Добра, зар никад њива да ми
будеш, већ збег само, рат и згариште?

Остала си за нама а дивљи песак им је испио сву снагу. Земљо, што си ми у сну огањ само, никад
огњиште. Знамо да нас домовина са песмом убојном чека, под стеговима буне. Није сам. Па
заигра срце, лудо, и озари се лице, слушам ја даљине којима певају људи. Па ноћу док их слушам
где ка слободи газе, ја знам да ме бат њихов буди, не више зора бела. Земља вољена моја, звезда
водиља, још ме по ропству води, ал чујем другови моји где кликћу у слободи.

Да га не пита шта ради овде где се спајају сунце и месец. И да га не пита шта ће на земљи,
окружен звездама које нестају у свитању. Док укрштени зраци сунца и месеца падају по рукама
мојим гладним и голим, ја волим

Белешка уз баладу човека који је уснио мреже. Приликом читања својих стихова у дворани
правног факултета 1946, песник је балади дао следећи коментар – балада може да послужи као
један од примера како се код песника, врши транспозиција доживљаја из конкретне друштвене
стварности у лирски израз. Годинама уочи другог светског рата се у њему јављало осећање
спутавања личности, губљења перспектива живота, доласка нечег страшног и нељудског што
одузима смисао даљем живљењу. То осећање је све свеснике. Често у сну је видео мреже, као да
је спутан, уловљен. Са тим расположењем кренуо је у рат и допао ропства. Провео је готово две
године у жицама, али их је први пут видео једног јесењег јутра када је сребрно иње било
попадало по њима. Депресија је добила песничку конкретизацију у тој жици, у тој мрежи. У
балади човека који је уснио мреже говори се на почетку о човеку који снива мреже. Потом рат,
који је бануо у нашу земљу једног априлског свитања, баца тога човека у ропство. У завршним
стиховима песник очекује ослобођење из мреже и спасење од море.

И зрака и мрака препуне су зене

Песнички огледи с путовања по црној гори

1939-1955
Неки од ових песничких огледа потичу из доба које је претходило рату, а само завршни одломци
написани су касније, у послератним годинама. Међутим, нисам се ја одлучио да доднесем
црногорске мотиве као последње акорде свог песничког опуса једино због тога што сам неке од
њих забележио или их дотерао, укомпоновао у већу целину током последњих година.

Незаборавни утисци са путовања по црној гори, неуморна хајка за замршеним смислом митова о
камену и трави, трагања за упознавањем чаробних светова облака и вода, сенки и ветрова. За
скривеном лепотом пљускова и горских тишина, што су небројени моји снови и маштања,
изненадни и потресни усамљенички монолози које сам певао и лелекао док сам се крвавих ногу
сатирао и скитао по тавнинама шума и по усијаноме кршу, што је све то остало и данас за мене
заносна и неподношљива опсесија, живо, дубоко-емотивно градиво за једно дело увек изнова
започињано, никад окончано, за једну песничку творевину која је за мене остала у непрекидном
настајању, у сталном одумирању и обнављању, вечито на прагу своје смрти...или рођења.па
додам ли још и новога текста старим страницама или одузмем ли само реч неку из већ написаних
редова, да ће се од тога потрести из темеља читава моја поетска грађевина.и предосећам да ћу
док будем исписивао последње редове овог путописа, мењати на тај начин и прве његове редове,
давати им другу емотивну вредност, можда уносити у њих нова значења. Доносим их на крају овог
избора, јер путовање по црној гори које сам предузео једног јулског дана још траје. Емоције које
су га потресале у сударима са загонеткама те земље, са шумама њених симбола, при
неочекиваним сусретима са усамљеним човеком који би главом и сновима, плаховитим
маштањима, да разбије зидове своје самоће. Одвојен је дуго ратом од ње, похитао по
ослобођењу да је види, да се понова наднесем над достојанство њених људи. Поздравио ју је тада
песмом, чији су јој први стихови говорили:

Враћам се још једном тели ал из такве даљине да све што сретох на путу сећања ми не буди. Крик
мајке зачух у срцу као глас из туђине и не осмехнух се брату. непознату гледа и жену. А тебе
познадох одмах, бело твоје мраморје које из мора израста и свод небески држи. Где год се
налазио знао је да ће га путеви довести до њених хридина. Јавља му се као потстрек за бескрајна и
величанствена одушевљења, за стваралачке таме и зрачења. Призивала је снове. Њу, стену ту,
испуњену севањем и грмљавином, месечином, набијену древношћу, сунчевим пламењем,
хаосима легенди, чим бих је само додирнуо, креснула би живом ватром, па би се у тренутку, под
изненадним и муњевитим њеним севом, осветлили предамном други неки, за мене неочекивани
односи у свету бића и ствари; заструјали би други, дубљи ритмови и звуци; или се појавиле
необичне боје на које се нису навикле наше очи а ми им још нисмо наденули име. Први сусрети са
опојним мирисима њеног биља, погажених трава, мирис ватре. Визија црне нечије сенке, или
сломљена прилика жене која залудно маје све су то прилагођавања једном новом животу.
Припреме како бих могао с радошћу тихом и постојаном, с поуздањем, да дочекам у своме дому
долазак неочекиваног. И да се после, што лакше и што присније, с њим сродим.она је за њега
занос и тлачитељка. Да предахнем. И нестрпљиво пишем ове редове: за који час опет ћу на пут,
тамо

Крајем јула, 1956.

И зрака и мрака препуне су зене

Позив на путовање, прозно

Скоро ће петнаест година дана и ноћи, и сливања кише и снивања и чаме и буна и немира и
штрајкова, и подераних литија, и страве и младих тела што у локвама крви по школама и на
улицама леже, и нарицања и клетви, и љубави, и буна и тамновања, и свакодневног, ох, тог
сталног отварања и затварања прозора. У пределима је непознатим, увек га једна иста песма тргне
и изненади, и онда га радује и кињи и ведри. Њене јалове речи је сакупио у паризу. Сав промрзао
од зиме. Та молитва кукумавка је могла сигурно да настане и других ноћи или дана. Тада је
изгледао себи самцатији него икада, сав прокисао, седео је у постељи са мокрим капутом на
раменима, у тавном хотелу.

Ритам те песмице је одавно носио и речи, и забележио их је. Није имао шта друго да ради, ни да
чита, без друга да га разговара, без жене да је воли, очајно сам и напуштен у граду под кишом која
непрекидно лије. Неподношљиво сам

Песма – на грани ниједног гнезда, ниједне птице у гнезду, пукле ноћи без звезда. Чекају мајке
сина, неће га дочекати, однела га туђина. Да га не пушта. Доћи неће син, не пуштати га са топлих
груди. Сестра да затвара врата, ако их отвори широм, остаће без брата.

О томе како никада није довољно љубио, не зна у ком се часу први звук ове песме уплео у његов
живот. Зна озеблу ноћ када ју је целу на хотелској постељи склопио. Неке њене речи је носио још
из детињства. Ушле су оне у њега са слатким мирисом липе. Док се на палуби брода са гомилом
дечака требио од вашки, оне су му се јављале, док је брод препун деце и страха и рата пловио
средоземним морем. 1916. Година. Довукао те речи до оне ноћи мартовеске и париске. И од те
ноћи скоро ће већ петнаест година како трава расте и буја, и зри и вене, и како се вода у рекама
троши, и њиве и села плави, и како се с неба излива, и како кошава брише око кућа и људи и
преко залеђених вода. И од те ноћи она се час тиха јави час смешна под њим, час болна у њему. И
храним њене речи и звукове када ми се на путу огласе, једем и пијем с њима, и усним и волим, а
један лист, на грани која пупи, бледозелени листић сав лепљив и тек одвијен свега једанпут виђен.
Или крик у сну замени понеку реч те песме, бесмислене, коју сам сакупио у тавном хотелу,
промрзао. Вукао је од тада на путу, призивала се у њему када се као гладни студент спуштао у
снежну Италију, док је гледао са Алпа како се ломбардиска земља клати у претпролећу како се
повија и мути и бубри, а он се враћао кући у кошаву, да уђе у сирову зиму где се леже крај стоке. У
зиму која још увек тамо у земљи мојој, по чами окованој, траје..над плотом веје.

Он је студент који иде у окове, он је одзив те песме, он је дуга мартовска ноћ која је сва глува и
прозебла. Он је погинула, изгубљена, заборављена париска ноћ у којој је испевао псему. И магла и
ломбардиска зора која ће ускоро сванути, река. Надошла река која се све даље слива. Он је
пролећна сенка што воду и небеса, што птице и људе, и биља мирисна љуби. Студент сам што
земљу не зна да оре, ни да је гноји, ни да је копа, већ само мисли махните носи, и зна да га у
касарне и казамате, у домовину која цвили, ове железне пруге, које под возом тутње, сад равно
воде. Враћао се кући са слатком липом која процвета прва на врачару и с кукавицом у срцу која
кука своју песму. И јадовао се с кишом која капље по париским крововима.

Није је тражио, долазила је сама. Од прага чим се откинем, однекуд бане, па данима онда, на путу
не може да се смири...она, из земље мрке, каљаве, тек врхом загрејане, ниче и расте, шири се и
пробија. С пролећем...и на мору је самном: сунце кад се мирно дигне, па стане с небе одозго, да
гледа свети стефан, да гледа и да надгледа.

Не тражи је, сама се јавља. Чује је, то га она са ветром чека иза ноћи.затекао је њене дозиве у
речима једног сељака кога је некада у магли на јахорини срео. Стајали су покисли под
јаблановима. Очи досежу далеко. И греју се високо. Он је види како е умакла са једним псом кроз
сунцокрете и врбе. Провлачи се ка ивици европе и ка олујном мору. Између два воза, један је из
северних шума стигао, ишао је човек са фењером, а једна је девојка неког војника псовала. И у
њеном гласу, тек расањеном, моја је песма певала. У сумрак, над Србијом, с гавраном
преплашеним, она унезверено лети и не зна где би од толиког снега. Ниједне слободне гране.
Нема је док слуша прашку децу како се радосно смеју. На мљету је у понорном страху од губе тек
припијена уз мене на крилу моме заспала. На козјаку је сва шумна и у пени, у слаповима остала
скривена. Прво мисли да је она у првој кући коју види из воза. Па је после прекопута ње, та
непозната и тешка, забрађена жена. Она је бошча пуна јела, што се на крилу те жене нише. Она је
напољу. Птица ватрена у црном јату. Носи их воз кроз ноћ која је ропска и црна, жалосна тешка и
бескрајна, равна и досадна гладна и бременита, сремско славонска ноћ. Пита се, иако је далеко,
чија је сенка била на упаљеном прозору. Ко ли сада тамо, далеко, гладан и мучен, у тамници, на
постељу тврду – можда по плеснивој земљи или на сламарицу – сам, или крај друга, уморан леже.
Је ли то сенка мог друга из детињства, малочас у осветљеном прозору била. Целе сам ноћи, уочи
поласка на пут, снивао и трзао се, и упола се будио, и себе из сна у јаву, у ову мрку и влажну зору
што баш неће да сване, мутно тражио и дозивао.далеко је.

Полазим, а она коју волим маше ми рукама с прага: њене беле руке лупају крилима и ка мени
лете. Од њених белих руку ни отргнуо се нисам, а она, моја песма, већ ме из прве улице, у пијаном
гласу неког човека, зове.

Не зна све њене дане и ноћи, не памти где ме је све и када и како срела. Иска га и прати црна
болест. Она је у модром шљиваку, у босом дечаку и у облаку. Писано у београду јула 1939 године

Зора ми на прозоре лупа

На путу ка црној гори, у једној пустој кући у којој пожелех век да проведем.

Зора га је затекла у сну. Орао крсташ већ читав сат небеским морима вуче залутали облак. Да
изађе из куће да види сунце и орла. Залуд ме мами. Изгубљени, унесени у мене, моји другови и ја,
где ли су они сада, ни слутили нисмо да ћу ја, откинут од свога јата, допловити икад до ових
небеских лука, које изгрејало сунце првим зрацима освоји. Знали су да је њихова само ноћ, нису
чезнули за свитањима. Ноћ је сурова милосница о којој су снивали и по дану. Угасиле се све зоре у
младости мојој мртвој. Нема их више. Ја знам да их више нема. Зар напустио нисам све
светковине града само ноћи да гледам, друге ноћи да видим, све ноћи света, с њима да будем.
Шта ће ми дани.види да је зора сванула и њему.

Незнанко моја. Дочеках те широко, у довратку куће ове, туђе још нерасањен, али расклопљених
руку, као невеста да ми иде. Зора ми изгрејала...као ђурђевска, травна, сва мирисава, да ороси
сваког и мене да овесели. Да се трипут умијем, из кабла неба, зором овом планинском, по којој
цвеће ђурђевско плови са грањем младих шума... нека ми здраво буде.

Над главом, зора ми још једном гори, небесница. Да ли ће хтети и моћи да му извида ране, или ће
жестином својом, бездушна да ме на месту умори, пред кућом туђом, у гори. У тавној, у
непознатој гори. Смушен, сав усплахирен, уводим је у кућу. Ја, њен женик црни. Али ме очи боле
од њеног јаког сјаја: од јасних, белих небеса, од запенушених вода, од јутарње ресе, те шарене
дуге, која, под зрацима сунца, лежи у трави. Још спава. И сва се искри. Сва трепери у сну као суза,
трепери у тишини с високих планинских трава. Уведох зору у кућу. Зоро, мој сребрн-прстене. Ја
сам је удомио. 1939

Ноћна песма у црној гори

Кроз сутон, на путу за Жабљак

Песма

Ја нисам у граду више, нити је надамном само прамен неба врх стреје последњег спрата. Висе
велика кола сама и преврнута: из њих се просула слама дуж целог небеског пута.

Богатије је небо ноћно од сироте земље. По златну круну од звезда путник сваки, ноћас и коњ и
коза носи над главом.

Али сутра, сунце бело кад из понора сине, силније биће од неба несито ово стење са тврдом
травом.

Силнији биће од неба камен овај зора кад воде ноћне до дна испије. Зашто је небо богатије и јаче
од земље голе

Ноћ на прагу једне брвнаре

Када је сванула зора изнад Дурмитора – по чемеру где голет ниче место траве и хлеба не тумара с
вучицом вук него човек и жена. Где ће подићи кров. И стоји надамном зора у небу остављена, и
стоји предамном жена тиша од небеских ведрина, и стоји око мене тишина која не носи мира, и
стоји предамном човек. Уз огањ он се свије и будну рану у срцу не престаје да дира. Тврђи су људи
ови по стењу, што трпе, што гину и што се драчом диче, љућа је њихова буна, небо, од твога грома,
од твојих илинских муња.

Даље од киша и облака твојих стигле су њихове руке. До на крај бела света над радом су се дигле.
На ветру и у глади, под сунцем, оне се на прагу лење. Док ветар кроз слеме душе – мртве се руке
суше.
А онда је дошао дан – какве су то кише удариле с неба, и лиле, лиле, земљу да потопе. Какви су то
ветрови тукли, воде да узбију, свет да однесу. Ветри су све понели, и земљу, твар живу сваку, и
мрава, све звуке и сва биља. Кише и ветрови, куд сте, без циља, сва блага земаљска однели. Птица
грлица лети између неба и земље. Ако на раме моје не слети, целу ће глад ову и жеђ морати да
прелети. Ветар да дуне. Ко би тада смео да подигне очи. Да се суноврат сва црна гора у висину
вине и барјак глади и буне над нама залепрша. А људи на читавом свету што се на њивама, на
води и по градовима далеким буде кад врата или прозор широм отворе, нека их буном ошине, сва
гладна и жедна, и од крша, и нек их с неба протресе место свануле зоре!

Жабљак, јула 1939.

На једном гробљу испод Дурмитора

О, те скамењене кости под мрвом мршаве земље, испод црне сенке моје, не хране, не поје оне
травку на земљи потоњу, ни лист у небу, но камен сунце да скрије. И ветрови до њих слете. Сенке
птица и облака. Сви су ти људи подамном имали једнаке дане, и ноћ, и тишина ова и смрт сада им
је иста. Нема имена ни крста: свуд само венац камења и комад крша над главом.

Смрт када бане у кућу из ње се више не враћа, и зато лупају за њом широм отворена врата. Колико
то има смрти кад свака тако затраје? За сваког по једна расте и човек у њој нестаје.

Расте на кућишту дете, и трава на прагу расте, израста и страх са њима: то сен се подамном шири,
расте у сутону сенка – да се ја у њој већ смирим.

Све док су ходили земљом кућа им је од глади била, од камена и од дима, зашто им остала не би
и доле, под земљом иста, камена и вечно гладна, једнака свима.

Камени венац планински целог живота наднесен уместо небеског круга.

Једаред човек кад крене нема му више повратка, за њим се трагови губе и бију кише нестанка. До
половине живота над рођењем се надвија, од половине гроб тражи и у магли да савија. Ломи се
по кршу, да ли већ зида себи гроб. Зашто се птица и мрав зашто се пас и звер свака уочи смрти
сакрије. Болник се окреће зиду и смрт чека да му лице тамом ил крпом покрије. Што ли се стиди.

Још јој на ковчегу прозор, ко очи има нек види шта нам оставља за собом.

Ма када се објавила свако треба да зна како да је прими и уведе у дом. Да се навикне на њу. Да се
не боји смрти. Па овај опаки ваздух њих доле па и нас све горе зар подједнако не једе.

Памтим још само толико: човек се у земљу враћа од сунца кад се раставља, а овде, у небо леже и с
каменом се саставља. И снивам, ја снивам срушен, да ће ми расути кости, нека их, у мори лета,
сунчеви огњеви суше, а дажд што се хладан небом, и низ лице неко, туђе, сав врео на камен слије
и њих нека умије. Жабљак, јул 1939. Године

И зрака и мрака препуне су зене

Пење се на планину. Нашао се пребледео у пространствима неба. Небеса су свуда око њега. Зраче.
Тражи у себи стихове о јутарњим облацима који стреловито излећу из амбиса и ковитлају се над
њим.

Стихови – стотину небеса сјаји око мене: о над сваком травком нова се узносе. Пред ведрином
склапам очи засењене, а кад их отворим облаци ме носе. И зрака и мрака препуне су зене. Што
бијеш о ребра, птицо самохрана, сваки ти се лепет и под земљом чује?небо ка мору путује без
њега.

Опет проза

Мирисна светлост и плавило сенки огледају се у белини хартије, па ми се јутрос чини да небом
самим, овим усковитланим, песму пишем. Од песме остају само празне речи.

Верна сенка песма

Нико, нико ми вернији није од моје несталне сене: од колевке до гроба пристала је уз мене. Сунце
је рађа и гаси јој живот. У јутра, покрај ногу, не може да се смири. На свака врата пре мене сенка
моја завири. Час се у небо баци, час се у понор сјури, у подне се од сунца крије.

У смрти сунца и своју смрт слути: од свега се опрашта, грли камен и траву, и воду једва дирне да
јој дно не замути, и хита да у ноћи одмори луду главу. И тада моја сенка – у ноћи ми се чини –
блуди са сенком земље по космичкој прашини. Заједно трајемо дане. А она, сказаљка црна, око
мене се креће. И под камен ће самном: ту кућу нам нико одузети неће. 1951.

Кад би и други камен јели

кад би и други пелин пили да ли би као ми били. Да л би нам стигли до рамена. Од камена ником
ни каена. Од жарка до мрака стежемо голе крше да нам бар кап воде једаред из њих кане.
Преврћемо стење, стење и камење. Да л ће трунка земље под њиме да остане. Ал падне ли само –
претвара се у камен. О дали би никло да се у крилу нија.

О, кад се једном дно вртаче и шака моја изједначе да ли ће ми ветар на длану кукурузе да повија?

Стежемо овај камен кап воде да нам кане. Зар нико на ове горе место нас неће доћи. Где нам је
замена. За каменом никог. 1940.

Песма гоњеног друга.

Не напушта га ммисао о њему док се пробија ка мору. Мисли на непознатог који му не да мира –
стихови – да имаш стотину руку и да се молиш богу, ил камен да дробиш њима – ништа те спасти
неће. Не поможе ти да имаш тисућу лаких ногу: боље се отровна гуја по кршу овом креће.

Више са њим непознатим него са самим собом.

И певам с њим, док измичем ка мору његове песме:

Прва – може ли камен бол да излечи?

Ломим се ломан врх ових стаза и пребијам се преко богаза, и питам ноћи у небесима што су све
краће и огњеније: зашто сте краће и огњеније?

Не клонем на траву више од умора да преданем, нит запловим небесима која се стопут преврну.
Бацим се само на камен – до смрти кам да останем – и спазим крај ногу својих не сенку но змију
црну. Глас се откине и сам зарида, и тело празно са дна зајечи. Докле ће сунце кожу да ми скида, а
траве нема ране да ми вида. Зар може камен бол да излечи?

Други део од немила до недрага

По стењу згрчен ноћивам, ал отворених очију. Нема сна ни одмора. По стењу склупчан ноћивам,
беспућима путујем, бијем се и пребијам од камена до камена од немила до недрага. Све јаче
бриде трудна стопала. Крв је за њима остала

Трећи део звезда ми се зазорила.

Истекла је јасна зора окована, и небеса растворила древног дана изнад ових гладних бора црне
горе.

О горо камена где ти је вода студена, неношена, трава зелена некошена да легне да се одмори,
али ћути земља камена и ћуте небеса пламена. Црна гора нема разговора. Ил ја не знам са стењем
да зборим. Зар ћу јадом да је разговорим. Зашт онема хлада ниједнога, без сене је за бегунца и за
намерника, то је опака земља.

Која гора хајдуке хранила, та је гора високо израсла. Која стена скривала јунака, та је стена водом
запевала. Кад настану дани страшног гнева извиће се шуме од камена, жеђ хајдучка пробудит
изворе. Прислоним главу на камен, а извор, чујем, ромори и воде подземне хује. Запеваће воде,
зашумеће шуме у црној гори.

Грабим кроз бели пожар и спуштам се у жупне крајеве, ка мору. Жеже ме и као свежа рана, боли
мисао на гоњеног друга. И песме његове самном путују. 1940.

Небо над црном гором – небо не познаје лик свој изнад црне горе док не угледа море

Трава у сну и на јави

Прозно – сагледах ненадно, очима овим које ретко кад виде, да је напољу место сунчевог
свитања, гранула трава. А ја сам се патио. Премирао је толико у трзајима те ноћи, само за зором,
за дубоком зором коју сам тек недавно опет, још једном у животу, видео. Ма је ли икада ико имао
снове без ватре, без пожара. Нико. Жели да свуда зора доједри на таласима вода. Жудео је читаве
ноћи за виделом. Да само још једном затрепере звезде. Устаје са постеље. кад их из помрчине
погледам испред пламена, који се дими и заноси, оне су румено-прозирне, а на прстима,
издуженим и танким, назирем сенке костију. Моје гране без лишћа, без цвећа. Гране без плодова.
И у мрачноме углу, над којим витла, сва унезверена, сен моја – затичем птицу, коју сам синоћ,
рањену, нашао у трави, у кућу унео. Опружила сломљено крило, а мрвица које сам, пре сна, крај
ње издробио – више на земљи нема. Ниједне. Не, није их она ни дирнула ветар их разнео. Утрнула
је свећа. Мрак је свуда. Зоро, што ме не зовеш. Жели да јој пружи оболеле руке. Видело да обасја
све клисуре и долине и планине и пропланке и све шуме. Да удели свој сјај и трави. Сваком човеку
који нема корена. Мркој жени што у кући рони сузе. И мраву и птици и листу јасике и свима.
Сачувај руковет сјаја и за најцрње шуме. И за борове.

Птица у углу стоји и мотри га са стране. Али је ветар гаси и мрак се склапа.

О зашт осе не сакупи ноћ у црна своја крила птица да постане. Као гавран, птица несреће, с крова
мог порушеног да прне, да одлети некуда даље, где је знам чекају крајеви други, страни и незнани
и где би, кажем јој морала да је већ сада, да слети на звонаре, па да рашири облачна своја крила
преко насеља и људи, преко још будних паланки, у којима светиљке по кућама и на сокацима
неће још дуго да се запале, све док она, та црна птица, птица несреће, до њих не слети. Да се
објави зора. Место зоре, сванула напољу трава, на моме прагу. Гранула до мојих ногу. Нарицала.
Запевала сву ноћ. Шкрипе стабла. Кликују на ветру. И гласови им се чују: извијају напевке неке,
прадревне, столетне које је гудио ветар уз њихове некада живе гране, и од гласова је расла, на
ветру и надимала се сва једра њихова раскошна крошња пуна песама. Певају стара стабла. Сву ноћ
ми трава кука око дома и куне. У дурмиторској ноћи је схватио да су то урлици траве. Не ветра и
не ноћи. Шта она хоће од њега. Неће ништа. рањени курјак, мелем трава. Нема уштапа напољу.
Али сву ноћ трава пред кућом мојом скичи и злослутно завија. Болесна стење. Јасно ми се покаже
да то завијање њено, то копање у мраку, смрт моју скору слути и да ћу погинути овде од зле
самоће и дивљеине и да ће с ветром ова пијана трава да ме умори

Стихови – трава шумори шапатом иза дрвеног зида, хтела би да га извида. Па ми с јауком ветра, па
ми се тихо, сва тиха јавља да ми у руци носи руменило свих зора и тајне кладенце здравља.

Ја јој се с грохотом смејем, безумној. А она хоће и мене и ветар да надвиче: знај да мелеме имам
за кривце за убице и за жртве. За оног што се сада, у даљинама негде, од свог живота дели а није
знао да воли. За црну ону жену што на сунчаноме гробљу под ледним дурмитором жали живе, не
мртве, и с јауком се баца на камен овај голи.

Лек за оног који у часу овом гине од руке туђе или своје, и за тугу, за тугу маслине и бора који од
искони на истом камену стоје. Лек за рањена стабла, за оболела стада, за празне пропланке. Лек
за угашене устанке, за заранке, и за све растанке и останке света. Може све ране да му ублажи и
од бољки да му излечи душу.

Ја носим лек за оног што у овој самоћи смех свој занавек изгуби и зна да због црне горе ниједну
гору неће хтети после да љуби. Лек за скитача који древним пределом блуди и неће никад моћи
од сенке дурмитора из сна да се пробуди. И носим га за лудог који у мрклој ноћи слуша лелеке
трава и види да ће му бити затрављени сви пути, а трава му на прагу лаје и самрт скору слути.

Лежим у трави, она ми ране неисцелне лечи и, као сестра, увело тело превија; и танко, танко
лукава подамном рањено јечи, и злослутно завија.
Мекши је жубор трава од тишина свих вода, и дрхтаја љубавних. Дубље су од свих мора ливаде
моје зелене и луђе, луђе траве од сваког пролећног неба. С косом драгане своје не мешај травину
косу, не пореди их више. Заносније су ми косе од олистале горе. Руке су ми две птице, два
девојачка крила што с ветром зашуморе. Ја имам цветнијих поља од процветале зоре. Ветар се
утишао. Напољу осваја дан. У углу је скапала његова птица. Напољу је осванула трава.

Проза.

Раздвојио сам шаке над првим потоком, да пропусте птицу која плови. А светлост неког мутног
свитања просијава кроз воду потока, раздањује му дно и осветљава доле у шљунковитом кориту
облутке и маховину, и неку траву живу и валовиту која се заноси под таласима. То њене влати
невидљиви вихор испраним коритом носи. Без месеца и сунца. Само трава.

Једва ју је препознао. Али је негде још видео ту бледозелену боју. Цича зима, детињство. На
младом класју жита које је расло усправно са белог тањира на столу било је те бледозелене боје.
Једино озеленело поље. У соби моје мајке. Озеленело усред слепе белине, у соби, на белом
тањиру мог погинулог детињства. Та иста бледозелена боја је прострта свуда у бескрај, свуда ок
оњега. Не може јој са прага своје самоће наслутити ни краја ни почетка. Малаксао од самоће, дуго
је стајао на прагу. Уместо зоре је свитала трава. Бледозелена. Удисао ју је дубоко да је упије у
себе, у срцу да је сачува још дуго.

Три ноћи и три пуна дана без светла жарка и ја га узалуд чеках да дом и мене позлати. Надамном
цветаше само његова утварна варка: сунцокрет, место сунца који се у небу клати. Од поноћи
страсно жуђах да се спасем травних чини, али залуд. Узалуд сам ја чупао своје косе. Од јаве ми, и
од снова, остануо траг једини: у руци сам притискао прегршт траве, с капљом росе. Напољу осваја
дан. Стоји дуго на прагу и гледа траву како се тиха како се тиша од вода јутарњих буди. Онда види
да му у руци нема прамена траве, нег оњегова искидана коса. А свуда је око мене јачао јулски дан.

Похвала маслини

Први део маслине на ветру

Маслина је љут камен свим жилама притисла. Каква се то сребрна луда, каква се то грана усуди да
место облака јутрос прозирним небом блуди.

Све претвара у мокар јесењи дан. И остало би голо то паштровско приморје, опустело и мртво од
будве па до бара.

1951. година

Други део маслина у јесен

А кад по тавној стази дрварица јесен у сељачкој ношњи на глави суво пруће стане, ноћу да носи
запути се она. У гладно село слази, а љуља јој се уље у расплетеној крошњи и маслиново лишће
трепери јој у коси. Спушта се она ноћу, а за њом преко неба лебди бисерна грана: то се од њених
власи, запаљена у мраку, млечна путања блиста.

Ко сенка, с дрварицом низ маслињаке сиђе и у селу крај мора све домове обиђе.

Зора. Она је зора коју не објављују петли, али од њеној сјаја свака кућа засветли. Никад никад од
деце – али се пред одраслима скрива.

Слутиш сад она тамо – сребрн крчаг из крошње – гранатом руком скида и у посуђе празно тешко
уље налива. Залуд за њом полетиш – нечујно је промакла, ни хвала да јој рекнеш, зачас је некуд
нестане, а већ на другој кући севну прозорска стакла. Изнад трпезе празне плодне гране заклати, и
око главе сваке, погнуте изнад стола, сјај њене круне греје. Кане ли кап у суђе – грумен се сунца
злати, а тек кад даље оде запитају се где је. Чим вечер застудени, она оставља село. Све су звезде
сакривене у таму, а кроз круну без сјаја селице с криком беже.

Зебемо ја и она у црном маслињаку, а једва понегде тиња око њенога стабла и око мојих ногу
опали плод са грања. Ако испружим руку, видим – јесен ромиња, а њено древно срце ново
пролеће сања. 1951.

Ноћ дужа од снова

Окована визија

И певам да ми дан овај не оде у привиђења. И глава ми се помути од ненадног помрачења. Нема
сунца. Шире се црни колути и само на обалама искре се последње роје.

Не знадох да је с видика одавно сунце клонуло, јер скитах спуштене главе једино блеском
занесен, и не слутих да је лето у своју сен утонуло, да је ноћ дужа од снова и да се смркнула
јесен.буди се, из његовог тела сама извире светлост. Његовим ходом се ствара зрачна стаза.
Предамном сва устрепери, али већ замном умире, а исткана је од мора и сва је од небеског жара.
Издигнем руку ка небу – у тавном срцу свемира новоизникло сазвежђе од моје шаке заблиста.
Ослоним ли се на стабло, запитам се пун немира да л крошња мог крвотока ил сребром маслина
листа.

Ко куца? Је ли то дамар у грани јесењског зрења, ил моје удара срце, већ лудо од узбуђења.

Па ридај да ти дан овај не оде у привиђења.

Кроз лишће мрака букти по грумен сунца у воћу, а место месеца греје сваког дрвета круна.
Варницу хватам у лету, свитац ми на длану гори. Застрепи да ти дан овај не оде у привиђења.

Камен дохвати руком, у њему је искра. Губе се међе између ноћи и днева. Мој живот, звезде и
биља промину у магновењу, ал истрајаћу све дотле док сјај из мене изгрева да опет пригрлим
сунце при његовоме рођењу. Ја ћу га чекати мирно да пут превали до мене, но ако ми пре те зоре
црн двојник сунчев засја, пашћу у његовој сенци под којом све мре и свене, ал умирање ће моје и
његов мрак да обасја. Па зато не стрепим више од потпуног уништења, јер мојим престанком
зрачним и сунчев двојник се мења.... и певам да ми час овај не оде у привиђења.

Јесен, 1955