Самјуел Бекет: Чекајући Годоа

– драма из 1948. (првобитно написана на француском, а на енглески је преведена

1952)

– сам Бекет даје одређење „трагикомедија у два чина”

– ово дело је једна од најпознатијих и најзначајнијих антидрама – драма у којој се

руше сва правила и механизми на којима драма треба да почива; написана је у два чина,
што је необично за драму, навикли смо обично на три или пет; не постоји јасна фабуларна
нит, радње као и да нема, а ликови су антијунаци – они у ствари не делају и не могу се
назвати јунацима;

– филозофија апсурда, егзистенцијализам – ови филозофски правци леже у

основи овог дела, покрећу се питања људског постојања, сврхе истог, смисла живота итд.,
а у свему доминира осећање бесмисла и безнађа;

– радње у овој драми као и да нема, ништа битно се не дешава, реплике које јунаци
размењују немају много значења, већ су празне и бесмислене и не воде те исте јунаке
никуда

– важни мотиви: усамљеност, чекање, бесмисао

– Годо – цела радња се своди на узалудно ишчекивање његовог доласка; треба

размислити о симболици овог лика; често се због назива на енглеском, али и због
физичког описа (седа коса, дуга брада) повезује са Богом; ипак, то никако не треба да нам
буде једино значење које проналазимо, Годо симболише смисао, значење, спасење које
ишчекују главни јунаци, а које никако не долази и неће доћи – живот се види као
бесмислен; Бекет је негирао тумачење лика Годоа као Бога;

– Владимир и Естрагон – два главна лика; две скитнице које чекају да дође
извесни Годо и труде се да време док чекају, испуне или боље рећи, потроше; они су врло
слични, али по неким стварима супротстављени – Владимир је супериорнији у односу на
Естрагона, а такође, Владимир је и интелектуално, али и физички јачи, док је Естрагон
спонтанији и непосреднији, интелектуално подређен; Владимир је оптимиста, а Естрагон
песимиста
 – Поцо и Лики – господар и његов роб, врло важни ликови у делу који
симболизују однос међу људима у савременом свету – неко мора некоме бити роб, а то
значи да неко увек мора бити подређен, искоришћен, мучен, док се неко други користи
тиме; важно је да обратимо пажњу на то колико је Поцо суров према Ликију, то је однос
који доминира међу људима савременог доба, по Бекетовом виђењу; Ликијево име је
такође специфично, у неким преводима можемо прочитати и као Срећко (енгл. Lucky),
што је с једне стране иронично, јер како би један роб могао бити срећан, али постоје
тумачења да је он срећан јер нема никаква очекивања, ослобођен је окова вечног чекања
(да дође Годо или оно што тај лик представља) и самим тим спасен;

– Дечак – иако се јавља само спорадично, важна је и његова улога у делу; он увек
јавља да Годо ни данас неће доћи; он би могао симболизовати нови живот, младост итд.,
али је с друге стране апсурдно што баш он доноси вести да Годо неће доћи (тј. да неће
доћи никакво спасење нити смисао);

– много сцена у делу је урнебесно смешно, али то је само површински слој, онда
када размислимо о суштини прочитаних реплика, више се не смејемо, већ се појављује
горчина у устима због бесконачног осећања безнађа, бесмисла итд.